Eric van Lustbader - Nindža (SR)

noge i nastavi borbu. Čas se bližio kraju. Ovo je trebalo da bude
njihov poslednji sukob. Iako je otkrio nekoliko istina o svom
protivniku, Teri je došao do zaključka da je daleko od toga da otkrije
njegov ceo strateški repertoar. Istini za volju činilo mu se kao da se
čovek poigrava sa njim već punih 40 minuta koliko je borba trajala.

Zbunjen, samo je napadao. Ali umesto otvorenog sukoba,
boken protivnika je prolazio pored njega blizu kao senka, krećući se
pažljivo, ali uvek ga dodirujući. Najzad su se veoma približili jedan
drugom i Teri je mogao iz blizine dobro da pogleda lice protivnika.
Bio je to kratak trenutak, možda desetinka sekunde kad je njegova
koncentracija, njegov zanšin – to jest fizička kondicija udružena s
mentalnom koncentracijom i obazrivošću – bila za trenutak
poljuljana. Bio je to suviše kratak trenutak na kraju kog je
protivnikov boken snažno lupao o Terijev. Nije bilo vremena za
reagovanje. Našao se sa protivnikovim bokenom pod grlom, poražen.

Justina je izišla iz dnevne sobe da potraži neko piće. Bio је već
sumrak. Pogledavši kroz prozore videla je sive oblake koje je terao
vetar. Pesak je ličio na ohlađenu lavu.

Zaustavila se držeći u ruci bocu ruma. Kao da je primetila
neku senku na ulazu. Spustila je rum i krenula udesno da bolje vidi.
Izbegla je svetlost koju su u dnevnu sobu bacala dva prozora. Zavese
su joj zaklanjale vidik. Krenula je sada nalevo i ukočila se. Senka se
pretvorila u siluetu. Neko je bio napolju, pred vratima.

Osetila je kako joj se strah uvlači u kosti i potpuno nesvesno
prinela je ruku grlu. Srce joj je udaralo. Odjednom se setila Nikolinih
reči: »Ovde nije sigurno«. Da li je to stvarno mislio? Žalila je što nije
poklonila više pažnje onome što je on govorio, ali bila je suviše
zauzeta time da ga izbaci iz kuće.

Pitala se da li je zaključala vrata pošto je on otišao. Mislila je
da ih je zaključala, ali nije bila sigurna. Nije smela da privuče pažnju
na sebe i da ide sada da proverava. Da bi to učinila, trebalo je da
prođe baš pored prozora. Pomislila je da dobaulja do njih, ali je bila
suviše uplašena da ne napravi buku.

Setila se telefona. Posmatrajući stalno siluetu počela je polako

da ide unazad prema holu. Pružila je ruku prema telefonu, gotovo je
bacila slušalicu na pod. Kleknula je da je podigne. Pozvala je Nikolin
broj, zatvorila je oči, moleći se da je kod kuće. Svaki odjek zvona u
Nikolinoj kući osećala je kao рrоbod kroz srce. Bilo joj je hladno.
Naježila se dok je spuštala slušalicu.

Tiho je krenula, na vrhovima prstiju, u dnevnu sobu. Sela je na
naslon sofe i zagledala se u siluetu. Pomišljala je da se izvuče kroz
zadnja vrata. A šta onda? Da zalupa kod suseda? I šta da kaže? Da se
uplašila senke?

Odjednom se osetila glupo, kao luda uplašena košmarima
sopstvenog uma. A silueta se nije pokretala. Možda joj se sve samo
pričinjava...

Ustala je i krenula ne dozvolivši sebi da dugo razmišlja. Širom
je otvorila ulazna vrata i stala pred njih. Osećao se miris soli u
vazduhu mada se vlažnost izgubila. Duvao je svež vetar sa istoka.

Kao da je mehanička lutka prisilila se da pogleda tamo gde je
ugledala siluetu.

- Nikola! – oteo joj se uzdah olakšanja.
Sedeo je naslonjenih laktova na kolena, zagledan u more.
- Šta radiš ovde, Nik? – Zaustavila se i nagnula nad njim. – Šta
to radiš, do đavola?
- Razmišljam.
- O čemu?
Bilo je to jednostavno pitati ali, očigledno, je da nije bilo lako
odgovoriti. Mogla je da kaže i nešto drugo. Na primer: »Zar ne
možeš to da radiš na nekom drugom mestu, daleko od mene?« Nije to
rekla i sama se iznenadila zašto. Čudila se, što je činjenica da ga je
našla tu, ne kao uljeza u kuću, već kao njenog čuvara, ni najmanje ne
iznenađuje i njeno nepoverenje i loša volja nestali su kao ružan san.
Razmišljajući tako, jedva je razabrala njegove reči:
- Sada ću ti sve objasniti.
Ušli su u kuću.
Ponela se bolje nego što je očekivao. Bilo je to kao da nekom
kažete da ima rak.
- Da li si siguran? – samo je pitala.

- Ne bih ti to rekao da nisam. Ne mogu da kažem da razumem
zašto se to dogodilo, ali znam da životinja koja je uletela kroz prozor
tvoje kuhinje nije uletela slučajno. To je nindžino upozorenje.

- Kako to? Pa, zar nisi sam rekao da nindža napada bez
upozorenja?

- Da, to je istina. U većini slučajeva. Ali, bilo je i drugačijih
prilika – kad mu je to bilo specijalno naređeno ili kad je hteo da
naglasi svoju nepobedivost – tada je davano ritualno upozorenje.

- To je ludo – pobunila se. – Šta bi nindža želeo od mene?
Nemam nikakve veze...
Zaustavila se, ali on nije rekao ništa, čekajući da vidi da li će
se ona sama dosetiti. Mislio je da neće morati da joj pomaže.
Ustala je sa sofe, nervozno je prišla dnevnom sobom, lomeći
prste. Zaustavila se pred barom, pripremila je sebi piće – beli rum sa
ledom. Njemu nije ponudila: suviše je bila obuzeta nedavnim
događajima. Došla je opet do sofe. Srknula je piće.
- Postoji samo jedna stvar koja mi nije sasvim jasna – rekla je,
još nesigurna u sebe.
- Hajde da vidimo da li možemo da nađemo rešenje.
- Moj otac.
- Tvoj otac – Nikola je ponovio njene reči kao eho. – Rafael
Tomkin. – Ustao je i sipao sebi piće. – Reci mi šta znaš o njegovim
poslovima?
Slegnula je ramenima.
- Nikada me to nije previše interesovalo. Znam samo osnovne
podatke. Njegovi glavni prihodi dolaze od nafte. Milioner je. To je,
eto, sve.
- Drugim rečima – nije mnogo.
- Rekla sam ti.
- U redu, ostavimo to za trenutak. Sada...
Stavila je dugačak kažiprst na usne.
- Nik, nemoj da me ispituješ. Ne sada. Neka sve ostane za sad
ovako kako jeste. Molim te.
Zagledao se u njene oči pitajući se šta je to propustio. Žao mu
je bilo zbog toga. Želeo ju je. Znao je da je mnogo bolje razgovarati

nego ćutati. Razgovor je bio najvažniji za ljudske odnose. Možda je
ona, ipak, bila u pravu. Možda ovo zaista nije bilo pravo vreme za
razgovor. Iskapio je polovinu pića.

- Šta ćemo da radimo?
Nikola je pomislio da je to dobro pitanje i zagledao se u nju.
Nindža je nameravao da je ubije, u to nije trebalo da se sumnja. To je
bilo nešto što je moralo da se prihvati mada on nije mogao da
zaboravi razlog te odluke. Ali, trenutnog odgovora nije bilo i zato on
načas zaboravi na to. Ono što ga je naročito interesovalo bila je
prirode nindže. Teško ga je bilo prihvatiti kao savremenog siledžiju,
to je rekao i doktoru Dirfordu i Vinsentu, mada je znao da ih i danas
ima i da rade tajno kao nezavisni agenti. Ali, otkriti pripadnika Niten
škole bilo je više nego zastrašujuće. To je jedan od najtežih kenđucu
stilova. Nikola je znao da postoji više vrsta nindže. Da li je ovo
koincidencija?
- Jedino što sada može da se uradi to je da budem uz tebe.
Justina klimnu glavom. Čudno nije bila preplašena. Baš
naprotiv. Kao da je baš ovo i očekivala. Želela je da se opusti. Sama
sebi je priznala da želi da Nikola ostane uz nju.
Odmah se osetila bolje.

Doktor Dirfort je sanjao. Ležao je na ljuljašci na terasi svoje
kuće. Neprestano šuškanje kiše uspavalo ga je.

Sanjao je šumu, koja blista kao veliki smaragd, vlažan od
magle. Аli, to nije bilo mesto za zadovoljstvo i divljenje lepoti. Bar
ne za njega. Jurio je kroz šikaru i s vremena na vreme, kad bi se
okrenuo, ugledao bi zakratko groznu zver koja ga je sledila,
neumorno. Tigar je bio iza njega. Velika životinja, koja se kretala bez
napora kroz gusto lišće svakog časa je htela da ga baci na zemlju.
Nabrekli mišići su mu igrali ispod krznenog pokrivača. S vremena na
vreme bi se oči doktora Dirforta prikovale za njegove šape ili zenice.
Sijale su zeleno u noći i osvetljavale put ispred njega. Ali, čudno to
nisu bile uske oči zveri već duguljaste oči čoveka, u obliku lista: bile
su to oči Japanca.

Oči nindže kojeg je doktor Dirfort sreo u šumama Filipina pred

sam kraj rata.
Put mu je bio blokiran šumarkom bambusa. Kada god bi

pogledao, ne bi mogao da napreduje. Okrenuo se i video kako čovek-
zver otvara čeljust. Vreo plamen suknuo mu je iz čeljusti kao reka i
obavio ga nekom mekom supstancom koja je počela da gori. Počeo je
kao lud da skače i da se udara da bi se oslobodio mase. Аli, nije
uspevao u tome. Materija je počela da mu nagriza kožu, da prodire u
meso. Koža je počela da mu se skida uvijajući se. Najzad je počela da
mu razjeda i kosti. Polako su se kršile. A za to vreme tigar sa licem
nindže režao je na njega. I tada, kad je osećao kako poslednji delić
snage ističe iz njega, životinja podiže desnu šapu. Bila je to, u stvari,
ljudska ruka odrezana do lakta. Iznad, koža je bila tamna, mišići
raskidani, ruka – ono što je ostalo od nje – bila je bez mesa kao da je
razneta nekom eksplozijom. Tigar sa licem nindže zatrese patrljkom
pred njegovim licem kao da je hteo da kaže: »Vidi ovo i upamti«. S
unutrašnje strane je bio ispisan sedmocifreni broj. Logor – pomislio
je. I počelo je da mu odzvanja u glavi – logor, logor, logor. Tigar je
napredovao prema njemu. Vrisnuo je. Čovek-tigar bio je iznad njega.
»Ovo radim zbog mog...«

Teri je zamalo poginuo na putu do Vinsenta. Tome nije pridao
neki veći značaj. Bio je suviše obuzet svojim mislima.

Mislio je na Hideošija dok je zalazio za ugao Šeste avenije
krenuvši na istok 46. ulicom prema Petoj aveniji. Trebalo je da se
sretne s Vinsentom kod »Mičite«, u malom japanskom restoranu u
46. ulici. To mesto, u tradicionalnom stilu – suši bar i sobe sa
tatamijem – bilo je otvoreno 24 časa da bi bilo na usluzi japanskim
poslovnim ljudima što se još nisu snašli u ovoj zemlji i koji su se još
upravljali prema tokijskom vremenu.

Nikola, Vinsent i drugi voleli su »Mičite« jer su se tu osećali
kao kod kuće.

Teri nije primetio da je svetlo na semaforu crveno i neki stari
taksi, koji je jurio avenijom gotovo ga je pokosio.

Oštar pisak sirene trgnuo ga je iz sanjarenja i on se baci nazad
na trotoar nesvestan škripanja kočnica i groznih psovki koje mu je

uputio vozač.
- Jebeni, prokleti sanjaru! – čuo je kad je taksista prolazio

pored njega.
Teri je osetio samo leden vetar i taksi je nestao.
Taj incident nije poremetio njegov unutrašnji mir. U dođou,

dok je pripremao svoj boken za borbu, posmatrao je čoveka koji je
vežbao aikido. Kasnije ga je gledao dok je vežbao karate. Bio je
zaprepašćen njegovom snagom i veštinom. Već posle nekoliko
trenutaka videlo se da čovek zna mnogo više o borbi i strategiji nego
Terijevi instruktori. Odmah posle otvaranja ovaj dođo se pročuo ne
samo u Americi već i širom sveta. Za to je trebalo zahvaliti i
Terijevom pažljivom odabiranju učitelja. Njegovi instruktori su bili
vrhunski stručnjaci u svojim specijalnostima. Dok je prolazio kroz
vrata Mičitnog restorana razmišljao je da li da kaže Vinsentu o
Hideošiju.

Kad je izišla iz dođoa, Ajlin je otišla da kupi nešto. Prešla je
preko grada do Blumingsdejla. Tu je kupila nekoliko novih komada
donjeg rublja. Uzela je i bocu jedne kolonjske vode koju je odavno
želela da proba. Na putu prema Terijevoj kući zaustavila se u
prodavnici pića i kupila jednu bocu šampanjca »dom perinjon 1970«.

Još je bio dan kad je stigla do Terijeve kuće. Stavila je
šampanjac u frižider i bacila pakete od Blumingdejla na krevet.
Vratila se u kuhinju i stavila četiri jajeta da se kuvaju, za kavijar.
Proverila je da li ima dovoljno luka i hleba za tost.

Prošla je potom spavaćom sobom, otišla u kupatilo. Pustila je
tuš. Skinula se i baš je htela da stane u kadu kad se setila nečega. Ne
zaustavljajući se da obavije peškir oko sebe, vratila se u dnevnu sobu
i stavila ploču na gramofon. Pustila je muziku dovoljno glasno da bi
je čula ispod tuša.

