Eric van Lustbader -Ploveci Grad

 

Erik Lustbader

PLOVEĆI GRAD

Prevela s engleskog:

Valerija Por

Naslov originala:

Eric Lustbader Floating City

Priznanja

Najpre i najviše zahvalan sam Džefriju Arbitolu za dragocenu
pomoć oko svega što je u vezi sa nuklearnom energijom.

Mojim ličnim informativnim centrima u Vašingtonu i
Jugoistočnoj Aziji Sičanu Sivu i Marti Patilo Siv.

Sestu Vekiju hvala za pomoć oko svega što se tiče
Sajgona i Vijetnama.

Keti za njeno društvo i savršeni poklon “Mesec taman kao
mastilo”.

Niku Sejersu za pomoć oko detalja za deo u Londonu.
Tomomi-sanu.
Putovanja Nikole Lajnira je planirao ekskluzivno Bob
Kunikov iz agencije Veleri Vilson Trevel, Njujork.

 

Mojoj voljenoj Viktoriji

Mom neumornom zagovorniku; mom


najboljem prijatelju - bez nje bih

svakako otplovio.

Nemirni lampioni

na brdu Ogura nestali su,

jeleni dozivaju svoje ženke…
Kako bih lako mogao da spavam,

kad ne bih delio njihov strah.

Ono no Komači

 
Sve je to sjajno u praksi,

ali nikada neće uspeti teorijski.

Francuski princip menadžmenta

Linija džungle

U prirodi odvratna gusenica
se pretvara u divnog leptira.
S ljudskim bićima je drugačije;

divan leptir se pretvara
u odvratnu gusenicu.

Anton Čehov

Visoravan Šan, Burma

Jesen 1983.

Pričalo se da ga zovu Divlji Momak zato što je video sve
filmove o Tarzanu, znao je sve koji su igrali Tarzana od Elma
Linkolna pa nadalje. Imao je svoje miljenike, naravno, ali je
govorio da ih voli sve.

Oni - a to su pripadnici planinskih plemena Šana - nisu
imali razloga da mu ne veruju, jer su filmovi o Tarzanu bili
hit u mestima u podnožju koja su bila dovoljno srećna da
imaju projektor i koja su mogla da iznajme filmove što su
dolazili iz Bangkoka.

Istinu govoreći, plemena Šan koja su poznavala Roka - a
koja su se bavila sađenjem, skupljanjem, odabiranjem,
prodajom i slanjem “suza maka” - zvala su ga Divlji Momak
jer su ga videli kako rastavlja i sastavlja svoj minobacač,
baca ga preko desnog ramena i odlazi da digne neprijatelje
u carstvo nebesko.

Tokom godina, jedan za drugim, vojni diktatori su
pokušavali da ubiju Roka, ali Divlji Momak je bio, prema
sopstvenim rečima, “rođen i odrastao na rokenrolu i ratu”.
On je bio veteran iz Vijetnama; na vrhuncu rata regrutovao
je Građanske neregularne odbrambene grupe, iz Va, Lu i
Lizu, planinskih plemena Burme i Kambodžance rođene u
delti Mekonga, da bi se borili protiv Vijetkonga.

On je bio jedan od onih retkih demona natopljenih krvlju
koji su otkrili da ne mogu dugo bez blizine smrti. Voleo je
sve što je u vezi sa njom; voleo je njen miris, prestanak rada
srca, nestanak duše koju je ona prouzrokovala, buku koju
ona proizvodi ili veštinu koju je zahtevala da se postigne. Ali,
više od svega je voleo zadovoljstvo koje mu je ona donosila,
omekšavanje tvrdih ivica njegovog uma, koje su kao

dijamantski bodeži gledale da iskasape njegovu stvarnost u
nerazumljive komade.

On nije bio jedan od osakaćenih ratom, koji su se vratili
kući glava punih droge, helikoptera, plime leševa i krvi koje
je bilo toliko da nikada neće moći da se izvuku iz Rupe. Rupa
je bila Azija, a oni su u njoj bili do očiju.

I Rok je bio, takođe, ali je postojala razlika, jer je on
uživao u tome. On je iz rata izronio i prvi put je u životu
imao svoj cilj. Taj cilj ga je doveo na visoravan Šan,
metaforični vrhunac Zlatnog trougla, one oblasti gde su se
sastajali Kina, Burma i Tajland, gde su visina, zemljište i
klima bili idealni za gajenje maka.

Rok nije samo prihvatao izazove života, on ih je
pozdravljao. On je s pravom u njima video ne samo mačo
proveravanje svojih veština već stazu koja će ga dovesti do
toga da ga prihvate ovde u retkom vazduhu Šan visoravni.
Dosta je dobro poznavao te ljude da bi shvatio da će bez
prihvatanja on uvek biti uljez, neka vrsta prikaze iz džungle,
ne bolja od prosjaka, koji živi idući od jednog vojnog
diktatora do drugog, prodajući svoju posebnu marku smrti.
Pored toga, u njihovim očima on je bio zapadnjački divljak.

Ako ga ne prihvate, plemena Šan mu nikada neće
verovati. A bez njihovog poverenja, Rok je to znao, nikada se
neće obogatiti. Rok je mnogo želeo da bude bogat. To je bila
jedina stvar koja mu je bila važna, pored stvaranja,
prefinjenog ili grubog, smrti.

Na kraju, pobedio je sve što su poslali na njega, prkoseći
javnoj pretnji generala Kuana da “će tvoja agonija večno
trajati”.

General Kuan, opijumski vojni diktator visoravni Šan, koji
je u toku poslednjih pet godina sistematski ubijao svoje
rivale - svi su bili Kinezi - sada je imao monopol na
najbogatija i najproduktivnija polja maka u svetu. Kao
Vijetnamac, general Dip Nim Kuan je bio bolje snabdeven -
službeno, veselo iz Sajgona - od svojih rivala, koji su morali

da kupuju lošije naoružanje od putujućih sovjetskih
švercera.

Prokleti Vijetnamac, mislio je Rok, s kojim moram da se
nosim. Ko je rekao da je rat gotov?

Rok je bio na putu niz planinu. Čekao je novac koji mu je
bio obećan, ali ga nikada nije dobio. On je sada išao u
Rangun da bi poslao teleks svom partneru. Morao je da zna
koliko će dugo trajati kašnjenje.

Naleteo je na Maj, koja je ležala kraj puta, a drvena kola,
koja je povukao konj slomivši pri tom nogu, pritusnula su je.

Čak je i Rok, uz stalno prisustvo paranoje, morao da
prizna da je Maj neodoljiva, sa svojom zlatnom, sjajnom
kožom, dugim vitkim nogama, ogromnim očima i zamamnim
dojkama čvrstih bradavica.

Rok uspravi kola i pobrinu se za Maj, onda ubi životinju
da bi je spasao muka. Zatim je stručno odra, razdeli meso,
očisti kosti.

Divlji Momak je postao pravi Azijat; ništa nije bacao. U
stvari, bilo je normalno da se kaže za njega da je o sebi
mislio kao o Azijatu. Možda je nekada bio Amerikanac, ali
sada je nacionalnost prestala da mu znači bilo šta. S
vremena na vreme bi dotakao pseći metalni litar koji mu je
visio oko vrata, kao da je, kao žad kod Kineza, veoma moćan
talisman. Ali, on nikada nije gledao metalnu pločicu. On je
bio Rok, Divlji Momak, država, zemlja, zakon za samog sebe.

On natovari sve - meso, kožu, kosti (za supu), devojku -
na kola. Kad ju je podigao, njeni dugi nokti lagano se zariše
u njegovu kožu. Safir u resici njenog levog uveta blesnu na
suncu.

Rok je sam vukao natovarena kola sedam milja do svog
privremenog logora. Mada je bio na visoravni već tri godine,
nije imao stalni dom; taj luksuz će doći s vremenom, kad
bude prihvaćen i kad stekne poverenje. Za sada je morao da
oteža ubicama da ga nađu; bio je to deo igre, još jedna
demonstracija njegove veštine.

Maj mu reče da je ona iz sela visoko u planinama, “na
vrhu sveta”, kako je rekla. Htela je time da kaže među
poljima maka.

Mogao je da vidi onaj pogled u njenim očima. On ga je
prepoznao jer ga je zapazio toliko puta ranije širom
Jugoistočne Azije i jer je navikao na azijatski način
razmišljanja. Čudila se njegovoj visini. Bio je nešto viši od
šest stopa. U Državama to je bila srednja veličina; ovde u
Aziji on je bio džin. Rok se nasmeja samom sebi. Mogao je
da joj čita misli. Čudila se da li je sve kod njega toliko veliko.
Uskoro će otkriti.

Dok se ona pobrinula da zaleči purpurnu modricu na
svojoj nozi, Rok je spremio večeru, paprikaš od svežeg
konjskog mesa. Zatim je očistio kožu, pripremajući je za
sušenje. Dok je radio, pitao se kako to da ona ima toliko
dugačke nokte, to je nešto što se nije nikada videlo kod
seljanke. Njegovo šesto čulo - ono što su Japanci kod kojih je
učio borbu prsa-u-prsa, nazivali haragei, božanska energija -
poče da mu preplavljuje um.

Kad je podigao pogled, video je Maj kako stoji naga
ispred njegovog šatora. On se zagleda u nju i pomisli: ova je
nešto posebno. Šake i mišice su mu bile poprskane krvlju.
Osetio je kako se uzbuđuje. Prošlo je dosta vremena otkako
nije bio sa ženom, ali, ugledavši Maj, znao je da ne bi bilo
važno ni da je vodio ljubav pre jednog sata - opet bi bio
uzbuđen.

On baci ogromni marinski bodež za borbu na crvenu
unutrašnju stranu kože i ustade. Vide kako se Majin pogled
spušta s njegovog lica na mesto između nogu. Stajao je tako
visok, a onda se ona okrete i uđe u šator. Rok krenu za
njom, pogrbljen malo zbog veličine erekcije.

Unutra je ona klečala u polusvetlu. Pozva ga, a onda
prinese šake svojim dojkama. Rok otkopča kaiš, a ona obavi
ostalo. Držala ga je nežno obema rukama.

Kad je nagnula glavu, kaskada tamne, sjajne kose
dodirnu njegove butine, kao krilo noćne ptice. Najpre ga

dotače vrhom jezika, onda ga obuhvati njim. Najzad ga
uhvati usnama, gotovo ga progutavši.

Dok je posmatrao kako joj se obrazi nadimaju. Rok oseti
onaj unutrašnji blesak koji ljudi iz plemena Šan nazivaju
rubinom. Po njenoj veštini i stručnosti znao je ko je ona.
Znao je otkuda dolazi i ko ju je poslao. Znao je šta mora da
uradi.

Ropski ga je sisala. Jedna njena ruka mu je nežno stezala
testise, druga je kliznula između butina i dodirivala mu drugi
otvor.

Rok se nagnu nad nju, obuhvati njen uski struk, okrete je
sve dok se njene dojke ne pritisnuše uz njegov donji trbuh, a
butine joj se spustiše na njegova ramena. Osetio je kako
vibrira dok je zabijao svoje lice u njen vlažni seks.

Mirisala je na mango i začine. Lizao ju je dok se njeni
mišići ne zategoše, a onda počeše da se grče od
sladostrašća. Jednom, pa još jednom.

Sisala je sve jače, ječeći, razdražujući ga ne bi li svršio.
Rok je onda spusti na tlo šatora i prodre u nju. Nije bilo lako.
On je bio velik, a ona malena. Polako se prilagodila njegovoj
veličini.

Rok poče da udara jako i duboko, osećajući kako mu ona
uzvraća sa neskrivenom strašću i požudom. Čak i kad su oči
počele da mu se magle, on je bio u vezi sa haragejom,
povezanim sa prevarama i izdajom koje su se kao mreža
širile oko njega.

