Eric van Lustbader - Nindža (SR)

osmehnuo kad je prepoznao Tomkina. Pružio mu je ruku. Poveo ih
je levo u prikolicu koja je služila kao štab konstruktorima. Tomkin
ga kratko predstavi kao Ejba Rusoa, šefa smene. Ruso prodrma
Nikolinu ruku snažnim stiskom. Dao im je šlemove i pođoše.

Frenk ih povede unutar građevine kroz ogroman ulaz a zatim
kroz hodnik koji su osvetljavale sijalice. Tu je čudan miris
građevinskog materijala i vlage ispunio njihove nozdrve.

Tamnozelene plastične krpe još su visile na zidovima lifta, koji
ih je odvezao na vrh kule. Tu ih srete čovek krupan kao Frenk mada
nešto niži. Ćutke su išli hodnikom.

Tavanica je bila presvučena kao i zidovi tamnoplavom
tkaninom koja se tu i tamo presijavala navodeći na pomisao da je sve
presvučeno svilom. S desne strane zid je bio u staklu, odnosno biće u
staklu kad bude sve završeno, sada je samo bila nameštena mreža.
Videla se panorama Menhetna od koje je zastajao dah. Videlo se
daleko na zapad i sever. S druge strane ulice bile su visoke zgrade
koje su se spuštale prema reci Hadson. Prema severu, tlo se malo
uzdizalo i tu je počinjao Centralni park.

Hodnikom se stizalo do duplih metalnih vrata. Na svakom
krilu se nalazila okrugla brava. S leve strane drvena vrata su vodila u
male kancelarije koje još nisu bile zastrte. U nekim su se videle
velike rolne tapisona.

Topao vetar neprestano ih je pratio. Ne može se tako lako
uteći toplom danu na Menhetnu.

Tomkin zastade pred vratima i pogleda napolje. Ruke
podignute kao da će početi da peva neku opersku ariju reče:

- Vidite li ono što ja vidim, Nikola? – okrenuo se na čas. –
Smem da Vas zovem Nikola? – Ali to je bilo samo retoričko pitanje i
on nastavi ne čekajući odgovor. – Nekad je to bio veliki svet
napolju. Nekad je nešto predstavljao za svakoga – bar za onoga ko
je imao smelosti da ode napolje i zgrabi svoj deo. – Ruka mu se spusti,
a prsti mu se zgrčiše. – A sada to nije ništa nego obična
industrijska farma. Tu nema ni prostora ni vremena. Znate li šta to
znači? Reći ću Vam. Tamo više nema dovoljno ničega. Davimo
jedni druge u naporu da preživimo. Da, dobro ste me čuli. Reč je o

preživljavaju, a ne o stvaranju dobiti. Svet postaje homogenizovan.
Shvatate li? Ne? Da li biste voleli da budete Marko Polo? Da
putujete dve i po godine kroz azijska prostranstva: da dođete do
Kine i zemlje o kojoj nijedan čovek sa Zapada nije ni sanjao, a
kamoli da je spustio nogu na njeno tlo? Može li u ovom svetu biti
nešto što bi moglo da se uporedi sa tim uživanjem. Reći ću Vam
hiljadu puta – ne!

Krenuo je napred, kao u transu stavio ruke na strukturu koja
je podsećala na paukovu mrežu.

- Znate li – šapnuo je – da ja pojma nemam koliko novca
imam. Mogao bih da najmim službenike da to izračunaju, ali dok bi
oni to uspeli, brojke bi izgledale sasvim drugačije. U svakom
slučaju, suma je velika da bi čovek o njoj mogao mirno da razmišlja.
Na licu mu se pojavila tanka skrama znoja. – Nema, takoreći,
ničeg na ovom svetu što ne bih mogao da imam ukoliko poželim.
Verujete li u to? – Okrenuo se prema Nikoli. Glas mu je postao divlji i
vene na slepoočnicama su mu nabrekle. – Mogao bih da Vas bacim
niz fasadu ove zgrade. Sada. Tek tako. Mogao bih to da uradim, a da
mi ne fali ni dlaka s glave. Da, možda bi me malo ispitivali, ali to bi
bilo sve. Odmahnuo je rukom. – Ali neću to da radim.

- Sad mi je lakše – reče Nikola, ali Tomkin se napravi da nije
čuo njegove reči.

- To bi bio suviše despotski čin prikazivanja moje moći. To me
ne interesuje.

- Kao da ste razočarani.
- Šta? – vraćao se polako iz svog sanjarenja. – Ne, nisam. Ali,
da Vam kažem nešto, kao i svi veliki ljudi pre mene, ja sam opsednut
smrtnošću – svojom smrtnošću. Oklevao je. – Želim sve najbolje
Justini, obema mojim kćerima.
Nikoli se činilo da je Tomkin zeleo, u stvari, nešto drugo da
kaže.
- Siguran sam da će one to i dobiti.
- Ne pravite se pametnim i ne povlađujte mi – reče, besno
Tomkin. – Dobro znam da nisam uspeo kao otac. Justina ima nevolja
u svojim odnosima sa muškarcima, a Gelda se upravo razvela od

četvrtog muža i ja ne mogu, ni uz najbolju volju i četu ljudi, da je
spasem alkohola. Stalno se mešam u njihov život. Ulećem i izlećem,
a one to teško podnose.

- Justina izgleda da ne želi da ulećete u njen život.
- Nema drugog izbora – zareža Tomkin. – Ja sam još njen otac,
bez obzira šta ona priča. Ja je volim. Volim ih obe. Mi smo ludi svi,
na ovaj ili onaj način. Samo što su njihove brige vidljivije od
nevolja većine ljudi.
- Slušajte, gospodine Tomkin...
- Nemojte da me prekidate, Nikola. Nemojte sada da počinjete
kad smo tako lepo počeli da se slažemo. Bljuvao je reči kao plamen
iz usta. – Znam da joj se nije dopalo kad sam se umešao pre dve
godine. Ali šta sam drugo mogao da uradim? Bila je zaglibila suviše
duboko. Odmahnuo je glavom. – Pratila je tog kretena kao da je sam
bog.
- Rekla mi je... – počeo je Nikola.
- Da li Vam je rekla da je držao muški studio? Da je bio peder?
Da je više voleo muškarce? Da li Vam je rekla da ju je vezivao i
mlatio pre nego što bi legao sa njom? Da li Vam je rekla bilo šta od
toga? Lice mu je odražavalo bes i stid. Nije kontrolisao svoje reči.
- Ne – reče Nikola – to mi nije rekla.
Tomkin se kratko nasmeja, više zalaja kao životinja.
- Mogao sam da se zakunem da Vam to nije rekla – glava mu je
bila ispružena napred i u tom položaju je neverovatno podsećao na
lovačkog psa. Nikola se pitao da sada nije malo preterao. Ako je
tako, Tomkin je sada odgrizao komad veći nego što može da proguta.
- Niste morali sve to da mi kažete – reče.
Glas mu se opasno podigao.
- Zašto? Zar Vam se stomak prevrće na tu pomisao? Da li
Vam se ona sada gadi kad znate kakva je žena u stvari? Zar mrzite
sebe što ste uopšte počinjali nešto sa njom?
- Uopšte nije važno šta je ona radila u prošlosti – reče
Nikola. – I to što je preživela u prošlosti, nema nikakvog uticaja ni na
mene ni na nju. Gledao je u Tomkina, u to oznojeno lice. – Znam
kakva je žena Justina, Tomkine. Samo se pitam da li Vi to znate.

Tomkinove oči izgledale su opasno, kao da će da iskoče. A
onda se sve izmenilo kao da je u času postigao savršenu kontrolu nad
sobom, svi znaci besa nestali su s njegovog lica. Nasmešio se,
udario Nikolu po ramenu i rekao:

- Nećete mi zameriti što sam želeo nešto da proverim?
Nikola shvati koliko je Tomkin, u stvari, slab. Zato je pravio
ceo taj šou, zato je toliko branio svoje kćeri jer one su bile suviše
važne za njega – za njegovu besmrtnost. Nikola se pitao da li je on
možda razočaran što nema sina koji bi nastavio porodičnu lozu.
Čudno, upravo zbog te slabosti, čovek je počeo da se dopada
Nikoli umesto da mu se zgadi. Naučili su ga u Ito rju da idmeri
koliko je protivnik slab i da ga onda potuče. Ali van dođoa Nikola je
naučio da ljudi često žive svoje živote i da imaju dosta slabosti.
Zbog toga su bili ljudi, bili ranjivi, zato su bili zanimljivi. Musaši,
na primer. Ako bi neko verovao u reči Go Rin No Šoa, smatrao bi da
on nije bio čovek već spomenik od čelika, nepokretan i bez osećanja.
A bilo je toliko priča o Musašiju. Jednu Nikola nikada nije
zaboravljao, onu u kojoj se govorilo kako je Musašija pobedio
nindža sa papirnom lepezom u ruci. Verovalo se da nindže imaju
neku natprirodnu snagu i zato je Musaši tako lako izgubio bitku.
Nikola je znao da u tome ima mnogo više nego samo to. Pa ipak, bilo
mu je milo što je saznao da je i veliki Musaši, Svetac mača, ipak
okusio i poraz.
Bilo bi suviše lako odbaciti Tomkina kao zlog čoveka i
prekinuti sve veze sa njima. Ali, fasade ljudi su upravo samo to. On
je dotakao pravi nerv i za trenutak je ugledao nešto drugo u tom
čoveku, nešto što mu je davalo drugi vid, što ga je činilo ljudskim
bićem. Šta više, Tomkin je bio dovoljno inteligentan da shvati da je
dozvolio Nikoli da baci pogled u njegovu dušu i, naravno, znao je da
je Nikola sada zainteresovan za dalja otkrića. Nije morao dugo da
čeka.
- Želeo bih da radite za mene – reče Tomkin lako. – Želeo bih
da otkrijete šta se to događa. Znam sve o Jakuzi: čak sam imao i
sukob sa Šotom. Naravno, čuli ste za njega? Nikola klimnu glavom
i Tomkin nastavi:

- Gadan i tvrd orah. Ali sredio sam ga. Sredio sam ga. –
Palcem i kažiprstom zamišljeno je čupkao donju usnu. – Ipak, ne
znam ništa o nindžama, a ono o čemu ništa sam ne znam prepuštam
stručnjacima. – Pružio je kažiprst prema njemu. – Vi ste stručnjak
za te nitkove, nije li tako?

- Moglo bi tako da se kaže.
- Dobro, želim da Vas unajmim. Pronađite šta je u pitanju.
Pružio mu je savijeni papir sa grbom nindže. – Uzmite ovu prokletu
stvar. Ja je ne želim.
Nikola se nije ni pomakao.
- Kad ste ovo primili?
- Kao što sam rekao, stiglo je s poštom iz Japana, čekajte da se
setim, pa pre nedelju dana.
»Pre nedelju dana«, mislio je Nikola. »To ne može da bude
puka koincidencija. Barijev leš je nađen baš u to vreme. Onda je on
bio u pravu. Tomkin je bio cilj«.
- Mislim da ste obeleženi za ubistvo – reče mirno.
Tomkin nije čak ni trepnuo.
- U redu, to mi se događalo i ranije.
- Ali nije bio nindža u pitanju.
- Nije – složi se Tomkin. – Rekao sam Vam da sam imao
problema s Jakuzom.
- To je nešto drugo.
- Kako? Pa, nikada nisu uspeli da dođu do mene.
- Ima hiljade načina na koji nindža može da Vas se dokopa.
Ali, ne treba gubiti vreme otkrivajući te načine. Nikada Vam to
ne bi uspelo.
- Tvrdite li to pazar? – Tomkinove oči postadoše tvrđe. –
Želite li da sebi dignete cenu pre nego što počnete da radite?
- Nisam još ni rekao da prihvatam posao. Tomkin sleže
ramenima.
- Kako hoćete. Ja imam Frenka i Vistla ovde. Ne brinem
previše.
Nikola ih čak i ne pogleda.
- Tomkine, ako je nindža zaista najmljen da Vas ubije, on će

proći pored ove dvojice kao da su statue.
- Dakle, bio sam u pravu, tvrdite pazar.
- Ne, ne tvrdim pazar. Pored toga, zbog Vas sam zakasnio na

važan sastanak. Uopšte me ne...
Propustio je prvi znak i obojica se baciše na njega. Frenkove

ruke su ga stezale, a Vistlov revolver kalibra 38. bio je uperen u
njega.

Međutim, u sekundi je sve bilo izmenjeno.
Nikola je bio u klasičnoj prvoj poziciji joroi kumiuci, koja se
svojevremeno koristila kad je ratnik nosio oklop, ali i danas je bila
vrlo efikasna kad je čovek bio u običnom zapadnjačkom odelu.
Vistlov revolver je bio u horizontali, njegov kažiprst počeo je
da povlači okidač. Nikola iskorači napred, desnom nogom udari
čoveka s leve strane dok mu levom rukom izbi oružje. Čula se
eksplozija i metak se zari u suprotni zid ostavljajući siv trag na
plavom tapetu.
Vistl pokrenu desnu ruku prema Nikolinom stomaku.
Posmatrao ju je široko otvorenih ociju jer mu se učinilo da se
smrskala o neki tvrd zid. Viknuo je od bola kao da mu je ruka
savijena unazad, osetio je nešto toplo, a zatim nešto kao udarac biča.
U istom trenutku, Nikolina leva ruka spusti se na njegov vrat i on se
sruši, bez svesti.
Tada se Frenk pokrenu. Nije se mašio revolvera ispod
pazuha. Njegovi prsti su bili tvrdi i ukrućeni kao daska dok je išao
napred.
Nikola je stajao nepokretno, gledajući kako teče napad. Imao
je dosta vremena. Video je da je čovek levoruk i da očekuje da će ga
on napasti karate-tehnikom.
U trenutku Frenkovog napada Nikola se pokrenu kao od šale,
gotovo nevidljivo, raširivši svoje smrtonosne ruke. Tomkinu, koji je
zainteresovan sve posmatrao sa strane, učinilo se da se on nije ni
pokrenuo i da je gotovo nežno gurnuo svoje laktove u rebra
napadača. Frenk se spusti kao krpa na pod.
- Znao sam da ste dobri – reče Tomkin uzbuđeno – Znao sam
to! Izveštaji su to govorili, ali njima se ne može uvek verovati. Ako

na prvi pogled verujete ljudima, brzo ćete se naći u bezizlaznoj
rupi. To se uvek događa. Pogledao ga je i pružio mu ruku. – Srećan
sam što ste nam se pridružili, Nik.

