Eric van Lustbader -Ploveci Grad

Rok je ostavio Abramanova da radi na poslednjem
stepenu Baklje. Izašao je iz opservatorije, tople ćelije, sišao
je niz stepenište i prešao preko imanja. Razne pomoćne
zgrade, barake, magacini, stražarska mesta bili su izgrađeni
i ograđeni jakim, visokim zidom. Bilo je puno naoružanih
ljudi tako da se sticao utisak da se čovek nalazi unutar neke
kasarne.

Rok zastade kraj kaveza. Bio je visok dva metra, veoma
uzan, načinjen prema zamisli Vijetkonga. On ga je načinio od
bambusa prekaljenog vatrom, povezanog najlonskim
konopcima. U njemu je bio čovek koji je polako umirao od
gladi i žeđi. Bio je uhvaćen kad je pokušavao da se izvuče sa
kilogramom napola prerađenog opijuma iz Plovećeg grada, a
prijavio je da je droga uništena zbog viška kiseline.

Rok ga je posmatrao kako je pao na tvrdo tlo. Nije imao
više snage da stoji. Užasan smrad koji je dolazio od njega
bio je nepodnošljiv. U očima mu se videlo ludilo. Mučenju ga
je naučio Do Duk. Imali su mnogo toga zajedničkog, rituala,
ubistava, tajnih znanja koje samo nekoliko ljudi može da
razume. Ali Do Duk je bio mrtav. Ubio ga je Nikola Lajnir. Do
Duk mu je bio tako drag kao žena, ili najbolji prijatelj, mada
nikada nije mogao da odredi vrstu njihove veze. Obojica su
je prihvatali kao činjenicu. Kad je Rok mislio o Nikoli Lajniru,
čudne misli su mu prolazile kroz glavu. Znao je koliko je
Nikola opasan, ali utoliko su te misli bile stimulativnije.

Čučnuvši kraj kavez Rok gurnu jednu ruku kroz rešetke od
bambusa, uhvati iscrpljenog čoveka za grlo i poče da uživa
u skoro opipljivom ludilu, osećajući se tako bliže Do Duku.

On najzad ustade i krenu preko imanja, do zgrade koja je
bila okrenuta prema laboratoriji. Uđe u kancelariju i sruši se
u kožnu fotelju.

- Imate problema s njim - reče poznati glas iz ugla
kancelarije.

- Sa kim?
- Abramanovom.

Rok se okrete sa kožnom foteljom. Pre mnogo godina
general sa četiri zvezdice sedeo je u njoj i davao naređenja
koja nisu imala nikakvog smisla u jednom ludačkom ratu.
Sada je to bila Rokova fotelja. Zamišljao je da je on bolje
koristi nego što je to general ikada radio.

- Abramanov će to obaviti - reče.
- Na vreme?
- Da.
- Imamo klijente koje ne bih želeo da razočaramo.
- Ne treba da vas podsećam da imamo određenog
klijenta koga ne bismo smeli da razočaramo - reče mu Rok. -
Ne brinite. Nećemo nikoga razočarati.
Dugo je vladala tišina. Ptica se oglasi iz šume. Tropsko
sunce je prolazilo kroz šalone od bambusa i šaralo je
unutrašnjost prostorije šarama nalik na one na tigrovim
leđima. Prostorija je mirisala na ulje i znoj.
- Mislim da omekšavaš - reče čovek iz senke.
Rok pogleda osobu u uglu koja mu je tokom godina
postala bliža od svih devojaka sa kojima je spavao. On se
osmehnu.
- Pun si govana.
- Misliš? Pustio si Nigatu.
- Nisam ga pustio; on se sam oslobodio odavde. Ali već je
bio lud. Umirao je od radijacije. Zašto bih traćio vreme
sledeći ga? Nije mogao da ode daleko. Njegove kosti su
odavno očišćene negde u džungli.
Figura se pomače.
- Nije trebalo da se mešaš u sastanak u Či tunelima.
- Ta kučka. Znaš li šta znači Bej? Sedam. Ona je bila
sedmo dete, nesrećno. Tucala se s onom barabom
Vinsentom Tinom. Zaslužila je da umre.
Figura pucnu prstima.
- Njena smrt je potresla Lajnira: on je to shvatio lično, kao
što sam te i upozorio da hoće. Onda da bi sakrio svoju
grešku, koristio si Delakroa, klijenta, da pokuša da smakne
Lajnira.

- Klijent je bio savršen izbor.
- Bila je to greška.
Rok skoči napred, a iznenadna navala krvi učini da
njegovi ožiljci pobele pod tamnom kožom.
- Sranje! Sada je to greška jer nije uspelo. Ne pokušavaj
sa mnom ta revizionistička govna jer neće uspeti.
- Lokalni to dobro prihvataju.
- Oni su neobavešteni i neobrazovani - reče Rok pošto je
razmislio. - Zeka Rodžer bi uspeo da im ispere mozgove.
- U svakom slučaju rušenje prošlosti nije ispiranje mozga.
To je samo sloboda da se izraži mišljenje.
- Istorija nije mišljenje, prijatelju moj - reče Rok - to su
sećanja i činjenice.
- Stvarno? Pitam se da li bi se uspomene generala u čijoj
stolici sediš složile s tvojima kad se pomene Nam.
Rok odmahnu rukom.
- Neću o tome da diskutujem sa tobom. To je davanje
vrednosti nečemu što nije vredno. Ustao je. - Idemo da
pustimo još jednog.
- Još jednog? Bože, bolje da obučem svoju olovnu
pidžamu.
Rok pogleda u senku gde se nalazila figura.
- Tako je, šali se sa tim.
- Ne dopada mi se pomisao da se Timoti Delakroa muva
Sajgonom.
- Ne brini. Neće govoriti ni sa kim.
- Šta si mu uradio? Zašio usne? To bi bilo u tvom stilu.
Rok uze komad konopca.
- Znaš, jedva te prepoznajem. Kad sam te prvi put video,
bio sam ubeđen da ćeš se stopiti s domorocima. ali sada
vidim da sam pogrešio. To je zbog onih francuskih filozofa,
onih kripto-nacista čija dela stalno čitaš. Okrenuli su ti glavu
na pogrešnu stranu - on sleže ramenima. - Do đavola,
mislim da smo se obojica promenili od onih davnih dana u
Laosu.

- Ti nisi. Znaš li šta je tvoj problem? Zaglavio si se u
vremenskom tesnacu. Još si Divlji dečko, živiš u
sedamdesetim. Probudi se momče, sada su devedesete.
Ovde se sada igra sasvim nova igra.

***

Iton skver je bio miran kao grob u taj noćni sat. Susnežica je
udarala po pločniku, dobovala po krovu neobeleženih, kola
koja je Mejdžor pozajmio. Kroker skrete na Kings roud.
Farove je ugasio još pre jednog i po bloka.

Krokerova briga zbog Vesper sada je bila u punom
zamahu. Ako je ona rukovodila Morganom Ink, mora da je
bila duboko umešana u poslove Godaišua. Bila je to još
jedna potvrda da je Dedalus bio glavni oslonac Godaišua u
Americi, pošto je Vesper bila tako blisko povezana sa njim.

On skrete za ugao, nađe se na Iton skveru i žureći kroz
gadno vreme, priđe beloj petospratnici, neupadljine fasade.
Oklevao je samo trenutak, a onda krenu stepeništem pod
zaštitom trema sa stubovima. Zazvoni na mesingano
zvonce.

Medžor je pomoću svog kompjutera otkrio da je vlasnica
kuće jedna starija žena koja se preselila na selo zbog
sifizema pluća. Kuća se izdavala, ali prema podacima agenta
za nekretnine koga je Medžor pozvao na pejdžer, sada je
bila prazna. Nije ga trebalo uznemiravati drugim podacima.

Posle prilično dugog vremena vrata se otvoriše sasvim
malo. Mlada žena svetlih očiju i kratke kose pogleda ga
ispitivački.

- Mogu li da vam pomognem? - iza nje se video deo
foajea popločanog mermerom, s kristalnim lusterima.

- Mislim da sam se izgubio - reče on brzo - tražim - on
izvuče mapu Londona - Iton teras.

- Bojim se da su vas uputili u pogrešnom pravcu. Ovo je
Iton skver.

- O, prokletstvo - on bacp pogled na sat. - Da li je to
daleko odavde? Užasno kasnim na sastanak.

- Nije. Imate li prevoz?
- Kola, mislite? Nemam. Taksi me je ostavio ovde - on
pogleda susnežicu. - Pitam se da li bih smeo da vas zamolim
da mi pozovete drugi taksi?
Svetle oči su ga posmatrale neko vreme kao da je na
testu.
- Sačekajte ovde - reče žena i postavivši kratak lapac na
vrata.
Dok je slušao klepetanje njenih peta preko mermernog
poda, on brzo izvuče komad izolirbanda koji mu je Medžor
dao, otkide komadić i zalepi ga preko elektrnčne brave na
ivici vrata tako da ne mogu da se zaključaju.
Vratila se trenutak kasnije.
- Uskoro će vam doći taksi.
- Mnogo vam hvala. gospođo… - ali vrata su već bila
zatvorena pred njegovim nosem.
On se vrati stepeništem, pogrbi ramena i sačeka taksi.
Nije znao da li ga žena svetlih očiju posmatra, ali nije smeo
da rizikuje. Kad je taksi stigao, uđe u njega i reče vozaču da
ga odveze na Iton teras. Ali samo što je prošao jedan blok,
on mu reče da stane, plati mu i požuri ulicom po susnežici
koja je neumorno padala. Kad je stigao do Iton skvera, on se
držao senki, pa kliznu ispod trema bele kuće.
Zadržavši dah, okrete jabuku na ulaznim vratima. Dok je
tiho kliznuo unutra skide traku, sa električne brave.
Išao je kroz ulazni hol, osluškujući da li nekog ima,
uključivši i ženu svetlih očiju. Mesto nije bilo ovakvo kakvo je
on zamišljao kad je gledao kuću spolja. Nije bilo tapaciranog
nameštaja, viktorijanskih stočića ni ukrašenog kamina.
Enterijer je bio hladan i moderan, sve je bilo crno, belo i u
jednom ledenom sivom tonu. Sve je imalo čiste linije,
precizne uglove.
On priđe podiožju okruglog, crnog, uvijenog metalnog
steneništa. Mogao je da čuje sat kako kucka, a onda

prigušene glasove. Skide cipele i priđe metalnim prečkama
koje bi pojačale i najmanji zvuk.

Glasovi su sada bili jasniji: razgovarale su dve žene.
Zastao je na vrhu stepeništa. pogledao niz hodnik, koji se
granao u dva pravca, na svakom su bila četvora vrata,
savršeno simetrična. Svetlost je osvetljavala hodnik kroz
poslednja vrata s desne strane.

On je klizio hodnikom, odabrao vrata s leve strane, pre
kraja hodnika. Soba je bila u mraku. Trebalo mu je malo
vremena da mu se oči priviknu na tamu. Video je krevet,
toaletni stočić, noćni ormarić i vrata na zidu prema
osvetljenoj sobi. Prošao je kroz njih, našao se u prostranom
kupatilu. Mermerni blokovi i ogledala na sve strane. Na
najudaljenijem kraju kupatila bila su vrata kroz koja se
prolazilo do one sobe. On priđe vratima. prisloni uvo na njih.
A onda, s rukom na jabuci, okrete je i otvori vrata veoma
malo dok se ne ukaza osvetljena soba.

Neko je prošao ispred lampe. Vesper? Ne, neko drugi; brz
pogled otkri poznato lice.

Kroker je mogao da vidi njenu senku kako se kreće po
zidu. A onda, u dva koraka, ona stiže do vrata od kupatila i
širom ih otvori. Bila je to Čeleste. Margeritina sestra.

12.

Jošino

Jošino je bilo sveto mesto. Tu su se vekovima kalili heroji u
krvi i žrtvovanju. Jamabuši su dolazili na mukotrpnom
hodočašću preko strmih planinskih stena, gde je Šugendo,
sinkretski i živ amalgam šintoizma i budizma, još
preživljavao, uprkos naporima dvestogodišnje vladavine
Tokugava šogunata da ga iskoreni. Tokugava, opsednut
moćju i uništenjem svih mogućih neprijatelja, stvarnih i
izmišljenih, podržavao je budističku formalnost. Ako svi
Japanci budu budisti, rezonovali su šoguni, oni će biti
zabeleženi u najbližim hramovima i zato će moći lako da im
se uđe u trag. Šintoizam to nije zahtevao od svojih
sledbenika. Njegova jedina pravila diktirala su godišnja doba
i kami - duh - oblasti gde je izgrađen Šinto hram. U Šintou
nema Boga, nema Bude već postoje duhovi čuvari koji
naseljavaju svaki atom svemira. Padine planine Jošinoa bile
su pokrivene, pričalo se, sa sto hiljada trešanja, čiji su
ružičasti cvetovi najsvetlije boje tri dana u proleće davali
najdivniji i najupečatljiviji pogled u čitavom Japanu. Tokom
vekova japanski carevi su hodočastili u Jošino da bi se
klanjali kamiju planine. Tu su stigli Nikola i Tači sledeći
obaveštenje koje su dobili od jakuza podojabuna Kinea Otoa.
poznatog i pod imenom Zao.

