Eric van Lustbader -Ploveci Grad

dok Tomu ne dostigne zrelost. Do tada deo njegovih
dužnosti je bio da nauči Tomua sve što je znao.

Koina majka je bila uredna, mala žena, gotovo isto tako
sitna kao njena kći. Ružno je starila. Bilo je bora na njenom
licu, kosa joj je bila seda a oči upale. Dok im je posluživala
čaj, govorila je o svom cveću - predavala je ikebanu,
aranžiranje cveća - i kako je svako godpšnje doba obeleženo
onim što živi i umire. Delovala je kao da nije ni srećna ni
nesrećna kad joj je Kou predstavila Nikolu. Bila je samo malo
iznenađena.

Tokino Kaeda je izgledao kao strog čovek navikao na
disciplinu. Vratio se na imanje s jednim od svojih sinova.
Bacio je pogled na Nikolu i svoju kćer, pružio je neseser sinu
i rekao mu da ga odnese u radnu sobu.

- Radi dok ne bude sve u redu - reče on mladiću. - Ako
načiniš još jednu grešku skupo ćeš to platiti.

Nije nijednom pogledao sina dok je govorio već je fiksirao
pogledom par koji je pio čaj. Njegova žena se povukla u
kuhinju, kao da želi da mu nešto pripremi za jelo.

- Šta to imamo ovde? - reče Kaeda prilazeći im.
Koi pogleda u svoju praznu šolju i predstavi Nikolu.
- On je dobar prijatelj Akinaga-sana - dodala je brzo. -
Upoznali smo se u Akinaginoj kući.
- Ti nisi jakuza - obrati se Kaeda Nikoli. - A po tvom
izgledu rekao bih da nisi čak ni Japanac.
- Ja sam pola istočnjak, pola zapadnjak. Moj otac je bio
pukovnik Denis Lajnir.
- Pretpostavljam da ti to otvara mnoga vrata koja bi ti
inače ostala zatvorena - veliki čovek baci pogled na kćer. - Ja
nisam Akinaga. To ti ovde neće koristiti.
Nikola ne reče ništa.
- Obazriv sam prema onima sa kojima moja kćer provodi
vreme.
- Oče…
- Shvatam - Nikola je pokušao da spreči porodičnu svađu
- većina ojabuna se tako oseća. To je deo teritorije.

- Ja nisam kao većina ojabuna. A moja kćer je nešto
posebno.

- Pokušavam samo da joj budem prijatelj.
Veliki čovek jeknu, onda ode u kuhinju.
- Žao mi je - šapnu Koi. Kao da je drhtala.
- Zašto?
- Zbog ponašanja mog oca. On je odrastao na ulici. Ja
sam njegova jedina kćer. On živn s krvlju i smrću sve vreme
i… - ona zaćuta drhteći. - To me plaši. Šta ako ga ubiju? Ima
mnogo sukoba u Jamauči klanu, toliko zavisti i ljubomore.
Neko može da mu gurne katanu kroz rebra i probije pluća ili
srce. To bi bilo strašno.
Ona poče ubrzano da diše, prateći ritam svojih reči, što je
moglo pogrešno da se protumači kao strast. Ali i jak strah
može to da izazone kod osobe. Nikola je to znao.
U nedeljama koje su usledile viđao je sve češće Koi i u to
vreme jedina stvar koju je sigurno mogao da kaže za nju bila
je da je ona potpuna zagonetka. Zaljubio se u nju.
Istina je bila da je Koi što je bio više s njom bila sve lepša.
Ona je bila kao kamelija koja je otvarala svoje rosom posute
latice, sasvim polako, na sve jačem suncu. On uskoro nije
video njene crte odvojeno, već je postajao opčinjen celinom.
Sada uglovi njenog lica nisu bili tako grubi i tvrdi, već su
delovali egzotično što se odlično uklapalo s njenim očima i
ustima.
Koi je gledala u nebo puno oblaka.
- Da li se ikada pitala zašto je život takav kakav je? Zašto
ima toliko patnje i bola? Zašto ljudi ne mogu da nađu mir?
- Mislim da je to deo ljudske prirode. Kad pogledam u
budućnost ne vidim ništa - reče Koi.
- Hoćeš da kažeš da ti nemaš profesiju? Svakako ćeš se
udati, rodićeš decu, imaćeš porodicu.
Ona zadrhta pogleda u suvo lišće koje je vetar vukao po
tlu.
- Mislim da nikada ne bih mogla… - ona odmahnu glavom
s jedne na drugu stranu. - Ja čak i ne volim da budem s

muškarcima, sem sa tobom. S tobom mi je ugodno, Nikola.
Zagrli me.

