Eric van Lustbader -Ploveci Grad

Abramanov oseti užasan nagon za povraćanjem. More je
bilo visoko, sada tako blizu da je mogao da oseti ukus soli i
fosfora koji je dolazio iz vode kao zračenje. Abramanov
pomisli da je sudbina njegovog prijatelja bila bolja od dva
zla. Bolje trenutna smrt, rekao je samom sebi, nego
davljenje. Iznenadni nalet vetra uhvati ga, kao malopre
Fedorova. bacajući ga sa strane na stranu kao da se nalazi u
zabavnom parku. Abramanov pomisli u jednom trenu da će
mu Bog ispuniti želju.

Ali njegov padobran se držao. Bio je vučen postrance
preko okeana, šamaran vetrom. Iznad sebe je mogao da vidi
kako se tupoljev-10 spušta prema dnu okeana. Senka
njegovog prolaza bila je nalik na pomračenje. Izgledalo je da
je čak i monstruozna oluja zastala na trenutak.

A onda kao nebeski predmet skrenut sa svog kursa, avion
se potopi nosem nadole. Iznad urlika nepogode Abramanov
je mogao da čuje cviljenje izvijenog metala, osetio je udarni
talas kao da je eksplodirala bomba.

Okretao se vrtoglavo iznad samih talasa. a onda, dok je
oluja smanjivala svoj bes, on je bačen na grudi Južnog
kineskog mora, bliže tupoljevu-10 i njegovom opasnom
teretu, mnogo bliže nego što je želeo.

Nešto puče, blesnu. Užasan bol mu prolete kroz telo. O,
Bože, moja noga, pomislio je kad ga je potopio prvi nalet
vode.

***

Rok je duboko udisao morski vazduh, osećajući fosfor i slanu
vodu, trule alge, prilepke, riblje glave koje se suše na suncu.
Brod se valjao po dubokim zelenim i indigo talasima.

- Skoro smo stigli - reče Abramanov.
Rok pogleda i prekide metodično čišćenje crne magije -
jedne M16 A1 vojničke puške - ugledavši Abramanova koji se
kao suri medved vuče preko palube. Nije tako dug put.

pomislio je, ali u drugu ruku pre nego što završe, to bi
mogao da bude i put do kraja sveta.

Rok je bio toliko dugo u Aziji da je to bio jedini dom koji je
znao. Sećao se drugog, nejasno, s mešavinom besa i straha.
U košmarima je opet video oca kako se naginje nad njega,
pijan i opet bez posla.

Hajde, govorio mu je otac u košmaru. Samo ti i ja, mali,
bez majke da bi spasla tvoju bezvrednu zadnjicu. Onda bi
otac povukao pokrivače s njega. udario ga iza uveta s
takvom silinom da bi se Rok gotovo onesvestio. Zatim opet i
opet. Košmar ili sećanja na prošlost?

Rok se sećao dana kad se suočio s ocem - posle mnogo
godina nabijanja kondicije u gimnastičkim dvoranama. u
vojnom logoru došao je kući. Prvog dana svog prvog i
jedinog odsustva udario je oca tako snažno levom rukom da
je pao na trotoar ispred kuće u delu Pitsburga gde je Rok
odrastao.

Otac se samo ljngavo osmehnuo dok je pljuvao krv.
Čekao sam dugo jebeno vreme, mali. rekao je. Samo ne
zaboravi, ja sam od tebe načinio ono što jesi.

Sada kad je stajao na palubi jednog od mnogih brodića
koje je posedovao. Rok je posmatrao Rusa kako nesigurno
ide prema njemu. Noga mu je bila u groznom stanju kad su
ljudi, pre šest meseci, sa jednog od Rokovih patrolnih
brodova, izvukli Abramanova iz vode potamnele od
nepogode. Rok, koji je imao pristupa svemu što je najbolje u
Jugoistočnoj Aziji, naredio je svojim ljudima da urade sve
najbolje što mogu. Ali ipak, i njemu su nedostajali oprema i
personal bolnice Volter Rid. Kosti su bile zarasle ali
oštećenje živaca nije moglo da se sredi, bar ne u ovom delu
sveta. Naravno, nije to rekao Abramanovu: čovek je bio
dovoljno zahvalan što su ga spasli davljenja u pobesnelom
moru. Abramanov, kao većina ljudi analitičkog uma, imao je
jedan nerazuman strah. Rok je pretpostavljao da je njegova
dobra karma to što je fobija Abramanova bila da se ne

udavi. Nije se suviše plašio ajkula, ali je bio više nego
zahvalan što su ga spasli.

Rok je stajao kraj ograde sa Ambramanovim. Skinuo je
naočare za sunce, žmirnuo prema prvoj liniji nimbostratusa
koji su zaklanjali sunce. Svetlost odjednom postade boje
olova.

- Ako nas vreme ne prevari - reče on - spustićemo robota
do aviona u toku jednog sata.

Buljio je u okean, pokušavajući da zamisli sovjetski avion
kako leži na nvici ambisa nezamislive dubine. Ali voda je već
potamnela.

Diže se oluja kad su već bili daleko odmakli na pučinu.
Kapetan Rokovog patrolnog broda bio je mali Vijetnamac koji
je poznavao ovde vode bolje od mnogih ljudi starijih i
dvadeset godina od njega.

- Nevreme će biti strašno - reče on cvrkutavim glasom. -
Ali ako se sada vratimo, udarićemo tačno u njega, a ja to
nikako ne želim.

Rok klimnu glavom.
- Dobro. Ni ja to ne želim. Zadrži položaj onda, pa idemo
na posao. Okrenuo se Abramanovu. - Kako će robot raditi po
ovakvom vremenu?
Da bi pokazao zahvalnost, Abramanov je proveo mesece
rehabilitacije konstruišući robota, oklop od titanijuma visok
šest stopa u kome je bila mreža laserom rukovođene
telemetrije, minikompjutera, navigacionih instrumenata,
sonara. sa veštačkim rukama koje su imale fine prste s
vrhovima kao štipaljke, video-kamerama, farovima,
litijumskim baterijama. A sve je to bilo povezano sa
brodskim kompjuterom.
Kompleksna kreacija je bila dečja igračka za
Ambramanova. Delove je našao mahom u Rokovim
prostranim magacinima vojne opreme. Deo dizajna robota
bio je zasnovan na specijalizovanim, manipulatorskim
„rukama“ koje je Abramanov napravio za svoju vruću sobu
neutronskog polja u Arzamasu-16.

- S robotom će sve biti u redu - reče Abramanov. - On će
biti šest stotina stopa ispod površine i neće ništa osetiti. Mi
ćemo imati problema ako se oluja stvarno raspomami. Ako
ne možemo da zadržimo svoj položaj i ne možemo na vreme
da dignemo robota, kabl će biti presečen i mi ćemo ga
izgubiti.

- Bacite ga preko ograde - reče Rok.
- Ali…
- Bolje da je u vodi pre nego što nepogoda ojača.
Kiša ih je tukla povremenim eksplozijama, nebo se
spustilo baš u trenutku kad su razgovarali. Oblaci su jurili
kraj njih, tamni i puni pretnje. U daljini je izgledalo kao da se
naduveno more diže da bi se srelo sa nebom.
Rok dade znak specijalnom timu koji je rukovodio
posebnim vitlom i elektronskim gadžetima u svojim
kabinama. Trenutak kasnije, nezgrapni oblik beo kao kreda
spušten je preko ograde broda. Čuo se tup udarac, kad je
robot, zahvaćen strujom ispod površine mora, udario o trup
broda. Svi su zadržali dah. Onda se sve smirilo i robot poče
da se spušta prema svojoj sudbini.
Abramanov je načinio ovog robota da je bio tabula raza.
Imao je velike mogućnosti, ali mu je nedostajao “mozak” da
bi ih koristio. Abramanov će morati da puni čelično
keramičko optičku mrežu podacima.
- Na pola puta - promrmlja Abramanov Roku dok se
čvrsto držao za poklopac koji je vodio u glavnu kabinu ispod
palube. Bilo je jasno da mu je neprijatno zbog ljuljanja i
propinjanja broda i da je jedva čekao da ode dole u
bezbednost. - Sve je u redu. Ljuljanje je prestalo. Dole je
mirno.
Rok ode da proveri položaj s kapetanom. Uprkos
neverovatno lošem vremenu, kapetan je bio ubeđen da će
moći da ih zadrži na istom položaju. Rok mu reče da ih
odmah obavesti o bilo kakvoj promeni stanja.
Zadovoljan za neko vreme, on se okrete i stade kraj
Abramanova koji je doterivao prijemnik na svom pojasu.

Bacivši nervozan pogled na Abramanova on uključi sistem.
- Mračno je dole. Boje se ne razlikuju. Palim reflektore.
- Jeste li nervozni. Abramanove?
- Da. Veoma se plašim. Blizu smo objektu.
- Razumem vas. Vi želite to koliko i ja. Zar biste hteli da

teret čuči pod morem dok ga neki zemljotres ne prodrma i
ne otvori sanduke?

- Sačuvaj Bože! Posledice takvog slučaja bile bi
katastrofalne.

- Tako ste i pre rekli. Dakle, je li robot još na ivici?
- Još visim.
Abramanov je imao čudnu naviku da se poistoneti sa
očima kamere i metalnim rukama robota, dok je bio povezan
s njim.
Rok navuče kapuljaču i izađe na palubu. Morska voda mu
pljusnu preko članaka dok se paluba dizala i spuštala.
Vratio se u kabinu, gde je Abramanov sedeo privezan za
robota koji se spuštao.
- Gde smo?
- Gotovo na mestu - reče Abramanov proveravajući
podatke na kompjuteru. - Ja sam dvadeset stopa ispod
gornje ivice ambisa.
- Šteta što ne možemo da priđemo bliže, na niži nivo, ali
ono što je sonar otkrio svakako bi preseklo kabl. Rok
odmahnu glavom. - Ne znamo čak ni da li će moći da siđe
na donji nivo.
Mlaz kiše udari u prozore silinom čekića. Brod se ljuljao.
Rok baci pogled na kapetana, ali ovaj je bio suviše zauzet
izdavanjem naređenja da bi primetio.
- Na grebenu sam.
Rok skrene pažnju Abramanovu, koji je ponovo
proveravao obilje sofisticirane telemetrije što je dolazila iz
robotovih seizora.
- Kako izgleda?
- Sve je usporeno. Mirno. Nije kao ovde. Pokazaću vam.

Abramanov uključi video-kameru, nešto dotera. Na
monitoru od dvanaest inča pojavi se savršena slika grebena
koji se nalazio na šest stotina stopa ispod njega.

Zaprepašćen, iako to nije hteo da pokaže, Rok šapnu:
- Vidim greben. Idite dalje.
Slika se zaljulja i Rok se osećao kao da sam hoda po toj
uskoj ivici ispod koje je bilo toliko vode čiji bi pritisak mogao
da smrska što je čovek napravio.
- Neverovatno je lagano - javljao je Abramanov. - Nije
strmo.
- Prema podacima koje je prikupio sonar to će se uskoro i
brzo promeniti.
- Da, da. Znam.
Abramanov je bio zatvoren u čudu svog podzemnog
sveta. Rok se pitao kakav li je to osećaj kad si sasvim
povezan sa senzorima mašine. Njega lično to baš nije
interesovalo. ali za naučnika kakav je bio Abramanov to je
svakako bilo nebeski.
- Obazrivo.
Rok vide kako se slika menja. Mogao je da vidi obrise
grebena, deliće koji plivaju u vodi; plankton pomešan sa
biološkim otpadom koji je možda robot poremetio dok se
kretao duž ivice. Prođe jato providnih riba. Ništa drugo.
- Počinje padanje - reče Abramanov.
Kiša je sada bez prestanka dobovala, a brod je
poskakivao na talasima.
- Da li je sve u redu sa mehaničkim sistemom? A kad
Abramanov klimnu glavom, on reče. - Da li se propadanje
nastavlja?
- Ubrzava. Sonar kaže pet odsto.
- Nije tako loše.
- Ronilac bi ozbiljio nastradao. Vidite?
Rok pogleda. Odvajali su se komadi nepravnlnog oblika
od ivice ambisa.
- Može li robot da izbegne to?
- Bez problema.