Bio je na ivici da svrši, dao joj je to na znanje ječeći i
probijajući je još snažnije. Osećao je kako ona diže svoju
desnu ruku s njegovog ramena gde ga je do tada njom
stezala svom vlažnom od znoja. Vide krajičkom oka, blesak,
kao veliku iglu, metalnu navlaku koja se uklapala na jedan
od dugih noktiju i čiji je vrh bio taman i pomaman od otrova.

Ščepao joj je ruku, ali je loše procenio njenu brzinu, ili
njegova volja nije bila suviše jaka, pa je počeo da ejakulira u
nju. Popustio je njegov stisak na njenom članku i on vide
nokat, savijen kao škornionov rep, kako seva prema

njegovom vratu i karotidnoj arteriji. Znao je da će biti mrtav
za nekoliko sekundi.

Bez svesne misli, ploveći u ambisu harageja, on je udari
laktom u lice, osećajući s nekim zadovoljstvom krckanje
kostiju, dodirnuvši vrelinu njenog unutrašnjeg tkiva i miris
krvi kao tek otvorene ruže.

Onda je ščepa za desni članak i uhvativši je za kažiprst
zabi otrovni nokat u njen trbuh.

Ujutro on uđe na teritoriju generala Kuana. Padala je kiša
tokom noći, dan je bio vreo, što je bilo neobično za ovakvu
visinu. Rok se preznojio kad je ugledao prve generalove
patrole.

On spusti svoj ranac i smesti se uz stablo drveta, pa
pojede malo suve ribe u hladovini. Popio je i malo vode iz
čuturice. Kad je završio, naloži vatru, okači svoj kotlić i sasu
u njega nešto iz ranca.

Patrola generala Kuana već je primetila dim njegove
vatre. Dolazili su sa AK-47 na gotovs. Video je da ih ima
petorica. Savršeno. Počeo je da zvižduće pesmu grupe Dors
- Upali moju vatru.

Divlji Momak izvadi svoj minobacač, sastavi ga. Kad je
patrola bila u dometu; on ga napuni, ispali i tri čoveka se
pretvoriše u plamene buktinje.

- Dovedite mi generala Kuana! - zaurlao je na njihovom
dijalektu. - Recite mu da Divlji Momak hoće da ga vidi.

Dva preostala vojnika otpuzaše natrag i Rok se smesti da
čeka. Sat kasnije vratiše se sa nekim ko je imao čin. Dva
Šana su se držala na pristojnoj udaljenosti.

- Ko ste vi - reče komandir - da biste zahtevali od
generala Kuana da napusti svoju teritoriju?

Bila je to stvar obraza, Rok je to znao. U Aziji je sve uvek
bilo stvar obraza. Čovek koji to zaboravi ili misli da će to
zaobići nikada neće preživeti u ovom delu sveta.

- Ja sam Divlji Momak - reče Rok, pomakavši svoj
minobacač. - Ništa ne tražim. Ja sam ljubazan čovek.
Zahtevanje je divljački čin.

Komandir koji je čuo za Divljeg Momka, ipak je bio
impresioniran onim što je čuo. Jeknuo je.

- General će vas možda primiti ako ispunite neke uslove.
Na primer, morate nekako da nadoknadite to što ste ubili tri
čoveka.

- Nesrećna greška. Samo sam pokušavao da se
odbranim.

- General Kuan neće da primi to objašnjenje. Sada će tri
porodice biti gladne.

- Platiću tako da neće morati da gladuju - reče Rok,
znajući kuda takav razgovor vodi.

- Imate li poklone za generala Kuana?
- Svakako. Samo bi varvarin ili čovek bez vrlina došao
praznih ruku na viđenje sa vladarom Šana.
Tako umiren komandir mahnu Roku da pođe napred.
Dva vojnika su išla pored Roka, sa svake strane. Nije ih se
uopšte plašio. On je sada bio pod dobrovoljnom zaštitom
generala Kuana. Da je patrola napadnuta u tom trenutku,
ljudi su morali da ga zaštite, čak i po cenu svoje
bezbednosti.
General Kuan je došao na Šan pre pet godina da bi
upravljao ilegalnom trgovinom koja je cvetala u ovoj
osiromašenoj zemlji. Znao je da treba više da se plaši
kineskog opijumskog komandanta koji je tada držao pod
kontrolom ovu visoravan nego bednih pokušaja burmanske
armije da očisti oblast na koju policija nije mogla ni da
priviri.
Komandir je uveo Roka u glavnu zgradu i ostavio ga
samog. Čak nije bilo ni devojke da ga posluži čajem. To je
bilo namernoe jer je to još više pokazivalo generalov
superiorni položaj.
Sat kasnije uđe mlada žena. Bila je lepa. Odvratila je
pogled od Roka i klekla ispred crne rupe u podu preko koje
je bio gvozdeni tronožac. Sakupila je suvo lišće u gomilicu i
zapalila vatru. Polako je stavila tri cepanice od tvrdog drveta
preko. Onda je ustala i otišla.

Prošlo je još pola sata i Rok nije čuo ništa drugo sem
lajanja pasa spolja i naređenja koja je neko nekome izdavao.

Stigao je general Kuan. Nosio je kožne pantalone za
jahanje i košulju od grubo tkanog muslina, preko koje je
prebacio američku pilotsku jaknu od jareće kože. Na desnom
rukavu je bila oznaka Četrnaeste vazdušne jedinice. Za
razliku od drugih vojnih komandanata Šana koje je Rok sreo,
on nije nosio nikakav nakit sem ogrlice od rubina i safira.
veličine burmanske nizije. Pratila su ga dva telohranitelja sa
automatskim revolverima.

Mlada žena se vrati sa gvozdenim čajnikom i dve
keramičke šolje na poslužavniku. Ona obesi čajnik iznad
ognjišta. Čaj je poslužen, vreo, gust i sladak, prema Taj
tradiciji. Bio je dobar. Rok nije popio dobar čaj u poslednjih
šest meseci pa sada nije žurio, uživajući u njemu.

Najzad reče:
- Složio sam se da dam obeštećenje za neprijatan
incident od jutros. Naravno, ja sam pogrešio i želim da
platim odštetu porodicama nesrećno preminulih.
General Kuan je razmišljao o tome. Njegov komandir mu
je to već svakako saopštio. Naravno, ali bio je zahvalan što
Divlji Momak, ipak, ima, prisgojne manire. Civilizovano
ponašanje neće zaustaviti generala Kuana da ubije ovog
stranog đavola. On je postao suviše opasan da bi mu bilo
dopušteno da ostane u Šan državama.
Mogao je da vidi pohlepu u očima stranog đavola, isgo
tako lako kao što je mogao da oseti klizavost metka. Divlji
Momak je hteo deo suza maka - zbog čega bi inače strani
đavo prešao sav taj put dovde, jedne zabranjene oblasti, bar
što se ticalo burmanskih vlasti?
Ha, nije on bio baš tako jak kao što se priča, mislio je
general Kuan dok je posmatrao džina preko ivice svoje
šoljice za kafu. Sada kad ga imam ovde, poniziću ga. Onda
ću ga zakopati do njegovog debelog vrata i pustiti da se
mravi i sunce pobrinu za njega.

Jedini oblak na njegovom horizontu bila je Maj. Gde je
ona? I zašto nije ubila ovog stranog đavola kao što joj je bilo
naređeno? Možda, mislio je general, nije još smislila mudar
način da se sretne s njim. A onda se pojavi misao, crna i
ružna kao balega, da se nešto desilo Maj. Možda je
povređena u džungli ili ju je kidnapovao neki od
mnogobrojnih generalovih neprijatelja. Njegovi testisi se
bolno sakupiše na tu pomisao. Šta će on da radi bez svoje
dragocene Maj? Ona je bila njegov talisman; sve dobro što
mu se dogodilo zbilo se otkako je ona sa njnm.

General Kuan se osmehnu Roku:
- Još čaja?
Rok klimnu glavom:
- Hvala na ljubaznosti - reče. - Nisam vredan tolike brige.
Dok je posmatrao lepu mladu ženu kako sipa čaj, pitao se
da li bi ona mogla da bude Majina sestra. Rok je znao
sasvim sigurno da je Maj pripadala generalu.
Imao je dugo veze među plemenima Va, Lu i Lizu i od njih
je čuo govorkanja koja su išla džunglom da je Maj znala da
izazove oblake i kišu, kako su Kinezi to nazivali, ali da je
umela da dovede svog ljubavnika do spektakularnih
orgazama. Ali on nije obraćao pažnju na to misleći da su to
samo priče. Sve dok ga Maj nije uzela među svoje usne. On
je tada shvatio - ono što mu je Rubi rekao nije moglo da se
ignoriše.
Kad su popili drugu šolju čaja, Rok reče:
- Kao obeštećenje za porodice u žalosti, ja sam doneo
generalu specijalni poklon - počeo je da raspakuje svoj
ranac.
Ljudi generala Kuana su reagovali tako što su oborili cevi
svojih mašinki.
- Hrana! - viknu Rok, smejući se dok je ubacivao gulaš u
kotlić koji je visio iznad vatre. - Hrana za same bogove!
General je ovo posmatrao obazrivo.
- Mene su plaćali rubinima, safirima, žadom i zlatom. Ali
nikada hranom.

Ipak, nije bio nezadovoljan. Hrana je bila jedna od
njegovih strasti, kao što je Rok čuo preko svojih veza.

Divlji Momak, pošto prebaci sav gulaš u koglić, skide ga s
vatre i postavi ispred generala Kuana. Ovaj se nagnu iznad
njega i duboko udahnu.

- Divno miriše.
On dade znak jednom od svojih telohranitelja, koji zabaci
mašinku preko leđa, uze činiju i gurnuvši dva prsta u nju
pojede nekoliko zalogaja. General Kuan ga je posmatrao
žudno.
Telohranitelj najzad podrignu, kratko klimnu glavom i
vrati činiju svom vođi. General Kuan se nije izvinio zbog
ovog očiglednog nedostatka vaspitanja, a Rok to nije ni
tražio.
General Kuan izvadi par zlatnih štapića, ukrašenih
rubinima i safirima, spusti činiju na dlan i držeći je odmah
ispod brade, poče da ubacuje hranu u usta. On je bio kao
mamutska mašina; čak je i Divlji Momak bio impresiopiran
ovom mašinom za proždiranje. General zastade samo
jednom i to je bilo da bi rekao:
- Ukus je čak božanstveniji od mirisa.
- Ljubazni ste - reče Rok i pruži ruku. - Molim vas.
Dopustite mi da ponovo napunim generalovu činiju.
Promešao je dno kotlića svojom varjačom, a onda
napunio činiju generala Kuana.
Dok je posmatrao kako general guta hranu. Rok reče:
- Čuo sam da general uživa do kraja u svojim ženama kao
što uživa u hrani - okrenuo je glavu prema mladoj ženi. -
Sada znam da su te priče istinite.
Generalove sitne oči bile su gotovo zatvorene od
zadovoljstva dok se punio divnim Rokovim gulašom.
- Isto tako sam čuo da je dragulj među generalovim
ženama jedna koja se zove Maj. Da li je ona ovde, generale?
Mogu li da je vidim?
- Ah - gutanje hrane je prekinuto samo na tren. - Ne?

- O, kakva šteta - Rok se osmehnuo. - Pa, nisam
iznenađen. Pretpostavljam da takva dragocenost ne može
da se prikaže čak ni najdražim gostima?

