Eric van Lustbader - Nindža (SR)

u usta. – Zaista je loše izgledao.
- Kad se to dogodilo? – upita Nikola.
- Možda pre 15 ili 20 minuta. Kao što rekoh sigurno ste se

mimoišli s njim. – On pogleda u Rasoa. – Zar nešto nije u redu? On
je odličan radnik.

Raso brzo pogleda prema Nikoli, a zatim odmahnu glavom.
- Hvala Majk, sve je u redu. Da li ti je potreban drugi čovek?
- Pa, dobro bi došao.
- U redu, poslaću ti ga.
Na povratku prema vrhu kule Raso je rekao:
- Šta mislite gospodine Lajnir?
- Mislim – reče Nikola – da smo otkrili našeg čoveka.
- Čekajte, dajte mi taj spisak – Raso uze list papira od Nikole i
poče da ga pregleda. – Vidite, ovde je njegova adresa. Stanuje u 547.
ulici... do đavola, sačekajte, ovo je suviše na zapad. Tamo ničeg
nema. Adresa je lažna.
- Nisam drugo ni očekivao.
Vrata lifta se otvoriše i on jurnu kroz hodnik, ostavljajući
Rasoa iza sebe potpuno zbunjenog. Projurio je kraj Frenka. Tomkin
je opet razgovarao telefonom. Stavio je šaku preko slušalice.
- Šta je bilo? Da li ste ga našli?
Nikola je već bio kraj stola. Njegovi prsti su se brzo i sigurno
kretali površinom i ivicama.
- Šta to do đavoja...
- Spustite slušalicu – reče Nikola. Obilazio je oko stola
ispitujući svaki santimetar. Prsti su klizili po drvetu i metalu.
Tomkin je buljio u Nikoline ruke kao da su bića za sebe.
Podiže slušalicu do uva. promrmlja nekoliko reči u nju i spusti je.
- Odlično – reče Nikola ne prestajući da se kreće. – Želeo bih
da razgovaram s vama.
- O tome šta se dogodilo dole, odlično, da, da – Tomkinove
plave oči širom su se otvarale dok je gledao Nikolu. S druge strane
sobe Raso je ulazio. Stao je pored Frenka i zbunjeno gledao.
- Da, o tome – Nikola je kleknuo i zagledao je sada svaki deo
ispod stola. Govorio je dok je radio. – Mislim da smo našli našeg

čoveka. – Opipivao je svaki komadić ispod stola. – Trinaesti je na
spisku. To je čovek po imenu Ričard Jao. Prebačen je ovde iz
kompanije Braće Rubin iz Bruklina. – Nikola je i dalje pažljivo
ispitivao svaki delić stola. – Došao je nedavno. – Gledao je i doticao
svaku žicu. – Njegov predradnik kaže da je dobar.

- Dobro, pa šta onda? – Tomkin nije ispuštao Nikoline šake iz
vida. – Kakve to veze ima sa mnom?

- On je naš čovek. Nestao je u trenutku kad sam pozvao Rasoa
da bih zatražio od njega imena svih istočnjaka zaposlenih na kuli. –
Napipao je jednu ivicu nešto više od druge i ponovo je prešao preko
nje prstima. Povukao je malo. – Raso nije razgovarao ni sa kim o tom
malom poslu koji sam mu zadao i nije bilo vremena da bilo ko to
otkrije. Samo Raso i ja znali smo za to. – Najzad je našao ono što je
tražio. Izvukao je mali mikrofon i stavio ga na blistavu površinu stola
ispred Tomkina. Sjajan komadić plastike i metala nije bio veći od dva
santimetra u prečniku. – Naravno, bio je u telefonu.

Tomkinovo liсе je pocrvenelo i kao da mu je glava zadrhtala.
Kažiprstom je s oklevanjem gurnuo stvarčicu kao da bi mogla da ga
ugrize.

- Neka je proklet! – viknuo je. – Neka je proklet! I to pod
mojim nosem! – Udario je iz sve snage o sto i pogledao prema
Frenku. – Frenk, idiote! Kako si mogao da dopustiš tom kretenu da se
uvuče ovamo? Ubiću te!

Frenk je stajao kao skamenjen.
- Nije on kriv – reče tiho Nikola. – On ne bi ni znao koga treba
da traži i na koga da pazi.
Ali nikakve reči nisu mogle da smire Tomkina. Izišao je iza
stola i upro kažiprst kojim je malopre dodirnuo mikrofon u svog
čuvara.
- Zar se za to plaća magarče? Zato da bi se ovo đubre našlo u
mom stolu! Gde si do đavola bio? Reci mi to. Gde si bio?
- Bio sam sve vreme ovde, gospodine Tomkin – reče Frenk
uplašeno. – Čak i kad ste odlazili na ručak bio sam tu. Ni za trenutak
nisam napuštao kancelariju. Morate da mi verujete. Momak mora da
se ubacio tek kad smo vi i ja otišli. Zaista ne znam...

Tomkin skoči napred i ošamari Frenka nadlanicom.
- Niko ne može da upadne ovde, a da ja to ne znam već idućeg
dana – viknuo je Tomkin i pogledao crveni ožiljak koji je njegova
ruka ostavila na Frenkovom obrazu. Mogao je da oseti kako se obraz
žari. – On se muvao ovuda ispred naših noseva. Bio si suviše glup i
nisi mogao da ga vidiš.
- Ali ja ne znam kako on izgleda.
- Umukni! Umukni hoćeš li? – Tomkin mu okrenu leđa. –
Nemoj sada da cmizdriš.
Nikola se kretao po sobi. Trebalo mu je deset minuta
intenzivnog traženja da pronađe drugi mikrofon ispod jednog dela
sofe boje čokolade. Niko ništa nije rekao sve dok nije završio posao.
- Mislim – reče Nikola udarajući rukom o ruku – da je sada
najbolje da siđemo.
- Zašto? – Tomkin je bio zbunjen. – Soba je sada bezbedna.
Nikola klimnu glavom ali je već išao prema vratima koja vode
u hodnik.
- Reći ću vam na putu prema prizemlju, je li u redu? Tomkinov
krupan glas prekide tišinu dok su silazili.
- Voleo bih da vam kažem da ste obavili dobar posao u mojoj
kancelariji. Odlično ste radili. Hvala vam. – Uzdahnuo je. – Ja već
svakih šest meseci dajem da mi se elektronski pretraži kancelarija i
kuća, ali se ovde još nisam službeno ni preselio. – Provukao je prste
kroz čelično sivu kosu. – Gospode, kad samo pomislim šta je sve
mogao da čuje preko ovih telefonskih linija! Voleo bih da mu
iščupam grkljan.
Vrata lifta se otvoriše i oni iziđoše u atrijum.
- Ne mislite valjda da je taj prokletnik ovde negde? –Tomkin je
gledao levo-desno.
- On sigurno više nije ovde – reče Nikola vodeći Tomkina
prema izlazu. – Osetio je da mu je bezbednost ugrožena od onog
trenutka kad je čuo moj razgovor s Rasoom. Zato je i nestao.
Prešli su na toplu sunčanu stranu Park avenije. Kao da su
stupili na površinu nepoznate planete koja se polako okreće oko svoje
ose i čija atmosfera gori od toplote. Osećali su se kao u gasnoj

komori.
Dok su se približavali kolima mršavi šofer iziđe iz njih i stade

čekajući ih. Nikola i Tomkin uđoše u prijatnu svežinu. Kola su imala
svoj klima-uređaj.

Odmah se uključiše u gustu reku saobraćaja. Nikola poče da
radi. Najpre je pregledao telefon. Obrnuo je oba kraja slušalice,
ispitao dršku. To je bilo suviše lako i providno. Ninđa je verovatno
izgubio dosta vremena u Tomkinovoj kancelariji pa ovde nije smeo
dugo da se zadržava. Nikola je pregledao kutiju u kojoj je stajao
telefon. Prstom je vukao po ivicama, našao i izvukao mikrofon.

- Da li je sad sigurno? – upita Tomkin.
Nikola je još malo ispitivao unutrašnjost kola ali više nije
našao ništa.
- U redu je – udobno se zavali u sedište. – Mislim da smo sada
sigurni.
- Dobro – reče Tomkin s olakšanjem na licu. – Počeo sam već
da se plašim jer je to zaista nešto strašno. – Nagnuo se unapred i
pritisnuo jedno dugme. Staklo boje dima podiže se i odvoji ih od
prednjeg dela kola. – Nalazim se usred ogromnog posla, kao nikada
pre. On će zahvatiti korporacije na tri kontinenta. Novac angažovan u
tom poduhvatu ne može da se prebroji. Potrebno mi je da budem u
apsolutnom miru i baš sada mi se taj idiot okačio oko vrata. Ne bih
smeo da se žalim, zaista. Ideja potiče od Japanaca. Вili su suviše
stidljivi: odbili su pravi put mada sam im ja ukazao na savršenu
metodologiju. Uplašili su se, to je sve. Tako sam sâm nastavio taj
posao. – Nasmejao se. – Ukrao sam im ideju. Kakve to veze ima?
Oni bi je samo čuvali za izvesno vreme i ništa drugo. Od toga se niko
ne bogati jer bi oni samo studirali primere koje imaju. Kad je ideja
počela da se ostvaruje zahtevali su da im je vratim. Možete li to da
zamislite? Rekao sam im da se nose. Izgubili su obraz – mislim. I
zato su sada poslali nindžu da me ubije.
Tomkin se udobnije smestio na sedištu.
- Mogli bismo nekuda da odemo kad smo već u kolima – on
pritisnu jedno dugme i reče šoferu neku adresu na zapadu.
- Gladan sam. Šta je s vama?

- Mogao bih nešto da pojedem.
- U redu, odlično – zatvorio je oči za trenutak. – Ne bih želeo
da se išta dogodi mojim devojkama. Razumete li?
Nikola ne reče ništa. Razmišljao je o onome šta mu je Kroker
pričao o ovom čoveku. Pitao se gde je istina. Tomkin okrenu oštro
glavu.
- Ubeđen sam da one veruju da se ja uopšte ne interesujem za
njih. Mogu da zamislim šta vam je Justina napričala.
- Ona u stvari ne priča mnogo o vama. Zar vas to iznenađuje?
- Ne budite zajedljivi prema meni – reče ledeno Tomkin. – To
vas neće daleko odvesti. Njegov glas je postao mekši. – Bio bih
veoma iznenađen da vam nije ništa rekla o meni. – Odmahnuo je
rukom. – To u stvari i nije važno. Ja ih još uvek obe volim. Znam da
nisam najbolji otac na svetu, ali ni one nisu poželjne kao kćerke.
Možemo da kažemo da svako od nas ima svojih grešaka.
- Da niste na taj način koristili svoju moć...
- A, znači da vam je ipak pričala o meni.
- Nešto malo jeste, jednom.
- Dragi moj – reče Tomkin – ne bih želeo da budem uobražen,
ali novac donosi moć. I to na najbolji mogući način. Ja donosim
odluke i gledam kako novac pritiče. – Podigao je kažiprst do vrha
nosa. Ličio je na ličnost iz nekog Dikensovog romana. – To me ne
održava u životu. Umro bih bez tog svakodnevnog uzbuđenja. Čak ni
zbog svojih kćeri ne mogu da ostavim novac.
- Zar ste razmišljali o tome?
- Da budem iskren, ne znam – slegao je ramenima. – Ali kakva
bi razlika bila? To uopšte nije moj cilj. Ne volim ih ništa manje zbog
toga što imam toliko novca. Život je grub, zar ne? Zadovoljan sam
što to shvatate. – Okrenuo je glavu. – Mislim da se nisam prevario u
vama. Dopada mi se vaš način rada.
Prešli su Petu ajveniju i sada su išli na zapad. Saobraćaj je bio
gust. Iza njih video se moderni prelaz za Devetu zapadnu ulicu.
Isparenja iz automobila i isparenja asfalta mešala su se u toplom
vazduhu. Toplota se dizala u talasima.
- Znate, novac je čudna stvar. Mnogi ljudi koji ga nemaju

očajnički ga žele, a oni koji ga imaju, ukoliko imaju razuma, shvataju
koliko je to težak balast. Ima jutara kada bih najradije ostao da ležim
u krevetu i ne bih želeo da odem do kancelarije uprkos uzbuđenju.
Osećam kao da mi je telo teško nekoliko tona kao da mi svaki udisaj
nanosi bol. – Na Šestoj aveniji na semaforu se upalilo zaleno svetlo.
Za trenutak niko se nije pokrenuo, a onda su svi počeli da trube
sirenama. – Ali moram da se dignem jer moram da donosim odluke –
nastavio je Tomkin. – Donosim odluke koje vrede milione dolara i od
kojih zavise hiljade mojih službenika širom sveta. Niko sem mene ne
može da donese te odluke. To je sasvim dovoljno uzbuđenje, zar ne
mislite tako? To što radite nešto što niko drugi ne može da radi. I vi
poznajete tu vrstu uzbuđenja zar ne? Radite nešto što niko ne može
tako dobro da radi kao vi.

- A šta to radim?
Tomkinove oči su se suzile kao da ga posmatra kroz dim
cigarete.
- Vi ste veoma tvrd čovek, Nik. Mislite da to ne umem da
osetim? Čak i pre nego što sam vas video znao sam to, i to mnogo pre
nego što ste uradili ono sa Frenkom i Vistlom. Bila je to potvrda da
se nisam prevario. Bio sam oduvek siguran u vas. Da vam kažem
istinu, zadovoljan sam što ste prihvatili moju ponudu i što se
dopadate Justini. Mislim da ćete biti dobri prema njoj. Ona mora
najzad da vidi šta je pravi muškarac.
Svetlo na semaforu se promenilo i sad je bilo crveno, ali sirene
su i dalje urlale.
- U čemu je problem Tome? – obratio se Tomkin šoferu.
- Autobus se pokvario, gospodine Tomkin – stiže elektronski
pročišćen odgovor. – Nećemo dugo.
- Autobusi – reče Tomkin ponovo zauzimajući udobniji
položaj na sedištu. – Nisam se vozio njima više od 30 godina.
- Sve zbog novca – reče Nikola.
- Novac može samo da pokvari čoveka – reče Tomkin oštro.
- Da li se to odnosi i na vas? – upita Nikola.
- Svi smo mi sumnjivi, svi potpadamo pod njegov uticaj. Nema
izuzetaka. Novac pravi budale od svih nas. – Nasmejao se kao da je

zalajao. Samo ludaci kažu da ih novac nije ni najmanje promenio.
Lažu. Naravno da ih je promenio. Oni samo žive u svojim iluzijama
koje su za sebe sagradili. Što se mene tiče, ja sam realista. Ja
priznajem poraze i prihvatam ih. Sve ima svoju cenu. Morate samo
da budete sigurni da imate dovoljno da platite. Uzmite na primer
moju pokojnu ženu. To je bila jedna od retkih žena koja je znala šta
hoće ali nije imala dovoljno snage ni hrabrosti da se izbori za to što
želi. Ljudi kao ona žele jedino da se prepuste struji, a da drugi brinu o
njima. Mislite da su oni nekada čuli za reč odgovornost? Bože
sačuvaj!