- Zao je doveo V.I. Pavlova ovamo da bi se sreo sa
čovekom po imenu Nigata - reče Nikola dok su išli uskom
planinskom stazom. U ovo doba godine, Jošino je bio uronjen
u maglu tako duboku da je čovek imao utisak da se planina
dizala sve do neba.

- Prema Zaou taj Nigata je nešto kao isposnik i postao je
Šugendo monah.

- Ja sam mislio da je nekada bio nešto drugo - reče Tači.
Nikola klimnu glavom, primetivši da Tači ima samo kratko
sećanje na ispitivanje Zaoa. Šta je prizivalje Šukena učinilo
sa njim?
- Da. Bio je neuklearni fizičar. Ako ovo zvuči čudno, ima
još toga. Nigata se vratio u Japan pre šest meseci posle
dugog boravka u Vijetnamu.
Tačijev vrat pucnu dok je skretao pogled s druma prema
Nikoli. Kola divlje poskočiše preko rupe, pa Nikola reče.
- Pazp, Tači!
- Vijetnam - reče ojabun - nije valjda imao veze sa
Plovećim gradom?
- Zao nije znao. Ali je znao da su Pavlov i Nigata govorili o
Abramanovu.
- Imamo vezu sa Rokom! - reče Tači trijumfalno dok je
skretao na uzan prilaz ispred riokana gde su nameravali da
provedu noć.
Plava magla se skupljala po padinama planine tako da
nisu mogli da vide kroz prozore svojih soba. Ovo je bio
riokan novog stila u kome je sve što je nekada bilo do drveta
sada bilo od keramike ili plastike. U tokonami je bio televizor
umesto vaze sa svežnm cvetom. Da bi televizor proradio,
morala je da se ubaci sitnina pa je program emitovan, u
intervalima od pola sata. Zidovi su bili oblepljeni zelenim
tapetom umesto da budu ručno ofarbani. U hodnicima
kojima se išlo prema toaletima bili su postavljeni automati
svih vrsta koji su prodavali sve od vrelog sakea do ledenog
kapučina. To nije bilo mirno mesto i nije imalo nišga od
rustičnog šarma zbog kojeg je tradicionalni riokan bio
prijatno mesto za boravak. Teško je ovde bilo dobiti mesto u
savremenom Japanu. Kao da nije bilo veze sa kulturom koja
je pretvorila stvaranje svakodnevnih potreba kao što su
češljevi i šnalice u visoku umetnost, sve dok se ne shvati da
je Japan samo zemlja fasada.

Prema informaciji koju je dao Zao. Nigata je živeo u dpu
duboke doline koja je ležala između bregova Jošinoa. Brzo su
nešto pojeli a onda napustili riokan, hodajući glavnom
ulicom sela, silazeći prema Šugendo hramu gde su, tako se
pričalo, bili sahranjeni ostaci buntovnog cara Go-Dangoa,
koji je u četrnaestom veku osnovao ovde južni carski dvor.
Put se račvao u podnožju kosine koja je vodila do hrama i
oni krenuše desnim koji je vodio veoma uskom ulicom,
prođoše pored izolovanih prodavnica i raskošnih kuća sve
dok nisu izbili na ivicu stepeništa sa lakiranim tori kapijama.

Vozili su gotovo čitav dan i bili su umorni. Bližilo se veče i
sumrak pretvori tešku maglu u dragulje. Dok su silazili,
svetlost postade vodena i hladnoća poče da se diže sa
šumskog tla, sipeći kroz lišajeve, mahovinu i paprat. Tači
zadrhta, privuče kaput čvršće oko sebe dok su silazili niz
beskrajno kameno stenenište.

- Ovde je jezivo - reče.
Zastadoše jer su čuli neki jeziv zvuk kako odzvanja kroz
šumu koja se sada dizala visoko iznad njihovih glava. Zvuk
se ponovo čuo pre nego što je eho prethodnog uminuo.
Tači se osvrte oko sebe.
- Šta je to?
- Sveštenici pozivaju na večernju službu duvajući u
džinovske školjke - reče Nikola. - Tako rade već vekovima.
Nastavili su da idu kroz gustu šumu, praćeni
vanzemaljskim zvucima koji su odjekivali kroz drveće kao
krici probuđenog kamija Jošinoa. Mogli su da vide tamo
napred da stepenište skreće pod uglom od 45 stepeni
nadesno. Naišli su na ogroman mač zaboden u stenu
obraslu mahovinom. Metalne iskre su letele s ivice mača.
služeći kao podsetnik da je Jošino pun duhova davno
preminulih heroja kao što su bili Minamoto, Jošicune. Ovde
je Jošicune zabo svoj mač u Šinto ceremoniji očišćenja
vatrom. Za Nikolu Jošino je oduvek bio pun posebne
melanholije zbog nesrećne romanse između junaka iz
trinaestog veka i njegove omiljene ljubavnice plesačice

Šizuka, koja je naširoko bila poznata kao najlepša žena svog
vremena. Par je pobegao u Jošino posle neuspelog pokušaja
neprijatelja da oduzmu život Jošicuneu. Šizuka je bila
čarobnica u svojim plesačkim veštinama. Ona je mogla da
okonča sušu dovodeći kišu, a muškarce je dovodpla do suza
svojim eteričnim plesovima. Ovde je sudbina razdvojila
legendarne ljubavnike. Šizuku su izdali i Jošicuneovi
neprijatelji su je zarobili. Dok su silazili poslednjim
stepenicama, ugledali su hram. Nalazio se pored brzog
potoka koji je jurio dolinom. Crveni krovovi i uglačani stubovi
od kedrovine nazirali su se kroz drveće, kao da su prirodni
deo terena. Prešli su preko malog drvenog mosta ispod
kojeg je potočić jurio preko kamenja uglačanog vekovnim
protokom vode. Pored mosta bio je debeo stub visok tri
stope na kojem je stajala bronzana figura zmije-zmaja. Bio je
to Noten O-kami, inkarnacija Zao Gongena, čuvara Jošinoa.

- Kaži mi nešto o Seiko - reče Nikola dok su prelazili preko
mosta.

Tači, posmatrajući Noten O-kami, reče:
- Mislim da bi to bilo vrlo opasno po naše prijateljstvo, s
obzirom da si spavao s njom - okrenuo se Nikoli, a usne mu
se izviše u osmeh. - Zar nismo naučili u Tau-tauu da je tri
broj sukoba?
- Ona je rekla da ti nisi kao drugi ojabuni.
Tači podiže obrve.
- Pa, možda je tako. Ja sam tanđian i zbog toga sam već
drugačiji, zar ne?
S drugog kraja mosta bio je visok japanski kedar, kraj
kojeg prođoše pa nastaviše uz strminu.
- Nisi u stvari hteo da me pitaš o Seiko. Osećam da ti
znaš o njoj više nego što bi želeo.
Nikola zastade.
- Šta sada to znači?
- Već je dovoljno strašno što poznaješ Seiko, ali što ti je
stalo do nje je kao da si upao u živp pesak. Ona je žena koja
nema osećanja za sebe. Ona je ono što su je muškarci

ubedili da jeste. Ako se sada čini da je snažna, to je zato što
su je tome naučili muškarci da bude takva, a među njima
sam bio i ja, plašim se. Ona je izgubila vezu sa tim ko je. Da
budem brutalno iskren, ona nije nikada bila u vezi sa svim
tim.

- I zbog toga je opasna?
- O, da osoba koja nema samopoštovanja, nema
mogućnosti da ceni ljudski život - bilo kakav život. Seiko
može da uradi mnogo šta slušajući zapovednički glas
muškarca. Mnoge ljude možeš da ubediš da nešto urade
novcem, seksom, ideologijom ili obećanjem moći, ali ne i
Seiko. Nju motiviše bilo šta, možda uzdah i zbog toga je
potpuno nepredvidiva.
- Da raščistimo - reče Nikola pitajući se da li Tači zna
priču o strašnoj smrti njenog brata. - Zar hoćeš da kažeš da
ona nije sposobna za ljubav ili za bilo koju drugu ljudsku
emociju?
- Ne. Ja govorim da njena definicija ljubavi ili bilo koje
druge ljudske emocije nije bliska ni tvojoj ni mojoj. A to je
najteža i najopasnija mogućnost, jer ona može lako da
pokaže ono što se čini da je prava stvar. To je pravi šok kad
shvatiš da to nije ono što si ti mislio da jeste.
S njihove leve strane sveštenici sa svojim školjkama
ispod miški sazivali su na večernju službu. Nikola i Tači
prođoše pored dve građevine hrama prema drumu koji je
vijugao dolinom. Nikola reče: - Zašto si ranije rekao da ja u
stvari ne želim da razgovaram o Seiko? Želim.
- Možda. Ali mi obojica znamo šta je tebi na umu.
Šuken. Reč je stajala između njih kao duh na svetkovini,
koji pretvara hranu u pepeo a vino u ustajalu vodu. Tači je
imao Šuken. Budućnost koja je još koliko juče imala mnoge
puteve, sada se svela na samo dve uske staze. Pošto će
Šuken biti prisutan, prizvan ili pod pretnjom da će biti
prizvan, kod svake odluke, suočavanja i mišljenja. Sve što su
sada radili bilo je time predodređeno i ili će biti prijatelji ili

će biti neprijatelji. To je Šuken uradio sa njihovim
budućnostima; nije bilo mesta za kompromis ili sredinu.

- Da - reče Nikola ne želeći da izgovori reč Šuken.
- I naravno ti želiš da znaš da li ću te naučiti kako da
dostigneš sferu.
Nikola ne reče ništa
- Ja već znam tvoj odgovor po onome što si već rekao
- Nikola se okrete Tačiju. - U pravu si. Ne volim jakuzu,
daleko od toga. Ali hteo sam da načinim izuzetak kad si ti u
pitanju zato što su se… Nikola se zagleda u drveće, koje je
obavijala tama. Oštar miris se osećao u čitavoj oblasti -…
naši umovi dodirnuli i javila se prilika da možemo da
naučimo nešto jedan od drugoga. Tači, živeli smo tako
izolovanim životima da sam ja… izgubio ženu zbog te
izolacije. Mislim da sam izgubio nekog posebno važnog iz
istog razloga. U mladosti sjajna izolacija mog internata mi je
bila dovoljna. Ali to je bilo davno i ja sam bio sasvim
drugačija osoba - odmahnuo je glavom. - Imaš prava da
veruješ da sam tražio Šuken od trenutka kad sam postao
svestan da sam tanđian, imao sam razloga za to što ti
nikada nećeš sasvim razumeti. Ali ja ne želim da se pgram
igara moći sa tobom ili bilo kim drugim da bih se dočepao
Akšare i Kšire.
Tači je bio nepokretan dok je dugo posmatrao Nikolu.
Crna ptica prelete iznad njihovih glava, nestade u šumi
kedrova. Najzad reče: - Ko ti je rekao da je Šuken integracija
dve staze Tau-taua?
- Niko, došao sam do toga intuicijom.
- Teorija integracpje je mit, Lajnir-sane. Nemoj da se
razočaraš. Šuken postoji, a kaguoki je njegov jedini put, ali
ono što je tačno to je da Šuken drži dve staze, tamnu i
svetlu, odvojene u umu. Savršenstvo integracije je kao kod
svakog drugog oblika savršenstva u ljudskoj egzistencnji,
nemogućnost.
Tači je video Nikolin pogled, ali nije znao šta to može da
znači. Nije mogao da zna za Kšira vremensku bombu koja je

kuckala u Nikoli.
- Rado ću te naučnti svemu što ja znam. To sam radio sa

svakim tanđianom koga bih upoznao, ali čak i da nisam, dao
bih ti ono čemu su mene naučili. Mi smo prijatelji, zar ne?

- Da - reče Nikola misleći na Seikino upozorenje da je Tači
opsednut Plovećim gradom - jesmo.

Nastavili su dalje. Nigata je živeo u maloj kolibi na kraju
druma. Videli su svetlost kroz maglu. Uskoro se pojavi mala
kuća s kosim krovom. Bila je sagrađena od greda u
tradicionalnom stilu japanske seljačke kuće. Nisu korišćeni
ekseri prilikom gradnje ni bilo kakav lepak.