- Ah.
Rok sleže ramenima.
- Ali ko zna, možda Maj nije daleko odavde u ovom
trenutku.
General je skoro završio s drugom činijom gulaša. Lice
mu je sijalo od znoja i masnoće. Gledao je Roka.
- Kakve to gluposti govorite?
- Da li ste došli do dna? Činije, mislim.
General Kuan promeša ostatak sosa.
- Još jedan komad ukusnog mesa.
On podiže komad mesa štapićima i baš je hteo da ga
ubaci u usta, kad mu nešto privuče pogled. Očisti ga od
gustog sosa da bi bolje video.
Ono što je ugledao bio je sjaj veličanstvenog burmanskog
safira i on pomisli: ah, strani đavo je veoma mudar, evo mog
pravog dara.
Ali onda mu se oči širom otvoriše i sve što je do tada
pojeo izlete iz njega uz užasan krik.
Safir je bio udenut u ljudsko uvo. Bilo je to uvo njegove
voljene Maj.

I Knjiga: Legende o đavolu

Uvek ćete lako naći
nekog Eskima spremnog

da poduči Kongoanca
kako da se nosi sa toplotnim talasom.

Stanislav Lem

1.

Sajgon/Tokio

Nikola Lajnir je čekao na svog čoveka. Pio je toplo pivo i
posmatrao bubašvabu veliku kao njegov palac kako ponosno
maršira prljavom prostorijom kao da je šogun u feudalnom
Japanu. Bio je u prednjoj sobi na trećem spratu hotela An
Dan, ružne građevine koja je ipak služila svrsi. Slaba
svetlost sijalice od četrdeset sveća otkrivala je pukotine,
gadne fleke, boju koja se ljuštila i otpadala. Ona je radila kad
je bilo struje (što nije bilo često) ako bi se dotakla dva kraja
žice koji su visili na zidu gde bi trebalo da bude prekidač.
Zadah smeća i divljeg seksa prevladavao je hotelom, a
spolja se čula buka sa ulice Ngujen Traj što je bio stalni i
neprekidni pratilac svakog dnevnog i noćnog sata. To je ipak
bio Sajgon, i još gore Čolon gde je pre ili kasnije završavalo
sve đubre grada.

Nikola se okrete da pogleda Djisaku Šindoa, japanskog
privatnmog detektiva, koga je najmio njegov partner Tanzan
Nangi da otkrije misteriju oko ubistva Vinsenta Tina, bivšeg
direktora sajgonskog odeljka Sato internešenela.
džinovskom keiretsu-a - konglomerata - zajedničko
vlasništvo Nikole i Nangija.

- Mislite da će doći?
- Prijatelj prijatelja je rekao da hoće - Šindoove reči su se
probijale kroz vlažan vazduh.
Nikola razmisli o aktivnostima Vinsenta Tina. Izgleda da
je Tin vodio svoje privatne poslove. Koristio je svoj posao u
Sato internešenelu kao masku da bi sakrio svoj nedozvoljeni
posao, krađu i prodaju tehnologije Satoovog ultratajnog Či-
projekta. Pod Nikolinim vođstvom, Či projekt je dao

revolucionarnu generaciju kompjutera koji su bili iznad
svega što se sada nalazilo na tržištu ili bilo gde u razvoju.
Zasnovana na tehnologiji neuromreže, prva generacija Či
kompjutera radila je sa podacima na isti način kao ljudski
um.

Kao većina kriminalaca - čak i onih najgenijalnijih - Tin je
bio uništen svojom pohlepom. Kombinujući ono što je mogao
da uzme od Či tehnologije sa elementima novog američkog
Hajv kompjutera /takođe zasnovanog na čipu nervne mreže/,
on je ovde, u Sajgonu, stvorio hibrid koji je počeo da prodaje
na prostranom i plodnom crnom tržištu Jugoistočne Azije.

Zbog Tina su Amerikanci optužili Sato-Tomkin - američki
ogranak Sato internešenela - a naročito Nikolu Lajnira za
krađu, ilegalnu proizvodnju i špijunažu koja vodi do
izdajstva. Nikola, koji je zaposlio Tina pre svega, imao je lični
i profesionalni interes da otkrije koliko je Tin oštetio firmu
pre nestanka.

Ono što je bilo još alarmantnije, sada kad je Nikola bio
ovde i kad je čuo šta Šindo misli o razvoju sntuacije, on je
zaključio da Tin nije jedini ključ strašnog udarca koji su
primili posao i ugled Sato internešenela.

Na primer, ko je konstruisao Či-Hajv hibrid? Tin svakako
nije imao dovoljno odgovarajućeg znanja i stručnosti da bi
projektovao kompjuter čak i da je pokušao. Zaista, mešanje
dva paralelna i nesumnjivo različita tipa kibernetike bilo je
van domašaja većine sjajnih tehničara. Svakako bilo je na
milione onih koji su mogli da prodru u postojeći sistem, ali
za to bi bio potreban teoretičar ili izuzetan talenat i neko ko
je već unutra da bi mogao da obavi posao.

Koga je Vinsent našao za tako težak zadatak?
A onda, tu je bilo i pitanje zagonetne Tinove smrti.
Prema rečima glavnog inspektora Hang Van Kita iz
sajgonske policije. Vinsent Tin je nastradao nesrećnim
slučajem jer je ušao na posed koji nije bio njegov. Taj posed
je bio magacin u kome su se čuvali burići sa sumpornom
kiselinom, solju, benzinom, sodom bikarbonom i potašom.

Drugim rečima, bila je to fabrika za proizvodnju droge.
Nikola je znao da Van Kit laže.

Prošle nedelje Šindo je razgovarao sa glavnim
inspektorom. Van Kit, prefriganko. vitki Vijetnamac žutih
očiju i zuba dostojnih grabljivice koja napada iz potaje, držao
se doslovce svoje priče koja je tvrdila da je Tinova smrt bila
slučajna. Kad ga je Šindo pritisnuo, on je odgovorio da će
biti najbolje da čitava stvar ostane u aktima jer je Tii bio na
tuđem posedu.

Šindo mudro nije otkrio da mu je prijatelj prijatelja
prokrijumčarno kopiju izveštaja sa autopsije, koja je
pokazivala da je Tin zaista bio sahranjen u sumpornoj
kiselini, ali i to da je patolog izvadio iz leša dvadeset pet
metaka ispaljenih iz mitraljeza. Šindo je odlučio da će biti
bolje da Van Kit ne zna da on ima tu informaciju.

Šindo je brzo procenio glavnog inspektora - to je bilo
neophodno u njegovom poslu - i javio je da sumnja da Van
Kit zna mnogo više o Tinovom nestanku nego što je spreman
da prizna. Prilično jasno je dao na znanje da je spreman da
da američke dolare za informaciju.

Van Kitovo lice se tako čvrsto zatvorilo kao vizir i
odjednom je završio razgovor, što je bila čudna i nepristojna
reakcija za Vijetnamca. To su bile veoma loše vesti, zaista.
Značilo je to da je glavni inspektor bio neučtiv iz čistog
instinkta preživljavanja.

Zakon i red nisu imali značaja u sadašnjem Sajgonu - bar
ne toliko koliko bi moglo da ih razume bilo koje civilizovano
ljudsko biće. To je bio grad - u stvari zemlja - prepušten
psima rata. Ovde je vladao krvoločni oblik anarhije. Rezultat
toga je bio da je policija imala manje moći od vojske, koja je
pak imala manje moći od mračnih, plaćeničkih snaga što su
se kretale po periferiji društva - skrivene ali zastrašujuće. To
su bili muškarci koji su kao deca bili odgajani u haosu rata
starog jedan vek što se vodio protiv Čamsa, Kambodžanaca,
Francuza, Kineza, Rusa i Amerikanaca.

Bio je to rat koji je kao zmijurina krio svoje svetlucave
krljušti, menjajući se povremeno, sve dok na kraju ne
postane neki pernati mutant; apsurdni anglomerat bačenog
nanalma, droga, masovnog ludila, rokenrola koji razdire uši,
destruktivnog hardvera, bega iz siromaštva, masovne
konfuzije, koncentrisanog oslobođanja mržnje, jeziva mačo
igra pileta. Ukratko bio je to poslednji sudar jasnog
masovnog ubistva i animalne smrti koju je krila noć.

Svaki službenik u Vijetnamu bio je u pripravnosti; bio je
to jednostavno način života. Ali Van Kit se skanjerao. Zašto?
Strah je bio jedino jako osećanje koje je moglo da nadjača
tvrdičluk. Postojala je, dakle, pretnja korumpirane moći na
visokim mestima koja je vukla konce zbog čega je čak i šef
policije u Sajgonu skakao. To je skrenulo istragu na nov i
opasan plan i zbog čega je Nikola sada bio tu i zašto je
Šindo bio kivan na njega.

Šindo je nastavio da puši i nije gledao u Nikolu. Bio je
mršav, srednje visine. zatvorenog, ukočenog lica starog
čoveka koje se brzo zaboravljalo, čak i ako bi se dugo
gledalo; nije imalo određenih crta. To je, međutim, bila
prednost u njegovom poslu; drugi su morali da se trude da
postanu nevidljivi. Nosio je belu košulju, sive pantalone od
poliestera i tamnu kravatu bez mustre, usku kao nož.

Nikola, žedno pijući pivo, posmatrao je bubašvabu, koja
se ovde svakako osećala više kod kuće nego što će se on
ikada osećati. Tamna svetlost plesala je po njenom oklopu,
deformišući ga. Posmatrao je insekta kao neku vrstu
zemljaka od kojeg može da nauči kako da preživi u ovoj
džungli od grada punoj isparenja. Neredovno je dolazio u
Sajgon, za razliku od Šindoa, koji je ovamo zalazio često.
Šindo je imao mnogo prijatelja, pomoćnika i veza među
Vijetnamcima.

Iz susedne sobe Nikola je čuo ritmičko udaranje tela na
krevegu, animalno ječanje, vlažne zvuke divljeg parenja.

Šindo uze vojni revolver iz držača u dnu kičme. Bio je
kalibra 45, američke proizvodnje, star devet godina, možda i

više i svakako je stajao malo bogatstvo, ali bio je u pravu što
nije svoj život poveravao jevtinijim sovjetskim ili kineskim
pištoljima koji su se prodavali u mračnim uličicama Čolona.

- Kupio sam vam revolver - reče neljubazno Šindo. -
Znate li da pucate?

- Znam. Ali ja nikada ne koristim vatreno oružje.
Šindo progunđa nešto, baci opušak cigarete, smrska ga
pod petom i upali drugu.
- Ovo je Sajgon. Ovde nije kao u Japanu, nije uopšte
bezbedno. Čak i beba u pelenama može da ima revolver -
bio je zgađen, videlo se. - Šta ćete da radite kad se nađete
pred uperenom cevi?
Nikola je bio ninđa, ali isto tako i tanđian, nasledni član
sinkretske psihičke discipline mnogo starije od bilo koje
druge borilačke veštine. Suština Tau-taua bio je kokoro,
membrana čitavog života. Baš kao u fizičkom Životu
pokretanje atoma bilo je osnova svih pokreta - ne samo
ljudi, već svetlosti, toplote i ritma - tako je, dakle,
nadraživanje kokoroa dovodilo do dizanja psihičke energije.
Prebačeno u akciju to je bila srž obuke tanđiana.
Akšara i Kšira, Put tame i Staza svetlosti, bila su dva
osnovna učenja Tau-taua. Nikola je bio obučen u Akšari, ali
Kanzacu, njegov sensei, usadio je u njega i neke principe
tamne strane. Neki su verovali da je moguće za jedan visoko
disciplinovani um da sadrži i Akšaru i Kširu, ali, ipak, tokom
vekova, pokazalo se da je tamna strana suviše moćna, pa
preplavljuje pripadnike koji su je prihvatili, kvareći ih a da
oni nisu bili svesni toga, tako da je ona retko kad i učena.
Ipak, dok je tonuo dublje u Akšaru, Nikola je počinjao da
shvata veličinu Kšire, jer mu je postalo jasno da je Put
svetlosti nekompletan. Tako je on oformio svoju teoriju da je
na početku vremena Tau-tau bio potpuno integrisan, svetla i
tamna polulopta jedne moćnije discipline. Negde tokom
vekova mogućnost da se zauzda Kšira bila je izgubljena.
Tokom nebrojenih vekova cilj pripadnika tanđiana bio je
da stvore Šuken, Dominion. Šuken je bio celina, savršena

integracija Akšare i Kšire. Bez Šukena, koji je bio ključ,
pripadnici koji su pokušavali da nauče obe staze Tau-taua
bili su bez milosti uništeni tamnom stranom. Tako je
Kanzacu sreo svoju sudbinu, obuzet moćnim zlom Kšire.