Krenuli su i uskoro se limuzina zaustavila pred jednim
otmenim restoranom.

- Hajdemo – reče Tomkin. – Gladan sam. Jedva čekam da
probam njihovu izvrsnu hranu.

Iza njih, u limuzini, savršeno sakriven na bezbednom mestu,
ispod tepiha, ostao je poslednji mikrofon.

- Niste impresionirani?
- Kao da je suviše prostora za samo jednu osobu.
- Patim od klaustofobije. Kroker se nasmeja.
- Da, na ovom mestu ne treba da patite od toga – prišao je
prozoru. Njegovi prsti dodirnuše kao buter mekanu kožu smeđe sofe.
- Divno – promrmljao je.
- Zahteva mnogo nege i pažnje – njene oči boje topaza gledale
su ga zainteresovano. – Poručniče, čini mi se da ste pocrveneli.
Nemojte mi reći da nikada ranije niste sreli nijednu iz moje profesije.
To bi bilo previše da se proguta.
- Da li uvek tako govorite?
- Samo kad sam... samo u specijalnim prilikama. – Pitao se šta
je htela najpre da kaže. – Užasno sam gladna, a nemam ničega u
stanu. – Lice joj se uozbiljilo.
- Hajdemo negde.
- Ne, nemojte da idete. Ne još. – Prešla je preko sobe i uzela
telefonsku slušalicu. – Potrebno vam je malo opuštanja. Možete da
uzmete malo slobodnog vremena bar da nešto pojedete. Vaši ljudi

znaju gde mogu da vas nađu ukoliko im zaista budete zatrebali.
Složio se sa njom i pri tom pomislio da se nalazi u stanu žene

čijeg oca bi najradije prikucao na zid. Odmah se osetio nelagodno.
Pitao se zašto. Nikada se ranije nije tako osećao.

Gelda je držala slušalicu na uhu.
- Naručiću hranu – rekla je. – Volite li italijansku? Ja je
obožavam.
- I ja.
- Odlično. – Klimnula je glavom. Okrenula je broj i sačekala
jedan trenutak. – Filipe – reče zatim – da, Gelda je ovde. Kako si?
Dobro? Siguran si? Čudno ti zvuči glas. Ne zvuči. Dobro. Da li bi
mogao da mi doneseš hranu od Marija. Da, nešto za dve osobe. Ti
već znaš šta. U redu. Hvala. Do viđenja. – okrenula se.
- Ko je Filip? – upitao je. – Nije valjda vaš sluga?
- Ne brinite, on je dečak iz susedstva koji s vremena na vreme
učini po neku uslugu nekome od nas. On nema nikoga. Nema drugu
porodicu nego nas. Mi ga svi volimo i on to zna. Zar je to zločin?
- Zvuči sasvim pošteno – osmehnuo se Kroker. Seo je na sofu.
– Kako je udobna.
Prišla mu je i sada je stajala sasvim blizu njega.
- Trebalo bi da osetite kako je udobna kad vam je telo nago na
njoj.
Nasmejao se, ali se osećalo da mu je neugodno.
Gelda je krenula prema spavaćoj sobi. Počela je da otkopčava
svilenu bluzu. Pre nego što je prošla kroz vrata spavaće sobe mogao
je da vidi bljesak njenih nagih leđa. Uprkos veličini svojih dojki nije
nosila prsluče.
- Šta to radite?
Kao zatečen stajao je s rukama u džepovima.
- Presvlačim se. Samo se presvlačim. – Čuo je kako je viknula.
– Ne brinite neću vas napasti.
- Nisam se tome ni nadao – reče sasvim iskreno.
- U redu.
Čulo se šuškanje svile.
- Hoćete li da dođete ovamo tako da bih mogla da razgovaram

s vama dok se presvlačim?
- Sasvim mi je dobro i ovde – osećao se kao učenik na svom

prvom pravom ljubavnom sastanku.
- Slušajte – reče Gelda – videli ste moju dušu, pa ne shvatam

sada zašto ne biste mogli da vidite i moje telo.
- Ne shvatam ni ja – ponovi on automatski.
- Onda je u redu, dođite.
Na mestu gde je stajao za trenutak se osetio kao uljez.

Pokušavao je da zamisli šta ona radi ovde na ovom udobnom kauču
ali ga je njegova bujna mašta izdala. Otišao je do vrata spavaće sobe i
zaustavio se gledajući unutra. Bio je kao voajer.

Stajala je s jednom nogom podignutom na krevet. Skidala je
čarape. Nosila je čarape, ne hula-hop. Na sebi je imala minijaturne
gaćice i mali pojas za čarape od čipke. Sve je bilo boje mesa. Noge
su joj bile divno izvajane i beskrajno duge. Okrenula je glavu da bi
ga pogledala. Njene oči boje topaza bile su sjajne. Osmehnula se.

- Eto – glas joj je bio šapat. – Ovako nije loše.
- Voleo bih da nešto obučete.
Prešla je preko sobe. Trudio se da ne posmatra njihanje njenih
dojki, ali to je bilo previše. Kad je prišla ormanu podigla je ruke.
Osećao je da gori. Prišla mu je obučena u svilenu haljinu zelene boje.
- Da li je ovako bolje? Smem li da vas zovem Lu? Sada kad
sam vam se ispovedila imam prava bar da vas zovem imenom.
Prošla je pored njega i očešavši se o njegovo telo ušla u
dnevnu sobu. Mislio je o svom praznom stanu u kome se još osećao
miris njegove žene. Odjednom je bio ljut i na sebe i na sve oko sebe.
- Hoćemo li u krevet sada ili posle večere? – upitao je besno.
Gelda se okrenu nasred sobe i njena haljina se otvori
otkrivajući njene duge noge.
- A na to vi mislite? – Još uvek se nežno osmehivala.
- Pa zar vaši pozivi nisu očigledni?
- Je li? – podigla je obrvu. – Pa vi znate da za mene muškarci
ne postoje. Vi znate šta ja volim.
Pa da, naravno. Zaboravio je. Osetio se da je ispao idiot.
Ponovo je nabio ruke u džepove i okrenuo se suviše zbunjen da se

izvini. Mentalni skokovi. Zar nije čudno kako oči vide jedno, a razum
diktira drugo? Osetio je odjednom užasnu toplinu. Kao onih letnjih
dana kad ni odvrtanje hidranata na ulicama nije pomagalo. Odjednom
se setio kako je umro njegov otac: čuo se strašan krik kroz otvoren
prozor, on je sleteo kroz mračno stepenište na blještavu sunčanu
svetlost i našao ga dva ulaza dalje. Njegova uniforma bila je
natopljena znojem i krvlju. Kante za đubre bile su razbacane oko
njega i njihov smrad dizao se uvis. Sive oči koje su ga uvek
podsećale na oblačno nebo već su bile staklaste.

Eto, tako je završio Martin Kroker. Posle 29 godina predane
službe u Njujorškoj policiji ležao je okružen kantama za đubre u
užasnom smradu koji se širio iz njih, ubijen na nekoliko koraka od
doma. Činilo mu se da će poludeti dok je buljio u telo, a svet se rušio
oko njega. Želeo je samo da pobegne što dalje od te smrdljive rupe i
da se nikada više ne vrati u nju. Nikada. Ali to je bilo isuviše lako. To
je bio put koji bi izabrao kukavica, ali ne Lu Kroker. Otac ga je
suviše dobro svemu naučio. Tako je ostao da bi se i sam pridružio
policiji. Stara i potpuno seda, njegova majka je došla kad je polagao
zakletvu posle završene Akademije i strahovito je plakala. Nikada
nije našao čoveka koji mu je ubio oca, a posle izvesnog vremena
zaboravio je taj bol.

Osetio je da mu dodiruje ruku. Posle sveg tog vremena nije
mislio da je rana tako osetljiva i bolna.

- Oprostite – rekla je – nisam htela da vas prekidam, bila sam
samo...

- Šta ste bili samo? – Spustila je pogled.
- Tako sam bila srećna s vama. – Pokušala je da napravi šalu
od tog priznanja. Nije uspela. – Pored vas se osećam...
- Kako?
- Eto, osećam se – pogledala ga je.
- Mogu da se zakunem da možete da se tucate i bez ikakvog
osećanja – rekao je besno.
- Mogu – klimnula je glavom. – Ja sam glumica. Osuđujete
me? Ne biste mogli posle onoga što ste mi rekli u kolima. Bili ste
beskrajno iskreni i hrabri kad ste mi rekli za šta sumnjičite mog oca.

Bila je to sasvim idiotska stvar.
- Da, to sam ja. Uvek ispadnem idiot.
- Jeste – glas joj je bio kao svila.
- Znate, od vas bih kupio bilo šta – rekao je to kao da se brani

jer mu je bila opasno preblizu. Želeo je da ona to zna.
- Ne – reče ona – ne bih mogla, sada svakako ne bih. – Stavila

mu je prste na ruku. Bili su joj veoma topli. – Veliki je izazov za
mene da budem poštena prema vama. To će me učiniti srećnom.

Neko je zazvonio.
Odvojila se od njega i nestala u velikom predsoblju. Glas joj je
zazvonio.
- Zdravo mili, hajde uđi. – Vratila se u sobu sa rukom na
ramenima prilično visokog dečaka, tamne kose i očiju u obliku
badema. Bio je to Filip. Kroker je za to vreme zamišljao sebe i Geldu
u krevetu. Nage. – Šta ti se dogodilo dušo? Lice ti je strašno.
Glas kao da joj je dolazio iz daljine. Želeo je da se to odigra
između nje i njega.
- Šta ti se do đavola dogodilo, dušo? Izgledaš kao da si se
tukao?
- Nisam se tukao, Gelda.
- Pa šta je onda bilo?
- Ništa, pao sam.
Kroker je još uvek razmišljao o tome kako bi vodio ljubav sa
Geldom, kako bi rukama držao njene pune dojke, kako bi joj ljubio
rastavljene usne.
- Pao sam među kante s đubretom...
- Ne budi idiot, Filipe i ne laži. Moraš reći šta ti se dogodilo.
Daj da ti stavim kockice leda na te bubotke. – Led je zazvonio u
kantici. – Hajde, dođi.
Kroker je još uvek razmišljao o tome da će njegov trenutak
doći kad smesti Tomkina tamo gde treba da ga smesti. Kad sve to
bude uradio otići će na more da peca i plovi. Možda neće da peca ali
će ploviti. Možda će povesti i nju da je isproba.
- Radio sam prošle noći kod Ah Ma,
- Ah Ma te nikada ne bi tako pretukla.

- Pa nije ona, već muškarac...
- Idiot! Eto, to je on. Drži taj led na modricama malo duže.
Zabranjujem ti da opet ideš tamo.
- Ali čovek će opet doći tamo noćas. Ona želi da ja dođem...
- Briga me šta ona želi, ti ne ideš. Neka se snađe bez tebe.
- Neće biti dobro bez mene.
- Kako to misliš?
- Čovek želi mene. Na taj način on ejakulira. Jesam li to dobro
rekao?
- Gospode, ko je taj monstrum?
- Ne znam. Japanac. Čudan čovek. Ima oči mrtve kao kamenje,
kao da je s drugog sveta.
Kroker je čuo poslednje reči i kao munja je okrenuo glavu
prema dečaku.
- Pričaj mi Filipe o tom čoveku – rekao je tiho i pažljivo
stišavajući svoje preveliko uzbuđenje – reci mi sve što znaš o
Japancu koji ima oči kao mrtvo kamenje.

Kroker je čekao na njih kraj kule na Park aveniji. Njegova
krupna figura naslanjala se na obični neobeleženi sedan.

Nikola izroni iz Tomkinove limuzine čim se zaustavila pred
Krokerom. Dok je išao prema detektivu bio je svestan Tomkinovog
prisustva za svojim petama. Tom je još uvek držao vrata na kolima
otvorena.

Bio je svestan i grada oko sebe u kome je sve odjednom bilo
kao prefarbano u plavo. Sunce je bilo samo uspomena ali ipak je još
uvek asvalt ispod njegovih nogu bio mekan. S obe strane ulice vukle
su se kolone žutih taksija.

- Kako ti je šef? – upita Kroker grubo gledajući preko
Nikolinog desnog ramena.

Nikola osetivši da uzbuđenje raste reče mirno.
- Pusti sad to, Lu. Zaboravi na to...
- Suviše je kasno za to, momče.
Nikola je osećao prisustvo iza sebe pre nego što je i čuo
Tomkinove reči.

- Još uvek patrolirate ulicama, poručniče? Čuvate njujorške
ulice, štitite nas građane? – jasno se osećala nota sarkazma.

- Ipak je grad još uvek opasan za neke – reče Kroker.
- Šta to treba da znači?
- Setite se sami, Tomkine.
- Ne volim zagonetke, poručniče. Ne volim da mi ih bilo ko
postavlja. Možda bi trebalo da opet razgovaram s vašim
pretpostavljenima...
- Znao sam da je to bilo vaše maslo, prokleti prljavi...
- ...pa da vidimo koliko ćete još dugo biti poručnik?
- ...idiote, sada radim na ovom slučaju zbog kojeg je
angažovan i Nikola pa ću vas obojicu često viđati.
- Šta?
Na njegovom licu video se zlobni grč. Lice mu je bilo čas žuto,
čas zeleno, zavisno od svetla automobila.
Svetlost kočnica učinila je da Tomkinovo lice postane crveno.
- Nećete valjda opet da me jašete?
- Bojim se da vam nema spasa. Niko više ne može da promeni
tu odluku, čak ni vi.
- Zar mi nije bilo dosta vas?
- Ja sam samo tu da vas štitim – reče Kroker – i da zgrabim
nindžu pre nego što on zgrabi vas.
Tomkinove oči se suziše. Bile su sada čudno blede.
- A zašto? Zar ne biste voleli da se sklonite i dozvolite mu da
obavi svoj prljavi posao? Svakako, svakako, mogli biste da kažete:
»Žao mi je, kapetane, ali dao sam sve od sebe. Pretukao me je i ne
možete mene da krivite za njegovu smrt«.
- Slušaj, ti barabo – Kroker krenu unapred pokušavši da
zaobiđe Nikolu. – Radim svoj posao bolje nego bilo ko u ovom
prokletom smrdljivom gradu i niko mi to neće osporiti. A jednog
dana kad tebe prikucam, čoveče, to će biti opravdano! I zbog dobrih
razloga.
- Kakvih razloga? – reče Tomkin besno. – Nemaš ništa u
rukama...
- Nemam, ali imaću – eksplodira Kroker. – I kada budem imao

dojuriću po tebe i podići ću optužnicu koju neće moći da obori
nijedan od tvojih bogato plaćenih advokata.