Kad su došli do ulaznih vrata, Tači reče:
- Daj da ja vodim ovo. Ja znam kako da se nosim s
Rokovim ljudima.
- Otkuda znaš da je Nigata bio u Plovećem gradu?
Tači se lupi po stomaku pesnicom.
- Ovo mi govori.
Lice mu je bilo mračno dok je kucao na vrata. Trenutak
kasnije mršav čovek šezdesetih godina zagleda se u njih.
Bio je tako mršav da je podsećao na ljude iz koncentracionih
logora.
- Da?
Lobanja mu je bila sasvim bez dlaka. Ćelavost ne bi bila
ništa iznenađujuće u njegovim godinama da Nikola nije
primetio da on nema ni trepavica ni obrva.
- Nigata-san?
- Hai.
- Imamo poruku za vas od vašeg prijatelja - Tači koraknu
preko praga. - Zove se Rok.
Nikola koraknu brzo napred i uhvati Nigatu pre nego što
se srušio na pod. Izuli su mu cipele i Nikola postavi mršavog
čoveka na noge. Težio je manje od deteta, a koža mu je bila
crvena i naduvena, sjajna kao plastika.
- Oprostite mi - reče Nigata - ali mislio sam da nikada više
neću čuti to ime.

- Ovaj čovek pati od trovanja radijacijom - reče Nikola
Tačiju, a onda se okrete starijem čoveku. - Nigata-sane, da li
ste lečeni? Treba da budete u bolnici.

Nigata mu se osmehnu.
- Nema leka za ovo od čega ja bolujem. Bolje mi je ovde
nego da postanem predmet naučne radoznalosti.
- Znači da ste bili u Plovećem gradu? - upita Tači.
Nikola je bio svestan da Tačijevo srce radi ubrzanije.
- Dođite - reče Nigata i pozva ih u polumračnu kuću. - Baš
sam hteo da večeram. Hoćete li da mi se pridružite? Odavno
nisam imao goste. Sveštenici me redovno obilaze, ali nikada
ne ostanu. Pozdravio bih društvo, čak i ako vas je Rok
poslao.
Nikola brzo pogleda Tačija, ali ojabun se pravio da to ne
vidi.
- To bi bilo ljubazno od vas - reče Tači a iz njegovog glasa
nestade uznemirenosti.
Pošli su za mršavim čovekom u kuću. Dok se Nigata
polako kretao oko hibačija - ognjišta u podu, Nikola reče: -
Bili ste u Plovećem gradu a sada ste ovde.
- Pobegao sam - reče Nigata jednostavno.
On promeša povrće koje se krčkalo u sosu od soje. Sve se
kuvalo u velikom, gvozdenom kotlu koji je visio sa kuke
iznad hibačija.
- Kao da vam nije stalo kako izgledate.
Nigata pogleda.
- Ja sam već mrtav. Šta Rok još može da mi uradi? On uze
drvene činije i nasu velikom kašikom za sipanje u svaku
dosta čorbe od povrća. Ruke su mu drhtale i on jednom
gotovo prosu jelo na tatami, ali niko se od ljudi ne pomače
da mu pomogne. - Sedite - komandovao je.
Tri čoveka su jeli bez reči. U stvari, izgleda da su pri
apetitu bili samo Nikola i Tači. Mada je hrana bila dobra i
ukusna, Nigata ju je jedva dotakao. Nikola nije bio
iznenađen.

- Vi ste radili na projektu Abramanova, zar ne? - upita
Tači.

Nigata spusti štaiiće i nije se više pravio da jede.
- Vi niste iz Plovećeg grada.
- Nismo - reče Tači - mi želimo da zaustavimo ono što se
događa unutra.
- Vi onda ne znate - Nigatin glas je odjednom bio toliko
umoran da je Nikola pomislio da je tako govorio metuzalem.
- Zato smo došli ovamo da saznamo.
Nigata klimnu glavom.
- Istina je važna - on podiže glavu i njegove grozničave
crne oči se u zagledaše njih. - Otkrio sam da danas ništa
drugo nije važno.
- To je tačno - reče Nikola.
- Da - Nigata klimnu glavom - pretpostavljam da nemam
drugog izbora nego da vam verujem. On sleže svojim
mršavim ramenima. - U svakom slučaju to je dobra iluzija.
Onda im je rekao sve što je znao. Ispričao im je kako je
Rok izvukao Abramanova iz Južnog kineskog mora u
novembru 1991. godine i kako ga je ovaj ubedio da se vrate
na to mesto idućeg proleća, kad su mu se rane dovoljno
zalečile. Želeo je da nađu dragoceni teret koji su Rusi tu
izgubili. Pričao im je kako je Rok izgradio laboratoriju sa
toplom ćelijom za eksperimente koje je izvodio Abramanov
sa visoko toksičnim radioaktivnim izotopima.
- Koliko je moćan taj 114m? - pitao je Tači.
- Kako da odgovorim na to? - Nigatina glava je
poskakivala na peteljci od vrata. - Niko to ne zna. Čak ni Rok
se nije usuđivao da ga isproba u Vijetnamu, pa je tako
prototip načinjen na osnovu čistih nagađanja. Znam iz prve
ruke da je izotop više hemijski otrovan od plutonijuma. To je
materijal iz košmara. Direktan dodir sa česticama je
obavezno fatalan. Njime se rukuje u toploj ćeliji koja se
dobro provetrava i ima unutrašnju atmosferu argona da bi
se sprečila oksidacija. Ali nije uvek tako i zato se javlja
toksična prašina. Onda tu je i gama radijacija o kojoj treba

voditi računa. Element 114m je takav energetski gama
transmiter da onaj ko se nađe na deset metara od njega i
stoji tu samo pet minuta umire.

- Ako je to tako strašno, zašto treba uopšte da se radi sa
njim? - pitao je Tači.

- Iz nekoliko razloga. Element 114m ima visoko ukrštanje
termalnih neutrona i zato je on visoko moćan fisioni
materijal. On ima kritičnu masu daleko ispod uranijuma ili
plutonijuma. A onda njegov poluživot je beskrajno dug.
Znate li šta sve to znači?

- Mislim da bih mogao da pogodim - Nikola je osećao jezu
do kostiju. - Izotop koji je otkrio Abramanov može da bude
sjajan materijal za oružje.

Nigata klimnu glavom.
- Tako je. Abramanov tvrdi da je kritični faktor tako visok
da kad bi neko bio dovoljno lud da postavi samo dve male
opeke izotopa, recimo ne veće od pet inči sa osam svaka,
jednu prema drugoj, to bi izazvalo spontanu fisiju koja bi
dovela do katastrofe.
- Lančana reakcija fizije - Nikolino grlo kao da je bilo
puno. - Koliko bi zahvatila?
- Samo te dve male opeke Abramanov smatra da bi
mogle da unište četiri gradska bloka.
- Blagi Bože.
- Izotop je bio suviše vruć čak i za vruću ćeliju - reče
Nikola.
- Da. Morali smo da obučimo lokalne stanovnike.
pripadnike planinskih plemena. To je ozbiljan posao, a mi
nismo imali dovoljno vremena. Načinjene su greške, ne
velike. ali sa 114m i to je bilo dovoljno. Dok sam ja bio tamo,
petnaest ljudi je umrlo od radijacije. Vidite zašto to onda nije
bilo zgodno za komercijalno korišćenje - Nigata odmahnu
glavom. - Takva šteta. Inače bi Abramanov ostvario jedan od
najvećih snova čovečanstva: pronašao bi bezbedno, jevtino,
praktično neiscrpno gorivo.
Tači se nagnu napred. Plamen mu suknu u lice.

- Da li je Abramanov zadržan protiv svoje volje u
Plovećem gradu?

- I da i ne - Nigata pomače panjeve na ognjnštu, stavi još
jedan. Opet se nijedan od muškaraca ne pomače da mu
pomogne. - Ne verujem da ga Rok drži kao zatvorenika: ne
mora. Abramanov je sam obavio sav taj posao.

Na svetlosti plamenova koji su titrali činilo se kao da je s
Nigatinog tela skinuto sve meso i da sa njnma sada sedi živi
kostur.

- Abramanov je ubedio samo sebe u značaj svog rada u
Plovećem gradu. Projekat koji je Rok nazvao Baklja je cena
za koju on veruje da mora da je plati da bi nastavio svoj
životni posao. Kao ludak on sluša Roka i radi svoj prljavi
posao. Stvara visoko kompaktni, prenosni, čist nuklearni
uređaj. Zbog toga se krv ledi. Ali Abramanov je neumoran.
On se fiksirao za jednu tačku na horizontu i on zato živi - za
eventualno priznanje koje će primiti od čovečanstva.

Znači to je bio cilj koji je Okami imao za mene sve vreme,
mislio je Nikola. Ploveći grad stvara nuklearni uređaj i
sasvim je sigurno da neko planira da to iskoristi protiv njega
15. marta. Ali gde je bio Okami i ko bi kupovao Baklju od
Roka?

- Ali zar on ne vidi svu strahotu ako se to bude koristilo za
uništenje? - pitao je Tači Nigatu.

- Šta rade naučnici? Da li je tim iz Alamosa dopustio da
ga takva razmišljanja odvrate od projekta Menhetn? - Nigata
je buljio u ugljevlje. - Uveravam vas da priroda zveri ne
dopušta takvo racionalno razmišljanje.

Nikola se obrati Nigati.
- Znate li ko je kupio prvu Baklju?
- Japanac - reče Nigata bez oklevanja. - Čuo sam Roka u
jedom trenutku. Pomenuo je jakuzu. Ojabuna.
- Kojeg ojabuna? - Nikolino srce je udaralo snažno u
grudima.
- Ne znam. Ali on je pomenuo kaišoa.

Nikolin glas iznenada postade promukao. Okami je bio cilj
Baklje. To je značilo ma ko da je to kupovao znao je gde se
krije.

- Verujem da znam cilj - reče. - Zašto bi oni koristili Baklju
na taj način.

Nigata sleže ramenima.
- Mislim da je to dvojako. Prvo, lokacija cilja je
ustanovljena, ali nije određena. Sa oružjem kao što je Baklja,
identifikovanje lokacije cilja u određenoj kući ili bloku nije
potrebno. Čitav komšiluk će odleteti u vazduh. Drugo,
razaranje u srcu gusto naseljenog grada obezbediće sve
potencijalne kupce porukom. Cena Baklje će odleteti u
visinu. I verujte mi, svaki terorista, ratni komandant ili
etnički čistilac daće sve od sebe da to nabavi.
Nikola zadrhta na tu pomisao. Moraće da otkrije gde se
Okami krije.
- Imam informaciju da će Baklja eksplodiratp u velikom
gradu. Imate li pojma u kojem?
Nigatino disanje je postajalo sve teže.
- Sumnjam čak da i Abramanov zna. To zna samo Rok. I
naravno njegov partner. Ali moj savet bi bio da se nađe
Baklja pre petnaestog. Kad jednom napusti Ploveći grad,
šanse da se nađe, naročito u velikom gradu, praktično su
nikakve.
- Njegov partner? - šapnu Tači ignorišući zastrašujuće
imilikacije onoga što je Nigata rekao.
Tačijev glas je bio tako stegnut da ga Nikola oštro
pogleda.
- Rokov partner je živ? - upita ponovo.
- Naravno da je živ - reče Nigata. - Ništa ne bi moglo da
ubije tu barabu. Rok ga zove Mik.
- Da, Mik - Tačijeve oči jezivo sinuše i on poče da
podrhtava da je čak i Nigata postao toga svestan. - Prokleti
kučkin sine, imam te sada Majkle Leonforteu.

13.

London/Tokio/Jošino

Susnežica je stala a srebrna svetlost punog meseca klizila je
kroz poslednje oblake, ulazila u kupatilo, osvetljavajući
Čelestino lice. Kosa joj kliznu preko obraza dok se sagnula
da isprazni korpu za smeće u toaletu.

Krokeru, koji je stajao iza zavese za tuširalje, odjednom
postade hladno u kadi. Video je Čelestinu senku kako se
kreće po zidu, kako se dramatično povećava dok je išla
prema njemu. Tada se odvojio od vrata i jurnuo je prema
kadi. Čeleste nije palila svetlost pa nije primetila kapljice
vode koje su ostavile njegove mokre cipele.

Sada dok je opet klizio prema vratima, upio ih je
čarapama. Zamalo da ga otkrije i on oseti kako mu srce
udara kao ludo u grudima. Čeleste je bila toliko blizu njega
da je mogao da oseti njen parfem. Mogao je da posegne
rukom i da je dotakne. A da je samo spustila pogled na
mokre pločice

Kroker je upoznao Čeleste krajem prošle godine u Tokiju
kad je sledio Do Duka, Vijetnamca koji je ubio njenog brata,
Dominika Goldonija. Da je Čeleste bila deo Nišiki mreže, nije
ga ni najmanje iznenadilo jer ju je Nikola upoznao u Veneciji
gde je radila za Mikija Okamija, ali da je Vesper bila sve
dublje i dublje unutra, plašilo ga je. Sve je počelo da liči na
to da je ona kao najuspešnija krtica bila puštena u najviše
nivoe Okamijeve tajne mreže.