- Koi…
- Molim te.
Uradio je to što je tražila. Oči joj se zatvoriše. Grudi su joj
se dizale i spuštale ispod kaputa. Suze su počele da joj klize
iz uglova očiju. Tekle su niz lice, padale joj u krilo.
- Koi, šta je bilo?
Oči joj se otvoriše, zagledala se u njega.
- O, Nikola. Volim kad si uz mene.
To se razvijalo, polako, bolno. On se živo sećao trenutka
kad su im se usne prvi put srele. Bilo je to one noći kad je
došlo do pomračenja Meseca.
Često mu se činilo da Koi gori od seksualne pomame, a
da živi plašeći se te svoje strane. Kao da je bila odvojena od
sebe, ona je bila dupla osoba, dve osobe u jednoj, boreći se
da postigne ravnotežu posle doživljene traume.
- Ti si moj spasilac - šaputala mu je ona jedne noći.
Bili su u zagrljaju, ležeći na ćebetu na ivici polja gde su ih
osvetljavale zvezde, gde je sova hukala i gde su se njihove
usne srele.
- Spasi me.
Od čega je trebalo da je spase?
On pažljivo otkopča njenu bluzu. Ona se izvi i on otkopča
njen prsluk. Glava mu se spusti i njegove usne obuhvatiše
jednu bradavicu. Ona uzdahnu, provuče prste kroz njegovu
gustu kosu. Mogao je da čuje užurbano kucanje njenog srca,
a njemu se učini kao da je zahvaćen vatrom. Želeo je više
od bilo čega da prodre u nju i da je tako obavije svojom
toplinom, da je zaštiti. Želeo je da njenim patnjama doće
kraj.
Ljubio je njene dojke, bele kao mleko, dok je otkopčavao
njenu suknju. Gurnuo je suknju nadole zajedno sa donjim
rubljem. Digao se iznad nje.
U tom trenutku ona kriknu, otkotrlja se ispod njega i
privuče kolena bradi.

- O, Bože moj. O, Bože moj - jecala je.
Iza nje on je šaputao:
- U redu je.
- Nije, nije - odmahivala je glavom s jedne na drugu
stranu - sve je smrvljeno u pepeo, sve o čemu sam sanjala
nedeljama - ramena su joj podrhtavala. - Ne mogu da
objasnim. ali ja ne mogu…
- U redu je - reče on ponovo i okrete je nežno prema sebi
- ne brini, biće fino.
- Ne - šaputala je dok su njene ruke pronašle njegov ud i
obavile ga - nije u redu. Nežno ga je milovala.
- Koi, ne moraš…
- Ne, ne. Ja to želim - ruke su joj bile tako nežne. - Nikola,
želim to što i ti želiš, molim te veruj mi, ali ne mogu… - ona
je uzdahnula kad njegova sperma eksplodira po njenim
prstima i člancima. - Da - dahtala je naslanjajući glavu na
njegove grudi koje su se dizale i spuštale – oh, da.
U noći, sa zvezdama i pticama kao jedinim svedocima,
oni su bili uhvaćeni u vremenu, bacani strujama i vrtlozima
koje su samo oni mogli da vide.
Nikola, skuppvši hrabrost da kaže ono što je sada trebalo
da izgovori, zagrli je čvrsto.
- Znam da mi sama nećeš reći, zato dopusti da ja kažem
umesto tebe. Znaš da je to za tvoje dobro, Koi.
Zastao je za tren, osluškujući vetar i divlje udaranja
njihovih srca. Ona je najzad pristala da on govori.
- Silovali su te, zar ne?
Ona je bila zagledana u noćno nebo i glas joj je bio suva.
Vrata su se najzad otvorila.
- Tvoji roditelji znaju, zar ne?
- Da.
- Ko je to učinio?
Odvojila se od njega, ali on je uhvati u naručje, prisili je
da se vrati.
- Koi - naterao ju je da ga pogleda - taj otrov u tebi mora
da iziđe napolje. On te ubija, zar ne vidiš? Srećna si samo

kad smo zajedno, a i tada ne sasvim.
Dugo ga je gledala. Otvorila je usne da govori, a onda ih

brzo zatvorila. Znao je da želi da plače, ali bilo je prekasno
za to.

