Eric van Lustbader - Nindža (SR)

je kao neko narastajuće vibriranje u grudima. Reči kao da su dobijale
zapreminu dok su se kotrljale iz njegovih usta. Neke su bile sitne kao
insekti, sjajne i svetlucajuće. Druge su bile velike i trome kao žirafe.

Željno je gledao na onu stranu gde je devojka stajala sa
Vrapcem.

- Učini to klečeći – reče joj. Bilo mu je milo kad je video kako
se ona bez reči povinuje naredbama i kako ih doslovce ispunjava.
Setiće se da kasnije napravi kompliment staroj.

Dečak je stajao nag. Njegovo mršavo telo tek je počelo da se
formira i dobija mladalačke oblike. Japanac je buljio u njega i
prevrtao očima. Teško je disao. Devojka je sedela nogu podvijenih
ispod sebe. Glava joj je bila oborena. Njena duga kosa visila je
sijajući se niz leđa.

Onda joj je naredio da svuče njega. Najpre mu je skinula
košulju da bi ostatak mogla da skida klečeći. Nije gledao u nju.
Gledao je samo u dečaka.

Već je bio uzbuđen dok ga je skidala a primetio je da i dečak
nije ravnodušan. Ne gledajući devojku uhvatio ju je za teme i gurnuo
joj glavu prema svom penisu. Njene usne se poslušno otvoriše. Dečak
je drhtao.

Odgurnuo je devojku i ušao u kadu.
- А sada me operi – reče joj.
Kad je to bilo gotovo, on iziđe iz kade i naredi joj da dobro
opere kadu. Poslušala je. Sada je ponovo ušao u čistu kadu i ona je
ponovo napuni toplom vodom.
Ležeći na leđima, netremice je gledao u mlečno beli plafon kao
da je sasvim sam. Razmišljao je o onom telefonskom pozivu i o tome
šta je to moglo da znači. Osmehnuo se. Iako je imao nameru da ubije
Tomkina kroz tri dana nije želeo da to saopšti svojim poslodavcima.
Što manje znaju to bolje za njih. Ako nekoga suviše dobro
snabdevate dobrim informacijama, rizikujete da on dobije prednost
nad vama. Japanac to nikada nije učinio u životu niti je dozvolio da
mu se tako nešto desi. On je imao uspeha jer je uvek on bio u
prednosti. To je dobro naučio u školi.
Morao je da se nasmeje. Njegovo snažno telo se pokrenu

praveći male talase koji su pljuskali vodu van kade. Ne otkrivajući
svoj plan postigao je da mu poslodavac poveća honorar. Bila je to
sada tako velika suma da je bilo nepristojno razmišljati o njoj. Mnogi
su pokušavali da ubiju Rafaela Tomkina: nikome to nije pošlo za
rukom. Japanac nije sumnjao u svoj uspeh. Više je brinuo o načinu na
koji će sve obaviti. Početna odluka bila je dobra. Tomkina je bilo
najlakše zaskočiti u njegovoj novoj kancelariji. Bila je na visini, bila
je izolovana, bila je okružena prolazima i poluzavršenim hodnicima u
kojima je mogao da nestane za časak.

Naravno postojale su metode efikasne i sa veće udaljenosti:
snajper, bomba i drugo. Аli takve proste stvari nisu se nalazile na
Japančevom repertoaru za ubistva. To su bili načini kojima su se
služile kukavice. Potpuno zapadnjački načini ubijanja. On je sve
svoje poslove obavljao posebnim oružjem u sopstvenim rukama.
Inače ne bi bilo nikakvog dostojanstva u ubijanju. Tako je bio
naučen. I ninđa ima svoj zakonik časti i dostojanstva. Voleo je da
razmišlja kako je taj zakonik daleko od razuma ali ga ipak dobro
vodi. Ako ubistvo nije moglo da se izvrši vlastoručno nije bilo
vredno truda. To je bilo sve što je potrebno.

Dakle, to će se odigrati na vrhu poslovne zgrade, u novoj
raskošnoj kancelariji koja mu je po svemu odgovarala. Možda ne
noćas, i verovatno ne iduće noći: bilo je još toliko stvari koje je
trebalo povezati, toliko stvari koje je trebalo urediti. Možda tek one
treće noći. Nije morao da žuri. Ponovo je razmišljao o svakoj fazi
posla, osećajući kako mu uzbuđenje raste. Jedina stvar koja ga je
sada brinula – jer je trenutno bila van njegove kontrole – je ta da se
nije suviše otkrio. Možda je preterao time što je ubio Itoa. A onda je
sam sebi rekao: »Ne, to je bilo dobro. Nameravao sam da ga ubijem
od samog početka. Uostalom to mu je bilo potrebno«.

Vrh njegovog uzdignutog penisa probio se kroz površinu vode.
Fasciniran buljio je u njega.

- Vreme je – reče i devojka pusti vodu iz kade. Ustao je. Topla
voda klizila je niz njegovo telo. Nije bio dlakav.

Izišao je iz kade i odbio tanki peškir koji je devojka raširila za
njega.

- Ne – reče – poliži vodu sa mene. – Posmatrao je dečaka dok
se devojka sagnula da obavi svoj zadatak.

»Da« – mislio je – »imam dosta vremena. Imam vremena čak
da se sutra uveče vratim ovde«.

Opuštanje mu je bilo neophodno da bi besprekorno
funkcionisao. Devojka je i dalje lizala vodu između njegovih
rаširenih nogu.

Kasnije, u spavaćoj sobi popušio je još jednu lulu i ponovo je
ponudio Vrapcu. Jedino je još devojka bila obučena. Kad joj je
naredio prišla je i stala ispred njega oborenih očiju. Jednim snažnim
trzajem ruke zderao je svilenu haljinu s nje. Imala je male čvrste
grudi, bradavice su joj bile dugačke i tvrde. Struk joj je bio uzan,
bokovi zaobljeni, a Venerin brežuljak pokriven tamnom dlakom.
Koža joj je bila naježena. Još nije pogledala u njega: dopadalo mu se
to.

Držeći je na odstojanju ispružio je desnu ruku napred i snažno
je udario po dojci tako da su se obe zanjihvale. Napravila je grimasu
ali nije jauknula. Japanac polako okrenu glavu da bi mogao da vidi
kako je dečak reagovao. Nije se ni pokrenuo. Japanac ponovo udari
devojku u dojku, ovog puta s druge strane. Ona uzdahnu i ujede se za
donju usnu. Znoj se pojavi ispod ivice kose na čelu: koža joj je bila
vlažna ispod njegovih prstiju.

Kad ju je udario treći put, bilo je to s mnogo više snage. Malo
je kriknula i noge je izdadoše.

Japanac je podiže ispod mišica i baci je na krevet. Četiri
komada svile visila su pored svake noge od kreveta. Vezao ih је
čvrsto devojci oko članaka na rukama i nogama tako da je sada bila
kao razapeta i nije mogla da se pokreće. Grudi su joj se pokretale i
jako se znojila. Zamumlala je polusvesna.

Japanac pređe preko sobe, uze keramičku flašu punu sake i
poče da je sipa devojci u grlo. Zakašljala se dva puta. A zatim joj se
oči otvoriše i ona poče poslušno da guta. Držao je grlić boce na
njenim usnama dok nije popila svu tečnost. Zatim se pope na krevet.
Licem je bio okrenut prema njenim raširenim nogama. Njene dojke
bile su ispod njega.

- Dođi ovamo – reče Vrapcu. Dečak priđe krevetu, a zatim se
pope gore i postavi se u poziciju koju je Japanac zahtevao. Lice mu je
došlo između devojčinih nogu. Lice mu je postalo odjednom veoma
crveno.

- Nemoj to da radiš – reče Japanac. – Ti ćeš gledati samo
ovamo – i pri tom pokaza na svoj orijaški penis.

Japanac se sada smesti iznad devojčinog lica. Osećao je
vrelinu njenog daha. Čuo je mali pljesak kad joj se usne otvoriše.
Osetio je njen jezik kruži oko njegovog anusa.

- Sada – reče dečaku i Vrabac se poslušno naže unapred i
otvori usne.

Japanac uskoro zatvori oči. Počeo je nervozno da govori. Ni
devojka ni Vrabac nisu razumeli njegove reči: govorio je japanski.
Ali nisu mogli da pogreše o tome šta je govorio.

Što je njegovo uzbuđenje više raslo njegove reči bile su sve
vulgarnije. Potpuno nesvestan onoga što radi zgrabio je devojku
između butina ostavljajući bolne crvene tragove i modrice. A kad je
najzad eksplodirao u Vrapčeva usta udario ju je tako snažno između
nogu da se ona od bola onesvestila.

Ugledavši pogled Japančevih očiju Vrabac skliznu s kreveta.
Bio je sada na njega red.

Doktor Dirfort razmišljao je o ratu. Sedeo je u svojoj staroj
drvenoj stolici za stolom u kancelariji. Ispred njega se pušila šoljica
napola popijene kafe. Glava mu je bila napola okrenuta tako da je
mogao da gleda kroz prozor, pored starog hrasta, na Glavnu ulicu. U
ovo doba dana nije bilo mnogo prolaznika na njoj. Nije bilo još ni
sedam časova.

Ne gledajući doktor Dirfort posegnu za svojom šoljicom kafe i
srknu dugi gutljaj. Opekao je jezik ali nije ni primetio.

Mislio je na svoje noćne more slične malariji. Kad jednom
počnu da muče čoveka, ne može od njih da se izleči. One će se uvek
vraćati i napadati ga kao neprijatno sećanje na prošlost. Mogu čak da
zavise od godišnjeg doba, da budu mtenzivnije u tople dane u julu i
avgustu, kad je čak i ovde u Vest Bej Bridžu sunce nesnosno žarko i

kad je sve lepljivo od toplote i vlage, tako da se čini da je lišće na
drveću lakirano.

Činilo mu se da na rat nikada ne misli u toku zime.
Podigao je telefonsku slušalicu. Pozvao je Reja Florama u
policijskoj stanici. Sačekao je da telefon zazvoni šest puta pre nego
što je spustio slušalicu. Pošto je nazvao Rejov lični broj, niko drugi
nije mogao da podigne slušalicu. Samo Rej.
Doktor Dirfort je bio uznemiren. Gde je do đavola bio u ovo
vreme? Bacio je pogled na svoj sat i video da je još rano. Rej je
dolazio u kancelariju tek oko osam časova. Ipak, doktor Dirfort je
želeo da zna da li je bilo nekog napretka u pogledu hvatanja nindže.
Nerazumni bes koji je osećao bio je posledica straha i on je to znao.
Skočio je kad se oglasilo zvono na ulazu. Za trenutak je hteo
da se napravi da ga nije čuo, ali kad se ono ponovo oglasilo nije
mogao više da se pretvara, pa je ustao i prošao kroz kuću.
- Nikola – reče žmirkajući od svetlosti. – Uđi. – Zatvorio je
vrata za njim. – Šta te donosi tako rano? Jesi li bolestan?
- Nadam se da vas nisam probudio? Doktor Dirfort se nasmeja.
- Do đavola, nisi sine. Sedeo sam tu i sanjario. – Zagledao se iz
blizine u Nikolu. – Ne izgledaš najbolje. Mislim da bi bilo bolje da
pođeš sa mnom.
- Nisam dobro spavao, to je sve – reče Nikola dozvolivši
doktoru da ga uvede u kuću. Umesto da ga povede u ordinaciju
doktor Dirfort ga povede u kuhinju.
- Dobar doručak će ti dobro doći – reče otvarajući frižider.
Izvadio je konzervu sa sokom od pomorandži i pružio mu. – Hajde,
sipaj. – Pogledao ga je ozbiljno. – Nemaš ništa protiv jaja sa
slaninom?
- Pa nemojte, ne morate...
Doktor Dirfort odmahnu kao da tera njegove reči:
- Naravno da ne moram, ali ja želim. – Osmehnuo se vadeći
jaja iz frižidera. – Sem toga dugo nisam imao gosta na doručku. Činiš
mi uslugu. Suviše sedim u poslednje vreme. – Počeo je da priprema
hranu. Skuvao je svežu kafu i stavio tanke komade slanine na tiganj.
Miris mesa učinio je da se oseća vrlo ugodno. Pitao se s osmehom

koliko je vremena prošlo od kako je pripremao doručke za svoje
devojke. To je izgledalo tako davno prošlo vreme.

- Mislim da te interesuje za čim traga Floram. – Nikola je
sedeo za stolom i pijuckao sok od pomorandži. Pogledao je u doktora
s očekivanjem. - Ustvari ti znaš za čim traga, ali te interesuje šta je
našao. Ništa! Nije našao ama baš ništa što bi ga navelo na dalji trag.

- Nisam ni najmanje iznenađen – reče Nikola i ispriča doktoru
šta se odigralo u gradu.

- Tvoji prijatelji, je li? – Upita doktor Dirfort kad je Nikola
završio. – Loša sreća. Žao mi je. – Okrenuo je slaninu na drugu
stranu. – Misliš da stvarno želi da ubije Rafaela Tomkina?

Nikola klimnu glavom.
- Ali čemu onda ta druga ubistva? Nijedna žrtva nije imala
nikakve veze s Tomkinom, tako bar izgleda.
- I meni se tako čini.
- Pa onda šta on želi? Mogao je do sada već šest puta da obavi
posao.
- I ja sam razmišljao o tome – Nikola spusti pogled u sok kao
da će tamo naći odgovor. – Ali postoji jedan razlog, nije lako dopreti
do Tomkina. Za to je potrebno vreme.
- Pa zato bi trebalo da se što više drži senke, sem toga oni su
poznati da ne vole baš reflektore – slanina je bila pečena i doktor se
sada okrenu jajima.
- Da, to je istina – složi se Nikola. – Ali ovaj čovek je
drugačiji. On je tvrđi od ostalih. Vidite, on je suprotstavljen čoveku
koji je do sada trebalo da bude ubijen tri ili četiri puta. Ima razloga
što je Tomkin još živ. Ninđa zna da nije jednostavno dopreti do
njega. Potrebno je nešto mnogo komplikovanije. Znate kakvi su oni.
On želi da sve sam obavi svojeručno. On ne želi da posao obavi iz
daljine. Njemu nije ni na kraj pameti da upotrebi pušku.
- Znam – reče doktor. Kuhinja je bila ispunjena mirisom hrane.
Doktor Dirfort donese hleb i pruži ga Nikoli da ga prepeče u tosteru.
- U redu. Zamisao je da se zbuni neprijatelj. To je stara
strategija u kenđucu i borbi. Koriste se različiti oblici napada, napada
se sa različitih strana. Dok se vaš protivnik pita šta vi smerate, vi ga

odlučno napadate i on je pobeđen.
Doktor Dirfort je pažljivo posmatrao Nikolu dok je prinosio

tanjire sa hranom.
- I ti misliš da ninđa baš to radi?
- Čini mi se to sasvim logično. Doktor Dirfort je počeo da jede.
- Naravno razmišljao si i o drugim mogućnostima?
- Kojim? – pogleda ga Nikola.
- Ne znam. Ali oni su veoma lukavi i znaju svašta. Nikada

nisam mogao da kažem da mi je jasno šta im je na umu.
Nikola skrenu pogled.
- Poznavao sam ih nekoliko u Japanu.
- Zaista? – doktor Dirfort je bio impresioniran.
- To je bilo pre mnogo godina.
- Vreme za njih ništa ne znači – reče tiho doktor i Nikola je

znao da on to sada govori iz ličnog iskustva. Spustio je viljušku i nije
rekao ništa. – Oni nisu kao obični ljudi. – Doktor Dirfort je pravio
tako velike pauze između rečenica da je Nikola čuo kucanje
starinskog sata.