Nikola je gledao u Tomkinovo lice dok je isao prema liftovima
sa njim duz hodnika.

- Rekao sam da nisam zainteresovan da radim za Vas. –
Pritisnuo je dugme. Lift poče da se diže. – Vi ne poštujete ljude.
Tomkin mu priđe prelazeći preko tela koja su ležala na podu bez
svesti.

- Nije tačno.
- Tačno je. Ne želim da sa mnom neko upravlja. Ni Justina to
ne voli. Ništa Vam ne dugujem, Tomkine. Nemate nikakvog prava na
mene.
- Trenutak, Nik – Tomkin ispruži ruku.
- Ne zovite me. Ja ću zvati Vas.
Vrata su počela da se zatvaraju jer je Nikola pritisnuo dugme
za prizemlje, ali Tomkin je držao vrata obema rukama. Lice mu je
bilo tvrdo kao granit i u očima mu se videla čudna svetlost.
- Niste li zaboravili nešto? – prošaputao je. – Nije u pitanju
samo moj život već i život moje kćeri. Ne biste želeli da Justina
padne šaka tom ludaku, zar ne? Razmislite o tome. – izrekavši to, on
pusti da se vrata divljački zalupe.
Nikola se sećao one noći kad su on i Justina bili zajedno i kad
je ona stvar uletela kroz prozor njene kuhinje. Posetnica Kuđi-kiri
nindže, smišljena da izazove strah, najmoćnije nindžino oruzje. A
Kuđi-kiri je bila nindža rju od koje su svi zazirali. Njen grb je bio
ideogram komuso okružen sa devet dijamanata.
Justina! Gotovo je vrisnuo. Želeo je da odmah nađe telefon.
Gledao je kako promiču spratovi pored njega.

Napolju na ulici on vide tamnokosog čoveka, širokih ramena i
odlučnog lica. Podsećao je na kauboja. Stajao je pored belog »forda
sedana«. Iako nije imao crveno svetlo na krovu, odmah se videlo da je
automobil policijski. Nikola je prepoznao čoveka. Bio je to detektiv
poručnik Lu Kroker. Bacivši svoj zaštitni šlem jednom radniku,

Nikola se uputi preko dasaka ka uglu.
Našao je telefon u pokretnoj kancelariji Ejba Rusosa. Hteo je

da nazove Reja Florama u Vest Bej Bridžu, ali znao je da mu Justina
to nikako ne bi oprostila. Zato je zatražio od informacije telefon
doktora Dirforta i razgovarao je sa njim nekoliko trenutaka. On je
pristao da malo bolje pripazi na Justinu.

- Lajnir – reče mu Koker kad mu ovaj priđe po suncu – šta
ste dođavola radili kod Rafaela Tomkina? Držao je drvenu
čačkalicu u ustima i sada ju je izvadio s dva duga mršava prsta.

- Dobar dan poručniče – reče Nikola.
- Dosta s učtivim dijalogom i upadajte – reče Kroker i
zavuče se na sedište iza volana. – Posao nas čeka.
Nikola otvori vrata s druge strane i uđe. Još dok mu je jedna
noga bila na asfaltu kola zagrmeše i kretoše.
- Zar niste od svog druga Itoa dobili određena uputstva –
upita Kroker. – Pokušavao je da se probije kroz saobraćajnu
gužvu i da uhvati levu stranu Park avenije bliže polovini druma.
- Tomkin me je pokupio dok sam čekao Vas. Kroker zagunđa.
- Zar Vas mama nije upozorila da ne ulazite u kola puna
nepoznatih ljudi? Gospode! Šta je taj idiot hteo od Vas?
- Ne moram da odgovorim na to pitanje. – Kroker okrenu
glavu prema njemu potpuno zaboravljajući gde se nalazi. Buljio je
u Nikolu.
- Slušaj, momak, nemoj da mi otežavaš stvari. Kažem ti da je
sve što ima veze s Rafaelom Tomkinom moj posao. A sad da čujem!
Divljački je pritisnuo kočnice da bi skrenuo ulevo.
- Zašto Vas toliko interesuje Tomkin? – Nikola se već zamorio
od ispitivanja.
- Slušajte, Lajnir – Kroker je pažljivo naglašavao svaku reč.
Bilo je očigledno da se uzdržava s naporom. – Činim sve što mogu da
ostanem u granicama građanske pristojnosti i da se ophodim sa
Vama s poštovanjem. Nisam besan. Ali, danas jednostavno nije moj
dan: na kraj sam srca. A to što ste Vi pored mene znači da nije ni
Vaš dan. A sada budite ljubazni i recite mi ono što želim da znam.
Obećavam da neće boleti. Legao je na sirenu i krenuo pored Parka.

- Ja se viđam sa njegovom kćerkom – reče Nikola. – Želeo je
da me proveri, da vidi ko sam.

Kroker udari po volanu nekoliko puta.
- Prokletstvo! – uzviknuo je. – Prokletstvo! Vrteo je glavom. –
Da li Vi uopšte nešto znate o njemu? Opsovao je sočno i okrenuo
»sedan« u polukrug.
Kad su prošli ispod 42. ulice, on reče.
- Gospodine, mislio sam da ću izbeći prokletu gužvu ako
vozim uz Park, a vidi ti sad ovo. Pokazao je na blještavo more
automobila. Bilo je vrućina u kolima i vazduh je bio težak od
isparenja benzina i ulja koje se pregrejalo. – Dođavola s tim.
Ispružio je levu ruku i mašio se sirene. Crvena svetlost upali se na
krovu. – Gospode, pomozi! Leto u Njujorku!
Krenuli su na istok Tridesetom ulicom i Kroker isključi
sirenu.
- Koja je?
- Šta koja?
- Kćerka, Lajnir. Koja kćerka je s Vama? Gelda, ona koja voli
Čivas, ili je to ona mlada luda – kako joj beše ime? Ludo nešto...
- Justina.
- Da. Nikada to ne mogu da zapamtim. Slegao je ramenima. –
Suvise je lepa, da bi bila od Tomkinovih. Okrenuo je glavu i
ispljunuo čačkalicu kroz otvoren prozor. – Govorio sam s njom pre
nekoliko meseci. Teško da je čovek može lako zaboraviti.
- Da – reče Nikola – zaista je lepa. Želeo je da bude s njom
sada umesto što se ovde kuva u ovoj toploti na putu prema
mrtvačnici. Prokleti Tomkin – mislio je besno. A onda se nasmejao u
sebi. Mora se priznati da prokletnik stvarno dobro poznaje ljude. A
onda se setio nečeg drugog. – Odlično poznajete tu porodicu.
Zaustavili su se na crvenom svetlu između Treće i Druge
avenije. Velika hladnjača je pokušavala da se uvuče u reku vozila.
Kroker se okrenu da ga pogleda s jednom rukom na
otvorenom prozoru. Imao je sive oči i dosta dugu crnu kosu
začešljanu unazad. Kao da je prošao kroz ratove.
- Zaista ste radoznali za običnog građanina.

Kolona automobila krenu, mileći iza hladnjače koja je uspela
da se uvuče u red. Krokerov glas se odjednom promeni, postade
nežniji.

- Mislim da se starom mangupu ne dopada što se viđate s
njegovim detencetom.

- Mogli biste tako da kažete. – Ponovo su stali. Vrućina je
bila nesnošljiva. – Šta mislite o meni?

Kroker sleže ramenima.
- Došao sam na Pen stanicu tačno na vreme i video vas kako
ulazite u limuzinu. I Frenk je bio tu.
- Da, svakako. – Nikola se namršti. – On i Vistl su se
podobro potrudili da me odvrate od mojih namera.
Kroker ga pogleda.
- Kao da Vam to nije mnogo smetalo.
- Ionako sam želeo da odem iz te kuće. Kroker zabaci glavu i
nasmeja se.
- Lajnir – reče – ulepšali ste mi ovaj grozni dan.
Uskoro su stigli do uzroka zastoja. Voda je siktala iz hidranta.
Ulica je bila sva vlažna. Neka deca bez košulja sa pantalonama
zavrnutim do kolena igrala su se. Kroker zatvori prozor i prođoše
kroz vodenu zavesu kao da se nalaze u mašini za pranje kola.
- Da li Vam to nedostaje? – upita Nikola.
- Šta? Šta da li mi nedostaje? – Kroker poveća brzinu.
- Pušenje – primetio je da su prsti Krokerove desne
ruke žuti od nikotina.
- Dođavola, u pravu ste, nedostaje mi – zareža Kroker. – Šta
mislite, zbog čega neprestano žvaćem ove proklete mentol
bombone? Nemam vremena ni da jedem ljudski sa svim tim čudima
koja se događaju u ovom prokletom gradu. Nisam ljudski spavao već
tri noći. Skrenu na Prvu aveniju i uz skripu kočnica, što mora da je
ostavilo nešto gume na asfaltu, skrenu prema parkiralistu
zelenkaste zgrade u kojoj je bio Medicinski institut. Krenuli su uz
stepeniste.
Kroker krenu prema ulazu, pokaza svoj bedž čoveku na
recepciji, ovaj samo klimnu glavom a kad Kroker reče:

- Pozovite doktora Itoa – on okrenu tri telefonska broja.
Dok je spuštao slušalicu, pogleda ih i rece:
- Doktor Ito će odmah stići. U mrtvačnici je.
Kroker pogleda uokolo i zagleda se u policajca na dužnosti.
Nije ga poznavao.
Vinsent se pojavi. Nosio je zeleni radni mantil koji se vezivao
na leđima.
- Zdravo, Nik – reče ozbiljno. Krokeru pruži ruku. Poveo ih
je prema mrtvačnici. Sišli su u prizemlje.
Nikakav miris se ovde nije osećao. Nikola je uvek mislio da će
tu mirisati na razne tečnosti za dezinfekciju i bez sumnje na
formalin. Bila je tišina. Čulo se samo škripanje vrata. Upravo su
obavljali jednu autopsiju. Vinsent priđe zidu sastavljenom od
metalnih vrata i povuče dvoja. A onda opisa šta je otkrio.
- Onaj ko je ovo učinio nije običan napadač – zaključi on. –
Pogledajte kako su sternum i rebra slomljeni.
Nikada nešto tako nisam video. Kao da je izudaran štapom za
bezbol – reče Kroker.
Vinsent odmahnu glavom.
- Nije, poručniče. Sve je to učinjeno ljudskim telom. Kroker
zareža.
- Idiotski! Ljudsko telo ne može da nanese tako tešku
povredu u tako kratko vreme. Taj čovek mora da ima pesnice kao
maljeve.
- Nisu to bile pesnice – reče Vinsent. Kroker se zagleda u
njega.
- Siguran sam da Vas ovo nekuda vodi, doktore. Poručniče –
reče Nikola. – Teri je bio sensei, majstor za kenđucu, karate, aikido.
Nijedan živi čovek nije mogao toliko da mu se približi da bi ga ubio,
ukoliko...
- Ukoliko šta? Želim da to čujem.
Kroker prekrsti noge i nonšalantno se nasloni:
- Postoji kenđucu tehnika kojom se služio i koju je opisao
Mijamoto Musaši, najveći japanski mačevalac. Ovaj udarac zove se
udarac tela, iz očiglednih razloga. Ako se koristi rame...

- Čovek mora da je građen kao tenk – reče Kroker.
- Baš naprotiv – reče Nikola – možda je rastom niži od
Vinsenta. Ne govorimo trenutno o čistoj fizičkoj snazi, već o jednoj
mnogo većoj snazi – onoj unutrašnjoj.
- Slušajte Lajnir, tu vrstu snage video sam kako upotrebljava
Dejvid Karadin u »Kung Fuu« i mogu Vam reći da nisam poverovao
u nju.
Nikola se nasmejao:
- Onda moramo da počnemo da Vas podučavamo.
Kroker ustade i reče:
- Vi se, dakle, slažete sa Itom. Mislite da je ovo dvoje ubio
Japanac?
- Ne mogu baš da se setim ima li zapadnjaka koji su kenđucu
sensei. A čak ako i jesu, niko ne bi mogao da ubije na ovakav način.
To je duhovno ubistvo koje je daleko od njih. – Kroker je buljio u
Terijeva smrskana prsa.
- Nema ničeg duhovnog u ovome, čoveče. Ovo je rad motorne
testere.
- Da li je neko oružje kojim je izvršeno ubistvo nađeno u
Terijevoj kući? – upita Nikola.
- Samo mač...
- To je Terijev katana – prekide Vinsent – ležao je uz njega.
- Da – reče Kroker – ali na njemu nije bilo krvi. Nije nađeno
nijedno oružje kojim je moglo da se napravi ovo. Ali, to ne znači
ništa. Momak je mogao da ponese oružje sa sobom.
- Nije to uradio – reče Nikola. – Poručniče, ubistvo je
velika umetnost u Japanu više od dve hiljade godina. U druga
vremena to je bio način života Japanaca. A danas, mada postoji
moderni Japan koji čvrsto stoji na svom mestu, tradicije su ostale.
Još postoji bušido, Put ratnika.
- Šta je to dođavola?
Nikola se nasmejao.
- Mislim da to ne mogu da Vam objasnim za nekoliko minuta.
- U redu. Imam mnogo vremena. – On izvadi paketić
pepermint bombona iz džepa i uze jednu. – Nisam dugo jeo. Kako bi

bilo da o tome razgovaramo za vreme ručka?
Nikola klimnu glavom, a Kroker se okrete Vinsentu.
- Doktore, hoćete da potpisem dokumente sad kad sam tu?
- Dobro – reče Vinsent i zađe u malo udubljenje gde su ležali

plastični džakovi sa stvarima ubijenih koje je trebalo da preuzme
policija. Vinsent donese dva džaka, pruži ih Krokeru, a zatim
donese neke papire koje Kroker potpisa.

Kroker pogleda u Vinsenta, i reče:
- Javiću Vam se.

