Eric van Lustbader - Nindža (SR)

Ono što je on radio sa njom, bilo je prema hipnozi, isto što i
atomska bomba prema luku i streli. Tu je sve bilo moguće. Pitanje
volje uopšte se nije postavljalo. On je bio nindža. I to onaj
najstrašniji. Onaj koji zna kako da znanje pomeša s magijom.

Fukašigi je strpljivo čekao da Nikola odloži pročitane papire.
Bio je kraj dugog popodneva. Sunce je zalazilo iza visokih građevina
od metala i stakla. Ali to je bilo napolju a tamo je bio zapad koji
ovamo nije mogao da prodre.

- Kanzacu je smatrao da treba sačekati sve do sada da ti se to
kaže, Nikola. Da ti je ranije saopšteno ti bi bez sumnje napao Saigoa,
a tada još nisi bio spreman za to. Da si to učinio, on bi te uništio vrlo
lako.

- A sada? – Glas mu je drhtao.
- I sada možda može da te uništi. To je ono čega se bojim. On
je učio kod senseia koji nije mogao da bude primljen ni u jednu školu
zbog bavljenja magijom. On je pripadao redu mistika koji su nekada
davno došli iz Kine i o kojima se danas malo zna.
- Pa i mi smo učili magiju.
- To je samo zamišljena magija – iluzija, a ne stvarna magija.
Te dve stvari ne treba brkati.
Nikola je znao da sa Fukašigijem ne vredi raspravljati i zato je
ćutao čitavo vreme skromnog obeda koji mu je sensei pripremio.
Kasnije, u tami noći, Fukašigi je počeo ritual koji će trajati sve do
jutra.
- Ovde – reče dok je prstima dodirivao kutiju – je Kokoro. –
Bila je to reč koja je kao i mnoge druge japanske reči imala mnoga
značenja. Značila je srce, duh, hrabrost, nežnost, i još mnogo više.
Ustvari, ona je bila suština svega. – Ovo je prava magija. Tvoja
majka je to verovala i mada je sumnjala da će tvoj otac poverovati,
znala je da ti hoćeš. Ovo je bilo tebi namenjeno. Devet je ključni
broj, Nikola. Ovde je devet smaragda. Po jedan da slomi svaki od
devet udaraca koji se uče u školi Kuđi-kiri.

Saigo se probudio jedan sat pre svitanja i odmah digao sa

futona. Trebalo je mnogo toga uraditi tog poslednjeg dana, a sati kao
da su mu bežali uprkos preciznoj i savršenoj organizaciji. Prvi put
posle nedelju dana spavao je mirno i duboko.

Rano je izišao na ulicu. Otišao je do Ist Vilidža. U jednoj
prodavnici vojne opreme kupio je staru mornarsku tamnu vreću.
Probao je koliko su jaki najlonski konopci kojim se vreća vezivala.

Krenuo je zatim podzemnom železnicom. Išao je prema
Brodveju. Tu je ušao u jednu prodavnicu s potrepštinama za
pozorišta.

Najzad se zaustavio kod Braće Bruks gde je kupio lako odelo
biznismena. Sako mu je savršeno stajao ali pantalone su bile nešto
predugačke. Ostavio je da mu ih skrate. Kupio je i polucilinder koji
će smešno izgledati na njemu po danu, ali znao је da će noću
izgledati odlično.

Najzad je otišao u Kinesku četvrt gde je kupio palicu od
bambusove trske. Pošto je ostavio sve te pakete, opet je izišao na
ulicu tragajući za čovekom koji će ličiti na njega. To je predvideo još
pre nego što je došao u Njujork. Čovek je trebao da bude isti po
visini, težini pa čak i po izgledu. Samo lice nije bilo važno jer ono se
posle onoga što će s njim uraditi neće ni videti.

Kroker se javljao svakih pola časa.
- Meti se javljao. Nije ostavio...
- U redu je, ja znam.
Potražio je odgovarajuću telefonsku govornicu i pozvao
Metija.
- Meti nije ovde – reče Meti.
- Dobro, to sam ja, Kroker.
- A je li? Zdravo.
- Dosta s ćaskanjem. Imaš li je?
- Da, ali to vredi.
- Meti, već smo se dogovorili o ceni.
- Da, znam kapetane, ali, shvatite, mi se borimo ovde s
inflacijom i imamo plivajući kurs...
- Šta želiš da izvučeš?

- Stara cena je suviše niska.
- Slušaj...
- Situacija se promenila od našeg poslednjeg razgovora. Roba
je kod mene.
- Nemoj da me zezaš. Mogu ja i drugačije da razgovaram.
- Sa mnom kapetane? – Meti je puckao jezikom. – Znate da ja
ovo ne bih radio da nemam razloga.
Kroker je osetio kako mu se grče stomačni mišići.
- Šta se dogodilo?
- Ovo je izgleda veoma važno za vas?
- Hajde, pričaj.
- Kad smo prvi put razgovarali o ovome bilo je hladno. – A
sada...
- Sada je toplo kao Luciferov dom. Ima dosta priče po ulicama.
Još neko će da traži tu damu. Odjednom je izbila na vrh top liste.
- Imaš ime i adresu?
- Imam sve što vam treba.
- Hajde, reci.
- Kasnije - reče obazrivo Meti – kad se dogovorimo o novoj
ceni.
- U redu, govori.
- Tri puta više.
- Tri puta! Ti si lud!
- Kapetane, mi govorimo o mom životu. Ako neko...
- Ko? Ko se raspituje još za tu kurvu?
- Ne znam tačno.
- Možda bi mogao da otkriješ, Meti.
- Možda bih mogao. A šta je sa cenom? Slažete se?
- Slažem se.
- U redu, evo dijamantske pošiljke. – Ime koje mu je Meti
rekao bilo je Aliks Logan. Dao mu je i broj telefona i adresu u Ki
Vestu una Floridi.
- Što se tiče druge stvari brzo mi javi, jer se spremam na jug.
- Tako iznenada?
- Ne sećam se kad sam poslednji put bio na odmoru.

- Ne ljutite se na mene. Posao je posao.
- Hvala ti na poverenju.
- Recite mi je li ovo neka velika stvar?
- Šta te se tiče?
- Pa želeo bih da znam. I ja sam u to umešan sve do grla. Hteo
bih dakle da znam da li je to samo gomila sranja ili nešto veće...
- Ne mogu još da kažem, ali moglo bi da bude nešto veliko.
- Onda bolje da požurim.
- Dobra ideja.
Kroker sede u kola i požuri prema kancelariji. Finigan neće biti
srećan kad ga bude video danas. Jedva je čekao trenutak kad se bude
vratio u grad sa Aliks Logan. Nadao se da će tada taj prokletnik
doživeti srčani udar. I to teži.
Kad bi je samo privoleo da govori. Moraće da pokuša da je
zastraši. Strah je najbolje oružje. Čini mu se da se Tomkin plaši.
Između njega i Aliks mora da postoji neka veza. Pitao se da li da
umeša Vegasa u sve ovo i da ga upozna sa svim što zna. U svakom
slučaju ne bi bilo loše ostaviti nekoga ovde da njuška dok se on bude
bavio u Ki Vestu. Gotovo odmah je odbacio tu ideju. Ne bi trebalo
nešto tako teško natovariti Vegasu na leđa. Moraće sam da se pobrine
o svemu. Bilo mu je potrebno vreme i dobra procena čitave stvari.
Trebaće mu dosta sreće.

- Video sam Justinu juče – reče Nikola. – Zamolio sam je da se
vrati u Vest Bej Bridž dok ovde ne raščistimo stvari.

Kroker zalupi vrata svojih kola.
- Odlično. I ja sam rekao Geldi neka ode nekuda sa
prijateljima. Želeo sam da nestane iz svog stana za neko vreme.
Iznad njih dizala se kula napola završena.
- Da li je gore? – upita Kroker pokazujući građevinu.
- Trebalo bi da jeste. Raščistio sam najpre sa njim. – Krenuli
su prema kuli. – Mogu da ti kažem da je hrabar.
- Ja ne želim ništa da mu priznam. Nije ništa zaslužio.
- Ni to da mu skinem Saigoa sa vrata?
- Dobro, sve to je suviše strašno. Za svakoga, čak i za njega.

- Gde su ljudi?
- Dolaze – Kroker pogleda na sat – stići će za pedesetak
minuta. Ovog puta smo se dobro pripremili: imamo suzavac,
mašinske puške, čak i dva snajpera. Svi ljudi imaće specijalne
oklope. – Vrata lifta otvoriše se na poslednjem spratu i oni izađoše. –
Tomkin neka pazi šta radi.
- Slušaj, Tomkina prepusti meni. Samo dalje od njega. On te
ujeda zato što te se plaši.
- Je li? – Kroker napravi ružnu grimasu. – Tu stvar volim da
čujem.
Pre nego što su stigli do Tomkinovih vrata Nikola ga zaustavi.
- I ne zaboravi, ne želim da vidim nijednog od tvojih ljudi na
ovom spratu. Ni zbog čega, jasno? Ako Saigo prođe pored njih, neka
se uklone. Ne želim da mi se bilo ko od njih nađe na putu. Ovaj sprat
mora da bude sasvim čist.
- Dobro, slažem se u svemu. Znam da bi bilo mnogo bolje da
sam te poslušao i pre dve noći.
- Nemoj da preduzimaš nikakve nepredviđene korake.
- Mislim da znam šta si mu pripremio.
- Veruj mi, bolje da niko ne zna. To je stvar koja mora da se
sredi između mene i njega.
- A pri svemu tome ti imaš samo to. Nikola podiže svoj katana
u koricama.
- To je upravo ono što mi je potrebno.
Uđoše u ogromnu kancelariju na uglu. Tomkin, koji je kao i
obično sedeo za svojim ogromnim radnim stolom, podiže pogled i
zadrhta.
- Možete li verovati u to? Prokletnici su odlučili da sada
štrajkuju. Usred leta! Ti iz sindikata znaju kako da puste krv kamenu
I to štrajkuju đubretari. Ovo mesto će smrdeti do neba pre nego što
bude i završeno.

Starac je stajao na zapadnoj strani Park avenije. Mada je bilo
malo saobraćaja u tako kasni noćni čas, on je ipak čekao da se
svetlost na semaforu promeni u zeleno pa je tek onda polako krenuo

preko široke avenije. Iz daljine se činilo da se njegova slabačka
figura povija pod težinom mornarskog džaka koji je nosio prebačen
preko pogrbljenih leđa. Noge su mu bile malo povijene i u hodu se
pomagao štapom od bambusove trske. Park avenija je podeljena na
sredini i on je za vreme prvog zelenog svetla došao samo do tog
pešačkog ostrva, a zatim je čekao da se svetlost opet promeni.

Stojeći na tom ostrvu polako je okretao glavu kao deda koji se
odmara u svojoj omiljenoj fotelji. Trebalo mu je dosta vremena da bi
podigao pogled i zagledao se u napola završenu zgradu na istočnoj
strani ulice. Bilo ko da ga je posmatrao sa strane, ne bi ni najmanje
posumnjao u njega. Čega ima sumnjivog u tome što starac zagleda
novu zgradu čekajući da se svetlost na semaforu pretvori u zeleno?

Umesto da skrene na desnu stranu on je krenuo pravo na istok,
prema Leksington aveniji. Kad je stigao do nje, krenuo je prema jugu
sve do kraja bloka. Obišao je kulu u polukrugu.

Na uglu je bila jedna starinska telefonska kabina, jedna od onih
sa zelenim metalnim zidovima. Pored nje bila je gomila crnih
najlonskih kesa sa đubretom. Čovek je za trenutak oklevao kao da
odlučuje da krene na istok.

Sada je bio u dubokoj senci i stajao je savršeno mirno pošto je
prethodno sasvim izmenio svoj izgled: mornarski džak je ležao kraj
njegovih nogu, on je stajao pravo, širokih ramena. Štap od bambusa
ležao je u kanalu. Čoveka niko nije mogao da vidi ni da primeti.