- Čim smo počeli, kod mene se javila sumnja - rekla je
Čeleste. - Snage angažovane protiv Okamija tako su snažne,
tako dobro obučene - odmahnula je glavom. - Videla si šta
se desilo kad je Leonforte demaskiran i ubijen, Dedalus je

sve preuzeo i kao da se ništa nije promenilo. Godaišu je kao
hidra, čudovište sa mnogo glava i ako odsečeš jednu ili dve,
to nema nekog efekta.

- To je bio deo Okamijevog plana kad je sagradio Godaišu.
Sada kad se bori sa tim, to je kao da se tučeš sa sopstvenim
odrazom u ogledalu.

Čeleste pogleda Vesper.
- Preplašena sam što će probiti njegovu odbranu i ubiti
ga. Ako mu se brzo ne pomogne…
- Mislim da treba da imaš poverenja u Okamija - reče tiho
Vesper.
- Ali nisam ga toliko dugo videla. Čini mi se da moć
Godaišua sve više raste.
Vesper ne reče ništa, ali njen zabrinuti izgled zaprepastio
je Krokera. Ponovo je imao pred sobom stručnog psihologa
na delu. Da li je to bila gluma, ili je bila iskrena kao što je
izgedalo? Da li je njoj bilo stalo do tih ljudi - Čeleste,
Margerite i Okamija - ili je bila spremna da ih izda? Što je
više posmatrao tu ženu manje mu je bila jasna. Ona je bila
jedinstveno biće, u to je bio siguran.
Čeleste odmahnu glavom, grizući donju usnu.
- Imamo još jedan problem. Serman nije izvršio svoju
poslednju isporuku Baklji. Bez njega smo mrtvi i čitav
poduhvat je tako visokog rizika da to ne smemo da
tolerišemo.
Poduhvat? Kakav? Kroker se napregnuo da čuje svaku
reč.
Vesper klimnu glavom.
- Da, biće problema sa DARPA. Ne znam šta Serman ima
na umu.
Čeleste je bila zabrinuta.
- Da nije naleteo na prepreku? Šta ako ne može da
isporuči analize elementa 114m na vreme? Ploveći grad će
imati svoje oružje i kad jednom to pusti na tržište
petnaestog, bićemo bespomoćni da zaustavimo njegovo
rasturanje.

- Kako god okreneš, mi smo u nevolji. Nedostaje nam
vreme. Lično ću da odem da se nađem sa Sermanom. Mogu
da uhvatim jutarnji let.

- Treba da uhvatiš večernji avion. Imam poruku. Stigla je
sat pre tvog dolaska. Treba da budeš na tački sastanka 3.15
sutra u podne.

- To je kraj Berd lovna u Holand parku - Vesper se nagnu
napred. Bila je zabrinuta. - Tri i petnaest. Ti znaš šifru isto
tako dobro kao i ja. On će tražiti podatke o Sermanu, a ja
neću moći da mu ih dam.

- Neće biti nežan zbog loših vesti.
- Neće u taj kasni sat. On nije nikada izgubio u životu.
- Ali sada smo izugubili - reče Čeleste - zar nismo?

***

Ušiba se našao sa Tanakom na odeljenju hrane u prizemlju
najveće japanske robne kuće Micukoši u Ginzi. Micukoši je
bio poznat po svojim odeljenjima na kojima se prodavala
hrana. Činilo se da se ove dvorane sa hranom prostiru na
sve strane dokle oko seže. Sve što je moglo da se jede
moglo je da se nađe ovde.

Tanaka Džin je voleo da provodi duge sate kružeći oko
tezgi sa gotovim jelima, probajući uzorke dok je njegov um
radio rešavajući problem koji nije mogao da reši u svojoj
haotičnoj kancelariji.

Ušiba nije nikada video Tanaku Džina da sedne i
normalno jede. Pretpostavljalo se da nekad u toku dana ili
noći on to uradi, ali to je bila opasna pretpostavka o
tokijskom javnom tužiocu. On je bio kao ajkula, stalno u
pokretu, nije bio uznemiren već nije želeo da dopusti da ga
uhvati inercija. Tela koja se odmaraju teško se pokrenu,
često ga je čuo Ušiba da kaže. On je mogao da govori nešto
metaforično o birokratskoj crvenoj traci s kojom se
svakodnevno bori, ali Ušiba je smatrao da to nije bila srž
stvari. Kad je dobro razmislio, Ušiba je mislio da je Tanaka

Džin bio užasnut zbog goga što bi svet mogao da se okreće
dalje bez njega. Kao dete koje se bori sa snom dok zabava
njegovih roditelja dobija zamah. Ušiba je sumnjao da javni
tužilac povezuje odmor sa smrću.

- Kako napreduje vaš slučaj protiv Jošinorija? - pitao je
Ušiba kad se našao sa Tanakom Džinom pored tezge na kojoj
su se prodavale piroške.

- Napreduje - reče Tanaka Džin i uze pirošku, umoči je u
lepljiv sos od pomorandže, proguta je u dva zalogaja -
mislim da će moj najveći problem biti da ga održim u životu
do suđenja.

- Jošinori će da umre?
- Gotovo je s njegovim životom - Tanaka Džin uze drugu
pirošku a onda se uputi prema drugoj tezgi. Miris ulja od
kikirikija bio je težak kao miris ženskih prepona. - On to zna i
mi znamo da on zna. Stvar je sada van njegovog domašaja i
prešla je u ruke drugih. On je svestan toga. Ne dopada mu
se što život kojim je tako dugo živeo njega sada smatra
suvišnim.
- Mogu da zamislim kakva će biti pitanja ako umre pre
vremena - reče Ušiba nezainteresovano. - Hoćete li da ja
porazgovaram sa njim?
Tanaka Džin zastade sa zalogajem pečene ribe na pola
puta do usta. On baci pogled na ono što se spremao da
pojede, ubaci to u usta i obrisa prste komadićem papira.
- Razmislili ste o ovoj stvari - tamne oči Tanake Džina
usmeriše se na lepo Ušibino lice. - Nije to odluka koja može
lako da se donese.
- Ne želim da završim kao Jošinori, da se osećam
suvišnim.
- Sumnjam da je za vas ikada postojala takva mogućnost,
daiđine.
Nije ga često Tanaka Džin nazivao tom titulom. To i
napetost koja se javila pokazali su Ušibi da su se stvari
među njima promenile. On je sada bio u timu Tanake Džina,
sviđalo mu se to ili ne. On će morati da igra prema pravilima

javnog tužioca ili da oseti trenutne posledice. Ušiba klimnu
glavom. On je bio spreman za sve što ga je čekalo. Akira
Čosa je izdao njihovo specijalno prijateljstvo i to je
zapečatilo sve njihove sudbine.

Kretali su se po dvoranama sa hranom, zastajućp tu i
tamo gde je Tanaka Džin smatrao da je zgodno. Što se tiče
Ušibe, on ništa nije ni takao. Retko je kad to radio ovih dana.
A kad bi i pojeo nešto, sat kasnije bi ga povratio. Njegovo
telo, uništeno bolešću, počelo je da odbacuje ono što
održava život. Sada nije moglo ništa da se uradi nego da se
igra onako kako je moralo da se igra. Bio je zahvalan što
Tanaka Džin nije komentarisao njegov nedostatak apetita ili
njegov izgled. Odavno je izbacio sva ogledala iz kuće,
odbijajući da se posmatra kako se topi iz dana u dan.

- Pitam se da li ćete odgovoriti na zahtev - reče Tanaka
Džin. - U toku sledećih nedelja imaćemo mnogo toga za
diskusiju, a dugi sati mogu meni teško da padnu jer mi
živimo na raznim krajevima grada. Pitam se da li biste se
složili da mi budete gost za to vreme. Imam prostranu kuću
s odvojenim krilom za goste. Bićete potpuno odvojeni, ali
moraću da vas imam na raspolaganju kad mi bude bilo
potrebno vaše svedočenje ili kad vi budete morali da
pogledate šta su drugi rekli. Kako vam se čini taj aranžman?

Ušiba nije mogao da se obuzda, morao je da zatvori oči
na tren. Odjednom mu se zavrtelo u glavi. Nadao se da
tužilac nije video kad je prišao tezgi sa bento kutijama sušija
tako da je mogao da se uhvati za ivicu da bi se povratio.

Naravno, on je razumeo zašto je Tanaka Džin načinio tu
ponudu. Bilo je to da pomogne Ušibi. Znao je da ovaj živi
sam i da to možda i ne želi kad mu se približi kraj. Suze se
skupiše u Ušibinim očima. Bila je to čudna stvar za
razmišljanje, ali na kraju života punog moći i uticaja moglo
je da se dogodi da baš Tanaka Džin - čovek koji je bio
neprijatelj Godaišua - može da mu postane jedini pravi
prijatelj.

- Ne bih možda mogao toliko da vam smetam - reče
Ušiba posmatrajući Tanaku Džina kako uzima komad mlade
jegulje i žvaće je. - Moje prisustvo će izazvati haos u vašem
domaćinstvu.

- Neće, daiđine. Pošto živim sam, dolazi mi spremačnca
dva puta nedeljno, vaše prisustvo neće biti nikakvo
opterećenje. Žena jedva ima šta da radi. Pored toga ona voli
da se pokazuje. Stalno se žali što nemam društva da bi
mogla da kuva.

Ušiba je sačekao da priđu drugoj tezgi pa se tek onda
naklonio u znak prihvatanja.

- U tom slučaju prihvatam vašu plemenitu ponudu. Ali
samo zato što će vam to olakšati posao.

Tanaka Džin se osmehnu.
- Naravno, ljubazno je od vas da me prihvatate na taj
način.
Ta prilično formalna igra reči bila je neophodna da bi se
sačuvao obraz. Ušiba nije mogao da sakrije svoju zahvalnost
za gest koji je načinio Tanaka Džin.
- Imam mnogo posla, a s obzirom kako je moj personal
prezaposlen, moraću da se oslonim na vas, Ušiba-sane. Da
bismo bili sasvim iskreni, sada kad su vrata odšrkinuta,
kosturi će se pojaviti i to brzim ritmom. Pipci Jošinorijevog
oktopoda daleko sežu. Mi sada ne samo da skupljamo
podatke političkih i finansijskih kuća što se tiče ilegalnih
donacija za učinjene usluge već imamo obračun i sa
građevinskim kompanijama koje su plaćale Jošinorija da bi
im obezbeđivao velike ugovore koje su Amerikanci
godinama želeli. Amerikanci su nas optužili da vodimo
zatvoren dućan i bili su sasvim u pravu. Postalo je savršeno
jasno da je to samo početak.
Tanaka Džin se osvrte po pretrpanoj dvorani sa hranom,
tako da se Ušibi učini da je on zabrinut zbog bezbednosti.
Možda njegov predlog da se sretnu ovde nije bio slučajna
odluka.

- U stvari, daiđine, ja priznajem da imam ličnih razloga
što vas molim za pomoć. Jedan od mojih poručnika je otkrio
dokument u Jošinorijevoj kući. Znam da je to samo
dokument u moru papira, ali ovo je drugačije. To je lično
pismo koje je Jošinori uputio jednom od šefova svoje partije.
U njemu se pominje nešto kao Godaišu. Da li vam to nešto
znači?

- Ne znači - reče Ušiba dok mu je srce udaralo kao ludo
tako da se plašio da će ga Tanaka Džin čuti.

- Nisam iznenađen. Ni meni to ime ništa ne znači.
Napomene su nejasne, ali moj poručnik misli da je čuo
jakuzu kako izgovara tu reč. Ako bismo mogli da povežemo
Jošinorija s jakuzom, to bi značilo veliko otkriće kako jakuze
drže u šaci legitimni posao.

Ušiba je ćutao neko vreme. Izašli su iz dvorane s hranom
i sada su se tihim eskalatorom penjali na ulični nivo. Ginza
je bila okupana suncem. Kupci, turisti i užurbani biznismeni
na sve strane. Ušibi to nije bilo ništa živo, činilo mu se da se
svet ruši.

Kola su čekala Tanaku Džina da bi ga vratila u kancelariju.
- Hoćete li sa mnom, daiđine? Moj vozač će vas odvesti
kud god želite.
- Hvala - reče Ušiba i saže se da bi ušao u kola. - Moram
da se vratim u svoju kancelariju ovog popodneva.
Tanak Džin se smestio pored njega.
- Mogu da pošaljem svog vozača vašoj kući kad god želite
večeras da bi vam pomogao da se spakujete.
- Osam će biti u redu - Ušiba zatvori oči na trenutak kao
da mu se od ubrzanja kola zavrtelo u glavi. Stalno mu se
vrtelo i stalno mu se činilo kao da tone u ambis.
Osećanje vrtoglavice je polako popuštalo i on se povratio.
Počeo je da razmišlja o tome zašto je tražio taj sastanak.
Sada je bilo vreme za to, mogao je to da oseti. Ako će ići
tom novom stazom, ovo je bio trenutak za prvi korak.
Ponovo je osetio odsustvo Mikija Okamija. Kako bi sadašnji
događaji bili drugačiji da je kaišo prisutan. Od svih odluka u

svom životu Ušiba je najviše žalio što se složno sa planom
da se istisne Okami. Da je znao da je neko - Čosa ili Akinaga
- preduzeo čak i korak dalje i pokušao da ubije kaišoa, on se
nikada ne bi složio. On to nije znao i sada se sa Čosom i
Akinagom, moćnicima unutrašnjeg kruga koji su očigledno
držali jedan drugog za gušu, osećao bespomoćnim pred
narastajućom plimom bratoubilačkog rata. To osećanje je bio
prvi podsticaj što je stao uz Akinagu dok je Čosa prevazišao
svoja ovlašćenja angažujući trećeg ojabuna iz saveta Tačija
Šidarea da uništi Nikolu Lajnira. Otimanje moći moralo je da
prestane. Mikio Okami je to znao kad je postavljen za kaišoa
a sada je i Ušiba to dobro znao. Samo se molio da nije
suviše kasno naučio lekciju.

- Džin-sane - rekao je polako - razmišljao sam o onome
što ste mi upravo rekli. Znam za vezu između Jošinorija i
jakuze.

Tanaka Džin se napola okrenu prema njemu na sedištu.
Lice mu je bilo ozbiljno.

- U tom slučaju, glavni ministre, ja vam dugujem
zahvalnost koju nikada neću moći dovoljno da vam vratim.

- Vraćanje nije važno - Ušiba je osećao kako mu reči klize.
Šta će se dešavati od ovog trenutka nije mogao da zna, ali
svakako će biti ustanovljen novi red. - Ono što mogu da vam
kažem je da Jošinori ima direktne poslovne veze sa Akirom
Čosom, ojabunom Kokoroguruši klana.

Po izrazu lica Tanake Džina mogao je da vidi da je to
rešeno; njihove sudbine su sada zapečaćene u kamenu i oni
su svi išli putem nepoznatih posledica.

***

- To je bolno jednostavno - reče Tači Nikoli. - Majkl Leonforte
je ubio mog oca.

Nigata je otišao prema toaletu na nesigurnim nogama.
Kosti su mu postale krhke i šuplje zbog radijacije.

Tri godine posle odlaska vratio sam se kući u Kumamoto
da nađem mir, da pokažem ocu šta sam postao. Do danas
ne znam da li je on shvatio čime se ja bavim. Možda je i
bolje tako; on je proživeo svoj život kako je trebalo. U
svakom slučaju šta mu je bilo važno bio je moj pobunjenički
čin u školi. On mi nikada nije pogledao ruku, ali ja znam da
je bio svestan povreda i da je bio ponosan zbog načina na
koji sam ih dobio.

Tači nije skidao pogled sa stražnjih vrata, očekujući,
Nikola je pretpostavljao, da se Nigata vrati.

- Moj otac je imao mnoge poslovne interese u Vijetnamu.
On bi me vodio sa sobom kad bi išao tamo. Moja majka bi
poludela zbog toga jer je to bilo veoma opasno. “Opasnost”,
govorio je uvek moj otac, “najbolje se savladava u mladim
godinama”. I bio je u pravu. Ja sam od njega naučio kako da
se štitim, kako da se krijem i kako da se povučem. Naučio
sam da pregovaram - što je u srodstvu s povlačenjem - i da
pravim kompromise kad se pokaže potreba za tim. Najbolja
stvar koju je moj otac učinio za mene bila je što me je
naučio da uvek gledam iza sebe.

Vatra je pucketala i iskrice su letele, a plamen je lizuckao
okačeni gvozdeni kotlić u kojem su nestajali ostaci večere.
Para koja se dizala delovala je kao protest.

- Moj otac se širio po Vijetnamu. Video je ono što drugi
nisu - da je Jugoistočna Azija školjka u kojoj biseri mogu da
se sakupljaju mnogo jevtinije nego kod kuće. Kupio je
tekstilne kompanije i elektronske firme, akcije u starim
hotelima u Sajgonu kad su svi ostali smatrali da su
bezvredne. I kupovao je zemlju. Tako je došao u vezu s
Leonforteom. Majkl Leonforte je takođe kupovao imanja,
mada preko lažne korporacije čiji su vlasnici bili on i Rok.
Ispalo je da obojica žele isti komad zemlje. Moj otac je
zaboravio svoja pravila. Nije hteo da se povuče, a nije hteo
ni Leonforte. Ovaj mu je pretio, ali moj otac nije dao da ga
potuku. Onda je Leonforte krenuo na mene, a moj otac na
njega. Zaboravio je da čuva leđa. Video sam kako ga je

Leonforte ubio kao psa na ulici. Štaviše, Leonforteu se to
dopadalo. Oblizao je usne i zaurlao, a onda je zaplesao iznad
mrtvog tela mog oca pre nego što ga je odvukao u džunglu.

Nikola je posmatrao Tačija dok su ga bolne uspomene
terale da grči lice. Seiko bar za ovo nije lagala. Tači je zaista
bio opsednut time da uđe u Ploveći grad.

Nikola se nagnu napred, nasu Tačiju šoljicu čaja, gurnu je
preko tatamija u ojabunove ruke. On dotače Tačijeve prste.
Bili su ledeni.

S tim dodirom Tačijeve oči se okretoše prema Nikolinom
licu, a onda se njegov pogled spusti u šoljicu sa čajem.
Klimnu glavom u znak zahvalnosti, uze šoljicu drhtavim
rukama, poče polako da pije. Kad je završio, prsti mu više
nisu drhtali.

- Nigata nije zaboravio kako se pravi čaj - reče tiho i
Nikola mu se osmehnu.

- Nigata je pobegao iz Plovećeg grada pa je logično da on
zna kako da se u njega vrati - Nikola uze praznu šolju od
Tačija. - Sada će ti se pružiti prilika.

Tači klimnu glavom bez reči. Nigata se vratio i oni
nastaviše razgovor.

Ostavili su Nigatu kako su ga našli, ocrtanog na pragu
vrata, ali Nikoli se sada činio još tananijim, kao da je zbog
bolesti stario neverovatno brzo. Nije grešio. Nigata je sam
procenjivao da je živeo više nego što se moglo očekivati.

- Svakog jutra kad otvorim oči - rekao im je - to je
iznenađenje i nije baš prijatno.

Kedrovi su se ljuljali na večernjem povetarcu. Zahladnelo
je i oni požuriše stazom prema udaljenim svetlostima hrama
koje su svetlucale kroz šumu.

Mesečina je bila jaka, dok su išli dalje, kao da je
podrhtavala dižući se sa vlažnog tla.

Nikola je iz daljine čuo ritam koji mu je istovremeno bio i
poznat i nov. Vrelina tog ritma zagrejala mu je krv. Okrete se
i vide da ga Tači posmatra i on je sada čuo udaranje u

kokoro: bila je to starija magija Tau-taua koja je misao
pretvarala u čin.

Bio je to koruoki. Moć prosvetljenosti, jedina staza prema
Šukenu.

- Otvori svoj um, Nikola - šapnuo je Tači. - Tu je sve što si
želeo. Ovde je koruoki.

Iako blizu ostvarenja svog sna, Nikola je oklevao. Da li
može toliko da veruje Tačiju? Ako otvori svoj um, biće
otvoren za Tačijev psihički napad. Ali ako nije rizikovao, onda
se učenje Kšire opasno širilo u njegovom umu. Nije imao
izbora.

On unese svoju suštinu u kokoro, kosmičku membranu i
poče stari ritam Tau-taua. Šuma kedra eksplodirala je u
stubovima dima, pomračivši mesečinu. Svet je pevušio dok
je sadašnjost nestajala, oslobođena stega vremena. On se
sada nalazio u etru magije gde su horizonti bili nepoznati i
gde su nametnuti zakoni koje je stvorio čovek prestajali da
postoje. Samo je kosmos pulsirao i disao oko njega kao
džinovska mašina.

On postade svestan drugog psihičkog prisustva sa
suprotne strane blistavog stuba od svetlosti. Tači.

Koruoki je stajao između njih kao harizmatski kamei
temeljac prema kome su se obojica kretali. Opasnost je rasla
dok su se obojica približavali centralnom stubu svetlosti.
Nikolin um je bio širom otvoren. Mogao je da oseti Tačijevu
suštinu, da oseti njegovu građu ali ne i supstancu. Ako mu je
Tači bio tajni neprijatelj, bilo bi ovo savršeno mesto za
napad.

Osetio je talasanje van vremena, kao omču koja se
zatvarala i on opet oseti shicho, specifičan i jak tok misli koji
je emitovao Tači.

Sada su oba čoveka bili tako blizu vibrirajućem stubu da
je Nikola mogao da vidi Tačijevo lice osvetljeno i promenjeno
tom svetlošću. Nikola oseti Tačijevu uznemirenost pa
posegnu prema njemu svojim umom. Sve bliže i bliže je bio

misterioznom stubu svetlosti sve dok nije video kovitlanje
joniziranih delića, oseti bockanje njihovog ulaska u svoj um.

Onda se dogodilo nešto čudno.
Nikola je čuo Tačija u svom umu.
Ne mogu, rekao je Tači.
Šta ne može?
Na trenutak se Tačijev lik iza stuba svetlosti zamagli i
Nikoli se učini da je sam u Tau-tauu. Onda se Tači opet
pojavi u svetlosti koju je zračio koruoki.
Tači. šta je to?
Nešto… ne znam… Čudno je izgledao. Kšira je tako jak.
Moj Kšira? mislio je Nikola. Ako je moj Kšira tako jak, neće
mi dopustiti da dosegnem koruoki? Šta drugo Tači može da
misli.
Onda se Tači opet izgubi i Nikola je znao da se više neće
vratiti. On pogleda još jednom stub svetlosti. Bez Tačijevog
prisustva on je već počeo da se lomi, da se okreće sve
sporije kao mašina bez izvora energije i Nikola izađe iz Tau-
taua.
On se nađe kraj hrama. Osvrte se oko sebe.
Tači je prelazio most prema hramu, ali nije išao prema
stepeništu koje bi ga odvelo u selo. Nikola je išao za njim
preko mosta kad je čuo oštar zvuk koji je dolazio od najbliže
građevine hrama s njihove desne strane.
Zastao je, zagledao se u upaljeni lampion, ali nije mogao
ništa da vidi.
Tači je već ušao u hram.
- Tači!
- Ima nekoga tamo - Tači kao da je izgubio dah.
- To su samo sveštenik ili poslužitelj.
Ali Tači odmahnu glavom.
- To je neko ko ne pripada ovamo.
Nestao je iza ugla i Nikola krenu preko mosta za njim.
Hram je bio otvoren, kao što je bio običaj. Bilo je malih
pokrivenih delova i sveta fontana u obliku zmije Noten O-
kami. Male lestvice od bambusa ležale su kraj kamenog

bazena i to je bio jednostavan simbol čistoće koga će se
Nikola sećati dugo posle završetka noći.

- Tači - reče opet Nikola. On ugleda ojabuna na
otvorenom polju okrenutog licem prema poslednjoj zgradi u
kojoj su bile statue časnih sveštenika što su pre mnogo
vekova osnovali ovaj hram. One su bile postavljene u strmu
pošumljenu stranu brda u koju su bile lepo usečene
stepenice.

- Ovde! - reče Tači i pokaza prostor između dve statue.
On koraknu kosinom, a onda brzo jurnu unaokolo. Ono što se
u prvi mah činilo da je crni konopac pokrete se, udari ga,
Tači raširi ruke i pade na tlo.

Nikola je već bio na pola puta do njega. Dok se
približavao, video je kraj čelične strelice koja je probila
Tačijevo srce. Po tlu je curila Tačijeva krv nalik na crni
kononac.

- Tači!
On kleče pored ojabuna, stavi mu ruku na glavu. Tačijeve
oči su bile širom otvorene, a u njima se ogledalo nešto
između iznenađenja i očajanja.
- Šta si video? - šapnu Nikola, ali Tači nije mogao da čuje
više ništa.
Shicho tok misli koji je postojao između njih bio je
presečen i on je osećao taj nedostatak kao gubitak ruke.
Nikola ustade, skoči preko mrtvog ojabuna i uhvativši
grubu, izbrazdanu površinu jedne statue vinu se u prvu liniju
drveća. Jurio je kroz gustu šumu, osluškujući. Pun Mesec je
plovio nebom i njegova svetlost je sve obasjavala prilično
jezivo.
Njegove uši otkriše tih zvuk, onda čitavu seriju sličnih
zvukova kao kad se koža trlja o kamen i on promeni pravac.
Osećao je kako mu krv kola venama.
Mogao je sada da vidi liniju kamenih stepenica koje su
sijale belo kao kosti - Nigatine jedva pokrivene kosti -
mlečnim odsjajem.

Neko je bio na stepeništu, jurio je nagore. On promeni
pravac pa je išao paralelno sa stepeništem, držeći se senki
kedrova. Teško se kretao; veći deo brega bio je pokriven
kamenjem, izbočenim korenjem, mahovinom, lišajevima. To
je bilo nesigurno tlo.

Kad je stepenište skrenulo pod uglom od 45 stepeni i kad
se pojavi slika Jošicuneovog mača zabodenog u kamen, on
prestade da se krije i jurnu prema osobi koja je bežala. Video
je da je lagani luk zategnut i da je druga strelica postavljena
na mesto. Strelica je bila uperena u njega, ali kad se
približio, osoba spusti luk sa strane. Onda se pokrenu i stade
na mesečinu. Nikola ugleda lice.

Seiko!
- Hriste, šta si to uradila?
- On je bio otrov - uspela je da progovori između zuba
stisnutih od besa. Pogled joj je lutao levo-desno. - On bi sve
uništio.
- Grešiš, on…
- Odveo bi te! - viknula je i podigla luk.
Nikola se okrete i napevši sve mišiće izvuče mač iz
kamena. Na mesečini se činilo da po sečivu plešu sitni
plamičci.
Seiko kriknu i odape strelu.
Nikola skoči, ali ona nije ciljala u njega. Strela udari o tlo
na kojem je stajao i on pade pa krenu niz brdo sa gomilom
kamenja i nesigurnog tla.
Pokušao je da se uhvati za drvo ili neku izbočinu, ali nije
našao ništa zgodno. Osećao je kako klizi u tamnu dolinu, a
ona je jurila kroz šumu dalje odatle.
On udari nogama i oseti kako se upleten koren obavi oko
njegovog članka. Odmah savi nogu. Koren ga je držao. Sada
je visio glavom nadole, ošamućen za trenutak pre nego, što
je uspeo da zabije vrh mača u strminu brega. Pažljivo je
oslobodio članak. Mač je držao njegovu težinu. On se podiže
na njega i desnom nogom stade na čvrst oslonac, kamen
koji je virio iz brega. Uhvati ravnotežu i odvoji se od mača.

Onda se uzvera uz strminu brega na sve četiri da bi bio
brži i da bi se držao senki. Mogao je da je oseti, znao je kad
je zastala, okrenuvši se da pogleda u tamu šumovite doline,
misleći na njega.

To je bilo dovoljno da je stigne. Nije želeo ništa drugo
nego da je baci na tlo, da je ispita. On je izjurio iz tame
takvom brzinom da je ona izgubila dah. Luk se podiže,
metalna strela sinu na mesečini.

- Samo napred. Ubij me, kao što si ubila Tačija.
Ona se ugrize za usnu, odmahnu jako glavom.
- Ti ne shvataš.
- Zašto si ga ubila?
- On bi ubio tebe - rekla je tiho.
- Ti tako kažeš, ali ja ti ne verujem. Bila si ljubomorna na
njega zbog veze koju smo on i ja uspostavili. Ti si ispala
zbog toga.
- Zar je važno šta ja kažem? Ne moraš čak ni da otvoriš
usta, ja osećam kako ti se srce skamenilo.
Šta je mogao da kaže kad je ona već znala istinu? Da je
laže, bilo bi okrutnije nego da ćuti.
- Sada znam da sam se prevario. Sve što smo imali došlo
je od mene; sve što je bilo između nas bilo je samo iluzija.
- Tako misliš?
- To znam!
Iz njenog oka linu suza, a onda, kontrolišući se, ona je
obrisa.
- Šta tebe briga uopšte? Ja tebe ne zanimam - ona
odmahnu glavom. - Postao si ranjiv zbog te proklete psihičke
veze. Videla sam da si sumnjičav, ali te onda ta veza
privukla njemu.
- Pogrešila si za Tačija. On je bio prijatelj.
- Tako ti misliš? - osmehnula se. - Ja ga nisam pozvala, on
je došao. Neko ko želi da ti budeš mrtav poslao ga je. Videla
je njegov izraz. - Ne veruješ mi? Tači je bio ambiciozan, ali
bio je u nesigurnom položaju. Postavljen je za šefa Jamauči
klana kao neka vrsta kompromisa. Zato što je Tomu Kozo bio

član kaišoovog unugrašnjeg kruga, dva preostala ojabuna
saveta. Akira Čosa i Tecuo Akinaga, morali su da se slože sa
trećim članom. Tači je bio jedini za koga su druga dvojica
htela da glasaju.

- Dakle, kao što vidiš. Tači nije imao stvarnu bazu moći.
Njegov ojabun mentor bio je iz Jamauči podfamilije u
Kumamotou, koja je tamo bila moćna, ali u Tokiju nije imala
nekog uticaja. Rekla sam ti da je Tači ambiciozan, možda i
previše. Kad je ponuđen savez s drugim, starijim ojabunom,
on je prihvatio ne postavljajući pitanja. Znao je da može da
preda autonomiju svog klana, ali je očekivao da će uspeti to
da savlada pre nego što mu se otme iz ruku. Ali najpre je
trebalo da uništi tebe.

Nikola ju je dugo posmatrao. Ona se rodila kao patka iz
đavolskog jajeta. Ljuska se skidala sa nje kao sa glavice
luka. ali uvek je imalo nešto novo da se otkrije o njoj što nije
shvatao. Na neki način mu se činilo kao da kroz vreme
posmatra svoju mrtvu ženu Justinu. Oni su se zaljubili jedno
u drugo, a da se uopšte iisu razumeli. Nije voleo Seiko ni na
koji tradicionalan način. Ali oni su delili nešto tako intimno i
efemerno koje je izmicalo mnogim ljubavnicima. Odlučno je
da ne načini istu grešku s ovom ženom kao sa Justinom. Ako
je proceni suviše brzo ili suviše, usko to je značilo da će
krenuti putem kojim nije želeo da pođe.

- Pretpostavivši da je to istina - reče polako - zašto mi to
sada govoriš, umesto da mi to kažeš kad smo se prvi put
sreli u Sajgonu?

- Zato što je samointerse ubio moral. Rekla sam ti da sam
ja Tačijev veliki dužnik. Spasao me od sebe same. Bila sam u
opasnosti da se slomim ili da se izgubim u nečijoj tuđoj slici.

- Svog oca?
- Ili moje majke, ili dečka…- skrete pogled s njega. - Ali
zašto bih još ređala? Bilo ih je toliko. Tači je bio poslednji i u
njemu je bilo nečeg dobrog. Mogla sam da to osetim. Ali to
je bilo tako duboko pokopano, tako iskrivljeno u

samointeresu da je bilo gotovo mrtvo. Ja sam tada umela da
otkrijem to što je gotovo bilo mrtvo.

- Bila si vezana za Tačija.
- Dušom i telom - trudila se da ne zaplače. - Ali ne i
srcem. Uz veliku ličnu cenu to sam čuvala. Za tebe.
Njena psihička aura skrivena pojačanom intuicijom
učinila je da postane ranjiva i otvorena za sugestije i
iskorišćavanje. To je izoštrilo njeno osećanje okoline i onih u
njoj. Bilo je nečeg dobrog u njemu. Mogla sam to da osetim,
rekla je za Tačija. Zbog toga je tražila krajnju,
netradicionalnu stazu koja ju je dovela do Nikole.
On koraknu prema njoj da bi uzeo luk.
- Seiko…
- Ostavi me! - viknula je i koraknula unazad. - Suviše te
dobro poznajem. Ne možeš da mi oprostiš što sam te spasla
od Tačija. Misliš da me je zaslepila ljubomora. Misliš da je
dragoceni dar koji ste vas dvojica imali mogao da ga
promeni. Grešiš. On je iznad svega bio pragmatičar. On nije
bio ništa bez toga. Ugrabio bi priliku i ubio bi te - ona steže
luk. - Mrzim te zbog tvoje pravičnosti, zato što ne shvataš da
ima mnogo tonova sive boje između crnog i belog.
Nikola skoči napred i odbaci oružje u stranu. Ono izlete iz
njene ruke, udari o tlo i uz poseban zvuk strela polete.
Probola je Seiko iz velike blizine takvom silinom da je ova
odskočila od zemlje. Strela ju je zakucala za kedar. Oči joj se
širom otvoriše od bola, a njene ruke uhvatiše strelu ne bi li
je izvukla iz stomaka.
Nikola je odmah shvatio situaciju. Nije mogao da je
oslobodi strele jer bi odmah iskrvarila.
- Seiko.
Ona odmahnu glavom. Suze su stajale u uglovima očiju.
Grudi su joj se dizale i spuštale, usta su joj se punila krvlju.
Nije mogao da podnese da je gleda kako pati. Uhvativši
strelu za kraj izvuče je i oslobodi Seiko. Ona se sruši uz
uzdah.

On ju je držao. Nije pokušala da ga odgurne. On pritisnu
ranu rukom, ali svojim tanđian okom mogao je da vidi da je
život napušta. I ona je to znala zbog svoje psihičke
preosetljivosti.

- Drži se. Odvešću te u bolnicu.
- Ne. Nemoj da lažeš. Ni sada. Ni bilo kada.
- Nema laži - on ukloni pramen kose s njenog vlažnog
obraza. Oči joj se zatvoriše na tren. On se saže, nežno joj
poljubi usne. Njene oči se širom otvoriše.
Gledala ga je i tek posle izvesnog vremena njen pogled
postade jasan. Šta je videla trenutak pre nego što je jasno
ugledala njega?
- Nikola - šapnula je - idi do mog oca. On će ti reći sve što
je potrebno da znaš.
Borila se da još ne ode. Glava joj je ležala na njegovom
ramenu kao da su samo ljubavnici koji dele intimni trenutak
pod zvezdama. Njene oči se zamagliše i ona poče teško da
diše. Oči joj se zatvoriše, usne razdvojiše.
- Sećaj me se, samo to tražim od tebe.

U mrtvoj zoni

Čovek mora da sedi na stolici
i da drži usta dugo otvorena
pre nego što mu pečena patka uleti u njih.

Kineska poslovica

Tokio

Leto 1947.

- Mislim da sam našao našeg čoveka - reče Mikio Okami.
- Stvarno? - pukovnik Denis Lajnir podiže pogled s gomile

papira od koje se teško odvajao, kao Okami iz zagrljaja
ljubavnice.

Pukovnik je malo spavao tih dana i samo je povremeno
odlazio u krevet.

- Da - klimnu glavom Okami - savršen je.
- Niko nije savršen. Najmanje je to potencijalni ubica.
Pukovnik se zavali u stolici, napuni lulu dok je posmatrao
Okamija kako se nervozno muva po maloj, pretrpanoj
kancelariji. Bilo je rano leto, ali već je bilo veoma toplo. Ako
se temperatura i dalje bude dizala, on se strese na pomisao
kakav će Tokio biti u avgustu.
- Hajde da prošetamo - reče pukovnik i zapali lulu.
Tokio je bio gomila ruševina. Čitavi delovi grada moraće
da se izgrade iz temelja. Činilo se da je prošlost spaljena i
uništena zajedno sa životima ljudi i imovinom. Privreda je
bila klimava, inflacija je divljala, komunisti su se dizali - sve
su to bili elementi destabilizacije zbog kojih je zemlja bila
zrela za bezakonje.
Pukovnik je znao da njemu i Okamiju vreme ističe. Major
general Čarls Viloubaj i njegova grupa imali su pune ruke
posla obučavajući krem japanskih generala, ljudi koje su
spasli od suđenja za ratne zločine da bi ih naučili da budu
američki špijuni i komandanti nove, ponovo naoružane
japanske armije koja bi trebalo da postane američki pas
čuvar protiv širenja komunizma na Pacifiku.
Pukovnik je bio sasvim siguran da će taj fašistički plan
uništiti Japan koji se bori za ekonomsko preživljavanje i
ponovno stvaranje posleratnog sveta, da se i ne pominje

diplomatski i javni košmar sa Sjedinjenim Američkim
Državama koje su bacile dve atomske bombe na bivšeg
neprijatelja. Zemlja koja jedva da je mogla da obezbedi
pirinač za svoje stanovništvo teško da je mogla da podnese
velike finansijske troškove naoružavanja.