Da li je to bila sudbina koju je Kanzacu zamislio za
Nikolu? Svakako da je postojala vremenska bomba koja je
kuckala u Nikolinoj glavi, pripremajući se da ga uništi. Zato
je on očajnički pokušavao da otkrije tajnu Šukena.

Ali pokazalo se je Šuken stanje koje je teško uhvatiti. On
se postizao samo kroz koruoki. Moć prosvetljenja. Nikoli je
rečeno da Mikio Okami ima koruoki, što je bio odlučujući
činilac u njegovom uspinjanju ka moći, što je bio njegov
dominion nad svim jakuza ojabunima. Zbog toga je Nikola
imao ličnu obavezu da nađe Okamija živog i u dobrom
zdravlju: želeo je da od njega izvuče tajnu koruoki-a, a preko
toga i Šukena.

- Ostavite revolver. Postoje druge stvari o kojima treba da
brinete - reče Nikola a misli mu se vratiše na to kako se
Šindo uvredio.

Šindo zapali novu cigaretu na opušku stare. Bio je udaljen
kao statua Bude. Revolver nestade kao da ga nije nikada ni
bilo, ali bilo je jasno po njegovim pokretima da je bio veoma
vešt u rukovanju oružjem.

- Da li ste imali prijatelja u ratu? - pitao je Nikola.
Šindo ga je gledao neko vreme kroz izmaglicu dima.
Naslanjao se na prljav zid kao podvodač u burdelju.
- Poznavao sam ljude… na obe strane - povukao je dim iz
cigarete, izbacio ga s besnim šištanjem. - Mislim da ste
iznenađeni zbog toga.
- Nisam. U vašem poslu…
- Sada imate razloga da mi ne verujete.
Dakle, to je bilo to. Šindo je osećao da je Nikolin dolazak
ovamo bio pokazatelj da njegovi poslodavci nemaju dovoljno
poverenja u njega.
- Da je to u pitanju - reče Nikola - odmah bih prekinuo vaš
ugovor.

Šindoovo rame se odvoji od zida, kao da ga je nešto
zainteresovalo.

- Šta vi uopšte znate o ratu?
Nikola je razmišljao neko vreme.
- Toliko je toga napisano o tome kako su Amerikanci
doživeli traume u ratu, ali mislim da je nešto mnogo
čudesnije bilo u pitanju, nešto o čemu mnogi ljudi ili ne žele
da govore ili nisu stigli da govore. Deci iz gradskih geta i
malih umirućih naselja data je neograničepa količina
smrtonosnog oružja. Naučeni su da koriste mitraljeze,
minobacače, bacače plamena i rečeno im je da je ubijanje
više nego u redu; od njih se to očekivalo: mislim da je za
neke od tih ljudi rat postao kao droga, nešto što nije moglo
ni da se zamisli, nešto što im je davalo više poleta od
heroina; bilo je to nešto što je menjalo razum. Ali kako je i
moglo da bude drugačije? Ta deca su bačena u stvarnost
van zakona i data im je moć da odlučuju o životu i smrti.
Šindo ga je posmatrao očima suženim od dima i emocija.
- Da - reče on posle izvesnog vremena - bilo je baš tako.
Par u susednoj sobi je završio svoje vežbe sa znojenjem.
Nikola je čuo melodiju koja se uvlačila kroz prozor. Pevač je
tugovao na vijetnamskom iskvarenom francuskom nešto o
usamljenoj duši koja se muči. Osećanje, preterano zbog
glasa ispunjenog perverznim seksualnim patosom, kao da je
odgovaralo Sajgonu.
U Šindoovom glasu je postojao određeni ton i Nikola je
želeo da ga otkrije.
- Rat je bio vaš veoma lični doživljaj.
Šindo pređe preko sobe.
- Imao sam ljubavnika. Nekada je bio vojnik. Pitomac koji
je služio ovde.
- I preživeo je.
- Na neki način - Šindo je posmatrao sjajni vrh cigarete.
Pesma koja je sada stigla do kreščenda, vrtela se po sobi u
fantomskoj spirali. - Na kraju više nije želeo da živi. Nije
mogao. Demoni koje je rat uselio u njega jeli su ga živog.

Bilo je čudno, mislio je Nikola, kako neko može
nepoznatom čoveku da priča o nečem što je inače bilo
nezamislivo.

- Šta se dogodilo?
- Ono što je trebalo da se dogodi - Šindo kao da je bio
izrezan iz vlažne noći, kao da je pripadao ovde više nego
Tokiju. - Reći ću vam šta je smešno. Ljudima koji su bili ovde,
koji su se borili u ratu, mislim na obe strane, jer na kraju nije
bilo razlike, njima je zaista bio potreban rat. Ludilo je za njih
postalo nešto normalno, njihova stvarnost i bili su toliko
potonuli da nisu mogli da se izvuku. Sanjali su o ratu,
privlačio ih je kao plamen, hranio njihove najniže instinkte,
sahranio njihovu ljudskost ispod leje strasti za ubijanjem, i
oni nikada nisu želeli da tome dođe kraj - njegov pogled se
diže sa malenog ćilibara cigarete prema Nikolinom licu. -
Evo šta se dogodilo: ubio sam ga onako kako je on to od
mene zahtevao.
Kontraalt, koji je gotovo završio pesmu, bio je iznenada
ugušen jer se sada drugi par bacio u seksualno dahtanje,
ovog puta mnogo glasnije od prethodnog. Nikoli se činilo da
čovek divlje tuca ženu prislonjenu uz njihov zid. Ako ne budu
pažljivi, uhvatiće ih struja, kao kurvu i njenu mušteriju ranije
u toku dana. Ali izgleda da ih je vlasnik upozorio da gole žice
vise iz zida. Seks i smrt, nikada daleko jedno od drugog, nisu
nigde bili bliže nego u Sajgonu, mislio je Nikola.
Bubašvaba nije bila uznemirena, za razliku od Nikole. Ali
ona nije razumela Šindoovu priču. Pod je vibrirao od
starinskog rituala i Nikoli se učinilo da može da oseti miris
žene. On pređe preko sobe, dalje od vibracija, dalje od
otvorenog prozora, koji bi mogao da otkrije njegovo
prisustvo u ovoj oblasti i načini od njega metu kao da je
uokviren.
- Uskoro će stići, ako uopšte dođe - reče Nikola. - Vreme
je da odete.
- Ja sam onaj koji zna kako neuročipovi ulaze i izlaze. Ako
posumnja i počne da vas ispituje, bićemo mrtvi.

- Možemo obojica…
- Ne. Rekao mi je da mora da bude jedan-jedan. Da sam
ma njegovom mestu, izgubio bih se istog trena kad bih,
ugledao nas dvojicu.
Sa svog novog osmatračkog mesta Nikola je mogao da
vidi deo pretrpane ulice. Ciklosi, taksi-motocikli na tri točka,
zujali su uz kamione sovjetske proizvodnje koji su bljuvali
otrovni naftni dim. Krda bisiklista tiskala su se uz obe strane
većih vozila, a povremeno bi protandrkao takozvani
svadbeni taksi, stari američki benzinac iz pedesetih ili
šezdesetih, uglancan kao svemirski brod, širok kao brod.
Gomile odrpanih uličara igrali su opasnu igru džeparenja sa
biznismenima koji su danju tražili gde da otvore nove fabrike
s jeftinom radnom snagom u Sajgonu, a noću su išli u
potragu za seksualnim iživljavanjem. Vojnici u kaki
uniformama češali su se ramenima o budističke kaluđere u
haljama boje šafrana, oskudno odevene prostitutke i legija
invalida i bogalja. Bilo je uvek osakaćenih u Vijetnamu,
adolescenata obeleženih ratom ili dece deformisans
njegovim posledicama koje su izazivala hemijska sredstva
kao što je bio narandžasti agens korišćen za uništavanje
lišća na drveću.
Nikoline misli vratiše se Mikiju Okamiju, kao što mu je to
već mesecima bio običaj. Okami je bio kaišo - šef svih jakuza
šefova, ojabun. Bio je blizak prijatelj Nikolinog oca pukovnika
Denisa Lajnira, za vreme američke okupacije Japana kasnih
četrdesetih godina. Nikola je obećao ocu da će pomoći
Okamiju ako kaišou to ikada bude bilo potrebno.
To vreme je sada došlo. Okami je već neko vreme imao
burne odnose sa članovima svog unutrašnjeg saveta.
Izgleda da je do krajnjeg raskida Okamija sa njima došlo
zbog saveza sa Dominikom Goldonijem. Unutrašnji savet je
bio deo šeme koju je Okami pokrenuo. Poznata kao Godaišu
- Pet kontinenata - grupa je ostvarivala šemu koja se
sastojala iz pažljivo odabranih elemenata uzetih od jakuze,
japanske vlade, mafije i američke vlade i tako je stvorila

nešto što bi moglo da se nazove međunarodnim kriminalnim
konglomeratom, sakupljajući gomile novca i iz legitimnih
poslova. Dok su se zarade množile, unutrašnji krug kreiuo je
prema drugim, tamnijim oblastima poslova, kao što je
trgovina drogom.

Okami i Goldoni su se pobunili i stvoriln su tajno svoj
plan. Njihov savez je izdat: Goldoni je brutalio ubijen. a
Okami je iz svog sedišta u Veneciji potražio Nikolinu pomoć.
U Veneciji je Nikola sreo sestru Dominika Goldonija Čeleste,
koja je takođe bila tu da pomogne kaišou. Okami je najzad
bio prisiljen da se sakrije, bežeći korak ispred smrti.. Sada,
dok je Nikola bio u Vijetnamu, njegov dugogodišnji prijatelj,
bivši pripadnik Njujorške policije, detektiv poručnik Lu
Kroker u Njujorku prati Margerite, drugu Goldonijevu sestru,
nadajući se da će preko Okamijeve mreže naći njega. Pre ili
kasnije, Margerite, koja je nasledila moć od svog brata,
uspostaviće vezu sa mrežom, jer je Nišiki bio taj koji je
obezbeđivao pomoć uticajnih političara i industrijskih
vladalaca zbog čega je porodica Goldoni bila sila u
američkom podzemlju.

Nikola je osećao sažaljelje prema svom prijatelju. Neće
biti lako za njega da se drži na udaljenosti od žene koju je
očigledno voleo i da istovremeno kontroliše svaki njen
pokret. Nikola je mogao samo da nagađa kakve će emocije
izazvati takvo ponašanje. Uprkos svemu on i Kroker su se
složili da to mora da se obavi.

Nikola je bio ubeđen da se Okami dobro sakrio. A izgleda
da je ostavljao znake koji su direktno vodili Nikolu i Krokera
prema kompaniji Avalon Ltd i Nišiki mreži. Zašto? U prvi mah
Nikola je mislio da je to zato što je Tin bio snabdevač
kompanije. Ali sada mu je bilo jasno da im Okami daje na
znanje da je Tin bio samo delić slagalice. Nikola opet poče
da se pita ko su mogli da budu Tinovi partneri.