Čekao je tako 20 minuta.
Ne savijajući se, otvorio je mornarski džak. Radio je brzo,
škrtim, ekonomičnim pokretima. Kad je izišao iz svog zaklona, bio je
sada poslovni čovek u običnom odelu sa polucilindrom na glavi.
Pravi američki proizvod, kao pita s jabukama. Nije zaboravio da hoda
dugačkim odmerenim korakom, jer je znao da ponekad sitnica može
da izda čoveka.
Nije primetio ništa sumnjivo na istočnoj strani zgrade, ali sa
severa primetio je dva parkirana policijska automobila. U njima je
bilo tamno. Očigledno je neko želeo da on pomisli da u njima nema
nikoga. Ali, on je dobro znao da kola nisu prazna.
Pošto je završio obilazak kule, bilo mu je jasno da se njujorška

policija dobro potrudila ove noći. Prebrojao je dvanaest ljudi unutar i
izvan zgrade. Jednom je primetio kratak odsjaj koji je mogao da dođe
samo sa cevi puške.

Nije ga baš mnogo zabrinjavalo koliko ljudi su odvojili da bi
zaštitili Tomkina. Ali, trebalo je da bude spreman na sve. Polako je
krenuo na jug. Do telefonske govornice na Leksington aveniji došao
je pola časa kasnije. Sada više nije imao vremena da bude bezbrižan.

Mornarski džak bio je još uvek tamo gde ga je sklonio: među
crnim plastičnim kesama sa đubretom. Otvori džak poslednji put i
strpa u njega svoje odelo poslovnog čoveka, dok šešir baci u kanal.
Džak prebaci preko ramena.

Mala, ali snažna plastična bomba koju je bacio ispod kola koja
su stajala sa severne strane zgrade, onda kad je kao starac prošao
pored njih, eksplodirala je tek sada osvetlivši tamu belim i zelenim
plamenovima. Čak iako je bio udaljen ceo blok od eksplozije, mogao
je da oseti podrhtavanje tla i toplinu vazduha. Plamen je poleteo u
nebo.

Ne oklevajući, poleteo je držeći se senke pravo prema ulazu u
veliku zgradu. Prošao je pored napuštenih mašina s južne strane i u
roku od četiri sekunde nestao.

Počeo je da se penje metalnom konstrukcijom. Prašina mu je
malo smetala. Pomislio je na karneval u Šimonoseki. To kao da ga
podseti na nešto i on se maši rukom za džep. Izvadi nešto i proguta.

Zaustavio se na jednoj prečagi skupljen kao ptica, očekujući da
droga počne da dejstvuje. Kad su otkrili da se drogira, isterali su ga iz
škole Kuđi-kiri. Mislio je na more i mali čamac koji se ljulja na
talasima...

Udar! Osetio je udar droge. Linije i oblici odmah su postali
oštriji. Činilo mu se da može da vidi u svim pravcima. Postao je
svestan svake čestice prašine koja je lebdela u vazduhu. Znao je da
čak i to može da mu koristi. Njegovi protivnici moraće da žmirkaju
da bi izbegli prašinu, a samo delić vremena bio mu je dovoljan da
odluči o životu ili smrti.

Podigao je pogled. Nadao se da neće morati i ovde da ubija...
Video je prvog čoveka. Bio je drugačije odeven od onih na Pel

ulici i nekako je hodao sa više sigurnosti.
Saigo provede nekoliko minuta proučavajući policajca. Želeo

je da sazna nekoliko stvari pre nego što odluči da krene u napad.
Hteo je da zna da li je imao određenu teritoriju koju je nadgledao i
ako je tako, da li se njegova teritorija graničila s nečijom drugom.

Zadovoljan osmatranjem pripremio se za napad. Pomislio je
kako eksplozija nije izazvala onoliko pometnje koliko je on očekivao,
pa ipak, i to malo vremena bilo mu je dovoljno da se ubaci u kulu.
Odjednom, začu sirenu vatrogasnih kola. Policajci na ulici, kad su
videli da nikog nije bilo u kolima i da niko od prolaznika nije
povređen, prepustili su sve vatrogasnim brigadama.

Iz svog opasnog skrovišta Saigo je primetio mali pokret
snajperiste. Sačekao je da policajac, koga je prethodno ugledao, dođe
do krajnje tačke svoje teritorije, a zatim pripremio smrtonosnu
strelicu. Njen vrh bio je napravljen isto kao vrh katane i od istog
kvalitetnog čelika. U stara vremena ove strelice bile su poznate kao
strelice-koje-probijaju-oklop. Mogle su da prođu kroz sve čak i kroz
tri santimetra debeo gvozdeni zid.

Pustio je strelicu. Čulo se tiho zujanje i mek udarac – tank.
Svetlucanje snajpera više se nije videlo ali iz vrata snajperiste virila
je tamna strelica.

Policajac se sada vraćao svojom stazom natrag. Zaustavio se
baš ispred Saigoa i podigao glavu. Nešto tamno i vlažno pade mu na
rame. Čovek prebaci automatsku pušku u levu ruku i htede da se
maši svog voki-tokija. Ali je Saigo kao tamna senka već bio nad
njim. Podigao je levu ruku i spustio je uz smrtonosno šištanje. Na
ruci mu se nalazila neka vrsta čelične mreže koja se završavala
sečivima oštrim kao žileti. Saigo spusti ruku na čovekovo grlo,
raskide ga i nastavi dalje da kida njegovu odeću i grudi, oklop,
želudac.

Ogromna mrlja tamne krvi pojavi se na podu, a telo se trzalo
kao pod udarcima električne struje. Komadići mesa leteli su na sve
strane, a miris smrti širio se kao miris jasmina u nekom toplom
predelu.

Ostavio je leš, smejući se u sebi glupoj zaštitnoj košulji. Iziđe

iz senke.
Trebalo je najpre da prođe kroz atrijum. Nije žurio. Neka oni

na gornjim spratovima malo čekaju na njega. Zamišljao je krupno
Tomkinovo lice orošeno znojem, jer nije znao šta se dešava dole.

Uskoro natrapa na drugog policajca. Kretao se kao senka za
njim i nabacio mu na glavu crni najlonski konac sa omčom, koju je
zategao okrutno i brzo, da se veliki čvor zabio tačno čoveku u
Adamovu jabučicu. Kičma mu se izvi dok se borio za vazduh.

Saigo je za trenutak bio iznenađen. Čovek se izvio i krenuo na
njega. Bio je neverovatno snažan. Osetio je kako ga njegove grudi
stežu oko prsa što je on više zatezao konopac. Udari čoveka vrhom
cipele u prepone i čovek popusti. Saigu je trebalo trenutak da se
povrati i čovek je već bio na njemu. Udario ga je nekoliko puta
takozvanim udarcem mača, ali čovek je bio suviše krupan i težak.
Nije se predavao. Borio se i znojio.

Saigo je osetio da se i sam znoji i da znoj curi niz njegov vrat i
natapa mu tamnu odeću. Psovao je sam sebe što je bio suviše
samouveren. Borio se da oslobodi desnu ruku i udari čoveka njome
kao nožem. Pogodio ga je u ključnu kost. Čovek zaječa i kao da dobi
novu snagu. Saigo začu oštro pucketanje. Odjednorn, policajac je
klečao na Saigovim grudima. Upro se svom snagom da istera sav
vazduh iz Saigovih pluća. I tu je pogrešio. Ali, otkuda je on mogao
da zna da je Saigo mogao da živi, a da ne diše punih sedam minuta?

Saigo se sada koncentrisao na gornji deo čovekovog tela.
Stegao je prste desne ruke tako da su postali kao noževi, zako-
pavajući ih ispod rebara svog napadača. Međutim, zaštitna košulja
ovog puta odigra svoju ulogu. Saigovi prsti nisu mogli da je probiju.
Udarac je bio bolan, ali nije bio smrtonosan. U očajanju, Saigo
upotrebi tecui udarac u sternum. Kost koja vezuje rebra slomi se i
čovek izgubi sav vazduh. Saigo ga najzad zadavi čvrsto pritežući crni
konopac.

Odjednom je čuo taj zvuk opasnosti iako je bio tako tih da ga
ljudsko uho ne bi moglo registrovati. Otkotrljao se u bezbednost
senke. Video je da drugi snajperista kreće prema njemu. Smrtonosni
zvuk ga je pratio. Ništa, samo mala ogrebotina na ruci. Automatski

stavi šaku na ranu iz koje je curila krv. Zaista je postao nepažljiv.
»Ne možemo da dopustimo korišćenje droge. Bilo koje droge« – kao
da je čuo reči svog senseija – »droge uspavljuju svest i daju nam
lažnu sliku stvarnosti. Čak i veterani nisu toga pošteđeni«.

Sam sebi je postavio ovu zamku. Inače ga nikada metak ne bi
okrznuo. Problem mu je zadavalo to što nije više dobro čuo. Trebalo
mu je malo vremena da se povrati.

Dok je nepomično ležao osetio je pokrete s leve strane. Iznad
njega poluzavršeni atrijum gubio se u nekoj izmaglici. Prvi put se
suočio sa očajničkom mogućnošću da je možda precenio svoje snage.
Bio je bespomoćan. Osećao se užasno usamljen kao onda kad je u
noći, dok je vetar zavijao u granama, gledao mrtvo lice svog oca...
Pošto je jedina osoba koja ga je u potpunosti razumela nestala s ovog
sveta, morao je da ispuni poslednju Sacugaijevu želju. Sve ostalo nije
bilo važno. Kao da je svu kontrolu nad svojim životom prepustio
nekom od kamija – đikininkiju – demonu koji jede ljude. Možda je
njegov otac samo to i bio. Nije mu zamerao. Čitajući istoriju bio je
sve uvereniji da se baš taj duh naselio u Sacugaija. U budističkoj
religiji to je bilo lako moguće.

Sacugai je uzeo Saigoa pod svoje vrlo rano. On je bio samo
produžetak očevog života. Nije imao vremena da otkrije šta je život,
nije stigao da uživa u njemu. Znao je samo da postoji posao koji treba
obaviti i završiti.

Više se nije osećao ni usamljen ni uplašen. Droga je kružila
njegovim nervnim sistemom. Mišići su mu pucali od energije. Bio je
trenutak da krene.

Iz senke primeti još jednog policajca sa spremnom
automatskom puškom. Primetili su jedan drugog u istom trenutku.
Mušica mašinske puške usmeri se prema Saigovim grudima. Prst
policajca poče da pritiska okidač. Policajac pogleda u Saigove oči i
prst mu se sledi.

Bio je nepomičan kao statua i onda kad Saigo podiže ruku i
kroz otvorena čovekova usta ubaci strelicu koja probi nepce i lobanju
i zari se u mozak. Čovek se okrenu oko sebe, njegov prst pritisnu
obarač i začu se kratak rafal dok se rušio u smrtonosno kratkom luku.

Saigo je već nestajao iz tog dela dok čovekov leš još nije ni
dodirnuo pod. Čuo je bat stopala ljudi koji su trčali, glas nekog
policajca koji je nešto vikao, pisak voki-tokija.

Primetio je još jednog snajperistu. To ga je malo brinulo, jer on
je bio vešt i pokretan kao i on. Međutim, haragei će ga zaštititi od
direktnog susreta s protivnikom. Ali ako je daljina bila prevelika, nije
mogao da se osloni na haragei.

Želeo je da krene na gornje spratove, ali znao je da ne može
dok ne ukloni tu poslednju prepreku.

Skočio je i mačjim korakom krenuo prema mezaninu. Dva
metka prozviždaše mu s leve strane. Da se nije tako brzo kretao, bio
bi zakačen. Trčao je koncentrišući se na ono ispred sebe dok je
njegova podsvest pratila snajperistu. Pri tom je pazio na svaki
sumnjiv pokret.

Kad je stigao na mezanin, primetio je dve široke pruge
svetlosti. Tamna senka bila je između njih. Zaustavio se na korak-dva
od prve pruge svetlosti. Duboko je udahnuo i bacio se unapred. Jedan
korak, dva i on je bio u vazduhu. Noge je podigao tako da je kroz
prvu prugu svetlosti proleteo kao lopta koja se kotrlja.

U sekundi, kad se spuštao prema tlu, čuo je škljocanje puške.
Nije mogao da zna da li je na nišanu snajperiste, ali nije hteo da
rizikuje. Skočio je i kroz drugu prugu svetlosti i odjednom je osetio
da je vazduh gust i lepljiv. Osetio je i dim. Automatski je prestao da
diše.