- U redu - reče on najzad - ko je naš golub?
- Tokino Kaeda. On je ključni čovek Jamaučijevog klana,
podojabun koji je zbog svoje grubosti i ambicije postao
miljenik Kacuodoa Kozoa. Okami zastade i kupi kesicu
slatkiša od uličnog prodavca. - Zbog njegovih ambicija lako
mu je prići i može se s njim dogovoriti.
Okami sleže ramenima:
- Moć iznad časti. Bojim se da jo to priroda novog sveta
koji ste nam doneli.
- Da, svet se izmenio - reče pukovnik zamišljeno - šteta
što je toliko vas bilo na pogrešnoj strani. Koga treba kriviti
za ovo razaranje? Zaokrenuli su za ugao i pošli prema reci
Sumida. - Ali sada nije vreme za gorčinu ili žaljenje. Moramo
da gledamo u budućnost da bi sadašnjost bila sigurna.
Ubeđen sam da budućnost svetske trgovine leži ovde, na
Pacifiku. Postoje mogućnosti između Japana i Kine za
stvaranje ekonomskih čuda. Mi smatramo da je naša misija.
Okami-sane, da Japanu bar pružimo šansu. Život iz pepela
preminulih, je li?
Stigli su do obale reke, koja se uvijala kao boa preko
ramena žene. Tokio je bio ta žena, omamljena, silovana,
dovedena na ivicu gladi. Ali. bar je još bio na nogama i
oporavljao se od najtežih povreda.
- Kacuodo nam je prva prepreka - Okami se nagnu na
crnu gvozdenu ogradu, zagleda se u smeđu, mirnu vodu. -
On je protiv bilo kojeg mešanja jakuze s Amerikancima.
Veruje da nas okupaciona komanda koristi kao štit da bismo
obavili prljave poslove koje američka vojska ne želi sama da
uradi.
- On je u pravu, na neki način. Ali to je kratkovido
razmišljanje. Jakuza treba da se plaši komunističkog upada u

Japan isto koliko i Amerikanci. Zašto bi oni javno ubili
nekoliko ljudi za Amerikance? Oni su dobro plaćeni za ono
što su do sada radili.

Okami jeknu.
- Odbaci ono što Kacuodo kaže. On je ojabun Jamauči
klana i on se plaši moje moći. Ne zaboravi da sam ja bio taj
koji ga je doveo na vlast. Sada vidim kakva je to greška bila.
On koristi taj podatak kao papir za testiranje vode. Koji će
ojabun stati na moju stranu, koji će biti sa njim?
Zato je bio tako neuhvatljiv u svom položaju protiv nas. A
sada, da bi produbio slučaj potpune izolovanosti, on izaziva
incidente među klanovima. Ne možemo da dopustimo takvo
ponašanje. To je situacija u kakvoj je Japan bio na kraju
šesnaestog veka kad je Tokugava došao na vlast kao šogun.
Da samo sada imamo savremenog šoguna da ujedini sve
ojabune i drži ih pod kontrolom.
Pukovnik se držao lule.
- Zanimljiva ideja, prijatelju. Ali, još nijedan ojabun nije
mogao da komanduje takvim savezom - on dunu oblak
dima, posmatrajući ga kako se razilazi duž obale. - Međutim,
što se tiče budućnosti… - kao da ga je mučila ta opaska, pa
tek posle izvesnog vremena reče: - Znaš, čak i priče o takvoj
osobi promenile bi status jakuze. To bi moglo da bude
korisno za sve nas.
Okami je još jednom bio zaprepašćen pukovnikovom
sposobnošću Da prihvati jednostavnu ideju i razradi je do
krajnosti. Na taj način on je bio sposoban da pretvori žito u
zlato.
Pukovnik okrete lulu i istrese pepeo.
- Hrana za misli. Ali, da se sada vratimo sadašnjem
problemu.
- Kacuodo mora da bude trajno ubeđen - reče Okami. - Tu
stupa na scenu Tokino Kaeda. On mi garantuje siguran
metod za Kacuodovo povlačenje. Izgleda da ojabun ne zna
da pliva. To je dobro čuvana tajna, ali naravno kao
podojabun kome Kacuodo veruje, Kaeda je došao do te

informacije. Nedelju dana od sada Kacuodovo telo će biti
pronađeno kako pluta ovde, u Sumidi, a mi ćemo moći da
nastavimo pregovore sa Viloubajom i njegovom klikom
ratnih zločinaca.

Pukovnik klimnu glavom i ponovo napuni lulu. Okami ga
je posmatrao krajičkom oka, pitajući se šta li mu prolazi kroz
briljantni um. Morao je da prizna, da ma koliko se trudio,
nikada nije mogao da se takmiči s pukovnikovom pameću.
Da je odabrao da igra šah. Okami ni trena nije sumnjao da bi
pukovnik bio velemajstor. Njegovi misli su tako letele
unapred da je Okami često osetio vrtoglavicu. Okami je
naučio više od ovog jednog čoveka nego što je naučio od
svih svojih učitelja, vaspitača, senseija.

Iznad svega pukovnik Lajnir je bio graditelj snova.
Njegova vizija šta će Japan biti jednog dana ispunjavala je
Okamijev um kao šare kaleidoskopa i u tim komplikovanim
mustrama Okami je mogao da vidi kako se njegova imperija
širi kao talasi na Pacifiku, sve dalje i dalje dok ne obuhvate
ceo okean.

Okami brknu u svoju papirnatu kesu, uze šaku slatkiša od
soje i gurnu ih u usta, pustivši da se polako tope. Bolje šećer
nego alkohol, pomisli pukovnik.

- Da li da večeras obavestim Kaedu?
- Čekaj - reče iznenada pukovnik - želim najpre da
porazgovaram sa Kacuodom Kozoom.
- Zašto?
- Želim da budem siguran da smo potrebni Kozou.
Okami gurnu još slatkiša u usta.
- Možda je to dobro. Kacuodo prezire sve zapadnjake.
Osudiće ga sopstvene reči.

***

Sledećeg poslepodneva pukovnik ode kući Kacuodoa Kozoa.
Imanje je bilo impresivno, ograđeno zidom na ivici grada. Na
njemu su bile četiri zgrade. Glavna građevina je bila za

Kacuodoa i njegovu porodicu, druge su bile za telohranitelje,
savetnike i porodice njegove dve sestre.

Ojabun je ostavio pukovnika da čeka u tamnom
popodnevu, bez hrane i pića, gotovo čitav sat, što je bilo
nedopustivo. Samo što pukovnik nije bio Japanac; kao divljak
on nije zasluživao nikakvu uljudnost koja je bila predviđena
za civilizovane ljude.

Pukovniku to nije smetalo; on je navikao da ga tako
tretiraju Japanci koji ga nisu znali ili koji su ga možda znali
suviše dobro. Koristio je vreme da viri kroz prozore
predsoblja na imanje, odmeravajući ga i prema njegovoj
veličini odredivši moć koju su imali Kacuodo i njegov klan.

Jamauči mu je već neko vreme bio trn u neti. Kroz čitavu
svoju istoriju zauzimao je kurs ekspanzije. Izgleda da je
takav bio i njihov ojabun. Bili su arogantni ljudi, ubeđeni u
ispravnost svog pravca, sigurni u svojoj moći, gramzivi,
željni svega. Oni su u svom klanu ohrabrivali ekstremnu
izolaciju koja je stvarala kod jakuze osećanje lažne
nepovredivosti. Ako neko ne pripada društvu, onda njegovi
zakoni nemaju značaja.

- Tražiš pukotine u mojoj odbrani?
Pukovnik se okrete da pogleda Kacuodoa Kozoa. Imao je
lice kao lobanja s jako zategnutom kožom preko kostiju i oči
čoveka koji je dugo imao temperaturu. Bile su neprirodno
sjajne s iskrom paranoje.
- Govoriš kao pravi daimio - reče pukovnik kao da ga to
zabavlja.
- Ja nisam feudalni samurajski gospodar - reče Kacuodo
ispravivši leđa. - Nemam ništa od osobina kaste koje
samuraj dobija pravom rođenja. Ma kakav status da imam,
sam sam ga iskovao na svom ognjištu. On skide papuče,
obuče cipele za ulicu koje su morale da se nose na hladnom
tlu predsoblja jer ono još nije bila pravn deo kuće i kao takvo
bilo je nečisto. - Moja pozicija ne znači mnogo u velikom
svetu. Ma kakvu prednost da imam, to je samo kao

jedinstveno umetničko delo: ne mogu da je pokazujem sem
u uskom krugu osoba koje misle isto kao ja.

- Šta ste očekivali? Pa vi ste ratni zločinac.
Mali osmeh se pojavi na Kacuodovom licu.
- Ispravite me ako grešim, ali zar nisu neki od vaših
najbližih saradnika kriminalci?
- Moj posao zahteva da se povezujem sa svim nivoima
japanskog društva.
Kacuodo klimnu glavom.
- Ipak, izgleda da ste razvili veliku sklonost ka onome što
ste sami okarakterisali kao klasu kriminalaca.
Sada je bilo jasno da Kacuodo neće pozvati pukovnika da
uđe u kuću, već će ga držati u toj neutralnoj prostoriji koja je
služila kao neka vrsta mosta između spoljnog sveta i
Kacuodovog privatnog poseda.
- Vama ne smeta moj posao sa Okami-sanom.
Kacuodo se nasmeja, pokazavši žute zube.
- Nije li to opasan poduhvat koji ste vi i Okami pokrenuli?
To je sramota, jakuza radi s okupacijskim snagama. Muka mi
je što ste tako blizu mene. Molim vas da sada odete pre
nego što se dogodi nešto neugodno.
- Neće se dogoditi ništa neugodno - reče pukovnik što je
mirnije mogao.
- Dobro - Kacuodo mu okrete leđa. - Onda mi nemamo
ništa da kažemo jedno drugom.
- Postoji još jedna stvar - reče pukovnik dok je Kacuodo
nestajao kroz klizeću fusumu u unutrašnjost kuće. Sačekao
je da se ojabun okrene. Ne njegovom licu se ništa nije
videlo: mogao je već da bude mrtav. - Ono što Okami i ja
radimo je za dobrobit svih, čak i vas. Zato sam i došao
ovamo: da vam ponudim da nam se pridružite. Obojici bi
nam koristilo vaše znanje i mudrost. Pokušavate da nas
zaustavite, ali ja vas uveravam da je to kao da pokušavate
da promenite tok moćne reke gradeći branu od šibica. Nema
iišta od toga.

Moj rad će nadživeti sve nas; ni vi ni bilo ko drugi ne
možete ništa da učinite da to zaustavite.

Kacuodo se okrete i bez reči nestade iza fusume.
Pukovnik, ostavljen sam na kamenom tlu predsoblja,
zagleda se u svoje cipele. Bilo mu je potrebno izvesno
vreme da smiri krv. Čovek je bio tačno onakav kako ga je
opisao Okami; odlučan u svojoj nameri da rasturi
partnerstvo u koje je pukovnik uložio toliko truda i vremena
da ga ostvari. Gledajući svoj odraz u svojim izglancanim
cipelama, mogao je već da pročita Kacuodovu sudbinu.

On se najzad diže i krećući se preko kamenog tla htede
da ode što je brže mogao. Miris krvi već se osećao u
vazduhu.

***

Dok je pukovnik Denis Lajnir pokušavao da ostvari mir,
Okami se pripremao za rat. Major general Viloubaj, koji je
dobio nadimak “mali fašista”, bio je opsednut pretnjom
komunista Japanu. On je predložio da svoj gang
petnaestorice pretvori u jezgro antikomunističke vojske.
Obučavao je general-poručnika Arisjua, bivšeg šefa vojne
tajne službe, da vodi svoje bivše oficire u G-2, američkoj
tajnoj službi. Viloubaj je sahranio svog štićenika u istorijsku
sekciju, odakle su već javljali o pokretima sovjetskih trupa,
saznao je Okami. Stavljajući tigra među kokoške Viloubaj je
smestio još jednog poznatog ratnog zločinca, pukovnika
Hatorija, sa zadatkom lokalne vojne demobilizacije. Hatori je
odgovorio na uslugu tako što je stare drugare s kojima je
učestvovao u ratnim zločinima spasao sekire pravde. Kad
Viloubaj bude poželeo da se ponovo osnuje japanska armija,
Hatori će se pobrinuti da ona bude američka marioneta.