- U najmanju ruku ima nečeg neljudskog kad su oni u pitanju,
kao da su vampiri ili tako nešto. Oni su kao nešto nadprirodno. –
Doktor Dirfort je opet zaćutao i videlo se da prebira po svojim
sećanjima. Najzad je nastavio. – Naš rat bio je sasvim drugačiji od
svih ostalih. Tamo gde smo mi bili nikada nije mogao da bude
uspostavljen čvrst front na kome bi određene jedinice mogle da se
suprotstave neprijatelju. Nije bilo linije fronta, slobodne teritorije,
napada i povlačenja. Bilo je samo pitanje kako da se održimo tamo
gde smo. Morali smo da stojimo na jednom mestu od jutra do zalaska
sunca, a da nismo neprijatelja ni videli. Nismo čak ni znali da li je
negde tu, u blizini. Specifične naredbe izdavane su sporadično, a kad
bismo ih i dobili bilo je iz njih jasno da ni generalima nije ova
situacija mnogo jasnija nego nama. Živeli smo u nekoj vrsti pomalo
kontrolisane anarhije. Bila je to naša jedina zaštita protiv panike koja
je neprestano visila nad našim glavama. Govorim vam o vremenu
pred kraj rata. Većina nas je bila u Pacifičkom teatru od samog
početka. Mnogi od nas nisu bili u stanju da se bore. Malarija,

dizenterija izazvana amebama i druge bolesti koje nigde i nikada
ranije nisam susreo napale su nas i mi smo nekako živeli s njima. Ali
kasnije počeli smo mnogo manje da se plašimo kolere nego noći. Noć
je donosila neverovatne i smrtonosne događaje. Nismo bili u stanju
da im se suprotstavimo. Pojačavali smo straže, povećavali krug
njihovog kretanja. Počeli smo da patroliramo. Ništa nije moglo da
nam pomogne. Komandant, u očajanju osnovao je nekoliko noćnih
patrola. Pucali su u senke ili u krike noćnih ptica. Nikada ništa nisu
pogodili, a za uzvrat su bili tiho ubijeni. Stalno se to događalo. A
onda je neki idiot pomenuo Drakulu. Imao je čak neku staru knjigu
Brema Stokera o tom vampiru i ubrzo su je svi pročitali. Strah se
povećao. Šta bismo drugo očekivali u takvim okolnostima? Čovek je
poznat po tome što izmišlja nepostojeća bića da bi objasnio nešto što
inače ne ume da objasni. Bilo je to kao neka gotska priča užasa. Čak i
sada kad je toliko vremena prošlo od tada, meni se to ne čini kao šala.
Znali smo da se borimo protiv vojnika od krvi i mesa, ali nisu nas
naučili da se borimo protiv senki koje nestaju na dnevnom svetlu. Da
smo uhvatili makar jednog – ili da smo ga bar na kratko videli – znali
bismo bar protiv čega se borimo.

Doktor Dirfort je zaćutao da bi uskoro nastavio:
- Strah ima čudan način narastanja. Niko od nas nije bio
kukavica. Svi smo imali svoj udeo u ubijanju. Čak sam i ja bio
pozvan nekoliko puta da budem u streljačkom vodu. Ali sada smo
bili suprotstavljeni nečem što je bilo van naših moći. Sve to zvuči
ludo. Znam, ali veruj mi Nikola, kad ti budem rekao šta se dogodilo...
Borili smo se u zalivu Lejte. U stvari velika bitka je već bila iza nas.
Japanci su bili uništeni na moru ali na kopnu je bilo nešto drugo.
Nismo zauzeli to malo ostrvo i veliko ostrvo Lazon. Oba su bila u
japanskim rukama. Oni su imali vrlo malo boraca i bili su veoma loše
snabdeveni. Mislili smo da smo ih potukli u zalivu Lejte i da je to
njihov kraj. Ali nije bilo tako.
Viceadmiral Oniši iz Tokija doputovao je pred početak bitke i
dva dana kasnije produžio za Mabalakat, mali grad pedeset milja na
severozapadu. Tu je bila smeštena vazdušna eskadrila. U tom gradu
je održana najtajanstvenija konferencija ovog rata, mada to mi tada

nismo znali.
Ubrzo smo čuli prve izveštaje. Mnogi od nas nisu poverovali u

njih. Ali samo nedelju dana kasnije uverili smo se u sve svojim
očima.

Najpre smo mislili da su japanski avioni krenuli na nas,
međutim, oni su samo urlikali iznad naših glava kao da mi i ne
postojimo. Onda smo videli naše brodove usidrene na moru, jedan
nosač aviona i dva razarača. Oni nisu napadali naše brodove tako što
bi bacali bombe na njih. Oni su se jednostavno strmoglavljivali na
njih. Ubeđeni smo bili da je prvi avion pogođen i da se srušio na
brod. Ali posle njega i ostali japanski avioni su sledili njegov
samoubilački kurs. Tek tada smo shvatili o čemu se radi, mada nam
još nije bilo jasno šta je to. Kako razuman čovek može svesno da
srlja u samoubistvo? To nam nije išlo u glavu. Možda su bili
pripremljeni za to specijalnim metodama. Japanci bar dovoljno znaju
te metode. U svakom slučaju mogli smo samo da nagađamo.

Ipak nešto od te teorije zadržalo se u mom umu. Nisam mogao
da poverujem u to. Za psihološku pripremu potrebno je dosta
vremena. To nije moglo da bude obavljeno preko noći. Japanci nisu
imali vremena da pripreme te pilote. Bio sam ubeđen da se radi o
nečem drugom, ali o čemu.

Počela je sezona kiša. Činilo nam se da nigde oko nas nema ni
komadića suvog zemljišta. Polako smo napredovali. Jedne noći
naređen je pokret. Bilo je mnogo ranjenika kojima je lekarska pomoć
bila neophodna. Javio sam se dobrovoljno da ostanem u logoru da bih
mogao da previjain. Ujutro je trebalo da krene druga grupa vojnika.
Ali moj komandant je insistirao na tome da ja krenem odmah, sa
glavninom vojske.

U zoru postavili smo logor. Mnogi od nas bili su suviše umorni
da bi mogli da zaspe. Sedeli smo zato oko vatre i razgovarali o
Drakuli. Tri čoveka bila su ubijena prethodne noći. Teorija o
vampirima dostigla je svoj vrhunac. Najzad sam ostavio svoje
drugare, razapeo svoj mali šator i zavukao se u njega da bih malo
odspavao. Čuo sam glasove jer su ljudi oko vatre nastavili svoj
razgovor. A onda su glasovi utihnuli. Nisam bio siguran da li sam

zaspao ili su oni otišli na počinak.
Bio sam u onom čudnom stanju između sna i jave. Mislio sam

da sanjam da je neko pored mene i da me posmatra. Pokušao sam da
se probudim, ali nisam mogao. Glava mi je bila suviše teška. Nisam
mogao ni da je podignem. Zatresao sam glavom, ali ništa se nije
dogodilo. Kao da mi je svest bila otkačena od mene i kao da moji
mišići nisu reagovali na zapovesti nerava. Hteo sam da pogledam iza
sebe, preko ramena. Bio sam ubeđen da opasnost dolazi otuda. Ali,
nisam mogao ni da se pokrenem.

Iznad mene u vazduhu visilo je lice, bez tela. Ne znam kad
sam otvorio oči, ili su još uvek bile zatvorene. Na grudima sam
osećao strahovitu težinu. Teško sam disao. Bilo mi je hladno. Ne
zbog hladnoće noći, već je to bila neka hladnoća iznutra. Zadrhtao
sam.

Iznad mene bilo je lice Japanca namazano ugljenom prašinom
da bi bilo tamno i bez sjaja i da se svetlost ne bi od njega odbijala.
Čudna svetlost igrala je u njegovim ogromnim očima uperenim u
mene. Kao da dolazi iz drugog sveta. Bilo je sve to vrlo čudno. Setio
sam se jednog događaja sa poslednjih studija medicine. Otišli smo u
psihijatrijsku bolnicu gde smo susreli nekoliko pacijenata. Jedan od
njih bio je mladić, ne stariji od 20 godina. Kosa mu je bila kratko
ošišana, imao je visoke jabučne kosti i dug tanak nos. Sigurno je bio
student. Dugo sam posmatrao njegove oči dok je profesor s
oduševljenjem opisivao njegovu bolest nazivajući je »ludilom
povratka«. Taj čovek imao je tako malo ljudskog u sebi. On se vratio
u animalno stanje svojih dalekih predaka. U njegovim očima nije bilo
ni traga onoga što mi danas nazivamo inteligencijom. Ali u njima je
bilo neke čudne, nepoznate snage koja me je preplašila. Za trenutak
sam tada pomislio šta bi se dogodilo da se taj čovek pusti na slobodu.
Da li bi postao novi Džek Trbosek ili nešto još gore? Moj razum nije
mogao da zamisli šta bi se s njim dogodilo, јег je čovek bio van svih
moralnih zakona.

Sada ti je jasno šta sam video u očima tog lica koje je visilo te
noći u džungli iznad mene. I to nije sve. Bilo bi obično podcenjivanje
nazvati to ludilom. Jer, to je bilo nešto mnogo više. Od nauke do

morala u svetu u kome živimo i u kome vladaju određeni zakoni,
postoje parametri. Ali taj čovek nije se uklapao u te parametre. On je
dolazio van vremena i prostora. Imao je neku čudnu energiju. On je
bio srž haosa. Ne znam kako bolje da ti to opišem, ali on je više
pripadao natprirodnom svetu nego ovom našem. Možda, ipak, te sve
priče o vampirima i nisu puka izmišljotina.

Dok sam razmišljao o tome osetio sam niegov pokret. Izvukao
je komad crne tkanine i čvrsto je zavio oko mojih usta. Sad je bio
sasvim blizu mene i video sam da je sav obučen u crno. Izvukao me
je iz šatora i prebacio preko ramena.

Počeo je da trči.
Trčao je ne praveći nikakav zvuk. Nikakva senka nije se videla
iza nas jer je on pažljivo izbegavao svaki tračak svetlosti. Izišao je iz
logora određenom stazom koju je samo on znao, koja kao da je za
njega pripremljena.
Nisam se borio. Još uvek sam se čudio zašto nisam ubijen kao
mnoge prethodne žrtve ovih tihih i nevidljivih upadača. Bio sam
zaprepašćen. Čak i ovako s glavom nadole mogao sam da shvatim da
je on pravi čarobnjak. Niko iz našeg logora nije mogao ni da uđe ni
da iziđe neopažen, a ovaj čovek je to ipak učinio. Kretao se bez
ijednog pokreta. To mora da zvuči potpuno neverovatno, ali to je
zaista bilo tako. Trčao je sa takvom lakoćom da se uopšte nije
osećalo kako spušta i diže noge. Imao sam utisak samo da idemo
napred.
Putovali smo neverovatno brzo kroz džunglu. Iako je staza bila
zakrčena šibljem i lišćem kao da se naša brzina povećala. Njegova
snaga i izdržljivost bili su neverovatni i izuzetni. Bili smo potpuno
sami na svetu, ili se to meni činilo. Bilo je dosta noći kad su i sva
noćna bića otišla na počinak, a životinje koje love danju još se nisu
probudile. Džungla je bila potpuno mirna. Samo bi se s vremena na
vreme oglasila neka zaspala ptica, a i taj izolovani zvuk činio se da
dolazi iz drugog sveta.
Putovali smo tako oko pola časa. Onda se čovek iznenada
zaustavio i zbacio me sa ramena. Skinuo mi je krpu sa usta da bi mi
je stavio preko očiju. Vodio me je kroz džunglu čvrsto me držeći za

okovratnik bluze. Svaki put kad bih se spotakao on bi me podigao
kao da sam okačen na kuki. To je bilo neverovatno i savršeno
neljudski. Bio sam potpuno nemoćan.

Posle izvesnog vremena čuo sam glasove. Nisam govorio
japanski ali sam dovoljno razumeo da bih mogao da shvatim o čemu
razgovaraju. Nisam želeo da čovek koji me je doveo to otkrije.
Uskoro mi je skinuo povez sa očiju. Bili smo usred japanskog logora.
Nisam mogao da zamislim takvu sliku. Bio sam zaprepašćen. Za
trenutak sam pomislio da me je doveo u poljsku bolnicu. Ovo je tako
malo ličilo na vojni logor. Većina vojnika je sedela ili ležala. Nikada
nisam video takvu vojsku. Nigde u blizini nije bilo stražara.

Nisam mogao da odredim na kojoj smo strani ostrva, mada
sam kroz šiblje video odsjaj vode. Posmatrao sam sve oko sebe dok
je moj otmičar razgovarao sa nekim svojim drugovima koji su bili
identično odeveni kao on. Izgleda da su oni bili jedini zdravi i snažni
ljudi u logoru. U početku sam se trudio da obratim pažnju i da
razumem ono što govore. Međutim, ili su govorili suviše brzo ili
nekim dijalektom koji nisam razumeo. Pukla je zora i na horizontu se
pojavila bela linija. Znao sam sada da je tamo istok. Video sam jedan
avion, a zatim još jedan, i mnogo drugih kako dolaze s te strane.
Istovremeno sam čuo jaku buku sa severozapada. Znao sam da su to
naše jedinice. Pogledao sam prema nebu: japanski avioni bili su kao
prikačeni na svetloplavoj pozadini. Noćni oblaci su se razišli, a oni
kao da su proleteli nisko iznad nas. Išli su prema okeanu prema
tamnim senkama koje su se pojavile na horizontu i koje su nam
prilazile sve bliže.

- Znaš li da će oni napasti vaše brodove.
Podigao sam pogled. Mršav Japanac stajao je pored mene.
Hodao je sa štakama. Njegova leva nogavica bila je prazna i
zakačena u visini kolena. Bilo je očigledno da će umreti od
neishranjenosti pre nego što mu zasmeta nedostatak noge.
- Odlično govorite engleski – rekoh.
- Da – još uvek je gledao avione koji su prolazili jedan za
drugim iznad naših glava. – Neće se vratiti. Nijedan od njih. Oniši se
pobrinuo za to. – Shvatio sam da misli na vice-admirala. Tužno je

odmahnuo glavom. – Govore da je on pomogao Jamamotu u
planiranju napada na Perl Harbur. Teško je u to poverovati. Čini mi
se da je to bilo davno. – Okrenuo je glavu prema meni. – Govorite
japanski? Ne? Šteta. – Okrenuo se. Japanski avioni sada su bili blizu
naših brodova. Videlo se kako protivavionska artiljerija počinje da
puca. Crni oblaci sa narandžastom sredinom pojavili su se na nebu.
Zvuk eksplozije čuo se tek kasnije.