Dok je još bio u vazduhu, primetio je odsjaj metala. Izbrojao je
četiri hica. Osetio je toplinu u nozi i ponovo bio u bezbednosti tame.
Kotrljao se prema snajperisti. Ignorisao je bol u desnoj nozi.

Snajperista je video da mu se neprijatelj približava. Nije gubio
vreme da klekne i cilja u njega, već je uhvatio pušku za dva kraja i
pripremio se da ga snažno udari. Ali već u sledećem trenutku osetio
je snažan udarac laktom. Stupio je korak unazad i pripremio se da
zada udarac puškom. Saigo odbi udarac rukom, a jednu nogu ispruži
unapred. Bio je sada blizu snajperiste i mogao je da iskoristi ivicu
svoje šake tvrde kao cement. Cela desna strana snajperistinog
grudnog koša bila je smrskana kao ljuska od jajeta.

Čovek je imao vremena da samo jednom jekne od iznenađenja.
Dok se naginjao napred, Saigo podiže nogu i udari ga snažno u
predelu nosa. Koža se rasprsnu i krv linu. Snajper, kao nekorisna
igračka, pade na tlo.

Saigo je već bio kraj stepeništa. Sa strane mu je visio katana u
koricama.

- Uhvatili su ga! Slušajte samo tu buku! – Mislio je na
pucnjeve.

Tomkin je stajao iza svog stola. Bio je nagnut preko stola u
visini bokova. Podsećao je tim stavom na stav atlete. Pesnice su mu
bile na površini stola.

Pucnjava se čula kao eho udaljene oluje. Sve je bilo pojačano
ogromnim praznim prostorom atrijuma.

Nikola se na svom mestu kraj duplih metalnih vrata nije ni
pomakao.

- Šta misliš, Nik?
Čudio se Tomkinovoj iznenadnoj uznemirenosti. Bio je uvek
tako hladnokrvan i opušten kao čovek koji se priprema na dugo
priželjkivani odmor. Sada je izgleda bio na ivici živaca.
Na drugom kraju sobe, suočen sa stvarnošću događaja, Tomkin
se preznojavao. Bio je zabrinut i zbog pokušaja nagodbe sa ninđom.
Nije mu se dopadala tolika buka i tolika vreva koja se čula odozdo.
Znao je koliko je ljudi Kroker doveo i kako su naoružani. Da li su ga
uhvatili? Dole kao da se vodio rat. Šta će biti ako uspe da dođe
dovde? »Da li mogu da mu verujem? Lajnir je bio moja poslednja
linija odbrane i ja sam ga žrtvovao«.
Tomkin zausti da nešto kaže, ali u poslednjem trenutku kao da
se ujede za jezik i ućuta. Nije mogao da kaže Nikoli šta је uradio, bez
obzira na sve. Stavio je svoje drhtave ruke u džepove sakoa i osetio
kako su mu prsti klizavi od znoja. Zgrabio je čvrstu dršku revolvera.
Osećao se pomalo van mesta i van situacije. Osećao se kao pirana
kojoj su izvadili zube, a ajkula se približava. Nije voleo tu vrstu
osećanja. Voleo je da on drži kontrolu nad svakim i svim. Tu, iza
svog stola sa dugmićima i elektronskim uređajima. Međutim, sada se

sve okrenulo. Drugi su kontrolisali njegov život, drugi su donosili
važne odluke o njegovoj sudbini. Osetio je strah kakav nije osećao
nikad ranije. Možda samo jednom, pre 16 godina. Sećao se. Kuća na
Džin Lejnu, letnja omorina, vetar koji zviždi kroz visoku travu na
obali, suv pesak, zvuci uzdaha koji se mešaju s vetrom, dizanje i
spuštanje plime, ječanje i pokreti i – Gelda! Gospode bože Gelda!
Gelda!...

Srce mu je udaralo kao ludo, a nešto mu se pelo u grudima i
stezalo ga, stezalo...

- ...bolje da me poslušate i da mirno sednete na svoje mesto
kao što sam vam već rekao – mirno je govorio Nikola.

- Šta? Molim? Šta?
- Sedite, Tomkine i smirite se. Uskoro će doći.
- Doći? Ko?
- Saigo! Nindža!
Tomkinovo lice bilo je sjajno od znoja i to se jasno videlo ii
polutami.
- Znači li to da ga nisu uhvatili?
- Mislim da nisu.
- Pa šta rade svi ti ljudi dole? – Mislio je da će mu oni pružiti
sjajnu odbranu. Nije mogao sve tako brzo da ih poubija i ukloni. –
Šta je sa njima?
Nikola ga je pogrešno razumeo.
- Iznenađen sam što brinite o drugim ljudima – reče. – To nije
bila moja ideja. Želeo sam da budemo samo vi, on i ja. Oni dole ne
zaslužuju to što ih je snašlo. Nevini ljudi...
- Šta to znači? – Govoreći Tomkin priđe prozoru, pitajući se da
li će Nikola krenuti za njim, jer je nindža nagovestio da bi tako
trebalo da bude – Znači li to da vi, ja i ovaj ovde, nismo nevini?
Nikola je stajao kao statua.
- Nismo. Ovde gore, na Olimpu, moral ima malo značaja. Kad
se naviknete da s te visine posmatrate ljude, oni počinju da vam liče
na mrave i na kraju tako i mislite o njima. Šta bi jedan mrav manje
mogao da znači za tok istorije? To je toliko beznačajno da o tome ne
treba ni razgovarati.

- Lud si – reče Tomkin – ne shvatam o čemu govoriš. U sebi je
priznavao da je problem baš u tome što Nikola dobro zna o čemu
govori. Stavio je pesnice na slepoočnice i stisnuo oči. Odmah je
video strašnu sliku: Gelda i ona druga devojka. Kako mu je samo
puls bio ubrzan. Kao da mu je otrov kružio venama. Kako je
mogla...? Njegove misli su letele kao lude. Gde su nestali oni dani
nevinosti: Uskrs u Konektikatu i traganje za ofarbanim jajima,
školski plesovi, lepi letnji dani puni smeha kad su devojčice izlazile
iz talasa, lepe i pocrnele, ljupke kao male morske sirene.

Jedan od tih dana uhvaćen je na ovoj staroj fotografiji koja je
bila stvarna koliko i Koleridžov san o Ksanaduu: nestalo u dimu kao
nečija uzaludna nada.

- Rekao si da dolazi – Tomkinov glas je drhtao od uzbuđenja i
morao je da pročisti grlo pre nego što je nastavio. – Šta ćeš ti da
učiniš?

- Sedite – naredi Nikola – želim da budete što dalje od tih
prozora.

- Želeo bih da znam! – Tomkin je vikao. – Moj život je u
pitanju.

- Sedite, Tomkine – Nikolin glas bio je sada čak malo tiši nego
trenutak ranije. – Samo nastavite da se derete i imaćete ga direktno
na vratu.

Tomkin se zagleda u njega. Osećao je kako su mu grudi teške
ispod sakoa. Onda se odjednom srušio na stolicu.

Nikola okrenu glavu prema drugom kraju kancelarije. Blizu
otvorenih vrata kupatila nalazio se mali, uzani hodnik koji je vodio
najpre u sobu sa električnim i er-kondišn instalacijama za ceo sprat.
Dalje se išlo u druge kancelarije.

Nije verovao da će Saigo doći kroz glavna vrata. Ona su bila
teška i polako su se otvarala. Za to bi mu bilo potrebno suviše
vremena i suviše napora. Naravno, mogao je da dođe i s prozora, ali
pošto je ovo bila zgrada sa kontrolisanom temperaturom prozori se
nikada nisu otvarali. Ipak, prozor je mogao da se razbije. Verovao je
da bi to bilo beskrajno gubljenje vremena i da bi napravilo
nepotrebnu buku.

Zato je opravdano trebalo očekivati napad s drugog kraја
kancelarije. Pomislio je za trenutak da promeni položaj i da se negde
sakrije. Ali, ako Saigo odabere drugi put da uđe, biće mu potrebno
suviše vremena da zauzme bolji stav.

Ni najmanje nije sumnjao da je Saigo na putu prema vrhu kule
u ovom trenu.

Sada je bilo sasvim tiho. Mogao je jasno da čuje teško
Tomkinovo disanje kao da je astmatičar. Sedeo je iza svog stola i bio
je u potpunoj senci.

- Pomaknite se malo u desno – reče tiho Nikola. – Ne dirajte
stolicu. Tako je dobro. – Okrenuo je glavu. – A sada mir.

Jedan trak svetlosti spuštao se na njegovu sedu glavu i
osvetljavao je.

Zgrada je bila prosto zakrčena policajcima.
Naravno, trebalo je to i da očekuje.
Dvojica su bila na ulazu, troje je čuvalo lift. Nije mu čak ni
palo na pamet da koristi lift.
Najlakše bi bilo da ih hipnotiše. Plan je bio praktičan i
zabavan. Zabavljala ga je i pomisao da primora jednog od njih da ga
otprati do vrha zgrade. Da je imao vremena lako bi se svih rešio.
Činilo mu se, ipak, da nema previše vremena. Znao je da će dole
početi da gase svetla i da će tražiti pojačanje. Nije želeo da rizikuje
da prolazi kroz špalir naoružanih ljudi s prstom na obaraču. Mogao je
to da uradi, ali bilo bi ludo preduzimati toliki rizik nepotrebno. Mašio
se za pojas i izvukao četiri mala podmetača. Privezao ih je za svoje
meke cipele i za nadlanice. Sada više nije mogao da prođe neopažen.
Iz tih podmetača virila su oštra, tri santimetra duga sečiva. Katanu je
zabacio na leđa.
Sa grudi skide dugi konopac od najlona sa trokrakom kukom –
»mačkom« – na kraju. Posmatrao je zidove atrijuma, mada ih je
dobro poznavao i kad je našao ono što je želeo, počeo je da vitla
konopac iznad glave da bi zabacio trokraku udicu. Kad je bio
zadovoljan kako je učvrstio konopac, vinuo se u vazduh. Mala oštra
sečiva na njegovim cipelama zabadala se u lažni mermerni zid i

pomagala mu da se penje.
Bila je to jedna od najstarijih tehnika korišćenih u nindžucu,

vekovima korišćena prilikom osvajanja neprijateljskih zamkova.
Nijedan zid, ma kako gladak, nije mogao da zaustavi ninđu.

Saigo se penjao neverovatno brzo. Oni od dole ne bi mogli ni
da ga primete i da su podigli pogled u vis. Ponovo je postigao
sigurnost.

Za zaprepašćene ljude koji su se zatekli u atrijumu on se
jednostavno vinuo u vazduh i nestao. Upravo to su i rekli Krokeru
preko toki-vokija.

Droga je sada razvila punu snagu u njegovom telu. Bio se
sasvim stopio s okolinom. Mogao je dok je napredovao uza zid da
vidi, omiriše, okusi, čuje i istovremeno oseti sve oko sebe.

I najtiši zvuci iz atrijuma do njega su stizali tri puta pojačani.
Sve je sada bolje čuo nego da je bio dole. Čuo je kako su se ljudi
užurbali i kako naređuju jedan drugom da se zove hitna pomoć.
»Neće moći nikome da pomognu« – pomislio je.

Saigo se lako popeo do poslednjeg sprata.
Ovde je bila savršena tišina. Nikola je tako zahtevao. Niko od
Krokerovih ljudi nije bio na ovom spratu. Buka je sada bila njegov
najveći neprijatelj.
- Želeo bih – reče Tomkinu – da se okrenete od njega kad bude
ušao. Možete li to da učinite? – Znao je šta pita, jer je veoma teško
zahtevati od čoveka da okrene leđa nekome ko želi da ga ubije. Ali to
je bilo veoma važno. Nikola se plašio da će Saigo primeniti Kuđi-kiri
na Tomkina. Da skoči kroz prozor bila je samo jedna od mogućnosti.
- Da, učiniću to.
Čuo je kako strah potresa Tomkinov glas i opet se začudio
zbog toga.
- Hoćeš li ti stajati tu kad on uđe?
- Ne brinite o tome. Samo se setite toga što sam vam rekao.
Ako učinite bilo šta drugo, bićete mrtvi pre nego što shvatite šta vam
se dogodilo. Ovo nije trenutak za razmišljanje ko naređuje.
- Šta ti znaš o tome? – Tomkin je shvatio da njegov strah
delimično dolazi od toga što je Lajnir bio jača ličnost od njega.