Tinovo telo je preuzeo čovek koji se predstavio kao
njegov brat. Tin u stvari nije imao porodice. Otkriveno je da
je čovek koji ga je preuzeo bio jakuza. Da li je on mogao da

bude član jedne od porodica iz kaišoovog unutrašnjeg
kruga?

Čudno, on je kao svoju firmu dao Avalon Ltd, misteriozni
internacionalni konglomerat koji je trgovao oružjem.
Zakopan u pomno čuvanom kompjuterskom sistemu Nikola
nađe referencu za nešto što se nazivalo Baklja 315. On i Lu
Kroker su pretpostavili da je Baklja neka vrsta novog oružja
a da je 315 datum - mart 15. Iako nisu imali direktnih
podataka za to, činjenica da ih je Okami upućivao na Avalon
Ltd davala je njihovoj pretpostavci težinu.

Nikola je znao da je Okami hteo da on prati i eliminiše
one koji su hteli da ga ubiju. Da li je trag vodio u Sajgon gde
je jakuza, predstavljajući se kao brat Vinsenta Tina i
službenik Avalon Ltd. pokupio leš ubijenog čoveka? Zašto je
dao naziv fnrme - i to baš te firme? Da li kaišo na fin način
manipuliše Nikolom? Bio je to još jedan od razloga da lično
dođe u Sajgon.

Nikola nije mogao da se oslobodi sumnje da ga kaišo,
upućujući ga na Avčlon Ltd, istovremeno upućuje i na Baklju
315. Bio je to najvažniji deo slagalice i kaišo je očekivao od
njega da je složi.

Nikola ugleda ogromnu priliku kako grabi preko ulice
Ngujen Traj u pravcu ulaza hotela Ap Dan. Spustio je pivsku
flašu, automatski bacivši pogled pa sat dok se okretao od
prozora.

Ponoć.
- Nema više vremena za rasprave. Izađi odatle, Šindo.
Odmah.
Njegov čovek je stigao.

***

Naoširo Ušiba, zauzevši poznatu pozu, suočio se sa
svetlostima, kamerama i pitanjima što je postalo uobičajeno
u njegovom ministarstvu otkako je izbio skandal 1992. i

rascepio japansku političku, ekonomsku i birokratsku
strukturu.

Ušiba je bio daiđin, glavni ministar Ministarstva za
međunarodnu trgovinu i industriju, jedinu japansku moćnu
ekonomsko-političku tvorevinu. To ministarstvo je upravljalo
i japanskim posleratnim privrednim čudom i pokretalo ga
preko svoje politike brzog razvoja. MITI je ocenjivao koje bi
industrijske grane najviše koristile Japanu. S novim
skandalima koji su se svake nedelje pojavljivali - a poslednji
je bio menjanje političkih linija moći - i finansijske
infrastrukture Japana počele su da se cepaju po šavovima.

Svet se prilično promenio u toku trideset devet godina
otkako je formirana Liberalna demokratska partija. Radilo se
o budućnosti Japana: alternative su bile komunisti ili
socijalisti. Demokratski premijeri su se slagali, daiđinima
MITI da od Japana treba stvoriti privrednog džina. Ali
Demokratska partija je postala teška i korumpirana ispod
tereta od gotovo četiri decenije netaknute moći, a sada na
najnovijim izborima bačeni su na kolena. Možda je bilo i
vreme, mislio je Ušiba.

Neizbežno se dogodilo; bio je red na MITI da izdrži
pritisak i javno ispitivanje. Dva starija ministra bili su
uhvaćeni u nečasnim poslovima oko kompjuterskog
softvera; ministarstvo je tim firmama obezbedilo mnoge
beneficije.

Ušiba, koji je bio odlučio da zadrži moralni centar u oluji
skandala i polemike, odmah je najurio posrnule ministre.
Čak je i krvožedna štampa bila impresionirana brzinom i
efikasnošću njegovog kompletnog ispitivanja. Ipak, šteta je
načinjena i oblak je još visio iznad MITI, kao što su beležili
uvodni tekstovi u novinama i časopisima.

Kao rezultat toga, svako pitanje danas je izgledalo krajnje
teško.

- Kako možete da objasnite umešanost MITI u veštački
bum prodaje imanja osamdesetih godina što se sada

okrenulo u propast naše privrede i banaka naročito? - pitao
je neki novinar.

- Sve je pažljivo ispitano i cene nepokretnog imanja u
Japanu su određene kako valja - odgovorio je Ušiba mirno. -
Osamdesetih godina jen je bio tako jak da je naša privreda
bila obogaljena trošenjem u inostranstvu. Podizanje cena
imanja kod kuće bila je sjajna ideja da se ponovo investira u
Japan.

- Daiđine, šta biste mogli da nam kažete o pričama koje
smo nedavno čuli o tome kako su jakuze ušle u našu
privrednu politiku? - pitao je drugi novinar. - Naročito šta
imate da kažete o Akiri Čosi, koji je izgleda uleteo u vakuum
moći nastao posle nestanka Mikija Okamija.

Ušiba pročisti grlo. Njegovo vitko, mišićavo telo bilo je
krunisano tako lepom glavom čije su fine crte mogle da
pripadaju i ženi. Za razlnku od zapadnih kultura, u Japanu su
ovakvi ljudi bili heroji. Zvali su ih bishonen - divni mladići
koji su živeli pod egidom starijih osoba.

- Kao što vi novinari znate, Aki Čosa je ojabun
Kokorogurušija. Ime tog klana je ironično i tipično za
patetični mentalitet jakuza. Kokoroguruši znači “bolno”. Reč
jakuza je načinjena od brojeva koji se dobiju u gubitničkoj
kombinaciji kod kockanja; kod jakuza postoji skrivena struja
samokažnjavanja, osećanje da moraju da plate kaznu zato
što žive van zakona.

Ušiba se osvrte po sobi, njegove tamne oči bile su vlažne
na svetlosti TV ekrana.

- Kad sam to već rekao, dopustite mi da kažem da su
jakuze aktivniji u poslednje vreme. U stvari, mi smo otkrili
sistematsku šemu sumnjivih poslova između pojedinaca iz
organizacije jakuza i nekih velikih industrijskih i finansijskih
firmi. Čosa je pokazao mišiće, ali uveravam vas da MITI i
javni tužilac Tokija rade zajedno na tome da se jednom za
svagda unište te vanzakonske veze - Ušiba se malo naže
unapred da bi podvukao svoje reči. - Čosa je samo jedan od

ojabuna čiji je posao kao otrov u krvi Japana. On mora da se
isisa što pre.

- Možete li da nam tačno kažete šta se dogodilo, daiđine?
- pitao je treći novinar. - Japanska privreda je i onako u
lošem stanju, a jakuze joj sisaju krv i guraju je i dalje u
ponor.

- Potpuno se slažem - reče Ušiba. - Uveravam vas da smo
mi u MITI krenuli u krstaški pohod da uništimo sve ilegalne
aktivnosti bilo koje vrste. Moramo po svaku cenu da vratimo
poverenje javnosti u naš način života. Ne moram da vas
podsećam da je tokom decenija MITI bio pas čuvar u
fenomenalnom ali često teškom i bolnom privrednom
razvoju naše zemlje. Možete da se oslonite na MITI da će
zaštititi interese naroda Japana - dao im je impresivnu listu
onoga što je njegovo ministarstvo ostvarilo na planu
korupcije, onoga što je raščišćeno ili što se sada ispituje, a
onda je pažnju novinara skrenuo na tamnoputog čoveka
impresivnog držanja. Bio je to Tanaka Džin, najpoznatiji i
najopasniji tokijski javni tužilac, sa kojim je Ušiba već
mesecima radio.

Kad se vratio u svoju kancelariju. Ušiba provuče prste
kroz kosu i oseti da je vlažna. On s gađenjem ode u kupatilo,
proguta pilulu, prevuče peškir preko kose, a onda pljusnu
ledenu vodu po licu.

Mada je on bio taj koji je smislio te konferencije za
novinare, smatrao ih je neverovatnim teretom. On je bio
zatravljen njima. Bio je kao momak s plakata ili talenat.
Njegova izmišljotina dala mu je neku vrstu brze slave i
otkako je to počelo da deluje u MITI, shvatili su da je to
dobro za čitavu birokratiju.

Interfon je zujao kad se vratio u kancelariju. Sekretarica
mu reče da Jukio Hađi želi da ga vidi. Ušiba pogleda svoj
pretrpani rokovnik. Nije video Hađijevo ime, ali kako je Hađi
bio jedan od mladih ministara koje je Ušiba obučio, on reče
sekretarici da pošalje čoveka.

Hađi, loše volje, uđe i sede u stolicu s metalnim ramom
koju mu Ušiba pokaza. Hađi je bio sposoban mlad čovek koji
je došao u MITI s najvećim mogućim ocenama, diplomama i
preporukama. Ušiba je od samog početka odlučio da načini
od njega nešto posebno.

- Daiđine, znam da ste zaposleni, ali postoji nešto ozbiljno
što ne može da čeka.

Ušiba sede i zapali cigaretu dok je posmatrao neizborano
lice mladića. Tu je bio proizvod novog Japana, pod pritiskom
da postigne pun kapacitet svakog nivoa svog obrazovanja,
ispitan, isproban, guran na sve moguće ispite. To što je
primljen u MITI smatrao je kao nagradu, ali Ušiba je hteo da
on zna da tu nije kraj. Hađi je možda proizvod
postmodernog života, ali Ušiba će se pobrinuti da on bude
primljen u kanriodo, srce samurajske birokratije. Zakon
časti, strog kao stari samurajski Bušido, vladao je ovde i
regrutovao je i primao najbolje a ako nisu bili takvi,
prebacivani su u manje važna ministarstva.

- U čemu je problem? - pitao je Ušiba.
- Otišao sam do banke da bih platio najamninu za stan,
pa sam otkrio da nemam dovoljno novca - Hađi pruži
savijeni list papira. - Molim vas da primite moju ostavku.
Ostavljam službu u Ministarstvu. Jasno je da sam mnogo
radio, ali sam malo zarađivao.
Ušiba uze ostavku, ali je ne otvori. Umesto toga svojim
upaljačem zapali papir na uglu. Kad se papir pretvorio u
pepeo među njegovim prstima, on upita:
- Koliko dugujete?
Kad mu Hađi reče, on napisa ček i pruži ga svom
zaprepašćenom štićeniku.
- Čitajte Hagakure. Knjigu samuraja. Nepoznavanje njene
mudrosti je vaš jedini prekršaj.
Nije pitao na šta je Hađi potrošio novac jer nije mario za
to. Važno je bilo samo da kanriodo ostane privržen, da o
njegovom lošem ponašanju ne saznaju oni spolja.

- Mladalačka razbarušenost je shvatljiva, nešto što treba
očekivati. Nemam namere da izgubim jednog od svojih
najboljih saradnika zbog toga. Ja sam vaš pretpostavljeni i
zato sam odgovoran za vas. Uzmite ček i o tome više
nećemo da razgovaramo. Ta stvar je sređena.

***

Vijetnamac nije bio baš krupan čovek. Nikola se razočarao
kad je ugledao omanjeg, loše građenog čoveka na pragu
svoje hotelske sobe. Bubašvaba je otišla, potraživši sklonište
čim se čulo kucanje na zatvorena vrata. Nikola stade u
stranu dok je levom rukom otvarao vrata.

Čovek osvetljen fluorescentnom svetlošću iz hodnika bio
je mršav, uskih bokova. Lice mu je bilo delimično u senci jer
je nosio šešir u američkom stilu. Imao je dobro skrojeno
odelo poslovnih ljudi rađeno po meri. Njegova kravata i
košulja bile su istkane od tajlandske svile. Blago je mirisao
na kolonjsku vodu s cvetnom notom zbog čega se Nikolin
nos nabra. U celini je delovao kao neko ko ne brine mnogo o
izgledu. Držao je stalno na oku Nikolinu desnu ruku jer bi to
na ovoj razdaljini moglo da bude Nikolino primarno oružje.