- Ne, ti mladići se nikada neće vratiti. Oni su u misiji koja ima
samo jedan pravac.

Odjednom njegove reči probiše maglu nerazumevanja koja me
obavijala od kako sam stupio u logor.

- Hoćete da kažete da je to samoubilačka misija? Avion i
pilot...?

- Da, to je naša velika manevarska bomba – Japanac je stajao
mirno. Kao da su mu u uglovima očiju zablistale suze, ali u
njegovom glasu nije se osetio ni drhtaj. – To je ideja vice-admirala
Onišija. To je očajnički potez. Imao je vremena da ubedi ostale da je
to dobro. – Rekao je nešto na japanskom. Verovatno psovku. – Nije
nas dovoljno poginulo u ovom ratu. Car još uvek šalje svoje sinove u
rat koji smo gotovo izgubili.

Daleko na horizontu japanski avioni gubili su se iz vida.
Odjednom je neko jako viknuo iza mene. Nisam morao da
razumem japanski da bih shvatio da moj otmičar želi da pođem sa
njim. Ostavio sam vojnika bez noge i rekao mu:
- Trebalo bi da nešto pojedete. Kratko se nasmejao.
- Kad bih imao šta da jedem mislite da bih bio ovde?
- A šta je sa bolnicom?
- Neće da vas prime ukoliko nemate svoju hranu – reče. Oči su
mu bile jasne. Ispod uniforme ocrtavala su mu se rebra. Pomislio
sam: »Šta to radim? Pa on je neprijatelj?« - Svi umiremo od gladi. Ne
možemo da odemo u bolnicu, a naša jedinica je otpisana jer više ne
možemo da se borimo. Ovo nije dostojan kraj za vojnika. U njemu
nema ni najmanje dostojanstva. – Gledao me je za trenutak i tada mi
se učinilo da između nas nema razlike.
Tada me moj otmičar zgrabi i grubo nešto zalaja gurnuvši me

prema drugom kraju logora. I ovde su vojnici ležali po tlu. To je bila
zaista tužna slika.

Otmičar je sada imao u rukama crni ranac koji ranije nisam
primetio. Izgleda da su se oko te torbe ranije raspravljali. Bilo ih je
četvorica. Kao da su bili braća. Žao mi je što nisam onog
neočekivanog prijatelja malopre zapitao ko su ovi ljudi. Bilo je jasno
da oni nisu pripadnici regularne vojske. S jedne strane video sam
vatru na kojoj se nalazio crni kazan. Sa strane je bila mala gomilica
povrća koju Japanci nazivaju kamote, neka vrsta filipinskog krompira
koji ukusom podseća na slatki krompir... Bilo je tu i nešto malo repe.
Izgleda da je to bilo sve od hrane koju su imali u ovom času. Čovek
koji me doneo izvadi iz crnog ranca nekoliko konzervi koje je, bilo je
to očigledno, ukrao u našem logoru. Nije mi bilo uopšte jasno kako je
mogao da se dokopa tih konzervi, ali su one sada bile tu.

Počeli su opet da se raspravljaju – verovatno kome i koliko
treba te hrane dodeliti. Moj otmičar me odgurnu i pokaza mi prema
grupi iscrpljenih ljudi. Bilo je jasno da je želeo da se pozabavim
njima. Tek sada sam shvatio zašto sam bio pošteđen. Dobro je znao
ko sam ja. Počeo sam da se pitam šta još zna o meni.

Malo šta sam mogao da učinim za bolesne i iznemogle
vojnike. Bio sam bez svojih instrumenata i bez lekova. Ali njima i
onako nije moglo da se pomogne. Moj prijatelj bez noge sasvim je
dobro procenio njihovu situaciju. Svi su umirali od gladi.

Podigoh se sa zemlje i stadoh pred svog otmičara.
- Žao mi je – rekoh – ali ja mogu malo šta da učinim ovde.
Udario me bez upozorenja. Nisam čak ni shvatio da će da me
udari. U jednom trenutku stajao sam i govorio mu, a već u sledećem
deliću tog istog trenutka našao sam se na zadnjici u blatu.
- Njima je potrebna hrana – rekoh tvrdoglavo.
On se sagnu prema meni i podiže me iz blata. U očima nije
imao nikakvog izraza. Ponovo me je udario, sada mnogo jače, ivicom
šake. Kao da sam naleteo na mešalicu za cement. Pao sam na tlo i
ostao tu dole.
Kad sam se probudio bilo je mračno. Strahovito me je bolela
glava i desno rame, kao da mi je kost slomljena. Bilo je to vrlo

čudno. Mogao sam da pokrećem prste, da ih skupim u pesnicu ali
nisam mogao da podignem ruku ni santimetar iznad zemlje.

Bio sam u šatoru. Ležao sam na nečem tvrdom. Video sam da
nisam na zemlji. Na sebi sam imao majicu i bluzu ali pantalone su mi
bile skinute. Bio sam nag od struka na dole. Pokušao sam da se
pokrenem, ali nisam mogao. Potrudio sam se da se pomerim na tom
stolu, ili na čemu sam već ležao, ali glava je počela strahovito da me
boli tako da sam morao da prestanem. Moje čitavo telo pulsiralo je
bolom. Ispred očiju su mi izletali svetlaci i ja sam se pitao šta li je taj
čovek učinio sa mojim nervima.

Ubrzo je on ušao u šator. Nisam ga čuo ali mogao sam da to
osetim jer se vlažni vazduh pokrenuo. Njegovo lice opet je visilo
iznad mene. Nije više bilo premazano ugljenom prašinom, ali je on
bio još uvek sav u crnom. To je očigledno bila njegova uniforma.

- Koliko vas ima u jedinici? – pitao je.
Razumeo sam. Ja sam sada bio ratni zarobljenik. Znao sam šta
to znači.
Rekoh mu svoje ime.
- Kakvo vam je naoružanje? Rekao sam mu svoje ime.
- Koje jedinice treba da vam stignu u pomoć. Rekao sam mu
svoje ime.
- Kada Amerikanci treba da napadnu?
Ovog puta napravio sam malu izmenu: rekoh svoj serijski broj
i svoj čin.
- Kada Amerikanci nameravaju da izvrše invaziju na Lazon?
- Na Lazon je već izvršena invazija – rekoh – učinili su to
Japanci.
Onda je počeo da me obrađuje. Nije koristio ništa drugo nego
vrhove svoja četiri prsta: dva palca i dva kažiprsta. Nikakvi noževi,
ni sečiva, ni vatra, ni voda, ni žica ništa od tradicionalnih
mučiteljskih sredstava njemu nisu bili potrebni.
Obrađivao me je čitavu noć – više od deset časova. Naravno,
ne bez prestanka: nikada ne bih mogao to da izdržim. Najzad, kad je
prestao, na mom telu nije bilo nikakvih tragova ni modrica.
On je zaista bio čarobnjak. Obrađivao me je samo tako što je

napadao moje nerve, ne samo glavne nervne centre, već nervne
završetke i lance i to samo stiskanjem prstiju.

Sve ostalo prestalo je da postoji. On se pobrinuo za to. Posle
izvesnog vremena postala je to čudna situacija: nisam osećao ništa
drugo nego bol. Dva ili tri puta pomokrio sam se: nisam to osećao ali
sam osetio miris mokraće. A onda je i to prestalo.

Koristio je bol kao što mudra žena zna da koristi zadovoljstvo.
Znaš već kako te žena vodi krivinom zadovoljstva, polako, nežno, do
vrhunca. Kad već misliš da si izgubljen ona se vraća na početak i
pribavlja tebi i sebi nove trenutke sreće da bi te najzad posle
beskrajnog uživanja dovela do vrhunca. A kad taj vrhunac dođe on je
snažniji i bolji nego ikada ranije. Taj čovek koristio je isti princip.
Strašan bol može da postane sopstveni anestetik – znaš kao kad
suviše uživaš u ljubavi. U jednom trenutku postaneš neosetljiv. Tako
je isto i sa bolom. Svaki nerv ima svoju granicu i posle izvesnog
vremena on se jednostavno zatvara i čovek ne oseća ništa. To je
jedina prednost žrtve prilikom okrutnog ispitivanja. Ali svojom
savršenom tehnikom ovaj čovek uspevao je da to izbegne. Ponovo i
ponovo on bi me vodio krivinom bola i nikada mi nije dozvolio da
skliznem u nesvest ili neosetljivost. Savršeno dobro je znao koliko
dugo mogu da podnesem određeni bol i svaki put je na vreme
prekidao.

Čitavo to vreme neprestano je ponavljao ista pitanja. Nije
vikao. Njegov ton je bio miran. Čak prijateljski. Govorio je tihim
glasom, kao da smo prijatelji koji su se sreli u baru i sada eto
razgovaraju o prošlim danima.

Bila je čudna ta kombinacija. Uskoro smo postali tako intimni
kao ljubavnici. Želeo sam da mu verujem, da mu kažem sve svoje
tajne, da oborim poslednje barijere između nas. I bol se menjao s
vremena na vreme, postao je, kako da ti to kažem, manje bolan. Da,
tako je to – manje bolan. Ja još ne mogu da razumem kako je to
postigao. Znao sam da on ne napada samo moje telo već i moj razum.
Nisam mogao da ga sprečim u tome. Bio sam potpuno nemoćan.
Osećao sam kako stvari klize iz mene, kao da gubim ravnotežu na
klizavom ledu. A onda sam osetio kao da je i led nestao i kao da

tonem sve niže i niže u blato bez dna.
Sve to vreme bol me nije napuštao i ja sam osećao da želim da

mu više verujem. On je bio moj prijatelj i ja sam bio kriv što
zadržavam svoje tajne za sebe. Kako sam sebičan, kako sam
nedostojan njegovog prijateljstva.

Nisam se onesvestio. Rekao sam ti već da on to ne bi dozvolio.
Bila je to sada neka sasvim druga vrsta osećanja. Zadovoljstvo me je
obuzelo dok sam se koncentrisao da ne dam odgovor ni na jedno od
njegovih ponovljenih pitanja. Obuzimalo me je sve više i više i ja
sam koristio sve više energije da ne bih počeo da pričam. Čak sam
jednom ili dva puta ugrizao sopstveni jezik da mu ne bih rekao sve
ono što je želeo da zna.

U tom trenutku osetio sam kako se moja svest odvaja o mene i
otkriva jednu drugu ličnost koju do tada nisam poznavao. Činilo mi
se tada da taj čovek zna o meni mnogo više nego ja i to me je
preplašilo.

Otkrio sam da želim da mu kažem sve. Bio sam ubeđen da će
me on pustiti kada to učinim. Moje zadovoljstvo je raslo. Počeo sam
da uživam u bolu, da ga želim. Bol je bio moja veza sa njim. Počeo
sam da osećam da ću biti izgubljen kad jednom bol prestane i kad
više ne budem imao da dam ono što on želi. Vreme je prestalo da ima
bilo kakvo značenje. Nije više bilo ni prošlosti, ni budućnosti, samo
jedna beskrajna sadašnjost koja me vezivala sa mojim otmičarem.
Usta su mi bila topla od krvi jer sam se borio da ne govorim ono što
sam znao. Odjednom bol je prestao, prestao je taj bol-zadovoljstvo.
Sve je prestalo. Bio sam izgubljen. Bio sam sam u šatoru. Počeo sam
da plačem, da jecam, da vičem – moje telo je bilo dehidrirano u toj
vlažnoj noći, vlaga je iščilela iz njega tako da u mojim očima nije
bilo suza. Bojao sam se da budem sam. Bio sam kao dete koje je
okrutno ostavila majka. Ja sam bio spušten na nivo deteta i zavisio
sam od svog otmičara kao što beba zavisi od majke. Bio sam
ostavljen i sam. Znao sam da ću onog trenutka kad se on vrati i počne
ponovo da me obrađuje govoriti, govoriti i govoriti. Ništa neće moći
da me zaustavi.

Odjednom sam začuo neki zvuk. Dolazio je iza moje glave.

Mislio sarn da se on vratio i zajecao sam od radosti. Čulo se neko
grebanje po zemlji. Pokušao sam da okrenem glavu, ali video sam
samo strane i krov šatora.

- Ustani! – začuo sam šapat.
- Zašto? Sta je? – pitao sam grubim glasom. Glas mi je
ogrubeo zbog dehidracije i izgriženog jezika tako da sam govorio kao
da sam pijan.
- Ustani! Ustani! – šuškao je glas.
Osetio sam ruke ispod mojih leđa koje su me gurale u sedeći
položaj. Bilo je to novo osećanje. Za trenutak glupo sam buljio u
svoje telo. Možda sam očekivao da nađem svoju kožu razderanu
crvenim trakama, ili potamnelu od modrica, možda bambusove trske
ispod noktiju. Ali na mom telu nije bilo nikakvog traga. Zadrhtao
sam pokušavajući da se prisetim bola.
- Ovuda – reče žurno glas. – Hajde, pokreni se. Nemamo
vremena za sedenje.
Okrenuo sam se i sišao sa drvenog stola. Pored mene je stajao
moj poznanik, vojnik bez noge. Lice mu je bilo zabrinuto.
Ispruženom rukom držao je otvoreno krilo šatora. Kroz njega sam
mogao da vidim sveže zelenilo džungle. Dnevna svetlost bolno me je
udarila po očima. Za trenutak sam pomislio da imam vrtoglavicu.
Pošao sam prema njemu. Morao je da ispruži ruku da bi me
zaustavio da ne padnem.
- Nikada neću uspeti – rekoh.
- Da – šapnuo je – uspećeš. Oni te neće tražiti preko dana. –
Dao mi je malo vode da popijem. Odvratio je pogled od mene dok
sam halapljivo gutao vodu. – Svima nam je dosta ovoga – reče tiho –
sve je to beskorisno i sve je to suviše tužno. – Pokrenuo se na svojim
štakama. Hajde, nemamo vremena za gubljenje. Ne smemo da im
dozvolimo da nas zateknu ovako, zar ne?
Krenuo sam prema izlazu iz šatora. Odzvanjalo mi je u
grudima pa mi se činilo da ću pasti mrtav od srčanog udara i to pre
nego što napravim deset koraka.
- Ne znam kako da vam zahvalim – rekoh dok sam prolazio
pored njega.

- Ne zahvaljuj – reče on – mi smo iz dva sasvim različita sveta.
Mi nikad nećemo razumeti jedni druge.