- Nemaš ništa – vikao je Tomkin – i nećeš imati ništa. Nisam
bio ni blizu Anđele Didion one noći kad je ubijena. Ništa me ne
povezuje sa...

Sada su već počeli da guraju jedan drugog. Tom je krenuo
prema njima. Na scenu stupi Nikola i grubo ih razdvoji.

- Prestanite vas dvojica.
Tom je uhvatio svog šefa i držao ga. Tomkin je dopustio da ga
sklone s poprišta borbe, ali podigao je preteći prst uvis i zamahao je s
njim prema Krokeru.
- Upozoravam te! – reče – ovo je rat. Ne želim te ni blizu sebe!
– A onda spusti glas i reče Nikoli. – On me lovi. Ne znam zašto. To
je vendeta. Ništa nisam učinio, Nik. Šta želi od mene? – Okrenuo se
iznenada i otišao u limuzinu. S vremena na vreme bacio bi poglede
prema dvojici ljudi koji su ostali na trotoaru.
- To je stvarno bilo budalasto – reče Nikola.
- O baš me briga. Šta si mi ti? Dadilja? – Kroker nestade u
svojim kolima.
Nikola sede na mesto pored vozača. Kroker je još uvek buljio
kroz prozor.
- Izvini – reče posle izvesnog vremena – krv mi proključa kad
ga vidim.
- Ako se budete tukli nećete ništa postići.
Kroker okrenu glavu i pogleda Nikolu prvi put od kada su ušli
u kola.
- Znaš, brinem zbog tebe, Nik. Zaista. Ti si čovek koji nikada
ne gubi kontrolu nad sobom. Zar se ti nikada ne razbesniš? Zar
nikada nisi tužan?
Nikola je mislio na Justinu. Želeo je da je vidi. Želeo je više od
svega na svetu da razgovara sa njom.
- Žao mi je ako ništa od toga ne osećaš.
- Nemaš razloga za brigu – reče Nikola nežno. – I ja sam
čovek kao svaki drugi. Svi imamo iste osobine.
- Znaš da to zvuči prihvatljivo.

- Da, samo ja sam odrastao tako što su me učili da nema
vremena za greške. Bila bi neka vrsta greške da mislim drugačije.

- Ali ti praviš greške?
- Pa da, kako da ne – reče Nikola i nasmeja se nekako tužno. –
Napravio sam mnoge greške, naročito kad su žene bile u pitanju.
Verovao sam onda kad nije trebalo da verujem, a sada mislim da se
plašim da pokušam iz početka.
- Justina?
- Da, imali smo strašnu svađu. I to mojom greškom.
- Znaš šta mislim? – reče Kroker paleći kola.
- Šta?
- Problem nije u tebi i Justini već u prošlosti. Zašto je greška
ako nekome veruješ? Kao što rekoh svi to radimo. Ponekad se to
isplati, ponekad ne. – Slegnuo je ramenima. – Šta je u stvari ono
pravo? Zar ne treba nikada nikome da verujemo? To je mnogo gore.
– Prošli su pored Tomkinove limuzine.
Poplava je dolazila. Nikola je to osećao. Dolazio je cunami,
njegov lični plimski talas valjao se tamno i muklo iza njega. Mislio je
o tome kako prošlost nikada neće umreti. Odjednom strašan bol se
diže negde u njegovoj dubini. Pretio je da ga uguši. Svi strašni dani
visili su kao inje na ivici njegove duše i vraćali se uprkos tome što je
on brižljivo pazio da ih nečim ne pokrene. Potrudio se svim snagama
da još jednom odbaci sećanja i neprijatne uspomene.
»Dođi!« – mislio je divlje. – »Tu sam! Dođi! Neka se dogodi
što mora da se dogodi!«
Ali, pre nego što ga je cunami udario, čuo je kako Kroker
pobedonosno govori:
- Razveseli se! Imamo trag. Možda ne znamo ko je taj nindža
ali znamo kuda ide, u stvari znam gde će biti danas tačno u 23 časa.
Nikola nije odgovarao.
- A, i mi ćemo biti tačni, prijatelju. Naći ćemo se tačno u to
vreme i prikucaćemo prokletnika pre nego što bude imao prilike i da
se približi Rafaelu Tomkinu – završio je svoju misao Kroker.

Osaka / Šimonoseki / Kumamoto Predgrađe Tokija
----------------------------------------
ZIMA 1963

U TO DOBA GODINE pejzaž je bio siv i bled. Dok je lišće
padalo na tlo njegova tamnocrvena boja je već bila izbledela i postala
smeđa. Prvi sneg oklevao je da padne i prekrije zemlju svojom
blistavom belinom, a kiša koja je rominjala iz niskih oblaka
podsećala je Nikolu na dečje lice puno nepoznatih osećanja.

Zagledao se u daljinu. Pejzaž je proletao pored njega. Jukio,
nagnuta preko njega, da bi bolje videla, pritisnula ga je svojom
čvrstom dojkom. Prste je zakopala u njegovu butinu da bi se zaštitila
od truckanja. Napola uzbuđen, napola uplašen osetio je kako ga njeni
nokti zariveni u njegovo meso ispunjavaju toplinom. Pitao se hoće li
napredovati dalje.

Preko puta njih sedeo je japanski biznismen u tamnom odelu,
ozbiljnog lica. Svoj neseser od teleće kože pažljivo je smestio na
sedište pored sebe. Bio mu je to nemi drugar. Na njega je pažljivo
složio svoj tamno sivi mantil od kašmira. Na vrh te male piramide,
kao na vrh svadbenog kolača, stavio je svoj crni polucilindar.
Njegove oči imale su neverovatnu veličinu zbog debelih stakala
njegovih naočara. Treptao je kao riba koja iznenada u svojoj blizini
ugleda nepoznati predmet. Da li je razmišljao kako će se njeni prsti
zakopati između njegovih nogu pre nego što će on imati vremena da
se zadubi u čitanje. Zašuštao je nervozno novinama. Novine su mu
bile odbrana. Kao zidod cigala.

Nikola je mogao da vidi bljesak njegovog tankog zlatnog
prstena. Pomislio je da je taj čovek bez sumnje važan član nekog
zaibacua. Ali kog? Možda je Micubiši, ili Sumitomo ili Micui?
Sigurno nije bio iz grupacija kao što su Fujo, Sanva, Dai Iči Kangio.
Ili je možda iz nekog manjeg koncerna. Bilo je očigledno da nije iz
Nipon stila, Tojote ili Nisana. Kao da je bio iz neke elektronske firme
kao što su Tošiba, Macušita, Hitači – kad je bolje razmislio, prebrisao
je Hitači – a možda je iz Tokija. Nije tačno znao da li Tokio
proizvodi elektroniku? Nije bio siguran u to.

Možda je porodica ovog čoveka osnovala preduzeće Micubiši.
Porodice, znao je to, upravljaju i danas velikim preduzećima kao što
su to činile i u početku.

Buljio je u papirnu barijeru i kao da može da vidi kroz nju
video je okruglo žuto lice, pomalo oznojeno i ispod njega kao sneg
belu kragnu košulje, uštirkanu i ispeglami, zatim tanku tamnu svilenu
kravatu boje ponoćnog neba. To je bilo čudo novog Japana – bilo je
to bolno izvlačenje iz izolacionizma kamenog doba – koji je još uvek
pritiskao zemlju više od nedavnog rata. Prihvatanje zapadnjačke
mode bila je samo jedna od manifestacija japanske kulturne
užurbanosti da u svemu dostignu zapad.

Ali, jasno je bilo da je Japan već uveliko prevazišao sve zemlje
od kojih je učio. Doći će dan, Nikola je u to bio ubeđen, kada će
pošto budu dostigli privrednu snagu, zakloniti zapadnjačke
konkurente i tada ponovo potražiti sigurnost u svojim starim
kimonima.

Nalazili su se u brzom vozu koji je išao iz Tokija u Osaku.
Kroz prozor s desne strane videlo se glavno ostrvo Honšu. S druge
strane videlo se s vremena na vreme svetlucanje mora sa čije
površine su se odbijali sunčevi zraci. Truckanje voza bilo je
minimalno kao i buka. Vagon je bio tih, prostran i udoban. Jukio se
zavali unazad na sedištu i provuče ruku kroz Nikolinu.

- Zašto ne ostanemo preko noći u Osaki? – Pitala je, a zatim
kao objašnjenje dodala. – Mrzim vozove.

Nikola je razmišljao o tome. Možda nije loša ideja. Osaka
noću bila je uzbudljiva, a njemu je trebalo razonode.

Jukio i Nikola krili su od Saigoa da idu na put. To se pokazalo
sasvim nepotrebnim. Pre nego što je imala prilike da krene u kuću
Sacugaija na večeru gde je trebalo da pogleda Saigoovu kartu da bi
videli kuda ide, Nikola je dobio kratku poruku. Saigo ga je pozvao da
dođe u Kumamoto na Kiušiju kad god mu to bude zgodno. Nije
objasnio zašto ga poziva. Kao i sve ostalo u Saigoovom životu i ovo
je bila tajna.

Nikola je pročitao kratku belešku. Sasvim nerazumno osećao
je kao da je Saigo na neki način dokučio njegove najskrivenije misli.

»Sve će to biti neispitana teritorija« – rekao mu je Kanzacu – »ako
odlučiš da učiniš to što želiš. Ti moraš sam da doneseš odluku. Ne
mogu da te vodim. Samo ti kažem da ovde više ne možeš
napredovati. Za dalji napredak moraš da potražiš i tamu i svetlost«.

I tako je njegov plan bio okrutno otkriven kao neka mladalačka
fantazija i umesto da razmišlja zašto je pozvan na jug on je bio
očajno nesrećan. Što je bilo još gore, Jukio je otišla na večeru kod
Sacugaija.

Sada su se kroz prozor videle sivo-plave planine sa trakama
snega koji se spuštao s vrhova kao prosuta pavlaka. Jedan planinski
lanac pružao se preko Honšuovih grudi kao posekotina. Nikola se
pitao kuda je krenuo. Ide li prema svetlosti ili prema tami? Da li je to
uopšte važno?

- Naročito mrzim ovaj voz – reče Jukio kao da nisu ni prekidali
razgovor. – Da, ovaj naročito mrzim, sva ta udobna široka sedišta,
sav taj hrom, ogromne prozore. Ništa mi to ne znači. Ovo je najgori
voz zbog sve te tišine. Kad je tišina postajem uznemirena. –
Napravila je ružan izraz lica. – Noga mi je zaspala. – Ispružila je
nogu na kojoj je sedela. Poslovni čovek preko puta u znak upozorenja
zašušta svojim novinama.

- U redu – reče Nikola – imaš pravo. – Zaista nije bilo razloga
da bezglavo juri u Kumamoto. Sem toga u Osaki je bio samo jednom
kad je bio mlađi i sada je bio radoznao da vidi koliko se grad
promenio. Da li će ga prepoznati? Nadao se da neće.

Osećao je prisustvo Jukio kraj sebe. Pitao se da li je mudro što
ju je poveo sa sobom. U stvari to nije bila njegova ideja ali kad je već
doneo odluku da prihvati Saigoov predlog bilo je nemoguće ne
povesti i nju. »Sem toga, ti si me uvukao u sve ovo« – rekla je ona
svojim optužujućim tonom. Nije mogao da se seti da li je to zaista
bilo tako ili nije. »Sada bi bilo jedino pošteno da i mene povedeš«.
Bila je zabacila glavu unazad od besa. »A ako i nećeš da me povedeš
ja ću sama krenuti s tobom, na lični rizik. Misliš da možeš da se
sakriješ od mene«? Mislio je da je to nemoguće. Da li je pukovnik
ovako popuštao Čeong?

On bi često zadrhtao kad bi ona bila ovako blizu njega. Mišići

bi mu nekontrolisano skakali i grčili se. Ponekad se tajno posmatrao,
kao da stoji sa strane. Plašio se tog osećanja koje je bilo tako snažno
da je prosto mogao da oseti da udara kao kožna krila slepog miša.
Znao je da ne bi smeo da dopusti da se to događa. Provukla je ruku
njegovom butinom i to je pokrenulo svojevremeno skrivene izvore u
dubini njegovog bića.

Gospodin Micubiši, lica sjajnog od znoja, spustio je novine i
pedantno ih savio po dužini. Zatim je iz piramide pored sebe izvukao
neseser, otvorio ga i zatvorio. Na njegovoj besprekorno čistoj
površini rastvorio je papir u kome je bio sendvič sa šunkom. Nikola
ga je posmatrao kako jede i pitao se da li ima čipsa i čokolade. Iza
njega, grupa japanskih biznismena u tamnim odelima, kao i Micubiši
razgovarala je o dva Džeka – Rubiju i Kenediju.

Čovek ne putuje u Osaku zbog kulture. Zbog toga se ide u
Koto, staru prestolnicu zemlje. Obično se govorilo, a naročito su to
isticali stanovnici Tokija, da su građani Osake uglavnom biznismeni
ludi za novcem i da se ne pozdravljaju na ulicama kao običan svet
već frazom »Da li zarađujete novac«?

Nikola je nešto malo znao o tome.
Taksista ih je odveo u moderan mali hotel gde su uzeli dve
odvojene ali međusobno spojene sobe. Hotel je bio blizu
Dotomborija. Pošto je bilo još suviše rano za večeru odlučili su da
odmah iziđu i razgledaju grad.
Jukio je insistirala da vidi zamak u Osaki, poslednji bastion
izbeglica iz porodice Tojotomi, koje je proganjao Tokugava pošto je
već postao šogun 1603. Zamak je kao i veći deo Osake podigao
Hideoši Tojotomi. Završen je za tri godine, 1586.
- Bilo je jedno vreme – rekla je Jukio dok su hodali kroz park
na čijim ivicama su se dizali moderni oblakoderi Osake – kada je moj
ideal bila Jodođimi.
Zamak je provirivao kroz lišće. Izgledao je širi od života,
solidno građen i ogroman. »Tokugava nikada ne bi sagradio takvu
građevinu« – razmišljao je Nikola.
Što su se više približavali zamku bilo je sve više ljudi.

- Naročito mi se kod nje dopada to što je nastavila da poštuje
Hideošijevu volju čak i posle njegove smrti baš kao da je i sama
samuraj. Potpuno se posvetila nasledniku.