Doktor Dirford se uznemirio zbog Nikolinog telefonskog
poziva. Mada mu Nikola nije mnogo rekao, imao je o čemu da
razmišlja.

Imao je zakazane preglede sve do 12:30, ali čim je njegov
poslednji pacijent izišao, odmah je seo u kola i odvezao se na Đun
roud. Stalno je bio u vezi sa Rejom Floramom, ali nije se ništa novo
saznalo o dva ubistva, a sam je morao da uvede u stvar policiju. To
neće izići na dobro, mislio je Dirford dok je vozio preko metalnog
mosta ka Đun roudu.

Skrenuo je desno i zavalio se u sedište. Galebovi su uzleteli i
kružili nad vodom s njegove leve strane.

Pomisao na nindžu proganjala ga je celim putem do Justinine
kuće. Od susreta sa njim on nije imao nijednu mirnu noć. U
snovima bi se vraćao u džunglu punu noćnih isparenja, i
preplavljenu žestokom ubistvenom toplinom u toku dana. Preko dana
puščana paljba je bila stalna i smrtonosna, a u toku noći mira nisu
imali od skrivenih snajpera. Ali, jedne noći se specijalno bojao kad
bi mu se vratila u snove. Borio se da je zaboravi. Znao je da će
uskoro morati da počne da upotrebljava neke pilule za smirenje da
bi zaspao bar nekoliko sati.

Parkirao je kola uz kuću i krenuo stazom prema ulazu. Popeo
se stepeništem do vrata, zakucao. Iza njega se čulo pljuskanje okeana
i krikovi dece koja su se bacala u talase. Dlakavi pas je zalajao jureći
po pesku za loptom. Tela namazana kremama i uljem pržila su se na
suncu. Hladnjikavi vetar je duvao s vode i obarao suncobrane. Čulo

se i brujanje nekog aviona.
Justina dođe da otvori. Nasmešila se:
- Dobar dan, otkud Vi?
- Ništa naročito – slaga Dirfort. – Išao sam ovuda, pa sam

mislio da bi bilo lepo da svratim. Nisam vas video od početka leta.
Justina se nasmeja i ukloni se da ga propusti da uđe.
- Hoćete li nešto da popijete? A kad je on klimnuo glavom,

upita. – Džin i tonik?
- Odlično.
Počela je da priprema piće.
- Tiho je ovde – reče on. – Imate li posetilaca?
- Molim? – iznenadi se ona. Lupala je led. – Ne čujem Vas.
Ušao je u kuhinju.
- Pitao sam da li ste imali posetilaca u poslednje vreme?

Pružila mu je čašu i počela sebi da priprema piće.
- Samo Nikola dolazi. – Probala je piće. - Odlično, pored

toga ja volim tu samoću. Nikada nisam bila srećna kad je suviše
ljudi bilo oko mene. Nisam se osećala kao kod kuće.

Vratili su se u dnevnu sobu i seli su na sofu.
- U poslu je nešto drugo. Ali, ja ne volim da mešam posao i
privatni zivot.
Doktor Dirfort klimnu glavom.
- Znam šta mislite, i ja sam takav.
Pogledala ga je preko ruba čaše. Pritisnula je ledeno staklo
uz usne i valjala ga levo desno.
- Recite mi, doktore, niste došli ovamo i prešli taj dugi
put samo da biste čavrljali sa mnom?
- Došao sam da vidim kako ste.
- Nisam bolesna – izjavi odlučno. Doktor Dirfort se nasmeja.
- To nisam ni rekao. Nisam poslovno svratio.
- Vidim – gledala ga je netremice. – Da vas nije Nikola
pozvao?
Nasmejao se s olakšanjem.
- Podsećate me na moju najmlađu kćerku Keti. Njoj ništa ne
mođe da promakne. Odmahnuo je glavom. – Da, Nikola me je

pozvao jutros.
- Više bih volela da je pozvao mene – reče Justina – ne

volim što je otišao u grad.
- Mislim da je morao da ode, bar koliko ja znam – reče

doktor Dirfort i spusti piće na stočić. – Mogli ste da idete sa njim.
Odmahnula je glavom.
- Ima suviše posla, pored toga to su bili njegovi prijatelji.

Osećala bih se suvišno. Ne želim da ga pratim svuda. Srknula je
piće. – Svako ima svoj život. Ako se dodiruju – dobro, to je deo naše
ljubavi. Inače, mi smo kao dva točka koji se okreću svako u svom
krugu. Naginjemo jedno drugom, dodirujemo se s oklevanjem, ali
dobro proračunavamo da ne poremetimo svoje orbite.

- A šta ako odete predaleko? – upita Dirfort. – Šta će biti ako
se vaše orbite, kako Vi kažete prepletu?

Justina ustade sa sofe, pređe sobom i zagleda se kroz prozor
na obalu.

- U tom slučaju – reče tihim glasom kao da govori duh – to
će biti zaista strašno, bojim se.

- Devojke će se pobrinuti za Vas, gospodine – šef sale se
ukloni udesno i podiže desnu ruku u vis. Dodirnu svoje tanke crne
brčiće i zagladi ih.

- Mislio sam da ćete me odvesti na ono mesto blizu Parka –
reče Nikola. – Znate na koje mislim.

Sada su bili u istočnom delu grada.
- Mislite na Belmorovu kafeteriju? – upita Kroker. – To mesto
ostavljam mangupima iz podzemlja. Ne bih išao tamo da jedem ni za
šta na svetu.
Bilo je mirno na drugom spratu: samo sto kraj vrata bio je
zauzet. Udaljeni kraj sobe bio je, u stvari, jedna malo uzdignuta
platforma koja se protezala ispod prozora.
Dve kelnerice su bile ljupke. Nosile su kratke suknje i
pripijene bluze.
Kroker zatraži sto pored prozora i jedna ih povede na
podijum. Ostavila ih je i pružila jelovnike pošto je prethodno

zapisala njihovu narudžbinu za piće.
- Koliko dugo ste poznavali Tanaku? – upita Kroker.

Pogledom je preletao preko jelovnika.
- Šest godina – reče Nikola. – Upoznali smo se u kenđucu

sali.
- Ovde?
- Da, ja još vežbam. Povešću Vas tamo posle ručka.
- To će biti deo mog obrazovanja, zar ne? Mislim da ću ja

uzeti slaninu i jaja.
Devojka dođe i donese im piće. Kad je otišla, nastaviše

razgovor. – A taj dođo, kako je Tanaka došao do njega?
- Pa, radio je. – Nikola uze gutljaj svog pića. – Mislim da je

imao nešto novca kad je došao ovamo. Majka mu je ostavila nešto
pre smrti.

- Koliko?
Nikola sleže ramenima.
- Pojma nemam. Porodica mu je bila bogata, ali bilo je
devetoro dece.
- Gde su?
- Koliko ja znam, svi su u Japanu. Teri je jedini napustio
domovinu.
- A otac?
- Poginuo je za vreme rata.
- Da, da – trljao je glavu. – Ipak, potrebno je mnogo novca da
bi se počeo bilo kakav posao ovde.
- Na šta ciljate?
Kroker se bez reči maši za svoje piće.
- Znate kako je s parama? Kad su vam potebne nemate ih. A
sa kreditima isto nije dobro. Ljudi ne žele da čekaju...
Nikola odmahnu glavom.
- Jedini poslovni partner kog je Teri imao u dođou bio je Čejs
Menhetn, ali njega je isplatio pre devet meseci. Dođo je bio unosan
posao.
- Možda je neko želeo da uđe u taj posao.
- Uh, poručniče...

Kroker podiže ruku.
- Samo iskušavam sve mogućnosti. Sigurni ste da je bio
tako pošten i pravedan? Niste s njim provodili 24 časa dnevno.
- Nisam ni morao. Poznavao sam ga. Verujte mi, nije se
bavio ničim ilegalnim. Ne na onaj način na koji Vi mislite.
- A to nas ponovo vraća ka bušidu, zar ne? Prekinula ga je
kelnerica koja je donela hranu. Sačekao je da ode, pa je tek onda
rekao. – Znate šta, Lajnir, za ona dva leša, za koja tvrdite da su bili
Vaši prijatelji, ne kidate se baš previše od žalosti.
Nikola je sedeo savršeno mirno. Njegov puls je ludački
udarao. Osećao ga je na vratu. Ledeni vetar kao da mu je duvao kroz
mozak. Bili su to glasovi njegovih predaka koji su mu kao eho
dopirali iz prošlosti. Ispod stola njegovi prsti su bili nalik na noževe,
njegovi mišići su postali kao čelik. Njemu nije bilo potrebno zaista
nikakvo oružje, nikad mač. Bio je on sam ubojito oružje, prava
mašina za ubijanje kakva nije nikada ranije postojala ni u jednoj
zemlji, ni pre ni kasnije.
Kroker je gledao u njegove oči.
- Dobro, de – reče meko. Mahao je viljuškom prljavom
od žumanceta. – Hrana Vam se hladi. Nastavio je da jede. Nije
bio svestan da je mogao da bude mrtav.

Lu Kroker je bio samo još jedan glupi zapadnjak, objašnjavao
je Nikola sam sebi dok je jeo. Nije imao pojma šta radi ili kakav će
efekat izazvati njegove reči. Rekao je sve to samo da bi što više
otkrio, da bi na Nikolinom licu pročitao njegova osećanja. Ali, na
Nikolinom licu nije moglo ništa da se pročita.

Buđucu ga je tome naučio. Međutim to je bilo davno i njegova
moš samosavlađivanja malo je popuštala jer se suviše dugo družio
sa zapadnjacima.

Mislio je da je dobro što mu se to dogodilo. Znao je da
opasnost dolazi na razne načine ogrnuta. Nije baš mislio da je Lu
Kroker neka vrsta opasnosti, daleko od toga. Ali, znao je da je
neznanje isto tako opasno i da je Kroker stavio glavu na panj. Ne bi
imalo nikakvog smisla da ga je Nikola tada ubio ili bar da ga je

onesposobio.
Kroker je s vremena na vreme gledao u njega dok je jeo i dok

je Nikola pokušavao da mu objasni zamisao bušidoa. Poslusnost je
osnov svega, ali u zapadnjačkim ušima ta reč ima pogrdno značenje,
tako da je pomislio da je pogrešno počeo svoja objašnjenja. Bušido
nije određen samo sociologijom i religijom već i istorijom.
Amerikancima, koji kad je reč o njihovoj zemlji razmišljaju samo u
okviru od dva veka, razmišljanje u okvirima bezbrojnih vekova čini
se kao tamna i nepoznata duboka voda.

Pa ipak izgledalo je da Kroker sve to ozbiljno prima i shvata.
Njegovo interesovanje je bilo sve veće što je Nikola duže govorio.
Najzad, kad im je doneta kafa Kroker se zavali u stolicu i uze mentol-
bombonu. Pogled mu je za trenutak odleteo, a onda reče:

- Imam ženu koja me izluđuje. Nikada nije kod kuće kada se
vratim.

- Ali, prema sopstvenim rečima – reče Nikola – Vi ste
retko kad kod kuće.

Kroker srknu gutljaj kafe, zgrči lice, dosu mleka. Otvori
paketić šećera i istera ga u šolju.

- Ne znam šta je to, ali ne mogu nikako da se naviknem
na to. Ponovo srknu kafu i pogleda u Nikolu. – Da , tako je, istina
je. Ja zaista dolazim u neobična i retka vremena kući, ali
sada je sve gore, razumete?

- Potreban Vam je novi posao – reče Nikola.
- Ne. Mislim da mi je potrebna nova žena. Elison je lekar,
endokrinolog. Radi na nekom projektu vise od tri i po godine. Mora
da je neki proklet slučaj. Mislim da nisu mnogo odmakli za sve ovo
vreme. I nisu otišli dalje od početka. Muvao je čačkalicu po
ustima. – Kako se ponašaju geni...
- Ah, da proizvodnja klonova, zar ne?
Krokeru se to svidelo. Lice mu se obasjalo.
- Da – nasmeja se – ona će stvoriti armiju muškaraca dobrih
tucača. Vi i ja ćemo biti izbačeni iz stroja. Ponovo se nasmejao. –
Ma ne, nije tako dramatično. Ustvari, pokušavaju da se umešaju u
početak rađanja života, u same gene, tako da bi i ljudi sa naslednim

bolestima mogli da dobijaju zdravu decu. Sanjario je za trenutak
nad svojom kafom. – Stvari ne idu dobro. Mislim da je vreme da se
zbriše.

- Pa zbrišite – reče Nikola.
- Da – pogleda ga Kroker. – Slušajte ono što sam malopre
rekao...
- Hajdemo – reče Nikola i ustade. – Zakasnićemo na
sastanak.

Unutra je bilo hladno i suvo čak i bez er-kondišna. Kao da su
zašli duboko pod zemlju gde se održava prirodna svežina.

Zidovi su bili od ogromnih kamenih blokova, toliko debelih da
je lako bilo zadržati svežinu čak i u najtoplijim danima.

Čuo se slab eho njihovih koraka. Krokeru se činilo kao da čuje
neprekidan žamor glasova koji kao da se mešao sa žuborenjem vode:
nije mogao da razume šta govore, ali bili su tu. Što su se više
približavali, mogao je da razazna i druge zvuke: neku buku bez reči
koja ga je podsetila na dane kad je vredno trenirao u odvratnom
prašnjavoim gradu u Džordžiji.

- Film i televizija otkrili su ratničke veštine tek pre
nekoliko godina – reče Nikola dok su išli i dalje napred – i pretvorili
ih u cirkusku zabavu. Prihvataju ih ozbiljno kao rvanje. Što je još
bolje, Amerikanci to uopšte ne razumeju. – Nikola se zaustavi i
okrete se Krokeru. – Put ratnika nije samo ubijanje. To je čisto
zapadnjačko mišljenje. Vi izvlacite revolver i bum! – uništavate
život. Put to ne govori. Osnova celog buđucua je unutrašnja.

Zvuci su bili sve bliži. Krokeru se učinilo da je čuo ritmično
udaranje bosih stopala o pod, zatim pucanje drveta, udaranje drveta o
drvo, kao da se divovi igraju ogromnim instrumentima.