Pevala je dok ju je voda šibala po telu. Čula je muziku kao
ispod vodopada. Zamišljala je sebe ne nakom tropskom ostrvu, kako
se kupa u zelenkastoj vodi neke usamljene lagune. Oprala je kosu i
nasapunjala telo, uživajući u mekoći svoje kože.

Zatvorila je vodu i počela da briše kosu. U Terijevom velikom
ogledalu je počela da se posmatra. Ponosila se svojim telom. Koža joj

je bila glatka i meka, meso nije odavalo njene godine. Vrat joj je bio
dug i gladak, ramena nežna kao kod kineske lutke. Grudi, malo
obešene, bile su zrele i čvrste, bradavice tamne i duge. Struk joj je
bio uzan a kukovi blago zaobljeni. Međutim, najviše je bila ponosna
na svoje noge: duge i čvrste, mišići dobro izvajani, stopala mala.
Posmatrala je kako joj mišići igraju ispod kože dok se trljala plavo-
zelenim peškirom. Njene bradavice očvrsnuše i oseti talas toplote
kako je obuzima dok je prelazila peškirom preko stomaka i dok ga je
provlačila između butina napred-nazad, misleći na Terijev dolazak.
Volela je da oseti njegove ruke na telu: bile su tople, nežne i znale su
gde treba da je dodirnu. Nije volela ništa grubo: on je znao da ona
uživa i u toj ljubavnoj predigri kao i kad su se njihova tela
harmonično pokretala. Volela je da vodi ljubav uz zvuke muzike.
Gledala je kako joj se telo crveni. Pomislila je da je Teri već stigao,
da se kreće po dnevnoj sobi i priprema kavijar i vino. Ispustila je
peškir dok je jednom rukom počela da dodiruje bradavice, drugom se
nežno dirnula između nogu.

Uzdahnula je duboko i otišla u dnevnu sobu. Nagnula se preko
kreveta, ispraznila tašnu i izvadila iz nje bocu kolonjske vode. Bila je
to »šanel 19«. Otvorila ju je i namirisala se. Koža joj je bila meka i
sjajna. Skliznula je u svilenu kućnu haljinu koju je kupila to popodne.
S uživanjem je osetila milovanje fine tkanine po koži. Tako će je Teri
zateći kad bude stigao.

Okrenula se prema ulaznim vratima i zadrhtala. Tamo je bilo
veoma tamno. Noć je već osvojila. Još dok je bila pod tušem, počelo
je da se smrkava. Međutim, njoj se činilo da je na ulazu upalila svetlo
kad je došla. Ili možda nije? Zadrhtala je i prošla kroz vrata.

Na pola puta do male porculanske lampe na stolu, pokraj sofe,
zaustavila se i okrenula glavu. Kao da se nešto pokrenulo u sobi s
leve strane? Tamo je videla samo senke. Napolju je dva puta
mjauknula mačka, a onda se čula lupa metalnog poklopca koji je
verovatno pao s kante za đubre i zatandrkao po betonu. Muzka se još
čula: Henri Manćini. Slatko-gorka melodija bila je, u stvari, kraj
ploče. Manćini je bio tako romantičan. Prišla je stolu i upalila lampu:
svetlo u spavaćoj sobi se ugasilo. Оkrenula se, sleđena užasom zato

što se lampa nije upalila. Ploča je stigla do kraja i ona je bila svesna
da se ručica gramofona diže i spušta na svoj držač. Čuo se samo
jedan zvuk sasvim blizu nje. Shvatila je da se to čulo njeno ubrzano
disanje.

- Ima li nekoga tamo? – pitala je glupo.
Tišina je bila zastrašujuća, gore nego da joj je neko odgovorio.
Pogledala je na svetleće brojeve svog ručnog sata i jedino što je
mogla da pomisli bilo je: Teri će se uskoro vratiti.
Kao da je privlači nešto nepoznato, krenula je polako kroz
dnevnu sobu. Zaustavila se na vratima. Pokušavala je da vidi bar
nešto u polumraku: zavese su bile navučene. Iza kuće grane drveća su
udarale o zatvorene prozore. Čulo se kako radi erkondišn, videlo se
svetlo iz susedne kuće.
Ušla je u spavaću sobu vukući ruku po zidu i tražeći prekidač.
Ali pre nego što ga je našla, čula je kako se pali stereo uređaj, u
susednoj sobi: posle kratke pauze, čuo se Manćinijev klavir.
Pridružili su mu se bubnjevi a onda i gitare i saksofon. Muzika je bila
puna napetosti.
Pojurila je prema vratima ali nije mogla ništa da vidi. Neko ili
nešto joj je blokiralo pogled. Koraknula je napred i jauknula kad se
nešto bacilo na nju i obavilo se oko članka njene ruke.
Plačući trgla se. Vukla je divljački svoju ruku da se oslobodi,
ali to – štogod da je bilo – pratilo ju je tiho, odmereno: stisak na
njenom članku se pojačao, pomislila je da će joj koske prsnuti.
- Šta želite? – rekla je jedva dišući. – Šta želite?
Obuzeta strahom, nije mogla da smisli ništa drugo. Kao da je
noć, na neki čudan način, postala živo biće.
Osetila je ivicu kreveta i kao da ju je to vratilo u stvarnost,
bacila se napred. Nije verovala u duhove. Otvorila je usta i pokazala
zube, spremna da zagrize u to što je držalo.
Pritisak s njene prednje strane je bio čvrst i ona htede da ugrize
to što je drži. Ali u tom istom trenutku glava joj je bila odbačena
unazad i podignuta. Njeni zubi bolno udariše jedni o druge.
- Gospode! – čula je svoj glas. Kao da dolazi s drugog sveta.
Gledala je u neko lice. Videle su se, u stvari, samo oči. Glava i

telo sve je bilo zavijeno u crno. Oči su bile jedva nekoliko
santimetara udaljene od njenih. Bile su sasvim mrtve.

- Gospode! – osetila je koliko je ranjiva, savila se unazad, bez
ikakve nade da može da se oslobodi. Uplašila se.

Pokrenuo se i našao se nad njom pre nego što je mogla da
zaplače. Osetila je kako je steže, činilo joj se kao da je neka
natprirodna snaga steže, kao da je uhvatio tornado. Čovek ne bi
mogao da ima toliku snagu.

Činilo se kao da se njene kosti pretvaraju u prah. Sav vazduh
joj je bio istisnut iz pluća: kao da se nalazila na dnu mora. Smrt je
počela da se pojavljuje sa svih strana. Osetila je kako joj se grlo
steže. Htela je da povraća, da proguta ali nije mogla. Oči su joj bile
pune suza. Divlje se bacakala. Počela je da se davi u onome što joj je
nadiralo iz grla.

Njegovo liсе je bilo blizu njenog, kao da ju je napao neki
iznenada oživeli predmet. Nije osećala nikakav miris, niti je nešto
videla. Nije znala šta on hoće. Ni glavu nije mogla da okrene tako je
snažan bio njegov stisak. Još se borila samo da proguta. Uspela je i
kao da je oživela. Sada je videla sasvim jasno planinski venac na
jugu Japana gde je bila kao dete u poslednjim danima rata. Kao da je
sada tamo. Videla je visoke borove kako se povijaju na vetru sa
zapada, zmiju koja je bila tako duga da nije imala ni kraja ni početka.
Mislila je na zosui, čorbu od povrća. Mogla je da oseti njen ukus u
ustima a u nozdrvama je osećala miris planinskog bilja. Nije nikada
mislila da će se svega toga nekada tako jasno setiti: u prirodi je
ljudskog bića da se jasnije seća zadovoljstva nego bola.

Nešto se pokrenulo iznad. Njena svilena haljina se rastvorila i
odvojila od tela. Bila je naga. Mislila je samo na Terija, tim pre što je
sada bila sigurna da će ovo zastrašujuće biće da je siluje: shvatila je
to iz njegovog ponašanja. Zato ju je tako preplašio i smirio. Smrt kao
da je sada bila malo dalje.

Osećala je njegovo telo iznad svog. Kao da nije bio od mesa
već od mermera. Kao da je podiže uvis, znala je taj položaj. Skupila
je noge, ukrstila članke, odbijajući ga.

Bila je šokirana kad je osetila da je hvata za dugu kosu

povlačeći je i uvijajući je u dug konopac.
Vođena rukom kosa je počela čvrsto da se obavija oko njenog

vrata. Tek kad je počeo da zateže taj konopac oko njenog vrata,
shvatila je šta će se dogoditi. Dok se borila za vazduh, šireći nozdrve
jer je njegova druga ruka bila preko njenih ustiju, znala je da više ne
misli na njeno telo. Da li je bio uzbuđen? Da li će je sad uzeti? Dok
su je mučila takva pitanja, pluća su joj imala sve manje i manje
vazduha.

»Ne! Molim te! Uzmi me, ne ubijaj me! Nemoj! Molim te!«
Pokušala je da kaže to što joj je bilo na umu ali reči nisu htele da se
formiraju. Javilo se samo nešto kao režanje životinje što ju je samo
više uplašilo.

Omča od njene kose se zategla dok joj je ispravljao leđa, kao
da žestoko vodi ljubav s njom. Mišići na njenom vratu stegoše se
preko volje: pluća su joj gorela. »To ne može da se dogodi«, mislila
je. »Ja ne mogu da umrem! Ne želim to! Ne, ne, ne, ne...

Borila se za ono osnovno, za disanje, kao tigrica, grebući ga
noktima, udarajući ga, koristeći se kolenima i butinama. Ali to je bilo
toliko neuspešno kao da se okomila na kameni zid. Bila je
bespomoćna. On je bio iznad života. On je bio sama smrt.

Dok se gušila u povraćanju, oči joj uhvatiše poslednji trag
svetlosti i ona u tom poslednjem trenutku začu direktno iznad svoje
glave užasan zvižduk, ugleda senku jednog bombardera koji je
dolazio iz pravca sunca, vide kako jedan njegov deo pada prema
zemlji. Ličio je na tamni cvet koji se spušta sa plavo-belog neba.

Eksplozija. Užasna toplina. I svetlost kao da je eksplodiralo
hiljadu sunaca. »Jadna moja, zemljo!«

Topao vetar raznosi pepeo.

Teri reče sajonara Vinsentu kroz otvoren prozor taksija. Kiša,
koja je padala ceo dan, nije ni najmanje osvežila grad i samo je
pojačala neprijatnu vlažnost leta. Podsetila ga je to na Tokio.

- Pozvaću te uskoro – reče Vinsent.
- Dobro, reci mi sve što znaš.
Vinsent se sagnuo i naslonio laktovima na prozor. Teri se

nasmejao.
- Još mi se čini da ti i Nik preterujete.
- Nismo mi izmislili taj otrov, Teri – reče Vinsent ozbiljno. –

Nismo izmislili ni ranu od katane.
- Ne znam šta da ti kažem, drugar. Ima dosta ludaka u ovom

gradu. Ali šta bi jedan nindža tražio ovde?
Vinsent samo slegnu ramenima. Nije imao odgovora.
- Vidiš?
- Slušajte, momci – okrenu se nestrpljivi vozač – vreme je

novac i ja ne mogu celu noć da potrošim na vas. Ako ćete još
čavrljati, što to ne radite na ulici.

- U redu – reče Teri – gotovo je.
Okrenuo se, nasmejao se Vinsentu, mahnuo mu rukom i taksi
nestade iza ugla.
Rekao je vozaču adresu i zavalio se u sedište. Bilo mu je žao
što nije ispričao Vinsentu o čudnom posetiocu koji je posle podne
došao u dođo. Stigao bi da mu to kaže da Vinsent nije toliko pričao o
čudnim slučajevima koji su se nedavno dogodili. Sigurno je sve
izmislio zato što mu je ovde bilo dosadno. Ne bi trebalo pomisliti da
mu je bilo dosadno na poslu. Imao je dosta misterija da rešava.
Međutim, njemu je postalo dosadno u Americi. Možda je želeo da se
vrati kući.
Pomislio je na Ajlin koja ga čeka kod kuće. Najzad su sve
prepreke uklonjene. Setio se šta mu je uvek govorio njegov sensei –
strpljenje često može da bude najvažnije oružje. Sebi je naredio da se
smiri i da uživa u onome što ima. Odjednom se setio kavijara.
Nagnuo se i prislonio usta uz plastičnu pregradu.
- Hej! – pozva ga. – Zaboravio sam. Moram da se zaustavim
pred Ruskim restoranom.
Vozač opsova i zamaha glavom.
- Ovo je moja noć, izgleda. Zar niste mogli ranije da mi
kažete? Sad moram da se vraćam Devetom i da se zabijam do grla u
gužvu.
Besno je okrenuo volan i zavrteo kola u polukrug. Odmah su
mu odgovorili krici sirena, psovke, i škripanje guma. Ni Terijev

vozač nije ostajao dužan. Spustio je svoj prozor i pokazujući im
uzdignut prst uzvikivao nepristojnosti.

Teri uze komadić hartije i olovkom sasvim nesvesno ispisa
jedno ime: Hideoši. Zatim je napisao Jodogimi i na kraju Micunari.
Kad je završio, zagledao se u to što je napisao.