- Misliš? – pružio sam mu ruku. Dodirnuo ju je za trenutak, a
zatim je brzo pustio kao da se zbunio. – Još jedna stvar, reci mi ko su
oni? – znao je na šta mislim.

- Nije neophodno da to znaš. – Počeo je da se okreće od mene
da bi otišao. Krilo šatora spustilo se kao zavesa između naša dva
sveta.

- Ali ja to želim da znam.
Već je bio okrenut leđima prema meni.
- Čovek koji te oteo je nindža i svi ostali su to – čuo sam
njegov glas dok je odlazio.
- Poželeo sam mu sreću – završi doktor Dirfort svoju priču –
ali čini mi se da nije čuo moje poslednje reči. Okrenuo sam se i
potrčao niz džunglu, daleko od logora, daleko od nindže.
Doktor Dirfort sede uspravno u svojoj stolici i zagleda se u
ostatke hrane na svom tanjiru kao da se tu nalaze vrata u prošlost.
Čelo ispod njegove bele kose bilo je orošeno znojem. Sada, prvi put
posle dugog vremena Nikola začu kucanje sata na zidu.
Doktor Dirfort podiže glavu. Njegove oči bile su umorne.
- Nikada nikome nisam rekao šta mi se dogodilo u džungli –
reče tiho. – Nisam to pričao ni svojim drugovima iz jedinice, ni svom
komandantu, čak ni svojoj ženi. Ispričao sam sada tebi jer sam
siguran da samo ti možeš to da razumeš.
Njegov pogled bio je čvrst, a oči kao da su snimale Nikolin
mozak.
- Dakle, vi znate šta se sada ovde događa?
Doktor Dirfort nije morao da klimne glavom. Njegove oči dale
su Nikoli odgovor na pitanje koje nije morao ni da postavi.
- Šta ćete učiniti?
- Šta ću učiniti? – doktor Dirfort je bio zaista iznenađen. –
Ništa. Sta bi trebalo da učinim?
- Znam kako se osećate – reče Nikola – kad je nindža u
pitanju.
- Ne znam šta osećam prema ovome koji se sada pojavio, znam

šta sam osećao prema svom otmičaru – ispravi ga doktor Dirfort.
- Ali oni su svi slični.
- Jesu li?
- Oni su tako pripremljeni i obučeni. Njihovo školovanje,

njihove vežbe, njihova priprema rigorozniji su od samurajskih.
Njihov kult je tajna.

- Kult, tradicija, čudno da takvi tradicionalisti budu zaštitnici
takve anarhije.

- Nikada nisam o tome razmišljao, ali vi ste sasvim u pravu...
- Želeo bih da uhvatiš ovoga, Nikola – doktor Dirfort odgurnu
tanjir od sebe. – Znam da ti to jedini možeš. Policija je nemoćna, oni
ništa ne znaju...
- Da, to je tačno...
- Oni ne znaju ništa o tome. Sreća je da si ti umešan u ovaj
slučaj. Da li si razmišljao o tome?

Dan je bio vedar bez oblačka na nebu. Hromirani delovi na
kolima tako su intenzivno odbijali svetlost da je morao da stavi
naočari za sunce. Ostavio je grad za sobom dok je vozio prema Djun
Roudu. Parkirao se pored svoje kuće i podigao »Tajms« koji je ležao
pred ulaznim vratima. Nezainteresovano je pogledao naslove na
prvoj strani i spustio se stepenicama prema plaži.

Išao je prema Justininoj kući s desne strane, tako da nije
odmah mogao da vidi da li su njena kola parkirana pored kuće ili ne.
Vrata su bila zatvorena ali je neko uzeo »Tajms«. Popeo se
stepeništem koje je bilo zasuto peskom.

- Nije kod kuće.
Nikola se okrenuo. Kroker je dolazio s leve strane, u
izgužvanom smeđem odelu. Kravata mu je bila razvezana i
olabavljena oko vrata. Izgledao je kao da nije spavao dve ili tri noći.
- Kola su nestala.
- Šta vi radite ovde Krokeru?
- Hajde da prošetamo. – Poveo je Nikolu prema plaži.
- Niste baš obučeni za šetnju po plaži – primeti Nikola.
- To je tačno. Ali volim da osetim pesak u cipelama. Podseća

me na dane detinjstva. Uvek smo ostajali u gradu preko leta. Nikada
nismo imali novca da idemo negde van grada. Mi, deca, igrali smo se
oko hidranata. Otvarali smo ih i rashlađivali se.

S njihove desne strane penušala se voda. Dalje, sa strane videli
su se kupači. Nečiji tranzistor rasipao je disko muziku.

- Bilo nas je sedmoro dece. Ne znam kako je moj stari
sastavljao kraj s krajem, ali jednom mesečno, u toku leta, a to je bilo
tačno kao sat, došao bi do mene pre nego što bi otišao na posao.
»Luise« – rekao bi – »dođi ovamo. Imam nešto za tebe.« Dao bi mi
novac da bih mogao da odem do Koni Ajlenda i da tamo pojedem
sladoled. Znao je da volim plažu. »Obećaj mi jednu stvar« – rekao bi
uvek – »ponesi peškir i nemoj da tvoja majka brine«.

Neko se smejući vozio na dasci na talasima. Nekoliko ljudi
bilo je u vodi. Žena u jednodelnom kostimu išla je prema njima. Oko
vrata imala je beo peškir. Nikola pomisli na Justinu. Pitao se kud je
mogla da ode.

- Da, mi smo stari drugari, pesak i ja.
Žena je sada bila sasvim blizu njih tako da su mogli da vide
koliko je lepa. Njena duga kosa bila je izbledela na suncu. Prošla je
pored njih. Bez sumnje je žurila da se sretne sa svojim draganom.
Kroker se zagleda za trenutak u sunce.
- Izbacio sam Alison iz kuće prošle noći.
Nikola ga ćuteći pogleda. Kroker se brzo nasmeja ali osmeh
mu se nije ogledao u očima.
- Nije bilo baš tako. Mislim da je ona želela da ode. Zamorila
se od svega. Oboje smo postali umorni. – Gurnuo je svoje velike šake
u džepove pantalona. – Bilo je bezbolno. Ona će već nekako sve to
zaboraviti. Kako je čudno da sve te stvari prolaze...
Zaustavili su se kao po komandi. Talasi su se penušali pored
njihovih nogu. Kroker pogleda u svoje cipele napola nestale u pesku.
Kad je podigao pogled rekao je:
- Nik, Vinsent je mrtav. Našli su ga prošle noći. – Nije rekao
gde. – Vrat mu je slomljen.
Nikola duboko uzdahnu i sede na pesak. Obavio je ruke oko
kolena i zagledao se u horizont.

- Nik...
Kao da je zanemeo, kao da mu je mozak bio pod uticajem
anestetika. Setio se doktora Dirforta i njegove priče o bolu. To je bilo
suviše. Danas je bio dan pogreba Terija i Aj.
- Gospode – reče – Gospode! Kroker se naže prema njemu.
- Nik – reče nežno – nije bilo drugog načina da ti to saopštim.
Mogao sam da ti kažem i preko telefona.
Nikola klimnu glavom. Uprkos obamrlosti on je razumeo.
Kroker je shvatio koliko mu duguje. Nikola mu je bio zahvalan što je
došao čak ovamo da bi mu to rekao, umesto da samo okrene
telefonski broj i saopšti mu strašnu vest. Setio se da su Kroker i
Vinsent večerali sinoć zajedno i pitao se o čemu li su razgovarali.
- Nik – reče Kroker oklevajući. Nikolin pogled lutao je
plažom.
- Šta se događa? Moraš da mi kažeš.
- Ne znam. Ne znam na šta misliš. Vidiš, Tomkin je umešan u
sve, do pazuha. Primio je upozorenje od nindže još pre nedelju dana.
Sve se poklapa. Video sam to upozorenje. Autentično je. On je imao
mnogo poslovnih veza sa velikim japanskim firmama. U poslovima
nema drugarstva ni prijateljstva, naročito ne s Japancima. Na neki
način on ih je razbesneo. U svakom slučaju on je time potpisao svoju
smrtnu presudu. Nema sumnje da su poslali nekoga da ga ubije.
- I ranije su neki to pokušavali. Tomkin je sada suviše moćan.
Nije mu potrebna tvoja pomoć.
Nikola odmahnu glavom.
- Eto tu grešiš. Bez mene on je mrtav čovek.
- Ali to uopšte nije logično. Dve smrti su se odigrale ovde, a
jedna u gradu. A nijedna nema veze s Tomkinom.
- Mora da imaju neke veze – reče NikoLa tvrdoglavo. – Znaš li
da je čak pokušao da preplaši Justinu. - Ispričao mu je zatim kakvo je
jezivo upozorenje uletelo kroz kuhinjski prozor Justinine kuće.
Kroker ga pogleda za trenutak. Talasi su šumili i udarali o
pesak. Čuo se smeh kupača.
- A šta ako to nije samo upozorenje? – reče polako Kroker. –
Možda je to pretnja Justini.

Nikola se zagleda u njega.
- Šta to mači?
- Mislim da je došao trenutak da se suočimo sa činjenicama.
Mislim da je to upozorenje bilo namenjeno tebi.
Nikola se kratko nasmejao.
- Meni? Ne budi idiot. Nema nikakvog razloga...
- Mora da postoji neki razlog – reče Kroker željno. – Pogledaj
samo šemu: dve smrti su se odigrale ovde. Teri i Ajlin, a sada i
Vinsent ubijeni su u gradu. Ti si centralna tačka oko koje se okreću
sve te smrti.
- Nisam znao da je još neko ubijen ovde.
- Nisi, ali se to ubistvo odigralo blizu tebe.
- Lu? Ali, ono se odigralo i blizu mnogih drugih ljudi.
- Ali samo su tvoja tri prijatelja nedavno umorena.
- To je, naravno, vrlo logično – Nikola je znao da logika često
ne daje prave odgovore. Odmahnuo je zato glavom. – Mislim da to
ne mogu da prihvatim. Kao što sam rekao nema nikakvih razloga da
on bude usmeren na mene. To je samo dimna zavesa.
- Dođavola s dimnom zavesom! – viknuo je Kroker.
- Njemu to i nije važno. On mora da zna da sam ja u sve
upleten preko Justine. Ja sam neposredna opasnost za njega, a ne ti ili
Tomkinove gorile. On to dobro zna. Ubeđen sam da on ipak vreba
samo Tomkina. A ovo sve ostalo je samo mućenje vode.
Kroker podiže ruku:
- U redu, u redu. To je samo teorija. Međutim, moram da ti
kažem da mi je mnogo više žao što je umoren Vinsent i da više žalim
za njim nego što bih žalio za Rafaelom Tomkinom. Nikola ga
pogleda. Bili su blizu da jedan drugom priznaju iskreno prijateljstvo.
- Hvala – osmehnu se Nikola – to mi mnogo znači. Znam da bi
i Vinsentu to mnogo značilo.
Ustali su. Kroker nije skinuo sako iako je bilo toplo. Znojio se.
Njegova tanka bela košulja bila je natopljena znojem.
- Spreman si za povratak? Nikola klimnu glavom.
- Još jedna stvar, Lu – oklevao je.
- Reci.

- Možda nećeš hteti da mi kažeš.
- Ako ne želim da ti odgovorim neću – reče Kroker. Nikola se
osmehnuo.
- U redu – krenuli su plažom preka Krokerovim kolima – reci
mi šta je to između tebe i Tomkina?
Kroker otvori vrata automobila i baci sako na zadnje sedište.
Seo je za volan. Nikola sede na sedište pored njega. Iako su kola bila
parkirana u hladovini ipak je bilo strašno toplo. Kroker upali motor.
- Bio si u pravu – reče Kroker. – Možda je to nešto na šta ne
bih želeo da ti odgovorim i što ti pre nekoliko dana ne bih ni rekao. –
Vozio je prema mostu preko kanala. – Ali, sada je sve drugačije i čini
mi se da mogu da ti verujem, mada ja retko kome verujem.
Prešavši preko mosta prolazili su pored kuća i čamaca
usidrenih u maloj luci.
- Da li si čuo za slučaj Didion? Nikola je bio iznenađen.
- Misliš na ubistvo one manekenke? Svakako, sve novine su
samo o tome pisale. Ponekad bih video njenu sliku u časopisima koje
kupujem.
- Da – reče Kroker zamišljeno. – Lepa žena. Baš lepa. Kao da
je reč lepotica smišljena za nju.
- Zvuči kao da si...
- Ne, nije to što ti misliš – sada su izišli na autoput i Kroker je
povećao brzinu. Vetar je bio još uvek topao i nije mogao da ih
rashladi. – Pogodilo me je to što je ta devojka bila ličnost kao i svako
drugi. Ipak, svako pomisli samo na njenu sliku, na njeno lice, njeno
telo, samo na ono što je bila fasada. Niko se ne zaustavi da bi
pomislio da je i ona možda imala svojih ljudskih vrlina i mana.
Kroker je vozio sigurno, obišavši plavo-beli autobus čiji je
auspuh ispuštao otrovne gasove. Pritisnuo je sirenu dok je vozio
uporedo s autobusom, a zatim su krenuli pravo na zapad.
- Kada je ubijena svi su počeli da govore gadosti o njoj. Bila je
poznata ličnost i zarađivala je neverovatne sume novca. Ljudi su je
voleli, kupovali su časopise zbog nje. Ali mogu da se zakunem da se
niko nije zaustavio i rekao: još jedan glupo straćen život. Eto o tome
sam razmišljao kad sam stajao nasred njene spavaće sobe i posmatrao

njen ledeni leš. Mislio sam: i ona je ljudsko biće i ja moram da
saznam ko je to učinio. – Slegao je ramenima. – Dođavola, to bih
uradio i za bilo koju malu drolju da joj se to desilo. To sam toliko
puta ranije radio. Ali, mom kapetanu se to nije dopalo. Nikada nisam
držao mnogo do njegovog mišljenja. Rekao mi je: »Traćite vreme.
Bolje nađite neki pametniji način da ga utrošite«. Možeš li ti to da
shvatiš? – Udario je pesnicom po volanu. – Taj prokletnik se uvek
nekome uvlačio u zadnjicu. Pokazalo se da je slučaj prava misterija.
To sam mogao da vidim u bilo kojem bioskopu. Iz onoga što sam
video u njenoj spavaćoj sobi shvatio sam da nije bila sama te noći. S
njom je bila još neka žena. Žena koja je bila intimna s Anđelom
Didion i koja je možda bila svedok okrutnog ubistva. Jedini problem
je u tome što je ta žena nestala kao da nikada nije ni postojala.

- I tako sam ja ostao praznih šaka, a novine su tražile rešenje
slučaja. Komesar je urlao na kapetana Finigana, koji... ali zašto bih ti
ja otkrivao poentu? Ti već vidiš o čemu se radi.

Krenuli su prema Menhetnu i prošli su Kvins bulevarom.
Saobraćaj nije bio gust.