- Da – reče Nikola – da. Stigli su u podnožje zamka.
- Ona i Micunari kovali su zaveru.
- Kovali su zaveru – kako ti to kažeš ali samo da bi zaštitili
šogunovog sina. Činili su ono što su im dužnost i čast nalagale.
- Jodođimi je bila šogunova ljubavnica, nije bila njegova večna
žena. Imala je suviše velike želje. – Odmahnuo je rukom. – U
svakom slučaju, Tokugava je bio suviše snažan. – Zaćutao je.
- Govoriš kao da je Jodođimi veštica iz bajke.
- Teško da je ona dobro mislila Japanu – moraš to da priznaš.
- A da je njeno dete odraslo možda bi se pokazalo da je on
najbolji vladar ove zemlje.
Nikola pogleda pored nje. S njihove leve strane bila je neka
mala građevina. Bila je to oružarnica. Tu je Jodođimi odgajala svoga
sina i tu je shvatila da je njihov kraj neizbežan. Tu je udavila svoje
dete pre nego što je sama izvršila sepuku.
- Ipak Jodođimi je bila hrabra žena, odana i hrabra. – Jukio je
govorila tiho. – Bila je nesebična. – Posmatrala je turiste koji su
prolazili kraj male zgrade. – Ja joj se ipak divim.
Sunce je zalazilo kao da mu je teško padalo da i dalje drži
svoju težinu. Nebo je bilo sivo.
- Hajde, dođi – reče Nikola i uhvati je za ruku. Originalni
zamak u Osaki bio je razrušen 1615. godine, kad su ga zauzele
Tokugavine snage. OVaj je bio podignut 1931. godine.

Otišli su na večeru u Dotombori, deo Osake prepun restorana,
noćnih klubova, prodavnica, bioskopa, pozorišta. Bila je neopisiva
gužva. Odabrali su restoran sa smaragdno zelenim stolovima i barom
prekrivenim hromom koji je sijao kao ogledalo. Dali su im posebnu
sobu u koju su ušli pošto su skinuli cipele. Popili su malo sakea – da
li su izgledali stariji nego što su bili? Jukio je još uvek mislila na stari
zamak i ljude koji su nekada u njemu živeli.

- Mislim da toliko obožavam Jodođimi jer tako malo ličim na

nju – reče Jukio dok je srkutala vino od pirinča.
- Šta hoćeš da kažeš?
Za trenutak ga je pogledala pravo u oči a zatim je spustila

pogled.
- Ja nisam odana, a najmanje sam hrabra. Ja sam samo

Japanka. – Slegla je ramenima. – Ja sam japanska kukavica. Nikoga
to ne zanima. Ja sam Japanka bez porodice, dakle bez dostojanstva.

- Zaboravljaš svog strica.
- Ne – odmahnula je glavom. Crna kosa joj je sijala na
prigušenoj svetlosti. – Nikada ga ne zaboravljam.
- On je tvoja porodica. – Oči joj sinuše.
- Zar tebi čovek mora sve da objasni? Ja mrzim Sacugaija. Šta
bi ti osećao prema rođaku koji ne želi da budeš sa njim i koji te
prepušta u ruke... – Progutala je još gutljaj sakea.
- Jednoga dana – reče on ne dižući pogled s tanjira – naći ćeš
nekog. Zaljubićeš se.
- Ali sve će to biti bez odanosti, ne zaboravi – u njenom glasu
osećao se prizvuk gorčine. – Rođena sam bez toga kao što sam
rođena bez mogućnosti da volim.
- Zato što misliš da je seks jedina prava stvar.
- To je jedina stvar koja me čini srećnom – ispravila ga je ona.
- To je zato što misliš da si bezvredna – pogledao ju je, pružio
ruku i pokrio njenu. – Ne možeš da shvatiš da je možda nekome stalo
do tebe, mislim do tebe kao ličnosti, da bude s tobom zbog tebe
same, a ne zbog toga šta možeš da uradiš sa tvojim telom.
- Ti si idiot – ali nije sklonila svoju ruku i nije ga pogledala.
- Ako ti se dopada zovi me tako.
- Ja nikome ne verujem. Zar ne možeš da me prihvatiš ovakvu
kakva sam. Ne možeš da me izmeniš.
- Uopšte nije problem u tome. – Želeo bih da ti...
- Nikola – stavila je prste na njegov obraz – zašto mučiš sebe
misleći o budućnosti koja neće doći. Ko zna, možda ću umreti za
godinu dana.
- Umukni! – Viknuo je Nikola – Ne smeš tako da govoriš.
- Da, – reče ona iznenađena. Oborila je glavu. Gusta kosa

zaklonila joj je lice. Bila je oličenje japanske supruge koja se
priklanja neizbežnom autoritetu muževljevih ruku.

- Sem toga, ko kaže da ti nisi hrabra? – Nije bio navikao na
ovakvu vrstu razgovora. Očajnički je želeo da se nagne preko stola i
da je poljubi usred poluotvorenih usana. Nije imao hrabrosti. –
Razmišljaj o tome kroz šta si prošla dok si rasla sa tim bračnim
parom. I za to je potrebno snage.

- Misliš? – Pitala je to kao mala devojčica. Kelnerica je ušla i
poslužila ih klečeći sa strane niskog stočića. Kad je stavila hranu i
piće na sto, otišla je. Nikola je gledao za njom.

- Šta je to s tobom? – upitao je.
- Ne znam. – Njene tamne oči bile su oborene. – Ne znam.
Ponovo je napunio njenu porculansku čašicu sakeom.

Izišli su iz restorana. Ona je ljupko čarvrljala kao da nisu ni o
čemu teškom razgovarali za vreme večere. Držala ga je za ruku.

U vazduhu se osećao miris sagorelog benzina. Kad su prolazili
pored jedne prodavnice ploča čuli su čudnu muziku i videli dobro
osvetljenu sliku četvorice dugokosih mladića. Na njihovoj novoj
ploči koja je tu mogla da se kupi, bile su odabrane pesme.

- Ko su oni? – Upitala je Jukio.
- Bitlsi – reče prodavac. – Nova grupa iz Engleske. Nikola joj
kupi ploču. Nešto dalje od ove prodavnice čula se muzika na
samisenu. Bio je to pravi kulturni šok. Pošli su da vide ko to svira.
Tu je bilo Bunraku, tradicionalno pozorište lutaka, tako
karakteristično za Osaku kao što je Kabuki karakterističan za stari
Edo. Jukio je bila oduševljena. Sklopila je ruke i zahtevala je da uđu
u pozorište. Nikola je kupio dve ulaznice.
Bilo je skoro puno. Jedva su našli svoja mesta. Predstava je baš
počela. Bio je to čuveni komad »Odani četrdeset sedmi zastavnik«.
Lutke su bile izvanredne. Naročito su lepi bili njihovi
komplikovani kostimi. Svaku lutku pokretala su po tri čoveka. Jedan
je pokretao glavu, telo i desnu ruku. Drugi je bio zadužen za levu
ruku, a treći za noge. Ako se radilo o ženi on je pokretao i kimono.
Za njima su ušla dva američka mornara. Nikola se pitao otkuda

oni ovde. Jedan je bio belac, a drugi cranc. Mora da su čekali na
svoje devojke ili nekog druga. Belac sede dok je crnac ostao da stoji
pored zida.

Nikola pogleda u Jukio. Mogao je da prati pogled njenih očiju.
Nije ih skidala sa nabreklog šlica crnoputog mornara. Usne su joj se
malo otvorile i on vide da je počela teško da diše.

U polutami odjednom je osetio njene hitre prste između svojih
butina. U sledećem trenutku njegov šlic je bio otvoren. Ona je još
uvek gledala crnoputog mornara naslonjenog na zid. Oči su joj bile
širom otvorne i sjajne. Nikola je osetio da se uzbuđuje. Hteo je da
vikne »Prestani«! – ali nije mogao. Da li je stalno gledala u mornara.
Sedeo je nepomično i gledao predstavu posmatrajući krajičkom oka i
nabrekle pantalone mornara. Protiv svoje volje i on je počeo da se
pita da li je taj mornar zaista tako obdaren? Kakav li je u krevetu? Da
li veličina penisa ima veze sa dobrim vođenjem ljubavi? Da li žene
polude od strasti kad su sa njim?

Samisen se i dalje čuo. Zastavnik se hrabro borio na bini.
Nikola više nije mogao da se obuzda...

- Znaš li zašto mrzim što sam Japanka? – Upita Jukio.
- Zašto? – Okrenuo se u krevetu.
- Zato što nemam svetle oči. – Uzdahnula je. Znao je da su
njene lepo oblikovane senzualne usne poluotvorene. – Francuskinje
koje sam viđala u Kjotu i Amerikanke s njihovim kratkim frizurama
imale su divne plave oči. Čudno, oduvek sam želela da imam zelene
oči kao smaraged.
- Zašto razmišljaš o tome?
- Zato što mislim da zbog toga ne volim sebe. Evo, ovo ovde, –
posegnula je za njegovom rukom i stavila je u toplinu između svojih
butina – to je jedina stvar koja je važna.
- Ne, – reče on – to nije najvažnije. Okrenula se prema njemu.
Glas joj je bio jasan.
- Nije ni malo važno?
- U redu, jeste – nasmejao se – možda je malo važno. –
Pridigao se u krevetu i nagnuo se iznad nje. Koža joj je bila bela, a

kosa sasvim tamna kao noć. – Slušaj Jukio, bio sain zainteresovan za
tebe i pre nego što smo igrali one noći.

- Pre nego što sam ja...
- Pre nego što si počela da se trljaš o mene.
Ona pruži ruku i poče da ga miluje po grudima. Mišići mu
zadrhtaše i on oseti grčenje u stomaku. Kao da mu je neka ruka
pritiskala pluća. Disao je teško, kao asmatičar.
- Šta je sad? – reče ona i pomaknu se prema ivici. Sela je. –
Čega se plašiš? Mene, Nikola?
- Ne znam – reče bedno. U tome je i bio problem.

Napustili su Osaku jednim starim predratnim vozom koji je
uprkos čistoći bio sušta suprotnost onom supermodernom kojim su
došli u grad.

Voz je škripao i tresao se. Nikola se začudio kako te vibracije
deluju umirujuće na njega. Razmišljao je o predstavi Bunraku
pozorišta, u stvari o predstavi koju je za vreme predstave izvodila
Jukio. Pitao se da nije slučajno nimfomanka. Ko bi to mogao da
kaže? Čak nije ni znao kakva je definicija nimfomanije? Šta to znači
biti nimfomanka? Da li je to svaka nezajažljiva žena? Tačno je da je
Jukio bila nezajažljiva. Njena seksualna žeđ nikada nije mogla da
bude ugašena. Trebalo mu je za to mnogo energije. A, ako je stvarno
nimfomanka, da li bi to promenilo nešto u njihovom odnosu?

Okrenuo se od nje i zagledao se kroz prozor. Truckanje,
truckanje. Pejzaž je promicao pored njih. Učinilo mu se da je video
stado kako nepokretno stoji u daljini. Za manje od jednog časa šine
će skrenuti jugoistočno, prema moru.

Dan je bio divan, i pošto je rasteralo jutarnju maglu sunce je
sijalo. Kobe i Jokohama, najopterećenije luke Japana, ostale su
daleko iza njih.

Nikola je bio zadovoljan što je daleko od njih. U strogo
poslovnim gradovima sličnim Tokiju bio je nervozan i uplašen.
Slično se osećao i na aerodromima koji su im bili zastrašujuće slični
sa tom mešavinom svih mogućih jezika i rasa. Nikada nije znao gde
je kad bi stigao na neki aerodrom. Mogao je da bude bilo gde na

svetu, a da to i ne zna. Železničke stanice, s druge strane, bile su ipak
sasvim drugačije. Dosta čudno ali ni dve nisu bile slične, a kamoli
iste. I, naravno, kad se čovek vozi vozom može da gleda kroz prozore
i da posmatra pejzaž, a ne samo sive oblake koji liče na bradu nekog
starca.

Odvojio je oči od pejzaža koji se promičući pretvarao u široku
traku i pogledao po vagonu. I ovde su putnici bili različiti. Poslednji
biznismen je izišao u Kobeu i sada su uglavnom oko njih bili ljudi
koji su se bavili zemljoradnjom. Čovek u plavom radnom kostimu
sedeo je sa svojim žuljevitim rukama prekrštenim na ravnom trbuhu.
Noge je ispružio ispred sebe i prekrstio ih u člancimna. Imao je
kratku sedu kosu i male crne brkove. Sigurno je bio radnik na farmi i
sada se vraćao kući. Na drugoj strani vagona debela žena u belom
grimiznom kimonu spavala je otvorenih usta. Pored nje je bila gomila
paketa zavijenih u smeđi pakpapir. Dva deteta u zapadnjačkoj odeći
igrala su se između sedišta i kezila se na svakoga ko je prošao pored
njih.

- ...u leđa. – Šta?
- Nikola, da li si ti mene uopšte slušao?
- Ne, izvini. Razmišljao sam o Bunraku pozorištu.
- Misliš o tome kako sam te izbezumila – nasmejala se.
- Ne znam zašto uživaš u tome da govoriš kao mornar – reče
on. – Zašto uvek moraš da kažeš »tucanje« umesto »vođenje
ljubavi«?
- Zato što se ja zaista tucam – odgovori ona ozbiljno. – Jesi li ti
nekada vodio ljubav Nikola? Reci mi kako to izgleda.
- Ja vodim ljubav s tobom.
- O čemu to govoriš? Pa mi se tucamo kao zečevi!
- Čak i ne mislim na tu ružnu reč...
- Stvarno? – Malo je podigla glas. – E pa slušaj, Nikola, ja se
tucam s tobom kao što se tucam s bilo kim drugim. Znaš li šta ja
radim s tobom? E pa to isto radim i s drugim muškarcima. Sa
Saigoom na primer. – Zašto je bio ljut? – Trljam se najpre ivicom
njegove tvrde šake, a zatim se primičem njegovom šlicu, njegovom
jeziku i nosu, njegovom...

- U redu! – Urliknuo je. – Prestani! Šta to radiš? Stisnula se uz
njega i počela je da prede kao velika mačka.

- Ja? Upravo pokušavam da te izbezumim i uzbudim, to je sve.
Nisi mi obraćao dovoljno pažnje...

- Gospode! – Ustao je. – Da li je moguće? – Prošao je grubo
pored nje i otišao do kraja vagona. Tu je stajao i gledao kroz dva
spojena prozora u drugi vagon koji je skakao iza njih. – »Da li je
moguće da je znala da će poludeti kad mu bude ispričala o svojim
seksualnim pobedama iz prošlosti«? Kako je samo pokvarena. Bilo
mu je zima. Bilo mu je muka. Zaustavio je povraćanje čvrsto se
oslonovši o zid vagona.