- Znam dosta o tome, jer sam čitavog života učen da se
kontrolišem. Teško je to naučiti. Žuljevi ne rastu samo na dlanovima.

- Šta želiš da kažeš?
- Godinama mi se činilo da mi je glava puna novokaina –
Nikola zastade i oslušnu. Tomkin sa strahom pomisli da је došao
kraj. Imao je neodoljivu potrebu da ode do kupatila.
- Vaša kćerka je izuzetna osoba.
- Ko, Justina? – Tomkin zareža. Sada je bio malo sigurniji, jer
je ovo tlo dobro poznavao. – Naravno, ako ludakinju želite da
nazovete izuzetnom osobom. Ja ne bih.
- Da li ste vi ludi? – Mala pauza u kojoj su se Tomkin i Nikola
gledali. Nikola se pitao da li Kroker čuje njihov razgovor.
- Sve je to stvar mišljenja – reče Tomkin zabacujući se unazad
u sedištu. Znao je da sada u ovom trenutku ne sme da naljuti Lajnira.
– Dugo sam s njom. Ti si s njom samo kratko. I ne zaboravi – ja sam
ti rekao gde je. Ja sam ti pomogao da je nađeš. Želeo bih da to
između vas dvoje potraje. Dobar si za nju. Tvoja snaga će je zadržati
da ne krene unazad...
- Uopšte je ne poznajete – reče Nikola. – Ona je jača od
mnogih muškaraca koje znam. – Pustio je da ova rečenica visi u
vazduhu. Da li je to bila rukavica bačena pred Tomkinove noge? Ako
jeste, Tomkin je odlučio da je ignoriše.
- Možda se promenila. Nisam je dosta dugo video. Bojim se da
još uvek o njoj mislim kao o bebi porodice. Gelda, moja starija
kćerka, uvek je znala bolje da brine o sebi čak i kad su bile sasvim
male. Ona je bila i omiljenija u društvu od Justine – gotovo je morao
da se nasmeje – Da, naročito kod žena. Vođenje ljubavi sa ženama je
njena omiljena specijalnost. Otkuda joj to? – Plašim se da nismo baš
jako vezana porodica. Moje kćeri nisu bliske jedna drugoj. Veoma to
žalim, ali šta mogu, ja nikada nisam imao vremena da se time
pozabavim. – Nikoli se učini da čuje neko grebanje u tami prostorije.
– Ali mislim da ima malo porodica koje su zadovoljne svojom
decom. Mislim da se lako može reći da su obe moje kćeri nedozrele.

Svi su ćutali jedno vreme. Tišina je bila savršena, kakva se

retko sreće u velikom gradu. Spoljni svet nije postojao ni za koga od
njih. Bili su zatvoreni u sopstvenom svetu u kome zakoni spoljnog
sveta nisu važili. Krvavi bogovi tame naselili su ovaj prostor. Godine
su ovde otpadale kao zlatno lišće u jesen kad ga zavitla vetar.

»Dolazi« – pomisli Nikola. – »Najzad dolazi«.
On je rođen u znaku zemlje. Dai-en-kio-či kako je naučio:
»Veliko-okruglo-ogledalo-mudrosti«. To je bila njegova snaga i on
poče da govori Šu-đi, što je trebalo da ga pripremi za smrt-noć-krv
što je bio osnov nindžucu borbe.
U trenutku kad je Saigo stupio na poslednji sprat Nikola je čuo
onaj jedinstveni zvuk. Na svetu nije bilo zvuka sličnog onome kad se
katana izvlači iz korica.
»Krokeru« – mislio je Nikola – »proklet da si, bolje bi bilo da
si se držao podalje od svega ovoga. Upozorio sam te. Ovo je stvar
između mene i Saigoa i neka gospod pomogne svakome ko se nađe
na putu«.
Pokret na podu. Niko ga nije osetio sem Nikole. Haragei.
Mogao je da oseti približavanje. Kao prsti ispruženi u noći, njegova
čula osećala su približavanje. Na sebi je imao samo laku svilenu
košulju i platnene pantalone. Ščepao je katanu s obe ruke i stajao u
poziciji Hapo Biraki, »Otvoren na svih osam strana«, tehnikom koju
je razvio Mijamoto Musaši рге više od tri veka.
Snaga je kružila kroz njega. Noć je pulsirala kao srce prateći
sudbinu koju još niko nije znao.
Video je jasno sve ispred sebe: nameštaj, njegovu visinu,
dubinu prostorije – mesto na kome će se sada odigrati ples smrti
započet mnogo godina ranije.
Senka se pomače i Nikola oseti da je Saigo sada u uskom
hodniku. Skočio je preko prostorije s katanom visoko uzdignutim
iznad glave, dok je krik počeo da se formira u dubini njegovih grudi.
Nozdrve mu zadrhtaše. Osetio je miris pre nego što je bilo šta
video ili čuo. Vrata od kupatila bila su širom otvorena. Osetio je da je
Tomkin skočio na noge.
Saigo je već bio u sobi. Kretao se neverovatno brzo. Koristio je
prasak eksplozije da bi prikrio svoje kretanje. Išao je pravo na

Tomkina.
- Beži od mene! – Viknuo je Tomkin digavši obe ruke u vis.

Shvatio je da može da umre na desetak različitih načina pre nego što
bi i stigao da pritisne okidač na svom revolveru. – Beži, on je tamo! –
Pokazao je gde je Nikola stajao.

Saigo ne reče ništa samo sledi Tomkina pogledom. Prvi put u
životu Tomkin je počeo da razmišlja o dolasku smrti kao o stvarnoj i
suštinskoj snazi. »Ja sam već mrtav« – pomislio je dok je gledao
nestvaran izraz na Saigovom licu. Taj izraz nije bio s ovog sveta. Da
je Tomkin verovao u takve stvari, pomislio bi da je sam Lucifer
došao da mu uzme dušu. Vide strahoviti bljesak metalnih kandži na
desnoj ruci koju je Saigo visoko podigao. Saigova leva ruka kretala
se prema Tomkinovim grudima. Već je osećao bol vatre u njima.

A onda, u deliću sekunde, deliću manjem od treptaja oka,
nindža je bio odbačen ustranu, preko poda, prema prozorima.

Nikola, malo spuštenog desnog ramena, jurio je za
kotrljajućim telom. Držao je svoj katana čvrsto u šaci. Saigo se
prevrnu preko glave i skoči na noge okrenuvši se licem prema njemu.
On poteže levom rukom svoj katana i desnom ga napade.

Nikola čučnu i skoči unapred istovremeno. Nešto ne veće od
zrna graška prolete kroz vazduh. Zrnce udari ispred stola. Saigoova
ravnoteža bila je malo poremećena i nije dobro nišanio, tako da zrnce
nije pogodilo cilj.

Da je pogodilo, mala eksplozija raznela bi Nikolinu šaku i
izbacila mu katanu iz ruke. Sada je razderala prednji deo stola.

Saigo odmah jurnu na Nikolu koji je bio malo ošamućen od
eksplozije.

Krajičkom oka Nikola je primetio da Saigo dolazi. Bio je
ranjiv i znao je to. Iz njegove pozicije nije bilo moguće da se odbrani
od takvog napadača kakav je bio Saigo. Odluku je doneo u deliću
sekunde. Bacio se telom naviše digavši ruke i ramena što je više
mogao i stopalima udario Saigoa po prstima koji su stezali katana.
Ugao udarca dodao je još snage težini i oružje zazveči po podu.

Saigo izbaci svoju ruku s kandžama ali Nikola uspe da je
odbije udarcem usmerenim prema jetri. Saigo se odmah pripremi za

udarac u srce. Pored toga što je taj udarac mogao da bude
smrtonosan, davao je izvesnu prednost napadaču. Najgore je bilo to
što je on imao i prednost u vremenu. Svake sekunde tu je prednost i
pojačavao. Izbegavanje udaraca bilo je sve teže.

Saigo ne obrati pažnju na udarac zmije po svojoj ključnoj
kosti. Eliminisavši bol, koncentrisao se na ono što je trebalo da učini.
Čudio se Nikolinoj odbrani ruka-na-ruku. Na neki način to je bio
nindžucu, ali ipak nešto što ranije nije sreo. Da li je to možda Aka i
nindžucu? Razmišljao je divlje. To je dakle to: znači nindža je udario
na nindžu.

Odbio je Nikolin napad i pripremio se za udarac u srce. U
deliću sekunde Nikola će biti mrtav bez obzira da li je pripremljen ili
nije.

Bacio se unapred kao kad tane prolete kroz vazduh u pravcu
gde je trenutak ranije stajala njegova glava. Opsovao je sebe što je
dopustio da ga toliko zanese novo saznanje o Nikoli. Zato je izgubio
kontrolu nad trećim čovekom. Gde je sada on bio?

Međutim, Nikola mu je bacio tecui-to i tako ga dobro i čvrsto
uvezao da je sada imao dovoljno problema o kojima je trebalo da
razmišlja.

S ogromnim naporom odbacio je Nikolu i krenuo tamo gde je
ostavio svoj katana. Nikola se bacio kroz vazduh za njim i svom
snagom ga zgrabio za članak na ruci. Pali su zajedno na pod. Saigo je
dograbio svoj katana. Drugi metak prolete kroz vazduh, zari se u zid i
iveri poleteše oko Saigovoovog lica. Opsova opet i otkotrlja se
odatle.

Nikola je držao mač, ali je znao da mora da pazi da mu se
bezbroj šakena ne zaleti u lice, a to je moglo da se dogodi svakog
trenutka. Krenuo je u napad udarcem vazduh-more da bi izbacio
Saigoa iz ravnoteže. U tom času začuo je tiho mumlanje lifta koji se
penjao. Znao je da je i njegov protivnik to čuo. Krokerovi ljudi su
dolazili, ali nisu imali nikakvih šansi ukoliko odmah ne bace suzavac
čim otvore vrata.

Saigo je osetio da mu izmiče vreme. Dodato je nešto na šta on
nije računao. Počeo je da se preznojava. Um mu je brzo radio. Ako je

trebalo da ubije obojicu, moraće sada da se zadovolji time da ubije
najpre jednog, a drugog će ubiti kasnije.

Desna ruka mu poleti prema pojasu. Morao je da pazi. Ovaj
put nije smeo da promaši. Okrenuo je glavu da bi video gde stoji
Tomkin. Ali, Nikola je odmah shvatio šta on namerava i bacio se kao
tane kroz vazduh. Uspeo je da se baci na nepokretnog Tomkina pre
nego što je minijaturna bomba eksplodirala. Dok se sa Tomkinom i
teškom stolicom rušio na pod, čuo je prasak eksplozije. Dodirnuli su
pod u trenutku kad je eksplozija dostigla vrhunac.

Zeleno-belo-žuti plameni jezičci liznuli su prema plafonu.
Osetio se gotovo udarac zvuka i odmah zatim počeli su da padaju
delovi raznetog nameštaja.

Nikola se okrenu i sede.
- Šta...?
Stavi brzo ruku na Tomkinova usta i gurnu mu glavu prema
podu.
- Tišina – reče muklo.
Video je kako se Krokerova glava pomalja iza sofe.
- Je li Tomkin čitav? – pitao je.
- Nepovređen – odgovori Nikola pomislivši kako je bio blizu
smrti. Bio je očajan što je dopustio da se Saigo izvuče. Posle toliko
godina želeo je samo smrt za smrt. S druge strane, znao je da je imao
sreće. Video je šok u Saigoovim očima onog trenutka kad je shvatio
da je i Nikola ninđa. To je bilo neko zadovoljenje, ali to je samo
značilo da će sledeći sukob biti mnogo drastičniji i opasniji. Noćas
nije bio spreman...
- Gospode! – Čuo je Krokerov uzbuđeni glas i pošao za
njegovim zaprepašćenim pogledom. – Nisam bio siguran da sam to
video pre eksplozije... – Krenuo je prema metalnim vratima i mahnuo
svojim ljudima. – Dole, na pločniku! – reče naredniku – Idite da
vidite šta je ostalo od prokletnika. Neka ga medicinska ekipa sastruže
sa pločnika.
Nikola je prišao slomljenom prozoru i nagnuo se napolje.
Kroker pored njega.
- Odavde se ništa ne vidi – reče – samo svetlost na našim

kolima.
Tomkin je stajao iza njih čisteći odelo. Bilo je potpuno

uništeno, kao da je bilo veoma staro.
- Nik – prvi put u životu imao je problema s govorom i kao da

su mu se noge tresle. – Da li je otišao?
Nikola je nastavio da gleda kroz prozor. Video je kako se

kreću ljudi i pale svetla. Našli su leš.
- Spasio si mi život – reče Tomkin pročistivši grlo. – Želim da

ti zahvalim. – Bio je besan na sebe što je pokušao da se dogovori sa
ludakom. Mora da je i sam bio lud u tom času. Znao je, sa savršenom
sigurnošću, da bi davno bio mrtav da nije bilo Nikole. Dugovao je
Nikoli svoj život i to ga je sada zabrinjavalo. Osetio je kako bes raste
u njemu i za trenutak prezirao sebe kao onda kad se podizao sa
vlažnog i drhtavog tela svoje kćeri onog toplog, letnjeg dana na Džin
Lejnu.