- Buđucu ne može olako da se shvati, poručniče, uveravam
Vas – nastavi Nikola. – To nije ni skup trikova, ni salonska igra, već
nešto vrlo ozbiljno. Okrenuo je glavu. – Verujem da nisam
preopširan. Samo sam pažljiv. Vidite, prosečni zapadnjak nikada
neće videti ni čuti o istinskom pripadniku buđucua. Zato što takav
čovek ne traži bilo kakav publicitet.

- Uprkos agresivnosti, buđucu se više slaže sa religijom – zen
i šinto naročito – nego sa sportom. To je način života čoveka koji
se upravlja prema bušidou. Pripadnik bušidoa počiniće sepuku –
ritualno samoubistvo – pre nego što prekrši zakon. Sve u životu,
poručniče – ama baš sve – podleže zakonima bušidoa. Nadam se da
to možete da razumete.

- Nisam baš siguran da mogu – reče iskreno Kroker. Pa
ipak, nešto je plivalo po ivici njegove podsvesti i mučilo ga. Pitao se
šta li je to, a onda je u mislima odbacio taj izazov.

- Nikakvo čudo – reče Nikola s ledenim osmehom. – Nekim
zapadnjacima potrebne su godine da bi to shvatili. Bio je
iznad Krokera sada. – A neki ne shvate nikada.

Ništa na ovom svetu ne bi moglo da rasplače Geldu Tomkin
Odil, a sada je bila blizu. Stajala je u prijatnoj svežini svog stana u
Saton plejsu i gledala Ist river. Zbog sve gorčine stvarnosti njoj se
činilo da je to, u stvari reka salamure. Poznati pejzaž izgledao je kao
neka slika, bio joj je odvratan. Pomislila je da je to možda zaista slika,
ali kad bi bolje razmislila znala je da nije. Viski »čivas« joj nije više
bio dovoljan, a misleći na njega setila se da nije dobar za posao. I
»trava« je bila loša. Odavno je to shvatila. Zato što je mogla da se
kontroliše, halucinogeni su bili nemoćni, a kad bi uzela opijum
onesvešćivala se. A onda je otkrila savršenu mešavinu pilula
kodeina i viskija. Pomislila je da je to baš ono što bi joj i doktor
prepisao i prsnula je u smeh.

Telefon je zazvonio u sobi iza nje. Bilo je to tiho zujanje što je
bilo samo prostudirani deo čitave atmosfere kao što je to bio i dugi
kožni kauč čija se površina zagrevala samo u dodiru sa nagim
ljudskim telom.

Gelda je buljila kroz prozor i nije žurila da odgovori na
telefonski poziv: nastaviće da zvoni sve dok ne podigne slušalicu.
Ako nije kod kuće ili ne želi da joj se smeta, mašina ce zabeležiti
poziv. Tražila ju je Pir. A ona može da čeka.

Želela je da može da zaplače, ali čak ni pod uticajem droge i
lošeg raspoloženja nije mogla da iscedi nijednu suzu, unutrašnjost joj

je bila suva kao pustinja.
Okrenula se i tiho prešla preko velikog tepiha boje safira

kojim je bila prekrivena njena soba. Kroz otvorena vrata
je videla kožni kauč boje ćilibara, koji je dominirao dnevnom
sobom – ili radnom sobom kako je ona volela da to naziva – niko više
nije želeo da koristi krevet.

Njena gusta kosa je bila boje meda. Nosila je haljinu od satena
tamnozelene boje i ispod su joj se videle nabrekle grudi. Imala je
duge noge. U celom stanu nije bilo ogledala. Čak ni u kupatilu iznad
umivaonika.

Podigla je telefonsku slušalicu:
- Halo?
- Draga, gde si tako dugo? – reče Pir u njeno uvo. – Nešto
bezobrazno te je zadržavalo?
- Nije dovoljno bezobrazno – Gelda zatvori oči.
Pir je bila zadovoljna.
- Prava moja cura – glas joj odjednom promeni brzinu. – Dži,
kako si? Dobro ti je?
- Da, zašto?
- Nisi mnogo izlazila u poslednje vreme. Neke devojke pitaju
za tebe, to je sve. Nedostaješ nam.
- I vi meni nedostajete – reče Gelda pitajući se i sama da li
zaista misli to što je rekla. – Mnogo sam razmišljala, Pir.
- Najdraža moja – reče Pir strpljivo – znaš da razmišljanje
nije dobro za dušu. Trebalo bi više da izlaziš, da odeš na neke
prijeme.
- Znaš da to ne volim – prekide je Gelda.
- Dobro, dobro – osećao se bol u Pirinom glasu. – Mila moja,
ja samo brinem o tebi. Brižljivo brinem.
- Mnogo ti dugujem.
- Zaboravi takvu vrstu razgovora, Dži. Sad je Pir nju
prekinula. – Baš naprotiv, ja sve znam i zato ti opraštam. Nema
mnogo ljudi na ovom svetu o kojima ja brinem – naročito ne
brinem o mojim curama – ali Bog mi je svedok da sam za tebe
zabrinuta.

- Pa, ja sam jedna od tvojih cura – reče Gelda. Čula je kako
Pir uzdiše s druge strane.

- Tačno je, ja te snabdevam klijentelom, ali to su vrlo
specijalni i probrani gosti. Hiljadu dolara za noć nije velika suma.
Možda bi više dobila da radiš na sat ali u tome nema zadovoljstva,
zar ne? Ne bi bila srećna kad bi to radila. Ali, ja jedva mogu da kažem
da si ti jedna od mojih devojaka. Kakva razlika izmedu tebe i njih.
Narod tebe traži, dušo. U tome je razlika.

- Imaš li nešto za mene? – Gelda upita bez interesovanja.
Pir uzdahnu i zaćuta za trenutak.
- Da, imam. Dejr. Glumica. Sećaš se...
- Sećam se.
- Želela je samo tebe.
- Dobro.
- Imaš sve što ti je potrebno? – pitala je Pir. Gelda je
razmišljala za trenutak.
- Da, momke sam upravo isterala na ulicu...
- Lovles će doći posle podne. Još nešto?
Gelda je razmišljala o ogromnom Remingtonovom
specijalnom aparatu za masažu sa šest punjenja koji je ona znala
tako vešto da vodi.
- Pir, reci mu da u hranu ne trpa luk: ne želim to kad radim.
Pir se nasmejala u njeno uvo.
- Tako je to. Ali, ovo noćas će biti više zadovoljstvo nego
posao.
Dakle, imala je sada čemu da se raduje unapred. Okrenula se i
ponovo pogledala kroz prozor u svu tu blještavu svetlost. Slušalica
joj iskliznu iz ruke. Reka salamure namigivala joj je i plašila je.

Cela prostorija je bila od drveta. Za spajanje dasaka bili su
korišćeni samo drevni klinci i specijalni lepak. Daske su se sijale
premazane specijalnom lakom.

Prostorija je bila u obliku četvorougla s visokom tavanicom.
Svetlost je bila blaga i svaki ugao je bio dobro osvetljen.

Ličila bi na gimnastičku dvoranu da na njenom jednom kraju

nije bilo uzdignutog drvenog podijuma koji se pružao celom širinom
sale. Drugog nameštaja ili sprava u njoj nije bilo.

Dvanaestak muškaraca u belim lanenim pantalonama i
košuljama bilo je poredano šest prema šest. Svaki je u ruci držao
polirani drveni štap u pripravnom stanju. Kroker bi pomislio da su to
mačevi, ali na njima nije bilo oštrih ivica ni šiljatog vrha. Ljudi su
bili bez maski. Svi su bili Japanci. Većina je imala oko dvadeset
godina, mada je Kroker primetio i jednog tinejdžera i drugu dvojicu
koji su bili blizu četrdesete.

Čovek obučen u sivo stajao je ispred obe grupe. Bio je niskog
rasta, ćelav i zato je bilo teško prosuditi koliko je star. Kroker ga je
smestio negde izmedu 40 i 50 godina. Čovek viknu i redom napraviše
dva brza koraka unapred, udarajući jedan na drugog kao u nekoj
vrsti ritualne borbe.

- To je kenđucu, poručniče – reče Nikola. – A ovo je najbolja
škola na zapadnoj hemisferi i jednom delu istočne.

Kroker je posmatrao fasciniran dok su ljudi napredovali i
povlačili se, uzvikujući unisono. Ali, sve je to bilo tako sporo da je
čovek jedva mogao da shvati kako takav sistem može da bude
koristan u stvarnoj borbi.

S vremena na vreme oglasilo bi se zvonce, ili bi se čula oštra
komanda senseia, tada bi ljudi stali unazad i podigavši drvene
mačeve u vis svi kao jedan, poklonili se jedan drugom. Onda bi se
razišli i okupili bi se u tihe grupice. Neki bi otišli na drugi kraj
dođoa i seli na pete, drugi se samo ispružili tamo gde ih je komanda
zatekla. Svi su bili veoma zauzeti ovim akcijama.

Nikola povede Krokera do kenđucu učitelja. Pokloni mu se i
na japanskom mu nešto reče. Ovaj se pokloni sa svoje strane i
ispruži ruke prema Krokeru.

Nesigurno, Kroker prihvati pružene ruke. Bile su tvrde kao
beton. Čovek se nasmeši.

- To je Fukašigi – reče Nikola Krokeru – smatrajte da ste
sada upoznati.

Kroker ispusti čovekove ruke i upita:
- Šta se sad događa?

- Posmatrajte – reče Nikola.
Fukašigi pogleda levo i reče nešto brzo na japanskom. Učenik
se podiže i pošto se zaustavi da uzme drugi drveni mač tiho priđe.
Pokloni se Nikoli i pruži mu mač. Fukašigi mu nešto kratko reče.
Učenikova glava pade brzo napred u znak malog naklona.
- Hej! – viknu glasno.
Učenik je bio visok i vitak, imao je čvrsto lice i brze,
inteligentne oči. I on i Nikola zauzeše otvarajuću poziciju s nogama
široko raskrečenim u širini ramena, kolena lako pognutih, s obe
šake na drškama drvenih mačeva.
- Pazite – reče Nikola Krokeru, ne skidajući pogled s
učenika – postoji pet položaja u kendou i jedino pet: gornji, srednji,
niski, desna, leva strana. Tri prva su odlučujuća: ostala dva
su važna kad koristite udarac s vrha glave ili sa strane. Ali, da
biste stvarno vladali tehnikom, morate da imate ono što se obično
zove »položajem bez položaja«. To znači da se prilagođavate svakoj
situaciji bez razmišljanja tako da su svi vaši pokreti od samog
početka borbe fluidni: kao more. Pet elemenata, poručniče,
najvažniji su u kenđucu.
On napade učenika takvom zaslepljujucom brzinom i
diviljnom da je Kroker doslovce skočio na mestu.
- Približavanje iz srednjeg položaja – reče Nikola i ponovi
pokret sada sporije i ne tako snažno. Podiže mač tako da mu je vrh
bio upravljen u učenikovo lice. Čovek odmah pređe u napad i kao
što je i Nikola učinio s vrlo malim pokretom skrete mač protivnika u
desno i ukloni se od njega.
Nikola je stajao s mačem uzdignutim iznad glave u gornjem
položaju. Učenik ga napade i istovremeno Nikola spusti mač.
Učenik ga napade još jednom, digavši mač. Sada je uspeo da
blokira Nikolu, ali Nikolin mač se u istom trenutku oslobodi
blokade i spusti se na mišicu protivnika slabo pljesnuvši.
Učenik odmah krete u napad, prilazeći s desne strane. Nikola
premesti mač na levu stranu, ispod grudi. Kad ga je učenik napao,
njegov mač polete uvis i celom dužinom udari čoveka u rame.
Sada je učenik krenuo u napad s desne strane koristeći

položaj leve strane. Nikolin mač opet suknu nagore. Blokiran, on
graciozno kliznu u gornji položaj, zamahnuvši da zada, što bi u
pravoj borbi bio smrtonosni udarac, strašan udarac na vrh učenikove
glave.

Obojica stadoše unazad i pokloniše se jedan drugome.
- Vidite – reče Nikola Krokeru – to je osnov kenđucua.
- Da, ali koristili ste samo drvene mačeve za vežbu – reče
Kroker. – Njima ne možete da povredite nikoga.
- Naprotiv, ovi bokeni su isto tako smrtonosni kao katana.
Oni...
U istom trenutku Nikola se već izvio osetivši na neobjašnjiv
način da ga dva učenika napadaju s leve i desne strane dok je sensei
iza njega. Učenicima je izbio jednim udarcem mačeve i već je
duboko zašao u boj s Fukašigijem kad je Kroker najzad shvatio šta
se to događa.
Udaranje bokena ispunjavalo je prostoriju. Pokreti protivnika
su bili tako hitri da se čoveku gotovo moglo zavrteti u glavi. Kroker
je pažljivo gledao ali nije mogao da razazna jedan pokret od drugog,
toliko su se preplitali. Setio se da ih je Nikola poredio s talasanjem
mora i tek tad shvatio da je bio u pravu.
Čuo se jak udarac kad je Fukašigi uspeo da divljački udari u
uzdignut Nikolin mač. Nikola nije krenuo unazad, stajao je
nepokretan. Sensei se pomeri i pripremi za drugi napad. Ali, dok je
mač išao nazad da bi dobio prostora za udarac, Nikola je već skočio
a njegov mač je precizno pratio putanju mača onog drugog i uperio
je vrh u senseijevu glavu. Dodirnuo je vrh njegovog nosa ali u tom
istom trenutku Fukašigijeva pesnica polete prema Nikolinom licu.
Taj udarac mogao je da mu slomi nos i da ga onesvesti.
Obojica stadoše unazad i pokloniše se jedan drugom. Ni
Nikola ni sensei nisu se bili čak ni zadihali mada je borba očigledno
bila naporna.

Doktor Dirfort je otišao. Justina je sedela za svojom tablom za
crtanje i radila nešto što ju je proganjalo već četiri dana. Jednom ili
dva puta učinilo joj se da je uspela da uhvati to što je muči, što je

želela da nacrta. Kao da prstima hvata senku. Na kraju odbaci olovku
s odvratnošću i iscepa papir koji je bio zakačen za tablu.

Ode do kuhinje i spremi sendvič sa tunjevinom. Jela ga je ne
osećajući nikakav ukus. Pitala se gde je pogrešila.