- Dva ili tri policajca muvala su se kroz zgradu. Pošto je to bila
Akcijum haus rečeno im je da ne njuškaju previše i da šapuću.
Rezultat je bio – niko ništa ne zna.

- U redu, to je prilično pošteno. Posle nedelju dana, kad su svi
tražili krv – moju krv – odlučio sam da i sam malo bacim pogled. Da
ne bi zadremao od dosade, reći ću ti da su policajci zaobišli jednog
stanara na spratu Anđele Didion. U stvari ona je bila na putu kad su
oni došli do njenih vrata i baš se vratila kad sam ja došao. Malo
pažljivije ispitivanje pokazalo je da je ona otputovala ujutro posle
ubistva. Vrlo rano za Palm Springs. Ostala je tamo sedam dana i
vratila se. Bila je to žena pedesetih godina, ali izgledalo je kao da ima
deset godina više. Alkoholičarka. Razgovarao sam sa njom u deset
časova ujutro i njen dah se već osećao na džin. Ruke su joj se tresle i
nije mogla da se obuzda da ne povuče iz flaše dok sam bio u njenom
stanu.

Kroker je krenuo prema Bulevaru Jelouston. Zatim na jug. Već
su bili na Forest Hilu.

- Što je još interesantnije Anđeli Didion je te kobne večeri
došao u posetu muškarac, onaj isti koji ju je redovno posećivao
posldnjih šest meseci. Možda je veza trajala i duže, ali pre šest
meseci je ona primetila tog čoveka. Jedne noći su se strahovito
svađali i od tada je pomalo motrila ko dolazi kod Didionove. Virila je
kroz špijunku na vratima. Ionako nije imala šta drugo da radi.

Kroker zaustavi kola ispred zgrade sa fasadom od belih cigala.
Ta zgrada imala je tamno zeleni trem. Na travnjaku ispred nje crnim
slovima na beloj ploči pisalo je: Pogrebni zavod, Parksajd. S druge
strane travnjaka bio je veliki brest. Drvena vrata bila su širom
otvorena. Dok su još sedeli u kolima, primetili su nekoliko ljudi kako
prolaze kroz vrata. Nikola je prepoznao jednog od instruktora u
dođou.

- Žena o kojoj sam ti govorio dala mi je detaljan opis tog
muškarca. Nema sumnje da je to bio Rafael Tomkin.

- Dakle, Tomkin je imao vezu s Anđelom Didion. To nije ništa
iznenađujuće. Bili su oboje moćni na svoj način i živeli su u istoj
zgradi. Da li je on bio kod nje one noći kad se odigralo ubistvo?

Kroker pogleda prema zgradi.
- Ta žena se boji letenja – reče. – Uzela je hloral hidrat sa
velikim gutljajem džina i gotovo se onesvestila oko 18 časova. Nije
se probudila sve do pet časova ujutro.
- A tada je otišla prema Kej Vestu.
- Da, tačno – Kroker se okrenu prema Nikoli. – Ali ja znam šta
znam. Ja sam proverio sve one koji su dolazili kod Anđele Didion.
Tačno je da je muškarac o kome je govorila žena Tomkin.
- Nemaš nikakvog dokaza za to, Lu – reče Nikola. – Nemaš
ništa u rukama.
- Manje nego ništa, prijatelju.
Kroker je izišao iz kola pa i Nikola pođe za njim. Zajedno se
uputiše prema kući na travnjaku.
Drugi instruktor iz dođoa zaustavi Nikolu na stepenicama i
reče mu nekoliko reči. Nikola samo klimnu glavom.
- Slušaj – reče Kroker povukavši Nikolu bliže sebi i spuštajući
glas. – Slučaj Didion je službeno zatvoren. Gotovo. Kraj. Tako mi je

rekao slatki Finigan, a njemu su tako rekli s najvišeg vrha: niko nije
previše glup da sada prlja svoje čiste ruke.

- Hoćeš da kažeš da je policija potkupljena?
- Tebi želim da kažem da ni najmanje ne sumnjam da je
Tomkin umešan u sve to i da je takvo naređenje poteklo od njega.
Malo ljudi može to da učini. A on je jedan od njih.
Njegov glas je sada bio oštar šapat pun pretnje.
- Sada imam vezu. Jedan od mojih doušnika na tragu je žene
koja je bila one noći u stanu Anđele Didion. Čekam da mi jave njeno
ime i adresu. Kada to dobijem prikucaću tog ludaka na zid.

Pogrebna ceremonija bila je kratka ali upečatljiva, pola na
engleskom, pola na japanskom jeziku. U osnovi bila je to američka
ceremonija, jer su oboje tako želeli. Nikolu su zamolili da kaže
nekoliko reči o Teriju i o Ajlin. Učinio je to. Govorio je japanski.
Ajlinine prijateljice, profesionalne muzičarke, svirale su. Izvele su
nekoliko tradicionalnih japanskih komada na instrumentima koto i
šakuhači. Donele su i tradicionalno pogrebno cveće.

Kroker je sačekao dok se svi nisu udaljili od groba. Iza njih
grobari su počeli da zatrpavaju grobove. Kao da se nije čuo nikakav
zvuk dok je zemlja punila prazan prostor.

- Nik – reče Kroker – šta ti znače imena Hideoši, Jodođimi i
Micunari?

Nikola se zaustavi i okrenu se od sunca. Nije želeo da stavlja
naočare.

- To su slavna imena japanske istorije. Zašto? – Kroker kao da
nije čuo pitanje.

- Da li bi ljudi tih imena mogli da žive i danas?
- Moguće je, pretpostavljam. – Nikola sleže ramenima. – To su
porodična imena. Аli, ova trojica su povezana u istoriji, tako...
- Shvatam šta hoćeš da kažeš.
- Kaži mi o čemu se radi? – reče Nikola.
Kroker posegnu u džep od sakoa i izvadi odatle tanak komadić
presavijenog papira na kome kao da je nešto bilo nažvrljano.
- Našao sam ovo kad sam pregledao Terijeve stvari. Bilo je u

džepu njegovih pantalona. Možda je to napisano one noći kad je
ubijen.

- Misliš?
- Tog popodneva u njegovom dođou je bio Japanac. Instruktori
za karate i aikido, senseji...
- Sensei.
- U redu, bilo šta da su, kažu da je taj čovek bio bolji od bilo
koga koga su oni videli u životu. Pošto je završio sa njima imao je
kendo borbu s Terijem. Vinsent mi je rekao da je Teri bio zabrinut
zbog događaja u dođou. Kao što znaš oni su večerali zajedno. Te noći
se odigralo duplo ubistvo.
Nikola ga pogleda zaboravivši na papir u ruci. Papir je bio
tanak, kao natopljen znojem.
- U čemu je poenta?
- Taj Japanac je rekao da se zove Hideoši.
Nikola odvrati pogled za trenutak. Pogleda preko groblja. Beli
mermerni spomenici blistali su na suncu. Čak i tamni spomenici, sivi
i crni izgledali su laki kao perje. Kao da će svakog trenutka da se
zatresu, otkinu sa svog postolja i odlete preko neba, lako kao oblaci.
Bila je sredina nedelje, na groblju nije bilo mnogo posetilaca. Tu i
tamo videlo se šareno cveće na grobovima. Daleko, na drugom. kraju
groblja, žuti buldožer gurao je neku zemlju. U pozadini se video
autoput, rastegnut kao duga od betona po kojoj su vrveli automobili.
- Godine 1598. Hideoši, Kvambaku, onaj koji kontroliše
ratnički daimio Japana, umro je. Verovalo se da je on, pošto je bio
mudar i vidovit čovek svoju moć preneo Tokugavi, najjačem članu
upravljačkog saveta. Ali nije bilo tako. Hideošijeva ljubavnica bila je
Jodođimi. Rodila mu je sina. Voleo ih je i želeo je iznad svega da
njegov naslednik vlada Japanom. Neposredno pred smrt tražio je da
vidi najbližeg prijatelja Micunarija, poliсајса. U strogoj poverljivosti
rekao mu je da čuva Jodođimi i sina. U stvari usmerio je Micunarija
protiv Tokugave. »Micunari, prijatelju moj« – rekao je. – »Tokugava
uživa u mojoj smrti mada će se ponašati drugačije. Ne dozvoli da te
zavede. On je isto toliko mudar koliko je i opasan. Ubrzo posle moje
smrti tražiće načina da postane šogun. Ti, prijatelju moj, moraš da mu

se suprotstaviš zato što Tokugava može da uništi Jodođimi i pravog
naslednika«. Nekoliko trenutaka kasnije Hideoši je primio Tokugavu.
»Ti si najjači u savetu« – rekao mu je. – »Znači da ti treba da vladaš
kada mene više ne bude.« »Ne govori o tako tužnim stvarima,
Kvambaku« – reče Tokugava, ali mu Hideoši naredi da ćuti. »Slušaj
šta ću ti reći. Imam malo vremena. Kad me više ne bude zavladaće
anarhija među članovima saveta. Bez sumnje će se podeliti na partije
i zemlja će biti uvučena u građanski rat. To mora da bude izbegnuto
po svaku cenu. Moraš da uzmeš svu vlast, Tokugava. Tri daimijoa
nisu ništa prema tebi. Ukloni ih: vladaj mudro i izbegni građanski rat
koji bi mogao da rascepi Japan«. Tokugava se poklonio i izišao.

- Tako je Hideoši pokrenuo u samom trenutku svoje smrti
kompleksan plan za eventualno nasledstvo svog sina: nadajući se da
će tako manipulisati sudbinom Japana čak i s onu stranu groba. Znao
je da je trenutak njegove smrti delikatan. Sin mu je bio mali i nije
mogao da se brani i zadrži odanost onih koji su bili odani ocu. Znao
je da Tokugava želi da postane šogun, a on to nikada ne bi dozvolio.
Ta čast trebalo je da pripadne njegovom sinu.

S njihove leve strane kretala se mala pogrebna povorka. Išli su
prema otvorenom grobu noseći već uvele ruže. Počeli su da
zauzimaju mesta oko groba kada se jedan od članova porodice
onesvestio. S ove razdaljine Nikola i Kroker nisu mogli da čuju
glasove pa im se činilo kao da prisustvuju pantomimi.

- Da li je Hideoši uspeo?
- Ne – reče Nikola. Nije uspeo. – On je još uvek posmatrao
malu pogrebnu povorku. Osoba koja se onesvestila, žena, povratila se
i pogrebna ceremonija je počela. – Nije uspeo, jer je Tokugava bio
suviše pametan i moćan. S druge strane, Micunari je okupio
istomišljenike oko sebe, ali oni nisu imali neke velike želje da se bore
protiv Tokugave. Godine 1615. Tokugava je poveo svoje vojnike
protiv onih koji su želeli da štite Jodođimi i naslednika, koji su se
sklonili u obližnji zamak u Osaki. Kada su iste godine, 4. juna,
njegove snage slomile odbranu zamka, Jodođimi i mladi naslednik
već su bili mrtvi. Ona je najpre ubila svog sina, a zatim je i sama
izvršila sepuku.

- I ko je sada nevaljalac u toj priči?
Odjednom se preko neba čula potmula grmljavina od koje je
sve vibriralo. Jedan 747 spuštao se prema aerodromu Kenedi.
- Sve zavisi od tvoje tačke gledišta – reče Nikola. – Ali mogu
da ti kažem da ti kažem da je Tokugava bio jedan od najvećih lidera
u japanskoj istoriji. Da li je Hideoši video te njegove kvalitete o tome
može da se diskutuje. Oni su bili dva sveta i nemoguće je optuživati
ih što su bili jedan protiv drugog. Obojica su odigrali značajne uloge
u razvoju zemlje.
- Ali, na kraju je Hideoši izgubio – reče Kroker. – Njegova
loza ugasila se sa njim.
Nikola ne reče ništa. Grobljem je sada vladao čudan mir. Ljudi
su ličili na statue. Veliki oblakoderi Menhetna koji su se videli na
horizontu zapada izgledali su kao slučajno tu spušteni. Kroker je
utišao glas.
- Zašto bi taj čovek uzeo ime Hideošija – možemo da budemo
sigurni da to nije njegovo pravo ime – kad je jasno da je taj čovek
izgubio?
Nikola se malo osmehnu i okrenu se da pogleda Krokera u
lice.
- To je totalno zapanjački način razmišljanja – reče on. – U
Japanu mi priznajemo dostojanstvo gubitka. Mnogi od naših najvećih
heroja nisu uspeli da ostvare svoje ciljeve ali njihova vizija je bila
divna i herojska kao i njihove akcije. Na Zapadu vi slavite samo
pobednike. Šteta, zar ne?
- Znači ti smatraš da je Hideoši heroj?
- Jeste – reče Nikola.
- A šta je s ovim drugim imenima na listi? Kako se ona tu
uklapaju?
- Iskreno rečeno ne znam. Ali Teri to nije tek tako naškrabao. –
Pružio je papir Krokeru.
- Ne želim da ga zadržim – reče Kroker.
- Ni ja to ne želim.
Čudan mir osećao se u vazduhu i to kao da nije imalo nikakve
veze sa tugom smrti i poraza. Nikola je začuđeno razmišljao da

odavno nije bio blizak čoveku kao što je sada Krokeru.
- Znaš – reče – kad sam došao u ovu zemlju, pre deset godina,

dobrovoljno sam zaboravio deo sebe. To nije bilo lako, a naročito to
nije bilo lako učiniti nekome ko je vaspitan i odrastao u Japanu.
Postojao je dug koji sam imao prema ocu i Zapadu, dug koji je bio
duboko u meni. – Kroker je posmatrao Nikolu. Shvatao je značaj
ovog razgovora. – Odjednom sam stao. Tako, iznenada. Kao da sam
se odjednom probudio iz sna. Šta sam radio sve ove godine? Šta sam
postigao? Nisam hteo da budem kao moj otac i da u trenutku smrti
posumnjam da sam straćio sve godine. To nisam smeo da dozvolim
da se dogodi i meni. Ćutali su jedno vreme kao da osluškuju vetar u
brestovima.

- I tada? – reče Kroker oklevajući. – Da li se nešto promenilo?
Nikola se nasmeja.
- Moj ceo svet se okrenuo naglavačke. Kao da godine koje su
prethodile mom dolasku nisu postojale.
- Pokušavam da shvatim kako bi bilo kad bi se tako nešto
dogodilo meni.
Nikola ga za trenutak zadovoljno pogleda. Krenuli su prema
Krokerovim kolima. Рге nego što će stići do njih Kroker reče.
- Kakvo je tvoje mišljenje o Justininom ocu?
- Čudno da me to pitaš?
- Možda sam se loše izrazio – reče Kroker.
- Počeo sam da mrzim njegovo ponašanje – priznade Nikola
razmišljajući. – I to nije iznenađujuće pošto je na mene uticala
Justina. Nju sam sreo pre njega. On je slobodouman i tvrdoglav, i
navikao je da dobije sve što želi. To mi se nikada nije dopadalo.
- Čini mi se da čujem »ali« koje visi u vazduhu.
- Iako bi bilo vrlo lako otpisati ga kao nevaljalca i pripisati mu
misterioznu kriminalnu priču, nije sve tako jednostavno.
Nikola se zaustavio da bi pogledao Krokera u lice.
- Ali on je ubica – reče Kroker.
- I on je ranjiv...
- Gospode...
- On voli svoje kćerke bez obzira šta one misle o njemu i

učiniće sve da ih zaštiti. Nije onoliko siguran u sebe koliko bi trebalo
da bude. Postoji nešto...