Taksi se naglo zaustavi i vozač se okrenu prema njemu.
- Učini mi uslugu, momak, požuri. Važi?
Teri gurnu hartiju i olovku u džep i iskoči iz taksija.
Trebalo mu je samo nekoliko trenutaka da kaže šta želi i da
plati dve unce svežeg kavijara. Kad je seo u taksi, vozač je krenuo
takvom brzinom iz mesta kao da ih progone nečastivi.
- Krenuo sam tako da se više ničeg ne biste setili – reče
posmatrajući Terija u retrovizoru. – Znate šta ću vam reći? Momak
ulazi u taksi, izgleda sasvim normalno, kaže vam da vozite, da
stanete i onda nestaje. Ne biste ga našli s bataljonom vojnika. Hoćete
li da prođem kroz Park?
- Da, svakako – reče Teri. – To je dobro.
Park je bio tih. Za razliku od osvetljenih zgrada u njemu je
carovala tama.
Popeo se zviždući uz stepenište zgrade u kojoj je stanovao. Bio
je na pola puta do svojih vrata kad je začuo zvuk Manćinijeve
muzike. Nasmešio se sam sebi, pun poverenja i topline. Aj je volela
Manćinija.
Okrenuo je ključ i ušao.
Odmah je znao da treba da krene pravo u spavaću sobu.
Zalupio je vrata. Stajao je u potpunoj tami. Krenuo je a zatirn poleteo
kroz dnevnu sobu.
Osetio je, omirisao, okusio neku čudnu i uznemirujuću stvar u
stanu. Nije čuo ništa drugo sem muzike. To je samo maska –
pomislio je. Inače bih se zaustavio рrе nego što otvorim vrata.
Prokleta muzika! Znao je da bi stao pred vratima da nije čuo muziku.
Bio je blizu poluotvorenih vrata spavaće sobe. Strahovito je
udaren četiri puta u prvoj sekundi napada. Tri udarca je uspešno
odbio ali četvrti je pogodio željeno mesto. Pogodio ga je iznad
desnog bubrega. Sav vazduh je izleteo iz njega. Kolena su mu postala

klimava. Valjao se preko poda neprestano svestan slabe svetlosti što
se rasipala iz spavaće sobe iz koje je dolazio čudan kiselkasti miris.

Udarac zazvižda kroz vazduh i prolete blizu njegovog levog
uveta ali on je valjajući se uspeo da ga izbegne. Ivica stola eksplodira
iznad njegovog lica, a iver polete kroz vazduh. Baci noge uvis i udari
sa oba stopala. Zaurlao je od napora, video je da će dobiti
kontraudarac ali je već bio na nogama i jurnuo je svom snagom
vukući malo desnu nogu.

Bacio se kroz vrata i uspeo da ih zalupi za sobom. Okrenuo se
razmišljajući grozničavo: »Vreme! Treba da dobijem u vremenu«.

Slomljena figura, s jednom nogom još ispod ivice kreveta,
izbacila je sve razumne misli iz njegovog mozga. Osetio je kao da
mu neko provlači oštricu noža kroz prepone.

Lice joj je bilo u senci a kao noć crna kosa bila joj je obavijena
oko vrata. Ruke su joj bile bačene iznad glave: na grudima se videlo
ono što je povratila. Njegove oči zadržaše se na tamnoj dlaci između
nogu. Nije bilo nikakvih znakova nasilja na njenom telu, bar na tom
delu.

Nije morao da je dodirne da bi video da je mrtva ali, ipak
nagnuo se preko nje jer je jedan deo njegovog razuma govorio da
mora da se uveri u to. Stavio je njenu glavu u svoje krilo a tada je čuo
neki zvuk iza vrata.

Gotovo nevidljiv, ustao je i prešao sobu. Stao je uz suprotni
zid. Njegovi ledeni prsti stisnuše se oko drške mača koji je visio na
zidu. Zvižduk gole oštrice, kad je oslobodio mač iz korica, učinio mu
se kao najjači zvuk koji je ikad čuo. Bio je jači od zvuka vrata koja su
se rascepila dobro upotrebljenim karate-udarcem.

Figura kao isklesana od ebonosa stajala je na vratima. Boken
joj je bio u levoj ruci, desna je bila prazna. Tek tada je Teri, ali opet
preko volje sve shvatio. Morao je da zadrhti.

- Nindža – šapnuo je. Jedva je prepoznao svoj glas pun besa. –
Izabrao si smrt kad si došao ovamo.

Skočio je preko kreveta snažno vitlajući svojim katanom.
Odmah je shvatio da je to glup pokret jer nije imao čvrstog oslonca ni
dovoljno snage u tom prvom udarcu.

Bez reči i gotovo bez napora nindža izbeže njegov prvi udarac
i odbi ga svojim bokenom: kao da je govorio da nema potrebe da
ukrštaju mačeve. Kao da mu je govorio da nije dovoljno dobar za to.

Nindža nestade u tami dnevne sobe. Teri nije imao drugog
izbora. Morao je da krene za njim. Nejasno je osećao da je samo
igračka u nindžinim rukama: za njega je postavljanje borbe bilo isto
toliko važno kao i sama borba. Prošao je pored Ajlininog leša dok mu
se krv sledila. »Do đavola s tim mislima«, viknuo je u mislima.
»Mogu da ga pobedim gde god hoću«. Ali u svom besu i bolu kao da
je zaboravio na sve ono što su ga godinama strpljivo učili.

U dnevnoj sobi, gde se još čula Manćinijeva muzika, vide
ivicu bokena i krete prema njemu.

Ali, nindža je već bio u pokretu, i već je napadao. Teri podiže
svoj katana u tami očekujući snažan udarac. Ali ni najmanje nije bio
spreman da primi udarac u svoja otkrivena prsa. Bio je odbačen
unazad nekoliko koraka kao da je nešto eksplodiralo ispred njega.
Zateturao se. Kao da je bio u plamenu. Bolelo ga je čitavo telo.

- Šta ...? – zakašljao je zbunjen.
Nindža ponovo skoči u napad. Instinktivno Teri podiže svoj
katana, mada nije znao tačno s koje strane će napad doći: vid mu se
zamaglio.
Drugi udarac ga je pogodio u grudi. Zaneo se i pokleknuo na
jedno koleno. Katana u njegovoj desnoj ruci mu se činio da je težak
kao ljudsko telo. Pluća su mu se borila za vazduh.
Treći udarac ga stiže kad je pokušavao da se uspravi. Tada je
shvatio šta se događa mada je bio bačen prema zidu. Više je čuo nego
što je osetio udarac kao da se ruši krov i odmah je osetio čudnu
vlažnost. »Rebra«, pomislio je glupo, dok mu je razum neprestano
bio zauzet razmišljanjem o tome šta mu se dogodilo. Bilo je to kao
san: stvarnost ne može da bude tako fantastična.
Drugi udarac ga odvoji od zida i katana mu izlete iz ruku.
Pogleda se: video je kako mu slomljena rebra proviruju kroz
raskidano meso. Krv je bila tamna, isticala je kao da je neko otvorio
česmu.
Bilo je tačno onako kako je zapisano u Go Rin No Ćo-u. Bio je

to klasični udarac tela o kojem je pisao Musaši. »Udarac počinje od
levog ramena«, pisao je on, »oslobođenog daha sve dok neprijatelj ne
padne mrtav. Naučite to dobro!« Nindža je to dobro naučio. Teri je
imao vremena da razmišlja o tome ali bez interesovanja. Malo se
brinuo sada za svoj život. Sada mu je bilo svejedno kad je Ajlin bila
mrtva u drugoj sobi. Ali da ubije to čudovište to je sada morao da
obavi, to je bilo najvažnije na svetu.

Počeo je da se kreće unapred, najpre uza zid a onda dalje. Ali,
njegovo telo je odbijalo da brzo odgovara. Zastao je s očima na
nindži koji se kretao ruku ispred sebe da bi odbio udarac.

Srušio se unazad sa jecajem bola. Kosti izleteše kroz njegovo
iskidano meso. Zagledao se još jednom u te oči ledene kao kamen i
pomislio – Musaši je bio sasvim u pravu. Nežna Manćinijeva muzika
došla mu je do ušiju i podsetila ga na Ajlin.

Krv mu pokulja iz usta kad ju je pozvao slabim glasom,
lomnim kao papir od pirinčane trske:

- Ajlin – zvao je – volim te.
Glas mu se zanese i oči mu se zatvoriše.
Nindža je stajao pobedonosno u svom crnom velu, kao da nije
ni disao. Gledao je u telo ispred sebe bez ikakvog osećanja. Dugo je
ispitivao da li se čuje neki neobičan zvuk. Najzad zadovoljan,
okrenuo se i tiho prešao kroz sobe. Ispod sofe izvuče svoj mornarski
džak i pažljivo smesti unutra svoj boken. Jednim pokretom zatvori
torbu podiže je na rame i napusti stan i ne pogledavši iza sebe.
Iza njega se čula i dalje Manćinijeva gorkoslatka muzika o
izgubljenoj ljubavi. Sa Terijevih usana se otkida nešto kao režanje i
on iskašlja još krvi. Podiže glavu i slepo poče da baulja prema
spavaćoj sobi. Nije razumeo zašto to radi samo je znao da mora.
Zaustavio se samo da izbaci još krvi pored Ajlininog leša.
Povukao je telefon prema sebi. Udario ga je u levo rame ali on
više ništa nije osećao. Drhtavim prstima okrenuo je sedam brojeva.
Zvonjava u slušalici ličila mu je na zvona sa hrama.
Ajlin je bila sada tako daleko od njega, a znao je da joj je
potreban. Slušalica mu ispade iz vlažnih prstiju. Bauljao je.
- Alo? – Vinsentov glas se čuo iz slušalice. – Alo? Alo?

Niko više nije mogao da ga čuje. Teri je ležao na crnoj lepezi
Ajlinine kose, a njegove otvorene oči više nisu ništa videle. U
dnevnoj sobi muzika je prestala.

Predgrađe Tokija
-----------------------------------------------------------------------------------

PROLEĆE 1959. – PROLEĆE 1960.

- POGLEDAJ, NIKOLA – reče pukovnik jednog tamnog i
neprijatnog popodneva. Olujni oblaci zaklonili su vrh planine Fuđi, i
s vremena na vreme samo bi munja obasjala nebo: kasnije se čula
udaljena grmljavina.

Pukovnik je u svom studiju držao lakiranu kutiju u rukama. Na
njenom poklopcu su bili naslikani zmaj i tigar u borbi. Nikola
prepozna kutiju kao poklon koji su njegovi otac i majka dobili od So-
Penga.

- Čini mi se da je vreme – reče pukovnik – da vidiš ovo.
Podigao je svoju lulu i izvadio kesu sa duvanom. Upalivši
šibicu na ivici stola počeo je snažno da povlači dim. Tek kad je sve
bilo po njegovoj volji, nastavio je da govori. Njegov drugi kažiprst
zaigra po poklopcu kutije i pođe po linijama dva nacrtana bića.
- Nikola, da li znaš kakvo je simbolično značenje zmaja i tigra
u japanskoj mitologiji?
Nikola odmahnu glavom.
Pukovnik oduva oblak mirišljavog dima i premesti lulu u ugao
usta.
- Tigar je gospodar sve zemlje, a zmaj je vladar vazduha.
Uvek sam mislio da je to čudno. Leteća zmija, kukulkan, iz
mitologije Maja, mada je zapisano da je imala perje, bila je isto
gospodar vazduha. Interesantno je da dve toliko udaljene kulture
imaju isti deo mitologije, zar ne misliš i ti tako?
- Zašto ti je So-Peng dao japansku kutiju? – pitao je Nikola. –
On je bio Kinez, zar ne?
- Odlično pitanje – reče pukovnik. – Bojim se da na njega
nemam dobar odgovor. Istina je da je So-Peng bio iz provincije
Lianing u severnoj Kini, ali mi je napomenuo da mu je majka bila
Japanka.
- Ipak, to još ne objašnjava kutiju – reče Nikola pokazavši na
nju. – Istina je da si ti bio dugo u Japanu, ali ova kutija je stara i ne

može lako da se nabavi, naročito ne sada.
- Tako je – reče pukovnik udarivši po poklopcu. – Nema

sumnje da je ovo dugo bilo u njegovoj porodici i da je to majka
donela u Kinu. Zašto bi So-Peng to dao nama?

Pukovnik je ustao i stao pored prozora. Padala je kiša. Pravili
su se ledeni cvetovi na staklu. Zimska hladnoća još nije bila sasvim
nestala.

- Dugo sam o tome razmišljao – reče pukovnik zagledan kroz
prozor. Protrljao je prstom staklo i napravio malu okruglu rupu kroz
koju je mogao da viri napolje. – Razmišljao sam o tome celim putem
od Singapura do Tokija. So-Peng nas je molio da ne otvaramo poklon
sve dok ne stignemo do Japana. Poštovali smo njegovu želju. Na
aerodromu Haneda čekali su nas, mi smo naravno, putovali vojnim
avionom. U svakom slučaju, još neko je čekao na nas kad smo sleteli.
Bila je to Itami. Izgledala je tačno onako kako se javila tvojoj majci u
snu. Nekako nisam bio iznenađen. Čovek se ovde navikne na takve
fenomene.

To je deo života na Dalekom istoku, što ćeš uskoro i ti saznati.
Bio mi je čudan odnos koji je majka imala sa Itami. Ponašale
su se tako kao da su se poznavale celog života: kao da su sestre, a ne
daleke rođake. Nije bilo nikakvog kulturnog šoka što bi čovek mogao
da očekuje kad mlada devojka odrasla i vaspitana u malom kineskom
selu sreće damu iz visokog japanskog društva.
Ta razlika se kod njih nije videla. Razlikovale su se jedino po
tome što je tvoja majka bila topla, a Itami ledena kao čelik, tvoja
majka srećna a Itami tužna. Ali, te razlike im nisu smetale.
Razmišljao sam o tome i došao do sledećeg zaključka: mada mi je
So-Peng objasnio da ne zna ništa o pravom poreklu Čeong, ja sam
počeo da sumnjam...
- Misliš da je majka Japanka?
- Možda je bar delom Japanka. – Prišao je i seo pored sina
stavljajući mu ruku na rame s puno ljubavi. – Nikola, postoji nešto,
moraš to da mi obećaš, o čemu ne treba nikada ni sa kim da
razgovaraš, čak ni sa majkom. Reći ću ti sada, jer je ta informacija
predata meni. So-Peng je verovao da je važna, dakle mora da je

tako, mada ja malo polažem na to. Engleski sam Jevrejin, ali moje
srce je sa ovim narodom. Želeo bih da ti jos nesto bude jasno.
Nisam odbacio svoje jevrejsko ime, ja sam ga jednostavno izgubio.
Nisam to učinio što sam morao da biram, nego što je bilo neophodno.
U Engleskoj ne vole Jevreje. Tamo je to pravilo. Kad sam promenio
ime, otvorio sam mnoga, ranije za mene, zatvorena vrata. Ali, iako je
moja duša s japanskim narodom, ja nisam ni budista ni šinto. Te
religije nemaju neko naročito značenje za mene, sem za
proučavanje. U mom srcu nikad nisam odbacio svoje jevrejstvo. Šest
hiljada godina borbe ne mogu tako lako da se odgurnu. Krv
Solomona, Davida i Mojsija teče i tvojim venama. Nemoj to nikada
da zaboraviš. Ako nekada nešto budeš odlučio da učiniš to će
zavisiti samo od tebe: ja neću da se mešam u te tako lične stvari.
Moja dužnost je da ti kažem, da ti iznesem činjenice i da te upoznam
sa pravom istinom. Nadam se da ćeš razumeti.