Čovek uđe u sobu i reče:
- Vi ste Goto?
Bio je to pseudonim koji je Nikola dao prijatelju
Šindoovog prijatelja koji se ponudio da im pomogne.
- Tako je.
Čovek pogleda io sobi više radoznalo nego sumnjičavo.
- Jeste li spremni da krenete?
- Ne znam vam ime.
On sleže ramenima.
- Zovite me Trang. Jedno ime je dobro koliko i drugo. zar
ne Ču Goto? - Trang se osmehnu i otkri bele, ravne zube iza
punih usana.
Nikola ščepa sako pa izađoše. Nije se potrudio da
zaključa vrata za sobom; platio je za sobu unapred i nije

nameravao da se vrati.
- Uvek birate ovako luksuzni smeštaj? - Trangov glas je

imao promukao ton kao da je okoreli pušač i pijanac. Nikola
je mislio da je to možda bilo tačno.

Gomila polunagih žena muvala se po ulazu. Bile su
preterano našminkane kao devojke koje su pratile muzičke
bendove i isto tako mlade. Nikola pomisli, kakav život.
Mljackale su usnama i milovale grudi dok su dva muškarca
prolazili kraj njih. Mirisale su na jevtine parfeme i seks.

Trang je hodao dugim, brzim koracima i Nikola je morao
da požuri da bi držao korak s Vijetnamcem dok je ovaj
prolazio kroz kasnonoćne grupe koje su lunjale duž Lijem
Van Čau bulevara. Zagušljivi izduvni gasovi iz vozila
kombinovani su s oblacima dima sa uličnih ognjišta na
kojima su se kuvali meso i povrće iznad vatre od uglja.

Nikola je rekao prijatelju Šindoovog prijatelja da je
nabavio prototip druge generacije neuročipa. Bio mu je
potreban neko ko će moći da dešifruje novu tehnologiju i
načini mašinu koja će raditi i to da bude brzo. I ma ko da je
to bio u pitanju, Nikola je upozorio da će biti bolje da taj drži
jezik za zubima. Ma ko da je sklapao Tinov kompjuter sa
prvom generacijom neuročipa ščepaće šansu da se dočepa
druge generacije čipa. Jer kad je saznao za pojavu ilegalnih
kompjutera, Nangi je zatvorio crno azijsko tržište za njih.

Obećanje druge generacije čipa bilo je kao da vam je
ponuđeno milijardu dolara oslobođenih poreza - mogućnosti
su bile neograničene za konstruisanje kibernetičke mašine
tako napredne da će isterati sve konkurente iz vode.

Sedamdeset dva sata kasnije, prijatelj prijatelja mu je
telefonirao da bi mu saopštio detalje sastanka. Nikola se
složio s vremenom i danom - sutra u ponoć - ali je promenio
mesto i zakazao sastanak u hotelu Li Dan u Čolonu, gde je
sve bilo poznato Šindou, uključivši ulaze, izlaze i okolinu. Par
monaha u odeći boje šafrana, ozbiljni i pažljivi, okrenuše
glave dok je on prolazio. Gomila dece je pokušala da ga
ščepa, njihove ispružene ruke bile su kao šuma ansmona.

Kurva ga je osmotrila ispod neobičnih lažnih trepavica. Ličila
je na drocu iz Karnabi strita oko 1969. godine. Izgledalo je
da je Sajgon zahvaćen psihodeličnom vremenskom
spiralom, očajnički pokušavajući da dostigne svoje doba
procvata koje je, baš perverzno, bilo u doba rata.

Nikola zamalo da stigne Tranga kad ugleda Šindoa kako
se kreće prema njemu sa ivice gomile. Onda je vizije nestalo
i on je požurio za Trangom, koji je klizno kroz gomilu tako
lagano kao jegulja kroz koralni greben. Nikolina
uznemirenost se pojača jer se setio Šindoovog upozorenja o
ovom mestu. Ovo je bio njegov posed a ne Nikolin.

On kliznu pored gomile ljudi, jurnu preko jednog praznog
dela ulice i potrča za Trangom. Neko je išao prema
Vijetnamcu iz suprotnog pravca. Nikola posegnu da bi
zaštitio Tranga kad začu oštro repetiranje.

Gotovo u istom trenutku glava čoveka pored Tranga
eksplodira kao zrela lubenica. Pokulja obilje krvi, tkiva i
smrskanih kostiju. Nikola se baci na tlo. Mirisi tamjana i
smrti mešali su mu se u nozdrvama. Tišina obuze usku ulicu,
praćena najpre jednim ljudskim krikom kome se zatim
pridružiše ostali.

Nikola, na kolenima potonu u Akšaru, krećući se spiralom
nadole prema kokorou, srcu svih stvari. On odabra jedan od
vekovima starih ritmova Tau-taua, pa udarajući o membranu
kokoroa, stvori psihičku rszonancu koja je pretvorila Misao u
čin. Svetlost blesnu, onda se zamagli, boje se pretopiše
jedna u drugu dok se vreme u spirali izvijalo napolje i na
unutra. Tako naoružan, on otvori oko tanđiana, ispruži psihu
napolje. Čovek je bio mrtav. Automatski njegova psiha
potraži prisustvo drugog tanđiana ali ne otkri nijednog. A
onda se njegova pažnja usmeri na leš. On vide tamnu
kravatu, usku kao nož. Nije više bila bez šara. Kao da ju je
Džekson Polok isprskao kapljicama krvi i paukovom mrežom.

O, Hriste, pomislio je, to je Šindo.
On posegnu unapred, ali Trang odjednom čučnu kraj
njega.

- Ne! Nema vremena! - viknuo je u Nikolino uvo i povukao
ga na noge. Trang se brzo okrete nalevo, nestade u tami.
Nikola, pošto brzo baci pogled na Šindoovo ispruženo telo,
krenu za njim.

Evo šta se dogodilo: ubio sam ga onako kako je on
zahtevao od mene, rekao je Šindo za svog ljubavnika. Ali
Nikola je sada shvatio da je on istovremeno govorio i o sebi.
Nije mogao da ode iz Vijetnama. Rat ga je zahvatio kao
maligna izraslina i na kraju je umro onako kako je želeo, u
zemlji, s neprijateljskim metkom u telu.

Nikola i Trang jurnuše uskom uličicom jedan za drugim
tako brzo da je Nikola izgubio osećaj pravca. Pretpostavljao
je da je to i bio cilj, ako se on zbuni, zbuniće se svako ko ih
prati. Želeo je da postavi Trangu tuce pitanja, a najvažnije
među njima bilo je da li je taj metak bio njemu namenjen?

Najzad izbiše na ulicu Tran Van Kje. Ispred njih tamne
vode kanala Kin Ben Nge sijale su na svetlostima grada.
Jurili su prema mostu. Nikola zastade na tren, osvrnu se
preko ramena. Nije mario za tamu. Nije poznavao Tranga,
nije bio siguran da može da ima poverenja u njega. Šta ako
je ovo zaseda?

Kuda su vodile te sumnje, pitao se. Ako je Trang bio
stvaran, bio mu je potreban. Šindo je bio mrtav, a Trang je
sada bio jedini trag u njegovoj istrazn. Jedino što je sigurno
znao bilo je to da neće ništa otkriti ako bude mirovao.

On pognu glavu, skliznu u tamu. Odmah se nađe u blatu
do kolena. Smrad je bio nepodnošljiv. Ali sada, kad su mu se
oči privikle na mrak, on vide nejasan obris malog brodića
privezanog za kamen. Trang se kretao kroz tamu i Nikola je
čuo šuštanje odeće. Onda se pope u brodić, odveza ga i
odgurnu od obale dok se Nikola prebacivao preko ograde.
Brodić se opasno ljuljao i Nikola je morao da stoji išroko
raskrečenih nogu u sredini da bi održao ravnotežu.

U međuvremenu izbiše ispod mosta. Nikola je osmatrao
obale tražeći bilo šta neuobičajeno, ali ne primeti ništa.
Suviše lica, premalo svetlosti i neprekidno ljuljanje njihovog

brodića potpuno su ga smeli. On otvori svoje tanđian oko,
potraži zlo prisustvo, ali gomila ljudi je davala suviše
vibracija. Čitanje misli nije bilo među prednostima tanđiana.
Pripadnici su mogli, mudrom kombinacijom psihičkog
pogleda, posmatranjem i intuicijom da se približe tome ali to
nije bilo pravo čitanje misli i moralo je da se obavlja vrlo
oprezno.

Nikoli se učini da su suviše ranjivi na vodi pa se okrete
Trangu da bi mu to rekao.

Trang je nestao. U stvari. Nikola shvati da on nikada nije
ni postojao. Mršava osoba koja je upravljala bučnim
vanbrodskim motorom bila je bez šešira i odela. Nikola vide
da je to neka žena. Bilo je nešto čudno što je ranije primetio
ali nije mogao jasno da razabere.

- Sranje - reče i sede teško. - Ko ste vi do đavola?
- Zovem se Bej - reče mlada žena.
On sada vide kakva je; bila je lepa Vijetnamka svetle
kože, velikih sjajnih očiju i duge kose koja se kao vodopad
spuštala niz njena leđa. Šešir je, dakle, bio važan deo
prerušavanja, a ne koketerija. Morao je da joj se divi; nije
bilo ni traga od slike Tranga.
- Šta se dogodilo sa Trangom?
Ona se drsko osmehnu, punim, senzualnim usnama dok
je u velikom luku vodila brodić oko broda koji im je dolazio u
susret.
- Da pojednostavimo i kažemo da je Trang ubijen tamo na
ulici.
- Ne. Čovek koji je radio za mene je ubijen i vi ste ga
samo ostavili…
Njena glava se okrete prema njemu i pogled njenih crnih
očiju zabi se u njegove.
- Taj čovek ste mogli da budete vi. Ne treba to da
zaboravite. Jeste li videli šta je ostalo od njegove lobanje?
Ono što vi tražite je nelegalno i vrlo opasno. Ču Goto. Ko je
kriv za smrt tog čoveka, vi ili ja?

Nikola otvori usta da odgovori, ali jezik kao da je imao
muke da se pokrene. Ona ga je zaprepastila ne samo zbog
onoga što je rekla već zbog snage koju je koristila.

Muškarci se pretvaraju u žene, ubistvo na ulici, bežanje
od nepoznatog i nevidljivog neprijatelja. Šta se tu zbiva?

- To je vaše putovanje, Ču Goto. Vi ste to tražili.
Nikola ne reče ništa, gutajući sve što se dogodplo od
trenutka kad se ta prerušena žena pojavila na vratima
njegove hotelske sobe. Ono što ga je najviše nerviralo bilo je
to što odmah nije video kroz masku. Njegov ponos je bio
povređen i što je najgore, ona kao da je to shvatala. Šta je
ona tačno znala o njemu? On je pretpostavljao da ovde u
Sajgonu neće biti prepoznat.
- Morate da mi verujete - reče Bej brzo.
Ona je vodila brodić u tamu prema drugoj obali. Nikola je
procenio da su bili neke tri milje jugozapadno od mesta gde
su se ukrcali.
- Odvešću vas čoveku koga želite da vidite.
- Tehničaru teorijskog jezika?
Bej klimnu glavom.
- Ruski Jevrejin, da, Abramanov.

2.

Tokio/Sajgon

Akira Čosa, ojabun Kokoroguruši porodice, opijao se
zvonjavom zvona sa hrama. Zvono, načinjeno od legure
bronze i bakra, bilo je teško. Iskovano je pre više od dve
stotine pedeset godina u istoj kovačnici hrama u kojoj su
iskovani i neki najfiniji samurajski oklopi i katane koje je
Japan ikada video.