Na ulici Nikola vide da su leš već spakovali u specijalan džak.
Zaustavio ih je pre nego što su ga ubacili u mrtvačka kola. Žena koja
je brinula o tome upitno pogleda u Krokera i ovaj joj klimnu glavom
u znak odobravanja.

- Nije baš mnogo ostalo posle pada sa takve visine – reče
Kroker s čudnim uzbuđenjem u glasu.

Bio je u pravu. Od Saigoove glave nije gotovo ništa ostalo,
samo krvava masa, dok je lice bilo samo krvava rana. Jedno rame
bilo je na čudan način slomljeno i vrat je bio pod neobičnim uglom.

- U nogama kao da su sve kosti slomljene, zar ne, doktore? –
upita Kroker lekara.

Žena koja je brinula o prenosu leša klimnu glavom.
- Tačno, odnesite ga. Imamo dosta posla da obavimo oko njega
– reče.
Nikola vide kako odnose džak sa lešom. Krokerovo lice je bilo
bledo. Očima je žmirkao od nervoze.
- Četvoro mrtvih, Nik – glas mu je bio grub. – To bar za sada
znamo. Još dva čoveka su nestala, a nekoliko ih se oporavlja, jer su
udisali neki gas. Gospode, tvoj prijatelj Saigo ubija kao što drugi

jedu. – Prevukao je prstima preko lica. – Zadovoljan sam što smo taj
posao obavili. Zaista sam srećan. Ko sam đavo.

- Žao mi je što je moralo da bude tako – reče Nikola.
- Nemoj reći – upozorio sam te.
- Nisam ni mislio to da kažem. Mislio sam na to kako ga sada
više nema i kako mogu da nastavim život. Idem da vidim Justinu.
- Šta ga je nateralo da skoči?
- Bio je ratnik. Živeo je da bi umro u borbi.
- Ne razumem tu vrstu filozofije. Nikola sleže ramenima.
- Nije važno – pogledao je unaokolo. – Da li ste našli njegov
katana? Voleo bih da ga uzmem.
- Njegov... šta?
- Mač.
- A, to. Ne, nismo, ali mislim da nisu ni njega našli čitavog.
Mora da je tu negde. Naći ćemo ga.
- Dobro, mislim da to nije ni važno. Kroker pogleda preko
Nikolinog ramena.
- Čini mi se da te tvoj gazda traži.
Nikola se nasmeja i pokaza zube prijatelju.
- Misliš, moj bivši gazda?
Tomkin je stajao potpuno uništenog odela pokrivenog
prašinom. Stajao je kraj otvorenih vrata svoje limuzine. Tom je stajao
pored njega poslušno držeći vrata. Čulo se da motor radi. Sirene su
nestajale urlajući u noći.
- Slušaj – reče Kroker vodeći Nikolu nekoliko koraka niz
aveniju – hteo bih da ti kažem da sam dobio onaj poziv koji sam
očekivao. Znam gde se nalazi ona druga žena koja se one noći
nalazila u stanu Anđele Didion. Onda kad je ubijena.
Nikola pogleda u njega, pa u Tomkina koji je bez reči stajao
kraj limuzine.
- Nećeš dozvoliti da ti to promakne?
- Ne mogu. Moram da ga prikucam zbog toga. Ti ćeš to
razumeti: to je sada pitanje časti. Ako ja to ne učinim, niko drugi
neće moći.
- Ali da li si siguran da ćeš dobiti dobre dokaze? – Krokerove

oči bile su tamne kao dva jezera. Na licu mu se videlo više bora nego
prošle noći, ali to je možda bilo zbog osvetljenja. Reče Nikoli šta je
čuo od Metija.

- Mislio si da se bezrazložno derem na Tomkina, zar ne? Meti
ne zna ko se još raspituje za onu kurvu, ali ja mogu da se zakunem da
je traži Frenk. Da li si ga skoro video? Nisi? Pa zašto ne pitaš svog
bivšeg gazdu gde mu je glavni gorila?

- Ne možeš ništa da kažeš pre nego što budeš razgovarao sa
ženom.

- Tako je. Zato odmah odlazim u Ki Vest. Ali, što se mojih u
policiji tiče, oni misle da odlazim na dugo zasluženi odmor.

- Nadam se samo da znaš u šta se upuštaš.
- Čudno da to ti kažeš – reče Kroker.
- Nik! Dolaziš li? – Tomkinov glas doleti do njih.
- Trenutak – Nikola pogleda Krokera pre nego što ode. –
Javićeš se Geldi рге nego što pođeš u Ki Vest?
- Nemam vremena. Nazvaću je. Moram bar da joj kažem da je
sada sve u redu. Bilo bi dobro da i ti to isto uradiš. Justina mora da se
razbolela od brige.
Kad Tomkin vide Nikolu da dolazi, sagnu glavu i uđe u kola.
Tom je držao vrata dok se Nikola nije smestio, a zatim ih zalupi
lakim udarcem i sede na svoje mesto.
U tihoj unutrašnjosti kola ništa se nije čulo. Motor je tiho
brundao. Klima-uređaj je radio.
Policajci su se još uvek muvali napolju. Nikola vide kako
Kroker razgovara s nekim mladim policajcem. Odmahnu jednom
glavom u znak odgovora i pokaza u vis prema vrhu kule.
- Zahvalan sam ti, Nik – reče Tomkin. – Zaista to mislim.
Sutra dođi u moju kancelariju po ček. Dobićeš i povišicu. Zaslužio si.
Nikola je sedeo bez reči sa katanom u koricama na kolenima.
zabaci glavu unazad i zatvori oči.
- A, možemo da razgovaramo – nastavi Tomkin – i o tome da i
dalje ostaneš u firmi.
- Nisam zainteresovan – reče Nikola – ali, ipak hvala.
- Ne bih tako naglo donosio odluku – reče Tomkin. Glas mu je

još bio pun uzbuđenja, ali se u njemu osećala nota iskrenosti. –
Mogao bi dobro da mi koristiš, negde na nekom visokom položaju.
Ti imaš izuzetnog talenta. – Tomkin je zaćutao za trenutak. Nikola je
znao da ga posmatra, iako je držao zatvorene oči. – Kako bi ti se
dopalo da se vratiš u Japan?

Otvorivši oči Nikola pogleda pravo ispred sebe.
- Niste mi vi potrebni za to – reče.
- Tačno, nisam - reče Tomkin – možeš da skočiš u avion i da
za deset časova budeš tamo. Ali, ako kreneš uz moju pomoć mogao
bi da zaradiš minimum od recimo četvrtinu miliona dolara.
Nikola se okrenu da pogleda Tomkina.
- Savršeno sam ozbiljan – reče Tomkin. – To što je taj nindža
ubijen ne znači da su moji problemi u Japanu rešeni. Daleko od toga.
I dalje mi je potreban stručnjak...
Nikola podiže ruku.
- Žao mi je, Tomkine, ali... - Drugi čovek slegnu ramenima.
- Dobro, ipak, razmišljaj o tome. Imaš sada dosta vremena.
Nikola vide kako iza njih Kroker ulazi u svoja kola. Tomkin
reče Tomu.
- Idemo nešto da pojedemo, pre nego što odvezemo gospodina
Lajnira.
Kola kretoše. Nikola vide da i Kroker kreće prema svojoj
kancelariji da napiše izveštaj pre nego što krene na put.
- Kako је Justina? – upita Tomkin.
Nikola je želeo da što pre stigne do nekog telefona da bi
pozvao Justinu.
- Da li ste naredili da me prate na mom putu po disko-
klubovima?
Tomkin pokuša da se nasmeje.
- Nisam, nisam. Ali, znao sam da ćeš je naći. Intuicija
roditelja.
Nikola ništa nije razumeo. Da nije bilo tako tužno, moglo je da
zvuči smešno.
- Dobro je – reče.
- Dobro. Srećan sam zbog toga.

Tomkin pročisti grlo. Skoro da je nešto rekao, a onda se ipak
predomislio i zaćutao. Bili su ispred kule. Poslednji policajci
skupljali su se u grupice i razgovarali.

- Nik, znam da me mnogo ne voliš, ali ipak bih te zamolio za
malu uslugu.

Nikola ne reče ništa. Gledao je kroz prozor dok je kula
promicala pored njih.

- Želeo bih da ti... u stvari ne želim da se Justina odvoji od
mene. Ne znam šta bih joj mogao da učinim. Mislio sam da bi ti
možda pomogao da se nas dvoje opet zbližimo...

Nikola je posmatrao metež s druge strane kule.
- Mislim da to vas dvoje treba da rešite – reče.
- Ali i ti si u sve umešan – reče Tomkin glasom kojim je inače
ugovarao poslove milionske vrednosti.
Kola su sad ušla u deo ulice koji nije bio tako osvetljen. Nikola
se okrenu od prozora da bi pogledao u Tomkina.
- Nešto bih vas pitao – reče – nisam već dugo video Frenka.
Gde je?
U tom trenutku s leve strane čula se strahovita lomljava i
staklo pršte u hiljadu komadića. Tom se previ preko volana kao
slomljena lutka. Zanese se zatim unazad, dok su mu ruke letele kroz
vazduh kao krila. Bačen je s takvom silinom unazad da je slomio
pregradu između sebe i putnika. Nikola je čuo ječanje kao kad dete
ječi u velikoj temperaturi. Tomova uniforma pršte i čelična oštrica
izlete pored njegove kičme. Krv šiknu kao gejzir i napuni čudnim
mirisom unutrašnjost kola.
- Gospode bože, šta je sad...? – Tomkinovo lice bilo je belo od
straha.
Kola su nastavila vožnju dalje na istok, prošla pored ugla i
nastavila da prelaze Leksington aveniju.
S prednjeg sedišta čulo se komešanje ali Tom više nije puštao
glasa od sebe. Neko ili nešto probijalo se kroz ogromnu rupu na
prozoru. Kola, koja su se kretala bez vozača, skrenuše na levu stranu,
krenuše koso kroz krivinu i udariše snažno prednjim delom o neku
ogradu kojom je bila ograđena građevina koja se dizala na uglu.

Ništa se nije videlo na prednjem sedištu kola.
Nikola je već držao katanu u ruci. Nije vredelo da ga izvlači iz
korica jer u ovako malom prostoru nije ni mogao da zamahne. Pored
njega Tomkin je uzalud pokušavao da otvori vrata. Automatska brava
na vratima kontrolisala se sa prednjeg sedišta. Bilo je to zbog
bezbednosti. Tomkin je sada to proklinjao.
Tomov leš bio je bačen na jednu stranu. Miris smrti snažno se
širio kroz automobil, kao da ničeg drugog nije bilo na svetu. Nešto
tamno udaralo je s prednjeg sedišta o prepreku. Nikola je brojao
udarce. Kad je trebalo da usledi četvrti udarac, svom snagom, s
nogama napred, bacio se na tamnu senku.

Saigo iziđe iz senke kule, kližući pažljivo po uskoj ivici ispod
prozora s koje je prethodno bacio leš.

Stajao je tu dovoljno dugo da bi bio siguran da mu je podvala
uspela, a onda, polako držeći se senke počeo da se spušta niz zgradu.
Čak ni onih nekoliko policajaca koji su ostali na spratu gde je bila
Tomkinova kancelarija nisu mogli da ga primete. Samo bi Nikola, da
je bio dole na ulici, mogao da ga primeti.