Gledao je dugo u sina pre nego što je otvorio kutiju sa zmajem
i tigrom, poslednji poklon zagonetnog So-Penga.

Nikola pogleda u kutiju i nije dugo mogao da odvoji pogled od
briljantne vatre 16 savršeno izbrušenih smaragda.

Nikola je učio buđucu više od sedam godina i još je osećao kao
da ne zna ništa. Bio je jak i refleksi su mu bili izvanredni: prolazio je
kroz vežbe i borbe odlično koncentrisan, savršene tehnike ali bez
specijalne ljubavi ili nekog osećanja. To ga je iznenađivalo. Bio je
spreman za težak posao, za sve vrste teškoća. Jednog dana, dok je
vežbao na podu dođoa, odjednom je promenio misljenje o svom
učenju buđucua.

Možda za to treba da zahvali svom učitelju. Tanka je bio čvrsto
građen čovek koji je mnogo verovao u ponovljene pokrete i terao je
Nikolu da mnogo puta ponovi isti manevar. Ponovo i ponovo, sve
dok nije osećao da je pokret ugraviran u njegov mozak, živce i
mišiće. Bio je to dosadan rad. On ga je mrzeo. Mrzeo je i to što se
Tanka ponašao prema njima kao da su deca još nespremna da se
suoče sa svetom odraslih.

Vrlo često je hvatao sebe kako gleda u udaljeni kraj dođoa,

gde je Kanacu, glavni majstor vodio specijalne vežbe sa nekoliko
odabranih starijih studenata. Čeznuo je da bude tamo, a ne ovde.

Ušao je u istu školu u kojoj je bio Saigo – rečeno mu je da je
Itami intervenisala. Njegov rodak je bio stariji i ranije je stupio u
školu, pa je daleko odmakao. To mu je Saigo u svakoj prilici naticao
na nos. U dođou je bio otvoreno neprijateljski raspoložen prema
Nikoli – kao i mnogi drugi studenti zbog njegovog zapadnjačkog
izgleda. Mislili su da je buđucu jedna od najtradicionalnijih i
najsvetijih japanskih ustanova i da je ne treba otvarati strancima.
Saigo nikada nije rekao da mu je Nikola rođak. Sa svoje strane,
Nikola je odustao da o tome razgovara sa njim posle trećeg
neuspelog pokušaja.

Istinu govoreci Saigo je bio trn koji je smetao Nikoli u dođou.
Umesto da pomaže ostalima, on je činio sve da stvari postaju teže i
zapetljanije, čak je išao tako daleko da bude vođa opozicije.

Jedne večeri, kad su se svi istuširali, Nikola se baš oblačio
kad pet ili šest mladića tiho dode do njega i okruži ga.

- Šta radiš ovde? – reče najkrupniji među njima. – To je naše
mesto.

Nikola ne reče ništa. Nastavio je da se oblači. Spolja nije ništa
pokazivao ali njegovo srce je ludački udaralo.

- Zar nečeš ništa da kažeš? – reče drugi mladić. Bio je mlađi
i manji od ostalih, ali je dobio hrabrost zbog njihove blizin.
Nasmejao se izazivački. – Možda ne razume japanski. Mislite da
treba da razgovaramo sa njim engleski kao majmuni u zoološkom
vrtu?

Svi su počeli da se smeju.
- Tako je – reče veliki mladić. – Želim odgovor, majmune.
Reci nam zašto si ovde na našem mestu i zašto smrdiš kao da se
raspadaš od veneričnih bolesti?
Nikola ustade.
- Zašto ne odete da se igrate negde gde će vaše šale biti
prihvaćene.
- Gle, gle! – viknu mali. – Majmun govori!
- Umukni! – viknu veliki i obrati se Nikoli. – Ne tiče me se

mnogo tvoj ton, majmune. Mislim da si baš rekao nešto zbog čega ćeš
zažaliti.

Njegova desna ruka polete prema Nikolinom vratu bez
upozorenja, ali on zaustavi taj udarac. Odjednom se svi sakupiše
oko njega.

U gužvi on uspe da vidi Saigoa koji se udaljavao. Povikao je.
Pozvao ga je imenom. Saigo se okrenuo i prišao.

- Drži se! – viknuo je i ramenima razmaknuo gomilu.
Odgurnuo ih je prema zidu tako da je Nikola imao prostora za
disanje.

- Šta se to događa?
- On je stranac – reče veliki mladić stežući pesnice. – Opet
pravi neprilike.
- Oho, je l’ tako? – reče Saigo. – Šest protiv jednog? Ne mogu
da verujem.
Slegnuo je ramenima i ivicom ruke udario Nikolu u stomak.
Nikola pade na kolena i čelom dodirnu pod kao da se moli.
Pokušao je da napuni pluća vazduhom. Gušio se kao riba na kopnu.
- Nemoj više da smetaš ovim ljudima, Nikola – reče Saigo
stojeći iznad njega. – Kako se to ponašaš? Ali, šta mozete da
očekujete od njega, momci? Otac mu je varvarin a majka Kineskinja.
Hajdemo. Odveo ih je odatle, ostavljajući Nikolu da se previja od
bola.

Došla je sasvim iznenada, u sred nedelje, kad je niko nije
očekivao. Sve je zahvatila panika, a sve je to bilo predvođeno sa
Čeong koja je mislila da kuća nije dovoljno čista, da hrana nije
dovoljno dobra, da joj porodica nije dobro obučena, da ništa nije
dobro za Itami.

Licila je na sićušnu lutku, mislio je Nikola. Prava porcelanska
dragocenost. Ustvari, Itami nije uopšte bila potrebna takva spoljna
zaštita: imala je gvozdenu volju i snage da je sprovede, čak da je
nametne i svom mužu Sacugaiju.

Nikola je tajno posmatrao iz druge sobe dok je Čeong sama
izvodila ceremoniju služenja čaja za Itami, klečeći na tatamiju ispred

zeleno lakiranog stola. Imala je tradicionalnu japansku odeću, a
njena duga blistava kosa je bila zakačena štapićima od slonove
kosti. Pomislio je da nikada nije bila lepša ni dostojanstvenija nego
u tom času. Bila je daleko od ledene plemenitosti Itami, ali možda se
baš zbog toga više divio svojoj majci. O ženama, kao sto je Itami,
bilo je mnogo napisano u knjigama, a video je i dosta fotografija iz
starog predratnog Japana sa takvim osobama. Ali Čeong! Niko nije
bio kao ona. Imala je plemenitost duše koju Itami nikada neće
dostići bar ne u ovom životu. Mada je Itami bila snažna, njen
magnetizam je bio ništavan u poređenju sa snagom Čeong koja je
imala jednu unutrasnju mirnoću koja je bila jedinstvena. Zato joj se i
divio. Nije goreo od želje da razgovara sa Itami, ali bilo bi
nekulturno da ode iz kuće, a da i ne primeti da je ona stigla. Majka
bi bila besna i, naravno, krivila sebe. To nije želeo i posle podne je
otvorio šođi i ušao u sobu. Itami pogleda.

- Gle, Nikola, nisam znala da si kod kuće.
- Dobar dan, tetka.
- Izvini za čas – reče Čeong digavši se bez napora. – Čaj je
hladan.
Ona nije želela da služavke poslužuju kad je Itami u kući.
Ostavila ih je same i Nikola je počeo da se oseća nelagodno pod
ispitivačkim Itaminim pogledom.
Otišao je do prozora, zagledao se u kedrovu i borovu sumu.
- Znaš li da se u toj šumi krije jedan stari Šinto hram? – reče
Itami.
- Znam – odgovori Nikola. – Otac mi je rekao.
- Da li si ga video?
- Još nisam.
- A znaš li da je pored njega park mahovine?
- Znam, četrdeset razlicitih vrsta. Znam o tome ali rečeno mi
je da samo sveštenici tog hrama imaju pristup.
- Možda nije baš tako, Nikola. Ne mogu da zamislim da bi ti
želeo da budeš sveštenik. To ti ne bi odgovaralo. – Ustala je i
neočekivano rekla: – Da li bi voleo da me povedeš tamo? Da
odemo do hrama i parka?

- Kada? Sada?
- Svakako.
- Ali, ja sam mislio...
- Sve je moguće, na jedan ili drugi način, Nikola. Čeong,
Nikola i ja idemo u šetnju. Nećemo ostati dugo. – Okrenula se
prema njemu i pružila ruku. – Hajde – rekla je nežno.
Hodali su bez reči dok nisu stigli do ivice šume. Onda su
krenuli desno i hodali po travi oko dve stotine metara kad ga je ona
iznenada povukla u sumu. Otkrio je da se nalaze na zarasloj ali,
ipak, vidljivoj stazi koja je vodila pored drveća i kroz žbunje.
Pa, Nikola, moraš da mi kažeš kako ti se dopada tvoje
školovanje u dođou? – reče Itami. Pažljivo je hodala u svojim
drvenim sandalama, koristeći lakirani vrh svog papirnatog
suncobrana kao štap za poštapanje da bi zadržala ravnotežu na
nesigurnom tlu.
- To je veoma težak posao, tetka.
- Jeste – mahnula je rukom kao da to potvrđuje. – Ali, to je
nešto što ti možeš da savladaš. Ništa te ne moze iznenaditi?
- Ne.
- Dopada ti se taj težak posao?
Pogledao ju je pitajući se šta želi da čuje od njega. Nije
nameravao da joj priča o rastužem jazu između sebe i Saigoa. To joj
zaista neće reći. To nije rekao čak ni roditeljima.
- Možda ću s vremenom rešiti da odem. Nestrpljiv sam.
- Postoji vreme kad su samo nestrpljivi nagrađeni, Nikola. Daj
mi ruku i pomozi mi malo.
Pružila mu je ruku.
- Ah, evo nas.
Sad su se našli na čistini. Kad su izišli iz senke borova, Itami
otvori suncobran. Koža joj je bila bela kao sneg, usne duboko crvene
a oči tanine kao ugljen.
Lakirani zid hrama toliko je sijao na suncu da je on morao da
zatvori oči dok se nije privikao. Činilo mu se kao da gleda more
zlata.
Hodali su stazom oko hrama.

- Ali preživeo si – reče ona nežno – i to je dobro.
Stigli su u podnožje velikih drvenih stepenica koje su vodile do
bronzanih i drvenih vrata. Vrata su bila otvorena, tiha, puna senki.
Kao da su čekali nekoga da dođe. Zaustavili su se. Stavila mu je
ruku na rame, tako lako da to nije video ne bi ni znao da mu je
njena ruka na ramenu.

- Mnogo sam sumnjala u tvoj uspeh kad je tvoj otac došao kod
mene da me zamoli da pomognem da uđeš u dobru školu. Nisam
htela ništa da kažem, ali sam bila zabrinuta. Na neki način sam te i
žalila. Kako će čudan biti tvoj život. Zapadnjaci te nikada neće
prihvatiti zbog tvoje istočnjačke krvi a Japanci će te odbacivati zbog
tvog zapadnjačkog izgleda. – Njena ruka se podiže i lako zaleprša
kroz vazduh i kažiprstom dodirnu njegov obraz. Zagledala se u
njega: – Čak imas i oči kao tvoj otac. – Ruka joj pade sa strane. –
Ali, mene nije lako obmanuti. Odvratila je pogled od njega i rekla.
– Hajde da uđemo.

- Divno, zar ne? – reče Itami.
Morao je da se složi sa njom. Stajali su kraj sporog
krivudavog potoka koji je proticao pored mahovinom obraslih
nevelikih stena. Sve je bilo zeleno, čak i voda. Nikoli se činilo da
ovde ima četiri stotine vrsta mahovina, a ne samo četrdeset.
- Divno je i tiho – nastavi ona – tako je tiho ovde. Spoljni svet
ne postoji. Nestao je.
Sklopila je suncobran kad su ušli u senku poleglih kedrovih
grana. Duboko je udisala sa malom glavom zabačenom unazad.
- Kao da je vreme stalo, Nikola. Kao da nije dvadeseti vek,
kao da nema ekspanzije, imperijalizma, rata. – Zatvorila je oči. –
Nema rata.
Posmatrao ju je, dok nije naglo otvorila oči i rekla:
- Ali, rat je bio. Hoćeš da sednemo na ovu kamenu klupu?
Odlično. Možda je šogun – jedan od Tokugavinih – sedeo baš ovde
gde smo mi sada. Tako čovek oseća istoriju, zar ne? – Sumnjam da
ti to osećaš. U svakom slučaju ne još. Mi smo slični po tome. Da,
jesmo. Nasmejala se. – Vidim po tvom izrazu da si iznenađen. Ali, ne

treba da budeš. I ti i ja smo autsajderi, shvataš, odsečeni zauvek od
onoga što najviše želimo.

- Kako je to moguće? – pobunio se Nikola. – Vi ste
Nobunaga, član japanske najstarije i najplemenitije kuće.