- Zaista je dobro glumio pred tobom. Potrebna mu je tvoja
pomoć...

- Mislim da grešiš. On nije dvodimenzionalna osoba kako bi ti
to želeo.

- U redu. Tvoj nindža je tu negde oko nas i ubija ljude, – reče
Kroker. – Ali i kod njega postoji neko, negde, kome se vraća i koga
voli. Bez obzira na sve on je samo nindža – ubica bez kajanja.

- Ti ignorišeš kompleksnost ličnosti.
- Tomkin je prokleta ajkula, čoveče! Bilo bi bolje da to shvatiš.
- Posmatraš ga jednostrano.
- Ne, Nik, ja ga samo poznajem mnogo duže i mnogo bolje
nego ti – reče Kroker odmahnuvši glavom.

Na putu prema gradu Kroker ispriča Nikoli sve što je znao o
Vinsentovoj smrti. Nije znao mnogo. Ostavio je Nikolu pred
Tomkinovom zgradom i nastavio prema centru. U kancelariji na stolu
čekao ga je medicinski izveštaj o Vinsentovom slučaju. Prebacio je
sako preko naslona stare fotelje, uzeo mentol bombone iz gornjeg
džepa na sakou, stavio nekoliko u usta i otvorio fasciklu.

Ono što je ugledao nateralo ga je da se preznoji. Kapljice znoja
pojavile su mu se na čelu i gornjoj usni. Provukao je prste kroz kosu i
opsovao u pola glasa. Onda je posegnuo za telefonom. Malo je
sačekao.

- Nejt? – reče kad je dobio vezu. – Kroker ovde. Hvala ti za
izveštaj o Vinsentu Itou. Nekome je pukla kičma zbog ovoga.

- Meni je pukla lično – osećalo se po glasu da je Nejt Grauman
umoran. – Još uvek smo pretrpani...

- Nejte, ja ću nešto da učinim.
- Šta se događa? Nemoj da izmišljaš...
- Ne događa se ništa naročito. Samo izgleda sve to ima veze sa
smrću Terija Tanake i Ajlin Okure. Oni su bili Vinsentovi prijatelji.
- Da, sećam se tog slučaja. Vinsent je insistirao da sam radi
autopsiju. Ali kako...? Nema nikakve veze između tih slučajeva.

- Za sada bih rekao da je veza najmanje važna – reče Kroker
protrljavši oči.

- Telefonirao sam doktoru Dirfortu. Želeo sam da mu lično
saopštim vest.

- Kako je to podneo?
- Loše.
- Znam da ste vas dvojica bili bliski. Veruj mi, Nejte, onog
trenutka kad budem imao nešto u rukama obavestiću te.
Pogledao je prema vratima. Vegas je stajao uramljen u
dovratak i kezio se kao čudesni mačor iz »Alise u zemlji čuda«.
Zapretio mu je prstom i poklopio slušalicu.
- Samo trenutak, odmah ću završiti razgovor.
-... oko pogreba i svega toga uopšte. – Završio je Grauman
svoju misao.
- Da, to ćeš ti srediti – reče Kroker. – Ti ćeš to najbolje znati
da uradiš. – Bacio je pogled na izveštaj. – Nešto bih te pitao o toj
hemijskoj supstanci koju si otkrio. Da li si siguran?
- Kao što sam ti već rekao, sam sam obavio autopsiju. Nema
sumnje u to što sam otkrio.
- Dobro, to nam prilično olakšava stvari.
- Nema nikakve sumnje da su te supstance mogle da slučajno
dopru do Vinsentovog organizma. To se dogodilo neposredno рге
smrti.
- Shvatam – reče Kroker čitajući dalje izveštaj. – To je neka
vrsta nervnog otrova koji je tako prilagođen da reaguje na mišiće...
- Rekao bih da je Vinsent bio potpuno bespomoćan u trenutku
smrti.
- Otrov nije ubačen injekcijom...
- Ne, na taj način otrov ne bi delovao. To je jedno organsko
jedinjenje, a ne sintetički dobijeno u laboratoriji. Verovatno je
Vinsent isprskan tim otrovom iz neposredne blizine. Možda je čak i
poznavao svog ubicu.
- Ili možda nije sumnjao da mu opasnost preti od njega. Bilo
ko je mogao da ga isprska tim otrovom. Čak i neko ko je istupio iz
gomile na pločniku...

- Slušaj, nazvaću te opet.
- Dobro, nadam se da će to biti uskoro.
Kroker pažljivo spusti slušalicu. Od svog doušnika nije dobio
nikakve vesti. Šta li ga je zadržalo.
- Uđi – reče Vegasu. Prebacivao je bombonu s jednog kraja
usta na drugi. – Zašto si se tako doterao? – Vegas je na sebi imao
odelo boje šljive s belim ukrasima sa strane, a ispod ružičastu košulju
s visokom kragnom.
- Bio sam napolju da sakupljam đubre – reče Vegas dok mu
široki osmeh nije silazio s usana... – Ovog puta mnogo se đubreta
nakupilo, čoveče. Neće nam biti dovoljno tri meseca da ga sredimo.
- Posao kao svaki drugi – zareža Kroker. On je još uvek
razmišljao o medicinskom izveštaju na svom stolu.
- Nećemo moći to da sredimo – Vegas napusti dovratak u
kome je sve do tada stajao i baci se u jednu stolicu nasred kancelarije.
- Ovog puta našao sam lisicu usred svog tog đubreta.
- Nemoj da mi kažeš da nameravaš da mešaš posao sa
zadovoljstvom – Kroker je coknuo nekoliko puta jezikom.
Vegas odmahnu glavom i njegovog osmeha nestade.
- Ne, ne s ovom lijom. Neću da se zabavljam. Ona je
specijalna.
- Je li? Sve su one iste. Sve te drolje na koje ti natrapaš. –
Vegas je samo na to čekao. Upre kažiprstom u Krokera i oduševljeno
reče.
- Ali ova nije to što ti misliš. Ovo je tvoja lija, momče! Ja sam
je samo doveo kao anđeo čuvar ovamo.
Kroker pogleda iznenađeno.
- O čemu to dođavola govoriš? Vegas se nasmeja dobroćudno.
- Ono što ja imam dole u kolima je vrlo vredan komad, čoveče.
Dođi! Hajde, kreći. – Kroker uze svoj sako i pođe za Vegasom niz
hol.
- Pazi da to bude stvarno nešto vredno – reče kratko – nemam
vremena za tvoje zezanje.
- Nije zezanje čoveče, nije – Vegas se ponovo nasmeja i
pritisnu dugme za lift. – Ono što ja imam dole, na ledu, ulepšaće ti

dan, veruj mi. – Nasmejao se od svega srca i udario Krokera po
leđima. Vrata lifta se otvoriše pred njima. Do prizemlja nisu više
progovorili ni reči jer je u liftu već bio policajac, Portorikanac.

Policijska kola stajala su u poluosvetljenoj ulici. U malom
prostoru kola Vegasovo ogromno telo izgledalo je još veće.

Stavio je jednu ogromnu ruku na Krokerovo rame i ovaj se
automatski setio jednog od slučajeva na kom su zajedno radili. Bio je
to slučaj Aterton. Kakav je to slučaj bio! Činilo mu se da će se
obojica udaviti u moru krvi i da nikada više neće udisati vazduh ovog
prokletog sveta. Sećao se svega jasno kao da se dogodilo nedavno.
On sa revolverom u rukama i Vegas koji se diže iz senke spaljenih
kola kao anđeo osvete. Kroker je ispalio nekoliko hitaca, ali se onda
podigao onaj crnac ogroman kao planina i pomislio je da mu je došao
kraj. Čovek je držao lanac u rukama i revolver uperen u njega.
Revolver je bio takvog kalibra da je mogao da probije zid od cigala.
A Vegas je skočio i zgrabio ga golim rukama i jednostavno ga bacio
na zemlju. Tri leša su imali te noći. Kakav slučaj!

Kroker oseti kako ga teška Vegasova ruka pritiska na ramenu.
- Nemoj da brineš – reče nežno ogromni čovek. – Mi brinemo
jedan o drugome, zar ne? Ne bih dao ni pišljiva boba za bilo koga
drugoga ovde, znaš to? Svi su oni gomila prokletih licemera. Ja samo
radim svoj posao i radim ga dobro. Ostali mogu da rade šta žele.
Uvek postoji ugao u kome može da se igra. Rat je savršeno mesto za
traženje tih uglova. Ti to najbolje znaš. Samo mudri prežive ratove.
Oni nemaju ni savesti ni osećanja. Brinu samo o tome da repove drže
uspravno – Vegas odjednom ućuta, a njegova ruka sada je bolno
stezala Krokerovo rame. Odmahnuo je glavom kao ranjena zver. –
Izvini, vodniče, imao sam težak dan. – Osmehnuo se. – Naš posao je
zaista težak.
- U redu je Spuk – to su bili njihovi nadimci koje su jedan
drugom dali još davno kad su se prvi put sreli. Osećali su se
komotnije sa tim nadimcima i bili su otvoreniji jedan prema drugom.
– Mi smo dva prokleta junaka koji smatraju da je sakupljanje đubreta
pravi posao za junake – nasmejao se Kroker. – Ali razvedri se, ima i
gorih poslova. Moglo bi da nam se desi da mi postanemo oni koji

prave đubre.
Vegas zabaci glavu unazad i nasmeja se punim grlom tako da

se zvuk odbijao o metalne zidove kola.
- Pogledaj sada ovamo, droga je tu – reče odjednom. – Radili

smo na tom slučaju puna tri meseca, ni dan manje. Pratili smo tipa.
Kud on, tud i mi. Ima ovde robe – toliko pilula da bi čitava vojska
mogla da ostane budna i orna godinu dana. Nije loše, a? Posao s
drogom odigravao se pozadi, a spreda, u kući, je bio prijem. E tu sam
ugledao nju. Odlučio sam da je dovedem ovamo za svaki slučaj.
Mislim da je čista, ali – slegao je ramenima – znaš kako je to
ponekad. U svakom slučaju ona je tvoja, ako je želiš.

- Otkud znam da li je želim? – zapita Kroker. – Ne znam čak ni
ko je ona.

Vegas ukloni tešku ruku s Krokerovog ramena i zabaci je na
naslon sedišta.

- Ovde u mraku sedi starija kćerka Rafaela Tomkina. Gelda
Tomkin Odil.

Kroker oseti žmarce po čitavom telu kao da je poliven
ledenom vodom.

Vegas iziđe iz kola i zalupi vrata za sobom. Za njim iziđe i
Kroker. Vegas ga povede prema duplim vratima s druge strane kola i
širom ih otvori. Kroker je pokušavao da se privikne na polumrak i
trudio se da je ugleda.

Glave zabačene unazad i oslonjene o metalni zid automobila,
devojka je sedela na jednostavnoj metalnoj klupici. Lepo ocrtani
profil pokazivao je liniju čela, pravilan nos, krivine senzualnih usana,
dugu krivinu nežnog vrata. Znao je da su joj oči tamne i sjajne mada
ih nije video, znao je da ima pune grudi i pune bokove. Znao je da su
joj noge duge i vitke i da ih je ispružila ispred sebe i prekrstila u
člancima.

- Pa – osećao je ogromnu težinu svog tela i bio je zbunjen.
Pročistio je grlo i počeo ponovo. – Pa Gelda, za šta vas sad optužuju?

Linija njenog lepog profila izgubi se u polusenci dok se
okretala prema njemu.

- Ko ste vi do đavola? – čak i u besu zadržala je svoj divan

svilenkast glas i njemu se činilo kao da je sa njom razgovarao juče, a
ne pre nekoliko meseci.

- Ja sam Kroker, poručnik, sećate me se? – reče i približi joj se.
- Zar bi trebalo da vas se sećam? – ton joj je bio neljubazan.
Vazduh između njih kao da je treperio.
- Možda bi trebalo, sreli smo se već jednom ranije. – Stajao je
sada iznad nje. Nije video ništa drugo sem sjaja njenih beonjača. Ali
je osećao svim čulima njeno prisustvo i bilo mu je zadovoljstvo da
stoji tako blizu nje. – Razgovarao sam sa vama početkom leta
povodom slučaja Angele Didion. Razgovarali smo o vašem ocu.
- O tom đubretu! – Čak i kad je psovala činila je to s
elegancijom. Čuo je kako je uzdahnula. – Da, sećam vas se. Veliki tip
s licem Roberta Mičama.
Nasmejao se kratko kao da je zalajao.
- Laskate mi! Hvala.
- Ne budite ubeđeni. Njegovo lice izgleda kao da je preživeo
treći svetski rat. Tako i vi izgledate.
Čekao je trenutak, a zatim reče.
- Da li vam smeta ako sednem?
- Mislite da imam drugog izbora? – kad nije odgovorio osetio
je da sleže ramenima. – Raskomotite se. Ovo nije moja kuća.
- Vaša kuća je na Saton plejsu, zar ne? Odjednom njena glava
se odvoji od zida.
- Šta se uostalom događa? I zašto sam uhapšena?
- Zavisi.
- Od čega?
Njegova leva ruka polete kroz prostor između njih i zgrabi je
za članke na rukama. Istovremeno je upalio džepnu lampu i osvetlio
bledo meso s unutrašnje strane njenih laktova. Trudio se da ne
razmišlja o tome kako joj je nežna koža.
Oslobodio je njene ruke i zavalio se unazad.
- Mogao bih da pregledam i unutrašnjost vaših butina – reče
nežno. – Ili više volite da mi sami kažete. – Stegao je njene članke
tako da ju je sigurno zabolelo ali ona se nije ni pokrenula da se
oslobodi. To mu se dopalo. Imala je ponosa.

- Ja se drogiram kroz očne jabučice – reče kiselo. – Čuli ste za
to bez sumnje. Ne ostavlja tragove. – Okrenula je glavu prema njemu
ali on nije mogao da vidi njeno lice. Izgledala je kao junakinja iz
kriminalnih filmova. Odjednom kao da je izgubila dah. – Ne radim
ništa što i vi momci ne biste radili. Možda samo malo manje. Na
primer, ne drogiram se.

Nije rekao ništa, sedeo je pored nje udišući njen miris dok ona
ponovo nije okrenula glavu od njega. Osećao se kao slepac želeći
ponovo da je vidi.

- Verujete li mi? – pitala je to tankim glasom i on se zapita da
li glumi.