Viloubaj je svojim akcijama vređao Okamija. Pored toga
što nije bio pristalica njegove teorije da se ispod svakog
praga krije komunista, nije ni najmanje želeo da Amerikanci
vode njegovu zemlju na kratkom povocu, a to bi

naoružavanje značilo. Isto tako kako je pukovnik istakao,
cena naoružavanja i održavanja značajnije vojske, minirala
bi sve što je Lajnir gradio; a to je bila solidna privreda,
oslobođena visoke inflacije, koja bi pomogla Japanu da stane
na noge.

Ali, istini za volju, Okami je imao i drugih razloga zbog
kojih je želeo da Viloubajev plan propadne. On je imao
mnoge zamerke na gang petnaestorice zbog njihovih podlih
naređenja tokom poslednjih dana rata. Bili su grubi prema
ljudima pod svojom komandom i mnogi Okamijevi prijatelji
su patili. A njegov brat je umro.

Okami je više voleo da ne razmišlja o svom bratu, koji je
umro pre nego što je stigao da u potpunosti uživa u životu.
Neki su govorili da je njegova smrt kapric rata, ali Okamija
nisu mogli da prevare. On je znao ko je bio odgovoran za
smrt njegovog brata i mada su ti ljudi sada bili pod
Viloubajevom zaštitom on je razradio plan da ih uništi.

Odlučio je da to učini bez pomoći pukovnika. Lajnir je
oklevao da se obračuna sa gangom petnaestorice. Uprkos
tome što ga je Okami svakodnevno opominjao, još nije
krenuo u akciju. Kasnije su se ta podsećanja pretvorila u
žučnu svađu posle koje je Okami ostajao izbezumljen,
osećajući se kao da je izdan.

- Pokušaj da budeš Japanac - zaurlao je pukovnik. - Budi
strpljiv. Ima mnogo puteva u tu mrežu. Neka se sami
zapletu.

- Nemam vremena - urliknuo je Okami. - Ovo je moja
zemlja. Dok ne budeš na mom mestu, nemaš prava da mi
govoriš kako da se ponašam.

Mada je mogao da razume pukovnikovu potrebu za
oprezom - radio je u okvirima SCAP-a, gde je Viloubaj već
imao veliku moć - Okamijeva plamena želja za osvetom
zahtevala je da nađe sopstveni put.

To je i uradio. Pošto je pukovnik svoju pažnju usmerno na
drugu stranu. Okami je ostavljen sa samo jednim izvorom.

Proveo je mnogo nedelja ispitujući prirodu igre koju je morao
da prihvati.

Moraće da se ponese sa komunistima.
Ako oni nekako saznaju za petnaest ratnih zločinaca koje
je Viloubaj spasao suda, on je znao šta će se tačno dogoditi.
Rusi su bili zveri. Diplomatija je bila igra kroz koju su oni
posrtali nevešto kao deca.
Bio je svestan da ima sovjetskih agenata u Tokiju i da su
neki od njih na višim mestima nego što komanda
okupacionih snaga može da pretpostavi. Kad bi ti ljudi dobili
prave informacije, nije sumnjao da bi oni probili Viloubajevu
odbranu, naročito ako bi tajno dobili pomoć.
Da, bilo bi dobro da komunisti postanu oruđe moje
osvete. Mislio je Okami kad se probudio onog jutra kad je
pukovnik otišao do Kacuodoa Kozoa. Neka ubiju Viloubajev
gang petnaestorice i uz put neka osvete smrt moga brata i
mojih prijatelja.
Naravno, morao je to da proda s pravom motivacijom.
Komunisti su ga znali pa ideologija nije dolazila u obzir. Ali,
novac je mogao da posluži. Jakuze mogu da budu plaćenici
kad ih na to natera potreba. On je tako počeo da provodi
kasne noćne sate u sumnjivom baru gde su prema
obaveštenjima njegovih informatora rado boravili
komunistički agenti. Pravio je šou od svog opijanja i
brbljanja nesuvislosti. Hvalisao se svakome ko je hteo da ga
sluša da on sve zna o američkoj zaveri da se zaštite ratni
zločinci.
Najzad je došao pacov da njuška. Okami, koji je mogao
da bude suptilan kad je to bilo potrebno, stvorio je određenu
sliku o sebi u baru. Sovjetski agenti su bili slabi na planu
suptilnosti.
Jedne noći Japanac oborenih ramena sede pored njega i
reče:
- Ja vas razumem. I ja mispim isto kao vi.
- Zaista?

- Možda ne, ali primetio sam da vi imate informacije koje
bih mogao da iskoristim.

- Čini mi se da sam čuo šuštanje novca.
- Niste pogrešili. Treba nešto da izravnam s nekim
oficirima iz rata. Mogli biste da mi pomognete.
Okami jeknu.
- To zavisi koliko je blizu šuštanje novca.
- Uveravam vas da je blizu. Recite mi, prijatelju, kako ste
došli do te informacije o Amerikancima?
Okami ispi svoj viski, naruči drugi.
- To vas se ne tiče.
- Jeste. Reč je o mom novcu.
Okami je posmatrao čoveka kao da želi da ga premeri.
- Već imam u šakama ađutanta SCAP-a Džeka Donohjua -
lagao je napola. - Šta vam to znači?
- Pričate o tome po baru. Mislite da je to mudro?
- Kome je stalo? - Okami sruči viski i naruči još jedan
istim gestom.
- Meni je stalo.
Okami nakrivi glavu.
- A vi ste?
- Vaš prijatelj… možda.
Okami klimnu glavom.
- U redu, prijatelju. Popij nešto na moj račun.
On mahnu barmenu i kad je čovek dobio piće, odoše u
praznu ložu u dnu bara. Naravno, nije bilo važno kuda će
otići, Okamijevi ljudi su bili svuda unaokolo.
Znao je taktiku komunista. Pokušaće da ga zaskoče. Za
njih nije bilo dovoljno da dobiju informaciju za novac: oni su
zahtevali i svoju funtu mesa - mač koji će držati nad
njegovom glavom tako da bi zauvek bio pod njihovom
kontrolom. Bilo je to istovremeno i tužno i zastrašujuće,
mislio je Okami dok je kliznuo u ložu pored svoje veze. Tako
su se komunisti ponašali prema svojim ljudima, bilo je to
kako je njihova ideologija postala tvrda kao gvožđe.

Čovek se zvao Ajvanuši. Bio je fabrički radnik, ali što je

bilo još važnije bio je član Šinsei Kinro Taišutoa, najuticajnije

reakcionarne grupe koja se povezala sa radničkim pokretom

što se rađao. Inflacija koja nije mogla da se kontroliše, visok

stepen nezaposlenosti, korumpiranost Jošidine

administracije i očigledna inercija u prevazilaženju japanskih

posleratnih privrednih propusta, doveli su do toga da su

priče SCAP-a o boljem životu smatrane za laž i da je sve to

samo lako zapaljiva mešavina. Bilo je sve spremno da se

komunisti ubace na radnički nivo gde je frustracija bila jaka

kao plima. Sovjeti su bili navikli da koriste ujediniteljske i

reakcionarne elemente kao što je bila Ajvanušijeva

organizacija, kao drvene konje da bi došli do svog cilja. Bio

je to još jedan primer kako su koristili svoju ideologiju kao

bič da bi naterali svoje učenike na ono što su tako pogrešno

nazivali “revolucionarnim žarom”.

Ajvanuši je bio tipičan za svoju vrstu; zastrašen,

nestrpljiv, uskogrud u sigurnosti da je socijalizam ključ za

novi i bolji svet, kad bi samo on bio na vlasti. Ali, koliko je

Okami znao, Ajvanuši celog sveta nikada neće dobiti moć.

Snage koje oni žele da obore rasturiće njih ili će gospodari

koji ih kontrolišu sada nastaviti to isto da rade i u novom

svetskom poretku. Jednostavna činjenica je bila da ljudi kao

Ajvanuši nisu imali jasnu ideju o sopstvenoj politici jednom

kad je stara garda raspuštena. I naravno to je bilo baš onako

kako su komunisti planirali da bude, jer su oni bili spremni i

željni i suviše nestrpljivi da nametnu komunistički način

života Japanu.

Okami nije mrzeo Ajvanušija; on ga je žalio. Neko je

morao. Ni komunisti ni Jošidina vlada nisu bili zainteresovani

za ličnu sudbinu koja ga je dovela do bede i besa.

- Vi ste jakuza - reče Ajvanuši kad su se smestili. - Vi

sarađujete sa SCAP-om. Vi ste neprijatelj naroda pa nemojte

od mene da očekujete simpatiju. Informacija je za novac.

Želim da ovo bude prost, poslovni dogovor.

Znajući da ovo neće biti ni najmanje prosto. Okami reče:

- Čestitam što ste spremni da uprljate ruke, druže.
Ajvanuši ga pogleda.
- Želim da imam vašu lakoumnost. Vi koji živite kao
šogun ne možete da razumete naš težak život. Pokušajte da
nas ne prosuđujete.
- Mislim da bi i vama malo lakoumnosti dobro došlo. To bi
vam pomoglo da koraknete unazad i procenite svoju
situaciju.
- Hrana je moja situacija, ili bolje njen nedostatak. I
posao. Dok se vi debljate i bogatite na crnom tržištu, moja
porodica i bezbroj sličnih njoj umiru od gladi. Eto takav je
danas pogled iz moje perspektive. Zar je onda čudno što
sam usmeren na to da želim bolje sutra?
- Bolje za koga? Svoju porodicu ili komuniste?
- To je isto - reče Ajvanuši s takvim ubeđenjem da je
Okami znao da ga je uhvatio.

***

Sledeće večeri Okami je došao nenajavljen u Ajvanušijevu
kuću. Nosio je poklone u hrani i piću; sveže voće, povrće i
riba, za šta je znao da će dobro doći porodici. Mesto je bilo
malo i pohabano, niska kuća blizu pruge tako da su se tanki
zidovi tresli svaki put kad bi voz protutnjao.

Ajvanuši staklastih očiju, ali učtiv, pustio ga je da uđe.
Bilo je vreme večeri i čitava porodica je bila kod kuće;
Ajvanušijeva sićušna, seda žena i njihovo troje dece. Mesto
je mirisalo na bareno povrće.

Ajvanuši se nakloni, prihvati Okamijeve darove bez reči,
ali kad ih je odneo u kuhinju, Okami je video da je žena sve
bacila u kantu za đubre. Nastade kratka svađa. Čuo ju je
kako govori siktavi futei, koji je premijer Jošida koristio da
opiše sindikalce u nedavnom govoru. Ta reč je značila
subverzivan.

Kad se Ajvanuši vratio, reče:

- Možda bi bilo bolje da izađemo. Deca moraju da jedu a
moja žena ne može da poslužuje istovremeno i nas i njih.

- Da, svakako - reče Okami - nepristojno je od mene što
sam došao u ovaj sat.

- Nije. Mi smo navikli na neugodnosti.
Okami nije bio spreman za Ajvanušijevu neučtivost, ali je
to shvatio kao lekciju. Osećao je da je važno da shvati zbog
čega su ti ljudi tako ranjivi i spremni da prihvate san kao što
je socijalizam, koji nije imao šanse da preživi u svetu kojim
vlada ljudska rasa. Ljudi su bili određeni sa sedam smrtnih
grehova. Samo sveci i askete mogli bi da se uzdignu iznad
tih mana, a i neki od njih su bili lažnjaci.
- Kao što vidite mi nemamo ništa - reče Ajvanuši. - Nama
je potrebno sve.
Možda, mislio je Okami, to ga određuje bolje od bilo čega
drugog. On je bio siromašan i uživao je u svom siromaštvu,
koristeći to kao motku i kao ogrtač da bi načinio nešto ni iz
čega. Na čudan način Okami je mogao da se osloni na to, jer
kao jakuza nije imao status u glavnim tokovima društva. Ma
kakav prestiž on imao u zajednici, bio je sačinjen ni od čega.
- Možda vlada to ne zna - reče Okami.
- Mislim da vladi nije stalo. Oni postoje da bi trpali jedni
drugima i to sjajno rade. U vreme prosperiteta njihovi gresi
bi prošli nezapaženo jer bi bilo dovoljno da svako bude sit,
ali sada glad i nezaposlenost kao jahači apokalinse jezde
Japanom, pa oni bivaju ogoljeni u svojoj pohleii i
gramzivosti.
- Mora da ste katolik kad se tako izražavate.
- Čitao sam knjige svoje žene, pa šta onda? Nema Boga
na ovom svetu. Osvrnite se oko sebe. Kako bi mogao da
bude?
Govori kao pravi komunista, pomisli Okami. To će biti
zadovoljstvo.
- Pošto je jasno da mi nećemo biti dobri prijatelji - reče -
mislim da je najbolje da što pre obavimo našu transakciju.
- To mi odgovara. Kako bi bilo večeras?