Roku se odjednom učini da lebdi pa se uhvati za ručku na
poklopcu. Onda se pojavi ivica grebena i osećanja
bestežinskog stanja nestade. Video je da se greben spušta
strmije u dubinu, ali je bio širi nego na vrhu. Čekao je, bacan
olujom, na površini.

- Problem.
Rokov stomak se zgrči, ne samo zbog ljuljanja broda.
- Priroda.
- Bolje da vam pokažem.
Spika na monitoru zadrhta. Rok oseti vrtoglavicu. Onda
se slika smiri i on ugleda skupinu oštrog kamenja ispred
robota.
- Može li robot da prođe kroz go?
- Greben je neprolazan u sledećih šezdeset pet stopa.
Ispod toga je ambis.
Ne, mislio je Rok. Tako smo blizu; ne želim da me
zaustave. Mora da postoji način.
- Recite mi.
- Ako upotrebimo kabl da me zaljulja od grebena pod
određenim uglom, računam da ću preći blokadu i vratiti se
na greben.
- Uradite tako.
Abramanov je oklevao.
- Postoji primedba.
Roku se učini da mu u stomaku lepršaju leptiri.
- Samo jedna?
- Kad me moja težina bude pronosila pored oštrica,
postoji opasnost da kabl bude presečen.
- Ako se to dogodi, robot i teret će biti izgubljeni.
- Da.
- Kakvi su nam izgledi da prođemo netaknuti?
- Gotovo nikakvi.
- Alternative?
Abramanov uzdahnu.
- Plašim se da ih nema. Kao što smo videli, nijedan
ronilac ne bi mogao da stigne do aviona, a kamoli do tereta.

Robot nam je jedina šansa koju imamo.
Rok duboko uzdahnu.
- Počnite.
Abramanov ga je iznenadio; bio je to trenutak kada je

gledajući unazad, počeo da veruje Rusu, da mu se ovaj čak
dopada.

- Kalkulacije su skoro gotove. Daću ih kompjuteru.
Kapetan je nervozno vukao Roka za rukav.
- Kakvi su to podaci koji sada izlaze?
- Nije važno - reče Rok - ti brini o oluji i o tome da nas
zadržiš na sadašnjem položaju.
- Ali, gospodine…
Rok se maši svoje crne magije.
- Ako se pomaknemo i za santimetar s mesta, ubiću te - a
Abramanovu reče. - Jeste li spremni?
- Da.
- Uradite to sada - reče Rok osećajući kako mu srce staje
dok je posmatrao Abramanova kako pritiska dugme.
Slike nestade s ekrana, dopre do ivica. Sve je počelo
ludački da pleše i blešti, osvetljavajući veći deo grebena dok
se robot zabacio u vodi, viseći iznad ambisa.
Tama, jezivo osećanje bestežinskog stanja, a onda se
slika opet umiri dok se robot zabacivao prema grebenu.
Svetlost pokaza smrtonosne kamene strele, nalik na
namrgođene obrve džinovskog morskog boga.
A onda su brzo prešli preko toga a kameni šiljci su ličili na
oružje streljačkog voda.
Da li smo dovoljno napred, pitao je Rok samog sebe. Da li
je Abramanov sve dobro proračunao? Izgleda kao da idemo
pravo na ta kamena koplja, tako su blizu. Sićušna bića
prolazila su oko tih kopalja, omamljena čudnom svetlošću, a
onda oduvana dalje jakim premeštanjem vode koju je
izazvao teški robot ljuljajući se prema strani grebena.
Bum!
- Kabl je netaknut!

Roku se vrtelo u glavi kad se njegovi prsti zakopaše u
Rusovo rame.

- Tu smo - reče Abramanov.
Slika na monitoru poblede na tren, a onda se sredi, dok je
robot nastavio da silazi niz ivicu ambisa. Posle izvesnog
vremena slika se sasvim smirila i Rok je znao da je robot
stao.
- Šta se zbiva?
Pokazano mu je šta je napred. Greben se spuštao gotovo
vertikalno. A dole u dubini, u tami, videlo se nešto hladno,
tvrdo, sjajno ispod biološkog materijala.
- Prvi cilj.
Rokovo srce poskoči.
- Ima li problema sa spuštanjem?
- Ni najmanje.
Slika ostade nepromenjena.
- U čemu je onda stvar?
Abramanov se delimično otkači od telemetrije i okrete se
Roku.
- Mislim da na ovoj tačci treba da razmislimo o tome da
napustimo ceo projekat.
- Zašto? Ima li pukotina ma sanducima? Ima li znakova
radijacije?
- Telemetrija pokazuje da nema ni najmanjeg traga
zračenja.
- Znači da imate moralnih predrasuda?
Abramanov uzdahnu.
- Ne bih bio čovek da nemam.
- Onda pokušajte da budete više kao ja. Ja ne znam šta je
kajanje. Moramo da izvučemo naš 114m iz ove opasne zone.
Rekao sam vam da je ovde bio veliki zemljotres prošle
godine. Gotovo svakog meseca se javlja manji potres.
- Da, zato smo sada ovde. Kako sam vam objasnio, 114m
je stvoren masovnim i ponavljanim bombardovanjem
plutonijuma visokom energijom, neutronima velikog protoka
u inertnoj atmosferi gasa argona. To je bilo neophodno

delimično zbog toga što 114m emituje gama zrake, a
izlaganje njima makar na minut može da bude smrtonosno
po ljude. Gama zraci se kreću brzinom svetlosti i zato ih je
teško otkriti. Lid ili uranijum 238, veoma gusti metali,
najčešće se koriste da bi se zadržalo to emitovanje. U
slučaju 114m tek treba da se vidi da li su sanduci koje sam
ja smislio adekvatni da zadrže smrtonosnu radijaciju.

Rok je slušao.
- Za razliku od toga - nastavio je Abramanov - 114m je
više hemijski otrovan nego njegov roditeljski element
plutonijum. A da vam kažem samo nešto, plutonijum je pravi
košmar. Ako se udahnu fine čestice plutonijuma, ako se
progutaju ili prođu kroz kožu, mogu da budu smrtonosne po
ljude. Argonska atmosfera minimizira oksidaciju i površinsku
nestabilnost. Ipak, moram da naglasim da čak i uz najveće
mere opreza, čestice 114m mogu da odu iz određene zone.
Rok je buljno u Rusa.
- Šta hoćete da kažete?
Rus tužno odmahnu glavom.
- Ako treba dalje da objašnjavam, onda ne vredi - okrete
se telemetriji. - Da završimo s ovim.
Rok oseti kako mu se stomak diže do grla dok je slika na
monitoru poskakivala gore-dole. Robot potonu u dimnjak od
škriljaca, osvetlivši najniži deo grebena.
Tamo je ležao ruski avion.
- Počinjem prodiranje.
Sofisticirane mehaničke ruke robota pojaviše se iz
nezgrainog torzoa, a njegovi osetljivi prsti dotakoše stranicu
aviona. Radili su vredno neko vreme.
Rok je čekao a srce mu je bolno udaralo između rebara.
Robot je uzvitlao mulj pa procedura nije mogla jasno da se
prati na ekranu.
- Otvoren avion. Ulazim.
Slike eksplodiraše na monitoru dok su robotovi farovi
osvetljavali unutrašnjost aviona.
Rok nije mogao da izdrži pritisak.

- Da li ih vidite?
Slike - zaslepljujuća bela svetlost, tama - nisu mogle da
se dešifruju. Možda se avion pomakao zbog zemljotresa,
izbacivši 114m u ambis; možda sanduci nisu ni stigli do dna
sa avionom; možda…
- Teret lociran.
Rok žmirnu prema ekranu, ugleda tamne metalne
sanduke koje je su nosile mehaničke ruke robota.
- Da! Dođi mami! - Rok je bio toliko uzbuđen u tom
trenutku da nije osećao strah. On dade znak mornaru koji je
stajao u blizini da budu spremni da bace automatske mreže
koje će uhvatiti robota i njegov dragoceni teret kad se
pojave na površini.
Ali slika se već zamutila, počela da pleše a robot koji se
odvojio od aviona sada se ljuljao na grebenu. Bio je u
opasnosti da padne u ambis koji kao da nije imao dna.
- Barabo, rekao sam ti da smiriš brod i da ga zadržiš na
jednom mestu! - dreknu Rok na kapetana dok se hvatao
svoje crne magije.
- Nije kriva oluja - reče Abramanov dok su njegovi prsti
ubrzano radili na robotovom daljinskom upravljaču. -
Zemljotres je.
- Podzemni zemljotres!
Slike su na ekranu podrhtavale, onda se razletele kao
iskre s panja koji gori.
- Udario sam u nešto! Avion ili kamene izbočine. Ne mogu
više da kontrolišem…
- Izvlačite tu stvar, Abramanove! Odmah!
- Ne mogu! Paralisan sam! - Rus se preznojavao. -
Upotrebite elektronski čekrk!
Rok jurnu kroz kabinu, u oluju. On dade znak svojim
ljudima, koji skočiše prema čekrku. Rok, lično za kontrolnom
tablom, poče da izvlači robota. Pokušao je da zamisli scenu
duboko ispod sebe. Koliko je jak bio zemljotres? Buljio je
kroz proreze kišne zavese, vikao u sebi dok su registrovali
pritisak i težinu povezans s robotom.

Predade kontrole jednom od svojih ljudi, jurnu natrag u
kabinu.

- Gospodine, ne mogu više dugo da nas držim na jednom
mestu - reče kapetan.

- S malo sreće nećeš ni morati - reče Rok, pa se obrati
Abramanovu. - Kako napredujemo?

- Najzad smo se odvojili od grebena. Sada treba da
brinemo samo o tome da ne izgubimo sanduke.

Ali, Rok je znao da se to neće dogoditi. Uskoro će 114m
biti na palubi, a malo zatim dragoceni izotop i njegov
kreator naći će se na bezbednom mestu, građevini nalik na
bunker koju je Rok izgradio u tu svrhu. On će onda dati
Abramanovu poslednje instrukcije - ili ultimatum. Rok je bio
potpuno spreman za to. Ni najmanje ga nije mučila savest
ako bi trebalo da uradi bilo šta, samo da bi se dočepao
čudesne sirovine i učinio njome nešto posebno. Način na koji
je on to posmatrao, 114m nije bio ni nalik na suze maka koje
je njegov narod gajio visoko u Šan planinama Burme. Ta
supstanca je takođe bila čudesna, ali bio joj je potreban
rafinirani proces da bi postala jedinstvena - i visoko vredna.

Rok, posmatrajući teme Abramanova dok je ovaj
upravljao dizanjem robota i sanduka sa polugama 114m
kroz uznemirenu vodu, znao je da mora da dobije krajnji
produkt od ovog izotoia koji je bio drugačiji od svega
ostalog. Znao je to jer je večito zahvalni Abramanov otkrio
tajnu svoje kreacije: to je bio najmoćniji prenosni izvor
nuklearne energije koji je mogao da se zamisli. Za Roka to je
imalo takvu primenu da mu je voda išla na usta pri samoj
pomisli. Današnji svet bio je mnogo drugačiji nego što je bio
pre dve godine. Hladni rat je bio gotov, Rusija više nije bila
pretnja kao ranije. Došlo je doba malih, mobilnih etničkih
bitaka a to je značilo jačanje terorizma. Ne sumnjajući da je
tako, Abramanov mu je dao najmoćniji proizvod koji je
mogao da prodaje novoj vrsti potrošača.

Rok je skoro puštao sline od uživanja. Imao je u rukama
poslednju reč terorističkog naoružanja - beskrajno moćno i

kompaktno. Štaviše, imao je čoveka koji je mogao da
rukovodi tim oružjem.

II knjiga: Znaci izdaje

Blesak munje:
između šumskog drveća

Video sam vodu.
Masaoka Šiki

5.

Vašington/Vung Tau/Tokio

Žena u angorskom džemperu, ružičastom kao žvakaća
guma i kratkoj, plisiranoj suknji boje neba, čekala je u smiraj
dana Krokera kad je ovaj ušao u hol Holidej in centrala na
Aveniji Rod Ajland i Petnaestoj ulici. Boja njene kose mogla
bi da se nazove samo drsko crnom. Bila je kratko podšišana,
savršeno prava i sezala joj je do ivice brade. Imala je lice u
obliku srca i nosila je naočare sa staklima kao ogledala.
Naslanjala se na portirsku tezgu, a ispod jedne miške je
držala debeli žuti koverat, koji mu je pružila čim se približio
portirnici.