S njegove desne strane promicao je grad postajući sve manji.
Bacio je pogled na svoj sat i brzo proračunao brzinu i vreme. To je
sigurno bio Kurašiki. Odlično. Uskoro će ugledati severni kraj Seto
Naikaija prostranog mora između ostrva. Uvek ga se sećao mirnog i
tihog kao kad je s roditeljima dolazio preko leta na njegove obale.

Prolazili su kroz gustu šumu. Kao da je postalo tamnije. Onda
je odjednom sinula svetlost i on ugleda u daljini blještavu površinu
Seto Naikaija pozlaćenu sunčevom svetlošću. Pravo polje dragulja.

Posmatrao je čudesan prizor. Bio je miran. Deo njegove mašte
lutao je. Zamišljao je da je sada pravi trenutak da Jukio dođe, zagrli
ga i izvini mu se. Ali takve stvari događaju se samo na filmu, a ovo
nije bio film. I zašto je to očekivo od nje? On je bio nepopravljivi
romantičar.

Ostrva su se pružala jedno za drugim, sve do horizonta. Ličila
su na pocepani štrikani džemper. Sva su bila brižljivo obrađena jer je
plodna zemlja bila retkost u Japanu.

»Jednog dana« – mislio je – »voleo bih da svoje dane
provodim putujući od jednog ostrva do drugog, razgovarajući sa
ljudima, sedeći i jedući sa njima. Pomagao bih im na njihovim
ograđenim poljima, provodio bih noći tu i tamo. Sigurno da bih tu
proživeo čitav život i da bih umro pre nego što bih stigao da obiđem
poslednje ostrvo«. Kakva ideja! Nikada ne ići unazad nego uvek
unapred. Svaki dan bi bio drugačiji od prethodnog i nijedan ne bi bio

isti kao drugi. Nikada se ne bi zamorio. Zar je sad bio umoran? Bio je
suviše mlad da bi tako razmišljao i tako se osećao. Znao je da nije
umoran, da mu nije dosadno, ali osećao je nešto što je krio i od sebe
samog. Osećao je užasan strah!

U Hirošimi je sve bilo sasvim drugačije. U zalivu, iznad kojeg
su prošli kao pramen dima, videli su Mijađimu, obeleženu velikom
crno-narandžastom tori, kapijom Icukušima hrama. To je bio
najdivniji pogled na ostrvima. Video je često tu sliku na raznim
mestima u časopisima ali nikada je nije video ovako, u prirodi.

Kapija je visila u vazduhu, dizala se iz vode kao slova sudbine
iznad sveta, oznaka starog Japana, upozorenje da se nikada ne
zaboravi prošlost.

Voz kao da je stajao suviše dugo na stanici u Hirošimi.
Preko puta njih seo je čovek u sivom i smeđem kimonu. Bio je
ćelav, a s mršave brade visile su me dve duge trake bele dlake. Koža
razvučena preko širokih jabučica bila je skoro prozirna. Imao je puno
bora.
Oči su mu bile sjajne kad im se naklonio. Njegove šake gubile
su se u naborima tradicionalne odeće.
Uskoro zatim, voz kratko pisnu i poče polagano da izlazi iz
stanice. Nikola oseti žmarce po koži i pogleda kroz prozor. S neba se
čulo brundanje nekog aviona.
Voz je polako prolazio kroz grad. Za trenutak su mogli da vide
ostatke stare observatorije čiji se kostur dizao prema nebu ostavljen
baš onakav kakav je bio i 1945. godine. Galebovi koji nadleću kostur
nikada ne sleću na njega kao da još uvek osećaju paklenu toplinu
koja bije čak i posle svog tog vremena. Oni verovatno u svojim
kostima nose zapisana sećanja na taj strašni dan i instinkt
preživljavanja tera ih daleko odatle.
- Želiš da me stvarno upoznaš? – Reče mu Jukio u uvo dok su
oboje buljili u jedini spomenik koji je podsećao na ono što se ne tako
davno ovde dogodilo. – Eto, vidiš to, takva sam i ja iznutra.
Pitao se zašto je takva i šta je iza tog kamenog zida
samoodbrane koji je podigla.

- Molim vas da mi oprostite – reče stari čovek sa sedišta preko
puta – izvinite zbog mog mešanja ali ne mogu da prestanem da se
čudim.

Zaćutao je i Nikola je bio prinuđen da ga upita:
- Čemu se čudite?
- Pitam se da li ste nekada ranije bili u Hirošimi.
- Nismo – reče Nikola, a Jukio odmahnu glavom.
- Tako sam i mislio – reče starac – u svakom slučaju suviše ste
mladi da biste mogli da se sećate starog grada. Niste ni mogli da ga
vidite pre propasti.
- A vi ste ga videli? – upita Jukio.
- Kako da ne – osmehnuo se. – Hirošima je bila moj dom.
Nekada. Sada je to tako davno. Kao da je bilo u nekom drugom
životu.
- Gde ste bili kad se to dogodilo? – upita Nikola.
- Bio sam u brdima – klimnu glavom. – Da, bio sam na
bezbednom mestu, daleko od vatrene kugle. Drveće se savijalo čak i
tamo, kilometrima daleko, a zemlja se grčila kao u bolovima. Ništa
slično ranije nisam video. Ranjeni univerzum. To je nešto mnogo
važnije od smrti ljudi, životinja ili čitave civilizacije.
Nikola je hteo još nešto da pita starca ali ga je samo gledao
otvorenih usta.
- Vaša sreća da niste bili u gradu kad je bomba pala. Starac
pogleda Jukio.
- Govorite o sreći? Možda je sreća ekvivalent za nešto
starinsko. Ja bih radije govorio o karmi. Vidite bio sam van zemlje
pre nego što je rat počeo. Bio sam poslovni čovek i često sam
putovao. Najčešće u Šangaj, u kome sam najviše prodavao. – Prvi put
njegove šake pokazaše se i Nikola s čuđenjem primeti dužinu
njegovih noktiju. Nokti su mu bili savršeno uredno podrezani,
uglačani i sijali su se od bezbojnog laka. Čoveku nije promakao
Nikolin pogled pun iznenađenja. – To je mala koketerija koju sam
prihvatio od kineskih mandarina s kojima sam imao poslovne veze i s
kojima sam se sprijateljio. Sada ih čak i ne primećujem. Toliko sam
navikao na duge nokte. Naravno, moji su sasvim skromne dužine.

Zavalio se nazad na sedištu i počeo da priča kao da unucima
priča priču pred spavanje. Imao je divan glas zapovedničkog ali
ljubaznog tona. – Odlučili smo da odemo na kratak vikend u prirodu
pošto smo obavili poslove. Nisam znao šta mogu da očekujem. Ipak,
oni su bili Kinezi. Mandarini imaju čudne ukuse u mnogim stvarima.
Ali kad je posao u pitanju čovek mora da postane kosmopolita –
naročito kad se radi o ličnim ukusima klijenata. Tu nema mesta
zatvorenosti i prevelikom poštovanju tradicije. Na svetu ima toliko
mnogo kultura, zar ne? Ko može da kaže koja je vrednija od koje? –
Slegao je koščatim ramenima. – Ja svakako ne mogu.

Popodne je polako prelazilo u veče. Sunce je već nestalo s
horizonta i hvatao se suton. Oblaci su bili pozlaćeni po ivicama na
tamnosivom nebu. Sve je izgledalo beskrajno mirno. Bilo je to
magično doba dana slično onom trenutku pre dizanja zavese u
pozorištu kad uvo čuje i zvuke koji ne postoje.

- I tako su me moji prijatelji mandarini poveli na put. Poveli su
me u grad usred grada, negde van Šangaja. Bio je – oprostite draga
moja – burdelj. Ne samo jedna zgrada već čitav grad. Da tačno, bio je
to grad zadovoljstva. Molio bih vas mila moja da mi oprostite ovaj
deo priče. Kad je čovek dugo na putu – a iz mnogih razloga na
službena putovanja ne vode se žene – onda znate kako je to. I te
stvari onda postanu neočekivane. Mandarini mnogo drže do seksa.
Ne mogu da kažem da im to zameram. To je na kraju veoma važan
deo života pa zašto mu onda ne obratiti dužnu pažnju? U svakom
slučaju bilo je to najveće i najraskošnije mesto te vrste u koje sam ja
ikada kročio. Glavne mušterije bile su mandarini i, kako sam kasnije
shvatio, iz određenih porodica.

Dok je starac nastvljao svoju zanimljivu priču spustila se noć,
a voz je i dalje kloparao na svom putu.

- Dakle, tako smo se obreli na tom mestu, ali nisam želeo da
vam pričam o tome šta smo sve tamo doživeli - osmehnuo se
nestašno. – Vi ste dovoljno mladi da biste i sami bez moje pomoći
mogli da to zamislite. Ne, ja želim da vam pričam o čoveku koga sam
tamo upoznao. – Podigao je u vis svoj dugi prst sa savršenim noktom
koji je sijao. – Čudno je bilo s tim čovekom. On nije bio mušterija, u

to sam siguran. Izgleda da nije ni radio tamo. Nikada ga nisam video
da nešto radi. Kasno u noći, ili tačnije vrlo rano ujutro, video sam ga
na prvom spratu jedne starinske zgrade kako igra starinsku igru sa
crvenim i crnim pločicama...

- Mah-jong? – upita Nikola.
- Ne, bila je to neka sasvim druga igra. Sedeo bi tu miran i
nepokretan dok bi žene oko njega radile i čistile, a kad bi one otišle
on bi počinjao da igra lupkajući pločicama.
Starac izvadi cigaretu i s dosta muke zbog dugih noktiju zapali
je elegantnim Ronson upaljačem. Osmehnuo se iznad cigarete. Mora
da je nekada bio nešto kao orijentalni Hemfri Bogart.
- Upaljač je sećanje na davna vremena. Dobio sam ga od
jednog britanskog diplomate kome sam pomogao da ode iz zemlje.
On je insistirao na tome da ga uzmem. Izgubio bih obraz pred njim
da sam odbio. – Sklonio je Ronson u džep i povukao dim iz cigarete.
– Nisam mogao da zaspim na tom mestu, nadam se da nisam
vulgaran, gospođice?
- Ni najmanje – reče ljupko Jukio, a Nikola se pitao šta bi
starac rekao da čuje njen rečnik.
- Imao sam običaj da noću čitam. Ja sam nezajažljvi čitalac
čitavog života. Jedne noći sam se uznemirio dok sam čitao »Mobi
Dika«. Čitao sam na engleskom. Oprostite, ali ja ne verujem
prevodima. Suviše se mnogo gubi pri prevođenju. Dakle, čuo sam
lupkanje tih pločica i otišao sam da sednem pored čoveka koji je
igrao. Posmatrao sam ga. Bio sam radoznao u to vreme, ali bio sam
dobro vaspitan. Taj čovek je bio stariji nego što sam ja sada. Prvo što
sam čudno primetio na njemu bilo je to da su mu nokti bili tako dugi
da je morao da stavlja metalne vrhove na njih da se ne bi slomili. O
tim metalnim vrhovima čitao sam nešto ranije. Mandarini su ih nosili
krajem prošlog veka. A mi smo bili u kasnim tridesetim godinama
ovog veka. Ko još u Kini nosi takve nokte? Niko, mislio sam. Аli,
sad sam znao da nije tako. Obično su ti štitnici bili od metala ili od
lakiranog drveta. Ako me oči nisu varale ovaj čovek je imao štitnike
od zlata. Pravog zlata. Pitao sam sam se da li je to moguće. »Zašto
ste došli«? – upitao me je čovek i ne pogledavši me. Nisam znao šta

da odgovorim. Pozvao me je da priđem bliže. Rekao sam mu da
nisam mogao da spavam. »Ja nikada ne spavam« – reče on – »ali to
je zbog mojih poodmaklih godina. Kad sam bio kao vi nikada nisam
propustio noć. Možda ih zato sada propuštam«. Govorio je čudnim
dijalektom, da bio je to mandarinski, ali nekog čudnog tona. Nisam
mogao da otkrijem odakle je. Rekao sam mu da mi se ne čini da je
previše star. »Toliko sam star« – rekao mi je on – »da znam da ću
uskoro umreti«. Rekao sam mu da ne verujem u to. »Nema razloga
da me žalite« – rekao je on – »ja se ne bojim smrti, a živeo sam lepo i
srećan sam što odlazim zbog onoga što će se ovde zbiti«. Pitao sam
ga šta to dolazi i šta će se to zbiti. »Dogodiće se nešto strašno« –
rekao mi je tada – »biće to neka nova vrsta bombe, nešto do sada
neviđeno, dovoljno snažna da razori čitav grad«. Nikada neću
zaboraviti taj trenutak. Sedeo sam nepomično kao statua. Sećam se
da sam čuo cvrčka tako blizu svog uha da je bez sumnje bio zatvoren
negde u kući. Nisam mogao da se pokrenem kao da su mi njegove
reči probile srce. Starac je ustao i meni se za trenutak učinilo da sam
ga već ranije negde video.

- I šta se onda dogodilo? – pitala je Jukio.
- Šta se dogodilo? – Čovek je razmišljao za čas. – Pa ništa.
Čovek je otišao poželevši mi prijatne snove. Pitao sam se kako može
da mi to želi posle te strašne stvari koju mi je rekao. Bilo je tako tiho
da mi se činilo da mogu da čujem kako raste trava. Oblak komaraca
zaletao se na mrežu na vratima. Sigurno sam se vratio u postelju, ali
znam da nisam više čitao. Razmišljao sam o starčevim rečima.
- Otkud je on to mogao da zna? – upita Nikola. – U to vreme to
nisu znali čak ni Amerikanci.
- To sam se i sam često pitao – klimnu starac glavom. – I još
uvek se pitam od onog avgustovskog dana kad sam stajao daleko u
brdima i osećao kako se zemlja trese, i video nebo u plamenu, i čuo
vatreni vetar kako dolazi. Od tada se stalno pitam: kako je znao?
- I kakav je odgovor?
- Nema odgovora, prijatelju – osmehnu se starac. Voz je počeo
da usporava. – Ja sam skoro stigao. Ovde silazim.
Ustao je i poklonio im se.

- Hej, čekajte malo! – skočio je Nikola u brzini i želji da mu
nešto ne promakne zaboravivši kako mlađi čovek treba pristojno da
se ponaša prema starijem. Uostalom, to nije bilo ni važno. Starac je
nestao. Od pare koju je lokomotiva ispustala na peronu se ništa nije
videlo.

Nikola se vrati iz hodnika i baci na sedište pored Jukio.
- Zakasnio sam – reče – zakasnio sam.
Voz je opet krenuo. Bila je tišina. Čak je i Jukio ćutala
gledajući u šake. Nikola je gledao kroz prozor. Nije znao gradove
kroz koje je voz prolazio. Bila je duboka noć.
- Šta misliš o priči starog čoveka? – upita Jukio.
- Šta kažeš? – okrenuo je glavu prema njoj.
- Da li si mu poverovao?
Ni sam ne znajući zašto, pomislio je na So-Penga.
- Da – reče – jesam.
- Ja nisam – reče ona i prekrsti nogu рreko noge kao što rade
Amerikanke. – Život nije takav. To nije moglo da se dogodi.

Noć su proveli u Šimonosekiju, tako blizu vode da su mogli da
je čuju, mada je nisu videli zbog magle. Ležala je s glavom na
njegovim nagim grudima. Njena tamna kosa širila se kao velika
lepeza oko njene bele kože. On je već dugo dremao. Osećao je kako
ona tiho diše, osećao je njenu težinu na rebrima. Pitao se šta je to što
ga toliko privlači njoj. Nije znao čak ni zašto je važno da to otkrije.

Jukio zastenja i on se prenu, kao da je deo njega.
- Šta ti je? – upita je.
- Ništa, ništa – glas joj je bio nežan. – Mislila sam na starčevu
priču. Slična je onoj koju mi je majka pričala, jedinu koju mi je ikada
ispričala. Hoćeš da je čuješ?
- Da.
- Nekada je živela jedna gospođa. Živela je u zamku Roku-No-
Mija. Niko ne zna gde je to – majka je samo tako rekla. Kad su joj
roditelji umrli, nju je odgajila guvernanta – bila je veoma dobro
čuvana – i kako su godine prolazile, ona je izrasla u pravu lepoticu.
Jedne večeri upoznali su je s nekim muškarcem i od tada je on svake

večeri dolazio u zamak, i ona bi ga zabavljala. Tokom dugih
popodneva, dok je bila sama i dok je šetala vrtom, ona je razmišljala
o moći sudbine. Mislila je kako zavisi od tog čoveka, da li će biti
srećna ili ne. Onda bi odmahnula glavom i nasmešila se suncu. Noću
bi ležala budna pored ljubavnika, ni srećna ni nesrećna. A onda,
jednog dana, čovek joj saopšti da mora da otputuje na drugi kraj
zemlje sa svojim ocem koji je tamo dobio novo visoko mesto. Rekao
joj je da će tamo ostati samo pet godina i da će joj se tada vratiti.
Zamolio ju je da ga čeka. Gospođa je plakala, možda ne zbog ljubavi
prema njemu već zbog rastanka. Prošlo je šest godina i mnogo što-šta
se promenilo. Čak i stari zamak. Sluge su otišle i novac se istopio.
Gospođa i njena guvernanta bile su prisiljene da odu u stari,
napušteni, samurajski kraj. Jele su samo pirinač i živele u
polusrušenoj kući koja ih nije štitila ni od kiše ni od vetra.
Guvernanta najzad reče gospodi: »Oprostite mi, ali vaš ljubavnik vas
je napustio. Jedan muškarac se raspitivao za vas. Mislila sam, pošto
imamo tako malo novaca... « Ona nije htela ni da čuje za tako nešto.
Avanture je nisu interesovale. Želela je da umre. U tom istom
trenutku na drugom kraju zemlje njen ljubavnik ležao je sa svojom
ženom. Odjednom se pridigao na ležaju i rekao: »Jesi li ćula«? Žena
mu reče: »Lezi gospodaru, to nije ništa. Samo otpadaju latice
trešnjinog cveta«. Kroz godinu dana čovek se vratio u Roku-No-
Miju. Doveo je i ženu. Odseli su u krčmi. Poslao je bezbroj poruka
svojoj ljubavnici. Ni na jednu nije dobio odgovor. Odveo je onda
ženu u kuću svog oca i krenuo je prema zamku. Skoro je prošao
pored njega jer se toliko promenio. Velika drvena kapija bila je skoro
propala. Mnoge prostorije u zamku bile su uništene. U napuštenoj
samurajskoj četvrti našao je samo staru kaluđericu. Rekla je da je
kćerka jedne od gospođinih služavki. Kad ju je zapitao za
gospodaricu, rekla je da niko ne zna šta se sa njom dogodilo. Tražio
ju je još dugo, ali niko u tom kraju nije ništa znao o njoj. Jedne
grozne olujne i kišovite noći zaustavio se na raskršću puteva. Društvo
mu je pravio neki kaluđer. U blizini je bila polusrušena zgrada.

Jukio je pričala bez daha.
- Odjednom mu se učinilo da čuje poznati glas. Jurnuo je u

ruševinu i video je u uglu svoju ljubavnicu. Bilo je jasno da žena
umire. Zamolio je kaluđera da kaže sutru. Kaluđer joj reče da
pomene ime Amide Bude. Međutim ona mu reče: »Vidim kola u
plamenu... ne to je zlatni lotos...« Kaluđer ju je molio da pozove
Amidu Budu, ali ona je kriknula: »Ne vidim ništa... samo tamu... i
ledeni vetar koji duva, crni ledeni vetar«. Žena je počela da jeca i
vrišti dok se njeni jecaji nisu stopili sa užasnim vetrom koji je
napolju počeo da savija drveće.

Jukio je zaćutala.
- Je li to kraj priče?
- Nije još. Jedne noći, kad je bio pun mesec, isti stari kaluđer
sedeo je na istom raskršću zavijajući se u stari ogrtač da bi se zaštitio
od hladnoće. Naiđe samuraj pevajući neku pesmu. Kad je video
kaluđera zaustavio se pored njega. »Da li je to to mesto«? - upita
samuraj. – »Rekli su mi da se u ovom kraju ponekad čuje žena kako
jeca. Šta znaš o tome«? Kaluđer samo reče: »Slušaj«. Samuraj je
slušao ali je čuo samo tihe zvuke noći. Onda, odjednom, strašan jecaj
žene. »Šta je to«? – upita.
»Moli se« – reče mu kaluđer – »moli se za dušu koja luta«.
Samuraj se samo nasmejao i otišao dalje. – Jukio je malo zaćutala, a
zatim je rekla. – Ne znam zašto mi je majka ispričala tu jedinu priču.
Nisam zaboravila nijednu reč. Nosim je duboko u srcu i uvek
razmišljam o njoj. Verujem u sve što se u njoj odigralo.

Doručkovali su u hotelu, a zatim su izišli. Bilo je hladno i
vlažno. Magla se još uvek vukla. Videli su voz kojim su došli.
Pripremao se za svoj lagani povratak u Osaku.

Sunce je polako rasterivalo belu maglu. Išli su prema luci.
Nikola je već mogao da vidi dva-tri bela jedra na ribarskim
brodićima koji su manevrisali u zalivu.

- Kako je mirno ovde – reče Juikio. – Koliko se ovo mesto
razlikuje od užurbanosti Tokija, Osake ili Kiota. Kao da ga rat i
industrijalizacija nisu dotakli nikada. Kao da smo još u XVII veku.

- Punom samuraja i njihovih dama, je li?
- Kao da smo na kraju sveta ili na njegovom početku – reče

ona uzdahnuvši. Okrenula se prema njemu i uhvatila ga za članak. –
Zašto ne ostanemo ovde Nikola?

- Ovde?
Klimnula je glavom kao dete.
- Da, baš ovde. Što da ne? Tako je idilično. Ostatak sveta ovde
ne postoji. Možemo da ga zaboravimo. Da budemo slobodni.
Možemo da počnemo iz početka, kao da se tek rađamo. Bez grehova.
Hajde da ostanemo i da ne idemo dalje. Šta nas čeka u Kumamotu? U
poređenju s ovim, ništa. Imaš mene, more je tu. Ići ćemo da jedrimo.
Plovićemo okeanom. Ići ćemo čak do kontinenta. Nije daleko
odavde. Koliko bi nam vremena trebalo...
- Ne misliš valjda stvarno? – upita on. – Moraš da budeš realna
Jukio...
- Realna? – viknula je na njega. – A zašto misliš da nisam?
Nemam kome ni čemu da se vratim. – Pokazala je rukom prema
severu odakle su došli. – Tamo nema ni ljubavi ni života. A šta je na
jugu, u Kumamotou? Saigo, Saigo i njegove proklete tajne. Ne želim
to. To me plaši.
Prošli su pored uličnog prodavca skrivenog u magli. Nikola ga
je primetio. Vratio se nekoliko koraka unazad i kupio dva slatka
lepljiva kolača u čijem centru se nalazila mala drvena kašika, jedan je
dao njoj.
Pogledala je u kolač, onda u njega.
- Šta je to s tobom? – Jak vetar dunuo je s mora i ona je morala
da skloni kosu s lica. Ostatak kose joj je vijorio na vetru kao marama.
– Ponašaš se prema meni kao prema detetu. Kupuješ mi slatkiše kao
da sam se baš probudila posle ružnog sna. – Udarila ga je po ruci i
izbacila kolač iz nje. S pljeskom je pao na tle i pretvorio se u
bezobličnu belo-smeđu masu. – Uprkos onome što ti misliš, ja
odavde ne idem. Neću otići da spavam i neću se probuditi ujutro s
novim mislima i osećanjem da je sve ovo san. Nikola, molim te,
ostanimo ovde. Ne želim da idemo u Kiušiju.
- Аli zašto? Znala si kuda smo se zaputili kad smo pošli. Šta
misliš da će nam se tamo dogoditi?
- Ne znam – reče tužno. – Nisam o tome razmišljala. Ja nikada

ne razmišljam o budućnosti. Nikada ne znam kako ću se osećati kroz
nekoliko dana. Jedino sigurno znam da želim da budem sa tobom... –
Ruka joj je poletela prema ustima i njene oči su se širom otvorile.
Okrenula se od njega i počela brzo da se udaljava.

- Jukio...
- Ostavi me. Ne znam šta govorim. Uhvatio ju je za ramena.
- Ne razumem – reče on – molim te reci mi...
- Ne mogu, ne mogu.
- Jukio, moraš da mi kažeš.
- Ti znaš da ne mogu.
- Možeš, znam da možeš – gledao je u njene širom otvorene
oči koje su zbog suza bile još veće. – Hoće li ti biti bolje ako ja
kažem?
- Da. Ne. Ne znam – ali znala je na šta on misli.
- Volim te – reče on. – Ne znam koliko dugo to znam i ne
znam zašto ti to odmah nisam rekao... – Da li je zbog toga bio tako
preplašen?
- Ne, ne govori dalje. Ne mogu to da podnesem.
- Ali zašto?
- Zato – reče ponosno – zato što ti verujem. Hteo je da prsne u
smeh s olakšenjem.
- Pa zar je to tako strašno?
- Zar još ne razumeš? – Njeno lice bilo je sasvim blizu
njegovog. – Osećam kao da ću umreti. Nisam pripremljena...
- Jesi – drmao ju je tako snažno da joj je kosa letela oko lica. –
Svako je spreman na to.
- Ne mogu da se nosim sa tim – glas joj se pretvorio u jecaj.
- Sada više ne može ništa da se učini – reče on odjednom
menjajući predmet razgovora. – Rekao sam da ću doći.
- Ali uvek možeš da promeniš mišljenje. Nisi zaključan tom
odlukom. – Glas joj je postao molećiv. Za koga je molila? Za sebe, ili
za njega?
- Sam sam odlučio da krenem – reče on nežno. – Moram da
otkrijem šta Saigo radi u Kumamotou.
- Zašto? Zašto je to toliko važno? Koga briga šta on radi?

Zašto jednostavno ne zaboraviš na sve to? To je mala stvar.
- Nije – reče on očajnički – nije uopšte mala stvar. – Pitao se

na koji način može da joj objasni. Ono što je i njemu samom bilo
nejasno.

- To se vuče još od one borbe koju ste vodili u dođou. Još od
onda vi držite jedan drugog za grlo i ne puštate se. Jedan od vas
dvojice mora da popušti, jer ćete inače uništiti jedan drugoga...

- I zašto ti ne popustiš?
- Postoji tu i pitanje časti – reče on.
- Nemoj molim te da krećeš s tom pričom – reče kratko. – Ta
vrsta časti je odavno izišla iz mode.
Pomislio je koliko malo ona mora da zna o životu.
- Za neke od nas to nikada neće izići iz mode.
- Da, za samuraje, elitu Japana, ratnike koji se bez oklevanja
bacaju iz bitke u bitku. Ko još danas živi da bi umro u borbi? –
Nasmejala se. – Dakle, kome je potrebna snažna doza realnosti? Ti si
isti kao i Saigo. Vas dvojica ste isti. Dva besna psa koji će pre
iščupati nogu jedan drugome nego je pustiti.
- Nismo isti, uopšte nismo isti. Saigo mrzi sve za šta se ja
zalažem. On mrzi moju mešanu krv, moju ljubav prema Japanu
kombinovanu s mojim zapadnjačkim izgledom. Najviše mu smeta što
je neko ko izgleda kao ja bolji u nekim stvarima od njega samog, a
naročito u tako važnoj stvari kao što je buđucu.
- Važno? Šta je to toliko važno u buđucu? Šta je to u njemu što
ima veze sa životom, sa osećanjima?
- Ti ne možeš da govoriš o tome – znao je da je pogrešio što je
to rekao. Video je izraz na njenom licu i pružio je ruku prema njoj. –
Izvini. Znaš da nisam hteo...
- Jesi hteo si, Nikola. Sigurna sam da si hteo da me povrediš. I
imaš pravo da to kažeš. Bila sam preplašena svih ovih dana, a samo
ja znam kako sam izbezumljena kada se bojim. Ti si me naterao da
osećam nešto za šta sam mislila da nisam sposobna. U jednom
trenutku htela sam da pobegnem od tebe i sakrijem se i da nikada
više ne vidim nijedno ljudsko biće. Da li da ti verujem? Stalno se to
pitam. Stalno se pitam da li juriš za mnom samo zbog seksa. Onda

sama sebi govorim da sam ti dala sve što si želeo i da ne bi trebalo da
me slediš. Znači da je ovo stvarnost, iako sve govori da to ne može
da bude. Prošlost umire sporo. Neprestano čujem eho glasova oko
sebe. Kad mi ti govoriš, ja čujem šta kažeš ali u mom umu tvoje reči
imaju drugo značenje tajno i skriveno kao da je napisano nepoznatim
hijerogilfima koji su se ukopali u moj mozak. Onda počinjem sama
sa sobom svađu i pitam se kome da verujem. Da li ti je nešto jasno od
svega ovoga?

- Mislim da jeste.
- Vidim da nije – oči su joj bile vrlo sjajne. – Čini mi se da
pokušavam da ti kažem da te volim.
Ruke su joj bile oko njegovog vrata, a da on nije ni bio svestan
da je učinila neki pokret ni kako se to dogodilo. Dugo su se ljubili.
Uzeli su svoj prtljag i krenuli prema trajektu. Bilo je prilično
hladno. Dečko na keju uzeo je njihove karte i obavestio ih da će
sledeći trajekt krenuti kroz sedam minuta.
Za vreme vožnje Jukio je bila tiha. Аli, odjednom, kao da je
njene melanholije nestalo.
- Možda ćemo moći da pogledamo neku novu predstavu u tom
gradu – rekla je veselo. – Ili možemo da odemo na konjske trke.
Možemo da odemo na izlet van grada i da jašemo celo poslepodne.
Kao da se ono malopre na obali nije uopšte zbilo.
Iza bele pene koju je pravio trajekt nestajao je Šimonoseki kao
san. Galebovi su leteli za njihovim tragom.
Prošli su sasvim blizu dva ribarska brodića. Dečak s brodića
mahao je dok je trajekt prolazio ali izgleda da mu niko nije
odmahnuo.
Nikola pogleda Jukio kraj sebe. Zabacila je glavu unazad kao
da se sunča dok joj je tamna kosa bila s jedne strane. Videla se lepa
linija njenog dugog vrata. Da li je to samo zamišljao ili je zaista
mogao da vidi kako bradavice na njenim dojkama postaju tvrde ispod
čipkastog prslučeta?
- Zašto misliš da se Sacugai plaši pukovnika? Vetar je iskidao
njene reči ali on je razumeo.
- Nisam nikad to mislio.

Okrenula se prema njemu i posmatrala njegovo lice.
- Mislio si to. Ili hoćeš da kažeš da to nisi primetio? Ali,
možda ne bi trebalo da budem iznenađena. Ja sam provela više
vremena sa njim nego ti.
- Dosta su se raspravljali – naslonio se preko ograde.
- Nemoj da padneš u vodu – rekla je nasmejavši se. – Da ti se
to dogodi ja bih se bacila za tobom, a mrzim vodu.
- Mrziš vodu i vozove.
- Najviše mrzim vodu. Volim da sam pored nje. To mi se čak
dopada, ali plašim se dubine, podvodnih vrtloga, plime.
- A što se tiče Sacugaija, on i moj otac su, politički gledano, sa
različitih strana.
- Misliš da bi se oni nekada sreli da nije bilo Itami i tvoje
majke?
- Mislim da ne bi.
- Tačno. Poznajem Sacugaija. Ta vrsta mržnje rađa se samo iz
straha, a on nije čovek koga je lako preplašiti. Bilo šta da pukovnik
zna o njemu dovoljno je opasno.
- Mislim da je Sacugai bio pod sumnjom da je jedan od ratnih
zločinaca, ali kad su Amerikanci počeli velike pretrese velikih firmi
moj otac se zauzeo za Sacugaija. Ne znam detalje, ali mislim da je ta
vrsta duga veoma teško pala Sacugaiju.
- Da, on je ponosan zato što nikome ništa ne duguje i mnogo je
moćniji nego što je bio za vreme rata. – Odmahnula je glavom. –
Mislim da je to delom i pukovnikova zasluga.
- Moja majka je uvek držala do porodice. Politika nije toliko
važna kao porodica. Pored mene i mog oca Itami je bila jedina koju
je imala od porodice. Ne postoji stvar koju ne bi učinila za nju.
Odjednom se spustila magla. Postalo je još hladnije. Sa drugog
trajekta koji je odjednom izronio sasvim blizu njih i prošao kroz
maglu čuli su se prigušeni glasovi.
Posle izvesnog vremena bili su blizu obale. Najzad je trajekt
sigurno pristao uz nju. Nikola nije mogao, da se ne pita kako je to
uspelo kapetanu.

Nikoli se put vozom do Kumamotoa učinio beskrajno dugim
iako je to bio samo delić vremena koje su inače proveli na putu.
Očajnički je želeo da sazna zašto je Saigo došao čak оvаmo. Kanzacu
je možda znao ali nikada mu ne bi otkrio. Šta je to bilo tako
uznemirujuće u tim Saigoovim posetama ovom gradu? I zašto je
Kanzacu uopšte bio zainteresovan za to? Ta pitanja je prevrtao po
glavi dok su se vozili preko Kiušijua. Svim silama je želeo da ima
odgovore na njih, ali, naravno, bila je to beskorisna želja. Čeong mu
je ustvari bezbroj puta rekla da je gotovo svaka želja beskorisna.
»Ako nešto zaista očajnički želiš moraš to da učiniš« – rekla mu je
Čeong. – »Oni koji samo sede, maštaju, i žele to i ono, nikada ništa
ne postignu«.

Jukio, kao i uvek spremna na vođenje ljubavi iskoristila je to
što su bili sami u kupeu i već je bila na njegovom krilu zadignute
suknje. Uživali su jedno u drugom i ne pomičući se.

Kumamoto je bio grad koji je u feudalno doba bez sumnje bio
nadgledan iz zamka s obližnjeg brda. U ovo moderno doba, zamak,
ma kako još uvek bio impozantan, bacila su u senku nova industrijska
postrojenja. Petnaestak fabričkih dimnjaka pružalo se u nebo nalik na
ružne prste.

Tog popodneva, kad su Nikola i Jukio sišli s voza njihovi
vrhovi su se gubili u smogu. Pronašli su hotel u Ulici rvača.

- Dođite ovuda – poveo ih je vlasnik širom otvorivši vrata
njihovih soba – imate divan pogled na Aso. Spustio je njihov prtljag
na pod i prišao prozoru u Nikolinoj sobi. – Naravno, biće vam
potreban jasan dan da biste uživali u vidiku. Verovatno će takav dan
biti sutra. Možda nećete videti baš svih pet vrhova ali Nakadake
hoćete. – Okrenuo se prema njima trljajući ruke. – To je još uvek
aktivan vulkan i još uvek se iz njegovog kratera diže dim. Ovakvo
vreme imamo kad vetar duva u pogrešnom pravcu. A kad dođe do
erupcije nebo postane tako tamno i pepeo pada po gradu da biste
pomislili da je noć. Pa, ipak, ne smemo da se žalimo. Aso nam
privlači mnoge turiste, a gde bismo bili bez njih. Da li vam je još
nešto potrebno?

Nikola je pozvao Saigoa telefonom, ali on je bio odsutan.

Izgleda da u gradu nije bilo konja za jahanje, jer su ih uzalud
tražili. Pojeli su lak ručak u maloj čajdžinici na trgu okruženom
drvećem. Ptice su letele s grane na grane i cvrkutale. Hrana je bila
odlična ali Nikola nije imao ni najmanje apetita.

Šetali su zatim širokim avenijama, zalazili u uske ulice s
prodavnicama. Vratili su se u hotel kasno popodne. Čekala ih je
poruka od Saigoa. Doći će u hotel na večeru.

- Koliko dugo ćemo se zadržati ovde? – Pitala je Jukio dok su
se presvlačili.

- Ne znam, nisam razmišljao o tome. Zašto?
- Ja želim da odem. To je sve.
- Ali tek smo stigli.
- Da, ali kao da smo ovde već godinu dana. Ovo je užasan
grad.
Smejao se oblačeći pantalone.
- Tebi se ne dopada da budeš ovde. Čuj, nismo blizu vode.
Neću pasti u vodu.
- To je tačno, ali zar nisi primetio da vazduh ovde drugačije
miriše, kao da je nešto spaljeno.
- To je zbog rafinerije – reče on. – Ili možda zbog vulkana.
Nikada ranije nisam bio blizu vulkana. Zar nema jedan vulkan na
Hokaidu?
Saigo je stigao nešto posle 18 časova. Nikola otvori vrata svoje
sobe.
- Pa, Nikola, ja nisam... – njegove tamne oči kliznuše pored
Nikolinog lica preko njegovog ramena. Sasvim je pobledeo. – Šta
ona ovde traži? – Prosiktao je zaboravivši na učtivost.
Nikola okrenu glavu.
- Jukio? Odlučila je da dođe sa mnom. Jesi li znao da je ovde?
– Ali, otkud je mogao da zna.
Saigoov besan pogled zaustavio se na Nikoli.
- Namerno si to zamesio?
- O čemu govoriš?
- Pa zar ne znaš? Ne laži, Nikola. Ona ti je sve ispričala.
Nikola je osećao kako je Jukio blizu njega.

- Ništa mu nisam rekla – reče Jukio. – Pošto si se ti poneo kao
histerično dete sada će biti potrebno da mu sve sam kažeš.

- Šta da mu kažem? Sačekaj malo – Saigo je krenuo prema
Jukio. Nikola mu preseče put. Jukio iziđe iz sobe.

- Mislim da bi najbolje bilo da mi kažeš o čemu se tu radi.
Saigo je osetio notu pretnje u Nikolinom glasu i krv mu je
proključala. Nagnuo se unapred levom stranom tela napravivši do
pola horizontalni pokret desnom rukom i člankom.
Nikola spusti ruku brzo kao munja i udari Saigoa po kosti
ispružene ruke. Fizički povreda nije bila velika ali psihički bol je bio
mnogo jači. Saigoova ruka visila je nepokretno.
Bili su blizu jedan drugom i Saigo upotrebi svoju nogu savivši
je malo u kolenu. Da je Nikolino koleno uhvaćeno u ovu opasnu
zamku rasprslo bi se kao kristal. Međutim, on koraknu unazad i
Saigoovo stopalo udari u vrata tako snažno i s bukom kao da se ruši
kuća.
Pre nego što je Nikola bio spreman da reaguje Saigo je nestao
niz hodnik. Bez reči i Nikola krenu za njim.
Jukio je dotrčala do vrata.
- Nikola! – zajecala je, a zatim i ona krete Saigoovim tragom.

Ribe su leškarile na dnu otvarajući usta kao da su grickale
alge. Sitni mehurići vazduha nežno su se dizali kroz vodu
akvarijuma.

Oni su stajali u senci jedne kapije preko puta. Ulica je bila vrlo
tiha.

- Šta čekaš?
- Ćuti – šapnu Nikola, a u sebi je brojao 12, 13, 14. Mladić i
devojka pojaviše se iza ugla. On brzo pogleda mladića, a zatim
nastavi da posmatra vrata prodavnice riba gde je Saigo nestao pre
nekoliko trenutaka. Brojao je i dalje. Kad je stigao do broja 30 i još
se ništa nije promenilo na ulici on je uze za ruku i pređe ulicu.
Sićušno zvonce zazvonilo je negde u dubini dućana. Čovek
pregažen vremenom, mršav, pogrbljen, kože sive kao jučerašnja
magla sedeo je na visokoj drvenoj stolici ispred tezge na kojoj su bile

raspoređene sve potrepštine za održavanje akvarijuma.
Nikog drugo nije bilo u prodavnici.
- Da li postoji sporedni izlaz? – upita Nikola.
- А? – pogleda prema posetiocima. – Da, ali... Nikola s Jukio

iza sebe već je išao prema sporednim vratima. Našli su se u tamnoj
uličici, nekoj vrsti ćorsokaka. Saigo je mogao da ode samo na jednu
stranu i oni su tuda krenuli.

Ugledali su ga daleko ispred sebe. Dva puta im je izmakao, ali
su ga pronašli. Treći put su ga izgubili. Nikola se preznojio. Znao je
da im više neće pružiti šansu da ga uhvate. Ipak, imali su sreće. Bio
je sakriven u maloj gomili ljudi ispred novinskog kioska. Ali, zašto bi
se Saigo uopšte krio? Zašto je mislio da ga neko sledi?

Iznad njih plovio je bledi mesec kao papirnati lampion. Oblaci
su bili kao zavese. Saigo se jednom okrenuo. Videlo se njegovo
bledo lice. Odjednom njegova tamna silueta počela je da nestaje u
dnu ulice i Nikola zgrabi Jukio za ruku ali on je nestao kao neka
noćna životinja.

Nikola se zaustavi u dubokoj senci i bio je potpuno miran
nekoliko trenutaka. Jukio je stajala kraj njega.

- Sada – reče Nikola i zgrabivši je za ruku pretrča ulicu. Vrata
na zgradi bila su metalna. Nije bilo ni zvonceta, ni bilo kakvog znaka
šta je u njoj. Nije bilo vrata ni u prizemlju ni na prvom spratu.
Svugde samo ogroman prazan prostor.

Jukio se dva puta nakašljala. Sve je bilo prašnjavo i napušteno.
- Želim da odemo odavde – reče.
- Psst – siknu on povukavši je za ruku.
Pošao je prema zatvorenim vratima. U prvi mah nije bio
siguran, a zatim je jasno video šta je nacrtano na njima. U sredini
vrata tamnim mastilom bilo je nacrtano devet dijamanata. Oni su
okružavali ideogram komuso.
Nikola je buljio u znak. Gde ga je već video? Svakako ga je
video – riju – škola. Ovo je bila škola. Ali koja? Video je taj znak
nedavno. Pre nego što je napustio Tokio.
Uhvatio je Jukio za ruku i krenuo je unazad.
- Šta je ovo? – Gde smo? – šapnula je.

- Hajde! – reče on, a zatim viknu. – Hajde!
Na ulici je otkrio da još ne može da diše. Počeo je da trči
ulicom čvrsto stežući njenu ruku. Noć je bila mirna, Kumamoto je
ležao kao napušten, bilo je kao da su sami na celom svetu.
Glava mu je bučala kao da će eksplodirati. Jedva je čuo šta
govori Jukio.
Prepoznao je znak na vratima i odmah dobio odgovore na
pitanja: čime se bavi Saigo i kakva će biti njegova neposredna
budućnost!

Kad su se vratili u hotel pustio je Jukio da ode sama u svoju
sobu.

- Zar nećeš ništa da mi kažeš?
- Za trenutak – reče on još zbunjen. – Okupaj se ili radi nešto.
Doći ću odmah.
- Nećeš više izlaziti? – Pitala je zabrinuto. – Ne želim da ovde
budem sama.
- Ne brini, ja sam tu u susedstvu.
Kad je ušao u svoju sobu prišao je prozoru. Napolju je bila
potpuna tama. Činilo joj se da vidi beli vrh Nakadakea, ali to je bilo
samo zato što je vlasnik rekao da se taj vrh vidi.
Sada nije ni najmanje sumnjao zašto je Saigo doputovao
ovamo. On je prelazio svu tu razdaljinu da bi postao član ove
specijalne škole kakve nema u oblasti Tokija. – Jasno je čuo
Kanzacuove reči: »Ima mnogo škola u Japanu, Nikola. Dobro i zlo
ponekad se meša«.
Nije onda čudo što je Saigo bio tako obazriv.
To je urođeno svakom nindži – ubici bez kajanja.
Jer on je baš to postao. Ova škola u Kumamotou nije bila
obična filijala. Ona je bila pravi centar.
»Nindža nije vezan pravilima Puta« – rekao mu je Kanzacu.
Pa, ipak, nindžicu je bio mnogo kompleksniji od buđucua i bilo je
mnogih izlaza i učenja. Zlo i dobro. Crveno i crno. Kanzacu je sam to
pokazao Nikoli pre nego što je otišao iz Tokija. Od crvenih škola
daleko najopasnija je Kudi-Kiri. »To je kineska reč za izraz koji

znači »sečenja s devet ruku«. I to je osnova stvarnih ili izmišljenih
nindžinih tajnih moći. Što se mene tiče ne znam šta da kažem: da li
verujem u to ili... Ti ćeš sam uskoro shvatiti da postoji doba kad ti se
čini da linija koja razdvaja stvarno od nestvarnog nestaje«. Tada mu
je Kanzacu pokazao simbol Kuđi-kiri škole. Bio je to isti simbol koji
je malopre video u čudnoj kući.