Sleđen u tami, opsova za trenutak zbog nečega što mu se
učinilo da je kao početak straha. Nikola je nindža! Neverovatno.
Refleksno, ubacio je još jednu tamnu kockicu u usta. Počeo je da je
grize da bi što pre počela da deluje.

Uskoro droga zakola kroz njegov sistem. Učini mu se da je
nebo eksplodiralo kao crna pečurka iznad njega. Vrat mu se ispravi,
oči počeše jasnije da vide. Bio je preplavljen energijom.

Tada začu glasove u levom uvetu. Podiže levu ruku da bi bolje
namestio mikrofon u njemu. Čuo je kako Tomkin i Nikola
razgovaraju. Pominjali su Treću aveniju. Krenuo je na južnu stranu
kule i spustio se tako brzo da ga niko nije opazio. Stigao je da se baci
na levu stranu automobila koji je prolazio, s krikom uzbuđenja koji
mu je sam izleteo iz grla i s isukanim mačem u ruci.

Kroker je krenuo prema južnoj strani Parka kad mu se učinilo
da je primetio neki pokret kraj Tomkinovog automobila koji je kretao

prema istoku. Onda je čuo prasak. Nije znao o čemu se radi, ali je
odmah savio volan na levo i okrenuo kola. Vozači su ga psovali ali se
on nije obazirao na njih. Jurio je napred.

U prvim trenucima šoka Nikola je bio u lošem položaju. Saigo
je to znao i koristio se time. Zato je počeo kanzecu-vaza udarac
svojim levim laktom da bi ga izbacio iz ravnoteže.

Iznad Saigoa, Nikola je više osetio nego što je video šta se
priprema i odmah krenuo da izvede osae-vaza, da imobiliše Saigoov
lakat...

Za trenutak Saigo je imao slobodan kratak bodež. Onda
njegove ruke poleteše nadole. Mišići su se grčili i skakali na njihovim
snažnim leđima dok ih je znoj oblivao. Saigo je stezao zube. Nikola
ga je pritiskao na dole. Bilo je to kao da su se sukobili Mesec i
Sunce.

Došao je odsudni trenutak: obojica su bili nindže iz različitih
škola koje su bile zaklete na neprijateljstvo još davno dok su zvezde
na nebu imale drugačiji položaj leta, bila toplija, zime hladnije i
kontinenti tek počinjali da pokazuju svoje današnje lice. Takva je bila
obuka kojoj su se priklonili u svojoj najranijoj mladosti.

Nikola započe udarac vazduh-more da bi otklonio zagrljaj
smrti ali izgleda da je Saigo to i očekivao, jer je odmah započeo
šime-vaza – davljenje s tri prsta – i uhvatio Nikolu nespremnog.
Udarac u jetru, nešto kraći zbog smanjenog prostora, preseče taj
Saigoov pokušaj. Za sve to vreme Tom se intimno naslanjao na njih,
dok je njegova lepljiva krv, koja je počela da se zgrušnjava, prljala
njihova lica i ruke.

Mišići su skakali ispod kože, dahovi im se mešali, a oči
netremice gledale jedne u druge. Reči su sada bile daleko od njih i
oni su sipali svoju mržnju jedan drugom u lice na najelementarniji
način, kao nekada davno u sam osvit čovečanstva.

Sečivo tantoa sada je bilo okrenuto od njega i Nikola iskoristi
povoljan ugao da bi prisilio Saigoa da zabaci ruku unazad. Ali on nije
bio Kanaku-na nindža, niti sledbenik kopoa. A Saigo je bio i dobro je
znao kako da zaustavi taj manevar. Podigao je brzo svoje desno
koleno i istovremeno je počeo pokret desnom rukom. Ko se

pretvarao? Ili su se obojica pretvarali?
U odlučnom trenutku, jedne sekunde, Nikolin stisak na

Saigoovom zglobu popusti i već je oštrica tantoa letela prema
njegovom licu. On zaustavi let bodeža golim člankom ruke.

U srcima im je bila samo misao o uništenju. Ista misao bila im
je i u pameti. Godinama su se pripremali za ovo, za takozvani hsing-i
– mentalnu pesnicu, koja predstavlja beskrajno veliku snagu volje
koja se postiže samo dugim godinama treninga i discipline.

Nikola sad upotrebi udarac u srce da bi se izvukao iz zagrljaja
smrti, a Saigo, iznenađen, zanese se unapred i udari Nikolu u glavu.
Odmah je krenuo kroz razbijenu šoferšajbnu napolje. Nikola ga je
pratio.

Video je Saigoa u tami. Izvukao je katanu iz korica i stajao u
prvoj poziciji. Nije morao da pozove Nikolu.

Krajičkom oka Nikola je video kako se neka kola zaustavljaju.
Kroker izlete iz njih. Ne okrećući glavu Nikola viknu:

- Ostavi nas! Pazi na Tomkina! U kolima je.
I tada krenu na Saigoa.
Kad je neko nindža, ne vidi samo očima. Haragei dozvoljava
da vidi čitavim telom. Tako je bilo i sada dok je Nikola kretao prema
Saigou. Njegove oči još nisu ni videle šta Saigo namerava, a telo je
već reagovalo.
Koristeći udarac iai, podigao je oštricu svog katane tačno na
vreme da odbije dva šakena koja je Saigo nonšalantno bacio prema
njemu. Odleteli su dalje kao ljutite pčele i pali negde u tamu,
verovatno na stepenište koje je okruživalo mali trg sa modernom
fontanom na sredini. Voda je pljuskala po kamenju oko fontane.
Njihovi mačevi sudariše se u udarcu Vatre i Kamena. Tako
snažan udarac mogli su samo oni da pretrpe. Nijedan mač nije bio
oštećen.
Saigoove zenice bile su tako raširene da su zahvatale čitavo
oko. Napao je odlučno i snažno. Čak se i Nikola iznenadio zbog
njegove snage. Kao da je uvučen u neku vrstu magnetne oluje koja je
trebalo da ga potpuno dezorijentiše.
Video je kako se Saigoove usne polako pomeraju. Pitao se

koliko droge kola kroz njegove vene u ovom času i da li je to neka
prednost. Odmahnuo je glavom kad ga je udarac skoro pogodio.
Odjednom je osetio da su mu ruke teške kao olovo. Kapci su mu
zadrhtali. Video je kako se Saigo ceri.

Nikola skoči unazad i oseti vodu pod nogama. Voda mu se
sada slivala niz leđa. Bio je u fontani. Kako je to moguće?

Osetio je oštar bol u ruci i video kako se niz Saigoov mač sliva
krv kao pljuvačka niz gubicu besnog psa.

Bila je to Kobudera. Magija – koju ne bi primenio ni
najfanatičniji Kanaku-ni nindža. Ali Saigo nije oklevao da je primeni.

Saigo krenu u napad nemilosrdno vitlajući mačem, dok su mu
usne šaputale Kobuderu.

Nikola se okliznu na neki kamen i skoro pade. Opet ga je
udario. Krv polete kroz noćni vazduh. Njegova krv. Učinilo mu se da
ne može da diše. Bez obzira šta je Fukašigi radio čitavu noć,
očigledno je da to nije bilo dovoljno.

Ledena voda ga je izluđivala. Zadrhtao je. I onda, u tom
uzdahu koji je pročistio njegov um od grla do palca na nozi, sinu mu
sve jasno pred očima.

Mislio je na Musašija, sveca mača kako stoji u svom vrtu pre
tri stotine godina. »Šta je telo kamena?« – pitali su ga. Umesto
odgovora, Musaši pozove svog učenika i naredi mu da se ubije
rasporivši stomak mačem. Pre nego što je učenik mogao da se
pobuni, Musaši reče: »Eto, to je telo kamena«.

I tako Nikola posegnu za nečim što se krilo duboko u njemu,
što nije ni znao da postoji. Izvuče ga svom snagom i kao što je
Musaši zapisao, stotinu stvari nije moglo da ga takne, čak ni Saigoov
mač, čak ni Kobudera.

On zavitla mačem s leva na desno. U šoku, Saigo podiže svoj
mač, dok su mu oči bile raširene od užasa.

Krv prsnu, blještavo crvena kao kardinalska odežda i Saigovo
telo zanese se unazad. Usne mu otkriše zube u bolnom grču.

Voda je pljuskala i penila dok su se obojica borila da održe
ravnotežu. Za Saigoa, koji je dobio dobar udarac u sternum, bio je to
ogroman napor. Katana mu je visio u levoj ruci koja više nije slušala

naredbe presečenih živaca. Bauljao je kao pijanac. Krkljajući
naslanjao se na svoj katana kao da je štap. Bez njegove pomoći srušio
bi se.

- Ubij me – glas mu se jedva čuo. – Ali ne pre nego što ti
kažem ono što sam godinama želeo. – Rame mu se pognu unapred. –
Priđi bliže. Ne možemo da umanjimo tvoj trijumf.

Nikola koraknu prema njemu. Grudi i stomak bili su mu
krvavi. Nikolu je bolela ruka.

- Trebalo je da me ubiješ kad si mogao – reče Nikola. – Tvoj
duh nije bio prisutan. Kobudera te je obuzela i samo si me pljesnuo.
Vidiš šta pravi udarac može.

Saigo zadrhta.
- Šta to govoriš, rođače? Priđi bliže. Ne mogu da te čujem. –
Lice mu je bilo iskrivljeno od bola, ali je on pokušao da to sakrije.
Nikola je sada želeo samo da spava. Njegovo telo koje je
doživelo šok, sada preplavljeno bolom, bilo je mirno.
- Misliš da si pobedio, ali nisi – reče Saigo. Tanak mlaz krvi
počeo je da mu curi s ugla usana. Njegov jezik pojavi se za čas i
obliza krv kao da je proba. – Bolje da završim s tim... hajde, priđi
bliže. Ne mogu da vičem. Dobro. – Oči su mu blještale od mržnje. –
Ti veruješ da je Jukio još negde živa. Možda se nadaš da je srećno
udata i da se ponekad seti lepih dana koje je provela sa tobom. Ali
nije tako. – Počeo je da se smeje čudnim smehom koji se završio
kašljem. Ispljunuo je krv. Nastavio je. – Ona leži na dnu zaliva, tamo
gde sam je ja gurnuo. Volela te je. Volela te je svakim uzdahom,
svakom rečju. Mogao sam da je drogiram i da je teram da te
zaboravi, ali svaki put kad bi se prizvala svesti ona bi te pominjala.
Najzad sam poludeo zbog toga... ona je bila jedina žena... jedina s
kojom sam mogao... inače, samo muškarci, muškarci i još više
muškaraca... – Oči su mu sada bile oči ludaka podlivene krvlju. Krv
je sada kapala s njega u tamnim velikim kapljama. – Ti si me naterao
da je ubijem, Nikola. Da nije volela tebe...
- Da život nije onakav kakav je... – reče Nikola grubo i podiže
ruku s mačem, koji sevnu kao munja kroz noć.
U visokom luku Saigoova glava odlete okrećući se oko sebe

kao neka minijaturna planeta. Pala je na ivicu belog stepeništa i
počela je da skače po ivicama stepenika kao izgubljena dečja lopta.
Zaustavila se na dnu fontane, tačno na devetom stepeniku.

- ...sve bi bilo drugačije – završi Nikola ranije započetu
rečenicu. Voda se zacrvenela oko njegovih raširenih nogu.

Naravno da je Kroker želeo do detalja da zna kako se sve
odigralo. Pozvao je Nikolu da odu zajedno u mrtvačnicu i pogledaju
leš.

- Odavde ništa nismo mogli da zaključimo – reče Kroker,
pokazujući leš.

Nikola spusti pogled na slomljen i isečen leš. Bio je Japanac.
Iste visine i težine kao Saigo. Detaljnija autopsija pokazala bi bez
sumnje veliku razliku u muskulaturi. Ovaj čovek nije prošao kroz
treninge kroz koje je prošao Saigo. Ali to bi moglo da se pokaže
samo kad bi neko primetio razliku i kad bi tragao za njom.

Nikola ispruži ruku i okrenu glavu leša. Zagleda se u vrat i
dotaknu jednu tačku kažiprstom.