Itami se nasmesila, video joj je bele zube.
- Da. svakako – disala je – Nobunaga, nego šta. Ali, kao i sve
u Japanu to je samo spoljni sjaj: sjajna lakirana površina koja skriva
unutrašnju crvotočinu. – Njeno lice više nije bilo lepo. – Slušaj me
dobro, Nikola. Čast nas je dovela dovde: dozvolili smo sebi da nas
potkupe zapadnjaci. Činili smo svašta. Naši preci mora da se okreću
u grobovima, njihov kami sigurno jauče za večnim odmorom, a
nikako za povratkom u ovo moderno društvo.
Glas joj se malo podigao. Nikola je sedeo sasvim blizu. Osećao
je da joj je bilo teško da počne da govori o tome. Ali kad je jednom
prevladala, sada ništa više nije moglo da je zaustavi.
- Znaš li šta su zaibacu, Nikola?
- Čuo sam za to – reče on nesigurno.
- Traži da ti otac to malo bolje objasni, hoćeš li? Pukovnik zna
dosta o njima i ti treba da znaš.
A onda kao da to sve objašnjava ona reče:
- Sacugai radi za jednog zaibacu.
- Za koga?
- Mrzim svog muža, Nikola. I znaš li – nasmejala se – samo
tvoj otac zna zašto. To je prava ironija. Ali, život je ironija.
Đavolski je kad ne možeš da uzmeš ono što želiš najviše. Njene male
šake počivale su u njenom krilu. – Kakva je veličina biti Nobunaga
kad uvek nosim sa sobom sramotu svog pradede? Ta sramota je
nedeljiva od mene kao što ti ne možeš da se ratosiljaš svoje mešane
krvi. Moj pradeda je napustio službu šoguna kad je imao 28 godina
da bi postao ronin, znaš li šta je to?
- Samuraj bez gospodara.
- Ratnik bez dostojanstva, jeste. Najamnik, lopov. Postao je
najamnik prodajući svoje snažne ruke onome ko je dobro platio.
Šogun je poslao ljude da ga nađu. Kad su ga našli izvršili su
njegovu naredbu. Šogun nije hteo da mu dopusti da umre na častan

način, da obavi sepuku. On više nije bio buši. Kaznili su ga kao sve
zločince. U takvim slučajevima je obično bivala i porodica uništena.
Ali, sada to nije urađeno.

- Zašto? – pitao je Nikola. – Šta se dogodilo?
- Karma. Karma koja je kičma mog života. Bunim se protiv
toga, boli me, nocu plačem. Stidim se što to kažem. Ja sam buši,
žena samuraj, čak i danas, čak i u ovim godinama. Neke stvari ne
mogu da se promene. U mojoj krvi je zapisano deset hiljada bitaka:
moja duša vibrira na zvižduk katane, oseća njegovu oštricu.
Ustala je. Suncobran je procvetao kao veliki cvet.
- Jednog dana razumečeš to. I setičeš se. Teško ti je sada u
školi. Nemoj da me prekidas. Znam. Ali, ne smeš da popustiš. Čuješ
li me? Nikada.
Okrenula se od njega. Pastelne boje suncobrana zaklonile su
sevanje njenih crnih očiju.
- Hajde, vreme je da se vratimo u svet.

- Ovo je Ai uči – reče Muromači. Držao je boken u rukama.
Sedam studenata, Nikolina grupa, stajalo je u savršenom krugu oko
njega. – Ovde u Ito školi to se najpre uči: prvi udarac od stotine koje
ćete naučiti. Ai uči znači udari protivnika kao što on udara tebe.
Najvažnije je vreme i to ćete ovde naučiti, to je osnova kenđucua.
Nešto što nikada nećete zaboraviti. U Ai učiju nema besa. Njime se
želi zapretiti protivniku kao da je počasni gost. On znači da
odbacujete strah. Ai uči je prvi i poslednji udarac. Zapamtite to. To
je Zen krug.

Tu lekciju Nikola je najpre naučio kad je stigao u školu pre
sedam godina. Nije je bas najbolje razumeo, ali je nikada nije
zaboravio. U danima koji su zatim došli, kad je sa ledenim besom
učio hiljadu udaraca katane pod Muromačijevim nadzorom, kad je
učio moralne odredbe kenđucua, dok su se znanje i veština brzo
gomilali u njemu, uvek je mislio na tu prvu lekciju osećajući
beskrajni mir svaki put kad bi orkan pretio da ga smrvi.

Ponavljao je hiljadu udaraca neprestano, kao da mu noge i
ruke same lete kroz vazduh, sve dotle dok njegov mač više nije bio

mač, a njegova namera više nije bila to. Tada je znao da ta prva
lekcija, koju je dobio od Muromačija pre mnogo godina jeste, u
stvari, najveća mudrost.

Medutim, on još nije bio zadovoljan. Razmišljao je o tome
jednog popodneva, kad odjednom oseti nečije prisustvo u sobi.
Pogleda, ali ne vide nikoga. Soba je bila prazna, on nije mogao da
istisne iz svog razuma da je neko tu. Ustao je i baš je hteo da vikne
kad pomisli da to mora da je neko od onih mladića koji ga očekuju i
on se smiri, ne želeći da im da zadovoljstvo da su ga uznemirili.

Počeo je da se kreće tiho po sobi. Najudaljenija strana dođoa
bila je prelivena suncem. Odjednom njegovo držanje se promeni.
Sada je bio siguran da je neko s njim, ali istovremeno je osećao da
mu ta osoba ne želi zlo. Kako je došao do tog zaključka, nije mogao
da kaće: bio je to više automatski odgovor.

Razmišljao je kad neki glas reče:
- Dobro veče, Nikola.
Senka u uglu je oživela, figura se pojavila. Bio je to Kanzacu.
Bio je mršav, ostre gotovo sede kose. Imao je oči koje kao da se
nisu pokretale, a ipak kao da su sve odjednom videle i mogle da
obuhvate.
Nije se čuo nikakav zvuk kad je sišao sa platforme i došao da
stane pored Nikole, koji, nag do pojasa, ostade potpuno nem.
Kanzacu jedva da mu je progovorio tri reči od kada je došao u školu.
Sada su bili tu, zajedno, i Nikola je odmah znao da susret nije
slučajan.
Video je kako ga Kanzacu posmatra. Čovek tad stupi napred i
svojim kažiprstom dodirnu crvenu i plavu modricu ispod Nikolinog
sternuma s leve strane.
- Ovo su vrlo teška vremena za Japan – reče Kanzacu. – Vrlo
tužna vremena. Pogledao je nagore. – Ušli smo u rat jer su naša
privreda i imperijalizam diktirali da se proširimo van ostrvlja. –
Uzdahnuo je. – Ali to nije bilo dobro. Izgubili smo dostojanstvo.
Novi Japanci dodaju sjaj bušida svojim akcijama, plašim se, umesto
da dopuste da te akcije poteknu iz bušidoa.

Oči mu postadoše tužne. – A sada plaćamo račune. Moramo
da služimo Amerikance. Čudno i tužno da Japan mora da služi takve
gospodare. – Slegnuo je ramenima. – Ali shvataš li, bilo šta da se
dogodi Japanu bušido neće nikada biti u opasnosti i sasvim nestati.
Počeli smo da nosimo zapadnjačka odela, naše žene se češljaju kao
Amerikanke, prihvatamo zapadnjački način življenja. Te stvari nisu
važne. Japanac je kao vrba, povija se na vetru tako da ne može da se
slomi. Tako i Amerikanci preko volje služe našem cilju, jer s
njihovim novcem mi ćemo postati jači nego ikada. Ali, ne smemo da
zaboravimo naše tradicije, jer samo bušido nama daje snagu.

Zaustavio se, pa nastavio.
- Želiš da postane§ jedan od nas – reče odjednom. – Ali ovo,
pokaza modricu koju je dobio od Saigoa, pokazuje mi da nisi baš
uspešan u tom nastojanju.
- Uspeh će doći s vremenom – reče Nikola. – Naučio sam
da ne budem nestrpljiv.
Kanzacu klimnu glavom.
- Dobro. Vrlo dobro. Ali, moraš da preduzmeš odgovarajuće
korake.
Sklopio je ruke i krenuo po dođou dok ga je Nikola sledio.
- Mislim da je vreme da počneš da radiš sa drugim senseijem.
Ne bih želeo da prekineš svoj dobar rad sa Muromačijem: viš bih
voleo da obogatiš učenje.
Zaćutao je.
- Od sutra ćeš početi da radiš sa mnom – reče, vodeći Nikolu
preko tamne odaje. – Radićeš haragei.

Svoj odnos sa Sacugaijem Nikola je delio na dva različita dela.
U prvom delu se slagao sa roditeljima, ali u drugom je nešto
izmenio svoje mišljenje, verovatno je to došlo s godinama. S druge
strane, verovao je da je sve to u vezi sa onim što se dogodilo one
noći.

Sacugai nije bio krupan čovek, ni što se tiče težine ni visine.
Pa ipak, bio je lako uočljiv. Imao je velike grudi i stomak sa nogama
i rukama koje su se činile suvise kratke za tako masivno telo. Glava

kao da mu je bila nasađena na ramena, kao da nije imao vrata. Bila
je ovalna sa čupom crne kose na vrhu. A bio je ravno podšišan, kao
šetka. To je verovatno, Nikola je mislio, dolazilo od njegovog
vojničkog vaspitanja. Lice mu je bilo ravno, ali ne na tipično japanski
način. Njegove oči, na primer, bile su u obliku badema i tako sjajne i
crne. Međutim, žućkasta boja njegove kože i visoko uzdignute
jabučice govorile su, nesumnjivo, o njegovom mongolskom poreklu.
Nikola je mislio o njemu kao o čudnoj reinkarnaciji Džingis-Kana.
U tome je moglo da bude neke istine.

Poznajući dobro istoriju, Nikola je znao sve o mongolskoj
najezdi na Japan 1274. godine i 1281. Fukuoka na jugu je bio njihov
krajnji cilj zbog blizine azijske obale. Sacugai je, Nikola je to znao,
rođen u Fukuoki i mada je bio u svakom pogledu pravi Japanac, nije
mogao da kaže da njegovi preci nisu bili među onima koji su
nekada sejali strah zemljom?

Sacugai, to je bilo očigledno, bio je rođen da bude vođa.
Poticao je iz onog kraja zemlje gde se veoma poštovala odanost grupi
– starijima u porodici, šogunu. On nikada nije bio odvojen od grupe.
Bio je potpuno odan svom Japanu, i zato je pripadao mnogim
grupama, a ne samo zaibacu konglomeratu. Te noći na prijemu
Nikoli je postalo jasno da Sacugai misli da je on veći od ostalih, što
je bio deo njegovog shvatanja vođstva. To je dosta čudno, jer Japanci
su rođeni da budu poslušni i da prate: bili su tako vaspitani, da sa
slepom poslusnošću prate diktaturu šoguna čak do smrti. Zar je
onda čudno što je Sacugai našao toliko fanatičnih sledbenika?

Itami je uvek bila kraj njega. Blizu njega bio je i Saigo. Te
noći je sa njima bila i četvrta osoba. Od prvog trenutka kad ju je
ugledao, ona je zainteresovala Nikolu. Pitao je majku ko bi ta
devojka mogla da bude.

- To je Sacugaijeva nećaka – reče Čeong. – Došla je u kratku
posetu.

Po tonu njenog glasa, Nikola je mogao da zaključi da, bar što se
Čeong tiče, ta poseta ne može da bude dovoljno kratka. Hteo je da je
zapita zašto joj se devojka ne dopada, ali Sacugai ju je već vodio
prema njima i predstavljao je Čeong i pukovniku.

Bila je visoka i tanka – kao breza, rekli bi zapadnjaci. Njena
tamna kosa je bila vrlo dugačka, oči su joj bile velike, pune
plamičaka. Koža kao porculan, a imala je neki unutarnji sjaj koji ne
bi mogao da se postigne nikakvim kozmetičkim sredstvima. Nikola
je mislio da je divna. Njeno ime, tako ga je Sacugai obavestio kad ju
je upoznao sa njim, bilo je Jukio Jokoin.

Došla je sa Saigoom, koji je celo vece stajao iza nje kao senka.
Mada se Nikola trudio da to otkrije, nije mogao da shvati da li joj je
to prijatno ili ne.

Čitavo veče se borio sa sobom pitajući se da li da je pozove na
igru ili ne. Znao je da to želi iz sve snage. Nije znao šta bi taj poziv
mogao da izazove. Nije ga bilo stid od Saigoa, nego se pitao šta li će
reći njegov otac.

Nije mogao ni od koga da zatraži savet, a najzad je shvatio da
brine o nečemu što je samo njegova briga.

Odlučno im je prisao. Jukio je sama počela razgovor raspitujući
se o Tokiju, koji nije dugo posetila: odmah je rekla da je oduševljena
Kjotom i okolinom.

Saigo, to je odmah bilo jasno nije s voljom učestvovao u
razgovoru i otišao je nezadovoljan kad ga je otac pozvao da mu se
pridruži.

Dok ju je vodio prema podijumu, Nikola je mogao da se divi
njenom kimonu. Bio je svetlosiv sa platinastim šarama. Izvezen na
starinski način tamnoplavim koncem.

Kao da je bila bez težine dok su igrali uz sporu melodiju.
Držao ju je uza sebe i osećao kako toplina bije iz nje. Osećao
je nežne pokrete njenog tela pod kimonom.
- Oboje smo suviše mladi da bismo se sećali rata – reče Jukio.
– Pa ipak, on je imao uticaja na nas. Zar Vam to nije čudno?
- Nije – disao je sasvim blizu njene kože i činilo mu se da čak
i njen znoj miriše. – Istorija se nastavlja. Incidenti se ne događaju u
praznom prostoru, ali izazivaju talasanje koje se sudara s drugim,
menja kurseve i na kraju menja se i samo.
- Kakva filozofija – pomislio je da mu se podsmeva sve dok
se nije nasmejala i rekla. – Dopada mi se ta teorija. Znate li zašto?

Ne? Jer to znači da ono što mi sada radimo ovde može da ima
uticaja na našu budućnost?