Odlučio je da bude pošten sa njom: sve ostalo bilo bi
beskorisno i opasno.

- Da – reče polako – verujem vam.
- Onda mogu da odem?
- Samo trenutak – nije ni shvatio kako može glas da mu
postane nežan. – Zašto ste se upetljali u sve ovo?
- Mislite zašto kidam srce svog jadnog oca? – nasmejala se
tragično. – Hajde, zašto me zadržavate?
- Samo razgovaramo.
- Da, sasvim obična stvar. Razgovaramo u policijskim kolima.
- To je vaš izbor, nije moj.
Ćutala je jedan trenutak i mada nije mogao da je vidi znao je
da ga proučava. Sve je moglo da se rasprši i on je očekujući to
zadržao dah. Ona se ponovo nasmejala smehom koji je zazvonio kao
srebrno zvonce u kolima.
- U redu – rekla je nežno – znate li zašto to sve radim? Ja to
jednostavno volim. Veliko je zadovoljstvo kad vas plaćaju za tucanje.
Ja sam glumica, maneken, prodajem se kao i Angela Didion. Sve je
to prolazno, ništa trajno, nikakva ljubavna avantura...
- Nikada?
Klimala je glavom kao trkački konj i on je mogao da vidi kako
joj svetlost proleće očima.
- Ponekad – reče iskreno – dogodi mi se to sa nekom ženom. –
Mislila je na Dejr. – Da li vas to zaprepašćuje?

- Ne previše – reče. – Zar ste mislili da hoće?
- Ne znam kakav ste čovek.
- Ja sam običan čovek iz Njujorka.
- Da, to se odmah vidi – osećala je da je želeo da ga povredi.
- A šta je s bocom? – upita je Kroker.
- Šta bi bilo s njom? – glas joj se podigao u samoodbrani.
- Da li još uvek cugate?
Perverzno je želela da mu kaže istinu, ali se zaustavila na
vreme.
- Ne više tako mnogo – reče – imam posao koji me zagreva.
- Muškaraca nema?
- Šta je ovo, kviz od 20 pitanja?
- Ako želite možete to i tako da nazovete.
- Ne želim nikako to da nazovem – reče kratko – želim da
iziđem odavde.
- Ne smem da vas duže zadržavam.
- Mislite, da mogu da odem?
- Nema nikakve optužbe protiv vas.
- Da li sada treba da vam zahvalim?
Znao je da je sada završeno sve. Nije trebalo ni da počinje sve
ovo. Bio je umoran i očajan.
- Niste krivi ni za šta. Idite. – Upotrebljavao je njene reči. Nije
se pomakla da krene.
Sedeo je oslonjen leđima o zid kola a butine su mu bile čvrsto
pritisnute uz metalnu klupicu. Šake su mu počivale na butinama.
Gledao je u svoje šake, jedva nazirući nokte.
- Šta želite od mene?
Glas joj je bio tako tih da je pomislio da mu se samo učinilo da
je nešto rekla. Kao da je to bio šapat njegovog uma.
- Ništa – rekao je mrtvim glasom. – Ne želim ništa od vas.
- Dođavola!
- U redu – okrenuo je brzo glavu i video da bulji u njega.
Trepnula je jednom, usporeno. – Mogu da vam pomognem, Gelda.
- Šta sad to treba da znači?
Znao je da to znači baš to što je rekao jer nije bio tu samo da bi

iscedio iz nje informacije o Rafaelu Tomkinu. Znao je da o njoj sanja
već pune dve nedelje. Kao da ga protrese lak udar električne struje i
on se napola okrenu prema njoj. Njene oči kao da su tražile nešto na
njegovom licu.

- To znači baš ono što sam rekao.
- Ne bih vam verovala ni da se davim, a da vi imate jedini
konopac u ruci.
- Pa vi se i davite – reče nežno. A, zatim, posle izvesnog
vremena, nastavi. – Alkohol, droga i – rad. – Napravio je pauzu. –
Trebalo bi da odete nekuda.
- Da odem! – Eksplodirala je. – Ne postoji mesto dovoljno
daleko da bih pobegla od sebe. – Ponovo je naslonila glavu na
metalni zid i ponovo je video siluetu njenog vrata. – Znate li kako
sam dobila ime Gelda? – rekla je poslednju reč kao da ima gorak
ukus... – Dobila sam to ime jer ga je moja majka mrzela. – Nasmejala
se bez veselosti. – Nije mene lično mrzela. Nikada ništa lično nije
radila. Bila je suviše obuzeta mržnjom prema životu koji ju je obuzeo
kao ljubomorni ljubavnik. Uvek je želela da bude beskrajno bogata.
Postigla je to sa mojim ocem. Ali uskoro je otkrila da to nije baš ono
o čemu je sanjala. Imala je sve što se može postići novcem ali sam
život s mojim ocem bio je pravi pakao. U svakom trenutku njihovog
braka otac se trudio da je ponizi. – Uzdahnula je. – Mislim da je ona
to na kraju shvatila kao igru, trudeći se da vidi koliko može da uzme
iz nje. Naravno ne materijalne stvari. Imala je više nego što joj je bilo
potrebno. Otac je uništavao njen um. Da je umela da mu uzvrati
možda bi iz te borbe izišla izranjavljena ili bi bila pobednica. Ali ona
nije htela da mu uzvrati. Njenu hrabrost potpuno je uništila želja da
zadrži svoj san. Bila je rob mog oca, tačnije rob njegovog bogatstva.
Bila je kučka slabe volje i mora da je volela bol koji joj je moj otac
nanosio. Navikla se na to, zar ne? Čak i posle... – odjednom je
zaćutala i pokrila za trenutak usta šakom. – Gospode, šta govorim?
Poveravam se i to policajcu. – Nervozno se nasmejala. – Mora da
sam poludela. Njegovo srce zakucalo je brže kad je čuo sebe kako
govori:
- Kakve to veze ima sa tim kako ste vi dobili ime?

- Šta? – reče ona odsutno.
- Počeli ste da mi pričate kako ste dobil ime?
- Ah, da, da – prekrstila je ruke jednu preko druge. – Verujem
da je poslednja stvar na ovom svetu koju je moja majka želela bilo
dete. Ali moj otac, kao i uvek insistirao je na onome što je on želeo.
A on je želeo decu. Dosta čudno – ili možda nije – ovde se opet malo
nasmejala – nije ga se ticalo da li će dobiti dečake ili devojčice, samo
da bude otac porodice. On je staromodan po tom pitanju: smatra da
su deca dokaz muškosti. Moja majka ga je pogrešno razumela.
Mislila je da on želi sinove da bi nastavili Tomkinovu liniju i da bi
sve ostalo bilo promašaj. Mislim da to najbolje dokazuje koliko je
ona bila daleko od njega kad je čak i to mogla tako pogrešno da
shvati. Bila je luda od bola kad je rodila devojčicu. Tako me je
nazvala Geldom. Bio je to njen način da se osveti mom ocu, a da on
to ne primeti. Gelda dolazi od engleske reči uškopljen. Shvatate?
Svakako da shvatate. – Okrenula se od njega kao da želi da se preda
uspomenama.
- Možete da promenite ime – reče on i ona se prvi put prirodno
i iskreno nasmeja. Divno se smejala.
- Mislim da sam perverzna kad je to u pitanju – reče – nosim to
ime da me podseća.
- Na šta?
- Šta vas se tiče? – sva toplina odjednom je nastala iz njenog
glasa.
- Čujte – reče on – reći ću vam istinu. – Upuštao se u očajničku
igru koju se nadao da će odigrati do kraja. Sada više nije imao izbora.
– Potrebna mi je vaša pomoć u jednom slučaju.
- Kako ću vam ja pomoći? Sad je bio trenutak da kaže to.
- Mislim da je vaš otac ubio Anđelu Didion – reče.
- Mislite?
Nije očekivao da tako reaguje. Gelda je bila zadovoljna.
- Vidim da ste ostali bez reči – reče smejući se. – Odlično.
Mislite da je trebalo da kažem: »Mrzim tog kretena ali on je ipak moj
otac«. Gluposti. Ne bi me ni najmanje iznenadilo da ju je stvarno
ubio.

- Mislite da je sposoban da ubije nekoga? – srce mu je udaralo
u grudima: ovo je bio poklon pravo s neba.

- Šta ja mislim? – smejala se. – Da, mislim da je moj otac
sposoban da ubije. Nikada nije mnogo trljao glavu zakonima.

Nije mogao da vidi njene oči i tugu napola skrivenu u njihovim
dubinama.

- Da li ste znali za Angelu Didion? – upita je tiho.
- Mislite da li sam znala da je tuca? Jesam. Bila sam jednom
kod njega kad je ona ušla. Ušla je tako da odmah svima da na znanje
da je čitavo to mesto njeno.
- Jeste li razgovarali s njom? – Nasmejala se.
- Odmah smo osetile odbojnost jedna prema drugoj. Kao da
smo magneti istog pola.
- Ni vi ni vaš otac se ne slažete.
- Ne slažemo se. – Bila je sada sasvim blizu njega. – Ali
ponekad mog oca ne možete da ignorišete. To se događa možda dva
puta godišnje. – Slegla je ramenima. – Ko zna? Možda želi da vidi da
li sam se promenila.
- Promenila? Kako?
- To vas se zaista ne... – Vatru njenim očima odjednom nestade
i ona reče slatko. – Da sam prestala da viđam devojke. Ne može
nikako s tim da se pomiri. I to je valjda jedan od razloga što više
volim žene nego muškarce. Psihijatar mi je to jednom rekao. Samo
sam izišla iz njegove ordinacije. Stvarno nije trebalo da mu plaćam
50 dolara na sat da bi mi rekao to što sam već i sama znala.
- Kako je Tomkin saznao za to?
- O meni i devojkama? Jednom me je zatekao na Džin Lejnu
blizu Sauthemptona... Bilo je to pošto smo prodali letnjikovac u
Konektikatu. Posle toga je majka... umrla.
- Šta je učinio?
- Ništa. Majka je izvršila samoubistvo. On...
- Ne to, mislim šta je učinio kad vas je zatekao s tom
devojkom?
- Znate, čak ni moja sestra Justina ne zna čitavu priču. Nikada
joj nisam rekla, a znam da joj ni otac neće to nikada ispričati. On se

ponaša prema njoj kao što se ponašala i majka. Mazi je kao da je
bogalj. Ona je uvek bila beba. Bila je mršava i vitka, a ja sam uvek
bila okrugla. Bez obzira na kakve su me dijete prisiljavali, a terali su
me na sve, nikada nisam mogla da izgubim težinu. Majka mi nikada
nije dopuštala da zaboravim kakva sam. Činila je sve da se stidim
zbog toga.

Zaustavila se za trenutak.
- Ne znam kako sam došla do toga – nije se više obraćala
njemu direktno. – U svakom slučaju otac me je zatekao sa tom
devojkom. Bilo je to nedelju dana pre majčinog samoubistva. Vrelo
leto. Upoznala sam Lizu na plaži – roditelji su joj imali letnjikovac
na drugom kraju Lejna – njen otac i maćeha koju je mrzela. Naša
mržnja nas je zbližila, pretpostavljam. Ali mi smo volele i naša tela.
Iskreno. Bilo je čistote u našoj ljubavi, takve kakvu nikad ranije
nisam srela. Bilo je strašno toplo tog dana, čak i blizu vode. Sve je
ležalo osušeno i sparušeno. Ležale smo na ivici našeg imanja u
zaklonu zida visokih strana. Imale smo na sebi samo kupaće kostime.
Nismo mogle da se obuzdamo da se ne dodirujemo. Kao da smo bile
nage, samo ovo je bilo još bolje. Skinule smo najzad kostime i počele
da vodimo ljubav. Bilo je tako lepo. Još uvek smo se stezale u
vlažnom zagrljaju kad sam ugledala oca. I mada ga ranije nisam
primetila, mislim da je stajao tu već neko vreme. Možda od početka.
Video je da ga gledam. Lice mu je bilo crveno i kao da je teško disao.
Zaleteo se na nas stisnutih pesnica, vrišteći. Pesnice su mu parale
vazduh. Liza je bila užasnuta. Zgrabila je svoj kupaći kostim i
pobegla niz obalu. Moj otac se nije čak ni osvmuo da pogleda za
njom. Ležala sam na zemlji paralizovana. Mislila sam da je to od
straha, ali sada mi je sve jasnije. Onog prvog trenutka kad sam ga
pogledala u oči znala sam šta radi dok nas je posmatrao – bio je to
nepogrešiv znak: on je želeo da se to vidi. Možda je trebalo da budem
užasnuta ali nisam bila. Štaviše, to me uzbudilo: posmatrao me je
kako vodim ljubav i to ga je uzbudilo. Gledala sam ga kako mi
prilazi. Nešto mu je zamračilo pogled, nisam znala šta. Nikada ga
nisam videla takvog. Imala sam 17 godina. Bio je sasvim druga
osoba od one koju sam ja poznavala kao svog oca: bio je van sebe.

- Uzeo me je tu, na zemlji gde sam ležala dok sam buljila u
njega i osećala se potpuno bespomoćnom ispod njega. Grunuo je u
mene takvom snagom da sam kriknula od bola i istog časa sam
osetila njegov članak među zubima. Ugrizla sam ga iz sve snage:
sisala sam krv koju sam izazvala svojim ujedom. Kao da me napunio
sve do grla. Sve je bilo gotovo toliko brzo da sam za trenutak
pomislila da se ništa nije ni dogodilo. Ali u ustima sam osećala slani
ukus krvi, a među nogama lepljivu vlažnost. Dva dana sam se kretala
s tupim bolom.

Zaustavila se. Okrenula je glavu prema njemu. Ponovo je
postala svesta njegove blizine.

- Eto, sve sam rekla: sve sam ispljunula iz sebe i sada bi
trebalo da se osećam bolje. Ali znate šta, ne osećam se ni najmanje
bolje. Osećam još uvek kao neki gadan bol unutar sebe. Mrzim sebe.
Ne zato što je on to meni učinio. Već zato što mu se nisam
suprotstavila: zato što nisam želela da on prestane to da radi. Uživala
sam u tome kad se on praznio u mene. O bože, bože, bože! – plakala
je dok su joj se ramena strahovito tresla.

Nagnula se unapred i on ju je prihvatio. Podigao ju je. Nije
imala snage u nogama i on je morao napola da je pridržava. Njeno
drhtanje prenelo se na njega. Osećao je njenu dugu svilenkastu kosu
na svom obrazu: osećao je snažan miris njenog parfema, toplinu
njenog tela ispod elegantne odeće koju je nosila.

Plakala je dugo, čak i kad su njeni jecaji utihnuli nije prestala
da visi na njemu. Ruke je držala iza njegovog vrata.

A onda je čuo njen šapat:
- Sigurno sam luda, sigurno sam luda.
- Hajde, hajde – reče nežno, ali glasom punim snage – hajde,
do đavola, da iziđemo odavde već jednom.