- Evo, ovde – reče.
- Šta? – Kroker pogleda šta mu Nikola pokazuje. – Vrat mu je
slomljen. Pa šta onda? Uvek se događa kad čovek padne s visine.
- Ne, Lu, mislim na način na koji je vrat slomljen. Video sam
to pre mnogo godina. Kosti vire kroz meso kao da ih je neko
oslobodio hirurškim nožem. Ni jedan pad to ne može da učini. To je
kopo. Nindža tehnika.
- Gospode – reče Kroker – ubio je čoveka samo da bi nas
obmanuo.
Nikola klimnu glavom.
- To je bio njegov plan u okviru glavnog plana.

Osluškivao je. Od večeri su ga delila samo vrata. Slušao je
talasanje koje se dizalo i spuštalo kao njegovo disanje.

Mislio je na Japan. Mislio je na pukovnika, Čeong, Saigoa i
naročito na Jukio.

Sada su svi bili zadovoljeni, svako je bio na svom pravom

mestu, jer je osveta izvršena. Bes koji ga je ispunio kad mu je Saigo
rekao ono što je želeo da mu kaže činio mu se sada nevažnim kao
lanjski sneg. Setio se svog sna. Žena bez lica sada је imala lice. Ali
tek sada je shvatio svu veličinu žrtve koju je Jukio učinila za njega.
Mogla je da pobegne od Saigoa. I gde bi došla? Kod njega, samo to
je želela. A Fukašigi je rekao: »Tada nisi bio spreman. On bi te
uništio...« Nikola je znao punu vrednost tih istinitih reči. Ostajući sa
Saigoom, Jukio je znala da će na neki način smanjiti njegov ogroman
bes. Najzad, on ju je imao, a Nikola nije. »Dala je život za mene« –
pomisli.

Setio se opet svog sna. Upitao je ženu bez lica zašto plače.
Odgovorila mu je da je umria sramnom smrću i da će njen duh lutati
sve dok ne bude osvećena. Znao je da je sada tome kraj.

Osetio je kako mu Justina tiho prilazi i divan mir ga obavi.
Takav mir osećao je samo onda kad je prilazio kamenoj kući na ivici
mora nekada davno, još u detinjstvu. Topao vetar dunu mu kroz dušu
kad ga ona čvrsto zagrli rukama i kad mu usnama pomilova obraze.

- Kako si?
- Divno – drhtali su kao dva lista na vetru. – More je sada tako
plavo, plavlje od neba.
- Zato što se nebo ogleda u njemu.
- Ti si umetnica. Sve vidiš kroz boju.
- Ali i ti to vidiš, zar ne?
- Sada, kad si ti to istakla, vidim i ja. Stavila je obraz na
njegovo rame.
- Nedostaje mi doktor Dirfort.
- I meni – zagledao se u more – njegove kćeri će uskoro stići.
- Saigo je sigurno došao na Džin Lejn da traži oca. Ali, zašto je
ubio doktora?
- Ne znam – reče Nikola tiho – možda ga je ugledao i počeo da
sumnja – ali njegove misli su bile daleko.
Spremili su večeru. Jeli su na terasi dok ih je vetar milovao.
Gladio je Justininu kosu rukom nežne majke i odneo njihove
papirnate salvete daleko preko peska.
Prođe neki bosonogi par držeći se za ruke. Na pesku su ostavili

trag kao rakovi. Irski seter je trčao veselo za njima i još veselije lajao
plazeći svoj dugi jezik.

- Želiš li da se vratiš? – upita Justina držeći ga za ruku. – U
Japan, mislim.

Pogledao ju je i nasmešio se. Mislio je na ponudu njenog оса.
- Mislim da ne želim – zavalio se udobnije u stolici. – Možda
ćemo jednog dana, ići zajedno, kao turisti.
- Nikada tamo nećeš moći da budeš turista.
- Mogao bih da pokušam.
Čamci su se vraćali na obalu. I nekoliko jedrilica. Bio je smiraj
dana. Čula se muzika od nekuda sa plaže. Justina роčе da se smeje.
- Šta ti je? – upita i sam spreman da prsne u smeh kao neko
kome se priča neka smešna priča.
- Setila sam se kako si došao i kako si me izvukao iz diskaća
one noći. – Lice joj se uozbiljilo. – Trebalo je sve da mi ispričaš.
- Mislio sam da nema razloga da te plašim.
Ustao je s rukama u džepovima. Pravi zapadnjački stav.
- Sada je sve gotovo, zar ne? – Pogledala ga je. – Ja bih se
plašila samo za tebe.
- Ipak, dobro je što je sada sve gotovo.
Bio je na svojoj strani kreveta dremajući kad Justina iziđe iz
kupatila. Ugasila je svetlost i njemu se učini kao da je Mesec nestao
iza horizonta.
Osetio je kako se tiho uvukla u krevet, kako namešta udobnije
jastuk i odmah zatim toplinu njenog tela blizu svoga. Osetio je liniju
njene kičme, oblinu njenih butina, njena kolena. Kao da se
elektricitet širio iz njenog tela.
Pomislio je na Jukio. Osetio je uzbuđenje. Znao je da ju je
voleo i da se plašio za nju. Privukla ga je njena čista odanost seksu.
Bio je uvek uzbuđen kad ju je video. Međutim, Jukio ga je i plašila.
Plašio se toga što je izvlačila iz njega.
Bio je tužan na pomisao da je mogao godine da provede u
ubeđenju da ga je izdala. Bilo mu je međutim sada dovoljno makar i
to što je saznao da ga je volela bar isto toliko koliko i on nju. Odavno
je nestala iz njegovih misli. Dolazila mu je samo u snu. Sećaće je se

uvek. Paliće sveće i moliće se za nju kao što to čini za svoje roditelje.
Justina se pomaknu pored njega. On se okremio na leda. Njena

desna ruka bila je ispod glave, napola skrivena jastukom. Čuo je
njeno tiho disanje...

U prostranoj sobi punoj svetlosti Nikola se sreo sa So-Pengom.
Kao da ni najmanje nije ostario za sve ove godine.

Visok i mršav, blistavih crnih očiju i lepo oblikovanih ruku, s
dugim noktima koji su puckajući udarali jedan o drugi, stajao je na
sred prostorije kao neko mitsko biće. Posmatrao je Nikolu.

- Doneo si mi divan dar. Zahvalan sam.
Nikola pogleda unaokolo. Ne vide ništa. Bili su samo on i So-
Peng u sobi. Nije razumeo.
- Gde sam?
- Negde istočno od Meseca, istočno od Sunca – reče stari
čovek.
- Ne sećam se kako sam se stvorio ovde – reče Nikola
osećajući kako ga hvata panika. – Nikada neću naći put natrag.
So-Peng se osmehnu i njegovi nokti lupnuše jedni o druge –
Jednom si stigao ovamo i naći ćeš već put.
Nikola ostade sam u kući. Zagledao se u veliko ogledalo.
Meka svetlost zore probudi ga. Justina je još spavala. Polako
podiže pokrivač i iziđe iz kreveta.
Obukao se i umio bez buke. Krenuo je holom do kuhinje da
sebi pripremi šolju zelenog čaja. Puštao je da slomljeni listovi kruže i
kruže po šolji sve dok nisu obojili vodu u zeleno. Na vrhu je bila fina
svetlozelena pena boje magle nad japanskim planinama u jesen.
Progutao je gutljaj zelenog čaja i osetio divan gorak ukus koji
nije mogao da se poredi ni sa čim na svetu. Otišao je zatim u dnevnu
sobu. Prišao je velikom akvarijumu i nahranio ribice.
Bio je neverovatno lep dan. Oblaci, visoko na nebu, bili su
jasno obeleženi linijama. Njihovi oblici bili su isklesani kao u
mermeru. Jak vetar na visini vitlao ih je. Otvorio je vrta. Ostavio je
samo mrežu kao zaštitu od insekata. Vetrić je duvao s mora, svež i
pun vlage.

Justina je sanjala čoveka čije je čitavo lice bilo pretvoreno u
usta. Bio je to razrez bez usana, kao horizont pred buru – crn i
preteći. Ta usta su vikala na nju, neprestano. Usne su nešto šaputale,
a svaki šapat ostavljao je trag kao rez na njenom srcu.

Pokušavala je da se prizove svesti, da misli jasno, ali usta, koja
su se otvarala i zatvarala, zbunila su je. Reči, koje su ta usta vikala,
padale su na nju kao topla kiša. Sve ju je bolelo. Želela je samo da
pokrije uši i da ne čuje te strašne reči.

Želela je da se ta usta zaustave, a jedini način da stanu bilo je
da učini ono što su tražila.

Htela je da se probudi. Ili nije htela. Nije znala šta se to s njom
događa. Počela je da mumla i da plače. U snu? Ili zaista? Šta je želela
da učini? Da se probudi? Ili da nastavi da spava? Bila je preplašena i
svaki put kad bi utonula u san njen strah se povećavao.

Počela je da se bori. Osetila je kako joj neko stalno prekršta
ruke.

Onda je širom otvorila oči.

Nikola je bio na kolenima. Sedeo je veoma uspravnih leđa, lica
okrenutog prozoru – zori i vodi, kad je Justina ušla u sobu. Oči su mu
bile zatvorene. Šoljica bez drške sa zelenim čajem pušila se ispred
njega. Njegov duh je lutao visoko gore iznad oblaka.

Justina, širom otvorenih očiju iz kojih je sevala ledena vatra,
tiho prođe kraj akvarijuma. Njena svetložuta spavaćica savijala joj se
oko nogu tako da je izgledalo da lebdi na oblačku magle koja kao da
se dizala s poda i obavijala je.

Okrenula se i sa obe ruke mašila se za katanu koji je visio na
zidu ispod Nikolinog dai-katane. Uzela bi njega, ali nije mogla da ga
dohvati.

Sada se okrenula potpuno izmenjena. Njene oči kao da više
nisu bile njene. Promenila joj se boja. Male, crvene tačkice su
nestale, a zenice su postale velike i tamne. Njeno lice se promenilo i
više nije imalo žensku ljupkost. Sada je na nov način posmatrala ovu
prostoriju koju je nekad volela. Bilo je to odvratno i tužno mesto kao
prostranstvo pustinje Gobi.

Negde duboko u sebi ona je zajecala, ali njene ruke su čvrsto
držale mač. Šake je postavila kako treba na kožnu dršku katane i
savršeno je osećala njegovu izbalansiranost, znajući, a da ni sama
nije znala otkuda zna – kako je on savršeno oružje.

Njena naga stopala koračala su polako, bez ikakvog šuma, dok
se tiho približavala mišićavim leđima na kraju sobe.

Hladna svtelost jutra malo je zaslepi dok je izlazila iz senke i
ona zastade za trenutak da se privikne na to.

Sada mu je bila tako blizu da se činilo da njeno teško disanje
pali njegovu kožu. Ruke su joj bile visoko uzdignute, spremne za
jedan, ali smrtonosni udarac. Jedan tren i sve će biti gotovo: plamsaj
šibice u tami, udarac noktom o nokat. Razlika između života i smrti.

Vrh katane poče da zviždi dok se smrtonosna energija
skupljala u njemu. U ovom položaju ne može da se koristi kiai –
veliki krik koji oslobađa mnogo energije... Otkud ona to zna? Stigla
je da se začudi sebi. Znala je da treba da izvuče snagu iz donjeg
trbuha...

I u trenu kad je katana počeo svoj tamni juriš nadole, njen um
je postao svestan...

»Ne! Ne! Ne!« – vrištala je. – »Ne, ne, ne!«
Ali mač je nezadrživo išao svojom putanjom sve niže, sve niže
i ona je znala da je za sve kasno.

Njegov duh koji je lutao kao da je poprimio obličje starog
čoveka. Ne bilo kojeg, već jednog, određenog.

Nikola, sasvim oslobođen, osetio je da je star, ali da ni
najmanje ne oseća težinu godina. One su visile kao gomila
raznobojnih marama i svaka je sadržavala određene uspomene.

Na nebu novog dana on je igrao svoj životni ples, oduševljeno
dete koje još nije videlo mnoge stvari i koje još nije proživelo mnoge
dane i noći. Igrao se s oblacima.

Ispod njega pružala se Azija kao ogroman tigar.
U tom istom trenu Nikola postade svestan Justine i katane koji
je držala u rukama. Da nije bio duhom tako daleko haragei bi ga
davno upozorio. Ali bio je suviše opušten i za trenutak neoprezan.