Nosila je samo kupaci kostim. Za trenutak se zaustavila pred
tablom za crtanje i zagledala kao da je njen neprijatelj. Mislila je da
je opasnost blizu. Poznavala je simptome.

Zgrabila je peškir i izišla na obalu. Trčeći se bacila u hladan
zagrljaj vode, posmatrajuci kako se zeleni talas diže visoko iznad nje.

Jedva je čula kako se lomi preko nje, osetila je neku slabost. A
onda je podignuta na vrh... Borila se rukama i nogama stežući se
snažno unapred, tako da je osećala kako joj se leđa rastežu. Borila
se da ne potone, ali, ipak propadala je kroz vodu. Vazduh je u
malim mehurićima izlazio iz njenih usta. Uspela je da se izbori da
izroni na površinu, da duboko udahne ali opet je bila povučena
prema dnu.

Mislila je neprestano na Nikolu i uprkos onome što je rekla
doktoru Dirfortu želela je da pođe s njim u grad. Nije joj se javio. To
je svakako značilo da ima posla. Nije želela da ponovo proživi pakao.
Ali želela je Nikolu i nije mogla toga da se oslobodi. Nastavila je da
se bori s vodom uspevajući jedva toliko da uvek zakratko izroni i
udahne malo vazduha. Kad je bila dovoljno daleko, otkrila je da
pliva paralelno s obalom.

Uhvatila je sebe kako razmišlja o onom zlatnom i lakiranom
maču koji visi na zidu Nikoline sobe. U mislima je prešla preko sobe
i dodirnula ga, oslobodila ga s kuke. Bio je težak, savršeno
izbalansiran. Stavila je levu ruku na korice, a desnu je obavila oko
duge drške katane. Nikolina katana. Santimetar po santimetar
izvlačila ga je i pred njenim raširenim očima pojavljivao se blistavi
čelik zatvarajući joj horizont. Bio je srebrnastog sjaja. Dah joj je
zastao u grlu. Srce joj je udaralo. Krv je šumila u njenim ušima.
Talasanje vode oko njenog tela činilo joj se kao milovanje.
Bradavice na dojkama joj nabubriše, osetila je da je uzbuđena.
Udarajući ludacki nogama osetila je kako se spušta prema dnu dok
su mehurići izlazili iz njenih usta.

Osetila je mlaz ledene vode između butina što joj se učinilo da
je ruka ljubavnika. Otvorila je širom oči. Struja ju je sada sasvim
zahvatila. Okretla se. Osećala je kako je nešto vuče, najpre slabo, a
zatim sve jače.

Htela je da vrisne, ali je stegla zube. Podvodna struja ju je
neodoljivo vukla prema pučini. Okrenula se oko sebe ne potonuvši
odmah. Ošamućena još se borila da se dokopa obale. Bila je
izvanredan plivač. Želela je, pre svega, da se domogne površine i
vazduha.

Okrećući se, skočila je na gore ali je malo postigla. Stezanje
oko njenog tela bilo je tako snažno kao da ju je zgrabila morska
zmija koja se pojvila iz nepoznatih dubina i koja je rešila da je
odvuče.

Najzad je uspela da se domogne površine dišući i kašljući.
Izgubila je osećanje gde je. Pokušavala je da uzdigne glavu visoko
iznad povrsine, da obriše oči i ukloni slanu vodu koja ju je peckala i
smetala joj da jasno pogleda gde je obala. Ali struja je ponovo
povuče u dubinu.

Sada je već počela da je hvata panika. Stomak ju je zaboleo i
zadrhtala je. Više nije plivala već se ludački borila da ostane na
površini. Zašto nije vrištala kad je mogla? Pokušala je da ponovo
izbije na površinu, ali ledeni zagrljaj joj to više nije dozvoljavao.
Potonula je. Tonući našla je svoj put kući. Blizu blatnjavog dna bilo
je tako mirno. Tiho. Čudila se tome za trenutak. Ispružila je ruke
ispred sebe i dodirnula stenu. Uhvatila se čvrsto za nju, odbacila se
i počela da hoda prema obali.

Pluća su joj gorela, a noge teške kao da su od olova. Prepustila
se za trenutak tom osećaju. Pala je na dno i počela je da hoda
četvoronoške kao ogromna kraba. Očajnički je želela da ponovo
pokuša da se dohvati površine ali užasan strah koji je osećala od
ledenog zagrljaja struje bio je jači od te želje. Najzad je popustila toj
želji. Izronila je. Činilo joj se da će oči da joj iskoče, osećala je
urlanje vetra u ušima.

Najzad je osetila topliju vodu i nežno guranje talasa prema
obali i toplom pesku. Kad je izronila, disala je teško i snažno kao kit.

Kao da joj se cela unutrašnjost pretvorila u bezobličnu masu. Osetila
je najzad pesak pod nogama ali kad je pokušala da ustane i iziđe na
obalu videla je da je noge ne drže. Pala je na kolena i talas ju je
preplavio. Srušila se.

- Šta Vam je? Da li Vam je dobro?
Pokušala je da klimne glavom. Osećala je topao pesak ispod
leđa. Celo telo joj je drhtalo. Činilo joj se da neće nikada uspeti da
udahne dovoljno vazduha. Pluća su joj radila kao mehovi i u ušima
joj je odzvanjao taj oštar i snažan zvuk. Ispod glave je osećala savijen
peškir koji joj je podizao lice. Osećala je peckanje po obrazima i
usnama. Pokušala je da podigne ruku, ali ona je nemoćno pala
unazad. Nije više imala snage.
- Polako – neko reče iznad nje – polako.
Zatvorila je oči, osetila je snažnu vrtoglavicu. U mislima još se
borila sa vrtlogom. Malo-po-malo, počela je normalno da diše.
- Da li Vam je sad bolje?
Klimnula je glavom ne usuđujući se još da govori.
- Da li živite tu negde? – upita ženski glas.
Ponovo je klimnula glavom.
- Pozvali smo lekara.
- Dobro mi je – nije prepoznala sopstveni glas.
- Doći će za trenutak.
Opet je klimnula glavom i zatvorila oči. Mislila je na Geldu.
Setila se jednog dana kad su bile na obali. Geldi je možda bilo devet
godina, a njoj jedva šest. Igrale su se i sasvim slučajno ona je udarila
Geldu u rebra. Sestra se okrenula prema njoj s izrazom besa na licu,
ispružila je obe ruke i stavila ih na Justininu glavu. Gurnula ju je
pod vodu. Justina je otišla do dna. Najpre je i to shvatila kao šalu, ali
kad je htela da izroni i udahne vazduh Gelda ju je opet gurnula na
dno. Borila se ali Gelda nije htela da je pusti. U mislima se
izvinjavala sestri, molila je, a onda je podivljala. Kad ju je Gelda
najzad pustila da izroni bila je na ivici histerije. Istrčala je iz vode
vrišteci, pravo u majčin zagrljaj. Nikome nije rekla šta joj se
dogodilo, ali nedeljama nije htela do pogleda sestru, a kamoli da
razgovara sa njom.

Justina otvori oči i vide doktora Dirforda kako se brižno
naginje nad njom. Nešto joj je govorio. Malo se podigla i drhteći
bacila mu se na grudi. Zajecala je gorko.

Kad je ostavio Nikolu ispred dođoa, poručnik Kroker je pozvao
svoju stanicu preko radija u kolima da vidi ima li nekih poruka. Mek
Kejb je zahtevao da mu se odmah javi, nema sumnje zbog Tanaka-
Okura slučaja: Vegas je svratio na razgovor, a Finigan je tražio dalje
izveštaj.

Vozio je kroz grad. Saobraćaj je bio užasan.
- Ako možete da nađete Vegasa, recite mu da ću se vratiti oko
16:30.
Nije želeo da razgovara s Finiganom.
Drugih poziva nije bilo. A toliko je očekivao jedan.
Zatražio je od dežurnog da mu nađe Vinsenta Itoa. Dok je
čekao na vezu, obrisao je znoj sa čela. Kad se Vinsent javio, Kroker
se dogovorio s njim za večeru. Vinsent je predložio da odu u Mičitin
restoran. Dao je Krokeru adresu.
Kroker prođe kroz Central prk i nekoliko trenutaka kasnije
nađe se pred trospratnicom u kojoj je bio dođo Terija Tanake.
Razgovarao je sa svim učiteljima. Bio je pozvao i slikara da napravi
portret čudnog Japanca koji je došao u dođo posle podne pre nego
što će se dogoditi dvostruko ubistvo. Niko nije video tog čoveka.
Niko nije znao odakle je došao. Učitelj aikidoa se setio da je rekao da
se zove Hideoši, ali to Krokeru nije baš ništa značilo. Bilo je vrlo
prihvatljivo da je taj čovek bio ubica ili bar da je bio u bliskoj vezi
sa ubicom.
Kad je završio sve razgovore, bilo je već prošlo 16 časova. Nije
našao nikakve druge otiske sem ljudi koji su radili u dođou. Pa ipak,
pozvao je stručnjake da pregledaju celo mesto. Nije želeo da propusti
nijednu mogućnost. Ko zna, mislio je, možda će imati sreće i izvući
nešto. Naredio je da se dobro pročešlja blok i ispitaju susedi da nije
neko od njih video čudnog čoveka.
Kad je stigao u kancelariju, javio se Ireni, bacio dve plastične
kese sa Terijevim i Ajlininim stvarima na pod.

Niko ga nije zvao.
Baš je hteo da otvori kese kad se na vratima pojavi Vegas. Bio
je ogroman čovek, krupne brade i sjajnih očiju. Koža mu je bila tako
crna da je imala plavičaste odsjaje od svetlosti u sobi.
- Zdravo – reče Kroker.
- Šta se dogodilo? – upita Vegas glasom koji je podsećao
na grmljavinu.
- Čuo sam da si me tražio.
- Jesam.
- Sedi.
Vegas se sruši u stolicu. Nosio je izbledele farmerke i sivo-
crnu kaubojsku košulju ukrašenu perlama. Na nogama je imao
čizme kakve nose kauboji u Teksasu.
- Moram da brišem odande – mislio je na odeljenje za
narkotike. – Poludeću.
- Salison? – bio je to kapetan u tom odeljenju.
- Misliš, kapetan Ahab – zareža Vegas. – Prokleti ludak
je stvarno spreman za ludnicu. – Nagnuo se laktovitna oslonjen
na duge butine. – Slušaj Lu, želim da dođem ovamo, da istražujem
ubistva.
Kroker pogleda prijatelja. Znao je dugo Vegasa. Često su radili
zajedno, jedan drugom pomagali i to nikada neće zaboraviti.
- Ne znam kako da ubedim Finigana u to – reče ozbiljno
Kroker.
- Bez obzira na sve, ja moram da se sklonim – reče Vegas.
- Zašto moraš da dođeš baš ovamo? Što ne pokušaš neki
lakši put? Neko drugo odeljenje?
- Svakako, mogao bih da se skrasim negde drugde i
zarađujem svoju platu, ali to nije to. Međutim, nikada neću moći
da se istaknem i da stvarno radim. Ti momci ne vole crnce.
- Ne misliš, valjda, da ih Finigan obožava?
- Znam da je i on isti. Ali, šta je s tobom? Zar ne želiš
više da radiš sa mnom?
Kroker se nasmejao.
- Voleo bih to više nego bilo šta na svetu, ali stari je besan baš

sada na mene, kao ris.
- Ma to nije ništa. Znaš kakav je on. Kad mu sledeći put

zaradiš bronzanu medalju, on će te ljubiti u debelu belu zadnjicu.
Kroker napravi grimasu.
- Možda, možda.
- Nema drugog izlaza, Džek.
Kroker je želeo da ispriča Vegasu sve o slučaju Didion. Bila je

to uobičajena procedura – vraćanje na početak – ali nije mogao da
mu ispriča sve. Nije da nije verovao čoveku – suviše su često
spasavali život jedna drugom, tako da tu nije moglo da bude reči o
nepoverenju. Bilo je nepošteno da uvlači drugog čoveka u to. Bila je
to stvar u koju se Kroker sam dobrovoljno uvalio.

Kroker pruži ruku, udari Vegasa po kolenu.
- U redu je, dobićeš to što tražiš. Pitaću Finigana da li
smeš da pređeš, samo da malo sačekamo da se smiri da mi ne
bi odsekao glavu.
Vegas se široko nasmeja.
- U redu je – ustao je i nadvisio Krokera. – Samo ga ti
napadni pa da vidimo šta će da kaže. A sada idem pravo na ulicu.
Salison je tako naredio. Da jurimo kurve.
- Povali neku i za mene – viknu Kroker.
Vegas se nasmeja.
- Važi, neku bolju Džek.

- Ne znam šta mi je Nik, ali čini mi se kao da sam ovde
proveo sto godina – reče Vinsent zagledan u kikiriki koji je ljuštio. –
Čudno, ali Tokio mi se sada čini kao daleki san, ništa više.

- Onda treba da se vratiš. Idi bar na odmor.
- Da, mislim da to treba da učinim. – Ubacio je kikiriki
u usta.
Ušli su u zoološki vrt Central parka. Išli su na sever prema
kući majmuna.
- Ali, ja ne želim da se vratim. Sada to dobro znam.
- Šta te zadržava? Ništa, baš nista.
Vinsent odmahnu glavom. Sišli su kamenim stepeništem na

mali trg. S leve strane nekoliko novih morskih lavova skakalo je i
plivalo oko postarije ženke.

- Mislim da je to zbog moje porodice, Nik. Mojih sestara.
Ako se vratim, moraću da ih obiđem. To je moja dužnost. A ja
ne mogu da se suočim sa njima. Sada nikako to ne mogu kad
sam postao ovo što sam.

Blizu kuće majmuna čovek s tankim brčićima punio je balone
helijumom pred zadivljenim dečjim očima.

- A šta si to postao?
Vinsent okrenu glavu.
- To je to. Ni sam ne znam više šta sam postao. Ali, više
nisam onaj stari. Ja sam se asimilovao: kao da me je iskvarilo
ovo mesto. Moje vrednosti su se promenile.
- Hajde, razvedri se – reče Nikola veselo. – Sećam se našeg
prvog susreta. Znaš kad smo se prvi put sreli Teri ti i ja. Sećas li se,
kod Mičite? Svi smo bili pomalo izgubljeni – na neki
način. I zato smo se tu nalazili. Nasmejao se, ili je bar pokušao
da se nasmeje. – Bilo je to kao da smo našli komadić kuće.
Odmahnuo je glavom. – A šta je to što nas je okupljalo? Možda
zato što smo svi žalili za domom? Mislim da nije to.
- Ajlin je imala običaj da kaže da nas povezuje ratnički
duh. To je nešto kao magična pupčana vrpca. Čini mi se da je
mislila da smo zbog toga slični deci.
Nikola odmahnu glavom.
- Ne, mislim da grešiš. Ona je veoma poštovala to u
nama. Ona nije – sumnjam da nije mogla – da to razume. Ali,
shvatala je moć tradicije i nije htela da se meša. Zato je uvek
odbijala da nam se pridruži kad smo se nas trojica okupljali.
Teri mi je jednom rekao da mu je priznala da joj se čini da nam
ona smeta i bila je zaista u pravu.
- Ne znam – reče Vinsent. – Sada mi je sve to tako daleko i
neprihvatljivo. Nisam više siguran ni da sam sve to dobro razumeo.
- To je samo razgovor – mnogo beznačajnijh reči. To je
način na koji razmišlja čovek sa zapada. Otvori svoju dušu, i
osetićeš zov tradicije. To što si ovde ne može da izbriše taj osećaj.

Kao da je istovremeno i sebe ubeđivao u to što je govorio,
a ne samo Vinsenta... – Rođeni smo u zemlji gde se neguje viteški i
borilački duh. To nas povezuje mnogo jače – i beskrajno – jedne za
druge, nego krvne veze. Ono što smo naučili nikada
nećemo da zaboravimo, ti to dobro znaš. Ti si još onaj isti koji
si bio kad si sišao iz japanskog aviona pre dvanaest godina.

- Ne, nisam. Više ne govorim isto, više ne mislim na isti
način kao nekada. Amerika me je promenila i taj proces ne može
da se zaustavi. Više ne mogu da se vratim. Više ne pripadam
Japanu, a osećam da još ne pripadam ni ovde. Zapad je uzeo
nešto vrlo vredno od mene i sakrio ga dok sam bio zabavljen
drugim stvarima.

- Još to možeš da vratiš. Nije kasno.
Vinsent ga pogleda, zavuče ruke u džepove i nastavi da hoda.
Bili su blizu uzvišenja na kojem je bio čuveni sat na čijem su vrhu u
polukrugu igrale razne životinje. Ispod njega bio je zabavni park za
decu.
- Nikome nisam rekao ovo što ću ti sada reći. Čak ni policiji –
reče iznenada Vinsent. – Znaš li da mi je one noći, kad
je ubijen Teri, zvonio telefon? Podigao sam slušalicu ali niko
nije odgovorio. Međutim, siguran sam da sam ipak nešto čuo,
neku muziku.
- Sećas li se kakva je to bila muzika?
- Da, savršeno sam siguran da je to bio Mancini. – Nije morao
da doda da je Mancini bio omiljen Ajlinin kompozitor.
Vinsent se stresao.
- Kao da je Teri zvao. – Podigao je besno ruku. – Znam,
znam ne verujem ni ja u tu vrstu stvari, ali neka sam proklet,
moj telefon je zvonio. Kao da je pokušao da mi poslednjim atomima
snage kaže ko je ubica.
- Misliš da je on to znao?
- Možda pridajem suviše važnosti torn pozivu – slegnu
ramenima Vinsent – ne znam više ni sam. Žao mi je što nisi bio
te noći u gradu. Gospode bože, pa oni su bili i tvoji prijatelji.
Nikola ne reče ništa. Zagledao se u nasmejanu decu koja su

lizala sladoled i plazila se majmunima. Bilo mu je žao što ništa ne
oseća. Bol je korisna emocija: dobro je što čovek može da ga se
ponekad oslobodi kao nepoželjnog prtljaga. Oseti iznenadnu mirnoću
kako da se nalazi u samom oku uragana. Bezbedan i zaštićen, on nije
bio svedok razaranja koje je vitlalo oko njega. Zar je to bio način da
se ono zaustavi? Znao je koji je najbolji način, ali plašio se da ga
iskoristi. Vinsent ga je još posmatrao, kao da će samim pogledom
izvući neko priznanje od Nikole. Znao je da ono što treba da bude
učinjeno mora da se učini sada. Postojale su obaveze, dužnosti.
Vinsent je bio u pravu: oni su bili i njegovi prijatelji. Vinsent mu
dodirnu ruku.

- Izvini, stari druže – reče. – Eto takav sam ja, na ivici
sam ponora. Nije trebalo to da ti kažem. Bledo se osmehnuo. –
Vidiš da sam postao zapadnjak.

Nikola mu uzvrati osmeh s više topline nego što je stvarno
osećao u sebi.

- Ne, ne, sasvim si u pravu. Niko od nas ne zaboravlja
značaj obaveza i dužnosti.

- Slušaj, Kroker me je pozvao na večeru. Zašto nam se ne
pridružiš? Dođi kod Mičite.

- Važi – klimnu Nikola glavom. – Dopada mi se ta ideja.
Vinsent pogleda na sat.

- Poslednji je trenutak da se vratim u rudnik soli. Radujem
se što ćemo se ponovo videti kasnije.

Nikola je tražio telefonsku govornicu po parku i najzad ne
našavši je iziđe na Petu aveniju. Pozvao je Justinu. Odgovorio je
doktor Dirfort.

- Šta se dogodilo? – upita Nikola. Srce mu je udaralo kao
ludo.

- Mala nezgoda, ne treba da brineš. Ali mislim da bi bilo
najbolje da odmah dođeš, samo ako ti posao dozvoljava.

- Šta se dogodilo? – ponovi pitanje Nikola.
- Justina je naletela na vrtlog. Ali sad je dobro.
- Mislite da je to stvarno bio vrtlog?

- Možda. A možda i nije.
- Da li je bilo i drugih ljudi na plaži? Da li ste primetili
nekog sumnjivog?
- Bilo je mnogo ljudi – reče Dirfort. – Komšinica je pomogla
Justini da se izvuče iz vode. Nikoga drugog ne pominje.
- Možete li da ostanete sa njom dok ja ne dođem? Uhvatiću
prvi voz i vraćam se!
- Svakako. Nikuda mi se ne žuri. Moji znaju gde sam.
Ako bude nešto hitno...
- Shvatam. Doktore, recite joj da sam krenuo.
- Ne brinite, čim se probudi reći ću joj to.
Okačio je slušalicu i zaustavio taksi. Odvezao se do Pen
stanice. Kupio je kartu. Video je da ima jos 25 minuta do polaska
voza. Nazvao je Tomkina. Čekao je. Posmatrao je ljude koji su
prolazili pored njega. Nekoliko tinejdžera šutiralo je konzervu.
Mlada žena nestrpljivo je nekog očekivala. Pitao se da li čeka svog
šefa ili muža.
- Nikola? – zazvonio je glas u njegovom uvetu.
- Tomkine...
- Dobro je što ste se javili. Baš se radujem. Da li ste razmišljali
o mojoj ponudi?
»Baraba«, mislio je besno Nikola, »vucibatina, da uvuče
Justinu u sve ovo«. Sada kad je znao da je Justina deo svega toga nije
imao izbora. Nije voleo takav tok stvari.
- Da, razmišljao sam – reče mirno. – Počinjem da radim
za Vas od danas.
- Odlično. Dođite u kulu da o svemu...
- Ne mogu. Na Pen stanici sam. Vraćam se na Ostrvo.
- Ne razumem...
- Imam posla tamo. Justina je tamo.
- Shvatam.
- Nadam se da je tako – reče Nikola divlje. – Javiću Vam
se sutra.
- Nik...
Tomkinov glas bio je presečen.

Čovek je vredno radio. Dobio je posao preko agencije »Braće
Labin« pre nedelju dana. Radio je na konstrukciji na Ralf aveniji u
Bruklinu, a odatle su ga premestili na ovaj posao u Park aveniji.
Tomkin je želeo da sve bude u redu. Kompanija »Braća Labin« se
brinula da gradnja ne zaostaje i da uvek bude dovoljno radnika.

Čovek je radio predano na svakom poslu na koji bi ga poslali.
Malo je govorio: niko ga nije ni po čemu specifičnom zapazio. Kad
se tog dana prijavio na posao, razmišljao je o onome što je noćas
radio, odnosno rano jutros.

Nije uopšte bilo problem uvući se na parkiralište Akcijum
hausa u podzemlju. Jednostavno se ubacio na zadnje sedište jednog
»linkolna« iz kojeg su putnici izišli pred ulazom u kuću. Čekao je.

Tomkinova limuzina sišla je niz rampu u deset minuta do tri,
ujutro. On je bio poznat po tome da loše spava i veći deo noći
provodio je u svojim kancelarijama radeći. Motor je tiho brundao u
tami dok se šofer uvlačio na prazno mesto. Najzad motor prestade
da radi.

Čovek je napamet znao sledeći šoferov pokret, pa ipak, ostao
je sakriven još litav lal u kolima pošto je šofer otišao. Sada je imao
dosta vremena. Nije žurio. Vreme može da bude najbolji prijatelj
ukoliko nije ogorčeni neprijatelj kojeg treba poštovati.

Najzad pođe ka Tomkinovoj limuzini. Ličio je na senku. U
deliću sekunde je otvorio i zatvorio zadnja vrata. Unutra izvadi malu
svetiljku i hirurski nož. Tamo gde se somotski tepih završavao pored
ivice sedišta on malo zaseče skalpelom. Napravi još jedan zarez u
obliku slova T. Povuče ivice i ispod njih uglavi minijaturni predmet
ne veći od tri santimetra u prečniku. Zatim obrati pažnju na telefon.
Otvori kutiju i smesti drugi sličan disk s unutrašnje strane. Sede
tačno na ono mesto na kojem je znao da obično sedi Tomkin, otvori
kutiju i pogleda prema telefonskoj slušalici. Disk se nije video.
Zadovoljan, zatvori kutiju. Isključi malu lampu i iziđe. Kroz
dvadeset sekundi već je hodao Pedeset prvom ulicom. Sve u svemu u
automobilu nije proveo više od devet minuta.

I sada, dok je radio na zakivanju nekih delova u atrijumu

ogromne građevine u kojoj će biti smeštene kancelarije Tomkinove
industrije, on je istovremeno razmišljao kako bi mogao da se
domogne gornjih spratova.

Za vreme pauze za ručak ušao je u lift koji je išao spoljnom
stranom zgrade. I tako je došao do sprata ispod Tomkinove
kancelarije. Ovde su hodnici još bili samo grubo obrađeni u
malteru. Na sve strane su bile izvučene oznake debelim olovkama
kao neki grafiti. Hodnici su bili prazni ali on je, ipak, bio veoma
obazriv jer je sa svake strane bilo mnogo zatvorenih vrata iza kojih su
se krile možda neslućene opasnosti. Svaki čas se zaustavljao i
osluškivao bi zvuke u zgradi.

Nije brinuo zbog svog lica. Obraze je malo zacrveneo, a
hrskavicu nosa izmenio. Između desni i obraza je stavio gužvice od
vate. I njegovo držanje je bilo izmenjeno. Nije imao nikakve veze sa
čovekom koji je svojevremeno ušao u dođo Terija Tanake. Jedno
rame mu je bilo vidno spušteno i hodao je pomalo hramljući kao da
mu je jedna noga neznatno kraća. To je postigao tako što je za tri
santimetra podigao đon svoje leve cipele. Promena lica je dobra za
laike ali stručnjak može da otkrije pravog čoveka na hiljade načina
samo po držanju i po hodu. Mora se zato brižljivo voditi računa ne
samo o licu, već i o svakom delu tela. Potrebne su gotovo
neprimetne promene koje vode u kamuflažu, a ne u potpunu
promenu ličnosti.

Našao je požarne stepenice i pažljivo se popeo na poslednji
sprat. Ovde je već bilo življe. Bilo je dosta radnika, a bili su tu i ljudi
koji su radili s Tomkinom. Nije mu to mnogo smetalo.

Tomkinova kancelarija bila je gotovo završena i videlo se da
se svima žuri da to učine. Ovde nije bilo pauze za ručak. Jutarnja
smena je sišla da jede dok se popodnevna pela da nastavi rad. Čovek
je stigao baš na vreme da im se pridruži. Prošao je pored
sumnjičavog Frenka koji je stajao iza debelih metalnih vrata
kancelarije. To nije bila nikakva prepreka. Trebalo je samo da se
uklopi u rad i da ne privuče ničiju pažnju.

Morao je da se pravi da je veoma zaposlen i da tačno zna šta
treba da radi. Niko nije obraćao pažnju na njega.

Jedino ga je brinulo vreme koje će obavezno morati da
provede u kancelariji. Međutim, to je iskoristio da zapamti svaku
izbočinu, svaki predmet, položaj svake slike. Zapamtio je tačno
oblik zida, gde ulaze i izlaze električne žice: gde su prekidači i gde
lampe. Zasad mu to nije bilo potrebno za ostvarenja plana, ali bilo je
zgodno znati i takve stvari. Detaljno planiranje je bilo najvažnije:
pored toga, uvek je trebalo sve predvideti jer neočekivani događaji
imaju običaj da najneverovatnije načine menjaju planove. Svašta
može da se dogodi: neki nepredviđeni novi čuvar, oluja, neki
neočekivani i nepoznati zvuk, neka stvarčica ili događaj koji ne
može biti predviđen. Čovek nikada ne zna šta može da se dogodi.

U 13.30 završio je sve što je nameravao. Frenk ga nije
ispuštao iz vida. Bezbrižno je izišao sa ostalim radnicima. Čim su
prošli kroz metalna vrata, skrenuli su desno i pošli prema spoljnom
liftu koji je stajao sprat niže. Kad je zalazio za ugao lift se zaustavi,
vrata se otvoriše i iziđe Tomkin sa Vistlom za petama.

Čovek stade za trenutak dok mu mrtve oši sinuše. »Kako bi
lako bilo sada završiti s njim«, pomisli. »Samo ga treba namrtvo
tresnuti po glavi i ogromni čovek bi pao na nedovršeni pločnik u
bezdan«. Sviđalo mu se to ali nije nalazio nikakvog zadovoljstva u
takvom kraju. Bilo je nešto ironije, ali se nije divio tom završetku, a u
tome je bila najvažnija razlika. Nije bio elegantan kraj s jedne strane,
a s druge Tomkin bi osetio vrlo malo straha: samo kratak trenutak
dok bi bio u vazduhu vreli vetar bi mu milovao lice, a nedovršeni
pločnik bi ga očekivao. Čovek se pitao o čemu bi Tomkin razmišljao
u tim trenucima. O bogu? Raju? Paklu? Neprimetno slegnu
ramenima. On nije mogao da razume nijednu od tih zapadnjačkih
kerefeka. Za njega je postojala samo karma. Karma i kami koji će
nestati kad umre, čekajući određeno vreme da se vrati na zemlju u
nekom telu u novi život, noseći svoju karmu sa sobom.

Takva životna filozofija, koja je za njega bila osnov svega,
znao je – bila je ispod interesovanja ljudi kao što je Tomkin. To,
međutim, ni najmanje nije olakšavalo čin njegovog ubistva. Štaviše,
sve je trebalo mnogo bolje pripremiti. Mehanizam ulaženja, rađanje
užasa bilo je ono što je preokupiralo njegov um: sam akt ubistva za

njega neće značiti više od gaženja bubašvabe. Najzad, Tomkin i nije
bio ništa drugo nego insekt. Nikada se ne bi mogao nazvati
civilizovanim čovekom.

A što se tiče eventualnog bega, čovek je znao da on o tome ne
treba da razmišlja. Njemu to neće biti nikada potrebno. Nije se
plašio smrti. Bilo je to nešto za šta se pripremao celog života. Umreti
kao ratnik bio je najvažniji i najčasniji životni zadatak, jer istorija
pamti samo smrt heroja, a ne način na koji je živeo.

Nije očekivao da može biti uhvaćen kad bude ubijao
Tomkina. Bila je to druga polovina njegovog plana. Plaćeno mu je
malo bogatstvo da ubije Tomkina, ali novac mu je malo značio.
Ustvari, kad je došao da malo pogleda, kako je rekao svojim
eventualnim poslodavcima, nije bio baš siguran da će preuzeti
posao. A sada su mu se pružale takve mogućnosti. Da odbije ovakvu
priliku, bilo bi ravno zločinu. Takvu priliku neće nikada više dobiti.

I to je bio jedan od razloga što nije ubio Tomkina u tom
trenutku. Pored toga, nije voleo improvizacije, a ovo bi bila zaista
puka improvizacija. Mogao je to da učini i to odlično, ali bunio se
protiv takvog načina rada. Želeo je da svaka stvar bude izvedena
čisto i pedantno: u drugom životu će možda biti izvanredan brusač
dijamanata.

I tako je on samo oštro i dobro pogledao Tomkina dok je ovaj
prolazio pored njega, nesvestan da mu se smrt nalazi nadohvat leve
ruke.

Čovek se pokrenu, ode niz nedovršeni hodnik. U trenutku je
nestao na vatrogasnom stepeništu i već se spuštao po njemu.

Kad se našao u atrijumu, napola skriven u senci, gurnu prst u
uvo kao da ga je iznenada zasvrbelo. Vešto je smestio mali ružičasti
duguljasti predmet koji spolja niko nije mogao da otkrije. Dodirnu
vrh predmeta kažiprstom i poče da osluškuje.

Kad se okrenuo od sjajnih hromiranih telefonskih aparata,
koji su visili na jednom zidu stanice, Nikola to oseti: bilo je to kao
neko peckanje u osnovi vrata. Krenuo je polako prema knjižari, mada
nije nameravao da ide tamo. Nije sada želeo da pravi iznenadne

promene u svom kretanju. Zastao je pred izlogom umesto da uđe
kroz otvorena vrata. Ljudi su prolazili pored njega ulazeći i izlazeći.
Pred kasom je bio red. Rasprodavale su se knjige sa popustom od
20 odsto.

Koristio je staklo izloga kao ogledalo u kom je pratio šta se
događa iza njegovih leđa. Nije dobro video zbog lošeg odsjaja blistave
svetlosti, a i samo staklo je menjalo sliku. Sve je to prihvatio i
pokušao da izvuče što može.

Nije smeo dugo da stoji na istom mestu. Pogledao je na sat.
Imao je jos 15 minuta i nije imao razloga da ođe u čekaonicu i čeka
da dođe voz. Naročito ne sada.

Odmakao se od knjižarskog izloga i krenuo ukoso prema
stanici. Starija žena s koferom na točkovima pređe mu put. Pored
njega su prošla i dva mornara u blistavim belim uniformama. Pričali
su dobre šale. Mlada žena, koja je nekog očekivala, nije više bila na
svom mestu. Ili je čovek kojeg je očekivala stigao ili je izgubila
strpljenje. Tri tamnoputa deteta koja je čuvala neka punačka zena
prođoše smejući se i zadirkujući jedno drugo. Čovek u crnoj
vindjakni je stajao nedaleko. Cigareta mu je visila. Preko puta njega
čovek u svetlom odelu listao je časopis »Hastler«. Zatvorio ga je kad
mu je prišao čovek s tankim neseserom. Rukovali su se i nastavili
dalje.

Nikola uđe u poslastičarnicu i smesti se pored čoveka koji je
jeo kolač s kokosom. Novčanica od jednog dolara i nešto sitnine je
bilo pred njim: na usnama mu je bilo malo šlaga i mrvice kolača.
Čovek ne obrati pažnju kad ovaj sede na stolicu pored njega. Naručio
je sok od pomorandže. Iza tezge su se nalazila velika ogledala.
Platio je svoje piće.

Ono osećanje je još bilo prisutno. Nije mogao da se prevari.
Postojalo je samo jedno objašnjenje. Posmatrao ga je haragej.
Prijemnik je bio istovremeno i predajnik: to je bilo tačno. Ovaj je
došao suviše blizu, to je sve. Nije obratio dovoljno pažnje. Lud.

Nikola obrisa usne salvetom, pogleda još jednom u ogledalo i
iziđe. Imao je još pet minuta do polaska voza. Morao je da otkrije
harageja. Nije mislio na to da li će izgubiti voz. Brinuo je zbog

Justine. Bila je u opasnosti. On je bio očajan jer je bio daleko. Bilo
je jedno zamoliti doktora Dirforda da brine o njoj, da je obiđe
jednom dnevno. A pitanje je da li će biti tamo kad se stvarna
opasnost pojavi.

Nikola je u takvim situacijama verovao samo sebi.
Morao je još nešto da uradi. Ponovo se uputi prema
telefonima. Pozvao je poručnika Krokera.
- Da – glas je bio grub i zabrinut.
- Ja sam Nikola Lajnir, poručniče.
- Šta je bilo?
- Moram da se vratim odmah na Ostrvo. Justini se nešto
dogodilo.
Tišina. Nikola je i dalje osećao blizinu harageja.
- Krokeru, neko me prati.
- Vidite senke ili suvise gledate krimiće na televiziji?
- Nisam još nikoga video.
- Kako onda znate da Vas neko prati? – pitao je Kroker.
- Možda mi nećete verovati ako Vam kažem.
- Pokušajte.
- To je haragej. To se postiže vežbanjem buđucua. To je
stvar posmatranja sveta, osećanja stvari. Možete to čak da nazovete
proširenim šestim čulom.
Nikola je napola očekivao da će mu se Kroker nasmejati, pa se
iznenadio kad ovaj ozbiljno upita.
- Šta mislite ko to može da bude?
- Nindža!
Poručnik je teško uzdahnuo.
- Ostanite gde ste, Lajnire. Odmah stižem.
- Ne vredi. On nikada ne ostaje tako dugo na jednom mestu.
Pored toga, on će Vas namirisati pre nego što se pojavite.
- Pa ne možemo samo da sedimo skrštenih ruku.
- Verujte mi da je to za sad najbolje. Prepustite ga meni.
- Vama? Zašto?
- Zato što mislim da je on ovde zbog Tomkina. I Justina je u
to umešana. Zato se vraćam na Ostrvo.

- Otkuda ste zainteresovani za Tomkinov život? – osećalo se
nezadovoljstvo i bes u Krokerovom glasu.

- Od trenutka kad sam počeo da radim za njega. Od danas.
Čuo je besno siktanje.
- Slušajte Vi, barabo...
- A sada Vi mene slušajte, Krokeru. Vi ne razumete protiv
koga ste se upustili. Nemate pojma. Pokušao sam danas da Vam to
malo bliže objasnim u dođou ali shvatio sam da je istina ono što kažu
za zapadnjake, a to je da su suviše tvrdoglavi da bi bilo šta moglo
dobro da im se objasni.
Spustio je slušalicu i pridružio se gomili koja je kretala prema
koloseku broj 17. Neprestano je osećao ono peckanje na potiljku.
Kad se spustio na donju platformu, učinilo mu se da je ugledao trag
poznatog lica. To je bio samo trag. Samo kratak blesak, kao da je
prošao duh. Više mu se činilo da je video jedno bledo lice iz
poluprofila. Nešto je htelo da ga natera da se okrene i potraži ga. Ali,
ljudi koji su žurili na voz ne bi mu dozvolili da sada menja smer i
on je nastavio da juri sa njima.
Najzad je bio u vozu. Seo je na sedište do prozora. Više nije
osećao peckanje u dnu vrata. Da li ga je uopšte osećao i malopre? A i
zašto bi nindža pratio baš njega? Pravi odgovor na to on za sada nije
znao.
Putnici koji su dojurili u poslednjem sekundu uskakali su u
voz. Odjednom erkondišn je prestao da radi, svetlost se ugasila.
Neko je zajecao. Ali sve je to potrajalo samo sekundu i život je
potekao dalje. Sve je izgledalo kako treba da bude.
Vrata se zatvoriše. Trenutak kasnije voz krenu. Pogledao je
kroz prozor. Neki tamnoputi čovek je mahao s kraja perona.
Grad se uskoro izgubio iz vida. Počeo je da razmišlja o Justini.
Dremež ga je hvatao. Držao je glavu naslonjenu na prozorsko okno.
- Vaše karte, molim.
Iz dremeža ga je trgnuo glas konduktera. U svesti je još uvek
video obris bledog lica kao kad se posmatra mesec kroz izmaglicu
letnje noći.

Gelda se smejala. Kad se smejala, njene dojke su se tresle i
bila je poželjenija nego ikada.

Dejr je uvek mogla da zasmeje Geldu i zato je ova uživala da
bude sa njom. Njeno telo bilo je drugi isto tako važan razlog.

Na zlatnosmeđoj koži nisu se videli tragovi bikinija. Bila je
svugde podjednako tamna. Možda je to bila i njena prirodna boja.
Gelda se nikada nije raspitivala. Bila je visoka, viša od Gelde koja
nije bila baš mala žena. Bila je dugačka i vitka, nije bila ni previše
mršava ni previše mišićava. Imala je dugu plavu kosu.

Dejrine noge su bile čak možda duže od Geldinih, vitkije, ali
isto vrlo elegantne i lepe. Imala je male savršene okrugle dojke, uzan
struk i vitke bokove. Bila je istovremeno i veoma ženstvena, a i
pomalo muškobanjasta. Posebno je bio interesantan način njenog
odevanja. Volela je stari Zapad: oduševljavali su je muškarci grube
kože od sunca i vetra, konji u galopu, ali najviše od svega volela je
slobodu.

Kao što je Pir rekla, sastanak sa njom je bio više zadovoljstvo
nego posao.

- Gotovo da sam jednog našla ovog puta, Dži – reče. Ležala je
u kadi: u vazduhu se osećao jak miris ljubičica. Gelda je čučala
pored kade i sipala male ljubičaste kristale u vodu. Voda je udarala
o beli porculan, između raširenih Dejrinih nogu, kvasila je tu zbun
dlake koji je sada dobio boju tamnog karamela. – Ali znaš, čak i
kad je sve već trebalo da se dogodi, nisam mogla da verujem da mi
se sreća osmehuje.

- Šta se desilo? – pitala je Gelda.
- Šta se desilo? – Dejra uzdahnu. – Moj divni visoki
Teksasanin, moj veliki Longhorn, moj jahač divljih konja, moj
vlasnik ranča – bio je peder. – Podigla se malo od uzbuđenja u kadi
i zadnjicom udarila po vodi. – Plakao je sa mnom u krevetu: rekao
mi je da se stidi žena. Naslonila se unazad, zatvorila oči,
prepustila se božanstvenoj toplini. – Nikada neću naći onog
pravog. Ali mogu da ti kažem nešto, prestala sam da se žderem
zbog toga. Glas joj se sada pretvorio u šapat pun uzbuđenja. –
Imam tebe i toliko stvari na svetu koje možemo zajedno da

uradimo. – Izvadila je ruke iz vode i pružila ih prema Geldi. – Uđi
ovamo, mila. Napolju je hladno.

Gelda se podiže s poda, spusti svoju satensku haljinu boje
breskve. Haljina pade niz njeno nago telo i nabra se oko njenih
vitkih nogu. Dejra zadrhta od uzbuđenja kad ju je videla tako nagu.

Ruke im se dodirnuše dok je Gelda zakoračila da uđe u kadu
punu tople ljubičaste vode i dok se Dejr pomerala da joj napravi
mesta.

- Niko nije kao ti – šapnu Dejr. Dodirnula je Geldino rame i
vrh dojke. – Uopšte nije važno koliko tražiš za svoje usluge.

Geldini prsti milovali su Dejrine prepone pod vodom.
- A šta bi bilo da ne naplaćujem svoje usluge?
Dejr zadrhta dok ju je Geldin prst dodirivao na najosetljivijem
mestu.
- Nemoj to da radiš – reče Dejr, a Geldi nije bilo jasno
na šta misli. – Možda bi ti to nešto značilo u početku. A sada
to uopšte nije važno. Zadrhtala je. – Moraš da plaćaš visoku kiriju za
ovaj stan, a moj studio ionako plaća sve moje račune... Njene pune
usne izviše se u osmeh. – Šta ih se tiče što ja dolazim da se viđam s
tobom. I jednostavno se dogodilo da to viđanje treba platiti. Niko o
tome ne brine. Novac dolazi i odlazi. Ti si bolja od grama kokaina
ili bunde od ruske samurovine.
Gelda se nasmeja.
- Nadam se da je to kompliment.
Dejra se isto nasmeja.
- Znaš da jeste. – pogledala je oko sebe. – Gde je?
Gelda je nastavila da je nežno miluje prstima. Mišići visoko
na Dejrinim butinama zadrhtaše i ona uzdahnu. Gelda je znala da
joj puls bije ubrzano.
- Imamo dosta vremena, mila. Ne brini, na sigurnom je
mestu. Njeni prsti milovali su najnežnije meso. – Pojaviće se
kad budeš spremna.
Dejra okrenu glavu, uhvati ohema rukama Geldine dojke i
palcem poče da miluje bradavice osećajući kako očvršćavaju.
- To volim kod tebe – dvojnost – šaputala je Dejr. – Ti si

vatra i led, nežna si i jaka, kučka si i devojčica.
- Ja sam samo ogledalo – mrmljala je Gelda.
- Ne, to nije tačno, s tobom to nije istina. Znam da voliš sve

ovo isto toliko, koliko i ja. Možeš da isfoliraš sve muškarce na svetu,
ali sa ženama je drugačije. Veruj mi. Ti želis mene isto toliko, koliko
i ja tebe.

Gelda je i dalje milovala najskrivenije Dejrine delove pazeći
da je ne povredi. Izbegavala je da dodirne klitoris.

- Ti si jedina žena koju sam poželela na ovaj način – reče.
Dejr je vrtela kukovima u krug. Mali talasi vode prelivali su
se preko ivice kade. Bile su u svom sopstvenom svetu.
Gelda provuče drugu ruku ispod Dejrinih leđa i poče da je
mazi s te strane.
- Ooooh, oh – uzdisala je Dejr. Nagnula se i obuhvatila
usnama Geldinu dojku. – Kad nisam tu, kad sam negde na snimanju,
noću u krevetu mislim na tebe. Masturbiram i mislim na tvoje
velike dojke, na tvoje duge noge, široke kukove. O, Bože! Zgrabila
je Geldu za rame kad je osetila prvi dodir po klitorisu. – Daj ga,
sada, sada, odmah...
Gelda pruži ruku iza kade i izvuče specijalni Remington aparat
za masažu. Dejrine oči su bile ogromne i sjajne.
- Dopusti mi, daj mi... – šaputala je promuklo i Gelda
joj pruži duguljasti aparat koji ona željno obuhvati usnama. –
Pusti, daj još...
Ali Gelda ukloni aparat i raširi Dejri noge. Polako prinese
zaobljeni glatki vrh usnama vagine. Dok ga je polako utiskivala u
mekanu unutrašnjost, Dejr je uzdisala od zadovoljstva. Najzad je cela
dužina bila u njoj dok je specijalni deo dodirivao njen klitoris. Gelda
je samo dva puta izvukla i uvukla aparat, kad je osetila kako je
Dejra preplavljena grčevima zadovoljstva. Dejrino telo bilo je veoma
poslušno i mogla je da postigne vrhunac kad god je želela.
Dejra se malo izdiže, kao da želi da se oslobodi Geldinog
zagrljaja. Gelda je znala da je sad trenutak: pritisnula je obarač
jednom, dva puta, tri puta, šest puta. Svaki put kad bi mlaz tople
vode uleteo u Dejr, ova bi vriskala od zadovoljstva. Najzad se

smirila.
Pod u kupatilu bio je mokar. Dejr je zadrhtala i zagrlila Geldu.

S usnama na njenim dojkama šaputala je.
- Ostavi ga, ostavi ga unutra. Zatvorila je oči. – Bilo je divno.

Disala je teško kao posle naporne trke. – Hajde, učini mi to još
jednom. Hajde, molim te.

Vinsent je sačekao poručnika Krokera tačno u 18:30 ispod
drvene nadstrešnice »Mičite« restorana. Zbog mesta na kojem se
nalazio u restoranu je već bilo mnogo ljudi koji su s uživanjem jeli
da bi nešto kasnije požurili u pozorišta.

Mesto je bilo u obliku slova L, lepo osvetljeno, dok su drvene
pregrade odvajale stolove. S leve strane je bio bor. I tu je već bilo
dosta sveta. Vinsent vide usamljenog Amerikanca.

Poveli su ih dublje u restoran. Tu nije bilo običnih stolova već
neke vrste soba sa tatamijem na podu. U njima nije bilo stolica, već
su na podu bili tanki dušeci. Nasred sobe je bio nizak sto oko kojeg
se sedelo prekrštenih nogu. Sobe su bile ukrašene serijama šođi-
slika.

Vinsent naruči sake za obojicu. Skinuše cipele i uđoše u
sobu. Kelner ostavi jelovnik na blistavo lakiranom stolu i nestade
da donese piće.

Kroker izvadi koverat i stavi ga na sto. Izvuče iz njega
nekoliko crteža i poreda ih ispred Vinsenta.

- Da li ste nekada videli ovog čoveka?
Policijski umetnici nacrtali su nekoliko crteža na kojima se
video čovek tridesetih godina, očigledno orijentalnog porekla,
širokog nosa, visokih jabučnih kostiju, bezličnih ociju. Kosa mu je
bila nešto duža.
Vinsent pažljivo razgleda crteže pre nego što odmahnu
glavom.
- Nisam, ali da Vam kažem istinu, bilo bi pravo čudo da sam
ga video.
- Zašto?
- To je čovek koji je bio u Terijevom dođou onog dana

kad su on i Ajlin umoreni, zar ne?
- Otkud znate to?
Kelner donese piće. Kad je otišao, Kroker se radoznalo

zagleda u Vinsenta.
- Te večeri sam večerao s Terijem – reče polako Vinsent. –

Ja sam najviše govorio. – Glas mu postade taman. – Sada mi je žao
što je bilo tako jer je bilo očigledno da Teri ima nešto na umu što želi
da mi kaže. Nešto mi je na brzinu rekao o Japancu koji je tog
popodneva došao u njegov dođo da vežba. Vežbao je karate, aikido i
kendo. Srknuo je piće i odmahnuo rukom. – Sada prvi put s nekim
pričam o tome i pokušavam da se setim svih pojedinosti. U to vreme
Benoku, sensei za kenđucu u Terijevom dođou bio je na odmoru.
Ako je taj čovek došao da vežba kenđucu, samo je Teri lično mogao
da ga usluži.

Kroker slegnu ramenima.
- Pa šta je tu čudno? Lajnir mi je rekao da je Tanaka pravi
ekspert za kenđucu – sensei kako kažete.
Vinsent klimnu glavom.
- Da, ali Nik Vam očigledno nije rekao da je Teri odavno
ostavio svoj katana. Kod njega je došlo, kako bih ja to rekao, do
duševne promene srca. Više nije nalazio zadovoljstva u kenđucu:
više nije vežbao.
- Kad se to dogodilo?
- Nisam siguran. Možda pre šest meseci.
- Pa zašto mi Lajnir to nije rekao?
Vinsent nasu još sakea obojici.
- Istinu govoreći, nisam siguran ni da je Nik to znao. I on je
doživeo neku promenu, samo je izgleda to uspeo da prevaziđe i ja
nisam hteo da ga mučim ispitivanjem. Mi smo veoma bliski, mislim
Nik i ja; i on je bio blizak s Terijem, ali nekako se povukao. Siguran
sam da je Teri imao prilike da mu govori o promeni koju je doživeo
ali više volim da mislim da mu to nije rekao. U svakom slučaju, ako je
to čovek kojeg tražimo ovde, verovatno je prerušen. Možda ga ja
znam, možda ga čak i Nikola zna ali sa ovih slika teško da ćemo ga
prepoznati.

Kroker klimnu glavom.
- U redu.
Počeo je da sklanja crteže.
- Zašto ne sačekate da dođe Nik? Možda će biti dobro da
ih i on vidi.
- Lajnir me je nazvao kasno posle podne. Vratio se u Vest
Bej Bridž. Njegovoj devojci se nešto desilo. Složio je crteže u
koverat. – Niko nije video ovog prokletnika da ulazi ili izlazi, ni kad
je dolazio u dođo ni kad je odlazio. Niko ga nije video da ulazi u
Terijev stan, niko ga nije video kad je izlazio.
- Nisam ni najmanje iznenađen. Čovekje profesionalac. Vrlo
opasan. Bojim se da ne znate s kim se upuštate.
- To isto mi je rekao i Lajnir – zareža Kroker. – Ne volim
da čujem ponovo te reči.
- To je istina, poručniče. Bolje da se suočite sa činjeni-
cama. Taj momak može da sredi svakog koga odabere.
- Čak i Rafaela Tomkina?
- Čak i njega – Vinsent klimnu glavom.
- Mnogi su pokušali to i ranije – reče Kroker. – Bili su
i oni profesionalci.
Vinsent uzdahnu.
- Ali ovaj profesionalac je sasvim drugačiji. Mi ne govorimo o
revolverašu iz Detroita ili ne znam gde ih fabrikuju...
- U Džersi Sitiju – dodade Kroker s osmehom.
- Da, moda – složi se Vinsent. – Ovaj čovek je nindža,
poručniče. U poređenju s ostalim profesionalcima on je Hudini,
Supermen i Čovek-pauk u jednoj osobi. Vinsent je tapkao po
stolu vrhom kažiprsta. – Čovek je veštac.
Kroker ga je gledao netremice u oči trudeci se da u njima
otkrije trag ironije. Ali Vinsent je bio vrlo ozbiljan.
- Ozbiljno govorite to, zar ne?
- Po cenu da ispadnem melodramatičan, smrtno sam ozbiljan
dok to govorim.
Kelner se vratio i oni naručiše večeru i još sakea.
- Ne morate da žurite – reče Vinsent kelneru koji se pokloni i

nestade kroz vrata.
- Lajnir me je poveo u kenđucu dođo, danas – reće Kroker.
- U koji?
Ne znam kako se zove. Tamo sam upoznao senseija. Zove se

Fukašigi.
Vinsent nije krio iznenađenje.
- Vi ste privilegovana ličnost. Malo zapadnjaka je tu ušlo. I

Nikola Vas je odveo tamo... Vinsent ne završi rečenicu, već zviznu
od divljenja.

- Da – reče Kroker prihvatajući šaljiv ton. – I to me je poveo
pošto sam ga uvredio. Ali on ne dozvoljava da se vide njegova
osećanja.

Vinsentove oči su bile tužne:
- Nije Nikolino da se ljuti već je Vaše da sada znate da ste
izgubili obraz pred njim.
- Izgubio obraz? Šta hoćete time da kažete?
- Jednostavno to. Odnosi medu ljudima su uspostavljeni
poštovanjem i to obostranim. Sa tim dolazi i poverenje. I obaveze.
Neću Vas pitati šta ste uradili – ne, nemojte da mi kažete.
Ne želim to da znam, ali mogu da Vam kažem samo to da ako ste ga
uvredili, da je njegovo osećanje poštovanja prema Vama sada
umanjeno.
- Zašto bih morao da brinem šta on misli o meni?
- Pa možda ne morate – Vinsent se nasmeši. – Ako je tako,
ne govorimo više o tome.
On ispi svoju čašicu sakea do kraja i ponovo je napuni.
Kroker pročisti grlo i posle izvesnog vremena reče.
- Voleo bih da završite svoju poslednju misao.
- Samo sam hteo da kažem da ne liči na Nika da Vam oprosti
uvredu. Ali to što Vas je poveo i upoznao sa Fukašigijem to znači
samo jedno, a to je da nije više ljut na Vas. Na Vama je sada da
uspostavite raniju ravnotežu.
- Kako to mogu da učinim? – upita Kroker.
Kad bih znao odgovor, bio bih genije. – Vinsent odmahnu
glavom. – A noćas se ja uošte ne osećam genijem, poručniče.

U baru je sedeo čovek s nevidljivim zavojem preko lica.
Zahvaljujući tome obrazi su mu postali širi, nos ulegnutiji a očne
duplje dublje. Čak ga ni rođena majka ne bi prepoznala tako
maskiranog, a ona je bila vrlo inteligentna žena.

Upravo je završavao sa sašimijem kad Vinsent i poručnik
Kroker uđoše u restoran. Video je kako su ih poveli prema tatami
sobama. Nije okrenuo glavu da bi to video ali krajičkom oka je
pratio njihovo kretanje.

Nešto kasnije odgurnu svoj tanjir i celom dužinom restorana
ode do prostorije za osveženje. Restoran je bio slabo osvetljen i pun
sveta. Svi su razgovarali. Da bi došao do željenog cilja, morao je da
prođe pored tatami soba. U prostoriji za osveženje nije bilo nikoga.
Oprao je ruke i posmatrao se u ogledalu. Vrata se otvorise i dva
čoveka uđose. Čovek iziđe i prođe pored tankih zidova sa šođi-
slikama. Platio je za svoj obrok i izišao na ulicu.

Napolje, u vrućini letnje noći zaustavi taksi koji je besciljno
kružio ulicama u potrazi za mušterijom. Ustvari, pre nego što je
odabrao ovaj, zaustavio je četiri njemu slična ali nijedan nije
odgovarao njegovim potrebama.

Tačno u 20:18 časova oficir Pit Trevin proveze patrolna kola
Dvadeset osmom ulicom. Na krivini tako savi volan da desnom
stranom zagreba pločnik. Bio je to njegov drugi prolazak ovom
ulicom za nepunih pola sata. Ono što se sada nalazilo pored
krojačeve radnje ranije tu nije bilo. A on je tuda prošao pre samo
dvadeset minuta. Razmišljao je o dobrim starim danima kad su
policajci išli u patrolu po dvoje. Sada, pošto je sve krenulo naopako i
svugde je sprovodena štednja, pokušavali su da u neke delove grada
šalju samo jednog čoveka, uprkos tome što su se pobunili protiv
toga.

Radio je neprestano piskutao i nešto javljao ali nije bilo ništa
što se odnosilo na njegovu oblast. On zaustavi plavo-beli automobil
i svetlošću reflektora zaigra po tamnoj ulici. Zrak preskoči srebrno
obojene kante za dubre. Ovde je bilo tiho: malo prolaznika, čulo se