Čuo je kako voda curi u kadu u susednoj sobi. Jukio se skidala.
Počeo je da sumnja, a bio je sve sigurniji. Da li je Kanzacu
znao šta će on naći ovde? Otkuda? Možda je samo sumnjao? Zašto je
on bio uvučen u sve to?
Odjednom Nikoli se učini da njime manipulišu snage za koje
nikada nije ni pomišljao da postoje. Bilo je sigurno da je Kanzacu
znao mnogo više o ovoj situaciji nego što je rekao Nikoli. Zašto sada
uzmiče?
Napolju se mesec otarasio svog ogrtača od oblaka i veselo i
slobodno jezdio nebom. Ono je bilo osvetljeno plavičastom
svetlošću. Bio je siguran da daleko na horizontu vidi siluetu vulkana.
Činilo mu se kao da su linije njegovog života unapred iscrtane
drugom rukom u vreme kad je on gledao na neku drugu stranu. Kao
što je rekao Jukio tog popodneva: njime upravljaju. Nije znao zašto,
ali je bio siguran da su on i Saigo bili upućeni jedan na drugog od
prvog trenutka. Bila je to realnost koju je morao da prihvati. I, šta
sada da radi?
Znao je. Znao je. I to ga je uplašilo.
Voda se više nije čula. Ustao je sa prozorske daske i otvorio
vrata koja su vodila u sobu u kojoj je bila Jukio.
Zaustavio se na dovratku. Pozvao je tiho.
Bleda mesečma prosipala se kroz prozor.
Tiho je ušao u sobu.
I odmah je stao. Haragei. Neko drugi je bio u sobi. Okrenuo je
glavu ne okrećući telo. Video je da Jukio leži na krevetu. Bila je
naga. Grudi i stomak dizali su se kako je disala.
- Dobrodošao, Nikola – okrenuo je glavu. Stolica u najdaljem
uglu sobe. Lice je bilo u senci. – Lepo što si nam se pridružio.
- Saigo. Kako si ušao?

- A šta misliš, Nikola?
- Mislim da za nindžu postoje razni načini.
- Pa, tako – nije bio uznemiren. – Nisam se njima koristio.
Jukio me je pustila.
- Jukio – krenuo je dva koraka prema njoj.
- Ne vredi, ne može da te čuje.
- Ona...
- Ma ne, nije. Samo spava. Gubljenje vremena. Nećeš moći da
je probudiš. Ali, ne brini, ništa joj nije.
- Probudi je – reče Nikola. Seo je na krevet. Meso joj je bilo
hladno, naježeno, ali kao da je normalno disala.
- Ne treba da je budim, bar ne još – Saigo ustade. Imao je na
sebi crno svileno odelo, pomalo staromodno, onakvo kakvo nose
kineski mandarini. Kosa mu je bila tako kratko ošišana da je
izgledalo kao da je ćelav.
- Trebalo bi sada da kažem da mi je žao zbog tebe. Ali to bi
bila laž. Nije mi ni najmanje žao. Staviše oduševljen sam. Uvek sam
bio u pravu kad si ti u pitanju. Kao i moj otac – otišao je do sredine
sobe. Nikola ga je pratio pogleđom.
- Kako si samo otkrio? – Saigo odmahnu glavom.
- Šta? O čemu govoriš? – upita Nikola.
Saigoove oči sinuše, usne mu se nekako zavrnuše na gorе, on
prelete preko sobe i zgrabi Nikolu za košulju.
- U redu – šaputao je besno – neću više da budem učtiv prema
tebi. Zar si mislio da ne znam da me pratiš? Zar si mislio da ja to ne
želim? Stvarno si ludak!
Nikola skide Saigoove šake sa sebe. Stajali su i gledali se,
kontrolišući disanje, kao dva titana koji treba da podele svet.
- Šta to radiš?
- Spasavam se – reče Saigo. – Mislio sam da je to dovoljno
očigledno. Primljen sam u elitu. Ja sam ispod bušija, ispod Puta,
Nikola. – Koraknuo je prema njemu. – I ti možeš da mi se pridružiš.
- Šta kažeš?
- Pa šta misliš zašto sam te pozvao ovamo? Ovo nije praznični
odmor. A ti onda dolaziš sa njom. Idiote!

- Ja nju volim.
- Zaboravi na nju. Ona je nula. Manje od toga. Kurva.
Tucanje...
- Začepi prokletu gubicu!
- Ah da, zaboravio sam tvoje englesko poreklo. Ti si
džentlmen. – Načinio je još korak tako da su se skoro dodirivali
grudima. – Nije važno šta je, a šta nije. Ona više ne postoji ni za
mene ni za tebe. Ja ti nudim svet, Nikola. Nemaš pojma šta je to.
Nindžicu...
- Ali zašto Kuđi-kiri? Zašto crno?
- Ah, razumem, sada shvatam. Razgovarao si sa Kanzacuom.
Da, to je crni nindžicu. Takav je kakav treba da bude. Mi smo najjači
i najmoćniji. Ovde naučiš da postaješ nevidljiv. Na čitavom svetu
niko neće moći da te zaustavi. Razmisli o tome čoveče. Razmisli o
neograničenoj moći.
- To me ne privlači previše – reče Nikola i baci se na donji deo
kreveta koristeći ukrštene članke da se odbrani od Saigovog napada
na njegove oči i upotrebivši tri udarca mačem koji su poslužili svojoj
svrsi.
Prevrnuo se, ali Saigo je sad bio iznad njega stežući ga laktom.
Ovo je bilo praćeno udarcem u grlo. Njegova leva ruka bila je
priklještena težinom Saigovog desnog ramena. Znao je da je u
nezavidnom položaju. Saigo je imao ogromnu prednost. Jedini spas
predstavljala bi razdaljina ukoliko bi uspeo da se iščupa.
Iskrećući se započeo je udarac kolenom, ali Saigoa nije mogao
da prevari, pa oseti njegov snažni udarac po vratu. Bio je srećan što
udarac nije bio baš najjači.
Bili su na podu. Za nekoliko minuta koliko su se borili
napravili su samo nekoliko pokreta. Bilo je vreme da se pokuša nešto
drugo. Nikola diže svoje koleno i začu kako Saigo zaječa i
istovremeno neki mali metalni pucanj pred licem. Video je malo
oštro sečivo kako svetli na mesečini u Saigovoj ruci, kao smrtonosna
čačkalica između Saigovog palca i kažiprsta. Okrenuo je glavu dok
se sečivo spuštalo prema njegovim očima. Osetio je karakterističan
miris i nozdrve mu se raširiše. Mirisa je nestalo i on se koncentrisao

na to da onemogući ruku sa sečivom. Znoj mu je curio niz lice i nije
baš najbolje video.

Dok je smrtonosni zagrljaj popuštao on je malo-po-malo
uklaljao ruku sa sečivom od sebe. Najzad je bio slobodan. Skočio je
na noge. Grudi su ga bolele. Sačekao je da i Saigo ustane. Tada ga
napade. Možda je onaj udarac u vrat ipak bio dosta jak jer je osećao
vrtoglavicu i kad je Saigo uzvratio udarac trebalo mu je suviše dugo
vremena da bi reagovao.

Saigo je bio na njemu. Bio je brži nego ikada ranije. Uspeo je
da izbegne udarac viljuške, ali je propustio da odbije udarac mačem u
vrat.

Srušio se kao gomila. Kašljao je i gušio se. Nije mogao da
udahne dovoljno vazduha. Video je Saigoa kako stoji pobedonosno
iznad njega, kao da je znao da mu se više neće odupirati.

Pokušao je da ustane ali ga noge izdadoše. Podigao je ruke. Ili
je mislio da ih je podigao. Nije ništa osećao. Trepnuo je nekoliko
puta ne verujući. Bio je uhvaćen u beskorisnom telu. Pogledao je
dole. Ruke su mu ležale kao bledi cvetovi, kao deo drugog sveta.
Osećao je kako mu srce neprirodno udara. Čuo ga je u ušima. I to je
bilo sve. Saigo se nagnu nad njega.

- Mislio si da sam i sada nespreman? – rekao je to gotovo
ljubazno kao prijatelj prijatelju. – Sve je ovo isplanirano od samog
početka. Čak je i Jukio znala za sve. Čak je nešto od ovoga bilo njena
ideja. Iznenađen?

Nikola je samo mogao da otvara i zatvara usta kao riba koja
umire na suvom. Jezik mu je radio kao u idiota. »Ne, ne« – mislio je
divlje – »to je laž. Mora da je laž«.

- Zar ti nisam rekao da je kurva? Sigurno ti je rekla da smo bili
ljubavnici.

Okrenuo se i Nikola vide kako grabi Jukio. Povukao ju je
usnulu s kreveta na pod. Osećao je kako mu sunce gori u očima.

»Jukio« – plakao je bezglasno – »Jukio«.
Saigo je namesti da sedi. U ruci je držao malu kapsulu.
Prelomi je napola i podnese joj pod nos. Glava se zabaci unazad ali ju
je on pratio kapsulom. Mahala je glavom levo-desno kao da želi da se

oslobodi toga.
Oči joj se otvoriše i usne se razvukoše u ljubak osmeh. Njene

ruke padoše na Saigova ramena. Poljubio ju je grubo i njene usne
otvoriše se kao latice cveta.

»Jukio!«
Saigo je počeo da je miluje tako da bi Nikola mogao sve da
vidi. Milovao joj je dojke dok joj bradavice nisu postale tvrde i
nabrekle. Raširio joj je noge i milovao je. Jukio je počela da mumla.
Njegovi prsti bili su vlažni.
Okrenuo ju je i stomakom na dole postavio je na krevet. Butine
su joj bile blede. Spustio je svoje crne svilene pantalone. Skupile su
mu se oko članaka na nogama. Raširio je njene butine i podigao svoj
ud. A onda, da Nikola to vidi, prislonio se čvrsto uz nju. Jukio
kriknu. Ali Saigo je nije puštao. Malo-po-malo njeni jecaji pretvoriše
se u urlike zadovoljstva. U trenutku kad se činilo da će umreti od
zadovoljstva Saigo se odvoji od nje. Ona ispusti jecaj nezadovoljstva.
Saigo se sad naže nad Nikolu. Pre nego što je mogao da shvati šta
ovaj želi od njega Nikola oseti kako mu Saigo bolno para utrobu.
Osećao je njegovu težinu na ramenima i leđima. Bilo mu je zlo. Hteo
je da povraća, a Saigo je dolazio nezadrživo kao plima.

Do viđenja Aso, zdravo Fuđi.
Većim delom puta dok se vraćao padala je kiša. Oblaci su se
bili spustili sasvim nisko.
Nikola se premestao s nelagodnošću s jedne butine na drugu.
Negde u drugom kupeu svirao je tranzistor. Rok muzika smenjivala
se sa školovanim glasom spikera.
Severno od Osake kiša se pretvorila u pljusak koji je dobovao
po staklima.
Sklupčan na sedištu zadrhtao je, mada je u kupeu bilo toplo.
Bio je gladan. Ali se nije dizao sa ovog sedišta od kada se u Osaki
srušio na njega. Svaki pokret bio je veoma bolan. Sigurno će morati
da ode do toaleta, ali sada o tome nije hteo da razmišlja. Svaka misao
nanosila mu je bol.
Sećao se svetlosti lampe koja mu je zaklanjala vidik. Saigo je

nameštao krevet. Jukio u suknji i bluzi pakovala se kao mehanička
lutka. Pokušao je da nešto kaže, ali su mu usta bila puna suvog peska.
Da li su mu bile paralizovane i glasne žice?

Da bi došli do vrata oboje su morali da pređu preko njega, a
Saigo ju je držao ispod ruke. Ležao je tu bespomoćan dok su ga oči
pekle od suza i znoja, trudeći se da vidi njeno lice. Ono je bilo u
senci njene tamne kose.

Saigo je zaustavi rekavši joj nešto u uvo i licem sjajnim od
znoja nadnese se nad Nikolu.

- Vidiš li kako to izgleda. Budi dobar dečak i nemoj više to da
radiš. Nema smisla. Ovo je definitivni rastanak. Ovo je zbogom, nije
sajonara, razumeš? – potapšao je Nikolu po obrazu. – Ako se još
nekada sretnemo ubiću te...

Nikola zatvori oči. Koncentrisao se na disanje.
Paralisanost je počela da popušta pred jutro. Mora da je u
jednom trenutku zaspao. Kad se probudio mogao je da pomiče prste
na rukama i nogama. Kroz jedan čas mogao je da ustane i da se
otetura.
Najpre je otišao do one sumnjive kuće koju su otkrili on i
Jukio. Sve je sada izgledalo sasvim drugačije. U blizini je bio
poslovni centar i bilo je puno pešaka, a i saobraćaj je bio gust.
Pokušao je da uđe, ali su ulazna vrata bila zaključana. Obišao je
zgradu ali nije mogao ni s jedne strane da uđe.
Doručkovao je u obližnjoj čajdžinici. Sedeo je za stolom i
posmatrao sumnjivu zgradu. Posle jednog časa digao je ruke od toga.
Dok je plaćao račun pitao je gde se nalazi najbliža policijska stanica.
Bila je nedaleko odatle. Poslali su ga na drugi sprat. U zgradi je sve
mirisalo na terpentin i cement.
Narednik na dužnosti imao je ožiljke kao ratni veteran. Bio je
onizak mlađi čovek, žutog tena i velikih brkova koji bi trebalo da
sakriju njegove ružne zube.
Želeo je da mu pomogne. Zapisao je sve što mu je Nikola
rekao. Njegove obrve podigoše se uvis kad mu Nikola reče šta se
nalazi iza lakiranih vrata.
- Škola nindžicua? Da li ste sigurni da to nije neka sala za