U zoru, sumrak i u ponoć zvonom su zvonila tri Šinto
sveštenika pokrećući težak bronzani bat koji je visio sa
strane. Njegova polukružna glava bila je obavijena
četvrtastim komadom tkanine boje indiga koja je menjana
svake godine poslednjeg dana zime u ceremoniji što je
trajala gotovo ceo dan.

Čosa, odani šintoista, prisustvovao je svake godine toj
ceremoniji otkako je postigao zrelost, i više nego jednom
klečao je, oborene obrijane glave usred tih sveštenika,
moleći se bogovima hrama izgrađenog od svetog
kamforovog drveta, dok je bleštavi beli sneg ležao na
vrhovima njegopih streha, a bledi mesec ih osvetljavao.
Molio se s krvlju na rukama, ostacima zbivanja koja su imala
veze s poslovima ili sa čašću.

To je bilo pre nego što se uzdigao u rang ojabuna, ali krv
je obeležila, kao letvice na merdevinama, njegovo
uspinjanje kroz rangove Kokorogurušija.

Čosa nije mogao da ne bude potresen kad bi čuo
zvonjavu velikog zvona sa hrama. Kao umetnost, taj simbol
njegovih dubokih verovanja doticao ga je mnogo dublje
nego njegovi odnosi s ljudima koji su, prema njegovom
mišljenju bili nevažni i efemerni. Na kraju. verovao je Čosa

vatreno, samo kosmički simboli preživljanaju u umu, srcu,
duhu mestima večitog lutanja.

Dok se zvuk širio obavijajući ga, on je jecao. Obliznu
usne, osećajući u pljuvačci to duboko zvonjenje kao da je u
njoj bilo gorkog ukusa tvrdog čelika. Činilo se da njemu nije
bilo važno što dvadeset spratova iznad tla nije mogao da
vidi hram, sakriven kao pečurka u šumi kedrova. Najvažniji
je bio zvuk zvona.

Slušao je dok su mu suze lile niz obraze, čak i pošto je
zvonjava prestala, naprežući se da čuje svaki odjek dok se
dizao u kao noć crnom kanjonu od čelika i stakla, odumirući
u zagađenom vazduhu visoko iznad Tokija.

Kad se najzad poslednji odjek izgubio iz sobe, on se
okrete od prozora, koji je širom otvorio nešto pre ponoći.
Čim je to učinio, oktopod na njegovim leđima i rebrima
pokrete svojih osam pipaka. Ovaj komplikovani irizumi,
tradicionalni, visoko cenjeni tatu jakuza, proširi se preko
njegovog torzoa i gornjih mišica. Oktopod je bio veliko
smeđe biće. očiju punih besne tuge. Bio je ovenčan sakurom
- cvetovima trešnje - kao da se pojavio sa bregova Nare, a
ne iz dubina okeana. Četiri oktopodova pipka bila su zauzeta
borbom sa ponosnim, bradatim ratnikom koji je vitlao
borbenom sekirom; ostala četiri erotski su stezala
veličanstvenu polunagu ženu. Dvojna priroda oktopoda bila
je prisutna u japanskoj legendi; verovalo se da sa njegovom
seksualnom potencijom ne može ništa da se meri. I zašto
ne? S osam pipaka - ruku svakako je morao da bude bolji
ljubavnik od muškarca.

Oktopod se pokrenu. Čosa pogleda sanduk od pleksiglasa
na inače praznom zidu. U njemu je bila voštana replika
Merilin Monro u prirodnoj veličini u čuvenoj pozi iz filma
“Sedam godina vernosti”. Ona je iz obične slave prešla u
veličanstvenu legendu. Raširenih nogu, ruku zavučenih
između njih. zaprenašćenog izraza na licu ova kopija Merilin
imala je onu istu haljinu koju je nosila dok su je snimali kako
stoji na rešetkama podzemne železnice dok joj vreli vazduh

vitla rub oko senzacionalnih butina. Čosa je platio mnogo za
to. U njegovoj replici mali motor je pokretao vazduh i haljina
je večito vijorila kao zastava na grobu Neznanog junaka.

- Šta to vidiš u njoj?
Glas koji nije mogao a da ne prepozna natera ga da se
polako okrene sve dok se ne nađe licem u lice sa Naohirom
Ušibom, daiđinom MITI. Ušiba je buljio s očiglednim
gađenjem u Merilin.
- Sve u vezi sa njom je tako… preterano odvratno kao
američki neukus - on načini parodiju Merilininih napućenih
usana što je koristila da zavede svet, pa natera Čosu u
smeh.
Zvuk je iritirao Ušibu još više.
- To je kao korupcija duše, ta prikaza.
Čosa sleže ramenima.
- Čije duše? I kakva je tvoja definicija korupcije?
Ušiba pogleda Čosu.
- Plašim se da je tamna noć američke psihe ostavila traga
na tebi. Ti znaš moju definiciju korupcije: američka poslovna
etika, američki hedonizam, američka kratkovidost, američki
elitizam.
Čosa se osmehnu.
- Tako si tvrd, Naohiro. Tako si drugačiji nego onaj koji se
predstavlja novinarima - Čosa pokaza gradski pejzaž iza
prozora. - Pogledaj, mi smo u zemlji praznih simbola. On
pokaza na repliku Merilin. - Sada kad si i sam slavan trebalo
bi da imaš više simpatija. Ovo je samo još jedan simbol i to
fascinantan. Ko bi to bolje mogao da razume?
Čosa je bio upadljiv čovek. Njegovo široko lice i krupno
telo bili su spojeni bez vrata, glava kao medicinka bila je
okrutno nabijena na masivna ramena.
Zbog irizumija je bio širi, imao je više zapovednički ton
nego inače. Snaga istetoviranog crteža, hipermaštovito
pokrivanje njegovog tela mastilom u boji, služilo je istom
cilju kao što maska služi nekome ko nema jaku ličnost.
Ušiba, koji ga je poznavao bolje od bilo koga, verovao je da

ta fasada dozvoljava Čosi korišćenje fantastičnih obrta
ličnosti bez stezanja savesti ili žaljenja, kao da je biće koje je
puzilo po njemu bilo odgovorno za to ponašanje a ne sam
Čosa.

- Muka mi je od tebe - reče Ušiba, ali njegov pogled se
nakratko zadrža na onom delu Čosinog tela gde su životinja
i žena bile intimno spojene. - Ti prokleti Amerikanci… - kao
da se gušio od gorkih osećanja.

- Da li ti je muka od Amerpkanaca s kojima spavamo -
reče Čosa idući prema kuhinji da pripremi čaj.

- Peče me to što su nam svi oni potrebni - Ušiba zapali
cigaretu dok je išao za Čosom - čudim se kako ti to ne
osećaš.

- O, osećam - Čosa stavi vodu da proključa, uze šoljice iz
plakara, odmeri čaj - ali za razliku od tebe, ja sam naučno da
živim sa tim.

Ovaj stan, deo tripleksa koji je Čosa posedovao u zgradi,
bio je rezervisan samo za njega i njegove povremene goste.

Telohranitelji i posluga živeli su u prostorijama niže. On je
bio javna ličnost koja je negovala svoju intimu. Ponoć je
mogla da se čini kao čudno vreme za sastanak sa glavnim
ministrom MITI ali, ipak, Čosa je bio jakuza i ovakve direktne
veze između podzemlja i birokratije zahtevale su apsolutnu
bezbednost. Da je daiđin Ušiba bio bivši savetnik u
tročlanom unutrašnjem krugu kaišoa, bila je tajna koju niko
nije znao. Od smrti Tomoa Kozoa krajem prošle godine,
unutrašnji savet se sastojao od Čose. Tecua Akinage i Tačija
Šidarea, mladog čoveka podignutog na Kozoovo mesto
ojabuna klana Jamauči. S izuzetkom Šidarea, koji je još bio
previše mlad, ti ljudi - zajedno sa Ušibom - bili su vladajući
članovi Godaišua koji nije imao nikakve veze sa moćju Mikija
Okamija kao kaišoa. Posle mnogih meseci gorkih rasprava
složili su se da ga najure, ali je nekako neko nepoznat
pretvorio tu odluku u smrtnu presudu za Okamija.

- To je ponižavajuće.

- Nije - Čosa se okrete iznenada prema daiđinu -
ponižavajuće je biti prinuđen da budeš slab.

Sipao je čaj u dve šolje, sedeli su za kuhinjskim stolom,
buljiln jedan drugom u lice.

- Da - Ušiba dunu oblačić dima - doktor mi kaže da se moj
čir pogoršava. Krvari mi zbog Amerikanaca: zar ne misliš da
imam razloga da ih prezirem?

Čosa pruži čaj Ušibi. Dok je to radio, skeptično ga
pogleda.

- O, da. Ali ti si to dopustio Amerikancima. Baš kao što si
nama pomogao da radimo što želimo s kaišoom.

- Da ubijete Mikija Okamija. Da li to znače tvoje reči?
Čosa podiže obrve.
- Okami je mrtav? Znaš li nešto što ja ne znam, Naohiro?
- Pa, naravno da nije - Ušiba načini grimasu bola, obavi
svoje fine prste oko zemljane šoljice - ja sam samo naredio
njegovo povlačenje.
- Sa Okamijem je to bila greška - Čosa isprazni svoju
šoljicu, gurnu prste do dna, uze meko lišće čaja. Namerno je
ignorisao daiđinov bol; da se drugačije ponašao, Naohiro bi
izgubio obraz.
- Ali da je Okami živ, svakako bismo čuli nešto o njemu
do sada.
Čosa gurnu prste u usta, poče zamišljeno da žvaće gorko
lišće.
- Istina, nisam ništa čuo o Okamiju. Ali njegov potencijalni
ubica je već mrtav, tako da provera iz prve ruke nije moguća
- osmehnu se i stavi ruku preko Ušibine.
- Ne brini za kaišoa. Moć mu je uništena. To ti je kao što
je rekao moj deda: “Za prijatelje računaj samo one koji
mogu da te unište.”
Čosa je uživao u ovim trenucima jer su bili jedini kad je
mogao da se pošteno suprotstavi Ušibi.
- Ako stvarno misliš da je Mikio Okami živ, nešto bi učinio
tim povodom - nastavi Ušiba, dok je otresao pepeo sa
cigarete - on je bio tvoj problem.

- Da, Kaišo - Čosino lice je bilo zamišljeno - šogun našeg
doba. Koja je on bio propast za nas! Toliko moći
koncentrisano u jednom čoveku. Sramno!

- Sramno samo zato što je uspeo da se postavi čak i
iznad tvoje moći. Ja mu se lično divim zbog toga.

- Pah! - Čosa je bio zgađen. - Sa svim svojim špijunima
nemoj da mi kažeš da nisi znao da sam ja naredio da se on
likvidira.