- Ko te je silovao?
- Molim te, nemoj da me teraš da to kažem.
- To je za tvoje dobro. Ti to dobro znaš kao i ja.
- Bio je to jedan…prijatelj. Jasuo Hidejuke. Moj… drug iz
škole… stariji - oborila je glavu jecajući. Bio je… stariji od
mene. Tražila sam… zaštitu od njega, znaš. Verovala sam
mu. Nisam nikada posumnjala, ali kad me je napao, sve se
odigralo brzo. Spavala sam, u prvi mah nisam shvatala šta
se zbiva. Mogla sam da osetim miris alkohola u njegovom
dahu i onda sam osetila njegov čvrst ud kako se gura uz
mene. Bio je kao motka ili koplje. Nisam znala šta da radim.
Podivljala sam, čini mi se, a onda je moj mozak odrveneo.
Nisam mogla da budem tu, to nije moglo meni da se dogodi.
Potonula sam. Sećam se da su mi se moge otvorile dok su
me njegove ruke grabile. Bol me je prizvao svesti. Kriknula
sam, ali to kao da ga je još više uzbudilo, nagnuo se nad
mene i počeo da me probija. Bilo je nečega u njegovom
ponašanju, ne znam, vrlo agresivnog, kao da ga na to
navodi bes a ne strast. To me je slomilo.
Nikola je ćutao.
- Pokušala sam da se branim, da se bijem sa njim. Izgleda
da mu se i to dopadalo, tukao me… dok je bio… u meni,
dahtao je iznad mene… Bože! Ne mogu više! Ne više!
Ujutro je Nikola prolazio razredima kao zombi. U aikido
dođou jedva je čuo šta njegov sensei govori.
Najzad je znao s kim mora da se vidi, a to nije bila Koi.
Bio je to čovek koji joj je presekao život pre nego što se
rascvetao.
Našao je Jagua Hidejukea, koji je završio srednju školu i
postao ribar. On je preuzeo brodić svog oca i sada ga je
vodio s preciznošću narednika u vojsci. Bio je, kako je Koi
rekla, ogroman čovek s mišićima dizača tegova. Bio je tih i

povučen, možda se osećao uhvaćenim u poslu koji nije voleo
ali koji je donosi prihode tako da su živeli on i njegova majka
udovica.

Nije mu se dopao Nikola i to mu je odmah dao na znanje.
On je bio radikal i mrzeo je i Amerikance i komuniste s istim
entuzijazmom.

- Ne tiče te se da li sam izlazio ili ne s Koi - reče on
raširenih nogu sprečavajući Nikolu da se popne na brod.

- Ove je moje vlasništvo, ti si uljez.
- Prošlost neće moći da se zaboravi - rekao je Nikola.
- A ona nije tvoje vlasništvo.
- Imam posla - reče Hidejuke - ostavi me.
Nikola se penjao na brod.
- Neću dok ne dobijem neke odgovore.
- Ovo je jedini odgovor koji ćeš dobiti od mene - reče
Hidejuke i zavitla harpun u Nikolino lice.
Nikola je reagovao instinktivno. Krenu u napad, nije ni
pomišljao da se povuče. On se saže, harpun prolete pored
njegovog lica i on udari Hidejukea u stomak jednim
atemijem.
Veliki čovek jeknu, ispusti vazduh i udari drvenom
drškom harpuna Nikolu po vratu. Bol je eksplodirao u
Nikolinoj glavi i on pade u prostor između broda i doka.
Hidejuke ga gurnu u vodu, ali Nikola se uhvati za kobilicu
broda obema rukama. Mada je bio privezan brodić je
poskakivao na talasima, približavajući se opasno doku.
- Kako ti se dopada odgovor? - dreknu Hidejuke i pokuša
da zabode harpun u Nikolinu levu ruku. Nikola ukloni ruku na
vreme i harpun se zabode u drvo.
To mu je dalo šansu koju je očekivao. On se izdiže.
Hidejuke je bio uhvaćen u trenutku kad je pokušao da ga
udari i da oslobodi oružje. Vukao je harpun, koncentrišući se
na to da ga oslobodi.
Mišići mu se napeše, uspeo je da ga izvuče, ali Nikola se
već do tada povratio i udario je ivicom cipele Hidejukea u

koleno. Ogromni čovek se sruši, ali posegnuvši prema Nikoli
povuče i njega sa sobom.

Potonuli su. Nikola je bio ispod Hidejukea, ali je uspeo da
se oslobodi i da se uhvati za debeli konopac kojim je brod
bio vezan za dok. Konopac je bio klizav zbog morskog
rastinja koje se nahvatalo na njega. Hidejuke i dalje stežući
harpun uhvatio je slobodnom rukom Nikolinu levu nogu.