Nikola je razmišljao o tri imena dok se lift dizao na vrh kule
Rafaela Tomkina prema njegovoj kancelariji u somotu. Hideoši.
Jodođimi. Micunari. Šta je Teri želeo time da kaže? Nikola ga je
poznavao vrlo dobro ali nije mogao da reši tu zagonetku. Dobro. Da
krenemo od početka. Hideoši je nindža. Ali ko su Jodođimi i

Micunari? Da li su tri čoveka bila u to umešana? To se kosilo sa svim
zakonima nindžucua, ali naravno oni mogu da budu prekršeni.
Dedukacija je tako laka u literaturi. U svakom slučaju želeo je da je
Holms negde u blizini da mu pomogne.

Ipak mu se nešto činilo veoma poznato u vezi sa tim imenima.
Naravno, znao je sve o istorijskim ličnostima tih imena, znao je sve
njihove lične priče: prošlost je oživela. Međutim, ovo je bila
sadašnjost, daleko od prošlosti.

Gledajući uvis video je neonski indikator koji se pomera
pokazujući spratove, kao da odbrojava vreme. Sekunde, minute,
godine. Vreme – pomislio je!

»Gospode! O čemu razmišljam? Suviše dugo sam na Zapadu:
postao sam jedan od njih.« – Pomislivši to Nikola oseti neku vrstu
skrivenog stida, nešto što mu je bilo teško da prizna, čak i sebi
samom. »Zar me nisu naučili da sadašnjost nikada nije sasvim
odvojena od prošlosti? Zašto sam to stalno odbacivao? Zašto sam
iznenada u 33. godini ispao iz kolotečine života? Zašto sam napustio
posao, grad i počeo da se predajem hibernaciji – da, to je bila prava
reč – na obali, daleko od briga i odgovornosti?«

Odjednom je osetio da se nešto diže u njemu: nešto tamno i
ružno i nezaustavljivo. Bio je to cunami – talas plime. Grmeo je iza
njegovih leđa, rušio se prema njemu. Zar ranije nije bilo upozorenja?

Da, bilo ih je mnogo. Ali, bio je suviše preokupiran, ili
jednostavno nebrižljiv, da obrati pažnju na njih. Ili je bio preblizu.

Osetio je kao da se guši. Podigao je ruku i stavio dlan na
tkaninom obloženi zid. Zamislio je da je Amelija Erhart koja plovi
kroz nebo puno paperjastih oblačaka na putu prema – kuda? Nije
mogao da se seti. Nije važno. Putovanje zahteva kontrolu. Kad
odjednom...

Ništa.
Ničeg više nije bilo. Ni neba, ni oblaka, ni zemlje ispod, ni
zvezda iznad.
Da li je prošlost i nju progutala?
Vrata lifta se otvoriše i on iziđe u hodnik krutih nogu.
Nesvestan svega oko sebe. Ode do ivice i pogleda u grad kroz staklo

tek postavljeno i još uvek obeleženo velikim »X« znakom.
Sve mu je sada bilo suviše jasno. Jukio je trebalo da mu da

ključ. Sećanje na Jukio stajalo je između njega i Justine kao anđeo
čuvar iskeženih zuba. Bilo je to ono u njemu što je toliko povredilo
Justinu. Nesvesno je čvrsto stegao pesnice. Još uvek je bila deo njega
posle sveg tog vremena. Znao je koliko je šuplje to zaključivanje.
Psiha nije priznavala vreme, bio je to racionalni odgovor na u osnovi
iracionalno pitanje.

Odjednom snaga njegovog sećanja na Justinu prolomi površinu
kao što bi gejzer prolomio ledenu koru neke mirne vode. Kako je bio
glup!

Pošto je sada shvatio o čemu je reč, osećao je da je mnogo
mirniji nego što je bio trenutak ranije i požurio niz hodnik. Otvorio je
metalna vrata koja su vodila u Tomkinovu kancelariju.

Frenk je stajao odmah iza vrata. Oči mu sevnuše i desna ruka
mu se zgrči u pesnicu. Nikola prođe pored njega i ne pogledavši ga.

- Hej, ne možeš...
Tomkin pogleda iza svog stola i mahnu Frenku da ućuti.
- U redu je Frenk – reče ljubazno – Nikola je na našem
platnom spisku, zar ne? – upro je pogled u Nikolu.
Kancelarija je bila ogromna, kao balska dvorana. U njoj nije
bilo nepotrebnih pregradnih zidova, već je prostor bio razdvojen
grupama nameštaja koje su stvarale različite vrste celina. Preko niske
stepenice na parketu s leve strane išlo se u dnevnu sobu čiji je veći
deo zauzimala ogromna polukružna sofa presvučena somotom
čuvene francuske firme »Ro Boboa«. U centru se nalazio nizak stočić
od stakla boje dima sa hromiranim nogama, a iznad njega ljuljala se
velika lampa. S desne strane, bliže ogromnim prozorima, nalazilo se
nešto kao profesionalni studio sa svim mogućim pomagalima,
specijalnim osvetljenjem i crnim plastičnim tabureom. Tu je stajao i
metalni orman za čuvanje arhitektonskih planova. Na njegovom vrhu
nalazila se maketa završene kule. Bio je predviđen i vrt sa atrijumom,
mali trg, puno drveća s istočne i zapadne strane.
Sasvim s leve strane Nikola je mogao da vidi malu kuhinju, sa
frižiderom, sudoperom od nerđajućeg čelika i električnom rernom.

Vrata pored kuhinje, širom otvorena, vodila su u kupatilo. Jedan ugao
bio je pretvoren u biblioteku. Police s knjigama pokrivale su dva
zida. Sa strane su se nalazile lampe s jakim sijalicama i udobne kožne
fotelje koje kao da su već ranije korišćene. Nedostajala je samo
velika staklena pepeljara.

Kancelarija se prostirala pravo ispred njega i u njoj je sedeo
Tomkin. Ogroman pisaći sto dopremljen je iz inostranstva. Taj divni
komad nameštaja najviše je podsećao na komandnu tablu aviona 747,
sa svim tim uređajima i dugmlćima. Na stolu su stajala četiri telefona
različitih boja, teleks i specijalan tiker za poslednje vesti. Bio je tu i
sistem TV-monitora za obaveznu kontrolu unutrašnjosti zgrade kao i
bezbroj drugih sprava čiju funkciju nije baš najbolje znao. Tomkin je
baš razgovarao telefonom.

Mahnuo je Nikoli pokazavši mu plišanu fotelju ispred svog
stola. Na levom naslonu fotelje nalazio se telefon. On podiže
slušalicu, pritisnu jedno dugme da bi dobio izlaz i okrenuo Justinin
broj u Vest Bej Bridžu. Pustio je da telefon zvoni više puta pre nego
što je spustio slušalicu. Možda je bila na plaži. Pokušao je da je
pronađe i u njenom stanu u gradu. Ni tamo se niko nije javljao.

Pritisnuo je sada drugo dugme i upitao Frenka koji je broj
lokala Ejba Rasoa. Okrenuo je taj broj. Kad je dobio vezu upitao je
Rasoa da li ima istočnjaka na građevini i zamolio ga da mu donese
spisak njihovih imena.

- Za to će mi biti potrebno malo vremena, a imam mnogo
posla. Ne znam...

- Da li ćete razumeti ako vam to kažem ovako - reče polako
Nikola – ukoliko ne budemo imali ta imena može da se dogodi da
ova kula nikada ne bude gotova.

- U redu, dobićete spisak odmah – reče Ejb.
- Dirnut sam vašom željom da mi pomognete – reče Nikola. –
Želeo bih da tu listu sami napravite i donesete. Molim vas ne
razgovarajte o tome ni sa kim drugim. Da li vam je jasno? Kada
dobijem tu listu tražiću da vidim sve ljude koji su na njoj. Razmislite
o tome kako ćete ih pozvati na razgovor sa mnom, a da ih pri tom ne
upozorite na nešto sumnjivo. Ne poveravajte se nikome.

- Dobro – Ejb je spustio slušalicu.
Suspregao je svoju želju da pozove Justinu još jednom.
Tomkin je još uvek razgovarao telefonom. Trajalo je to još desetak
minuta. Za to vreme u njegovoj kancelariji ništa se nije pokretalo. U
kratkim pauzama Nikola je mogao da čuje nežno šuštanje klima-
uređaja. Frenk je bio nepokretan blizu zatvorenih vrata. Nikola je
ustao i prišao biblioteci. Tu se nalazio jedan starinski pisaći sto sa
roloom koji ranije nije primetio. Na njemu je bilo nekoliko
fotografija u srebrnim ramovima koji su bez sumnje kupljeni u
Meksiku. Bilo je nekoliko snimaka u boji iste žene od šesnaeste do
dvadesete godine. Bila je tu i jedna Justinina slika. Druga je bez
sumnje bila Geldina. Obe su bile veoma lepe ali sasvim različite s
čudnim kvalitetom koji ih je povezivao. Video je samo jedan fotos na
kome su sestre bile zajedno. Bio je to crno-beli snimak pocepan u
jednom uglu. Dve devojčice su stajale na travnjaku. Iza njih se video
ugao neke zgrade od cigala. Očigledno je to bio letnjikovac.
Devojčice su imale deset i sedam godina. Justina je držala ofarbano
jaje u ruci, a kraj njenih nogu nalazila se mala pletena korpa. Smešila
se u kameru. Gelda je bila korak iza nje, viša od nje i mnogo teža.
Gledala je nekuda levo. Bilo je jasno da sestre čak ni tada kad su bile
deca nisu volele jedna drugu. Među njima je uvek postojao jaz. Kao
da nisu mogle da se podnesu. Ova slika ličila je na kompoziciju dve
različite fotografije.
- Nikola? – Nikola se okrete i krete prema pisaćem stolu.
Tomkin je ustao i prilazio mu. Imao je elegantno svileno odelo riđe
boje, košulju na tamno žute i bele pruge sa žutom kragnom i dobro
odabranu smeđu kravatu. Pružio mu je ruku. Bila je snažna s tamnim
kovrdžavim dlačicama. Na prstu desne ruke nosio je prsten od belog
zlata. Na levoj ruci nije imao ništa.
- Srećan sam što vas vidim – reče Tomkin. U njegovim plavim
očima danas se video odblesak sive boje. – Pitao sam se kad ćete se
pojaviti. Šta ste otkrili?
- Izvinite ne razumem vas?
- Informacije, Nikola – polako je izgovorio ovu reč kao da
pokušava da privuče pažnju mentalno zaostalog deteta. – Otišli ste u

Vest Bej Bridž jer ste mislili da je ninđa možda tamo. Tako ste mi
bar saopštili teleksom.

- Nije bio tamo.
- Da li je Justina dobro?
- Odlično.
- Ne dopada mi se ton vašeg glasa.
- Ne plaćate me da bi vam se dopadao ton moga glasa već da
bih vas zaštitio.
- Pitao sam se kako ćete to moći da obavljate ako budete na
Long Ajlendu. Telepatijom, pretpostavljam.
Nikola se kratko nasmejao. Oči su mu bile ledene.
- Nećemo da se ujedamo, Tomkine. Ne morate da me volite,
ali sarađujte sa mnom, inače, ne mogu da obavljam svoj posao.
- Pa ja bih to voleo, Nikola. Zašto mislite da neću da
sarađujem? – Poveo je Nikolu prema dnevnoj sobi. Seli su na udobnu
sofu. Bila je boje čokolade i neverovatno udobna.
- Nadam se da niste iznenađeni što sam radoznao, ako želite da
tako kažemo, i što me čudi vaša metodologija. Frenk me na primer
nikada ne ostavlja. Kad je on tu osećam se nekako bezbednim.
- Frenk je beskoristan – reče Nikola – kad je nindža u pitanju.
On će proći pored Frenka kao da on i nije tu.
- Proći će ali sa metkom kalibra 45 – nasmeši se Tomkin.
- Ako biste želeli da znate – Nikola slegnu ramenima – ne bi
trebalo da ovu stvar olako shvatate.
- Uveravam vas da je ne shvatam uopšte olako. Inače vas ne
bih angažovao. Razumete? A sada – Tomkin se udari po butini –
hajde da vidimo šta ste učinili?
- Očekujem Ejba Rasoa svakog trenutka.
- Šta će nam do đavola? On ima suviše posla.
- Nindža će najpre pokušati da se ubaci u zgradu – reče Nikola
tiho – neće pokušati da vas ubije iz daljine, kao što vi mislite. On će
doći sasvim blizu vas da bi to učinio svojeručno. Kad Ejb dođe
videćemo da li je već uspeo da se uvuče u kulu.
- Ovde? Аli kako?
- Najverovatnije da se prošvercovao kao radnik. On mora da

bude anoniman da bi mogao da obiđe mesto. To je logično.
U tom času se začu kucanje na vratima i Frenk propusti Ejba

Rasoa u kancelariju. Ejb je nosio u rukama spisak otkucan na
kompjuteru. Odelo mu je bilo prašnjavo, a kosa boje peska visila mu
je sa čela.

- Evo spiska – reče i stavi papir na čajni stočić ispred njih. –
Zaokružio sam istočnjake. Ima ih 31. – Ejb je još govorio, a Nikola i
Tomkin su se nagnuli nad spisak.

- Šta tražite? – upita Tomkin. – Znate njegovo ime? Nikola
odmahnu glavom.

- Čak i kad bi ga znao on ga ovde ne bi upotrebio. – Bilo bi
suviše očekivati da se na ovom spisku pojavi ime Hideoši. Ali, sve je
bilo moguće. – To je sve? – upita Ejba.

Čovek klimnu glavom.
- Da, to je sve. Dvadeset i petoro radi u dnevnoj smeni. Ostali
rade noću.
- Da li su svih 25 danas došli? – upita Nikola.
- Niko nije prijavio da je bolestan?
- Niko nije bolestan. Svi su ovde koliko ja znam.
- I niko ne zna da smo tražili ovu listu?
- Niko, sam sam je pripremio.
- U redu – reče Nikola – hajdemo. – Ustao je.
- Šta se događa? – upita Tomkin. Nikola savi papir u rolnu.
- Sada ću razgovarati sa svakim od ovih ljudi. Srešću se sa
svakim od njih licem u lice. Svaki od njih je kandidat za nindžu.
Raso ga povede kroz lavirint zgrade. Nikola je razgovarao sa
svakim čovekom čije je ime bilo na listi. Posle završenog razgovora
precrtao bi njegovo ime. Trinaesto ime na listi bilo je Ričard Jao.
Raso nije tačno znao gde taj čovek sada radi pa su potražili njegovog
predradnika. Našli su ga kako pregleda nešto u atrijumu. Bio je pun
čovek, gotovo ćelav, umornih očiju.
- Baš ste se mimoišli, Ejbe – reče čovek i izvadi opušak iz usta.
– Skliznuo je na ovu stranu – čovek pokaza preko ramena.
- Kuda? – upita Raso.
- Rekao je da mu je zlo. – Čovek vrati ugašeni opušak cigarete