- Pretpostavljam da ste Semjuel Džonson? - imala je
dubok, promukao glas koji je više ličio na predenje.

- A vi ste?
- Samo glas s druge strane žice - posmatrala ga je dok je
otvarao koverat. - Zar ne bismo to… mogli da obavimo na
nekom intimnijem mestu?
On podiže pogled:
- Mi? Šta vi ovde radite uopšte?
Ona sleže ramenima.
- Bila sam zainteresovana. Ovih dana mi je toliko
dosadno da celo posle podne džogiram.
- Je li? - on pogleda njene noge, duge i veoma lepo
oblikovane. - A šta ako ste nekom potrebni?
- Pozovu me - osmehnula se. - Imam mobilni telefon.
On brzo pogleda dokumente.
- Zašto ste toliko zainteresovani?
- Pitala sam se zašto želite da otkrijem kola svoje sestre.
- Vaše sestre?

- Da - ona pokaza. - Nisan 300 s platnenim krovom je
njen. Vesper Arkam - ona pruži ruku. - Ja sam Domino.
Nasmejala se kad je videla izraz njegovog lica. - Obično se
ljudi zaprepaste. Ne brinite. Moj otac je bio fanatični
obožavalac Džemsa Bonda. Dao je imena svojim kćerima
prema likovima iz tih romana.

- Dobro da nije nijednu nazvao Pusi.
- Bog je, ipak, milostiv - provukla je ruku ispod njegove. -
Kako bi bilo da mi kupite doručak dok mi pričate šta želite sa
Vesper.
Nije u tom trenutku imao mnogo izbora. Povela ga je u
restoran Četiri Godišnja doba u Džordžtaunu. Bilo je to van
puta, ali u tome je i bila stvar. On je naručio sok od
pomorandže. jaja i slaninu.
Domino je tražila kafu i tost, crno i jedno i drugo.
- Volim da mi je tost pregoreo i da mi je meso krvavo, ko
zna zašto.
Kad je kelner otišao, on reče:
- Šta znate o senatoru Ričardu Dedalusu?
- Dedalus? Kako je on povezan sa mojom sestrom?
- Možda nije. Sve zavisi.
Pojavio se kelner sa kafom i sokom, onda je nestao iza
neke lisnate biljke u saksiji. Sunčeva svetlost je lila iz uskog
vrta u restoran. Bilo je još nekih gostiju; najbliži im je bio
krupni trgovac, koji je nešto proveravao na kompjuteru. Ako
nije imao opremu, nije mogao da ih čuje.
- U stvari, ja sam neko vreme izlazila sa njim - Domino je
srkutala svoju kafu. - Bio je to zadatak. Riči je toliko uticajan
da se mislilo da je najbolje da se bude sa njim na taj…
neobičan način. Mislim nismo mogli da ga podvrgnemo
detektoru za otkrivanje laži. Bilo je to za njegovo dobro.
- Svakako.
Domino načini grimasu.
- Nisam spavala sa njim ili bilo šta drugo.
- Nisam rekao da jeste.
Ona spusti šoljicu.

- Niste morali.
Doneli su im hranu i on vide par široko razdvojenih
smaragdnih očiju, gotovo isto tako velikih kao
zaprepašćujuće plave kao različak oči njene plavokose
sestre.
- Dopada mi se Riči - nastavila je Domino - on je pametan
i brz. Nema ničeg staračkog u njegovom razmišljanju.
Kroker rasturi žumance, promeša ga komadićem slanine.
- Ima li neobičnih prijatelja?
- Neobičnih?
- Za senatora SAD.
- Riči ima mnogo prijatelja.
Riči. Govorila je o jednom od najmoćnijih ljudi u Americi.
- Da li je jedan od njih bio Dominik Goldoni?
- Šef mafije? Momak koji je ubijen prošle godine,?
- Taj.
Domino obrisa prste o salvetu.
- Mislim da je tako. Sećam se da sam upoznala njegovu
sestru. Kako se zvaše?
- Merilin.
- Ne. Margerite. Sećam je se vrlo dobro. Impresionirala
me; nije kao neke italijanske princeze koje sam srela, ako
me shvatate.
Kroker ju je sasvim shvatao.
- Dakle, Margerite i senator su se našli. Šta su radili?
Domino odmahnu glavom.
- Najpre vi. Šta hoćete od Vesper?
Kroker obrisa usta, srknu kafu dok se pitao koliko će biti
velika rupa koju će mu kiselina progoreti na stomaku.
- Video sam je prošle noći. Kod Monikera. Ona i Margerite
su otišle u nisanu s platnenim krovom.
- Kuda su otišle?
- Ne znam.
- A Riči?
- Margerite je stigla do striptiz lokala u limuzini senatora
Dedalusa.

- Dakle, vi pratite Goldonijevu sestru.
- Ne. Nekog drugog ko je bio kod Monikera. Nije bilo
šanse da on kaže istinu ovoj ženi. On je verovao Lilihameru
do krajnjih granica, a bio je izdat.
Domino okrete glavu prema sunčevoj svetlosti koja je lila
u prostoriju dok je razmišljala o njegovim odgovorima.
- Moja sestra je radila za Leona Vaksmana pre njegove
smrti.
- Ja sam radio za Vilijema Džastisa Lilihamera.
- Stvarno? I vas dvoje se nikad niste sreli? Lilihamer je
radio za Vaksmana.
- Tako je. Ista agencija. Ja sam bio regrutovan na terenu.
Nikada nisam došao u njegovu kancelariju. U stvari, nisam ni
znao da li je ima.
Domino napući usne.
- Došli ste na legitiman način do šifri? Ne volim ni da
mislim da sam dala tajne informacije uljezu.
- Lilihamer me unajmio kao slobodnog strelca da bih
saznao nešto više o smrti Dominika Goldonija.
- I još to radite? Čula sam da je Goldonija ubio ludi
Vijetnamac s nadimkom - Dak ili tako nekako.
Kroker nije mogao da se osmehne.
- Do Duk, tako je. Ali nikada nije razjašnjeno ko je
unajmio Do Duka. Ja verujem da je to bio Vaksman.
- To bi moglo da ima smisla jer se pokazalo da je
Vaksman Džoni Leonforte.
Bilo je sve jasnije da ova žena nije bila samo mali
činovnik.
Kroker je razmišljao trenutak.
- Pre svega kako to da je Dedalus angažovao Vaksmana?
- Imao je visoke preporuke.
- Od koga?
- Ne bih znala - posmatrala ga je neko vreme. - Možda
Vesper zna.
- Još jedan razlog više što želim da vidim vašu sestru.
Ona se nagnula preko stola.

- Koga ste pratili kod Monikera?
- Plašim se da je to tajna informacija.
Ona ustade.
- Onda ne mogu da vam pomognem kad su u pitanju
Margerite i senator.
- Sedite, molim vas.
Oklevajući, ona sede. Postajalo mu je jasno da ova žena
manipuliše njim. To ga je bolelo. Znao je da ne bi trebalo
tako da se oseća. Da je bila muškarac, on bi to video samo
kao zanimljiv izazov. Pitao se kako da nastavi. Možda je
najbolja bila istina.
- Istina je da me Lilihamer uveo u sve jer se plašio da u
agenciji ima jednog ili više izdajnika. Upozorio me da nikom
ne verujem; do sada je to bio sjajan savet.
- Muka je što ćete morati jednom nekome da verujete ako
budete želeli da nastavite sa svojom istragom.
Bila je u pravu, naravno, ali on nije voleo da to prizna.
- Interesuje me veza Dominika Goldonija sa senatorom
Dedalusom. Dovoljno je čudna da bi se krenulo u istragu.
- Slažem se. Ali treba znati da je Dedalus bio zadužen za
potkomitet koji je brinuo o regulisanju međudržavnog
kamionskog saobraćaja i opštinskim zahtevima za nove
građevine. Goldonijeva motivacija je onda sasvim jasna.
- A Margerite je nastavila vezu.
- Pretpostavljam. Ne mogu da se setim nijednog drugog
razloga zbog kojeg bi inače želela da vidi Dedalusa -
osmehnula mu se. - Vidite? Nije strašno imati malo
poverenja, zar ne?

***

Nikola otvori oči. Brzo je trepnuo, oči mu se ispuniše suzama
dok je postajao svestan svog disanja; udahni, izdahni,
udahni, izdahni.

Oštar krik morskog galeba razbudi ga; meko žuborenje
talasa uvuče mu se u podsvest. Bio je blizu okeanu; možda

na obali. Gde?
- Da li si nekada sanjao da si u zgradi, kancelariji ili

privatnoj kući, nije važno. U svakom slučaju na sve strane
ima ljudi, ne možeš da ih vidiš, ali možeš da ih osetiš kao
parazite na svojoj koži i znaš da moraš da se sakriješ od njih.
Ne znaš zašto, ali moraš.

- Nikada nisam tako nešto sanjao, ne.
- A ja to stalno sanjam.
Nikola prepoznade Seikin glas, ali ko joj je odgovorio?
Muški glas, dobro moduliran. učen. Govorili su japanski.
Čulo se meko udaranje leda o čašu i Nikola postade
svestan znoja na koži, šaputanja tankog pamučnog čaršava
koji ga je pokrivao od grudi nadole. Bela mreža protiv
komaraca bila je zategnuta iznad njega tako da mu se činilo
da počiva na oblaku.
- Šta se zbiva u tvom snu? - pitao je muški glas.
- Očajna sam što me ne vide. Jurim kroz odaje kuće,
udaram o zidove, tražim vrata. A onda kad se gotovo
predam, skrenem za ugao, dotaknem plafon i nađem vrata.
- Onda si bezbedna.
Meko šuštanje tkanine, talas parfema i Nikola je znao da
Seiko ide unaokolo.
- Ne, ipak me pronalaze u tamnom uglu.
- Nisam sledbenik Frojda, ali…
- Znam, znam to je san rođenja. To je jedna od
interpretacija.
- Kakva je tvoja?
- Stidim se onoga što radim.
Čovek se nasmeja.
- Ozbiljno?
- Možda i nije tako. Neko je jednom rekao da su svi snovi
ionako šale.
- Nadam se. Ma koliko pokušavao, stid je osećanje koje
ne mogu da povežem s tobom.
Nikola jeknu.
Seiko zadrža dah.

- Budan je. Hvala Bogu.
- Rekao sam ti da neće dugo da traje.
- A otkuda bi ti to znao? - ona posegnu prema krevetu na
kome je ležao Nikola. Pogleda ga i osmehnu se, s očiglednim
olakšanjem koje joj se videlo na licu.
- Hvala Bogu - reče ponovo dok joj je ruka nežno prelazila
preko njegovog čela. Saže se, pritisnu svoje usne na
njegove.
- Gde sam? - pitao je Nikola promuklo.
- Daj mu da pije, pobogu - reče muški glas. - Poljupci
mogu da dođu kasnije.
Seiko, klečeći kraj kreveta, prinese čašu ledene vode
Nikolinim ustima. On poče žedno da pije.
- Želim da ustanem - šapnuo je. Osećao je da mu obraz
počiva na Seikinom ramenu. Bilo je hladno kao alabaster.
- Mislim da to ne bi bila dobra ideja.
- Prestani da se ponašaš kao majka prema njemu - reče
muški glas. Kretao se, išao prema njima. - On može da uradi
sve što kaže. Rekao sam ti to.
Nikola je više osećao nego što je video da Seiko gleda u
tog čoveka. Pitao se ko je nepoznati, ali instinktivno nije
želeo da mu pogleda u lice dok se ne digne.
- Gde smo? - upita dok mu je Seiko pomagala da se digne
iz kreveta.
- Nije važno. Bezbedno je.
Video je, na svoje zaprepašćenje, da ima samo kupaće
gaće.
- Pogledaj ga - reče čovek. - Sve površinske povrede i
ogrebotine su nestale.
Naravno, bio je u pravu. Dok je fizički napor izazivao
značajne promene na umu i telu, tako je Tau-tau mogao da
manipuliše hemijom tela - endorfinima, nukleopeptidima -
da bi se pomogao proces zarastanja.
Nikola, na nogama, okrete glavu.
- Ko ste vi, do đavola?
- Ovo je Tači Šidare, novi ojabun klana Jamauči.

Šidare se nakloni. ali ne baš duboko, primeti Nikola,
pazeći da poštovanje koje je nudio tim gestom bude
ograničeno.

- Znam šta ti osećaš prema jakuzi - reče Seiko - ali bila
sam očajna. Morala sam da se obratim nekome kome mogu
da verujem, nekome s tajnom moći.

- Vi ste naslednik Tomu Kozoa - reče Nikola Šidareu.
Ojabun se bledo osmehnu. Bio je mlad, imao je tek
tridesetak godina i gladne crne oči vrane. Na dugom. uskom
licu isticao se nos finih nozdrva, koje su bile veoma
ženstvene. Oko njega se širila kontrolisana pretnja, kao da je
napunjena peć bezbedno zaključana iza gvozdenih vrata.
Nešto je govorilo Nikoli da svako ko želi da otvori ta vrata
radi to na sopstvenu odgovornost.
- Osećam grehe svog prethodnika - Šidareove reči nisu
odavale njegova osećanja.
On se Nikoli učinio kao jedan od nove vrste jakuza –
drzak, arogantan, siguran u svom svetu van zakona, kao što
je bio siguran zbog svog formalnog obrazovanja. Po
njegovom ponašanju i znanju bilo je jasno da za razliku od
Čose i Akinage, on nije došao s ulice, već je školovan na
velikom univerzitetu, možda čak na Todaiju - Tokijskom
univerzitetu - i otuda nije mogao da se, kao oni, oseća
izolovanim od društva.
- Vidim da se sjajno snalazite.
- Nikola - reče Seiko - oboje si nas spasao. ali ja još ne
znam tačno kako. Osetila sam tvoje telo na svom, a onda
neku tečnu toplinu, kao da sam bila potopljena u rastopljeni
vosak. Na trenutak nisam mogla da dišem, nisam mogla da
vidim. Uhvatila me panika, pokušala sam da se izvučem, ali
odjeknula je eksplozija i meni se činilo da smo razneti na
komade. Čula sam urlikanje kao iz daljine, a onda sam pala
u nesvest.
Šidare se elegantno kretao preko uglačanih pločica na
podu u velikoj, suncem osvetljenoj prostoriji. Nosio je

elegantno belo, laneno odelo italijanskog kroja. Nikoli je bilo
teško da ga ignoriše.

- Koristio sam Tau-tau - reče tiho Nikola. - Projektovao
sam svoj ki napolje da bih stvorio…

- Neku vrstu oklopa.
- Ne baš. Seti se kako izgleda dizajn nekog
aerodinamičnog vozila, automobila ili aviona. Snaga vetra je
usmerena da klizi uz i preko vozila. Misli o nama kao o tom
vozilu. Ja sam samo usmerio udarni talas eksplozije.
Šidare je sada bio blizu. Njegove sjajne crne oči usmerile
su se na Nikolu. Ničega tu nije bilo; ni zračka emocije, ni
traga od neke namere. Nakrivio je glavu na jednu stranu.
- Rekli su mi, Lajnir-sane, da ste učili aikido - reče on
starinskim formalnim načinom. - Recite mi da li vam je
poznat jiyu waza?
- Tači…
- U redu je, Seiko-san - reče Nikola. - Ojabun je govorio i
tako je odabrao svoj put.
Ali ona nije želela da njena opomena ostane uzaludna.
- Nismo se tako dogovorili, Tači. Molim vas, nemojte da
sada istežete mišiće. Ne ovde. Ne sada.
- Molim te budi mirna, Seiko.
Nikola je posmatrao Šidarea sa sve većim
interesovanjem. On je smirio Seiko najobičnijom frazom. Da
li je ona bila ponizna pred njim zbog njegovog položaja
jednog od tri jakuza ojabuna u kaišoovom unutarnjem
savetu, ili je samo poštovala čoveka kome se divila?
- Žao mi je što nemam gi ili hakama da vam ponudim kao
tradicionalnu odeću za aikido, ali biće dobro i to što imate
na sebi - Šidare pokaza rukom dugih prstiju. - Da li da
izađemo na pesak?
- On je spavao trideset tri sata, lečio se. - Seikin ton je bio
više optužba nego molba. - Šta vam je?
Šidare je kratko pogleda.
- Rekao sam ti da budeš mirna.

Izašli su na crveno sunce koje je čučalo iznad horizonta.
Povetarac kasnog popodneva pomakao je drveće palmi i
hladio vlažni vazduh. Nebo je bilo žuto-plavi šlem koji je
Nikola povezao sa Vijetnamom; plavo-zeleni talasi udarali su
o široku, belu obalu. Pokušao je da izračuna tačno gde su.
Onda više nije bilo vremena za razmišljanje jer je Šidare,
kliznuvši napred u blesku, usmerio opasan mune-tsuki, nizak
udarac u Nikolin stomak, koji je ovaj samo delimično zaštitio.

Nikola se spusti a Šidare ga uhvati za desni članak, izvrnu
ga i koristeći Nikolinu težinu podiže ga uvis i tresnu o pod.
Nikola oseti bol koji mu prostruja kroz telo, ali on to pozdravi
kao poziv na buđenje. Suviše dugo je spavao; intenzivna
projekcija tanđian energije kojom je zaštitio sebe i Seiko od
udara eksplozije iscrpla ga je tako da je sada bio sasvim
izmožden. Bilo je lepo osećati se opet živim.

On se prevrte izbegavajući tako udarac koji bi ga inače
udario u rebra. Načini makazice člancima nogu, ali Šidare
odskoči u stranu.

Jednim jedinim pokretom ojabun ščepa Nikolin desni
članak obema rukama. Nikola, koji još nije povratio
ravnotežu, ugrabi priliku, poče tenkan, zavrtevši se na
desnoj nozi, povukavši levu unazad, tako da je osećao veliki
pritisak u dnu leđa i u butinama, smanjivši napetost mišica.

Ali sada, dok se okretao unazad nalevo, naterao je
Šidarea da se izvuče i otkrije. Nikola završi okret, poče tsugi
ashi, stade ispred ojabuna, kliznu ispod njegovih raširenih
ruku. Pavši na desno koleno, Nikola mu okrete članak,
bacivši Šidarea uvis, preko sebe. Dok je bio na vrhu luka.
Nikola podiže levu pesnicu i zabode je u desnu stranu iznad
Šidareovih bubrega.

Mogao je da čuje kako je ojabun zaprepašćeno zastenjao
pre nego što je pao na pesak i otpuzao dalje. Nikola se diže,
ali Šidare je već bio na nogama, a grimasa bola brzo se
izbrisala s njegovog lica. Krenuo je na Nikolu krijući desnu
ruku iza sebe, nešto oborenog ramena, kao da se borio da
povrati osećaj.

Bio je vrlo blizu kad njegova desna ruka blesnu ispred
njega a minijaturni naginata jurnu prema Nikoli
zaprepašćujućom brzinom. Kratko, krivo koplje koje je
ojabun nekako sakrio ispod svog mekog, italijanskog odela
samo što se nije zabilo u Nikolinu mišicu.

Nikola nije imao drugog izbora. On otvori oko tanđiana i
projektujući svoju psihu napolje naglim trzajem, natera ruku
ojabuna da zastane taman toliko da je Nikola imao vremena
da nanese neočekivani udarac gegatanom. Koristeći spoljnu
ivicu prstiju kao oštricu mača, on udari unutrašnju stranu
Šidareovog članka.

Šidare koraknu unazad, na licu mu je bio izraz
zaprepašćenja. Oružje mu pade sa strane, dok se pogled
njegovih očiju crnih kao u vrane usmerio na Nikolu. A onda
kao da se svet okrete oko osovine, boje izbledeše kao neon
na kiši, gravitacija i perspektiva ispadoše iz vremena, a
prostor oko njih potamne jer pade neočekivana noć.

Ne verujući, Nikola vide kako se crnilo Šidareovih očiju
otvara. Imao je osećaj kao da se spiralom spušta nadole.
Ispod, plivajući u njihovim dubinama, on prepozna boju bez
boje zbog koje oseti bliskost. Onda oseti projekciju
Šidareovog uma i trenutak kasnije njihovi umovi tanđiana
sretoše se u prostoru i pozdraviše što niko sa strane ne bi
mogao da vidi. Prošlo je nekoliko godina a da Nikola nije
sreo pravog tanđiana. Oni su bili tako retki da posle
Kanzacua, njegov tanđian mentora koji je umro, on je uzalud
tragao za drugim obučenim umom. To što je sada jedan
našao ovde, na tako neočekivanom mestu, bilo je
istovremeno uzbuđujuće i duboko uznemirujuće.

Nikola vide Šidareovu ruku kako se diže, a naginata se
širio između njih. On podiže svoju ruku i pažljivo obavi prste
oko kraja oružja. Naginatu su nekada koristili sveštenici koji
su morali da se brane od bandita i drugih napasnika. Sada je
energija tanđiana prolazila kroz kovani čelik, kao što ga je
vekovima ranije budistički ki - životna snaga - ojačala.

Šidare se iznenada nakloni, duboko i formalno.

- Tomu Kozo je bio budala - reče on odrečno što nije
davalo mogućnosti suprotstavljanja. - Učinili ste nam svima
uslugu što ste ga ubili. Ja sam vaš dužnik.

Seiko, suženih očiju, pogleda Šidarea pa Nikolu, pa opet
Šidarea. Samo trenutak ranije ovi ljudi su bili protivnici, a
sada su bili nepokretni, napetost borbe prsa u prsa
odjednom je iščilela. Nikola je otvorio oko tanđiana. U to je
bila sigurna. Ali šta je bilo posle toga? Zar nije koristio svoju
psihičku energiju da pobedi Tačija? Ali ona ovde nije osećala
ni pobedu, ni poraz, samo su se dva čoveka kretala jedan
prema drugom.

Seiko dotače nakratko Nikolinu mišicu, kao da je u
prisustvu mladog ojabuna odjednom postala stidljiva.

- Tri puta te smrt okrznula. Nikola. Četiri je zao broj. Kod
Kineza on je sinonim za smrt.

Nikola pogleda Seiko, na reče:
- Zar ne možemo da zatražimo pomoć tvog oca?
- Plašim se da to ne dolazi u obzir - Šidare odmahnu
rukom.- Hajde da prošetamo plažom.
Išli su preko belog peska do tirkiznih talasa. So i fosfor su
se osećali u vazduhu. Nikola vide ribarske čamce daleko na
pučini.
- U slučaju da se pitaš šta je to, reći ću ti da je to deo
Vung Taua, Zaliva čamaca - pokaza Šidare. - Nalazimo se na
dva sata puta brzim kolima jugoistočno od Sajgona. Ovo je
kosmopolitski deo Vijetnama. Još u petnaestom veku, kad je
L Tang Tong rasparčavao kraljevinu Čampa, portugalski
trgovački brodovi su uveliko plovili ovuda. Stranci su stalno
dolazili u Vijetnam. On pokaza vilu sa krovom pokrivenim
crepom. - Moja kuća je sazidana tridesetih godina. Seikin
otac je pre godinu dana obavio rekonstrukciju.
Pitajući se koliko još ima toga o Seiko što nije znao, Nikola
reče:
- Koliko dobro poznajete njenog oca?
Šidare jeknu.

- Niko njega ne poznaje dobro. Mislim da on tako želi. On
je kao jedan od starih kraljeva ovde, toliko udaljen od onoga
što mi smatramo ljudskom egzistencijom da je teško naći
način da bi se stupilo u vezu s njim.

Nikola se okrete prema Seiko.
- Zašto neće da nam pomogne?
- Zato što smo se on i ja razdvojili - Nikola nikada ranije
nije video takav izraz na Seikinom licu. - On se nikada nije
navikao na moju emancipaciju. Što se njega tiče. trebalo je
da se davno udam, da imam dvoje dece i treće na putu.
“Gde mi je unuk?” - vikao bi na mene.” Uništila si moju
budućnost!”
Okrete glavu od Nikole, prepusti se milovanju povetarca
koji je dolazio sa Južnog kineskog mora, a sunce je blistalo u
njenoj kosi.
- To je bilo pre izvesnog vremena, naravno, kad smo još
govorili. On je sada u drugom braku i njegova
dvadesetjednogodišnja žena rodila mu je dva lepa sina, koji
će, on bar tako veruje, biti dobri pa će se umnožavati. Tako
će njegova budućnost biti spasena.
- Neće čak ni da govori s tobom?
Seiko odmahnu glavom.
- On smatra da je način na koji ja živim lična uvreda za
njega. Što se njega tiče on smatra da nema ćerke.
Nikola pogleda pored nje. Tači Šidare je hodao pored njih.
On sleže ramenima kao da je hgeo da kaže: Da, to je tužno,
ali to je njena karma. Šta se može?
- Posle trećeg nasrtaja na vaš život Seiko je zatražila da
joj pomognem - Tači se ponašao na zapadnjački spontan
način kao sve više mladih japanaca. Zbog toga je bio
kosmopolitski nastrojen i možda manje zavisan od osnoviih
senzibiliteta zbog čega je njegova zemlja bila jedinstvena.
Nikola koji je u ovom čoveku video budućnost, pitao se
koliko će takvo ponašanje biti dobro za japance i ostatak
sveta.

- Dobro. Kako su stvari krenule, meni je potrebna sva
pomoć koju mogu da dobijem - reče Nikola. - Za početak da
kažem da sve što sam do sada saznao, ukazuje na Ploveći
grad.

Tači klimnu glavom.
- Čuo sam za to, ali kao i Seiko, znam da niko nije bio
tamo i preživeo. Čak se i pripadnici planinskih plemena
plaše. Trgovina se obavlja preko posrednika.
- Kao što je bila Bej, koju je ubio glavni inspektor Van Kit.
- Očigledno.
- Mislim da bismo morali da razgovaramo sa Van Kitom.
- Nikola oseti kako mu penušavi talasi pokvasiše stopala i
članke. To ga je osvežilo. - Seiko, ti imaš uticaja na njega.
Možeš li da nam zakažeš sastanak?
- Mogu da pokušam, ali Van Kit me prezire - ne sumnjam
da je to zato što sam žena a obavljam muški posao.
- Još bolje da se ja sretnem sa njim, reče Tači s osmehom.
- Kad ja završim s njnm, želeće da razgovara s tobom.

***

Dogodilo se to usred noći kad se još nisu probudili ni
prodavci ribe s gumenim čizmama na pijaci Cukiđi. Iskreno
govoreći Naohiro Ušiba je potonuo tako duboko u cinizam
koji je bio nusprodukt njegove bolesti da je prestao da
veruje da je policija sposobna za takvu igru.

Ušiba je poznavao Jošinorija tokom većeg dela svog
života. Nazvan “ministrovim mačem”, Jošinori je imao
odlučujuću reč u postavljanju - a u nekoliko slučajeva i u
uklanjanju - poslednjih osam premijera.

Da je on sada bio pod istragom neko vreme i da je bio
uhapšen, govorilo je velikim delom o tome kako se Japan
menjao i kako najmoćnije figure vodeće Liberalno
demokratske partije nisu bile nedostižne javnom tužiocu
Tokija.

Ušiba je odgovorio na poziv Tanake Džina, tokijskog
javnog tužioca, sa kojim je radio na raščišćavanju skandala
u poslovnim i investicionim krugovima.

- Zadržali smo Jošinorija - reče Tanaka svojim uobičajenim
lakonskim stilom.

Ušibino srce poče brže da kuca. To će biti šok za LDP i
svakako za japansku politiku.

- Pod kojom optužbom?
- Izbegavanje poreza, uplate na tajne političke račune
koje on kontroliše, plaćanje poslova za koje se sumnja da ih
drže jakuze, a zauzvrat su tražene neke usluge.
Ušiba je bio toliko zaprepašćen da nije mogao da smisli
šta da kaže. Nije bio šokiran zbog tog otkrića već zbog
činjenice da je Jošinori bio uhvaćen u te transakcije.
- Možda ne bih smeo to da kažem, ali to je prava stvar -
nastavi Tanaka Džin. - Imamo jake dokaze protiv Jošinorija.
Znate šta to znači: široku istragu. Mogu da zamislim kako će
LDP požuriti da se distancira od njega, jer ko zna kuda ta
istraga može da odvede? Promovišući sebe kao jedinu
garanciju demokratskog sistema i slobodne trgovine, neće
ih sada spasti kao što ih je spasavao u prošlosti. Ovaj
skandal neće moći da bude sakriven pod tepih kao ono sa
Lokidom.
- Ispitivali ste Jošinorija neko vreme, to nije bila optužba
već zaključak.
- Imao sam dosta ispitivanja pod svojom jurisdikcijom. Vi
to znate.
Ušibine misli su jurile. Tanaka Džin nije bio jedan od onih
koji se kavaljerski povinuje pravilima sveta. On je držao u
tajnosti Jošinorino ispitivanje sve do trenutka kad se
pokrenuo. Sada je rekao Ušibi više nego što je ovaj trebalo
da zna. Čemu je vodio taj tako pažljivo osmišljen posao?
- Ovo je više od kurtoazne posete - reče Tanaka Džin. -
Jošinori želi da vas vidi. Vi i on ste stari prijatelji, zar ne?
Ušibi, koji se brzo povratno, nije promakao preteći ton u
glasu Tanake Džina. Proveo je dovoljno vremena sa čovekom

u proteklih nekoliko meseci da bi video da je on veoma
pametan na svoj dogmatski način i da ga je nemoguće
korumpirati. Ukratko, on je bio zaprepašćujuće pravi čovek
na pravom mestu.

- Da - reče Ušiba - on i moj stariji brat su bili školski
drugovi. On mi je kao stric.

- Jednom je pozajmno novac vašem bratu zar ne?
- Tako je. Bila je to lična usluga. Posao mog brata se
raspao. Imao je brdo dugova. Jošinori ga je postavio na
noge. Moj brat mu je vratio pozajmicu u roku od dve godine,
ali Jošinori je odbio kamatu. Moj brat mu je onda umesto
toga kupio kola.
- I to znamo - reče Tanaka Džin bez traga ironije. - Doći ću
sam po vas za dvadeset minuta. Da li vam to odgovara?
- Naravno.
Zavlada tišina i Ušiba zamalo da spusti slušalicu kad
Tanaka Džin dodade:
- Optužbe će biti vrlo ozbiljne. Upravo smo otkrili zlatne
poluge i dijamante u vrednosti od sto miliona dolara u
Jošinorinoj kući.
Dva čoveka su se vozila, ne govoreći. kroz kišom
natopljene ulice Tokija. Odblesak neonskih svetala plesao je
u barama.
Ušiba je sedeo zgrčen pored Tanake Džina. Bilo mu je
hladno, a stomak mu se grčio kao da je progutao baterijsku
kiselinu. Uzeo je dve tablete pre nego što je izašao iz stana,
ali one mu nisu ublažila bol. Moć je stvarno promenljiva,
mislio je dok je posmatrao profil Tanake Džina. Nekada su
ljudi kao Jošinori mogli odmahivanjem ruke da otklone
ovakav policijski rad. Sada više ne.
Tanaka Džin stade ispred zgrade u kojoj je bila njegova
kancelarija. Pustio je motor da radi neko vreme. Nigde ni
žive duše. Lupkanje brisača bio je jedini znak da vreme
prolazi.
- Odlučio sam da rizikujem i pitam vas nemoguće -
njegov pogled se srete s Ušibinim. - Potrebna mi je vaša

pomoć da bi se sudilo Jošinoriju. Da li ćete mi je dati?
Ušiba ne reče ništa. Nije čak mogao ni da pomisli nešto

povezano.
- Znam šta vam je važno - reče Tanaka Džin a njegovo

usko, tamno lice bilo je puno bora. Odsjaj sa šoferšajbne
padao mu je na lice. - Svetlost, oblik, poezija, čast - glas mu
odjednom postade nežan. - Dođe vreme u životu svakog
čoveka da mu neke stvari postaju važnije od drugih.

Ušibino srce preskoči otkucaj.
- To je tačno. Starost postane neizbežni pratilac, a da
čovek ne zna kako mu je ušla u kuću.
- Starost i bolest obaraju i najmoćniji kedar u šumi. Ali pre
nego što to urade, oni menjaju mišljenje - Tanaka se
pomače. - Možda se pitate kako neko mlad kao ja može to
da zna. Moj otac je umro od raka na plućima. Možda je do
toga došlo što je živeo na obodu Nagasakija, možda zbog
drugih zagađenja od kojih patimo u naše vreme.
Ušiba nije mogao da smiri udaranje svog srca. Sav taj
razgovor o bolesti, promeni i smrti imao je cilj. Tanaka Džin
je znao da on nema čir na želucu koji krvari već rak
stomaka. Neka je proklet, javni tužilac je bio suviše
pametan. Da li je znao pravi odnos između Ušibe i Jošinorija?
Ušiba zadrhta.
Tanakin pogled nije ništa govorio.
- Kao što sam rekao znam šta je vama važno - njegove
šake na volanu bile su snažne, izukrštane venama, sa
žuljevima. Bile su divni instrumenti, kao ruke poznatog
pijaniste ili hirurga. - Jošinori je izigrao poverenje onih koji su
mu najviše verovali. Da li ćete mi pomoći da ga dovedem
pred sud?
U zgradi Tanaka ga povede dugim, slabo osvetljenim
hodnikom koji su čuvala dva čoveka u uniformi.
Ušli su u lift i otišli na šesti sprat, gde je Tanaka Džin opet
morao da pokaže svoje dokumente. Nije rekao Ušibino ime
niti titulu a niko nije ni pitao.

- Mogu da vam dam četrdeset pet minuta, nikako više -
onda Tanaka brzo ode i nestade iza ugla hodnika.

Ušiba se osvrte oko sebe kao da ga tajno posmatraju. A
onda, udahnuvši duboko, on okrete jabuku na vratima, uđe.

Jošinori je sedeo na jednom kraju poliranog drvenog
stola. Ustade kad je Ušiba ušao i na izboranom licu mu se
pojavi mali osmeh.

- Prijatelju moj.
Prostorija je više ličila na salu za konferencije nego na
ćeliju, a možda je to i bila. Dvanaest stolica je bilo smešteno
oko stola. Dva kredenca su stajala uz zidove, na njima su bili
poslužavnici sa čajem i ledenom vodom. Tu su bile i čaše.
Prostorija nije imala prozora, bilo je sveže U njoj.
- Rekli su mi da želite da me vidite.
- Dogodilo se najgore, Ušiba-sane. Povukao sam sve
konce koji su mi preostali - reče Jošinori - ali vremena su se
promenila. LDP nije više ono što je nekada bila, bastion
zdravog razuma protiv komunista i socijalista. Izgleda da
naš osnovni razlog postojanja više ne postoji. Jednom je LDP
bila jedini izbor za glasače koji su želeli ekonomiju
slobodnog tržišta. Mi smo osnovani pre trideset devet
godina kao zaštita naroda, da im osiguramo slobodu i
prosperitet - za dobro Japana! Sada ima više levih i desnih
partija. Glasači imaju mnoge izbore, ali da li je to dobro?
Sumnjam.
Odmahnu sedom glavom kao ranjena životinja.
- Ima dosta gorčine oko mene. I naravno zavist zbog
velike zveri. Mislim da ovog puta neću pobeći Tanaka Džinu.
- Ne predajte se tako lako.
Jošinori se osmehnu.
- Ako treba da padnem preko mača, želim da to uradim
čista srca.
Ušiba uze svoju čašu i sede bliže Jošinoriju.
- Ljudi očekuju političku revoluciju sada kad je LDP
izgubila većinu glasova, ali ja znam istinu - reče Jošinori. - Ti
koji žele reforme došli su iz naših redova; oni su zadojeni na

grudima “novčane politike”, učestvovali su u vladavini
pomoću mita. Oni samo za to znaju. Nisam dovoljno naivan
da bih verovao da narod, naročito političari, može da se
promeni za treptaj oka.

Jošinori se okrete pa je čutao neko vreme. Najzad duboko
uzdahnu.

- I ja sam radio stvari o kojima bi moglo da se raspravlja -
reče on hrapavim glasom jedva čujnijim od šanata - i počinio
sam mnogo šta što bi moglo da se nazove neoprostivnm
grehom. Moj raskid s vama, na primer. Zamišljeno je pušio,
ispuštao dim uz šištanje. - Sedeći ovde sam na kraju dugog i
bogatog života počinjem da razmišljam.

Jošinori opet novuče dim cigarete i na trenutak njen
zapaljeni kraj osvetli prostoriju. Kad se žar pretvori u pepeo,
on nastavi.

- Nije reč o tome da li smo mrzeli jedan drugog, zar ne.
Ušiba-sane, već kako smo se duboko mrzeli - on ugasi
pikavac, zapali drugu cigaretu. - Tužan kraj za ujaka i
nećaka, zar se ne slažete? Nikada vam nisam oprostio što
me niste podržali, što niste dali svoj deo mom bagažu… a
vi? On sleže mršavim ramenima. - Mogu samo da nagađam,
ali pošto vas dobro poznajem, mislim da se vi niste slagali s
mojim vođenjem poslova. Vp ste to bez sumnje nazivali
korupcijom, baš kao Tanaka Džin. Od svih tih mogućih
grehova koje sam možda počinio žalim samo jedan. Bilo je
to nešto što sam uradio tek pre nekoliko dana i učinio sam
to iako se nisam slagao s tim, ali samo iz mržnje prema
vama.

Ušiba spusti s vodom čašu i okrete se.
- Kao što sam rekao želim da čista srca dočekam kraj.
Moram da izbacnm otrov svoje mržnje. Noćas sam samom
sebi oprostio što vas mrzim, ali znam da se od mene traži
više. Moram ovo da vam priznam.
- Da bih vam oprostio?
Jošinori se nasmeja.

- To se od vas ne traži, nećače. Želim samo da slušate.
Pre nekoliko dana Akira Čosa je došao do mene. Godinama
smo zajedno obavljali poslove. Nikada niste ni posumnjali u
to, daiđine? Pa, nije važno. Čosa i ja smo partneri iz
kockarnica, iz kompanije za osiguranje i gradnju. Zajedno
smo zaradili bogatstva, pa kad je on zatražio uslugu od
mene, bio sam spreman da mu je učinim. On je naravno
znao za neprijateljstvo između mene i vas i koristio je to.
Rekao je da želi da iskoristi nekog čoveka kao oružje da bi
pogodio neprijatelja u njegovu Ahilovu petu. Da li vam ovo
zvuči poznato?

- Da - reče Ušiba i seti se Čosine zakletve da će naći i
uništiti Nikolu Lajnira.

- Rekao je da ste vi protiv tog plana. Je li to istšga?
- Jeste.
Jošinorijeve oči počeše da suze, možda zbog ljutog dima.
- Zbog toga sam odlučio da mu učinim uslugu. Dopustio
sam mu da koristi moj uticaj da bi ubedio
novonaimenovanog ojabuna Jamauči klana Tačija Šidarea da
postane njegovo oružje.

6.

Vung Tau/Vašipgton

Skelet je bio ogroman, dugačak niše od trinaest stopa, tako
je Nikola procenio. Odsjaj vatre se odbijao o stakleni sanduk
u kome je bio smešten, stvarajući čudne senke i činilo se da
prsti načinjeni od svetlosti plešu lo kostima rebara.

- Ovaj je uhvaćen 1868 - reče Tači. - Svi kitovi ovde u
Lang Ka Ongu imaju posebno značenje.

Lang Ka Ong, Hram kitova, bio je sagrađen 1911. i ni po
čemu nije ličio na budističko svetilište sa sanducima u
kojima su čuvani skeleti najvećih sisara na zemlji, Kult kita.
kome je Lang Ka Ong bio posvećen, Vijetnamci su preuzeli
od Čampa, jednog od urođeničkih plemena koje su pobedili
prilikom osnivanja svoje nacije.

- Kitovi vekovima imaju ulogu spasioca u nacionalnom
folkloru - Tači stavi dlan ruke na stakleni sanduk. - Nije ni
čudo kad se zna da je ovo narod ribara.

Nebo je bilo osuto zvezdama, a mesec boje banane
plovio je nebom.

- Šta je rekao Van Kit, kad ćemo se sresti?
Tači pogleda Nikolu.
- Budite striljivi. Ovde smo iz nekoliko razloga. Želeo sam
da vidite ovo mesto jer je jedinstveno u Vijetnamu. Isto tako
želeo sam da osetimo mesto sastanka. Nije da ne verujem
glavnom inspektoru; ja ne verujem nijednom Vijetnamcu.
Mislim da su oni naučili da lažu svakoga, uključivši i same
sebe.
Hodali su po hramu. Okružen ogromnim skeletima kitova
Nikola je osećao kosmičku harmoniju života. Zbog ovih

velikih morskih sisara zvezde su se činile manje dalekim a
mesec kao da se približio.

- Koliko ja znam o jakuzi, neobično je da neko tako mlad
postane ojabun čitavog klana.

Tači se osmehnuo.
- Da, dobro, vi znate o jakuzi mnogo više nego što bi bilo
koji moj drugar ojabun verovao.
Nikola zastade u senci skeleta; lice mu je bilo izbrazdano
tamnim senkama koje su bacale kosti izbeljene vremenom i
prirodnim elementima. Nije dopuštao da ga tako otkriju.
- Ja znam da ste vi sada jedan iz kaišoovog unutrašnjeg
kruga.
- Tako je. A vi ste se zakleli da ćete štiti Mikija Okamija.
Ali Okami je već možda mrtav. Neko iz njegovog unutrašnjeg
kruga svakako bi se obradovao toj vesti, jer je neko od njih
naredio ubistvo. Poslednje što znamo je da se bivši kaišo
krije.
- Zar su mu već uzeli titulu?
- Čini mi se da je tako po onome što znam o radu
unutrašnjeg kruga.
Ovaj odgovor je zainteresovao Nikolu.
- Govorite kao da stvarno niste deo njih.
- Zašto bih bio? Samo zato što sam nasledio položaj Tomu
Kozoa? Još nemam njegov uticaj, mada radim na tome - Tači
pogleda prema zvezdama. - Moja teorija je; odabran sam da
bih nasledio Kozoa specijalno zato što sam mlad i još
nemam uticaj koji su imali Akira Čosa ili Tecuo Akinaga. Šta
bi bilo najbolje za njih? Meni je potrebna pomoć, a oni su
željni da mi učine usluge, znajući da kad im jednom budem
dugovao, da ću biti večno povezan sa njima. Moć Jamaučija
je bila efektno ugušivana, tako bar oni veruju.
- Vi imate drugih planova, čini mi se.
- Imam.
Prošli su kroz hram i kad su stigli do zida malog kamenog
vrta, oni sedoše, dok su im noge visile preko ivice kao kod
bezbrižnih dečaka. Tači otvori torbu, izvadi hladno pečenje

sa roštilja, pirinač i kuvanu ribu. Jeli su na svetlosti zvezda,
sa ogromnim skeletima kitova iza leđa.

Kad su završili i sklonili ostatke, Tači reče:
- U moje planove ste uključeni i vi, pod pretpostavkom da
mogu da vas zainteresujem.
- Jakuza me malo interesuje.
- Ja znam da je drugačije - reče Tači ustajući. - Najbolji
prijatelj vašeg oca bio je Mikio Okami. Preko Okamija on je
koristio jakuzu da bi postigao izvesne ciljeve.
- Te godine posle rata bile su pravi haos. Sve je moralo da
bude podređeno vraćanju političkog reda i ekonomskoj
ravnoteži Japana. Bila je politika okupacije da se jakuza
koristi u izvesnim prilikama. To je bio deo posla mog oca.
- Da. On je bio veliki čovek, zaslužan za stvaranje novog
posleratnog Japana. Sumnjam da bismo danas bili ovde gde
jesmo da nije bilo njegove pomoći.
Ali po njegovom tonu Nikola je bio siguran da Tači ne
misli ono što kaže. Nikola je sada video kako njihova
elementarna privlačnost kroz Tau-tau može da bude mač sa
dve oštrice. Mogla je da ih duhovno zbližn zbog određenog
cilja, ali mogla je i da ih izda, otkrivajući više nego što su oni
možda svesno želeli da podele.
U istom trenu oboje postadoše svesni nečije pojave.
Polako, gotovo oklevajući, osoba se odvoji od senki koje su
stvarali stubovi hrama, krenu prema njima. Bila je niska,
uski bokovi su se ljuljali u vekovima starom ritmu koji je bio
neprimeren ovom mestu, čak groteskan.
Bila je to devojčica, ne starija od devet godina, čak
previše mlada da joj napupe dojke. Ipak, ona je njihala
bokovima kao iskusne kurve na ulicama širom sveta.
- Dajte da ja to sredim - reče Tači dok je devojčica pružila
ruku prema njnma.
Bila je lepa, ako je čovek mogao da je zamisli bez
modrica na licu i nagih ramena.
Reče nešto na vijetnamskom što je zvučalo Nikoli
kao:“Hoćete li da se tucate ovde? Možemo odmah. Samo

pet američkih dolara.” Nije mogao da veruje da se tako malo
dete prodaje na ovaj način.

Tači ustade, gurnu joj nekoliko novčanica u ruku i saže se
da joj stavi svoj sako preko ramena. Govorio joj je tiho istim
dijalektom koji je ona koristila. Njene sumnje se s vremenom
raspršiše i dopustila je da je odvede do Nikole.

Sela je između njih i to prljavo, uništeno dete jelo je kao
gladna divlja životinja. Pojela je sve što je bilo na njihovim
tanjirima. Skidala je slatko meso sa riblje glave i gutala ga
kao u zanosu. Onda je gurnula glavu u usta, krckajući kosti i
progutavši sve.

Oči su joj bile tamne i grozničave. Koža joj je bila
bronzane boje tamo gde nije bilo modrica. Imala je nežne
ruke i noge, koje su već počele da se formiraju u ženske
obline.

Između zalogaja odgovarala je na Tačijeva pažljivo
postavljena pitanja.

- Kaže da ju je otac naučno da pruža zadovoljstvo
muškarcima - reče tiho Tači Nikoli. - Njena porodica je vrlo
siromašna i bez novca koji ona zaradi ne bi mogli da žive.
Njen mali brat je bolestan i ono što njen otac zaradi odlazi
na lekove i hranu.

Noć postade veoma mirna. Mesec je goreo dok se
spuštao kroz naslage zagađenog vazduha koji je obavijao
novu vijetnamsku budućnost. Uskoro će magla prekriti ovaj
mali vrt, lepeći se kao lepak na kamenje i drveće.

Tačijeve ruke su bile nage jer je dao sako. Nikola je video
nešto nalik na seriju spiralnih krugova koji su se spuštali niz
njegovu desnu ruku. Tači, koji je bio gotovo bez dlaka po
telu, ovde nije imao nijedne. Koža je bila bleda i naduta,
sjajna kao istopljeni vosak, mada je bilo jasno da su ožiljci
davno zarasli.

Tači nije gledao Nikolu, nastavio je da pretura po svojoj
torbi.

- Pretpostavljam da ste radoznali. Znam da bih i ja bio da
sam na vašem mestu.

Nikola ne reče ništa. Mislio je na Krokera i njegovu
biohemijsku levu ruku. Bila je čudesna. Nikola se pitao da li
njegovom prijatelju nedostaje prava ruka od krvi i mesa.
Nedostajao mu je Kroker. Čuli su se telefonom pomoću
ranije dogovorene šeme i obavestili su jedan drugog o tome
kako stvari teku.

- Pokušavao sam dva dana da stupim u vezu - rekao je
Kroker - davao sam signale, a onda čekao da se javiš. Ništa.
Šta se, do đavola, dogodilo? Jesi li dobro?

- Jedva. Sećaš se Timotija Delakroe?
- Dilera oružja, da, svakako.
- Ponovo je u Sajgonu i ja sam pokušao da se nađem s
njim. Baraba je pokušao da me oduva s ulice.
- Hriste! Jesi li siguran da je sve u redu? Hoćeš da dođem
tamo?
- Drago mi je što si to ponudio - reče Nikola - ali sve je u
redu. Pored toga meni izgleda da si ti potreban baš tamo
gde jesi.
- Nisam siguran - Kroker mu reče o provali u Moniker i o
Morganinoj knjizi računa. - Pronašao sam istinu o Baklji, gore
je nego što smo mislili. To je neka vrsta novog oružja. vrlo
opasnog. Zamišljeno je da eksplodira 15. marta, ali pojma
nemam gde. Ono što znam je zašto je baš to mesto
odabrano - citiram “blizine cilja i gustine stanovništva”.
- To znači da se radi o velikom urbanom centru - reče
Nikola a srce mu se ispuni strepnjom.
- U redu. Ali gde? To može da se desi u bilo kom velikom
gradu u svetu.
- Moramo da požurimo. Ostale su nam još samo tri
nedelje. Ali po onome što si mi ti rekao izgleda da će biti
najbolje da ti nastaviš da slediš taj trag.
Kad mu je Kroker rekao za Domino, Nikola kaza:
- Mislim da bi bilo dobro da saznaš što više o njoj i to što
pre.
- Slažem se - reče Kroker - šta je pripadnik Ogledala kao
što je Domino radio sa svim tim informacijama koje je meni

dala?
- Tačno. I ako je Vesper Arkam deo Okamijeve mreže,

smatram da je krajnje opasno što je i ona radila za pokojnog
šefa Ogledala Leona Vaksmana.

- Naravno. Vaksman je bio Džoni Leonforte, otac Beda
Klamsa - reče Kroker.

- Sve te stvari imaju više značenja kad je reč o Vesper -
reče Nikola. - Šta ako je ona krtica Godaišua u Nišikijevoj
mreži?

- Razmišljao sam o tome. Nišiki je Okamijev metod da
obaveštava Goldonijeve - Dominika a sada Margeritu - o
gresima vašingtonske elite moći. Ako je Vesper već unutar
Nišikija, ona može bez mnogo problema da stigne putem
mreže do Okamija.

Mogućnost da Okamijevi neprijatelji znaju načine kako da
ga nađu dok se on još krije, sledila je oba čoveka.

- Zbog toga je tvoja misija utoliko hitnija - reče Nikola
Krokeru. - Treba da nađeš Okamija pre Vesper.

- Uskoro - reče Nikola - ona će biti prognanik u sopstvenoj
zemlji.

Posmatrao je senke u kojima je devojka nestala.
- Prognanik, da - Tači diže desnu ruku sve dok je
mesečina ne obasja bisernim sjajem. Blistave ivice njegove
kože stajale su kao beli vez na tamnom pokrivaču.
- Lajnir-sane, vi bolje od bilo koga drugog koga znam
shvatate značenje rečn injime. Pošto ste napola belac,
svakako ste se sreli s nekim oblikom ovoga dok ste rasli u
Japanu.
- Kroz maltretiranje druge dece jer ja nisam pripadao
grupi, bio sam drugačiji.
Tači klimnu glavom.
- Tačno tako - pokazavši desnu ruku kao da je trofej, on
reče: - Ovo je oblik injime. Van Kumamotoa, gde sam
odrastao, moja porodica je bila drugačija od ostalih. Zbog
jedne stvari moj otac je imao mnogo novca. On je imao
fabrike za farbanje tekstila u toj oblasti. Preselili smo se

tamo kad je meni bilo šest godina jer je to bila siromašna
oblast pa je moj otac odlučio da će načiniti veći profit ako
smanji troškove. Dok su moji školski drugovi živeli u malim
betonskim kućama, mi smo boravili u raskošnoj
dvospratnici. Bila je stvarno lepa. Majka mi je bila umetnica,
tvorac najfantastičnijih dela. Želeo sam očajnički da je
sledim, ali, nažalost, nisam imao smisla za umetnost. Forma
i perspektiva bili su mi tako strani kao fizičke jednačine
mojoj majci. Isto tako koža mi je bela, još jedan udarac
protiv mene. Moje najranije sećanje je na majku koja se
kupa. Koža joj je bila bela kao mleko, ili se bar meni tako
činilo i bila je tako sjajna da sam verovao da može da se vidi
kroz nju. Kad sam porastao, čitao sam priče i mitove o
snežnoj lisici koja živi visoko u Japanskim alpima, koja
poslednjeg dana godine dolazi u niže delove gde žive ljudi i
pretvorivši se u devojku mlečne puti, zavodi seljake i ljude iz
grada. Od tog trena jedan deo mog bića je verovao da je
moja majka to magično biće. To je bilo još gore po mene jer
je to samo poslužilo mom osećanju posebnosti i izolacije od
ostalih oko mene.

Zastao je pa je nastavio.
- Ne treba ni govoriti da su me u školi prezirali. Ne samo
moji drugovi iz razreda, zato što sam stranac, bogat i svetle
puti, već, verovao sam, i moji učitelji i upravnik, koji je
smatrao moje prisustvo čudnim i uznemirujućim. U stvari,
bilo je jasno da oni misle da sam sam kriv za svoje nedaće.
Činjenica je bila da mi je porodica bogata, da živimo u
velikoj kući za standarde u toj oblasti, bilo je tačno da sam
izgledao drugačije od malih. tamnoputih trolova u gradu i
nikada se nisam potrudio da naučim dijalekt tog kraja,
Ukratko, nisam se prepuštao tiraniji grupe. Bio sam drugačiji
kao da sam napola zanadnjak.
Nikola je mislio o problemima koje je on imao u školi i
onda u dođou borilačkih veština sve dok nije dokazao da je
sposoban da se sam brani. U stvari, prvi put se pitao da li ga
je maltretiranje u školi skrenulo na put borilačkih veština.

Činjenica da je odabrao aikido kao prvu disciplinu učenja
bila je značajna, jer su glavne teorije bile u osnovi
odbrambene.

- Stalno su me maltretirali - reče Tači - u učionici i na
sportskom polju. Udarali su me, šutirali, vređali i ponižavali.
Koliko puta je moja jadna majka bila odvučena od
stvaralaštva da bi mi sredila povređenu gornju usnu ili
povredu na obrazu. Jednom me odvela kod lekara, ali kako
su dva njegova sina bili često uzrok mojih novreda, odbila je
da prizna da mi je potrebna lekarska pomoć. Ruke moje
majke, tako spretne u držanju četkice od konjskog repa ili
vajarskog noža morale su da nauče da drže hiruršku iglu i
konac. Kad bi moj otac otišao u školu da prijavi slučaj,
upravnik bi ga hladno dočekao. Ipak, moj otac je stekao
obrazovanje u Tokiju. On je za nedelju dana zarađivao ono
što je upravnik dobijao za godinu dana. Upravnik mu reče da
umesto što se žali zbog svog sina treba da ima sažaljenja
prema dečacnma koji su se tako ponašali samo zbog dobro
razvijenog instinkta opstanka grupe. Kad je moj otac
zapretio da će čitavu stvar ispričati lokalnim novinama,
upravnik mu reče da urednik i izdavač imaju decu u istoj
školi i da će oni shvatiti, mada moj otac to ne shvata, da
prava druge dece treba da budu zaštićena. Ništa nije smelo
da naruši njihovu budućnost.

Tači je sedeo vrlo mirno. Bilo je jasno da mu nije milo da
prepusti prošlost zaboravu. Ona kao da je sedela na
njegovom ramenu kao demon čije ogromne oči sijaju kao
kaleidoskopi.

- Pokušao sam da se odbranim. Zapalio sam desnu ruku
dok sam sa ostalima iz škole slušao dosadnu pridiku
prepodobnog upravnika. Mislio sam da je to hrabro od
mene, ali nije vredelo. Kao što je moglo i da se pretpostavi
školski službenici su ovaj slučaj nazvali nesrećom. Nisu želeli
ništa drugo nego da se sve što pre zaboravi. Ja sam onda
učinio jednu jedinu stvar koja je mogla da me spase:
pristunio sam jakuzi. Otišao sam u Kumamoto i s

nepromišljenošću mladosti i čini mi se brzinom očajanja -
potražio sam jednog od lokalnih ojabuna. Kad sam mu
ispričao priču o svojoj ruci, on je odmah shvatio. Nije imao
sina, samo kćeri. Bila je to moja šansa i ja sam je iskoristio.

Tači pokaza svoju levu ruku. Nije imao vrh malog prsta.
- Jednom sam pogrešio s tim čovekom. Mislio sam da je
to moj kraj. On me je odredio da čuvam njegovu najstariju
kćer na dan njenog venčanja sa sinom ojabuna iz susednog
grada. Bilo je onih koji su bili protiv takvog venčanja jer su
predviđali budućnost gde će se oba klana ujediniti u mnogo
moćnije jedinstvo i to nisu mogli da podnesu.
Dogodio se napad i u opštem metežu mlada je pogođena
zalutalim metkom. Mada sam znao da ja nisam mogao ništa
da učinim da bih je zaštitio, osećao sam da sam omanuo.
Šest sati kasnije umrla je na operacionom stolu a ja sam
stao pred ojabuna, svestan svoje sudbine.
Umesto toga on mi je govorio o tome da se takve stvari
događaju u lojalnosti; govorio mi je kao da sam mu rođeno
dete. Na kraju sam mu dao ovaj deo sebe i on mi je
oprostio, ne samo na rečima već i u srcu. To je lekcija koju
nisam nikada zaboravio. U stvarnom svetu, svetu moje
mladosti, nije bilo časti, ali u redovima jakuze našao sam
ono što sam tražio. Otkrio sam šta je važno u životu.

***

Prva stvar koju je Kroker uradio kad se probudio, bila je da
proveri da li je Margerite još u hotelu. Rečeno mu je da nije.
Još jednom je upotrebio svoju karticu za Ogledalo da bi
pozvao broj koji mu je dao Lilihamer. Javi se praskav i veseo
glas mladog muškarca. Kad je proverio karticu, Kroker
zatraži da govori sa Domino.

- Žao mi je - odgovori glas - nema nikoga pod tim
imenom.

- Ali mora da bude. Govorio sam s njom prošle noći - reče
Kroker, dok su mu misli već jurile napred i video je svoju

ludost.
- Na ovoj liniji? Nemoguće. Ja sam tada bio na dužnosti.

Nisam razgovarao s vama.
- Ali, ja sam zvao…
- Sačekajte. Svi pozivi su elektronski zabeleženi u mreži

centrale. Dajte da pogledam… Evo. Kad ste zvali?
- Zvao sam dva puta - Kroker reče vreme.
- Ne znam gde ste zvali, ali ovde niste. Nema ni pomena

vaše kartice svih ovih godina, sve do sada.
Kroker zatvori oči, misli su mu i dalje bile zbrkane. Ko je

bila Domino i otkuda je znala da će on zvati? Isto tako bilo je
važno saznati kako se ubacila u federalnu mrežu tako da
njegov poziv ne bude zabeležen? Možda je bila stručnjak za
kompjutere. Ili možda…

Kroker opisa Domino telefonisti i čovek se nasmeja.
- Ne znam. Sem kose i boje očiju, ja bih gotovo rekao da
ste opisali Vesper Arkam.
Kroker se iznenadi i reče:
- Ona je bila Vaksmanova pomoćnica, zar ne?
- Pa, jeste ali sada radi direktno za senatora Dedalusa.
- Šta radi?
- Sve što od nje zatraži. Priča se da ona pokušava da
sačuva ostatak aktivnih agenata Ogledala tako da bi mogli
da budu dobro provereni. Vest da je Vaksman Džoni
Leonforte doslovce je uništila agenciju.
- Zar nije Vesper bila samo administrativni pomoćnik? -
upita Kroker.
- Jeste, ali priča se da je bila mnogo više. Možda je bila
Dedalusova krtica, ko zna?
Kroker je razmišljao o tome neko vreme. Izgledalo je sve
više da su on i Nikola bili u pravu što se tiče nje. Ona je bila
krtica i Dedalusova ženska. Ako je bila i deo mreže Okamija
Nišikija, da li je radila na obe strane ulice? Prema pričama iz
agencije, ona je igrala duplu ulogu. Jasno, bilo mu je
potrebno da sazna više o njoj. Ako je Nišiki rizikovao zbog
nje, onda je Margerite bila u opasnosti.

- Ima li ona sestru? - pitao je Kroker.
- Vesper? Ne, koliko je zapisano u njenom ličnom dosijeu.
- Onda u redu - Kroker se pribra - potrebne su mi dve
stvari; kućna adresa Vesper i kompletna lista telefonskih
poziva u striptiz klub Mopiker. Želim da se otkriju svi brojevi.
On dade glasu adresu. Domino ga je slagala, pa je bilo
logično da pretpostavi da su dokumenti koje mu je dala bili
falsifikovani. Čak i ako nekim čudom nisu, bilo je dobro da
proveri sve što mu je dala.
- Žao mi je - reče muški glas - adrese agencijskog
personala su klasifikovane pod upozorenjem: samo direktor.
Što se tiče telefonskih poziva to neće biti problem. Kurir će
vam doneti kopiju za dva sata gde god vi kažete.
- U moj hotel. Nećete to vi doneti?
- Šalite se? To je protiv politike agencije.
Ali to nije bilo protiv politike Domine. Kroker reče:
- Uzgred, ko bi mogao da da kućne adrese?
- Gospodin Lilihamer, na primer. Ali, naravno. on je mrtav.
- Ko još?
- Pa, senator Dedalus, svakako.
- Kako to?
- To nije nigde objavljeno, ali on je šef Senatske komisije
što ispituje Leona Vaksmana, koji je vodio federalnu
agenciju do smrti prošle godine.
- Da li je senator tražio da se o njegovom angažovanju ne
govori novinarima?
- Nisam siguran, ali mislim da je tako. On je toliko
zaposlen vođenjem DARPA da sumnjam da je želeo da se
zna da on deli svoje vreme.
- Šta je DARPA?
- Skraćenica za Agenciju za izuzetne odbrambene
projekte Pentagona - zakikota se glas. - Ne biste verovali
kakve stvari iz sveta naučne fantastike ti momci prave.
Robote koji hodaju, čudna oružja, sve vrste tog sranja.
Otkuda im novac o tome ja pojma nemam, možda neki crni
fond, znate, od javni prihoda.

To je zanimljivo, mislio je Kroker. Žena koja je sebe
identifikovala kao Domino rekla mu je za Dedalusovu
umešanost u kamionski saobraćaj i izgradnju, ali ovo nije
pominjala.

- Ko vam je sada šef? - pitao je.
- Mislim da senator Dedalus donosi političke odluke dok
se ne nađe novi direktor.
- A ko će imenovati novog direktora? Predsednik?
- Sumnjam, predsednici to nikada ranije nisu radili. O ovoj
agenciji oduvek se brinuo senator Dedalus.
Kroker spusti telefonsku slušalicu, pogleda na sat. Skoro
četiri ujutro. Spavao je manje od dva sata. a bio je suviše
umoran da svuče ostatak odeće. Budilnik ga je probudio u
šest iz sna u kome je sedeo na stolici odeven u odeću
dvorske lude, a ispitivali su ga službenici američke vlade i
on je bio sumnjiv kao Bed Klams Leonforte. Pokušao je da ne
misli o pretnji Beda Klamsa Margeriti, ali to je bilo kao da
pokušava da kaže hirurugu koji mu operiše ženu da ne misli
o svom pacijentu. Pozvao je Nika, ostavivši elektronski znak.
Za trenutak telefon je zazvonio i on skoči, pa diže
slušalicu.
- Nik?
- Zdravo, Lu.
Kroker je hodao gore-dole po tepihu. Nije mogao da se
smiri. Uprkos premoru adrenalin u njegovom organizmu je
dostigao vrhunac.
- Očigledno je da senator Dedalus sada kontroliše
Ogledalo. Moram da nađem na čijoj je strani - Goldonijevih ili
Leonforteovih. Pretpostavljalo se da je on prijatelj Dominika
Goldonija, ali Leonforte mu vodi agenciju- I koliko znamo
Džoni Leonforte je bio vodeći član Godaišua.
- Zanimljivo - reče Nikola - Godaišu je organizacija puna
jakuza - on obavesti Krokera o mogućoj povezanosti jakuze,
Avalon Ltd, Baklje i Delakroa.
- Ipak - reče Kroker - želeo bih da znam ko pravi Baklju.

- Čini mi se da bih ja mogao to da znam - kaza Nikola i
reče mu ono malo što je znao o Plovećem gradu.

Kroker upita?
- Da li je onaj ko se dočepa Baklje ista osoba koja je
odgovorna za smrtnu presudu Okamiju? Ja bih se kladio da
je to Godaišu.
Zavladala je tišina dok su dva čoveka razmišljala o tom
zaključku.
- Šta ako je Okami meta Baklje? - pitao je Nikola.
- Ima logike u tome, zar ne? A Okami je dovoljno mudar
da u to posumnja, api pošto je on skriven, nema moći da to
spreči.
- To je to, njemu ne nedostaje moć. Zato nam je ostavljao
ključeve, Lu. On ima nas.
Noć se bližila kraju kad je Kroker spustio slušalicu.
Dvadeset minuta kasnije, čist, dezodorisan i obrijan, on
izađe iz svoje sobe. Dok je silazio, počeo je da shvata šemu.
U kupatilu je oslobodio um, radio je vežbe dubokog disanja
da bi oslobodio podsvest i dopustio joj da mirno dela. Sada
je ponovo svesno razmišljao.
Šta se dogodilo sa njim od trenutka kad je posumnjao u
Domino. Zašto je pokušavao da sazna mnogo toga od nje,
zašto je ona to isto radila sa njim.
Strčao je u hol, uhvatio taksi. Dao je šoferu adresu
senatora Dedalusa.
Sve više se činilo da je Domino, izmišljena sestra Vesper
Arkam, u stvari sama Vesper. Sve je to imalo smisla kad je
dodao jednu činjenicu scenariju; Vesper je bila Dedalusova
krtica unutar Nišikija. Razvijajući dalje taj scenario, učinilo
mu se da je Dedalus bio sila iza Džonija Leonfortea, što je
sasvim jasno odgovaralo na pitanje kako je Leonforte kao
Vaksman prošao kroz proveru agencnje.
Morao je da pita Vesper ko je bio vlasnik Morgane Ink. U
knjigama u Morgani i Aaalon Ltd-u pominjalo se oružje
Baklja 315. Ako su ove konkurentske firme bile
zainteresovane za Baklju, svakako je to bilo nešto vruće.

Ova dva sata koja je proveo u siu bila su mu prva u
poslednjih četrdeset osam sati. Lice mu je bilo crveno i
povređeno od užurbanog brijanja brijačem i uprkos svežoj
odeći osećao se prljavo. Nije bilo baš najbolje sresti se sa
senatorom prvi put u takvom stanju; moraće da se osloni na
svoj šarm.

Padala je tiha knša. Povremeio bi je ledeni vetar
pretvarao u led, koji je udarao o krov i šoferšajbnu taksija
nalik na grebanje psa lutalice. Unutar sve te zbrke. u koju su
on i Nikola upali, pokušavao je očajnički da ne misli na
Margerite, ali nije mogao da se obuzda. Ako je bila upletena
sa Vesper, koja je rukovodila Morganom, firmom koja se
nelegalno bavila trgovinom oružjem, to je bacalo sasvim
novu svetlost na situaciju. Osećao je da je Dominik Goldoni
bio mnogo više od šefa reketera na Istočnoj obali. Goldoni je
bio vizionar. On je probao svoju šansu sa Mikijem Okamijem,
raskinuvši sa visoko produktivnim Godaišuom, da bi poveo
krajnje opasnu kontrazaveru koja je dovela do njegovog
ubistva i do toga da je Okami gotovo ubijen. Zašto? Šta je
bilo toliko hitno dvojici ljudi?

Protiv tradicije i logike, Goldoni je uputio svoju sestru u
tajnu da bi mogla da dovede do kraja njegov deo operacije.
Iako je Dominikov stari protivnik Čezare Leonforte počeo da
oseća da tu nešto smrdi. Možda je suviše dobro poznavao
Tonija D. ili je bio pametniji nego što je Dominik
pretpostavljao. U svakom slučaju, on je sada imao Krokera
baš tamo gde je želeo da bude: kao lovačkog psa koji je već
namirisao plen.

Kroker sleže ramenima u taksiju koji je poskakivao,
shvativši s nelagodnošću da će što on bude bliže otkrivanju
Margeritine tajne i mreže Nišikija Bed Klams biti bliže tome
da je uništi.

Osećao se kao pacov u zamci, onoj koja je dijabolično
smišljena baš za njega. Nije navikao da bude bespomoćan,
da njnme manipulišu nevidljive snage koje nije mogao da

shvati i imao je više razloga za zabrinutost. Morao je da pazi
da ne dopusti da postane neobazriv zbog besa.

Pretpostavka broj jedan: Dominik i Okami su bili vlasnici
Morgane. Pretpostavka broj dva: Vesper, sa svojim vezama u
Ogledalu, ultratajnoj federalnoj agenciji koju je vodio Džoni
Leonforte a sada senator Dedalus, bila je glavni igrač u toj
igri. Kroker i Nikola su bili upućeni u pravcima za koje im je
ključeve ostavljao Mikio Okami. Informacije do kojih su došli
uputile su ih na trag Avalona, na trag Baklje. Postali su
svesni postojanja mreže Nišiki i njenog cilja da moć ostane u
rukama Dominika Goldonija a sada Margerite. Na trenutak
Kroker je zamislio Okamija sakrivenog u senci, kako vuče
konce na ogromnoj sceni sveta.

Izgleda da je senator Ričard Dedalus bio ključ svega i
Kroker je sa čudnom fasciniranošću očekivao susret sa
čovekom koji je stvorio Vaksmanovu agenciju i koji ju je sada
vodio onako kako se to njemu dopadalo.

Dedalus je živeo na imanju od dvanaest jutara u Meklinu,
u Virdžiniji. Kuća je bila impozantna građevina od kamena i
škriljca, koja je nekako uspela da deluje kao stari engleski
zamak, a da ni najmanje ne bude pretenciozna. Dugi prilaz
se protezao četvrt milje. S obe strane bio je oivičen
kruškama retke vrste.

Na putu prema kući Kroker prođe pored savršeno
održavanog voćnjaka i mudro smišljenog teniskog terena.
Neko u radničkom kombinezonu, najverovatnije baštovan.
vozio se ivicom voćnjaka u kolicima za golf, a na leđima mu
je bila oprema za kresanje. Uprkos ranom jutru čovek ne
obrati pažnju na taksi. Nema sumnje da je bio navikao da
njegov poslodavac ima posetioce u najčudnijim satima.

Kroker plati taksi i izađe na prilaz dovoljno veliki da na
njega stanu predsednikova oklopljena limuzina i dvoja kola
za osoblje. Izrezbarena ulazna vrata bila su visoka da bi i
košarkaš mogao da prođe kroz njih ne saginjući se.

Kroker uporno zazvoni na zvonce na vratima. Otvori mu
dvadesetogodišnja devojka. Bila je odevena u komplet Done

Karan. Niska bisera oko njenog vrata reflektovala je boju
njene puti, boje vruće čokolade. Njene ogromne crne oči
zagledaše se u Krokera s mešavinom radoznalosti i
veselosti. Gusta kosa bila joj je ispletena u niz sitnih
pletenica koje je obavila oko glave.

- Mogu li da vam pomognem?
Pokaza joj svoju značku federalnog agenta.
- Voleo bih da vidim senatora.
Mlada žena pogleda sa značke Krokeru u lice. Pažljivo je
pročitala šta na njoj piše: to ga je impresioniralo. Većina ljudi
to ne radi; obično su suviše postiđeni dolaskom vlasti.
- Uđite - koraknula je unazad. - Pogledaću da li je senator
ustao.
Povela ga je kroz prostrani ovalni ulazni hol, popločan
belim mermernim blokovima. Njime su dominirali kristalni
svećnjak i izvijeno stepenište od tikovine koje je bilo
očigledno novo i pravljeno po narudžbini. Mali sto od
abonosa stajao je kraj kristalnog svećnjaka. Na njemu je bila
izazovna skulptura Beneta Bina u granitu, čeliku i keramici.
Dizala se do prvih kristala.
- Da li biste želeli kafu ili čaj? - pitala je žena dok su
prolazili kroz mali hol.
- Izabrao bih kafu.
Osmehnula mu se preko ramena.
- Mislim da ću vam se pridružiti.
Bila je dobro građena. Imala je uzan struk i dobre noge.
Ramena su joj bila široka, mišići dobro razvijeni, videlo se
dok se kretala. Kroker poče da se pita da nije ona jedan od
senatorovih telohranitelja.
Povela ga je u ogromnu kuhinju, ofarbanu svetložutim
lakom u kojem se ogledalo na hiljade bakarnih sudova koji
su visili sa mreže okačene na plafonu, u francuskom stilu.
Profesionalni štednjak Garland bio je dopunjen ogromnim
čeličnim frižiderom sa staklenim vratima. Mnogi restorateri
dali bi dušu za tako nešto.