Nikola pogleda nadole, ugleda velikog čoveka kako
zamahuje harmunom. Uradio je jedino što je mogao: povuče
unazad desnu nogu a onda ivicom đona udari Hidejukea u
glavu.

Hidejukeov napad se prekide u polovini zamaha i on
ispusti Nikolinu nogu. Počeo je da tone u crnu vodu, a
njegov brod, prišavši bliže doku, poklopio ga je.

Policija je zadržala Nikolu puna tri sata. Posle zamornog
ispitivanja najzad su ga pustili. Svedoci nisu mogli da se
slože oko toga kako su se njih dvojica borili, ali svi su hvalili
Nikolinu hrabrost jer su videli kako se bacio u crnu vodu da
bi spasao Hidejukea. Pored toga on je bio sin pukovnika
Denisa Lajnira.

- Postoji nešto što moram da ti kažem - reče Nikola Koi
kad su se sreli u smiraj dana na jednom od srušenih mesta u
gradu - danas sam video Hidejukea.

Koi je stajala tako mirno kao da je prestala da diše. S
njenog lica nestalo je boje, a oči su joj imale pogled žrtve
koja je srela svog lovca.

- Jesi li razgovarao sa njim?
- Nije hteo da mi odgovori na pitanja.
Njene napetosti kao da je nestalo i on na trenutak pomisli
da će se onesvestiti od olakšanja. Držao ju je u naručju.
- Koi, on je mrtav.
- Ko je mrtav? - u pogledu joj se videla neverica.
- Hidejuke.
- Kako? Zašto?
Nikola ju je dugo posmatrao.
- Tukli smo se.

- On se tukao s tobom? Ti si… o. Bože. videla sam šta
možeš da uradiš - onda jeknu. - Zašto si bio tamo?

- Ti znaš zašto.
Sada je viknula na njega.
- Odmazda. To je ono što si želeo, zar ne?
- Ne, ja… - u stvari Nikola nije znao šta je hteo i to pitanje
ga je mučilo otkako je izašao iz tamne vode. Da li je otišao
da vidi Hidejukea da se sa njim suoči? Zašto? Da ga čuje
kako priznaje i tako dobije neku satisfakciju? Ili je otišao da
bi se osvetio zbog užasnog zločina koji je ovaj počinio? Ne,
nemoguće. On nije mogao… Onda se setio svog razgovora
sa Cunemotoom kad je ojabun ispričao priču o odanom slugi
koji je počinio sepuku jer je gospodarev sin umro. Dužnost
nije samo porodična stvar, rekao je on
Cunemotou kao odgovor. To je osećanje vremena i mesta:
ali većim delom to je definicija sama po sebi.
- Ne znam - reče Nikola.
- Ti ne znaš - ponovila je Koi. Onda joj bes izobliči lice
pretvorivši ga u nešto što on nikada ne bi očekivao. - Jasuo
je bio nevin dečak. Držali smo se za ruke jednom ili dva
puta. To je sve.
Nikola je bio toliko zaprepašćen da mu je zujalo u ušima.
- Ali, ti si mi rekla…
Koi stavi prste na uši.
- Znam šta sam ti rekla, ali nisam znala šta drugo da
kažem. Ti si me terao da o tome pričam i možda si bio u
pravu, jedan moj deo je to želeo. Ali nisam mogla da ti
kažem istinu!
- Kakvu istinu! - on ju je tako tresao da su joj zubi
cvokotali. Osećao je ukus gvožđa u ustima i utroba mu se
pretvorila u vodu. Na trenutak je video Hidejukea kako
ispušta brodić i kako tone između brodića i doka. - Kakvu
istinu! - zagrmeo je.
Suočena sa ovolikim bolom i besom, ona nije mogla više
da se uzdrži pa je viknula.
- Bio je to moj otac! Moj otac me je silovao!

Sada kad je istina izbila na videlo, on je sve video mnogo
jasnije i sve je dobijalo svoj značaj: setio se kako je Koi
gledala u unutrašnjost limuzine svog oca kao da je otvoren
grob, setio se majčine nezainteresovanosti, očeve
ljubomore.

Bacila mu se pred noge, držeći oči na rukama. Ali to je
bilo previše, čak ni ona nije mogla da se reši prošlosti i
sadašnjosti.

- O, Buda, spasi me!
Ali Nikola, gledajući na nju sa besom i sažaljenjem, znao
je da ni za nju ni za njega nema spasa. Srce mu je bilo
slomljeno, ali zar je to sada bilo važno? On je odabrao.

III knjiga: Lobanja i kosti

Zapretene vatre; noć odmiče
onda se čuje škripanje
kapije.
Kijoroku

9.