- Na našu?
- Da, na moju i Vašu. Na naš duet. Belo i crno. Jin i jang.
Dok je govorila, pribila se uz njega. Osetio je njenu levu nogu
između svojih. Gurala ju je nežno napred i on oseti glatkoću njene
butine i potpuno neverovatno početak Venerinog brežuljka.
Nastavila je da govori gledajući ga u oči, dok se polako trljala uz
njega. Kao da se nalaze u zagrljaju. Nikola je jedva smeo da diše
bojeći se da ga neki iznenadni pokret ne odvoji iz tog položaja. Bio
je to intiman gest i to u sred stotine ljudi. Kad su se okrenuli, njegov
pogled se srete sa Saigoovim očima koji je stajao na ivici podijuma
nezainteresovan za razgovor u koji ga je uvukao otac. Nikola je tada
jedini put u životu imao saosećanja prema tom čoveku.
Igrali su što se činilo beskonačno dugo i kad su se odvojili – a
da nisu izmenili nijednu reč o onome što se dogodilo – nije bio
svestan da je neće videti pune četiri godine.
Pukovnik je nedeljom spavao duže. Mada se u sve druge dane
budio tačno u šest ujutru.
Niko mu nije smetao sem Čeong. Ponekad bi ostala na futonu
pored njega dok se ne bi probudio a katkad bi rano ustala i otišla u
kuhinju da radi.
Čeong je pripremala hranu preko vikenda. Kuvala bi ceo dan.
Nikola je znao da voli to da radi ali pukovnik joj je to zabranjivao.
- Neka Tai kuva – rekao bi joj ponekad ljutito. – Plaćena je.
Ti ne treba da trošiš vreme, treba da radiš šta želiš.
- Šta da radim?
- Dobro znaš šta ja volim da ti radis.
- Ko, ja? – pokazivala bi na sebe. – Ja, obična Kineskinja.
Govorila je to iskvarenim engleskim, mada je, inače, savršeno
i bez greške govorila taj jezik. Klanjala mu se i klanjala. Pukovnik je
bio oduševljen njenim parodijama, bila je savršena glumica.
Parodijama je podsećala na to da su Englezi i Amerikanci smatrali
da su Kinezi i Malajci sposobni samo za manuelni rad i seks.
Pukovnik bi uzimao Čeong u svoje snažne ruke i ljubio je.

Tog nedeljnog jutra Čeong je već bila ustala. Seckala je povrće
u kuhinji kad je Nikola ušao.

Prvi jutarnji zraci su se probijali kroz prozor. Čuo se zvuk
aviona. Spuštao se na aerodrom Haneda. Daleko na horizontu video
je divlje guske kako lete.

Poljubio ju je i njene ruke se saviše oko njega.
- Ideš li danas u dođo? – pitala je mirno.
- Ne, ako je otac kod kuće.
Seckala je boraniju.
- Mislim da će te danas iznenaditi. Nadala sam se da ćeš ostati.
- Osećao sam da treba da ostanem. Želeo sam to.
- Doći će vreme kad to nećeš moći.
- Kako, misliš zbog oca?
- Ne, mislim zbog tebe samog.
- Ne razumem baš.
- Kad smo otac i ja napustili Singapur, So-Peng je bio na
samrti. A želeo je da mnogo šta uradi. Ali, tada mi je rekao da je to
poslednji put da se viđamo i bio je u pravu. Znala sam da moram da
odvedem tvog oca iz Singapura zauvek. Trebalo je da živimo na
drugom mestu – ovde. Srce mi se slomilo kad smo napustili So-
Penga. On je bio moj otac: mnogo više nego prirodni i ja sam mu
bila više nego kćerka. Možda je to bilo tako jer smo izabrali jedno
drugo. Tog dana, kad smo odlazili, zastala sam na kapiji njegove
kuće, kao što sam to često činila dok sam bila dete. Baš sam htela
da iziđem kad dođe So-Peng i stavi mi ruku na rame. Prvi put da me
je dodirnuo od kad sam odrasla. Tvoj otac je bio već daleko ispred.
»Ti si sada ja, Čeong«, rekao mi je na mandarinskom kojim se
govorilo u njegovoj kući.
- Šta je hteo time da kaže?
- Ne znam, mogu samo da naslućujem.
Obrisala je ruke, nakvasila ih u vodi u kojoj je bio isceđen sok
od gorkog limuna i vratila se ponovo seckanju povrća.
Plakala sam celim putem kroz šumu sve do čistine gde je bio
parkiran džip. Tvoji otac, naravno, nije rekao nižta. Nije hteo da se
postidim.

- Zar si morala da odeš? – pitao je Nikola.
- Da – podigla je pogled s povrća. – Imala sam obaveza
prema tvom ocu. To je moj život. Znala sam to onog dana, a znao je i
So-Peng. Ne bi bilo dobro da sam ostala sa njim i da sam napustila
svoju dužnost. To ne sme da se dogodi. Dužnost je srž života, Nikola.
To je jedina stvar nad kojom smrt nema prevlasti. Ona je besmrtna.

Pokazalo se da pukovnik ima slobodan dan i pošto je bilo
proleće, poveo je Nikolu u botaničku baštu. »Đindaiđi.«

Na putu prema bašti ostavili su Čeong pred Itaminom kućom.
Obećala joj je da će ići da poseti njenog bolesnog ujaka.

Jutarnja magla se digla, duvao je jak istočni vetar. Dugi cirusi
skupljali su se na nebu kao da su nove impresionističke slike
okačene u prostranoj muzejskoj galeriji.

I sama bašta je izgledala kao da je pala s nebesa. Drveće teško
od belog cveta. Duge grane spuštale su se prema zemlji pod sasvim
bledoružičastim teretom. I u drugim danima botanička bašta je
izgledala prekrasno, ali tog dana, u aprilu, od njene lepote svakom je
zastajao dah.

Žene u kimonima sa divnim kišobranima hodale su tamo-amo
i zaustavljale se pred prodavnicama slatkiša. Pukovnik je kupio
takođe slatkiše. Polako su jeli šetajući. Deca su, smejući se,
protrčala pored njih. Roditelji su ih opominjali. Prolazili su mladi
parovi. Bilo je dosta Amerikanaca.

- Oče, hoćeš li da mi kažeš nesto o zaibacu? – upita Nikola.
Pukovnik stavi slatkiš u usta i poče zamišljeno da ga žvaće.
- Pa, mislim da već dosta znaš o tome.
- Znam ko su zaibacu – reče Nikola. – Četiri najjača
industrijska preduzeća u Japanu. A znam i to da su mnogi visoki
rukovodioci u njima bili posle rata optuženi za ratne zločine.
Pukovnik je morao da stane dok su prolazili pored niskih
grana. Moderni Tokio kao da nije postojao, bio je samo otelotvorenje
iz neke naučnofantastične priče. Istočnjak koji je tuda šetao lako je
to mogao da razume. Pukovnik se pitao odakle da počne.
- Kao i svi odgovori u Japanu i odgovor na tvoje pitanje nije

jednostavan – reče najzad. – U svakom slučaju poreklo svakog je u
dugoj ratničkoj istoriji Japana. Počev od 1868. godine, Japan je
učinio ogromne napore i koncentrisao se na to da se izvuče iz
izolacije i oslobodi feudalizma koji je trajao dve stotine godina i
gotovo sve vreme Tokugava šogunata. Ali, to je istovremeno značilo
napuštanje tradicije koja je bila kičma japanske moći.

Krenuli su desno i uputili su se ka malom jezeru.
- Ta nova politika – nastavio je pukovnik – okretanje Zapadu,
uništava veliku moć samuraja, a oni su oduvek bili najjači japanski
tradicionalisti. Sada su ih nazvali reakcionarima jer se oni
suprotstavljaju svemu novome. Znam dobro da je tebi poznato da
je od 1582., kad je Tojotomi Hideoši postao šogun, samo samuraju
bilo dozvoljeno da nosi dva mača – katana je bio njegovo isključivo
pravo. Sada se sve izmenilo. Vojne odredbe zabranjuju nošenje
katana, a stvaranjem nacionalne armije, u koju su primljeni svi,
klasne barijere su srušene.
Hodali su pored jezera. Mali čamci su presecali vodu,
njihova bela jedra širila su se na vetru, a kapetani su ponosno
hodali ivicom vode.
- Uprkos svemu, samuraji nisu tako lako poraženi – reče
pukovnik. – Mnogo njih je uzvratilo udarac, ali kad su bili pobeđeni
osnovali su udruženja. Glavno se zove »Genioša« – Društvo
tamnog okeana, ali ima i drugih kao što su »Kokarijakai« – Društvo
crnog zmaja. Ta društva, koja su vrlo aktivna, i danas veruju u
imperijalizam i učvršćenje Japana na azijskoj obali. »Genioša« je
stvorena u Fukuoki i još mu je tamo baza. Ali pošto je taj deo
Kijušijua najbliži kontinentu, nije teško pretpostaviti da društvo
ima uticaja i na druge oblasti.
Nikola je ponovo mislio na mongolsku invaziju i opet se setio
Sacugaija.
Našli su praznu klupu pored vode. Na drugoj strani jezera
dete je držalo šarene balone u ruci, a u daljini na nebu video se
zmaj: na njemu je bio naslikan vatreni zmaj.
- Ljudi iz »Genioše« se trude da nađu podrsku na najvišem
nivou.

Dva američka oficira prođoše sa porodicama. Nosili su svoje
uniforme kao oznake pobednika, što su, u stvari, i bili: Možda su
znali gde se nalaze, ali bilo je očigledno da ni najmanje ne shvataju
lepotu i značaj mesta.

- Iz njihovih redova nikli su pripadnici zaibacu, a oni su
odvukli zemlju u takav ugao iz kojeg je rat bio jedina moguća
perspektiva.

- A šta je sa japanskim narodom? – upita Nikola. – On,
svakako, nije hteo rat.

- Japanski narod je navikao da ga neko vodi.
Odjednom dva policajca protrčaše pored njih mašući rukama.
Američki oficiri, pošto su malo oklevali, i sami krenuše za njima.
Nikola i njegov otac takođe.
Gomila se već bila skupila kad su oni stigli. Uspeli su da se
proguraju u prvi red. Videli su mnogo trešnjinog cveta po travi kao
da je neko priredio dobrodošlicu heroju na povratku kući. Nikola
primeti sjaj kimona. Najpre je mislio da je siv ali onda je video da je
istkan od crnih i belih pruga koje su se stapale.
Policajci odguruše ljude. Nikola je sad video čoveka koji je
klečao na zelenoj travi. Čelom je dodirivao tle. Desna ruka mu je
bila blizu tela, nije se videlo šta drži na stomaku. Ispred je bila mala
lakirana kutija od ružinog drveta i dugi komad bele svile.
Pukovnik uhvati Nikolu za rame i šapnu:
- To je Hanšičiro.
Bio je to veliki japanski pesnik.
Nikola se nagnu da bolje pogleda. Uspeo je kroz lišće da
ugleda lice čoveka koji je klečao. Kosa mu je bila čelicno siva, lice
široko. Dve bore su se spuštale do usana. Oči zatvorene. Nikola
primeti da svilena traka ispred njega nije u senci nego da je mokra
od krvi. Krv ju je natapala i ispod nje oticala u zemlju ispred
Hanšičirovih nogu.
- Sepuku – reče pukovnik – tako zavrsavaju oni koji imaju
dostojanstvo.
Nikola je znao mnogo ratnih priča: smrt je tu bila uobičajena
stvar, ali ovo je nešto neuobičajeno.

- Kako si, Nikola? – upita pukovnik držeći mu nežno ruku
na ramenu.

- Dobro mi je. Malo se osećam čudno, ali sve se to dogodilo
odjednom. Zašto je to uradio u parku? Želeo je da ga svi vide.

- Želeo je da ga vide i zapamte – reče pukovnik. Otišli su dalje
od jezera i popeli su se na uzvišenje gde je bilo dosta drveća pored
staze. Nikola je još mogao da vidi zmaja na nebu kako bljuje vatru
u vazduh.

Bio je ogorčen čovek – reče pukovnik. – Nije nikako mogao
da se privikne na novi put Japana. – Hanšičiro je bio briljantan
umetnik, opsednut. Čovek časti. To je njegov način protesta protiv
japanske budućnosti koja će, tako je on osecćo, na kraju da ga
unisti.

Mladi američki mornar i njegova devojka Japanka približavali
su im se dolazeći s druge strane parka. Smejali su se i držali za
ruke. Mornar zagrli devojku i poljubi je. Ona se nasmejala i okrenula
glavu. Kosa joj je vijorila na vetru kao telo zmaja.

- Ima još takvih kao što je on – reče Nikola. – Zar Sacugai
nije rođen u Fukuoki?

Pukovnik zamišljeno pogleda sina. Izvadio je kesu s duvanom
i počeo da puši lulu.

Nikola, zagledan u zmaja koji je leteo iznad, reče:
- Pročitao sam ustav, oče, znam da si i ti učestvovao u
njegovom stvaranju. Nije bas čisto japanski, ali je veoma
demokratski.
Pukovnik upali lulu.
- Da li te je potresla Hanšičirova smrt?
- Ne znam, zaista. Nisam poznavao ni njega ni njegovo delo.
Mislim da sam žalostan, ali ne znam zašto. On je učinio ono što je
želeo.
Pukovnik je razmišljao o rečima svog sina. Šta je očekivao od
njega? Suze? Nervni napad? Plašio se povratka kući i susreta sa
Čeong. Ona je volela poeziju Hanšičiroa. Bilo je čudno i tužno što
smrt starog pesnika nije dirnula Nikolu onako kako je dirnula
njega. Nikola još nije osećao istoriju onako kao pukovnik, a ni kao

Čeong. I, naravno, imao je sasvim drugačije perspektive. Na trenutak
je pomislio na Sacugaija. Nikola nije mnogo toga propustio.
Moraće da pripazi na to od sada.

Krenuli su prema istočnoj kapiji parka gde su im bila kola.
Pukovnik je odjednom osetio slabost. Činilo mu se da neće moći
da stigne do kapije.

- Hajde da sednemo ovde – reče.
Seli su na travu obasjanu suncem. Pukovniku kao da je bilo
hladno i okrenuo je leđa vetru. Tanki oblaci su leteli tamo-amo.
Latice trešnjinog cveta su se krunile. Smeđi i beli leptiri su proletali
igrajući se iznad trave. Dan je bio lep kao haiku stih, savršen i
tužan, naterujući suze u pukovnikove oči. Odjednom se pitao zašto
su haiku stihovi, uglavnom, tužni.
Pukovnik je mnogo proživeo. Video je kako umiru njemu
poznati i nepoznati.
Ova smrt u parku, divnog sunčanog dana, među decom
naslednicima Japana bila je nešto sasvim drugo. Pukovnik je bio
umoran. Pomislio je da je i ova smrt koju je upravo video bila
sudbinski predodređena.
- Da li ti je dobro? – upita ga Nikola. Stavio mu je ruku na
rame.
- Molim? – pukovnikove oči su nekud odlutale. – Da, da
dobro sam Nikola. Nemoj da brineš. Mislio sam samo o tome šta ću
reći tvojoj majci o smrti Hanšičiroa. Ona ce biti ogorčena.
Posmatrao je cveće okolo. Malo se smirio.
- Oče, želeo bih nešto da te pitam.
Bio je to trenutak kojeg se pukovnik plašio. – Pitaj.
- Da li su Sacugai pripadali društvu »Genioša«?
- Zasto pitaš?
- Sacugai je glava jedne zaibacu, veoma je reakcionaran i
rođen je u Fukuoki – odgovori Nikola. – Bio bih iznenađen da nije
član.
- Ti umeš veoma dobro da zapažaš, Nikola. »Geniošu« je
osnovao Hiraoka Kotaro. Njegov najzagriženiji sledbenik je bio
Munisai Šokan. Sacugai je njegov sin.

Nikola je čekao trenutak, a zatim upita:
- Znači da jeste?
Pukovnik klimnu glavom misleći na nešto drugo.
- Znaš li zašto je Sacugai svog jedinog sina nazvao Saigo?
- Ne znam.
- Sećaš li se da sam ti rekao da su želeli da se dočepaju
političkih vrhova?
- Jeste.
- Meiđi oligarhija rascepila se u tri kraka. Jedan je vodio
čovek po imenu Saigo. Bio je vođa ultrakonzervativnih samuraja.
Godine 1877. poveo je trideset hiljada svojih samuraja u borbu
protiv moderne japanske armije koju je osnovala Meiđi vlada.
Naoružani puškama i pištoljima lako su porazili samuraje.
- Naravno – uskliknu Nikola – da znam Ustanak Sacuna.
Nikada ranije nisam povezivao imena. To je bilo poslednji put kad
su se digli samuraji.
- Da, njihov poslednji ustanak – pukovnik je ustao. Sad je bio
spreman da se suoči sa Čeong. Nije mogao da podnese kad je bila
tužna.
Izišli su iz parka. Te noći oboje su na razne načine sanjali o
pesnikovoj smrti.

Treći krug
------------------
KNjIGAVODE

Njujork / Vest Bej Bridž
-----------------------------------------------------------------------------------

LETO

SIVI BLOKOVI MENHETNA treptali su na suncu kasnog
jula. Bilo je vlažno. Nikola je osećao kako mu toplota prodire kroz
lake cipele. Nije bilo neprijatno čak ni da se hoda.

Stajao je blizu ugla na Sedmoj aveniji ispred znaka koji je
obeležavao Medison Skver Garden i kompleks Pen stanice.
Pogledao je na nju i pomislio kako je brzo postala demodirana.
Preko puta je bio »Statler Hilton hotel,« a blok dalje idiotska
tvorevina od plastike i stakla, ulaz u Mek Donaldov restoran, jedan
od mnogih sličnih širom sveta.

Rasejano je posmatrao automobile kako promiču pored njega,
kako se pale i gase svetla na semaforima. Razmišljao je o sinoćnjem
pozivu. Vinsentov glas je bio pun straha i uznemiren. Teri i Ajlin,
ubijeni! To je bilo nemoguće zamisliti. Nikakav kriminalac nije
mogao da uđe u Terijev stan, a da on to ne zna: nije mogao da bude
iznenađen na taj način. Kako onda? Kad je Nikola zahtevao da mu
da više detalja, on je samo ponovio da dođe u Sedmu aveniju na ulaz
u Pen stanicu. Trebalo je da Nikola uhvati prvi jutarnji voz za
Njujork.

Sunce je pržilo. Nikolina košulja se lepila za kožu. Provukao je
prste kroz kosu, zažalivši što se nije kraće ošišao. Možda bi mu bilo
manje toplo. Svetla na semaforima su bila crvena. Vazduh je bio
težak.

Rečeno mu je da neće da ga sačeka Vinsent nego poručnik
Kroker, detektiv Lu Kroker. Nikoli se činilo da je već negde čuo to
ime. Imao je sada više vremena, pa je pažljivije čitao

»Njujork tajms«. Ovo ime pominjalo se u vezi s nekim
slučajem početkom godine. Ime žrtve bilo je Didion. Novine, čak i
razumni »Tajm«, napravili su događaj od toga, možda i zato što se sve
odigralo u »Akcium hausu«, najmodernijoj novoj rezidenciji
podignutoj na Petoj aveniji. Kroker je bio umesan u ceo slučaj. U
stvari, on ga je vodio. Imao je svetlu kosu, voleo je da razgovara s

novinarima, a naročito se sa uživanjem pojavljivao u
poslepodnevnim vestima na televiziji.

Svetlo na semaforima na Sedmoj aveniji se promenilo i
automobili nastaviše ludačku trku predvođenu žutim taksijem. Iz te
mase odjednom se izdvoji crna limuzina. Zatamnjena stakla
onemogućavala su da se vidi ko je unutra. Automobil se zaustavi
ispred Nikole. Zadnja vrata se otvoriše i Nikola vide neko kretanje
na zadnjem sedištu. Nečija figura se nagnu napolju:

- Molim Vas uđite, gospodine Lajnir – glas je vibrirao iz
dubine kola.

Pošto je oklevao, otvoriše se i prednja vrata, sasvim tiho i
krupan čovek u tamnoplavoj uniformi, kratko podšišan, iziđe i
povede ga unutra. Oboja vrata se zalupiše i limuzina se umeša u
saobraćaj.

Prostor unutra je bio neuobičajeno veliki za automobil i čovek
je odmah postao svestan neverovatne tišine. Kao da su stajali u
mestu. Jedino se osećalo neprijatno smanjenje brzine i naglo
povećanje.

Unutrašnjost je bila obložena sva sivim somotom. Odmah je
bilo jasno da su kola uvozna: ovako nešto nije moglo da se vidi na
bilo kojoj izložbi automobila. Bilo je prijatno, kao u nekom skupom
baru. Nije se čula čak ni buka snažnog motora.

U automobilu su bila tri čoveka: vozač, čovek u tamnoplavom
odelu koji je sedeo napred, dok je iza sedeo drugi zavaljen u sedište.
On ga je sada posmatrao. Bio je visok i jak. Nosio je obično ali
besprekorno sašiveno laneno letnje odelo. Bio je sav u mišićima.
Imao je krupnu glavu, a nešto izbačena vilica mu je davala malo
agresivan izgled. To je baš bilo pojačano zabačenim čelom i
metalnosivom kratkom podšišanom kosom. Na obrazima je imao
ožiljke, kao od boginja, a iznad dubokih tamnoplavih očiju
nadnosile su se guste, crne veđe. Nikola je odmah shvatio da je to
čovek što je često donosio teške odluke, ali koji je uvek izlazio kao
pobednik. Da je u vojsci, sigurno bi bio general i ne bi imao manje
od pet zvezdica.

- Da li ste za piće? – progovorio je čovek koji je sedeo pored

njega. Čovek u tamnoplavom odelu se krenuo i stavio ruku na
naslon sedišta, kao otvorenu pretnju. Nikola se pitao šta li se to
dogodilo Krokeru kad je zakasnio.

- Bakardi s limunom, ako imate – reče on i čovek u
tamnoplavom odelu odmah otvori vrata u sredini prednjeg sedišta.
Nikola je čuo lupkanje leda u čaši. Ostao je miran, mada mu još nije
bilo jasno ko su ti ljudi. Želeo je da čovek pored njega govori. Što
duže bude govorio, brže će saznati nešto više o njemu.

- Ne izgledate kao na slikama – reče čovek gotovo s
odvratnošću.

Kad se čovek u tamnoplavom odelu nagnuo da mu sipa rum u
čašu, Nikola je primetio da ispod desnog pazuha nosi revolver.
Skrenuo je pogled prema gradu.

- To je sasvim razumljivo – reče čovek – ja nikada u životu
nisam napravio dobar snimak, ne bar koliko ja znam. Evo Vašeg
pića.

Nikola pruži ruku, ali u sasvim maloj promeni na čovekovom
licu bilo mu je jasno šta će se dogoditi. Čudno, dozvolio je da se to
dogodi. Pre nego što je uspeo da dodirne piće, čovek ga podiže i
zgrabi drugom rukom za članak. Bio je to spor pokret, Nikola bi čak
rekao suvise spor i nezgrapan. Mogao je da ga spreči na mnogo
načina. Umesto toga, posmatrao je kako ga čovek hvata za članak i na
silu okreće dlan. Čovek se izbliza zagleda u bridove Nikoline šake
koji su bili jaki i čvrsti. Čovek podiže glavu, klimnu čoveku pored
Nikole i pruži ovome piće.

Nikola srknu bakardi s limunom, oseti da je dobar. I progutavši
ga upita:

- Zadovoljni ste?
- Što se tiče Vašeg identiteta – reče čovek kraj njega –
jesmo.
- Znate o meni više nego ja o vama – primeti Nikola.
- Tako treba da bude – sleže čovek ramenima.
- Možda vi tako mislite.
- Moje mišljenje je jedino važno, gospodine Lajnir.
Niko nije nosio naočare niti pušio.

- Da li će vam smetati ako zapalim? – upita Nikola i desna ruka
mu krete prema džepu pantalona. Istovremeno leva ruka čoveka u
plavom odelu krenu se i steze se u pesnicu. Mahnuo je glavom.

- Vi ne želite da to učinite, gospodine Lajnir – reče čovek
pored njega. – Prestali ste da pušite pre šest meseci. To je dobro. Te
proklete cigarete su zaista ubice. Naročito one od crnog duvana.

Nikola je bio impresioniran obaveštenjima koje su oni imali o
njemu. Ko god da je taj čovek, jasno je da nije amater.

- Da li ste znali, gospodine Lajnir, da visoka koncentracija
nikotina može da razori čulo ukusa? – klimnuo je glavom kao da je
hteo da to još jače naglasi. – Istina je. Grupa na Univerzitetu
Severne Karoline upravo je završila studiju o tome. Nasmešio se. –
Ironično, zar ne? Univerzitet je doslovce okružen duvanskim
poljima.

- Nikada nisam čuo za tu studiju – reče Nikola.
- Naravno da niste. Rezultati su tajna u ovom trenutku.
Pripremani su da bi bili objavljeni za vreme godišnje skupštine,
koja će se održati idućeg oktobra u Dalasu.
- Izgleda da znate dosta o toj studiji.
- Pa, i treba da znam – reče čovek smejući se – sva
ispitivanja su obavljena uz pomoć mog novca.
Okrenuo se na drugu stranu.
- Koliko, zaista, znate o meni? – pitao je Nikola. Sada je bio
siguran u svoju sumnju: lice mu je bilo zbog nečeg poznato, bar neki
delovi lica.
Čovek se iznenada okrete i ledenim pogledom se zagleda u
njega.
- Dovoljno da bih poželeo da razgovaram s Vama oči u oči.
Bio je to šlagvort na koji je Nikola čekao.
- Nisam Vas prepoznao u prvi mah – reče. – Nikada Vas
nisam video bez brade.
Čovek se nasmeja i protrlja glatko izbrijane obraze.
- Da, bez brade sam drugačiji, priznajem.
A onda njegovo lice izgubi svaku toplinu i Nikoli se učini kao
da je isklesano u granitu. Ta promena je bila zaprepašćujuća.

- Šta želite od moje kćeri, gospodine Lajnir? – glas mu je bio
grub i odlučan.

Nikola nije mogao da se ne zapita šta to znači rasti uz tako
dominirajuću ličnost. Nije ni najmanje zavideo Justini.

- Šta bi muškarac želeo od žene? Samo to želim, ništa više,
gospodine Tomkin.

Krajičkom oka je video kako se čovek u tamnoplavom odelu
pomera na prednjem sedistu. Smirio se: nije bilo vreme za napad.
Krupne mesnate ruke nađose se na njegovoj košulji. Piće se preli
preko ivice čaše i pokvasi Nikoline nogavice. Pomislio je da bi se
ovaj čovek lako izborio s klavirom. Dok ga je držao, Tomkin se naže
u stranu i reče:

- To nije baš pametno. – Glas mu se opet promenio i to tako
brzo kao što kameleon menja boju. Bio je to sad metal prekriven
somotom. – U svakom slučaju Justina nije obična žena, ona je
moja kćerka.