U poslednjem trenutku čuo je grmljavinu tamne oluje i
okrenuo se kad se katana sručio na njega.

Nije bilo vremena za razmišljanje. Da je samo delić sekunde
zastao da razmisli bio bi rnrtav. Smrt mu je bila biiže nego što je
voleo da misli.

Postoje razni načini da se pobedi u borbi bez mača. Nikola ih
je znao. Upotrebio je jedan od njih. Ukrstio je članke na rukama i
sačekao da Justinine šake udare o njih.

Skočio je na noge, a ona ga je sada napala horizontalnim
udarcem s leva na desno. Odmah mu je bilo jasno šta se dogodilo.

S prodornim krikom ispružio je levu nogu, nagnuo se na jedno
koleno i prekrstio desnu ruku preko leve, udarivši je po šakama
bridom svoje šake.

Jurnuo je na nju bez oklevanja, ali na pola puta se zaustavio jer
je znao da će udarac koji je nameravao da joj zada smrskati njene
članke. Umesto da je udari, on je ščepa za članke i zavi joj snažno
ruke. Vrisnuvši, ona ispusti katanu.

Njeno koleno polete u vis i pogodi ga u donji deo stomaka.
Refleksno, on se nagnu napred i ona poče da ga udara po leđima
stisnutim pesnicama.

Izgubio je dah, ali, padajući, uspeo je da je povuče za noge i da
je obori na pod. Pala je teško na njega i odmah je nastavila borbu.

Nikola posegnu rukom kroz kišu njenih udaraca i dodirnu
jedno mesto na njenom vratu. Čuo se krik. Dolazio je iz njenih širom
otvorenih usta. Neko je koristio njene glasne žice, ali ona sama
nikada ne bi mogla da proizvede takav krik. Njene čudne tamne oči
prevrnuše se tako da se videla samo beonjača. Justina se onesvestila i
teško pala preko Nikole. Njena duga kosa napola je pokrila blještavi
čelik odbačenog katane.

Sve mu je postalo jasno posle onog drugog udarca koji se
kretao s leva na desno. Justina se služila isključivo desnom rakom.
Nije to bila ona koja je vitlala mačem. Uostalom, ona uopšte ne bi
biia sposobna da tako dobro drži katanu.

Saiminđucu – umetnost nindža hipnotizma – bio je samo jedna

od specijalnosti koju je učio mnogo godina i nekada davno. Radio je
na njoj više od četiri časa – da raščini ono što je učinjeno, a to je bilo
mnogo teže nego hipnotisati. Koristio je sve svoje znanje da bi
isterao demona koji je naselio njenu dušu.

Znoj je lio s njihovih tela kao kiša, spuštao se sve do poda.
Najzad, njeno telo zadrhta u njegovim rukama i ona vrisnu kratko,
prodorno.

Za trenutak pala je u dubok san, ali ni tada nije hteo da je
ostavi. Držao ju je u zaštitničkom naručju. Ostuvio ju je samo
jednom, dok je otišao do kupatila da se malo osveži. Doneo je mali
vlažan peškir koji joj je stavio na čelo.

Stalno je gledao njeno lice koje se na neki način promenilo.
Samo jednom klokotanje vode u akvarijumu privuče njegovu pažnju i
on skrenu pogled s Justininog lica prema ribama. Kroz duge konce
zelenila i zid od vode one su ga posmatrale buljavim očima kao iz
nekog drugog sveta.

Tek trećeg dana ona se sasvim povratila. U toku ta tri dana
većim delom je samo spavala, kao neko ko se oporavlja posle duge i
teške bolesti.

Za sve to vreme Nikola ju je hranio i umivao. Ponekad bi
satima sedeo na terasi gledajući more. Ponekad bi posmatrao
prolaznike koji su žurili na plažu. Nije mu nijednom palo na um da i
sam ode do vode. Nije želeo da ide tako daleko, a da nju ostavlja
samu.

I najzad je došao taj dan kad su, u zoru, njene oči dobile bistar
pogled i kad su se crvene mrlje jasno videle kao vatre na livadi. On je
snažno zagrli i poljubi.

Tek kad je pripremio doručak i kad se ona smestila da radi,
ispričao joj je šta se dogodilo. Rekao joj je sve, јеr to je bilo nešto što
je morala da zna, da bi shvatila da je imala snage i hrabrosti da se iz
svega izvuče. Sam nikada ne bi ništa postigao da mu ona nije
pomogla. Izborila se sa Kobuderom.

- Sada sam i ja jaka – smejala se – jaka sam kao i ti.
- Na neki način jesi – reče on sasvim ozbiljno.

- Takva snaga čoveka zbunjuje, treba vremena da se na nju
navikne – zadrhtala je.

Čitala je novine dok je on spremao sudove od doručka. Meko
pljuskanje vode i lupkanje tanjira u kuhinji učinilo je da se oseća
toplo i prijatno.

- Kasnije ćemo otići na plažu – rekla je.
- Možemo. Leto je gotovo prošlo. Trebalo bi da što bolje
iskoristimo ove naše poslednje dane ovde. Sem toga postoji jedan
bračni раr u gradu s kojima bih želeo da te upoznam...
- Nik... – podigla je pogled s novina koje je čitala. Prišao joj je.
- Zašto me tako izbezumljeno posmatraš? – Poljubio ju je.
- Pogledaj ovo – gurnula je presavijene novine prema njemu.
Uzeo je novine i spustio pogled sa njenog zabrinutog lica na
stranicu koju mu je pokazivala.
- Trebalo bi da pozovem Geldu – reče ona kao iz velike
daljine.
»Policajac poginuo u sudaru« - čitao je naslov. Informacija je
bila iz Ki Vesta na Floridi. »Detektiv, poručnik Luis J. Kroker,
pronađen je mrtav juče u iznajmljenim kolima. Kako saznajemo, kola
su verovatno sletela s autoputa velikom brzinom, istočno od Ki
Vesta, srušila se niz nasip i zapalila. Jaka kiša i vetar koji su ovde
vladali nekoliko dana, verovatno su doprineli ovom nesrećnom
slučaju. Očigledno je da je Kroker (43) došao u Ki Vest na odmor.
Njegov neposredni pretpostavljeni, kapetan Majkl C. Finigen
obavestio nas je...«
Nikola je prestao sa čitanjem. Osećao je kako mu srce udara
kao ludo u grudima i kako odjekuje kao da se nalazi u praznoj hali.
Pogled mu se zamaglio i nije bio svestan da su mu novine kliznule
niz prste.
- Nikola... – Justina je stajala kraj njega ruku prekrštenih na
grudima, potpuno slomljena – uopšte ne verujem da je to bio
nesrećanj slučaj... Ne verujem ni da je Kroker mrtav.
Ali, Nikola je znao da je Kroker mrtav. Bio je to njegov karma.
Osetio je njegovu smrt kao zabadanje noža u grudi. Bol koji nikada
neće prestati.

Setio se zašto je Kroker otišao u Ki Vest. Ponovo je pročitao
članak, sada vrlo pažljivo. Pisalo je da je bio na odmoru u Ki Vestu.
Kao da se Krokerov kami stvorio kraj njega, s desne strane jasno je
čuo njegove reči: »On je ubica, Nik. Nema ni najmanje sumnje da je
on kriv za smrt Anđele Didion. On je ajkula-ljudožder. Moraš to da
shvatiš«. Kao da mu je topao vetar dunuo preko lica dok se prisećao
prošlih događaja. Sad ih je video u novom svetlu. Kroker i Tomkin
bili su u otvorenom neprijateljstvu. Tomkin je više od svega želeo
Krokerovu smrt, jer je ovaj hteo da ga optuži. Tomkin je morao da se
pobrine da ga ućutka. Frenk, glavni Tomkinov gorila, bio je nestao u
to vreme iz grada. Kuda je mogao da ode?

»Moram da ga optužim« – govorio je Kroker. – »To je sada
pitanje časti. Ako ja to ne učinim, niko drugi to neće moći da učini«.

Ustao je i prišao telefonu. Um mu je sada bio sasvim bistar.
Tačno je znao šta treba da radi. Osećao je da ga čitavo telo boli kao
da je prebijen. Smatrao je da nije pošteno to što im se dogodilo.
Takvo prijateljstvo trebalo je da se čuva, nije smelo da nestane u
jednoj noći. Znao je da je ovo tipično zapadnjačko razmišljanje. Bio
je očajan. Mogao je da jasno vidi njih četvoro, Krokera, Geldu,
Justinu i sebe kako veselo trče po plaži sa suncem u očima. Ali, onda
je te slike nestalo. Zauvek. Međutim, nije bilo baš tako. Odmah je
pomislio da ljubav i prijateljstvo u Japanu nikada ne nestaju i da su
povezani. To ga je malo smirilo.

Najzad je znao gde je njegovo mesto u vremenu i prostoru.
Shvatio je da su žrtva i osveta kameni međaši japanske istorije čiji je
i on jedan deo. To je bila poslednja Itamina poruka koju sve do sada
nije mogao sasvim da razume.

Krokerova smrt objasnila mu je mnoge stvari.
Citat vezan za tokugavu prolete mu kroz glavu. Znao je šta
treba da učini.
- Šta je to? – Glas joj je bio piskav kao da je još uvek bila u
šoku.
Prineo je prst usnama. Govorio je u slušalicu.
- Da li je u kancelariji? Nikola Lajnir je ovde. – Sačekao je
trenutak da mu Justina priđe i zagrli ga.

Javio se Frenk. Dakle, vratio se sa svog pohoda. Međutim,
njegov glas je bio ravan dok je govorio.

- Da li si se dobro odmorio? Jesi. Šteta što si propustio velika
uzbuđenja. – Osećao je kako ga njene dojke pritiskaju. Pružio je ruku
i zagrlio je. – Svakako, kad se drugi put sretnemo, pričaću ti. – A u
sebi je potnislio: »To će možda biti mnogo pre nego što se ti nadaš,
prokletniče«. Frenk mu reče da malo sačeka.

Nikola zatvori oči: video je pred sobom ravnu površinu mora
koje je pod blještavim suncem sijalo kao ogledalo...

- Ja sam – reče u slušalicu – razmišljao sam o vašoj ponudi.
Da, da, sećam se šta sam tada rekao. – Otvorio je širom oči. Justina,
sasvim blizu njega, mogla je da oseti koliko je napet. Čudila se
mirnoći njegovog glasa i rečima koje je izgovarao dok je osećala da
sav cepti od besa. – Da, da, ali stvari su se znatno promenile i ja bih
da promenim svoju pređašnju odluku. Verovatno ste iznenađeni,
znam. Doći ću kad god vi hoćete – njegovi prsti su pobeleli koliko je
jako stezao slušalicu. – Da, čitao sam o tome u novinama. Da bio mi
je prijatelj. Poznavao sam ga prilično. – Justina, osećajući kako bes
raste u njemu, stezala ga je sve jače da mu na neki način skrene
pažnju na sebe i smanji tu njegovu žestinu.

Osećao je kako se Justinina toplina preliva u njega. Znao je da
je želi više nego ikada. Znao je da će voditi Ijubav s njom pre nego
što krenu na plažu. Znao je da se vraća u život.

- Za nedelju dana? – govorio je još uvek s Tomkinom. – Da,
biću spreman. Nije uopšte nikakav problem. Moraćete samo da me
upoznate sa svim neophodnim detaljima. Ali, čak i tada... Dobro,
imamo još vremena da se o svemu detaljno dogovorimo, zar ne? –
Slušao je šta mu Tomkin govori, a sasvim je jasno bilo da mu je duša
negde na drugom mestu. – Dobro, videćemo se onda uskoro. Da,
uskoro.

Kroz misli mu opet proleti Tokugavin citat: »Da bi upoznao
svog neprijatelja, najpre moraš da mu postaneš prijatelj«.

Zagrlio je snažno Justinu. Iznad svega je želeo njenu toplinu.
Sledio se na pomisao da je Tomkin poslao Frenka u Ki Vest da
pronađe onu ženu. I Kroker je krenuo u Ki Vest da je traži i ubijen je

tamo. »Ubijen«. Reč je visila u vazduhu, zvonila je kao tučano zvono
u njegovoj glavi.

»I kad jednom postaneš njegov prijatelj, njegova odbrana biće
oslabljena. Onda možeš da odabereš način na koji ćeš ga uništiti«.