Ušibino lepo lice očvrsnu.
- Tvoja navika da mi se podsmevaš biće pogubna po tebe
jednog dana. Uveravam te da nisam ništa znao o zaveri.
Čosa sada nije mogao da obuzda svoju radost.
- Amerikanci su ti stvorili rupu u stomaku. Muda si
pokidao trudeći se da shvatiš njihov humor.
- A ti - jeknu Ušiba - suviše si pokupio od njih.
- Pa, ako je tako, nisam ništa izgubio u procesu, pa želim
da prestaneš da brineš oko toga. Loše je za tvoj stomak.
- Kao i ovaj čaj - Ušiba odgurnu šoljicu od sebe. Ustade i
brzo ode do kupatila, ostavljajući Čosu samog sa mislima.
Bilo je tačno, mislio je Čosa mračno, da će Amerikanci biti
smrt za Naohira. Biće to tužan dan jer će on, Čosa, izgubiti
prednost nad drugim ojabunima, svoju sjajnu stazu prema
ministarstvima Japana. Pa, bila je to teška odluka, ali on je
znao da mora da planira za taj dan. Naohiru nije bilo bolje,
uprkos velikim naporima njegovih lekara. Trebalo je da ode u
bolnicu još pre mnogo meseci da bi bio podvrgnut davanju
lekova intravenozno. Terapija je trebalo da traje nedelju
dana, ali Naohiro nije hteo - ili možda nije mogao - da
pristane na to.
Naohiro je imao kan, reč koja je uzeta iz kineskog i koja
se odnosila na kuću vladajućeg mandarina. U modernom
japanskom jeziku bila je to definicija moći za birokratu i bila
je osnova reči kanriodo, staza samuraja-birokrate.
Naohiro je bio pravi samuraj-birokrata. Njegov posao u
MITI mu je bio sve. Pravi način da ga brzo dotuče, mislio je

Čosa, bilo bi da ga odvuče od posla. Lekari su to znali pa
nisu insistirali da se okane rada.

Čosa se divio Ušibi: možda ga je čak na neki svoj način
voleo. Ali Čosa je bio, pre svega, pragmatičar. U svetu
nasilja i prevare, u kome je on živeo, bilo je malo prostora za
saosećanje i osećanje koji su bili samo prihvatljivi simboli u
određenim intervalima.

Ušiba se vratio u kuhnnju, bled i tih. Zapalio je drugu
cigaretu, stajao je i tiho pušio neko vreme.

Znajući da je uvredio daiđina, Čosa je sada pokušavao da
vrati tlo koje je izgubio. On priđe frižideru i donese mleko u
tetrapaku pa njime napuni Ušibinu šoljicu.

- Razvedri se, prijatelju. Bar ne moraš više da brineš o
Tomou Kozou.

Ušiba jeknu s odvratnošću.
- Ludi ojabun! Pokušao je da uništi Nikolu Lajnira i završio
je tako što ga je njegova lovina ubila.
- Posmatraj to s vedrije strane. Kaišoovom unutrašnjem
savetu je bolje bez njega.
Ušiba sleže ramenima dok je sedao.
- To može da bude tačno, sada kad ste se ti i Tecuo
Akinaga složili o usponu Tačija Šidarea na mesto ojabuna
klana Jamauči. Vas dvojpca ćete imati više kontrole nego
kad je Kozo bio ojabun Jamaučija.
Ušiba jeknu kad je pogledao u mleko.
- Ali ti treba da budeš siguran da Lajnir nikada neće
otkriti da je Kozoov čovek sledio njegovu ženu kad je
nastradala u saobraćajnoj nesreći. S’ obzirom na to šta on
misli o jakuzama uopšte, on će krenuti na sve nas, ne samo
na Jamaučija. Policiju možemo da kontrolišemo preko
političara koje plaćamo. Nikola Lajnir je jedini čovek koji
može da nas uništi.
Čosa jeknu.
- Obezbedili smo da Nikola nikada ne sazna šta se u
stvari dogodilo. Vozač kamiona ne zna ništa više od onoga
što je rekao policiji. Nije se pominjala bela tojota. Čak ni

Tanzan Nangi nije znao da je Kozo naredio da se prati žena
Nikole Lajnira. Zašto bi? Kozo je bio lud, to smo svi znali. Šta
je mogao da dobije kad je naredio da se ona prati?

- To je jednostavno. Kad je Kozo shvatio kakva je veza
između Okamija i Lajnira, on je izdao nalog da se prati
Lajnirova žena, nadajući se da će otkriti gde joj je muž.

- Ko je bio taj čovek sa kojim je išla da se sastane, sa
kojim je provela noć u tokijskom hotelu?

- On je bio njen ljubavnik, direktor neke publicističke
firme - Ušiba nastavi da bulji u svoje mleko, a dim se savijao
oko njegovog lica. - Oboje su bili nevini.

- Da, ali to tada nismo ziali. Kozo je samo znao da je
čovek Amerikanac, koji je odmah po dolasku u Japan otišao
do Tanzana Nangija. Kozo, već zabrinut zbog naših
američkih partnera u Godaišu, postao je sumnjičav.

- Hoćeš da kažeš paranoičan - reče Ušiba zamišljeno.
- Postoji uvek prečica od paranoje do sumnjičavosti, zar
ie? - Čosa je razmišljao neko vreme. - U svakom slučaju Kozo
je naredio da se prati Lajnirova žena. Ona je svakako
primetila belu tojotu kako je sledi pa se uspaničila.
- Dakle, smrt Lajnirove žene nije bila slučajna.
- Nije uopšte - reče Čosa zamišljeno - ako razmišljate o
tome, Lajnir je kriv za to. Život koji je odabrao ubio je nju.
Ona je uvek gledala preko ramena, krila se po senkama.
Daiđin se oštro nasmeja.
- Dajete zanimljiv pregled ružnih događaja.
- Nikola Lajnir, kao što si rekao, veoma je opasan, veoma
sposoban. Nema živog ojabuna koji ga se ne plaši.
- Sem tebe, je li? - reče Ušiba zajedljivo.
- Posebno mene - Čosa nasu sebi još čaja, pokušavajući
da ne obraća pažnju na Ušibinu šoljicu od mleka. - Imam
realističnije poštovanje od mnogih za Lajnirovu mržnju
prema jakuzama.
- Nemoj samo da pominješ osećaj lične osvete u situaciji
koja je već ionako teška.

- Ti tako misliš? - Čosa je posmatrao Ušibu. - Ja idem na
Lajnira iz vrlo dobrog razloga. Okami je nekako otkrio moju
zaveru da ga eliminišem pa je odgovorio na čudan način,
potražio je pomoć Nikole Lajnira.

Ušiba odmahnu glavom.
- Ali kako je to moguće? Lajnir mrzi sve jakuze.
- U to ne sumnjam. Ali u sebi Lajnir je Japanac, baš kao
što je bio njegov otac pukovnik Denis Lajnir. Postoji
porodični dug Okamiju. Nikola Lajnir je obavezan da ga
ispuni. Giri. On je postao Okamijev zaštitnik. Zato ne
verujem u pretpostavku da je kanšo mrtav. I zato ti kažem
da Lajnir mora da bude uništen.
- Ma kakve argumente da mi daš, moram da zabranim da
kreneš protiv Lajnira.
Čosa ga pogleda oštro.
- Ti mi zabranjuješ?
- Slušaj me, ja sam glas razuma. Kozo je pokušao i sada
je mrtav. Ali ja tebe znam. Ti misliš da si bolji od Kozoa.
Misliš da možeš da nadmudriš Lajnira.
- Ja to znam. On je, ipak, čovek, nije mašina ni Bog. I on
je ranjiv baš kao i svaki drugi čovek.
- Dovešćeš u opasnost čitav Godaišu jer želiš da dokažeš
da imaš jaču erekciju od njega.
- Govoriš kao prava žena.
Ušiba ugasi pikavac, ustade i ode do kuhinjskog prozora
da bi mogao mirno da pije svoje ponižavajuće mleko. Već je
bilo dovoljno što je morao da ignoriše Čosinu okrutnost. Nije
želeo da razmišlja o Nikoli Lajniru ili bici koju je Čosa
predviđao. Buljio je kroz staklo. Mogao je da vidi samo sjajan
čelik, zatamnjena stakla i beton ojačan metalom. Bio je to
dobar prizor, testament kako je uspešna njegova politika
bila, kako je daleko i kako brzo Japan izrastao. Suviše brzo,
mislio je sada. Kao dete koje je naučilo da trči pre nego što
je prohodalo, Japan sada posrće u naporima da nadjača
Zapad.
Ušiba se okrete ojabunu.

- Lajnir nije kao drugi ljudi.
Čosa je sada bio sasvim opušten; to je brinulo Ušibu, koji
se vratio prema prozoru. Znao je šta taj prostudirani mir
znači: trenutnu akciju.
- Đubre. Slučajno znam poreklo Lajnirove intenzivie
mržnje jakuza. Nameravam da od toga načinim njegovu
Ahilovu petu. Ljudi koji duboko mrze su neobazrivi.
Ušiba je osećao nož kako se okreće u njegovom grbuhu,
video je grimasu kako se groteskno reflektuje u njega.
Odlučnim pokretom prinese šoljicu usnama, isprazni je.
Neće biti dovoljno samo mleko, znao je. Baš kao što pravila
koja je ustanovio neće biti dovoljna da smire cunami
privrednog klizenja.
On se okrete, odjednom zgađen samosažaljenjem. Zbog
čega je on toliko bio zabrinut? Imali su Godaišu. Ljudi koji su
stvorili Godaišu, opšti po obliku, sakupljali su prihode iz
čitavog sveta, bili su protiv kratkoročnih angažovanja, čak
protiv mešanja Nikole Lajnira. Ako je Čosa rekao da ima
načina da neutrališe Lajnira, Ušiba nije imao drugog izbora
nego da mu veruje. U svakom slučaju želeo je da mu veruje.
- Jedno sigurno znam - reče Čosa - a to je da Godaišu ima
bolje šanse da postigne svoj cilj sada kad Mikija Okamija
više nema.
Ušiba je bio zamišljen.
- Okami je izgubio veru u ono što je sam pokrenuo.
Zašto? Postavljam neprestano to pitanje. Okami je oduvek
bio patriota. On je znao da treba sprovesti čišćenje da bi se
odstranila moralna trulež koja je izjedala Japan otkako su
nas Amerikanci prisilili da prihvatimo ustav koji su nam oni
napisali.
- Kakve to veze ima? Okami je prošlost - reče Čosa kao
zaključak. - Ma šta da je on mislio sada više nije važno. Naša
budućnost je pred nama. To je naša karma, prijatelju, i mi
smo blizu da okusimo pobedu.
Ušiba, želeći da i sam bude tako siguran u budućnost kao
ojabun. reče:

- Neka i bude tako, ali mi još imamo problema koje treba
rešiti. Najpre i uvek Amerikanci s kojima se treba obračunati.
Njihova dominacija u optičkim tkivima i telekomunikacijama
preti našoj budućnosti. U dvadeset prvom veku vladaće one
kompanije koje će moći brže i efikasnije da prenose podatke.

- Još jedan razlog više da se plašimo Lajnira - reče Čosa. -
Njegova kompanija Sato-Tomkin industrije, drži više
patenata telekomunikacione tehnologije nego što mi
možemo i da sanjamo. Sato-Tomkin u Kini, Indiji i Maleziji
postavlja milje kablova sa optičkim tkivima, što će jednog
dana od tih zemalja stvoriti naše prave konkurente.

- Još jednom, upozoravam te, Lajnir je ninđa i beskrajno
je pametan - reče Ušiba. - Pokušavao sam da pobedim, ali
bez uspeha. On ima veću snagu nego što mislimo.

- Nije tvoje da brineš o Lajniru.
- Nije, ali moja je dužnost da zaštitim Godaišu. Napad na
Lajnira predstavlja rizik za sve nas. Da njega sada umešamo
u svoje poslove…
- On je Okamijev zaštitnik - odgovori Čosa. - On je već
umešan.

***

Vozili su se autobusom u nedođiju. Ili se bar Nikoli tako činilo
dok je sedeo kraj Bej. Stara olupina koja je kao autobus
mogla da prođe pre dvadeset godina poskakivala je po
asfaltnom drumu. Unutra je smrdelo na životinje i mokraću.

- Kuda idemo? - pitao je Bej.
- Gvozdeni trougao.
On je pretpostavljao da ona misli na Cu Či. Ta oblast je
postala slavna pre trideset godina zbog miljama duge mreže
tunela na više nivoa, koja je omogućavala Vijetkongu da
kontroliše oblast udaljenu samo šezdeset pet milja od
Sajgona.
Nikola reče: