Eric van Lustbader -Ploveci Grad

- Bej, želim da mi odgovoriš na nekoliko pitanja. U kakvoj
si ti vezi bila sa Vinsengom Tinom?

Bej je buljila kroz prozor. Njena kosa, vezana u dug,
debeo rep, padala joj je na ramena. Delovala je kao snažna,
odlučna žena - nije ni čudo što je njeno presvlačenje u
muškarca bilo tako uspešno. Ona je imala takvu vrstu lica
koje je, iako ženstveno, s malo šminke lako moglo da se
pretvori u muško. Ta androgena priroda davala joj je još veću
tajanstvenost, naročito zato što ona toga nije bila svesna.

- Nikada me nije zaposlio, mada je pokušavao - rekla je
najzad.

Njena glava je bila još malo okrenuta od njega, ali mogao
je da je vidi u fantomskom odsjaju na tamnom prozoru.

- Pokušao je sa mnom, ali ja sam znala kakva mu je
reputacija i znala sam da ako pristanem na bilo koji od
njegovih predloga, da ću biti usisana u njegov svet - prsti su
joj igrali u krilu. - To nisam smela da dopustim. Ja sam
nezavisni radnik, neka vrsta. kurira, ponekad pregovarač
između… frakcija.

- Pod “frakcijama” pretpostavljpm da misliš na razne
narkovladare, trgovce oružjem, teroriste i slično.

Bej je dugo ćutala.
- Ma šta da mislite o meni, Ču Goto, radila sam veoma
teško da bih se dočepala nekog položaja. Ja ne pripadam
nikome, a ipak mi mnogi uticajni ljudi duguju usluge. Pitam
se da li shvatate koliko je to važno? Možda ne shvatate.
Moja zemlja se razlikuje od svih ostalih. Potrebno je
vremena, strpljenja i shvatanja da bi se razumela priroda
Vijetnama. Ako o nama sudite prema vašim standardima, to
može samo da završi pogubno po vas.
Neko drugi bi lako odbacio reči jedne žene. Ali za Nikolu
su vreme, strpljenje i prihvatanje bili tri vrline velike
važnosti. Isto tako on je shvatio neophodnost “da se uklopi”,
prihvatajući čudno, neobično i zastrašujuće.
Vijetnam je bio nešto zastrašujuće za došljaka, a užas je
obično maglio pogled u pogrešno vreme. Bej je bila u pravu,

bila bi propast za njega da je prosuđuje kao da je Japanka ili
Amerikanka.

- Cenim tvoju intuiciju, Bej - rekao je obazrivo. - Možeš li
da mi kažeš nešto o smrti Vinsenta Tina?

- To nije bio nesrećni slučaj, ali mislim da to neć znate.
- Da.
- Da li znate i to da je ubijen na kineski način?
- Kineski? Mislim da ne razumem.
- Jednom pre mnogo vremena kineski gospodari rata u
planinama Šan eliminisali su svoje neprijatelje na isti način
kako je ubijen Vinsent Tin. Pucali su u njih, a onda bi ih
ostavljali u kiselini koju su koristili za prečišćavanje suza
maka u opijum. To je trebalo da posluži kao upozorenje
ostalima ako bi pokušali da ih izdaju.
- Mislite da to više ne rade?
Bej nakrivi glavu tako da joj je kosa pala na jednu stranu.
- Na neki način. Oni više ne postoje. Njih je zamenio
jedan čovek koji sada kontroliše trgovinu opijumom.
- Stvarno? Nikada nisam čuo za tog čoveka.
- Nisam iznenađena - njene oči su ga posmatrale bez
straha i procenjivanja. - Izgovaranje njegovog imena je
prizivanje smrti.
- U redu. Prihvatam to. Ali, da li je taj čovek odgovoran za
Tinovu smrt?
Pogled Bejinih očiju, tamnih kao kafa, nije silazio s
njegovih.
- Ispričaću vam priču o mestu na koje smo krenuli. Zove
se Cu Či. Da li ste čuli za to?
- Da, čuo sam.
- Za vreme rata Dvadeset peta divizija američke vojske
postavila je glavni štab operacija u Cu Čiju da bi se
obračunala s Vijetkongom koji je bio tako blizu glavnog
grada Južnog Vijetnama. Niko nije znao kako je Vijetkong
uspeo da uđe tako duboko u neprijateljsku teritoriju.
Mesecima su nalazili svakog jutra mlade vojnike ubijene u
šatorima. To je dovelo do otkrića tunela ispod logora, ali uz

stravične ljudske žrtve. Sasvim slučajno Dvadeset peta
divizija je podigla svoj logor baš iznad tunela.

Nikola je mislio o tome neko vreme.
- Da li je Tin operisao suviše blizu čoveku koji sada
kontroliše trgovinu makom?
- Ne kontroliše on samo trgovinu makom.
Nije ni čudo što je glavni inspektor Van Kit odbio Šindoov
mito, mislio je Nikola. On je bio preplašen.
- Bej, da li znaš ime tog čoveka?
- Ču Goto, ili ma kako da vam je pravo ime, rekla sam
vam da sam ja nezavisni radnik. To ne znači da brzopleto
otkrivam neprijatelja.
Prekide ih glas vozača. Bej brzo ode napred i Nikola je
čuo kako kratko razgovara s njim. Čak iako je bio daleko od
njih, mogao je da oseti uznemirenost u njihovim glasovima.
Kad se Bej vratila, bila je bleda.
- U neprilici smo. Ispred nas je policija blokirala drum.
Verujem da nas traže.
- Zašto? Nismo ništa uradili.
Bej zabaci glavu.
- Ništa sem što smo pobegli sa mesta ubistva, što smo
ušli u zabranjenu oblast, što učestvujemo u zaveri trgovine
krijumčarenim materijalom, a to su tek tri optužbe od
mnogih koje mogu da se podignu protiv nas.
- Da, ali…
- To je trideset godina u zatvoru bez suđenja ili nade
oslobađanja. To je čitav život. A vaša vlada, Ču Goto, nema
formalnih diplomatskih veza sa Vijetnamom. Ako vas
uhvate, neće vam biti spasa.
Ona ga je vodila prema zadnjem kraju autobusa, gde je
vozač otvorio harmonika vrata.
- Da i ne pominjemo ono što je očigledno - policiju plaćaju
ljudi mnogo moćniji od nas. Ako nas uhvate, bićemo srećni
ako nas odmah ne ustrele.
Njene poslednje reči odneo je vetar dok je iskočila u noć.
Nikola iskoči za njom, bez oklevanja.

***

Na trenutak je glavni ministar Ušiba bio zaslepljen bolom.
Onda mu se vid raščisti i on je mogao da vidi jednostavnu
drvenu konstrukciju Jasukunija.

Promukli povici patriota iz prošlih godina još su odjekivali
u maglovitom popodnevu, nesvesni modernog zvuka
saobraćaja.

Šinto hram u Jasukuniju, blizu jarka koji je okruživao
Carsku palatu u srcu Tokija, postao je japanski memorijalni
spomenik poginulim u ratu i hrabrosti smrti kamikaza, jedne
od najstravičnijih žrtava za pobedu na Pacifiku, što se
kasnije tragično završilo.

Ušiba se obuzda da ne pritisne utrobu rukom. Umesto
toga proguta pilulu. Sada je uzimao tri dnevno, umesto
jedne.

Upalio je cigaretu, povukao dim duboko u pluća. Dok je
išao prema hramu, pokretao je noge normalnim korakom,
misleći o prošlosti Jasukunija, o tome kako je kasnih
tridesetih godina on postao žiža desničarskih demonstracija
koje su korišćene da bi se nacija ubacila u militarističku
groznicu.

Nedavno je visoki sud odlučio da se ministrima
zabranjuje molitva u hramu jer je to bilo kršenje posleratnog
ustava koji je insistirao na jasnoj razlučenosti između religije
i države. Ali, naravno, to je bio ustav koji su napisali
Amerikanci i mnogi ministri su odabrali da poštuju odluku
suda.

Nekoliko staraca bele kose bilo je u hramu, bez sumnje
su bili vojnici, koji su sanjarili o ratu i svom udelu u njemu,
sećajući se zemljaka koji više nisu bili sa njima. Ušiba
smrska pikavac pod petom, onda stade uz njih. On pozvoni
da bi probudio kamija hrama, onda dva puta pljesnu
rukama, saže glavu u molitvi.

Spustio je malo novca između crvenih drvenih daščica
kutije za milodare, a onda priđe obližnjoj zgradi. Bila je

spremna za obnovu jer su na sve strane bili postavljeni
znaci a uniformisani radnici muvali su se oko nje. Kad bi se
čovek bolje zagledao, bilo bi mu jasno da to nisu bili radnici.

Jedan od njih, krupniji od ostalih, baci pogled na Ušibu
pre nego što ga je prepoznao. Onda se nakloni, uze neke
alatke i koraknu u stranu.

Ušiba uđe u zgradu, koja je bila muzej posvećen smrti
kamikaza.

Jedan čovek je bio u muzeju, visok, gotovo štrkljast, tako
mršav da su kosti na njegovim člancima ličile na čvorove.
Okrenuo se kad je čuo Ušibu i lagani osmeh mu se raširi
preko lica. Bio je to Tecuo Akinaga, ojabun klana Šikei i treći
član kaišoovog unutrašnje kruga, u kome su bili Akira Čosa i
Tači Šidare, naslednik Kozoa. Ne slučajno tu je bio i ojabun
koji je pomogao da se sagradi Godaišu sa Mikijom
Okamijem. Otkako je nestao kaišo, Ušibina uloga, činilo se,
proširila se od savetnika do ravnopravnog člana saveta.

- Odgovarajuće mesto da se sretnemo, a, daiđine?
- Potpuno.
Akinaga je imao prava da ga zove imenom, ali izgleda da
je ojabunu bilo zgodnije da koristi titule a ne imena. Ušiba je
lično verovao da to Akinagi pomaže da u svom umu
podvuče zamršene mreže moći koja se javljala kad god bi se
srela dva člana Godaišua.
Imao je čelično sivu kosu koju je nosio nemoderno dugu,
zabačenu unazad u stilu starih samuraja. Njegovi ravni
obrazi i pljosnat nos doprinosili su da duboko usađene oči
budu još zapanjenije. Kao i Čosa i on je imao pedesetak
godina, ali je izgledao starije. Godine i, Ušiba je naslućivao,
kompromisi moći oborili su uglove njegovih usana nadole
tako da je on delovao kao da se stalno ne slaže sa bilo čime
što mu se nađe na putu. On je bio čovek koji je video kako
blista oštrica noža u rukama neprijatelja i prijatelja i znao je
da među njima nema razlike.
- Ovde je čudesna tišina - reče Akinaga. - Liči na šapat
koji se širi prirodom u sumrak. Nasmejao se. - Plašim se da

postajem poetičan u starim godinama.
Ušiba, osećajući vatru u utrobi, razumeo je. Znao je da je

jedina uteha koju je sada mogao da ima dolazila od
maštovitosti haikua. I naravno od onoga što će postići
Godaišu.

Dva čoveka su hodala ispod stegova palih heroja,
osećajući težinu i obavezu najambivalentnijeg od japanskih
koncepata, dostojanstvo pada.

- Veoma vas poštujem, daiđine - Akinaga nakloni glavu. -
Pre šest meseci ste me obavestili da ćete moći da
zaustavite klizanje tržišta. To je bila dobra vest za mene jer
su mnoge banke koje ja kontrolišem investirale u Nikei.
Istina je da vam nisam verovao. Manipulacija vlade je jedna
stvar, ali ono što ste vi uradili je nešto sasvim blizu čudu. U
to vreme Nikei se uzdigao za pet hiljada poena. Moje banke
su u nekoj vrsti obnove: javlja se red iz haosa.

- Nije to bilo tako lako, priznajem - reče Ušiba - i postoji
veliki deo opasnosti u tome što vlada presipa toliko novca iz
penzijskih fondova u zalihe da bi povećala prodaju akcija i
podigla cene. Dobili smo uputstvo da dignemo cene na
nekoliko velikih projekata koji su bili posebno slabi. Isto tako
imali smo dosta pritisaka da blokiramo sve nove poduhvate
u poslednjih šest meseci. Naravno, trebalo je da uradimo
sve to, što je manje akcija plutalo, veća bi bila tražnja.

- I to je savršeno delovalo.
- Ali još jednom da kažem, to je veštački proizvedeno,
kao bum prodaje nekretnina. Naše manipulacije možda
imaju ozbiljnu manu koju niko od nas ne može da vidi u
ovom trenutku.
Akinaga se osmehnuo.
- Istorija je na vašoj strani, daiđine. Verujem da tržište
neće pokleknuti. Ubeđen sam da smo videli dno i da smo
sada čvrsto na putu oporavka.
Spojeni zbog obostranog poštovanja prošlosti, dva
čoveka su oklevala s početkom bolnog posla. Oni su
simultano živeli u prošlosti i u budućnosti. Za njih sadašnjost

nije bila dovoljna, živela je samo kao most od jedne
stvarnosti do druge.

- Pitanje koje sam postavio na savetu i koje ću nastaviti
da postavljam - reče najzad Akinaga - jeste da li možemo da
verujemo tom drugom ojabunu mafije. Američki gangsteri
su u ozbiljnom padu. Osećaj časti i tradicije zbog čega smo
mogli da prihvatimo njihove bosove ozbiljno su narušili oni
koji žele da obogate državnu dokumentaciju iz osvete,
frustracije ili zato što su meki.

Ušiba klimnu glavom.
- Moramo sada da se pozabavimo Čezarom Leonforteom.
On je usijane glave; on nema miran, proračunati um
Dominika Goldonija. Ali, koliko mi možemo da vidimo, to je
naša prednost. Pokušali smo, ali nismo mogli da
kontrolišemo Goldonija, niti to izgleda mogu predstavnici
američke vlade s kojima je verovatno radio.
Akinaga nije bio impresioniran.
- Ono što mi smeta nije samo Leonforte već broj
nesigurnih i prema tome opasnih individua s kojima moramo
da sarađujemo da bi Godaišu uspeo. Mafija, elementi unutar
američke vlade, čak i naše dugogodišnje veze u Vijetnamu,
nervozan sam zbog tih itekija jer ih mi ne razumemo onako
kao Okami.
Akinaga odmahnu glavom.
- I gore po nas, Čosa ne vidi strašne rizike koje
preduzimamo da bismo postigli svoj cilj. Njegove oči su
zatvorene pred mogućnošću uništenja, groznim
holokaustom što može da se stvori iz greške prosuđivanja
među ljudima koji su u suštini strani jedni drugima.
Akinagino lice je potamnelo i odjednom se oseti pretnja.
- Moji najgori strahovi su se ostvarili. Čosa je postao
suviše blizak Amerikancima. Taj iteki pojma nema o našim
ciljevima, njihova jedina briga je novac, tone toga što
Godaišu sakuplja na svakom kontinentu. Oni su plaćenici
bez časti ili ideologije. Čak i trenutni pad mogao bi da
dovede do toga da se okrenu protiv nas kao besni psi.

- A kad samo pomislim kroz šta smo sve prošli - reče
Ušiba. - Nezamislivo se skoro dogodilo kad su nas Okami i
Goldoni izdali. Ali sami ste videli obezbeđenje koje smo
postavili. Goldoni je mrtav a Okami je nestao. Nema potrebe
da brinemo. Mi smo na putu prema svojoj slavnoj sudbini.

- Naravno, oni su neutralisani - reče oštro Akinaga. - Ja
sam se za to pobrinuo. Okami je bio veoma opasan. On je
posedovao koruoki, Moć koja osvetljava.

Ušiba, zaprepašćen što su najpre Čosa a sada Akinaga
preduzeli da se ubije Kaišo, uspeo je da povrati ravnotežu
na vreme i kaže:

- Koruoki. Nikada nisam čuo za to.
- Veoma sam iznenađen - Akinaga stavi ruke na leđa kao
profesor. - Ja sam to slučajno saznao, jer sam čuo Okamija
kako o tome jednom govori. Malo sam se bavio
istraživanjem. To je neka vrsta duboke meditacije, a ipak
mora da u tome ima i nečeg više, kako bih rekao, neka vrsta
drugog vida što dopušta onima koji to primenjuju da
postignu sintezu motiva, namere i intuicije i stvore
sopstvenu priliku. Kod nekoga ko je tako ambiciozan i mudar
kao Okami to postaje strateška ivica. Ubeđen sam da je
kaguoki nešto što je omogućavalo Okamiju da tako dugo
sarađuje sa don Goldonijem iz mafije, a da mi to ne znamo.
- Koruoki će objasniti Okamijevu moć i uticaj. On sada,
ipak, ima više od devedeset godina.
Akinaga začkilji.
- Ali na šta su ciljali on i Goldoni? Naši najbolji agenti su
se trudili da nađu odgovor, ali bez uspeha.
Ušiba se najzad nađe na poznatom tlu: ovo je bio
najneugodniji sastanak do sada. Akinaga je optuživao Čosu,
a on, Ušiba, nije nalazio opravdanja.
- Možda su tražili na pogrešnim mestima.
Akinaga nije tolerisao neuspeh.
- Šta hoćete da kažete, daiđine?
- Saznao sam da je Okami otkrio vašu zaveru da ga
ubijete. Kao odgovor na to on je potražio pomoć Nikole

Lajnira.
Akinagina ruka preseče vazduh gesgom gađenja.
- Glupost. Lajnirova antipatija prema jakuzi je van

diskusije. Gde ste, do đavola, čuli tu bajku?
- Od Akire Čose. I pre nego što odmah odbacite teoriju,

molim vas da razmislite, to može da bude i istina. Istorija
Japana nas uči da je pokazivanje neprijateljstva najbolje
pokriće prijateljstva, je li? Živa istina te tvrdnje bila je za
Ušibu primer kako prošlost utiče na sadašnjost.

- Možda - reče Akinaga, neubeđen - ali neprijateljstvo
koje Čosa gaji prema Lajniru je dobro dokumentovano. Jasno
je da ta teorija ima koristi za njega. Na taj način, čak i ako
greši, on će se osvetiti Lajniru.

Ušiba, koji je video u danima posle kaišoovog nestanka
kako počinje nejedinstvo među članovima unutrašnjeg
saveta, borio se da zadrži svoju ulogu mirotvorca.

- Dok niko, čak ni Čosa, nije poricao svoju mržnju prema
Lajniru, ja sam mu izneo vašu optužbu i on ju je odmah
odbacio. Pored toga, ako je Lajnirovo neprijateljstvo prema
jakuzama iskreno, šta je radio prošlog meseca u Veneciji,
gde Okami ima svoj glavni štab?

Kao što je Ušiba i predvideo ovo otkriće je nateralo
Akinagu da ućuti.

- U redu - reče najzad - prihvatiću za sada taj sud. Ali
upozoravam vas, Ušiba, ja neću mirno stajati i dopustiti Čosi
njegovu ličnu osvetu. Treba se pozabaviti Lajnirom, sa tim se
slažem, jer jedino on ima načina da uništi Godaišu.

- Nemam iluzija o Lajniru. Svestan sam njegovih moći.
Moj otac je poznavao pukovnika Lajnira u groznim godinama
posle našeg poraza. Više puta su se njih dvojica obraćali
jedan drugom u teškim situacijama. Ja lično, sećam se
pukovnika s mnogo nežnosti. Dobro se sećam njegovog
pogreba. Bilo je to prvi i jedini put kad sam video svog oca
da je pustio suzu. Niko drugi to nije video. Nosio je tamne
naočare i jedino zato što sam stajao uz njega bio sam
svestan njegovih osećanja.

Akinaga, buljeći u krvave barjake kamikaza koji su visili
iznad njihovih glava, osmehnu se.

- Ali ja znam da sin nije otac. Pukovnik je shvatao
efikasnost i rastegljivost odeljaka američkog zakona, ali ja
se pitam da li će Nikola Lajnir moći da učini to isto. On
poštuje pre svega kruti zakon časti. Da je on samuraj iz
sedamnaestog veka, verujem da bi odbio da najmi ninđu da
bi izigrao zakone Bušidoa. On bi se izgubio u političkim
nužnostima borbe izbliza.

- Ipak, ja bih preporučio krajnju opreznost sa Lajnirom -
reče Ušiba. - Ima priča da je on još moćniji nego što mi
verujemo. Buđenje Pauka demona iz dremeža nije uvek
najbolja strategija. U ovo značajno doba, kad je Godaišu u
finalnoj fazi utvrđivanja moći, biće bolje da se ne uradi ništa
da se podignu sumnje.

- Možda. Ali kad čujem takve argumente, daiđine, setim
se junaka Jošitošija, koji je krenuo da uništi Pauka demona
što je ubio devet hiljada i devet junaka. Kad je našao
odvratno čudovište, ono je bilo bolesno i strašno je patilo
zbog mnogih rana koje su mu naneli poginuli heroji. Nije
moglo da brani svoje gnezdo gde je spavala njegova mlada
ženka - njegove oči, koje kao da su sada još vmše potonule
u lice, bile su tužne. - Istina nije uvek onakva kakva mi
želimo da bude, daiđine.

Ušiba klimnu glavom, misleći na Čosino obećanje da će
on pronaći Lajnirovu Ahilovu petu.

- Da, pretpostavljam da čak i Pauci demoni mogu da
budu uništeni - on podiže pogled prema krvavim barjacima
kamikaza i ponovo pomisli na Pauka demona i njegov nakot.
Akinaga je želeo da mitom opiše Nikolu Lajnira, ali Ušiba je
sumnjao da to može da bude i primer za njegovog oca
pukovnika Lajnira. Nikola Lajnir je imao u sebi pravu prirodu
legendarnog japanskog heroja, čiji je moralni centar
postojan pred licem raznih čuda.

- Ne deluje mi da si ubeđen.

Ušiba podiže ramena, pokušavajući da se zagreje. Dobro
bi mu došao teži kaput, ali je bio odlučio da ne pokaže znake
slabosti među tim šakalima. Ako bi to učinio, to bi podrilo
njegov kompleksni položaj savetnika.

- Akinaga-sane, proveo sam pola svog životnog veka sa
američkim itekijima tako da mogu autorigativno da tvrdim
da ne mogu da ih poštujem. Za razliku od Čose, ja njihovu
kulturu vidim kao koruptivni uticaj na Japan. Ali Nikola Lajnir
nije iteki. U stvari, ja sam ubeđen da on nije kao drugi ljudi.
Čosa to ne shvata.

- Ah, Čosa - Akinaga načini grimasu kao da mu je
ponuđena pokvarena riba - ja mislim da on želi da se dočepa
kaišoovog trona mada se vešto brani govoreći da je sama
ideja kaišoa neprihvatlšva jer daje suviše moći jednom
čoveku. Ne slažem se sa njim, ali svakako mogu da to
razumem. Zamislite položaj čoveka koji uništi Nikolu Lajnira.
Ja smatram izgovor da se uništi Lajnir kao još jedan pokušaj
s Čosine strane da zadobije uticaj nad nama ostalima.

Tako Akinaga nije video opasnost u angažovanju Nikole
Lajnira. Kao i Čosa, i on je bio suviše obuzet ličnim
manevrisanjem da se dočepa moći među preostalim
ojabunima unutrašnjeg saveta, kako bi se raspravljalo o još
jednom neuspelom pokušaju da se ubije Lajnir. Ušiba je
odjednom postao umoran od stalnih unutrašnjih borbi među
ojabunima. Kako mu je nedostajao kaišo, koji je, ma kakve
da su bile njegove greške, uspevao da ih održi jedinstvene i
zajedno. Ušiba je ipak bio iznenađen što mu nedostaje
Okami, neko koga je samo pre nekoliko meseci hteo da
izbaci iz kancelarije.

- Dao sam zakletvu, kao svi mi. Moja dužnost prema
Godaišu dolazn na prvo mesto - Ušibine ruke, gurnute
duboko u džepove ogrtača, bile su stegnute u pesnice. -
Godaišu mi je od najvećeg značaja jer sam video da on
može da postigne ono što naša vlada nikada neće moći: da
zavlada međunarodnom trgovinom na svim planovima od

kompjuterskih čipova do trgovine oružjem, od naftne
industrije do trgovine drogom.

Ušiba jeknu.
- Vreme Godaišua je najzad ovde. Naša privreda je u
ritama. Profiti su niski, a mnogi veliki keiretsui su se okrenuli
nezamislivim stvarima; otpuštaju radnike i napuštaju
fabrike. Što najviše uznemirava, ne zna se širina naše
bankarske strukture. Koliko će još pasti pre nego što vidimo
kraj propasti? A spretni Amerikanci su odlučili da vide jak
jen. Oni kažu da to pomaže njihovom trgovinskom deficitu
sa nama, ali ja znam pravi razlog: oni znaju da jak jen
obogaljuje naše vraćanje jer nam uništava prodaju na svim
prekomorskim tržištima. Amerikanci su nas spustili i žele da
nas tu zadrže što duže mogu.
- Da, ali sve se to odigrava unutar Godaišua - reče
Akinaga - haos finansijske propasti je savršeno okruženje za
nas da cvetamo i širimo se. zar se ne slažete?
Ušiba klimnu glavom.
- Da, slažem se. Ali to je utoliko više razlog za savet da
krene na posao da bi postigao cilj Godaišua; potpunu
privrednu dominaciju.

***

Noćno nebo je bilo crveno i purpurno, kao da ga je neko
divljački pretukao. Nikola je shvatio u trenu da to čudno
osvetljenje dolazi od konvoja vozila koja su prelazila preko
poslednjeg dela puta prema Cu Čiju. On zakloni oči rukama i
na svoj užas ne ugleda samo policijska kola već kamione
vojnih mobilnih trupa.

- Pozvali su sve pse - kaza on tiho.
- Tako je - reče Bej - vi svakako imate neke moćne
neprijatelje, Ču Goto.
- Možda imamo oboje.
Bej ga oštro pogleda.

- Ja svake godine dajem mnogo novca da ih ne bih imala -
okrenula se i kliznula niz brežuljak na koji su se bili popeli.

Bili su možda na tri stotine jardi od druma. Nikola je već
mogao da vidi autobus u kome su bili kako je zaustavljen.
Vozača, s rukama na glavi, ispitivao je oficir dok je četa
vojnika preplavila vozilo kao mravi kocku šećera.

- Ima ih previše - reče Bej kao samoj sebi. - Nikada
nećemo uspeti da se dočepamo Cu Čija.

- Da se onda vratimo u Sajgon.
- Nemoguće, prošla su tri sata. Biće dan pre nego što
stignemo do tamo peške i nećemo imati skloništa. Pored
toga, osećam da ćemo naleteti na zasedu mnogo pre nego
što uđemo u grad.
- Zar ne bismo bar pokušali?
Bej sleže ramenima i oni krenuše prema vrhu brega,
natrag u Sajgon. Ali posle stotinak jardi, ona se baci i
povuče njega na vlažnu zemlju, pokazujući ispred njih gde
su se videle svetlosti džipova i kamiona koje su osvetljavale
horizont.
- Vidite, bila sam u pravu - šapnula je. - Čekaju nas. Mi
smo usred džinovske zamke čije se ralje polako zatvaraju
oko nas. Ostao nam je samo jedan put kojim možemo da
krenemo.
Krenuli su natrag u Cu Či, ali kad su stigli do brda,
situacija se već izmenila. U kokorou, srcu Tau-taua, Nikola
oslobodi osećanja da bi mogla da pipaju po tami i odmah je
otkrio prisustvo zla koje se kreće. On čučnu pored Bej.
- Idu ovamo - reče.
Bej se došulja do vrha brega.
- Kako znate? Ja ništa ne vidim.
Nikola, zatvarajući svoje oko tanđiana, reče:
- Morate sada da mi verujete, Bej. Najmanje tuce vojnika
dolazi ovamo. Možda nas je vozač izdao.
- Ne, on to ne bi uradio. On… - ona zaćuta, sklopi prste
oko njegovog članka. - Hajde - šapnula je kao da već mogu
da ih čuju - ovuda!

Čučeći, ona ga povede niz desnu stranu brega. Onda
skrenu od puta prema Cu Čiju i mreže vijetnamskih vojnika
koja se zatezala. Onda zemljište poče polako da se uzdiže i
Nikola oseti miris ustajale vode na pirinčanim poljima. Trčali
su nekih pola milje. A onda iznenada, Bej ga povede nalevo.
Trenutak kasnije tlo poče da se spušta i ona na jednoj tačci
opet promeni pravac, idući ravnije prema Cu Čiju.

Nikola je mogao da čuje pljuskanje vode. Čuo je tiho
Bejino upozorenje.

- Sada obazrivo!
Tlo klizavo i lepljivo odjednom im nestade ispod nogu.
Korenje i grane počeše da se kače za njih, cepajući im odeću
i grebući kožu.
- Zar nema boljeg puta? - pitao je.
Bej podiže palac.
- Iznad nas zemlja je nabijena i lakše je hodati po njoj.
Jedini je problem što je tu minsko polje koje se proteže
stotinama jardi. Čak ni lokalno stanovništvo ne ide tuda.
Nastavili su da klize niz nesigurni nasip i najzad se
nađoše na rečnoj obali. Koraci im postadoše sporiji dok su
tražili čvršći oslonac u raskvašenom tlu kraj reke. Težak
miris tropskog rastinja i truleži ležao je u vazduhu a cvrčanje
i zujanje insekata ispunjavalo je noć.
Na okuci reke, gde je palo drvo stizalo do vode, Bej
podiže ruku uvis. Ona čučnu i poče netremice da posmatra
drvo nekoliko trenutaka.
- Jeste li spremni za plivanje? - ona kliznu u vodu.
Čekala je na njega kraj krošnje oborenog drveta. Voda
nije bila duboka, ali struja je bila iznenađujuće jaka. Pokret
tamne, sjajne mase privuče mu pažnju. Dugačka zmija
klizila je prema njima. Bej kao da nije bila zabrinuta.
Osmehnula mu se.
- Ako izgubite ravnotežu, okrenite se na leđa -
posavetovala ga je - bili biste zaprepašćeni kako možete
lako da se udavite.

Bej pusti drvo i oni počeše da naporno plivaju uzvodno.
Bilo je nemoguće plivati protiv struje, što je značilo da su
napola morali da hodaju po nesigurnom dnu reke od živog
peska dok se voda obrušavala na njih kao bujica. Nikola
oceni da su prešli možda pola milje kad se Bej okrete i gurnu
ga prema klizavoj steni.

- Sačekajte ovde - reče mu u uvo.
- Šta se zbiva?
- Pripadnici Vijetkonga su napravili mnoge prolaze za
tunele Cu Čija. Neki od njih izlaze u ovu reku. Danas je
problem što se ne koriste i što nisu pretraženi, a
vijetkongovci su imali gadan običaj da stavljaju eksploziv na
te ulaze.
Nikola ju je posmatrao dok se odvajala od njega. Na
trenutak je stajala blizu obale, a onda je nestala ispod
površine nemirne vode. Nikola oseti napetost i upusti se u
meditativno disanje. Otvorio je svoje oko tanđiana i odmah
je osetio kako se Bej kreće uz obalu. Postade svestan i vrata
na prolazu i znao je da je ono palo drvo na tri četvrt milje
odavde bilo neka vrsta oznake. Projekcija njegove psihe nije
mogla da otkrije eksploziv, ali to nije značilo ništa. Njegove
moći su bile mrtve pred neživim stvarima. Mada je mogao
da oseti stazu u strašnoj tami, suština energije koju je
sačinio čovek bila je još van njegovih sadašnjih moći.
Mogao je da oseti smrt i tako blizu nje, njegove misli se
usmeriše na Justinu, koja je poginula pre nekoliko meseci u
saobraćajnoj nesreći. Nikada neće moći da preboli činjenicu
da su bili posvađani kad je ona umrla. Čak ni sada nije
mogao da kaže da li bi došlo do pomirenja. Bilo je naneto
suviše štete, suviše rana je bilo inficirano, koje, mada
zalečene po površini, nisu prestajale da ulaze sve dublje u
meso do kostiju gde su i ostale, skrivene i zato još bolnije.
Čeleste, lepa žena koju je sreo i u koju se zaljubio dok je
pokušavao da zaštiti Mikija Okamija, vratila se u Veneciju.
Posle katastrofe sa Justinom ne bi tražio od nje da ostane u
Japanu protiv svoje volje. Gde je on bio u trenutku kad su

Justinina kola nestala u plamenu? U zagrljaju sa Čeleste ili…
Užasno je bilo što to nikada neće saznati.

Bej je bila pod vodom već dosta dugo. Nikola, koji je i
sam imao fantastičnu kontrolu disanja, nije bio preterano
zabrinut. Njegovo oko tanđiana uhvatilo bi neki znak
opasnosti da je nešto pretilo Bej.

Kad se pojavila na površini, odmahnula je glavom da
izbaci vodu iz očiju, okrenula se prema njemu i rekla:

- Put je slobodan. Hajdemo.
On se držao za njen članak dok su plivali pod vodom.
Nejasno, vide kako je gurnula mala vrata ubačena u zemlju.
On krenu za njom, oseti kako se vratila kraj njega da bi
zatvorila vrata.
Jedva da je bilo dovoljno prostora za njih oboje. On je bio
svestan da je priljubljen uz njeno telo i da njihova toplota
zagreva vodu. Njeni prsti ščepaše gvozdeni prsten na
najudaljenijem kraju podvodne prostorije i trenutak kasnije,
druga vrata se otvoriše dok su išli nagore, da bi se dočepali
vazduha. Kad su izronili, vazduh je bio smrdljiv i vlažan, ali
ipak je moglo da se diše.
- Unutra - reče Bej.
Pojavi se zračak svetlosti i Nikola vide da je ona izvadila
minijaturnu baterijsku lampu. Očigledno da je bila
pripremljena za ovo kad je došla u njegovu hotelsku sobu.
Zrak svetlosti kliznu preko uskog prolaza, osvetlivši na
tren nešto što je ličilo na čudnu lobanju. Onda Bej poče da
osvetljava vrlo polako seriju vertikalnih prolaza. Nikola
proceni da prolazi ne mogu da budu širi više od dve stope i
visoki tri. Svetlost se zaustavi na sjajnoj niti, nalik na
paukovu.
- Evo ga - šapnu ona - u visini kolena.
Mina.
- Mora da postoji još jedna kao obezbeđenje - reče Nikola.
Bej ga pogleda i klimnu glavom. Vukla je prstima duž
jedne strane po zidu tunela, a onda duž druge. Zrak
svetlosti se zaustavi na ispupčenju.

- Specijalna granata - reče Bej - ako vas ne bi uhvatila
žica, onda bi vam šrapneli iz ove naprave razneli noge.

Bej mu pokaza kako da izbegne dodir sa bilo kojim od
zakopanih okidača i oni počeše da se prebacuju preko žice,
držeći se sredine prolaza.

Bej zaetade. Zrak njene lampe osvetli deo skeleta velikog
psa. Mali crvi iz tunela Cu Čija davno su skinuli svaku mrvicu
mesa sa kostnju. Nikola prepozna lobanju jer je takvu već
ranije video.

- Alzaški pas - reče mu ona dok su prolazili pored gomile
kostiju. - Amerikanci su koristili pse da bi otkrili ulaze u
tunele. Ipak, nisu uspeli. Vijetkong je koristio biber i
uniforme mrtvih američkih vojnika da bi zavarali
Amerikance. Isto tako počeli su da se peru američkim
sapunom, a taj miris je bio poznat i prijateljski psima. Držala
je zrak svetlosti na skeletu dok Nikola ne prođe pored njega.
- Jadne životinje. Nisu mogli da namirišu mine koje su
postavljali vijetkongovci i mnogi su poginuli ili su bili
osakaćeni, mada je bilo vodiča koji su odbijali da svoje pse
šalju dole.

Vodila ih je nagore duž grubo isklesanih stepenika u
zemlji nalik na ilovaču punu trulih dasaka. Osećao se
bolesno-slatkasti miris koji je postajao sve jači dok su se
penjali. U jednom trenutku Bej zastade, okrete se prema
njemu i reče tiho:

- Ovo nije prijatno mesto, zato je i izabrano. Sadašnje
vlasti samo nešto malo znaju o skrovištu. Veruje se da su
američki avioni B-52 tepisima bombi efikasno uništili veći
deo mreže tunela, ali to nije tačno. Oni na nižnm nivoima su
bili zaštićeni tvrdo nabijenom zemljom i kamenjem.

Izbiše negde za šta je Nikola pretpostavio da je jedan od
tih nižih nivoa. Bilo je to kao grad u unutrašnjem krugu
pakla. Svugde gde bi Bej unerila zrak svoje male lampe
videli su se ljudski ostaci, ne razbacani unaokolo kao posle
bombardovanja već u milijardu položaja koje čovek zauzima.

Ovo je bio pravi horor, nisu to bile obične kosti
neprijatelja, već ostaci običnog dana u kome ljudi čuče
zajedno i razgovaraju u intimnim grupama, ili leže u
nosiljkama, kuvaju obrok, pli su se, izmoreni, naslonili na
zemljani zid.

Svojim okom tanđiana on je video ne samo ono što je Bej
osvetljavala malenom lampom, već svu silinu kostura u tami
ove prostrane nekropole. Poče da mu se vrti u glavi od obilja
prizora, kao da su ti vojnici, tako dugo mrtvi, još imali težinu
i energiju, umesto što su imali samo istoriju.

- Sada smo bezbedni - reče Bej krećući se napred kroz
tunele. - Ni policija ni vojska neće sići ovamo čak i da
posumnjaju da smo mi tu.

- Zašto?
- Zato što znaju da je ovo lavirint u kojem mi možemo da
živimo mesecima, a da oni na naiđu ni na trag od nas. Pored
toga suviše je opasno, čak i za njih. Kao što vidite ti
neistraženi tuneli su još puni mina.
- A suzavac? Mogli bi da poplave tunele…
- To im ne pada na pamet. Oni znaju da je ovo mesto
puno vrata koja se hermetički zatvaraju tako da gas ne bi
mogao da se širi kroz sistem.
Nikola odmahnu glavom.
- Sve u svemu ja bih se radije vratio u hotel An Dan.
Bej se osmehnu.
- Kad već govorimo o tome… - ona ga osvetli pa se saže i
poče da skida pijavice sa njegovih članaka, laktova, vrata -
postali biste ovoga svesni kroz nekoliko trenutaka - klimnula
je glavom. - Bolje da se svučete.
Uradio je kao što je tražila, a njegov pogled nije ispuštao
njene tamne sjajne oči. Ona ga je posmatrala iskusnim okom
lekara.
- Imate lepo telo, atletsko telo. Mišići su dugi i čvrsti, kao
kod plivača, na primer - izraz joj je bio čudan.
- Ovo nije telo biznismena koji radi u senci ili nekoga ko
se bavi špijunažom. Sada sam videla ko ste ispod maske, Ču

Goto. Sada znam ko ste vi u stvari.
Ona pruži ruku, otkide pijavicu s njegove butine. Kosa na

dnu vrata mu se podiže kad je osetio njene prste tu.
Kad je završila, ustade.
- Ne stidite se svog tela pa zato znam da vam neće

smetati da vidite moje.
Ona svuče svoju navlaženu odeću i pruži mu baterijsku

lampu. Bila je mlađa nego što je mislio, možda je imala
samo dvadeset godina. Telo joj je bilo savršeno oblikovano,
ali nije bilo čisto. Ožiljci su preplavili donji deo leđa i butine.

Nikola skide pijavicu sa dna njene kičme, a onda nežno
povuče prst po jednom ožiljku.

- Šta se dogodilo?
- Da li zaista želite da znate? - Bej mu je držala okrenuta
leđa i glas joj se delimično izgubio u pulsirajućoj tami tunela.
- Ne, ako vam je teško da govorite o tome.
- Mislila sam na vas - uzdahnula je, a onda tiho ispustila
vazduh. Kad on nije odgovorio, ona nastavi: - Neko je
postao… kako bih rekla?
- Nasilan?
- Grub.
Nikola je jedno vreme razmišljao o tome.
- Znači to je učinjeno…namerno?
- Da.
- Ljubavnik?
Bej se okrete tako da su im se pogledi sreli.
- Da li me opet osuđujete, Ču Gogo?
- Nadam se da ne.
- Stvarno? - njena glava se malo pokrete, zrak svetlosti
prođe preko oka koje sinu, a njeni obrazi ostadoše u senci.
- Vi ste bili jako ubedljivi kao muškarac - reče Nikola. -
Mogu samo da vam se divnm.
Ponovo se osmehnula onim čudnim zajedljivim osmehom.
Nije bilo ničeg neiskrenog u njoj, mada se ponekad činilo da
je već suviše toga preživela i da je život nije štedeo. Oči su

joj imale pogled nekoga ko je dosta dugo gledao u otvoreni
plamen velike vatre.

- Ako se dogodi najgore od najgoreg - reče ona i smrska
jednu od pijavica petom - možemo da jedemo ovo.

Nikola nije hteo da misli o pijavicama.
- Jeste li vi dopustili ljubavniku da vas muči?
- Biće čudno ako kažem da jesam: ali odgovor je mnogo
kompleksniji - ona okrete glavu u tamu kao da je čula
udaljeni zvuk. Nikola najzad shvati da ona osluškuje
prošlost. - Vidite, bio je to bol. Fizički… Ožiljci nemaju veze
sa tim.
- Šta je sa bolom?
- Postajemo stvarni kad osećamo bol.
U samrtnoj tišini mogao je da čuje kako rečna voda kaplje
sa njih, spušta se na crvenu ilovaču, prolazi pored kostiju
mrtvih, ispod kandži glodara koji su jurili tunelima.
Sledila ga je ova mlada žena, maltene tinejdžerka, jer joj
je bilo potrebno nešto ovako užasno da oseti i da se seća.
Žalio ju je, ali instinkt ga upozori da bi bilo kakvo
iskazivanje takve emocije moglo samo da je razbesni. Nije
želela njegovo sažaljenje, ona bi to u stvari videla samo kao
nešto neprijateljsko što treba uništiti.
Osušili su odeću na čudnoj naprani koja se nekada zvala
kuhinja Dijen Bijen Fua, gde su decenijama ranije
vijetkongovci pripremali hranu. Mreža dimnjaka vodila je
dim daleko od ove oblasti. Bilo je dosta otpadaka i drveta.
Srećom da Bejin metalni upaljač nije bio nakvašen pa su
lako zapalili vatru.
Nagi, čučali su u mraku, osećajući duhove umrlih,
uznemirene i neutešne. Nikola. suviše svestan njenih dojki
koje su se dizale i spuštale, upita:
- Zašto ste me doveli ovamo?
- Ovo je polovina puta.
Čekao je da nastavi, ali kako je ćutala, on reče.
- Polovina puta do kuda?

Do Sajgona i…- sleže ramenima. - Nije važno. Abramanov
je pristao da se ovde nađe s vama. Nigde drugde. Ovde se
oseća bezbednim.

- Taj Abramanov je čovek koji je radio za Vinsenta Tina,
koji je načinio ilegalni kompjuter oko ukradene mreže
neuronskog čipa?

Bej je prevrtala komade drveta nagorelim štapom.
- Abramanov je jedini u krugu od pet hiljada milja koji bi
to mogao da uradi.
Nikola nije skidao pogled s nje.
- Da li namerno izbegavate odgovor? Da li je to uradio
Abramanov?
- Jeste - reče ona sasvim tiho i tonom kao da je bacio
vrelo ugljevlje na nju.
- Bej, šta je?
Ona odmahnu glavom.
- Ne pitajte me, molim vas.
- Zašto?
Zatvori oči na tren, a njemu se učini da je video suzu
kako klizi niz njen obraz pre nego što se okrenula.
- Jer želim da vam kažem, a znam da ako to učinim, vi
nećete da mi verujete.
- Pokušajte.
Na tren prinese nadlanicu obrazima i on je znao da je bio
u pravu za suzu. Ona se okrete prema njemu, osmehnu se
onako zajedljivo.
- Neću. Ne verujete mi. Majka mi je jednom rekla da je
najveća greška reći nešto onome ko ne želi da to čuje.
- Ja ću slušati sve što mi kažete.
- Hm, žedna sam.
Posmatrao ju je kako odlazi u tamu. Vratila se trenutak
kasnije držeći u rukama američki vojnički šlem pun bistre
vode. Stavila ga je na vatru i pustila da voda ključa neko
vreme.
Dok su čekali, ona reče:
- Vaš prijatelj Vinsent Tin je često dolazio ovamo.

- On nije bio moj prijatelj, ali ja mislim da vi to već znate.
- Mislila sam da ga vi niste znali - ona baci pogled na
šlem. - Ovde se sastajao sa Amoramanovim i… ostalima sa
kojim je sarađivao. Dopadalo mu se ovde. Bilo mu je ugodno
u ovoj tami, u ovom smradu. Jednom mi je poverio da blizina
umiranja deluje na njega tako da se oseća bližim životu: to
ga je uzbuđivalo.
Nikola primeti reč “poverio”. Svet u Cu Čiju poče da se
menja, kao da je maska spala i otkrila istinu.
- Bilo je teško saznati šta ga tera da ide dalje - nastavila
je Bej. - Nije nikada saznao ko su mu roditelji ili gde je
rođen. On je odrastao na ulicama Sajgona i dva puta je bio u
životnoj opasnosti. Jednom kad je bio sasvim mlad, napao
ga je lokalni gangster, a drugi put je skoro poginuo u ratu.
Ne znam koga više mrzi Vijetnamce ili Amerikance.
Ona ustade i obavivši ruke odećom skide šlem sa vatre.
- Znao je da mrzi. On je gutao mržnju kao što vi i ja
gutamo hranu.
Svi štetni i egzotični mikrobi koji su bili u vodi sada su
uništeni.
- Da li vas je Tin dovodio ovamo?
Znao je da je tako i da mu ona to govori svojim
zaobilaznim putem, istovremeno želeći da mu naglasi da su
ona i Vinsent bili ljubavnici.
- Da, često - Bej gurnu prst u vodu. - Uživao je da ovde
vodi ljubav.
- A vi?
- Seks sa njim je bio… kao ekstaza. Mesto nije bilo važno.
- Čak ni ovakvo?
Bej podiže šlem, pruži mu ga da pije.
- Bilo je važno da on bude srećan.
Nikola se napi vode, a onda joj vrati šlem. Nestalo je
svakog ukusa, ali ipak je voda bila dobra. Posmatrao ju je
pažljivo dok je pila. Pitanja su mu opsedala um, ali sve se
svodilo na jedno i bilo mu je jasno da će morati da potraži
neuobičajeno da bi mogao da je razume.

- Da li ste vi bili srećni dok ste to radili?
Bej provuče prste kroz gustu kosu.
- Bilo je to kao bol, vidite. Njegova reagovanja su bila
stvarna. Kad je bio srećan, stvarno srećan, ne pijano srećan
ili drogirano srećan, on je bio drugačija osoba. Osećala sam
to ispod senke sumnje koju sam izazivala kod njega. Mogla
sam da osetim kako se uzbuđenje penuši ispod njegove
kože. To je bilo važno jer je u svakom trenu svog života on
nosio neku masku koju je izvukao iz svoje prošlosti, strah,
bes, siromaštvo, krajnja usamljenost, sve su to bili materijali
koje je koristio. Ali ja sam mogla da prodrem ispod maske.
Nikola se zavali unazad na kukovima, pogonu duboko u
misli.
- Bej, koliko dugo ste sami? - pitao je najzad.
- Sada je to već dosta dugo - ugrizla se za usnu. - Pustite
me.
Nikola priđe svojoj odeći. Bila je suva i on se obuče.
- Kada očekujete Ambramanova?
Ona baci pogled na sat.
- Da vam iskreno kažem, on je već trebalo da bude ovde.
Ona ščepa svoju odeću. - Mislim da će biti bolje da otkrijemo
šta mu se dogodilo. Postoji tačka sastanka na nekih četvrt
milje ovim putem. Ako Abramanov nije mogao da stigne na
sastanak iz bilo kog razloga, tu će biti ostavljena poruka.
Unutrašnji svet Vijetkonga pokazivao se pod sveglošću
Bejine lampe dok su išli tunelom. Nikola je primetio da idu
prema delu koji je ponirao i pitao se kuda li ga to ona vodi.
Ona zastade odjednom i čučnuvši povuče metalni prsten.
Otvoriše se skrivena vrata i ona se spusti kroz njih. Nikola je
pošao za njom.
Sada su bili na nižem nivou. Put je bio čist.
Išli su dalje. Ostaci Vijetkonga bili su svuda oko njih:
putovali su kroz grad mrtvih koji očigledno nije imao kraja.
Najzad su stigli do tačke sastanka. Nikoga nije bilo tamo. Bej
se baci na kolena, prevrte nekoliko slomljenih kamenova.
- Nema ničeg ovde.

Nikola prvi put oseti uznemirenost u njenom glasu. Sve
do sada ona je bila neprirodno mirna pred licem
neuobičajenih okolnosti. Ona ga pogleda. Da li je video trag
straha u njenim tamnim očima?

- Abramanov je trebalo da bude ovde. Pojma nemam šta
se dogodilo.

- Možda ga je sva ona aktivnost na drumu omela.
Ali ona odmahnu glavom.
- On je trebalo da uđe u tunele miljama daleko odavde.
Vojnici ne bi primetili.
- Onda sam prevaren ili smo oboje prevareni - on je
povuče za lakat. - Vreme je da nekud odemo.
U tom trenu čuše zvuk.
- Neko dolazi! - šapnu Bej i ugasi svetlost. - Brzo, ovuda!
Oni kliznuše unazad iza đubreta, kostiju i kamenja. Smrad
je bio nesnosan. Nikola, ležeći kraj Bej, bio je svestan njene
napetosti. Tada se mu tamni, metalni odsjaj privuče pažnju i
on vide nož u njenoj levoj ruci. Bio je to marinski kabar,
veliko oružje, širokog sečiva, opasno, koje je moglo da prođe
kroz tkivo i kosti.
Netremice je gledala ispred sebe. On pođe za njenim
pogledom i ugleda ono što je i ona videla: osobu koja se
kretala niz tunel. Čak i u tami, čak iako je bio pogrbljen on je
video da je reč o vojniku. Ona je, dakle, pogrešila: nisu se
plašili da siđu ovamo.
Blesak njenog besa, kao da je pljunut, prođe kroz njegov
um. Osetio ga je u deliću sekunde pre nego što se
pokrenula. Mogao je da je zaustavi, ali čemu? On ju je
upoznao i znao je da bi mu se suprotstavila i tako odala
njihov položaj. Pustio ju je, onda se i sam bacio za njom jer
je njegovo oko tanđiana primetilo nešto što ona još nije
mogla da vidi.
Bila je kao mačka, tiha i mala i vijetnamski vojnik je nije
bio svestan sve dok se sečivo ka-bara nije zabilo u njegovu
utrobu. Ona povuče nož nagore s ogromnom snagom, njena
žrtva kriknu, krv jurnu iz njega kao reka.

On kliznu na stranu uza zid tunela i Bej tada ugleda
gadnu njušku cevi šmajsera uperenu u nju. Njeno jedino
oružje bilo je još duboko u telu vojnika. Oči joj se otvoriše
širom od zaprepašćenja i straha.

Nikola se tada baci na drugog vojnika. Niz eksplozija
odjeknu niz tunele dok šmajser ne utihnu. Nikola udari
vojnika u dijafragmu, trenutno ga paralisa. Onda nadlanicom
ruke smrska čovekovo grlo. Vojnik pade i ostade tu
nenomičan. Čulo se meko grgotanje pljuvačke i krvi. Zatim
zavlada tišina.

- Šta se događaja? - zareža Nikola. - Rekli ste mi…
- Znam šta sam rekla - Bej upali svetlost lampe. Požurila
je niz tunel. - Nešto je krenulo naopačke. Ovo mesto se
pretvorilo u samrtnu klopku. Moramo odmah da izađemo.
Svakih nekoliko stopa ona je svojim krvavim ka-barom
dodirivala svod tunela. Četvrti put kad je to uradila, zastala
je, gurnula u stranu lažne drvene grede. Vrata se otvoriše i
ona se podiže kroz rupu. Nikola ju je pratio, osvrnuvši se oko
sebe. Bej je bila već iekoliko jardi udaljena niz tunel.
Čuo ju je kako tiho proklinje na vijetnamskom.
Kad joj je prišao, video je kako je odron zatvorio prolaz.
Vratili su se tunelom. Nekoliko stotina jardi dalje ona je
našla druga vrata i kroz njih su izašli na sledeći nivo.
Vazduh je tu bio ređi, ne tako smrdljiv kao dole. Nikola je
mislio da Bej i njene veze nisu ispitali ovu sekciju lavirinta.
Išli su nečujno. Zato su sasvim jasno čuli buku iza sebe i
sledili se. Bej jurnu još brže.
Nikola se okrete, otvori oko tanđiana da bi video izvor
buke. Tada je čuo kako je Bej tiho kriknula. On odmah jurnu
prema njoj.
Njena mala lampa bila je na podu tunela, osvetljavajući
jezivu scenu. Ona je ležala na tlu a ispod njenih nogu je bio
uski cilinder.
- Ne prilazite bliže! - viknula je. - Ne krećite se! Za ime
Boga, nemojte…

Čulo se meko tap i jaka belo-zelena svetlost opali mu
zenice.

- Ah, Buda - ječala je - Buda, ne.
U prvi mah je pomislio da je slomila nogu, ali ona skoči
unazad, gotovo se sudarivši sa njim. Buljila je s mešavinom
užasa i straha u ogromnu ranu na svojoj levoj butini koja kao
da je gorela.
Osetivši Nikolu, ona okrete glavu, gurnu mu ka-bar u
ruku.
- Brzo! - teško je disala od straha. - Isecite to!
- Šta?
- Saplela sam se o neeksplodirano artiljerijsko zrno. Bilo
je napunjeno belim fosforom, koji su Amerikanci nazivali Bili
Piter. Pao je na mene. Ako ne isečete taj deo, progrišće mi
nogu!
Čuo je užasne priče o opekotinama od fosfora i kakve
eksplozije izaziva i znao je da je ona u pravu.
- Stavite mi ruke oko vrata i držite se čvrsto.
On prinese sečivo noža njenoj koži koja je gorela, zabode
sve do drške. Bej uzdahnu, suze joj poleteše niz obraze. Ona
ga ščepa, steže ga jako.
Jezivo zavijanje probi se kroz njene stisnute zube.
On zaseče kroz butinu i brzim, veštim potezima iseče
fosfor i meso koje je gorelo. Bejine oči se prevrnuše i ona se
spusti niz njega. Nikola pomisli da je to najbolje što je mogla
sada da uradi. Koristio je vrh noža da pocrnelo meso
odstrani. Vrelina je bila nepodnošljiva.
Žalio je što nisu kod šporeta Dijen Bijen Fua da bi mogao
da steriliše ranu. Koristeći trake koje je iscepao od svoje
košulje, on zategnu butinu iznad povrede da spreči
krvarenje, a onda previ ranu najbolje što je mogao.
Kuda je krenula. Bez Bej da mu pomogne bio je izgubljen
u lavirintu mrtvih. Mogao je da sedi ovde sa njom i čeka da
ih vojnici nađu i ubiju, ili je mogao da se vrati stazom kojom
su išli od trenutka kad su ušli u tunele ispod vode.

Trebalo mu je gotovo dva sata da se vrati do kostura
Alzašanina koji je ležao ispred mine. Većim delom puta nosio
je Bej preko ramena, svestan da je u šoku čak i pre nego što
joj se telo ohladilo i pre nego što su mišići počeli da joj se
grče.

Kad su se našli blizu sekcije kuhinje Dijen Bijen Fua, on
pomisli da se tu zaustavi i zagreje je, ali njegovo oko
tanđiana, prodirući kroz tamu, oseti prisustvo mnogih
vojnika, pa on obazrivo izbeže taj deo.

Spusti je blizu psećeg kostura, što bliže žici koja je mogla
da aktivira minu. Lice joj je bilo samrtnički bledo i bila je bez
svesti. On proširi svoju psihu i prodre u nju. Izgubila je dosta
krvi, šok grube hirurške intervencnje bio je strašan. On je
znao da će sepsa početi ukoliko rana ne bude očišćena i ona
ne dobije znatne doze antibiotika u toku dvadeset četiri
časa. Koncentrišući se, on je mogao da smanji nivo
patogenih mikroorganizama koji su se pojavili u rani, ali nije
mogao da je izleči.

Nikola se okrete prema žici, pažljivo je preskoči. Onda
posegnu unazad, podiže Bej i prevuče je preko žice. Sledio
se. Krajičkom oka video je kako se njen lakat naslanja na
iglu granate koja je bila zakopana u zid. Polako je ukloni.
Njen lakat napusti iglu.

Ništa se nije dogodilo. Smesti je kraj sebe. Onda se spusti
kroz tajna vrata, osećajući ledenu vodu reke koja ga
obuhvati do grudi. Zatim provuče nju kroz vrata. Nije znao
koliko može da izdrži pod vodom u ovom stanju. Znao je
samo da mora da bude vrlo brz; nije bilo mesta za grešku.

U vodi on prepusti kontrolu svom oku tanđiana, verujući
mu da će ga provesti kroz dvoja vrata do same reke. Bej je
bila kao mrtva, vukla ga je svom težinom dole,
zapetljavajući ga u vodeno bilje i žice, komade istrulelog
drveta i decenijama taloženi mulj.

Najzad oseti jačinu struje i znao je da je na otvorenoj reci.
Izvuče joj glavu iznad vode. trudeći se da se dočepa obale.
Ona odmah poče grčevito da kašlje čim ju je izvukao na

obalu. Bio je zadovoljan što ne vidi krv u onome što je
iskašljala. Možda ju je hladnoća oživela. Poče da ječi dok ju
je bol obuzimao. Otvorivši oko tanđiana Nikola poče da
stimuliše one delove koji su proizvodili taj prirodni lek protiv
bolova.

- Bože - šapnu ona glasom promenjenim od bola i šoka -
šta se to dogodilo sa mnom?

- Beli fosfor. Ja sam ga iskopao iz vaše butine.
Ona zatvori oči, okrete glavu od njega, dok su joj se grudi
teško dizale i spuštale od iscrpljenosti.
Dok su oni bili živi sahranjeni u tunelima Cu Čija, sinula je
zora. Nebo je bilo ružičasto i bledozeleno. Ptice su cvrkutale,
a insekti zujali i šuštali u žbunju. Jutarnji povetarac donese
jak miris eukaliptusa koji su zasađeni pošto su Amerikanci
uništili šume za vreme rata.
On je dotače po ramenu.
- Znam da ste iscrpljeni, ali nemamo vremena za
odmaranje. Moram da vas odvedem do lekara.
- Nema potrebe da se brinete - reče dubok glas iznad njih
sa rečne obale - ja sada brinem o vama.
Nikola pogleda i vide kako neka osoba stoji iznad njega, s
revolverom u desnoj ruci. U tom trenutku bio je uperen u
zemlju kraj njega. Mada je bilo najmanje tuce vojnika oko
njega, ovaj čovek je bio odeven u uniformu sajgonske
policije. On je bio vitki Vijetnamac, ne baš upadljiv ako treba
suditi ljude prema visini. Ali imao je zlo lice, žute oči i zube.
Šindo ga je sasvim lepo opisao: lešinar iz mračne ulice.
Glavni inspektor Hang Van Kit.
- Ustanite oboje! - naredi Van Kit.
- Ja sam građanin…
- Rekao sam ustajte!
Revolver je sada bio uperen u njega.
Nikola ustade i povuče Bej sa sobom. Ona jeknu, zadrhta
a on reče:
- Za ime božje ona je teško povređena. Morao sam da
isečem zapaljeni fosfor iz njene noge. Ako je ne odvedege

odmah u bolnicu, umreće.
- Je li tako? - Van Kit koraknu niz obalu i zagleda se u

Bejino bledo lice.
On vrhom revolverske cevi dotače krvave zavoje na

njenoj butini i ona kriknu, gotovo se onesvesti. Osmeh se
pojavi na njegovim usnama, a njegov pogled potraži Nikolu.

- Da li ćete živeti ili umreti, zavisi sada od mene, je li
jasno?

Nikola ne reče ništa, ali je mislio da Van Kit i ne želi neki
odgovor.

- Vi i ova žena nađeni ste u zabranjenoj zoni. Šta ste
radili u tunelima?

- Razgledali smo.
Nikolino oko tanđiana oseti da se revolver diže pre nego
što se on podigao, ali u Van Kitovom umu nije bilo ničega
dok je pritiskao okidač.
Eksplozija odjeknu, odbi se o obalu a Bej bi izbačena iz
Nikolinog naručja, dok joj je krv linula iz grudi.
Moj Bože, on ju je stvarno ubio!
Nikola kleče kraj nje. Ležala je do pola u vodi. Kad ju je
nežno okrenuo, čuo je Van Kitov čelični glas.
- Mislite da je ovo šala, čoveče? Krivi ste zbog
špijuniranja protiv Republike Vijetnama i ja to znam.
Ona je još disala, ali krvi je bilo na sve strane. Van Kit nije
pucao nasumce; on je želeo da je ubije.
- Ču Goto…
Bio je to šapat jedva glasniji od vetra koji je šuštao u trsci
kraj reke.
- Moram…
On se nagnu prema njoj, prinese uvo njenim usnama.
Mogao je da oseti borbu koju je vodpla u sebi; srce joj je
udaralo. pluća su se punila krvlju. On ju je doveo do ovakvog
kraja i bio je užasnut.
-…da vam kažem…
- Odvojte ga od nje! - naredi Van Kit.
- Treba da znate…

Vojnici su dolazili niz blatnjavu obalu.
-… za Ploveći grad…
Cev revolvera mu se zabi u leđa.
- Diži se, čoveče! - dreknu Van Kit.
- Da, tuneli su… na pola puta između Sajgona i Plovećeg
grada.
Van Kit ga grubo odvuče od Bej koja je umirala. Njegovo
lice lasice bilo je tamno od krvi i besa.
- Jebačina, ubistvo i špijunaža su strašne uvrede. Ti si
mrtav čovek!

3.

Konektikat/Njujork Siti/Sajgon

- Čika Lu!
Visoka, vitka tinejdžerka baci mu se u naručje.
- Mislila sam da vas nikada više neću videti - reče Frensin,

stežući ga koliko je jače mogla.
- Obećao sam da ću se vratiti, zar nisam?
Frensin klimnu glavom i stavi je na grudi.
Sadašnji zadatak Lua Krokera bio je toliko bolan da radije

nije hteo da o tome razmišlja. Nije po prirodi bio perverzna
osoba, ali sve se za njega promenilo kad je sreo i zaljubio se
u Margeritu Goldoni Dekamilo. Kroker je istraživao ubistvo
Margeritinog brata Dominika Goldonija, najmoćnijeg i
najuticajnijeg dona mafije na istočnoj strani Sjedinjenih
Država, kad se na svoje zaprepašćenje i užas zaljubio u
Margerite. Frensin je bila njena kćer.

Frensin ga odvuče u dnevnu sobu nameštenu u seljačkom
stilu. Ona je bila kod Margeritine prijateljice neko vreme.
Frensin je bila bulimičarka, a obolela je kad je shvatila da se
njeni roditelji iskreno mrze, da je njen otac Toni Dekamilo
sistematski mučio njenu majku. Prošle godine Kroker je
pomogao Frensin da se suoči sa svojom bulimijom i tako je
skovao čvrstu vezu s njom. Još jedan razlog više da ga Toni
Di mrzi.

- Lepo je videti vas! - reče Frensin držećn ga za ruku. - I
dobro je što ste baš danas ovde jer…

U tom trenutku otvoriše se prednja vrata i uđe Margerite.
Zastala je kao ukopana kad ga je ugledala. Zaprepašćenje
na njenom licu ubrzo zameni izraz radosti, koja takođe bi
brzo izbrisana.

- Lu - reče ona mekim glasom - kakvo iznenađenje.
To je bio slab izraz za pravu stvar. Poslednji put su se
videli pre Nove godine, na aerodromu Narita u Tokiju. Kroker
ju je pratio jer se ona vraćala u Ameriku.
Želim da nešto znaš, rekla je. Ako te više nikada ne
vidim, zgrčiću ću se i umreti.
Ali ti sada odlaziš, odgovorio je on dok mu se srce lomilo.
Vraćaš se Toniju Di. Video je suze u njenim očima boje
ćilibara. Pomoglo bi mi da mi otkriješ proceduru kako da
stupim u vezu sa mrežom Nišiki.
To je bilo jedino Donovo nasleđe, nastavak sve njegove
moći. Ne želim da to ugrozim - čak ni zbog tebe.
Stojeći sada na vratima, u džinsu, kaubojskim čizmama i
finoj kožnoj jakni, bila je lepša nego što se sećao. Njeno lice,
s naglašenim nosem, širokim usnama i neobičnim očima
boje ćilibara isnunjavalo ga je nekom vrstom radosti koju do
sada nije osetio i koja je bila slična bolu.
- Mama. Zdravo.
- Zdravo, srećo - Margerige se osmehnu kćeri - kako si?
- Super! - stezala je Krokera s radošću deteta.
Kroker je stajao s rukama na Frensinim ramenima,
neodlučan da je pusti. Zašto? Da li je ona bila štit njegovih
intimnih osećanja ili veza koja ga je spajala sa Margerite?
Gledajuću čas jednog čas drugog, Frensin reče:
- Idem da nešto pojedem. Da li je još neko gladan,
kuhinja je na ovoj strani - ona pokaza u hodnik nalevo pre
nego što je nestala.
Margerite uđe u dnevnu sobu, baci tašnu i ključeve kola
na jednu od salonskih sofa.
- Nisam znala da si se vratio iz Japana. Kada si došao?
- Pre nekoliko meseci.
- Vidim - oborila je glavu - i za sve to vreme nisi mi čak ni
telefonirao.
- Margerite… - koraknuo je prema njoj, onda se sledio
zbog saznanja šta radi.

Otkako se vratila iz Tokija, on je naredio da je prate.
Nikola mu je dao ime operativca koga je kompanija
povremeno koristila u Njujorku da bi držao ostale špijune na
udaljenosti. Čim se Kroker vratio u Njujork pre nekoliko
nedelja. on je sam preuzeo veći deo praćenja. Tražio je bilo
šta što odudara od Margeritine rutine. Znao je da mora da
ima povremene susrete sa članom mreže Nišiki koju je
Okami ustanovio da bi snabdevao Dominika Goldonija
podacima o prljavim rabotama važnih osoba u Vašingtonu.
Ona bi prolazila istu proceduru kao njen brat pre nje.
Mehanizmi su bili postavljeni već neko vreme; neće se sada
menjati.

On ju je voleo i on ju je špnjunirao dok je pokušavao da
se sklanja od Tonija Di. Opet postavi samom sebi osnovno
pitanje: kako može da bude zaljubljen u nekoga ko je s
druge strane zakona? Pretpostavljao je da ona sebi postavlja
isto pitanje.

- Kako se Toni Di odnosi prema tebi?
- O, Lu, nemoj da pokvariš ovaj trenutak govoreći o
njemu.
On odmah postade oprezan.
- Da li te povredio?
- Nije - reče ona odmah. - Hvala Bogu, s tim je gotovo.
Htela je da se osmehne. - Mislim da pokušava da okrene
novi list. Želi da se Frensin vrati kući; želi da naš brak bude
opet onakav klkav je bio.
Krokeru se činilo da se ledeni breg kreće po njemu.
- A ti mu veruješ?
Osmeh joj je sada bio iskren, topao.
- Godinama nisam verovala ni u šta što je rekao.
Koraknuo je opet prema njoj. Bilo je kao da ih privlači
magnetizam koji bi mogao da privuče i Severnjaču. Zastali
su na korak jedno od drugog, a onda je steže u naručje i
njegove usne se spustiše na njene. Njene usne se otvoriše i
on je čuo kako je uzdahnula, kako nestaje užasnog pritiska.

- O, Bože… - šaputala je - mislila sam… Zatvorila je oči. -
Ne želim da kažem šta sam mislila.

- Nikada nisam prestao da te volim - njegova ruka je
milovala njenu kosu. - Bez obzira šta se događa.

Ona je tiho jecala.
- Nikada nisam verovala da postoji pakao, ali to je što
sada osećam. Znam da želiš da ti kažem za Nišiki, ali to je
jedina stvar koju ne mogu da ti dam. Da li postoji način da
me nateraš da ti kažem? Ne znam, ali osećam da ćeš
pokušati. Ne želim da mi ti budeš protivnik; to me ubija.
Osećam se kao da sam presečena napola.
Držali su jedno drugo bez reči. Šta je mogao da odgovori?
Ma šta bila bi laž, zato je odabrao da ćuti.
Oboje su žudeli da budu sami, ali to je bilo nemoguće.
Margerite je imala samo jedan sat slobodno a Kroker je
morao da proveri šta je sve radila u toku poslednja dvadeset
četiri časa - i u svakom slučaju tu je bila Frensin o kojoj su
morali da misle. Oni odoše u kuhinju da bi zajedno ručali. Svi
su se pretvarali da nema ničeg neobičnog, ničeg čudnog,
ničeg skrivenog.
Ujutro on se parkirao na istočnoj strani Park avenije i
Četrdeset sedme ulice, a jučerašnji sastanak ličio mu je na
san. Krajičkom oka vide neki pokret koji mu privuče pažnju.
Žena je izašla na ulicu da bi zaustavila taksi. Bila je zgodna,
imala je četrdesetak godina, imućna a to se videlo po
njenom kaputu od jelenske kože ukrašenog lisičjim krznom i
crnoj, lakiranoj šanel tašni. Kad je podigla ruku, mršavi crnac
na biciklu, obori glavu sa šlemom i pojuri kao lud prema njoj.
Nagnu se u stranu, preseče put kolima čija sirena besno
eksplodira. U tom trenutku bio je kraj žene. Njegova ruka
polete prema njoj, skide njenu tašnu s ramena. Ona se
zanese, udari bokom o parkirani automobil i pade na jedno
koleno.
Biciklista se udaljavo velikom brzinom, ali tada Kroker
otvori vrata automobila i udari o prednji točak bicikla.
Biciklista polete kroz vazduh. Kroker izlete iz kola, pojuri po

asfaltu. Odgurnu bicikl i saže se da bi uzeo tašnu. Biciklista
se prevrte, ščepa tašnu i istim pokretom izvuče nož
skakavac koji uperi u Krokera.

- Seronjo, ako hoćeš ovo natrag, bolje budi spreman da
umreš za to.

- U redu, u redu - reče biciklista i baci tašnu na Krokera.
Zatetura se i ne ispuštajući iz vida Krokerovu šaku reče: -
Šta je to, do đavola?

- Ne bi voleo da znaš.
Biciklista pođe da podigne bicikl, ali Kroker spusti nogu
na prednji točak.
- To je sada moje.
- Hej, ohladi, izgubiću posao bez toga. Ja od toga živim,
čoveče.
- Trebalo je na to da misliš pre nego što si oteo tašnu.
Kroker je posmatrao čoveka kako odlazi, a onda krenu
natrag gde je žena stajala i buljila u puštenu petlju na svojoj
fogal čarapi.
- Mislim da ste ovo izgubili, madam.
- Trebalo je da prebijete onu zver - reče žena i uze svoju
šanel tašnu. Njene sive oči već su tražile taksi. - Prokletstvo,
sada kasnim na sastanak kod Sotbija.
- Biće sve u redu - reče Kroker i vrati se u kola. Ostavio je
bicikl tamo gde je pao na ulici.
Isuse, pomislio je, šta je postalo od ovog grada? Tu su se
on i Nikola Lajnir sreli pre mnogo godina. On posegnu za
papirnatom čašom sa hladnom kafom, posmatrajući pri tom
svoju levu šaku. Dok su zajedno radili, Kroker je izgubio levu
ruku. Tim mudrih japanskih stručnjaka napravio mu je ovu
biomehaničku zamenu. On joj se još divio. Prsti su se
pokretali. Imao je ugrađene specijalne litijumske baterije.
Ruka je bila sačinjena od crnog polikarbonata, nerđajućeg
čelika i plavog titanijuma. Unutra su bile kosti, mišići i tetive
od borona i titanijuma. Bila je to impresivna konstrukcija,
pola proteza, pola oružje. Trebalo je da prođu meseci da bi

se navikao na nju, a godinu dana da nauči da je koristi, ali
sada mu se činilo da je sastavni deo njegovog tela.

Kroker je bio krupan čovek. U jednom trenutku dopustio
je da mu se mišići izgube u salu, kao kod nekog bivšeg ragbi
igrača, ali Nikola je smislio striktni režim vežbanja i zdrave
hrane i njegova debljina se polako topila, mišići su se vratili
u pređašnju formu. Kroker je oduvek bio beskrajno snažan.
Ova biomehanička ruka samo je pojačala njegovu snagu.
Imao je vetrom išibano lice kauboja.

Nekoliko godina ranije prevremeno se penzionisao iz
Njujorške policije i otišao na Marko Ajland na Floridi. Tu je
već nekoliko godina vodio službu iznajmljivanja ribarskog
broda. Vegetirao je, drugim rečima. Aliks, žena s kojom je
tamo živeo, klela se da liči na Roberta Mičama. On je
smatrao to mišljenje zabavnim.

Bacio je pogled na sat. Za tri minuta biće deset. Video je
Margerite trenutak kasnije u kostimu od tvida boje bivolje
krvi kako izlazi iz taksija. Njeno lepo lice je bilo napeto dok,
je žurila na sastanak u deset sati sa računovođom. Imala je
izgled profesionalnog kockara, uspešan spoj intuicije i logike
što je bio ključ uspeha.

Bilo je pravo mučenje videti je tako a ne biti sa njom, ali
šta mu je drugo preostalo? Najzad, ako se drži podalje, može
da se pravi da samo obavlja svoj posao, prati sumnjivca.
Tako će ostati pri zdravoj pameti.

Kroker raširi novine ispred lica. Njegova veza sa
Margerite bila je čudna. Stalno se nešto menjalo, stalno je
otkrivao nove vidove njene ličnosti i njena uloga u njegovom
životu otkrivala je mnogo šta. Ona nije bila samo sestra
Dominika Goldonija, već njegov naslednik. Preko svog muža
Tonija Di ona je rukovodila Goldonijevom imperijom isto tako
uspešno kao Dominik. Ali šta je bio Dominikov krajnji cilj?
Tokom istrage Kroker je doznao da Dominik Goldoni nije bio
samo hladnokrvni gangster. Imao je mnoge ciljeve na umu,
a iz svakog većeg posla na istoku on je dobijao procenat.
Njegove veze sa Vašingtonom bile su veoma snažne.

On i Mikio Okami formirali su tajni savez. Ali s kojim
ciljem? Ni Nikola ni Kroker to još nisu otkrili šta je. Najpre je
trebalo da nađu Okamija. S vremena na vreme kaišo bi
izbacio korisnu informaciju Dominiku Goldoniju. Mada je
sada Dominik bio mrtav, veza je još bila otvorena i Margerite
ju je koristila.

Nikola i Kroker su zajedno odlučili da će to biti Krokerov
strašni zadatak: da prati ženu koju voli da bi našao trag do
Okamija. Dok je posmatrao kako prelazi široki trotoar nalik
na trg, Kroker je znao da je taj zadatak koji je dobio mač sa
dve oštrice. Ne samo da je morao da drži u tajnosti svoj
posao i da ništa ne kaže Margeriti već je morao da se čuva i
toga da Okamijevi neprijatelji ne shvate šta on radi pa da
upropaste njegove napore, koristeći ga kao trojanskog konja
da bi se dočepali Okamija.

Posmatrao je kroz velike staklene prozore kako Margerite
ulazi u lift koji će je odvesti na dvadeset osmi sprat. To što je
i dalje živela u istoj kući u kojoj i Toni Di samo je pokazivalo
kako je ona ozbiljno shvatila ono što joj je pokojni brat
Dominik Goldoni ostavio. Toni ju je zlostavljao: njihov intimni
odnos bio je na nuli i zato je njihova kćer Frensin bila
hronično u depresiji i postala je bulimičarka. Ipak, Krokeru je
bilo čudno, kad je bio s Margeritom, što zna da je ona udata,
vezana za čoveka koji je u stvari bio njena maska za mračni
svet koji je odabrala da nastanjuje. Zatvorio je oči, ali to nije
moglo da zaustavi njegove misli.

- Hej, momak, ovo nije parkiralište.
Ne okrećući se Kroker izvadi značku federalne policije
koju mu je dao bivši šef pokojni Vilijem Džastis Lilihamer,
čovek koji mu je dao zadatak - istragu o ubistvu Dominika
Goldonija. Držao je značku pored prozora tako da bi
saobraćajni policajac mogao samo da je vidi i ode.
- Ugasite motor i izađite iz kola, molim vas.
Kroker spusti novine. Umesto jednog od menhetenskih
lokalnih u smeđoj uniformi on ugleda uniformisanog
policajca, mladog čoveka jake brade i mutnih, smeđih očiju.

- Zar ne vidite značku? Ja sam na zadatku, nisam u vašoj
nadležnosti. Ostavite me.

Ne ispuštajući Krokera iz vida, policajac otvori vrata.
- Molim vas, uradite kako sam rekao.
- Jeste li ludi. Ja sam federalac.
- Odmah.
Kroker se zagleda u desnu ruku policajca u hojoj se pojavi
revolver. Gde je bio taj momak kad su onoj bogatoj kučki
oteli tašnu? On skloni značku, izađe iz kola. Mogao je da vidi
plavo-bela policijska kola iza sebe sa rotirajućom svetlošću
na krovu. Iza vozačkog sedišta bio je policajac u uniformi
koji kao da je buljio ispred sebe ni u šta.
- Molim vas, pođite sa mnom - reče ljubazno mladi
policajac, ali odlučno.
Kroker sleže ramenima, sede na zadnje sedište policijskih
kola, kao što mu je plavac rekao. Policajac se smesti kraj
njega i uključiše se u saobraćaj. Nisu koristili ni migavce, ni
sirenu.
Kroker se zavali u sedištu i ne reče ništa. Bio je suviše
veliki veteran da bi postavljao pitanja za koja je znao da
neće dobiti odgovore. Bolje da se koncentriše na ovu dvojicu
i na to kuda ga vode.
Vozač je bio stariji, krunan čovek s mladežom sa strane
nosa. Drvenu čačkalicu je valjao između usana. Kao da mu
je bilo neugodno, uniforma mu nije pristajala.
Išli su na zapad, a onda u centar grada prema ulazu u
Linkoln tunel. Nju Džersi, pomisli Kroker.
- Nemojte ni da pomišljate - reče plavac. Njegov revolver
je bio uperen u Krokerova rebra.
Svakako, pomisli Kroker. Zašto bi me njujorški policajci
vodili preko reke u Džersi? Nije ni čudo što je vozaču
neugodno u uniformi. Prvi put ju je sada verovatno obukao.
Ko su ti momci?
Kao da su dugo bili pod vodom. Kad su izašli, našli su se
pred ulazom u Nju Džersi.
Vazduh se promenio. Bio je pun vlage, smrada, hladnoće.

Skrenuli su desno i pošli prema Hobokenu. Nisu stigli do
tamo. Plavo-bela kola stadoše iza zarđale benzinske pumpe,
relikvije iz četrdesetih. Stari folksvagen-buba. ogoljen i
spaljen, stajao je na betonu gde su se decenijama
zaustavljale cisterne sa gorivom. Crna mačka je
nezainteresovano prolazila kroz gomile smeća.

Iza napuštene stanice bio je otpad pun zarđalih kola koja
više nikome ne mogu da koriste. Bio je okružen visokom
ogradom sa bodljikavom žicom na vrhu. Ličio je na logor. Na
sve strane otpaci i ruševine, kao da se tu nedavno vodio
opasan rat. Nekoliko beskućnika je prolazilo, pogrbljenih
leđa gurajući kolica na kojima je bilo puno smeđih kesa,
kanapa, stare odeće. Prelazili su ulicu i sudarali se s
kolicima. Izbila bi kratka svađa, a onda bi neko od njih
pokušao da uhvati mačku, ali ona je bila suviše brza i
pobegla bi pri prvom nespretnom pokušaju.

- Lepo susedstvo - reče Kroker - mogao bi čovek da
postane nepažljiv i da se ubije.

- Rekao sam vam…
- Umukni! - dreknu vozač. - On je ovde.
Kroker se okrete na vreme da bi video kao noć
tamnoplavi linkoln koji kliznu iza ugla.
Vozač upali motor plavo-belih kola i oni prođoše kroz
kapiju na ogradi otpada koja se odjednom otvorila. Linkoln je
vozio iza njih, a njegov veliki motor je zadovoljno preo.
Zaljuljaše se preko izbočine od slomljenih cigala i betona,
onda zastadoše. Vozač isključi motor, izađe iz kola bez reči.
- Kreni! - reče plavac i Kroker kliznu iz policijskog
automobila.
Mogao je da vidi vozača okrenutog leđima kako mokri iza
debla jednog platana.
Linkoln stade nekoliko stopa dalje. Prozori su mu bili
zatamnjeni.
Iza volana izađe čovek i Krokeru na tren stade dah kad je
video da je to Toni Dekamilo, Margeritin muž. Toni Di priđe
preko smeća. Bio je odeven u dobro krojeno odelo na pruge

debljine krede, kao što je i priličilo uglednom advokatu.
Samo je svilena košulja sa njegovim inicijalima na jednom
delu kragne, odavala njegovu ambiciju. On nikada neće biti
kriminalni genije kakav je bio Dominik Goldoni. U stvari,
razmišljao je Kroker, on sada neće biti gotovo ništa, samo
figura, bez Dominikove široke moći.

- Gubi se - reče Toni Di lažnom policajcu koji je doveo
Krokera.

- Ali, Toni - protestovao je plavac - ovaj ludak je opasan.
- Naravno da jeste - reče Toni - ali imam Sala u kolima.
Plavac nestade preko otpada.
- Ovo je jedan od tvojih prvih poseda, je li Toni?
Kroker je zažalio što je stavio tu primedbu u trenu kad ju
je izrekao, ali istina je bila da je toliko mrzeo tog čoveka, ne
samo zbog smrada korupcije koji ga je pratio već zbog toga
što je bio grub prema porodici. Kroker je mislio na sve batine
koje je Margerite dobila od njega i srce poče tako bolno da
mu udara u grudima da je morao da diše polako i duboko na
usta.
Dekamilo je bio zgodan Mediteranac. Imao je tamnu put i
smeđe oči spuštenih kapaka, vlažne, lascivne. Priđe sasvim
blizu Krokeru i ošamari ga.
- Ti si onaj - reče promuklim, pretećim, zadihanim glasom
- koji zverski tuca moju ženu.
Lepo kazano, pomisli Kroker. Toniju Dekamilu on reče:
- Ja sam čovek koji je ne mlati.
Nije bilo ničeg intelektualnog niti racionalnog u njihovoj
uzajamnoj mržnji. Bili su kao dva bika, opijeni krvlju,
zagrejani, odlučni da zadrže teritoriju, glavnu ženku i krdo.
- Ona misli da si sjajan - reče Toni Di mirno. - Bez obzira
na to ja ću ti razneti mozak.
- Zar je ni najmanje ne poštuješ? - bilo je smešno pitanje,
ali Toni nije ni obratio pažnju na to. Možda nije bio
raspoložen za tu vrstu razgovora.
On podiže jednu ruku i vrata na linkolnu se otvoriše.
Izađe Sal, bez sumnje Tonijev telohranitelj. Nosio je moćnu

pušku kao pravi stručnjak, zaljulja je uvis i namesti na krov
kola, ciljajući pažljivo. Kroker je video da je Toni čitavu
koreografiju pažljivo osmislio. Bio je na nišanu, Toni nije bio
na liniji vatre, neće morati ni da se skloni. jedino ako sam to
ne bude želeo da mu krv žrtve ne uprlja salka kravatu. Nije
važno. Sa njegovom ljubavlju prema detaljima možda ima
nekoliko kravata za zamenu u linkolnu.

Sal stavi obraz na nišan puške: ciljao je.
- Jesi li spreman da umreš, kurvin sine? - glas Tonija Di bio
je promukao.
- Ko je spreman na to? - Kroker sada nije razmišljao o
životu i smrti već o tome kako Toni Dekamilo treba da nauči
u čemu je razlika između misli i emocija. Možda zbog toga
nije mogao da prestane da mlati ženu.
Margerite. Mislio je na nju i odmah mu je bilo jasno da ne
želi da umre, naročito ne od ruke ovog ludaka. Ali bila je to
čudna situacija. On nije bio u položaju da odlučuje, a čak i
da jeste, naslućivao je da Toni Di nema namere da ga sluša.
On je bio besan što je dopustio sebi da bude doveden u
ovakvu situaciju. Boravak na Marko Ajlandu otupeo je
njegove instinkte. Suviše alkohola, suviše zezanja s
mušterijama, suviše dremanja na suncu. Čovek postaje
opušten. a mnogo pre toga izgubi oštrinu. To se njemu
dogodilo i sada će platiti krajnju cenu za svoj greh. Koliko je
sjajnih policajaca palo kao žrtve jedne fatalne greške,
jednog proiusta. Sada je bio red na njega.
Isuse.
Setio se Aliks na Marko Ajlandu, okupane zracima sunca
koje zalazi: nemoguće lepa žena, manekenka koja se tako
iznenada zaljubila u njega. Setio se Margerite, tako
kompleksne, tako jake volje, nepredvidive, opterećene
ljubavlju svog brata i njegovim nasleđem, pmperijom
sazdanom na krvi, uticaju i odlučnosti. Setio se Nikole u
Tokiju, njihovog prijateljstva iskovanog u bici, međusobnog
poverenja koje je proizlazilo iz toga što su spasli život jedan
drugom. Setio se svog oca, ubijenog u mračnoj ulici Paklene

kuhinje, njegove policijske uniforme natopljene krvlju. Majka
nije dala da se sahrani u toj odeći, štaviše bacila ju je u
smeće. Kroker ju je izvukao iz kante, savio u plastičnu vreću
i sklonio. Izvadio ju je onog dana, ukrućenu i crnu od krvi
svog oca, kad je postao detektiv.

Kao da se sve događalo usporeno; Kroker vide kako Toni
Di klimnu glavom. Gotovo da je mogao da oseti kako se
Salov prst grči na okidaču, kako cilja u njega kroz nišan.

Čuo se zvuk eksplozije, ali metak ne pogodi Krokera. Srce
mu je udaralo u grudima. Čuo je ječanje i on i Toni Di se
okrenuše u istom trenu. Sal je bio zakucan za gomilu cigala i
betona, a puška mu je bila na rukohvat od njega.

- Šta, do đavola…
- Nemoj da pokušaš da doznaš šta je bilo - reče
zapovednički glas - to bi bilo suviše za tebe.
Kroker vide osobu kako ide preko otpada. Bio je nešto
stariji od Tonija, uprkos haosu od nesavladive, kovrdžave
kose i širokog osmeha adolescenta. Hodao je preko
neravnog tla na dugim, snažnim nogama.
Toniju pade donja vilica na grudi.
- Marijo. majko božja. Bed Klams.
- Lično - reče Čezare Leonforte, a cerenje nije prestajalo.
- Imaš muda kad smeš da stupiš na moju teritoriju bez
dozvole.
Leonforte je radoznalo posmatrao Tonija kao da je
egzotična životinja u zoološkom vrtu.
- Misliš? Da, znam da sam imao dogovor s Dominikom,
neka njegova duša počiva u miru, da ću ostati na Zapadnoj
obali a da će on držati istočnu - on sleže ramenima - ali znaš
kako je, savetniče, ljudska priroda je promenljiva. On sleže
ramenima. - Dom je počeo da se širi na zapad, pa sam ja
krenuo na istok.
- Jebeni gavone! - vrisnu Toni lica pocrvenelog od besa. -
Došao si ovamo, ubio mog telohranitelja, tražiš rat!
- Smiri se, savetniče - reče Leonforte. - Ja samo štitim
svoje interese. Samo zato što si dopustio da tvojim životom

upravljaju muda, ne mora da znači da ja treba da se složim s
tvojim greškama.

Imao je oči ubice. Skrama crvsnog ludila plesala je blizu
površine njegovih zenica. Kroker je to video mnogo puta za
vreme sukoba na ulici. Ali ovde je bilo razlike; Leonforte je
širio neki mir oko sebe i sračunatost što nije bilo u skladu s
ludačkim pogledom njegovih očiju. Bilo je to, pomislio je
Kroker, kao da dvoje ljudi živi u istom telu.

- O čemu govoriš?
- Kad ćeš se probuditi, savetniče? Ti si jebeni amater koji
pokušava da uđe u igru koju ne može ni da razume.
- Ne moram da slušam to đubre. Ovo je moj lični obračun
s ovom barabom. Šta ti hoćeš sa njim?
- Ne napreži suviše taj svoj mozak. Reći ću ti nešto,
savetniče, zašto se ne odvezeš natrag preko reke u svom
novom liikoliu, kome se, uzgred budi rečeno, veoma divim,
pa ćemo razgovarati o svemu nekog drugog dana.
- Šta? Misliš da možeš da doplešeš na moj posed i još da
mi naređuješ?
- Polako, savetniče. Potrebna ti je ili doza halciona ili
dobar kokain, možda bi bilo najbolje oba.
- Ti si mrtav čovek, Bede Klamse - glas Tonija Di bio je
težak od pretnje. Takvim glasom je uspevao da impresionira
izvršne producente u Paramauitu i Em-Dži-Emu.
A Čezare Leonforte nije bio ni dirnut. On coknu jezikom i
pojaviše se dva krupna čoveka u mantilima. Ispod mantila
izvukoše automatske revolvere MAC-10.
- Nećemo da se svađamo, savetniče. I da bih pokazao
svoju iskrenost, neću obratiti pažnju na to što ste mi pretili.
Ne želim neprilike…
- Ali ih imaš… druže.
-…a ni vi ih ne želite.
Toni pogleda MAC-10, pa Krokera.
- Ne mogu da verujem u tvoju sreću, a ni ti ne bi trebalo
da veruješ.
Krokerovi zubi zacvokotaše.

Primoran da posluša Čezara Leonforta. on se povuče u
relativnu bezbednost svog linkolna. Lice mu je bilo bez kapi
krvi. Izgledao je kao da će se onesvestiti.

- Zažalićeš što si ikada došao ovamo, Bede Klamse, to ti
je moje jebeno obećanje.

- Veliki čovek - reče Leonforte dok je Toni odlazio. Onda
se okrete Krokeru i nasmeja se. - Da se samo vidiš. Kao da si
spreman za vešala. Odmahnuo je glavom. - Taj tip se nije
šalio. Hteo je da ti stavi muda u procep.

- I tvoja, takođe. Zato smo mi neka vrsta srodnih duša, je
li?

Leonforte je posmatrao Krokera neko vreme.
- Blagn Bože, ti si hladnokrvno đubre - žmirnuo je. - Ili da
naredim jednom od momaka da proveri da li si se upišao?
- Šta, zar nema riba u blizini da to obave?
Čezare Leonforte zabaci glavu i nasmeja se, ali se brzo
povrati.
- Šali se s tim koliko hoćeš, ali meni zahvali što si još živ,
Krokeru. Sada želim da mi se uzvrati.

***

Vibracije su ispunjavale Nikolino telo neujednačenom
muzikom. Nalazio se u zadnjem delu vojnog džipa glavnog
inspektora Van Kita. Imao je povez na očima, ruke i noge su
mu bile vezane čeličnom sajlom. Prema podacima koje je
dobijao pokušavao je da nešto zaključi. Čuo je kako Van Kit
urla i naređuje vozilima da se sklone u stranu. Udahnuo je
miris sveže jegulje, isečene šećerne trske, loigana i
rambutana, voća specifičnih mirisa.

I ne otvarajući svoje oko tanđiana mogao je da zaključi
da ga vraćaju u Sajgon. Znači da ga neće odmah ubiti, kako
je Van Kit najavio. Nema sumnje da su planirali da ga
ispituju pre nego što ga nostave pred streljački vod. Nije
trebalo ni da pomišlja na advokata ili na suđenje: znao je da
su mu takve pogodnosti civilizovanog sveta nedostupne.

Znao je šta treba da radi. Šindo je bio mrtav, a sada,
sada je bila mrtva i Bej. Bio je sve bliže razrešenju ubistva
Vinsenta Tina. Sada je znao ime kibernetičara teorijskog
jezika koji je sastavio ilegalni Či-hajv hibridni kompjuter. Bio
je to Rus po imenu Abramanov, koji se krio negde
severozapadno od Sajgona. Cu Či tuneli su bili na pola puta.

Znao je šta sada treba da uradi. Šindo je bio ubeđen da
glavni inspektor Van Kit zna više o Tinovoj smrti nego što je
bio spreman da prizna. Nikola je znao da mu je potrebno da
bude dvadeset minuta nasamo sa njim da bi izvukao
informaciju.

Dvadeset minuta. Koncentrisao se na sajlu koja mu je
stezala članke na rukama i nogama. Napola je ležao na
jednom od zadnjih sedišta džipa. Sajla mu nije predstavljala
problem. Mada je bila čvrsto vezana. Nikola je istegao
mišiće i ligamente kad su ga vezivali. Sada ih je stegao pa je
ostalo dovoljno prostora da je mogao da istegne prste i nađe
čvor.

Bio je veoma obazriv, mada uz poskakivanje džipa teško
da bi neko otkrio šta on to radi čak iako su povremeno
bacali poglede na njega. Oslobodio je ruke za deset minuta.
Onda je počeo da odvija sajlu sa članaka na nogama. Kad je
spala, polako je pokretao glavu napred-nazad na naslonu
zadnjeg sedišta, kao da mu poskakuje zbog strašnog
truckanja po neravnom drumu. Povez se penjao dok na kraju
nije spao.

Nikola se nađe oči u oči sa glavnim inspektorom Van
Kitom. Uperio je ruski revolver u njega.

- Ne vredi - rekao je. - Vidite, ja znam ko ste vi. Ili bolje da
kažem šta ste. Znam šta vi možete da uradite i verujte mi
neću vam to dopustiti. Pre ću vam prosvirati metak kroz
mozak i to odmah. Nikola se pomače, a on zapreti: - Ne
igrajte se sa mnom, ja mislim sve ono što kažem.

Otvorivši svoje oko tanđiana. Nikola je znao da Van Kit
govori istinu. Opustio se zavalio na zadnjem sedištu. Čak

iako je bio odvezan, sada je bio dalje od slobode nego onda
kad su ga ubacili u džip u Cu Čiju.

Ćutali su dok se vozač provlačio kroz zakrčene prilaze
gradu. Nikola je odmah shvatio da Van Kit ne namerava da
ga odvede u policijsku stanicu. Bio je to gadan znak. Pitao se
čije naredbe Van Kit sluša. Čovek kao on, usred intriga
Sajgona i njegove Okoline, morao je da bude na platnom
spisku nekoga od glavnih gazda. Ako je bio dovoljno
preduzimljiv i mudar, Van Kit je mogao da kombinuje razne
odgovornosti a istovremeno da ih drži razdvojene. On
svakako ne bi dopustio gazdama sa Šana da saznaju da
prodaje i tajne informacije i daje zaštitu jednom
međunarodnom trgovcu oružjem u oblasti. Nikola je znao da
mora da se koncentriše na to da preživi kako zna i ume.
Izgleda da je Van Kit radio po nečijim naređenjima, a taj
neko je mogao da bude povezan sa Tinovom smrću. Nikola
je krenuo tim pravcem. Bej mu je dala ime čoveka ruske
narodnosti. Abramanova. Ali Abramanov je bio tekki -
zanesenjak, nije bio biznismen. Pored toga, on ne bi imao
uticaja u Vijetnamu; ovde Ruse nisu podnosili.

Ko je bio iza Abramanova? Nikola nije mogao da izbegne
sumnji da ma ko da je bio, bila je to ista osoba koja je
naredila da se Tin ubije. Sasvim je bilo logično da Nikola
pomisli da ga vode kod tog čoveka ili neku od njegovih
grupa. Samo ako poživi dovoljno dugo…

Najzad su stali ispred bezlične zgrade na kojoj je bio
samo broj, zakucan na fasadu koja se krunila.

Ta adresa mu je nešto bila poznata. Bicikli i tricikli su
prolazšš kraj njih dok su izlazili iz džipa. Nikola je mogao da
oseti kako su slobodni ti prolaznici i koliko su srećniji od
njega uprkos tolikom siromaštvu. Ti ljudi, iako bedni, imali
su nešto dragoceno što on nije imao.

Zgrada kao da je bila napuštena. Nikola se onda okrete i
pogledavši niz hodnik, seti se. To je bila zgrada u kojoj je
Vinsent Tin iznajmio prostor za obavljanje svog ilegalnog

posla. Tako je bar tvrdio Šindo. Osećao je da je sada korak
bliže tome da reši zagonetku Tinovog ubistva.

Vozač je išao ispred njega, a Van Kit iza. Tako su se
penjali metalnim steneništem. Ali pre nego što su stigli do
prvog odmorišta, prolaz im prepreči neko ko se spuštao.

- Glavni inspektore - reče lepo oblikovan glas.
- Vi! - Van Kit je bio nepokretan kao statua.
- Ja ću od sada voditi računa o njemu - reče Seiko.
- Nemoguće! Da li znate za šta je optužen?
- Ja sve znam.
- Čak i da je tako. ja ne mogu olako…
- Ovo sam ja sa kojom razgovarate, Van Kite. Možete i
hoćete.
Nikola, koji je slušao ovaj razgovor, oseti kako srce
preskače jedan otkucaj. Ova lepa Japanka, Seiko Ito, bila je
njegova pomoćnica. Ona je predložila da se unajmn Vinsent
Tin i da se postavi za direktora Sato-Tomkin filijale u
Sajgonu. Očigledno je bilo da je ona umešana i u
krijumčarenje Či-neuročipa iz Tokija do Tina, ovde u Sajgonu.
U Nikolinom odsustvu i bez solidnog dokaza, Tanzan Nangi,
Nikolin partner, poslao ju je ovamo da preuzme operaciju,
nadajući se da joj je dao dovoljno konopca da se obesi. Ako
je ubeđena da joj veruje uprava iz Tokija, rezonovao je
Nangi, možda će postati neobazriva pa će se odati.
Ona je sada bila ovde, u zgradi u kojoj je Tin iznajmio
prostor i ne samo da je bila povezana sa glavnim
inspektorom sajgonske policije već je očigledno imala
uticaja na njega.
Seiko koraknu niz stepenice, do mesta gde je Van Kitov
vozač blokirao prolaz. Nosila je usku haljinu od sirove svile
crne i tirkizne. Ruke i noge su joj bile nage. Nije imala
minđuše, ali je na levom članku je nosila veličanstveno
izrađenu srebrnu narukvicu. Bila je lepa i čvrsta i videlo se
da je veoma odlučna. Taj izraz Nikola nije nikada ranije video
na njenom licu.

Vozač pogleda ispitivački u svog gazdu, koji mu kratko
klimnu glavom i on stade u stranu.

- Hajde, Nikola - reče Seiko i očeša se o njega dok je
prolazila. - Svakako ste umorni posle toliko napora.

Hteo je da kaže da nije, da treba da ode, da ga ostavi
sada kad je bio tako blizu cilju. Ona je mislila da ga spasana,
ali je samo vratila unazad njegovu istragu, možda fatalno.
Ali kako je sve to mogao da joj kaže kad je Van Kit buljno u
njih?

Nije imao izbora. Prošao je pored lažnog policajca prateći
Seiko niz hodnik. Ispred sebe je mogao da vidi sjajan otvor
vrata koja su vodila na ulicu po kojoj su zujali bicikli i tricikli,
slobodni kao crne ptice na nebu.

***

- Toni misli da ste vi ubili Dominika Goldonija.
- Ali vi znate da nije tako, gospodine Krokeru.
- Da, činjenica je da ja to znam.
Čezare Leonforte nasu obojici kaberne džordan koji je

naručio.
- Život u Kaliforniji ima mnogih prednosti, a jedna od njih

je i to što ste najbliži proizvodnji najboljih vina u Americi -
srknuo je vino boje rubina. - Navikao sam da pijem
italijanska vina i još ih volim, ali vina Nape i Sonome… -
pogledao je u čašu. - Sjajno! Kao Japanci.

- Japanci?
Kroker i Čezare Leonforte su sedeli u pomodnom Traj Bi
Kej restoranu u zapadnom delu Menhetna, južno od Kenel
strita. Prijatni restorani sa kariranim stolnjacima u Maloj
Italiji nisu bili dovoljno dobri za Beda Klamsa. Duga, uska
prostorija je podsećala na fabričku halu sa visokim
prozorima, vidljivim cevima i kelnerima u crnim
pantalonama i košuljama bez kragni.
- Pedesetih i šezdesetih godina - reče Leonforte - natpis
“napravljeno u Japanu” bio je sinonim za jevtino đubre. Tako

je nekada bilo i sa kalifornijskim vinima. Ali pogledajte sada!
On podiže čašu. - Na ovim vinima nam zavidi svet. A
japanska industrija. uprkos problemima koje ima, ipak je
došla do toga da se više niko ne šali sa tojotom. Sada se
smeju kadilaku. Ja lično ne bih voleo ni da me mrtvog nađu
u kadiju.

- Oprostite što sam radoznao - reče Kroker - ali kako to da
znate za mene?

- Nije to tako teško ako malo razmislite - Leonforte
mahnu rukama kroz vazduh - imam pristupa elektronskim
komunikacijama kao većina ogranaka onoga što se
eufemistično naziva zakonom u ovoj zemlji. Zavali se
unazad, osećajući se nezadrživim. A zašto da ne? Upravo je
ponizio svog rivala, najurio ga sa poseda, oteo nekoga za
koga su njegovi izvori informacija tvrdili da je federalni
agent, a uz put mu je još i spasao život.

- Stvarno? Ja sam bio spreman da mislim da te
elektronske veze nisu dostupne osobama koje nemaju prava
na to.

- Ko kaže da ja nemam prava? - Leonforte se nasmeja
kad ga Kroker zaprepašćeno pogleda. - Pa, dobro nemam
prava. Tehnički rečeno. Ali ne misle svi tako, ili nisu dovoljno
pažljivi da me zadrže. Ljudi u vladi imaju suviše posla.

- I male plate.
Leonforte se isceri.
- Baš tako, goslodine Krokeru. Mala plata je prokletstvo
birokratije. To objašnjava sve što treba da se objasni o tim
ljudima - govorio je o “tim ljudima” kao da su oni drugačiji i
niži oblik života. - Oni vode poslove zemlje, a zadobijanje
njihovog poverenja ili tačnije njihovog interesa je moja prva
briga.
- Podmazivanje točkova - Kroker stavi hleb namočen u
maslinovo ulje u usta. Vino mu je nagrizalo prazan stomak.
Ne vraćate se svakog dana iz mrtvih, naročito ne u društvu
đavolovog učenika.

Leonforte podiže ruku, dajući na znanje kelneru da želi
još jednu flašu.

- To je činjenica. Svakim kolima je potrebno povremeno
podmazivanje, naročito onima koja žive na niskokaloričnom
gorivu.

Iz ove blizine Kroker je mogao da vidi da Leonforte ima
tanak ožnljak preko polovine grla. Nije se trudio da ga
sakrije; štaviše, čovek kao on mora da je bio ponosan na to
što je govorilo o mladalačkoj hrabrosti.

- U redu, znate ko sam. Pa šta sada?
Leonforte je čekao da kelner otvori flašu i naspe malo
vina u čistu čašu. Odmahnu kelneru da ode i ne probavši.
- Evo u čemu je stvar, gospodine Krokeru? Šta je vama da
sledite Margerite Dekamilo?
- Ozbiljno očekujete da vam ja to kažem?
Leonforte je sada probao vino. Napravio je predstavu od
toga, a onda je nasuo vino u obe čaše.
- Reći ću vam nešto što će vas možda šokirati. Imamo
nešto zajedničko. To je Dominik Goldoni. Obojica smo
opsednuti njime.
Kroker ne reče ništa, ali uprkos hlebu, kaberne se gadno
obračunavao s njegovim stomakom.
- Možda mislite da sam pun govana, ali čak iako je tako,
bolje da još jednom razmislite o toj stvari. Moj otac Džoni,
neka Bog da mira njegovoj duši. bio je čovek iz stare škole.
Šta želim time da kažem? On je bio heroj, veći od života. Bio
je zainteresovan za osnovne stvari u životu: novac, uticaj,
poštovanje. Mnogo je tucao. Odveo me u burdelj, kad sam
imao dvanaest godina. To je bila tradicija. Posmatrao je dok
smo ja i kurva obavljali tu stvar. Možda je hteo da me
poduči, ko, do đavola, zna? Ali od tog trenutka me smatrao
muškarcem. Posle šest meseci mi je stavio revolver u ruku i
učio me da pucam, čak i po mraku. Bio je vojnički nastrojen
taj moj otac. U svakom slučaju bila je to jebena priprema. Za
šta? Da očvrsnem. “Nisi muškarac ako nisi čvrst”, govorio mi