- Tako ste sredili Krisa u San Francisku? – upita Nikola.
Tomkin je trenutak ostao nepokretan: kao da nije disao. A
onda i ne okrećući glavu prema Nikoli napravi mali gest koji je
čovek u tamnoplavom dobro razumeo. Njegov stisak se pojača. Ali,
već u sledećem trenutku on se povuče na prednje sedište i zatvori
pregradu između sebe i njih.
- Znači tako – reče Tomkin kad su ostali izolovani i sami na
zadnjem sedištu. – Zanimljivo. – Gledao je Nikolu. – Mora da se
dopadate mojoj ćerki. A onda mu se glas pretvori u čist otrov. – Ili
ste izuzetno dobar ljubavnik. Ni sa jednim muškarcem nije provela
više od dva časa od kada sam je doveo natrag. To je suviše za
devojku njenih godina. – A zatim kao da se nečeg naknadno setio
dodade. – Ona ima brigu.
- Svako ima, gospodine Tomkin – reče Nikola suvo. – Čak i
Vi.
Čim je to izgovorio, zažalio je.
Tomkin sede unazad, zavalivši se u jastuke. Uzvratio je Nikoli.
- Čudni ste. Imao sam dosta posla s Japancima: čak odlazim
tamo tri puta, ne četiri puta godišnje. Nisam nikada sreo nikog

sličnog Vama
- Pretpostavljam da je to kompliment.
Tomkin slegnu ramenima.
- Shvatite to kako hoćete.
Nagnuo se unapred, pritisnuo dugme i pojavi se mali stočić

sa već upaljenom lampom. Iza, u unutrašnjosti sedišta, video se mali
odeljak. Tomkin gurnu ruku u njega i izvadi komad hartije. Bilo je
savijen po širini. Pruži ga Nikoli:

- Evo – reče – šta biste Vi rekli na ovo?
Bio je to komad japanskog papira od pirinčane trske, vrlo
tanak i nežan. Nikola ga pažljivo otvori. Na njemu je četkicom bio
ucrtan japanski znak crnim mastilom. Devet mladih dijamanata
okruživalo ga je. Ličili su na satelite koji se vrte oko Sunca. U
centru je bio japanski ideogram za reč komuso – što znači asketa-
prosjak.
- Pa – reče Tomkin – znate li šta je to?
- Recite mi kako ste došli do ovoga – Nikola diže pogled sa
grba i zagleda se u čovekove plave oči koje su sada bile pune
radoznalosti.
- Došlo je sa poštom – a kad je video trag nerazumevanja u
Nikolinim ocčima, objasni pomalo nestrpljivo – sa poštom iz
Japana. Svaka naša kancelarija u inostranstvu nam dnevno šalje
poverljive poruke specijalnom poštom. To je obično ono što ne
može da se kaže preko telefona. Kad sam prvi put to video, pomislio
sam da je neka šala. Šta je to?
- To je grb – reče Nikola jednostavno.
Pružio je papir Tomkinu, ali ovaj ne htede da ga primi pa
Nikoli pusti da padne na stočić.
- To je grb nindža rju-škole. – Duboko je udahnuo,
odmeravajući pažljivo šta će reći, ali pre nego što je mogao bilo šta
da kaže, Tomkin kucnu u pregradu. Čovek u tamnoplavom odelu se
okrete i Tomkin mu reče.
- Frenk, idemo u kulu.
- Ali, gospodine Tomkin...
- Frenk, molim bez pogovora.

Frenk klimnu glavom i zatvori pregradu. Nikola vide kako se
obraća vozaču. Limuzina skrete na sledećem uglu i krete na istok.
Kad su stigli do Južne park avenije, krenuli su levo prema severu.

Sedeći pored Nikole, Tomkin je gledao savijeni papir od
pirinčane trske kao da mu nešto preti.

Detektiv poručnik Kroker nije bio previše veseo kad je izlazio
iz kancelarije kapetana Finigana rano tog jutra. Štaviše kipteo je od
besa. Krenuo je osvetljenim hodnikom u kojem je bilo mnogo
policajaca i službenika.

- Hej Lu, sačekaj dok...
Ali Kroker je prošao pored narednika i ne primetivši ga.
Čovek samo odmahnu rukom i okrenu se. Kroker je ponekad bio
takav i onda je bilo bolje ne stajati mu na žulj.
Kad je stigao u kancelariju, udari obema pesnicama u svoj
pisaći sto. Ponekad je hteo da progori rupe na nameštaju vrhom
svoje cigarete.
Svali se u zelenu fotelju. Buljio je u veliki stakleni prozor, ali
pred sobom je, ustvari, video Finiganovo debelo lice i meke plave
oči koje bulje u njega.
- Želeo bih da Vam ovo postane sasvim jasno, Krokeru –
rekao je kapetan. – Slučaj Didion je zatvorena knjiga. – Podigao je
krupne šake ispred lica kao da želi da se odbrani od eventualnih
Krokerovih protesta.
- Znam, znam da sam Vas sam gurnuo u taj slučaj. Ali, to je
bilo onda kad sam se nadao da ćemo možda moći da postignemo
neke rezultate. Svako je želeo da se to brzo završi hapšenjem. A
onda se sve promenilo. – Spustio je ruke. Sada su beživotno ležale
ispred njega na stolu. Kroker je pomislio da liče na šunke spremne
za pečenje.
- Vi dobro znate kao što znam i ja ko živi u Akcijum hausu. Tu
žive ljudi kao što su Karden i Kelvin Klajn, a oni ne vole da se takve
stvari događaju na mestu gde oni žive. Bilo je dosta pritiska s te
strane.
Kroker zatvori oči za trenutak, brojeći polako, kao nekada, kad

je igrao fudbal na ulicama Menhetna. Morao je da radi to ili da lupi
Finigana po njegovom crvenom nosu. Otvorio je oči. Video je da se
kapetan naginje prema njemu u svojoj stolici s visokim naslonom
dok je ruke s krupnim prstima smestio na stomak. Kroker se pitao
koliko li je viskijia stari već popio. Ne želeći to, odluta pogledom
prema fioci sa desne strane gde se uvek nalazila spremna boca.
Pogled mu se zatim zadrža na Finiganovom licu prošaranom
crvenim žilicama. Oči su mu bile pospane. Iza prozora su se dizale
kule donjeg Menhetna.

- Znam sve o tim pritiscima, kapetane – ton njegovog glasa
nije odavao njegova skrivena osećanja. – Znam za njih od kada sam
pre deset godina stupio u ovu službu. Ali ne razumem iznenadno
iskopčavanje.

- Tapkali ste u mestu – reče Finigan. – Izvukao sam prekidač i
gotovo.

- Dođavola! Ne verujem...
- Ne počinjite raspravu sa mnom, poručniče – Finiganove oči
sinuše i donja usna mu se ovlaži. – Nisam raspoložen za neku od
Vaših velikih predstava. – Nagnu se unapred i njegove oči činiše se
još sitnijim, bez trunke milosti. – Možda se Vi dopadate novinarima.
To dozvoljavam jer je to dobro za celo odeljenje: publika dobro
reaguje na nečije lice i ime. Ali, nemojte da mislite da zbog toga
treba da imate neke specijalne privilegije. – Njegov ogromni palac
pokaza na ulice iza njegovih leđa. – Dobro poznajem Vašu malu
igru, uopšte me ne interesuje. Vi volite tu igru s novinama. U redu
je, to mogu da podnesem. Ali ne mogu da podnesem da se prema
meni odnosite kao da sam diot, ili kao neki moralni debil. – Video
je izraz na Krokerovom licu i brzo ponovio. – Da, moralni debil.
Suvise ste dugo u ovoj službi i morali biste da znate zašto se neki
slučajevi odjednom prekidaju i ostavljaju. Neko odozgo to zahteva.
Je li u redu? Sad sam Vam rekao o čemu je reč. – Lice mu je bilo
crveno i krajevi usana su mu drhtali. – Verujte mi da sam želeo da
Vas se uskoro otresem, da Vas prebacim u neko drugo odeljenje. Ali
suviše mi vredite. Donosite mi nekoliko poena godišnje. Ne bih
trebalo to da Vam kažem, ali to je dobro za moju opštu ocenu.

Ustao je oslanjajući se pesnicama o sto:
- Ali nek sam proklet ako Vam još nekada dozvolim da se
onako ponašate kao u slučaju Lajmen. On je bio službeno zaključen,
a Vi ste, ipak, nastavili da radite na njemu. Napravili ste budalu od
mene pred ovim ljudima i ja sam jednostavno srećan što komesar
nije čuo za to. – Podigao je prst koji je ličio na kobasicu i zatresao je
njim u Krokerovom pravcu. – Preuzećete brigu o dvostrukom
ubistvu Tanaka-Okura i ne bih želeo da slučaj prepustite drugim
momcima. Šta Vam je? Zar imate nešto protiv istočnjaka? Nemate.
Onda uzmite taj slučaj i budite srećni što imate slučaj o kom treba
da brinete.
Kroker ustade, ali kad njegovi prsti obuhvatiše bravu,
Finigan reče:
- I znate šta, poručniče. Nemojte da moram Vama i drugi put
da objašnjavam neka osnovna pravila igre kao da ste sad stigli s
ulice. U redu?
U tom trenutku Kroker je odlučio da će nastaviti i dalje da
radi na slučaju Didion. Znao je da mora to da uradi sam. Nije imao
poverenja ni u koga u kancelariji, a ako bude mogao da upotrebljava
dokumentaciju i drugo, što će svakako biti potrebno, moraće da to
radi neprimetno i da krije svoje prave namere. Pogleda na sat, a
onda u plastičnu šolju sa hladnom kafom na svom stolu. Zakasnio je
na sastanak s Lajnirom, ali sada se nije mnogo ždrao zbog toga: još
je razmišljao o slucaju Didion. Finigan je imao pravo bar donekle –
nije imao ništa konkretno u rukama. Ali, to je bilo samo donekle
tačno. Devojka je imala prijatelje negde, trebalo ih je pronaći. Bio je
na tragu jednom. Mati je našao vezu. Bilo mu je potrebno ime,
adresa, inače je bilo nevažno. Sada je baš čekao na to: zato je bio
tako povređen kad mu je rečeno da je slučaj završen. Nije bilo dobro
da kaže Finiganu šta je znao. Znao je da bi to bilo kao da govori zidu.
Zato je o svojim slučajevima uvek ćutao: a i to je bio razlog zbog kog
je Finigan dobijao svake godine vrhunske pohvale. I zato Finigan
nikada i nije postavljao pitanja. U svakom slučaju, on nijie brinuo o
nacčinima ispitivanja već o rezultatima. Samo ga je to interesovalo.
Kroker opsova i ustade. Bilo je vreme da ode i pokupi

Lajnira.

U isto vreme Vinsent je radio u sobi za autopsije. Nije bio u
službi kad su doneli Ajlinino i Terijevo telo prošle noći – ali su ga
odmah pozvali. Talas je smatrala da on to treba da zna: imala je
nepogrešiv sud o svim nameštenicima. Stigao je na vreme da čuje
kraj priče i svađe dvojice policajaca koji su odgovorili na poziv
detektiva. On je bio krupan prokletnik i puštao ih je da se
raspravljaju.

Vinsent nije obraćao pažnju na buku koju su izazivali
povišeni glasovi. Hteo je da bude siguran. Možda je sve samo
prokleta greška – možda je donet neki od instruktora iz dođoa koji
se zatekao u Terijevom stanu – ili... Ali greške nije bilo, bili su to
Teri i Ajlin. Mrtvi! Tada se setio sablasnog noćnog poziva telefonom
na koji niko nije odgovorio. Da li je moguće da mu je Teri
telefonirao? Tužno je okrenuo glavu. Sada to i nije bilo važno.

Odložio ih je za jutro. Proverio je da su njihova odeća i lične
stvari pedantno složeni i obeleženi za detektive koji ce preuzeti
slučaj. A onda je otišao kući da provede jednu nemirnu noć.

Došao je do tačke kad je bio zadovoljan samo kad je bio u
mrtvačnici. Tu je mogao da radi, da na logičan način rešava brige,
krči svoj put kroz ovaj svet tišine. Ponekad mu je to uspevalo i
njegovi izveštaji su dovodili do hapšenja ubice: a ponekad je bio
samo onaj što teši porodice onih koje je sekcirao i koji su prolazili
pored njega svakog dana.

Bili su kao masivni hijeroglifi, nemi monoliti koji čekaju da
njihove poruke budu iskopane. On je bio arheolog njihovih prošlosti.

Bilo je sasvim dobro za njega da radi u ovoj kući mrtvih, kako
su je mnogi lekari nazivali. On i njegove kolege su morali
svakodnevno da otkidaju tajne iz ledenog zagrljaja mrtvih. Sekli su
ih, merili. Koji je posao važniji u životu?

Tog jutra je Vinsent stajao u centralnoj sali, leđima okrenut
metalnim vratima. Buljio je u dupla vrata koja su vodila u salu za
autopsije. Na stolu je ležao crnoputi čovek, leden i neosetljiv. Glava
mu je bila okrenuta na jednu stranu. Vinsent je znao da u sobi za

autopsije leže njegovi prijatelji – najpre Teri Tanaka, a zatim će
doći Ajlin. Prvi put od kada je došao ovamo pitao se da li zaista želi
da gurne ta vrata i da uđe. Odjednom mu se činilo da je ta smrt
nepotrebna i osetio je da je izgubio unutrašnji mir. Znao je jedino da
želi da se vrati u Japan. Ali, osećao je da je to sada nemoguće kao da
je dobio neku zaraznu bolest na zapadu, u ovom gradu, u Njujorku i
da bi kulturni šok bio smrtonosan za njega.

Duboko u sebi osećao je da je jedini spas da nastavi. Smrt
mu se vratila kao nepremostiva prepreka, kao kad je bio dete pa nije
mogao da se popne na visoki zid. Znao je da mora da sruši taj zid ili
će poludeti, a njegova jedina staza vodila ga je sada u svetlu, čistu
sobu s one strane. Smrt je tu stajala izazivački, znao je da mora da
ruši ciglu po ciglu dok na kraju ne bude mogao da shvati šta je to
zadesilo njegove prijatelje. Očajnički je želeo da sazna.

Vinsent se prodrma i gurnuvši vrata uđe u sobu i poče da
radi na lešu. Japan, nekad samo san, sada je sasvim nestao.

Limuzina se izvuče iz saobraćajne gužve i tiho se uputi ka
parkiralištu iza ugla. Frenk iziđe prvi i otvori zadnja vrata.

Našli su se na gradilištu usred kog je dominirao kostur zgrade
koja je, činilo se, bila pri završetku. Bila je dosta povučena od ulice.
Pločnik je bio dignut da bi se na njegovo mesto stavila crvena cigla.
Bio je napravljen drveni most, tako da su pešaci mogli nesmetano
da prolaze pored gradilišta. Na drugom delu gradilišta videla se
velika mešalica za beton. Njen trbuh je bio išaran. Pored nje, visoki
kran užurbano je dizao neke elemente.

Deo moderne fasade je bio završen. Bio je taman. Na nekim
delovima još su se videle bele i tamne krede. Oznake modernog
doba. Međutim, zgrada još nije bila gotova.

Hodali su po drvenom mostu, dok su pored njih mišićavi
radnici oznojenih lica bušili trotoar kao da su neki divovski zubari.

Stigli su u hladovinu nadstrešnice. Vazduh je bio ispunjen
prašinom, koja je padala po njihovim cipelama kao perut.

Čovek umornog lica im priđe. Nosio je na glavi žuti zaštitni
šlem. Na njemu je pisalo »Braća Labin«, plavim slovima. Široko se