Kjoto/Vašington

Nikolu probudiše tihi pozivi trgovaca ribom. Sanjao je Koi i
sada mu je um bio ispunjen njom. Nije tako sanjao već dugo.
Šta ga je na to pokrenulo?

Svi dani i noći koje je proveo sa njom bili su sačuvani u
njegovom sećanju kao da su okačeni u vremenu. Pogledi,
zvuci, mirisi a iznad svega osećanja, bili su živi i sada kao
onda kad je bio sa njom. Duboko je osećao gubitak Koi, kao
da mu je odsečena desna ruka. Njegova ljubav prema njoj
nije bila samo fizička; cvetala je u noći kad je bio sam kao
neki egzotični i večiti cvet, čak i tokom godina kad je bio u
braku sa Justinom. Naravno, zbog okolnosti pod kojima ju je
izgubio bol je bio još veći. Izdala ga je njegova usvojena
porodica do koje je došao prateći trag svog oca i
sprijateljivši se po sopstvenom instinktu sa članovima
jakuze.

Uništio je nevinog mladog čoveka pokušavajući da ispravi
nešto što je smatrao da nije pravedno. Otkrio je u stvari
gnezdo neoprostivih grehova. Ali pred njim je tek stajalo da
otkrije koji je njegov neoprostivi greh; to što je ubio Jasua ili
što živi u svetu jakuza? Nije ni čudo što ih je toliko omrznuo.

Oseti pokret kraj sebe, okrete se i vide Seikino lice dok je
ležala kraj njega ispod pokrivača, na futonu. Ona polako
odgurnu pokrivače, priđe pokretnim vratima koja su
zaklanjala prozor na sobi. Bili su na drugom spratu riokan-a,
tradicionalne gostionice u jednom od pokrajnih ulica Šiđo-
dorija, jedne od bučnih avenija Kjota. Šiđo-dori je mogla da
bude savremena kao bilo koja avenija u Tokiju, ali čim se
skrene s nje u bilo koju ulicu sa strane, kao što je ova, naći

ćete sličnosti sa starim Kjotom, sa njegovim kućama
uramljenim drvetom i uskim prolazima.

Pre nego što je otišao iz Sajgona. Nikola je privremeno
namestio Van Kitovog rođaka da vodi jednu granu Sato
internešenela da bi pokrenuo lokalne fabrike, ali da ne
donosi značajne odluke. S obzirom na sumnje koje je imao
nije želeo da posao preda Seiko.

On, Tači i Seiko su odleteli u Osaku, a onda su se prebacili
u avion koji ih je za pedeset pet minuta odvezao u Kjoto jer
je Van Kit otkrio dva papira u novčaniku V.I. Pavlova -
oporuku Rusovoj preciznosti - jedan je bio karta za prevoz od
aerodroma i do aerodroma u Osaki i Kjotu. Drugo je bio
račun za noćni klub u Kjotu Mifuogo - Paviljon lutke. Čudno,
Pavlov nije pri sebi imao račune za hotel ili riokan.

Napolju su istovarivali ribu, koja je blistala na suncu, iz
malih kamiona. Počinjala je jutarnja prodaja. Riblja pijaca iza
ugla bila je otvorena samo do podne i šesg dana u nedelji;
uskom ulicom tekli su krv i iznutrice.

Nikola, stojeći pred prozorom, pogleda ribarske trgovce u
gumenim čizmama i ugleda potok tamne vode kako se valja
potpuno bez života u sebi. Prošlo je mnogo godina pre nego
što je nešto shvatio; prošlo je mnogo godina pre nego što je
okrenuo leđa jakuzi i Mikiju Okamiju, najboljem prijatelju
svog oca. A onda, prošle godine, pojavio se Okami, želeći da
Nikola održi obećanje koje je dao pukovnik da će priskočiti
Okamiju u pomoć ma kad mu to bilo potrebno. Sada,
čudnom igrom sudbine, on je bio zaklet da zaštiti Okamija.
Dok je to radio, upao je u svet koji više nije mogao da
definiše. To je dovelo Nikolu i Lua Krokera u vezu sa
Okamijevim budućim ubicom Vijetnamcem po imenu Do
Duk, koga je Nikola ubio.

- Nikola.
On se okrete i vide da je Seiko ustala. Soba je bila puna
mirisa pržene ribe koja se u kuhinji u prizemlju pripremala
za doručak. Uskoro će morati da se suoči sa Tačijem,
ojabunom jakuze, tanđianom.

- Tako si tužan. Hoćeš li čaja?
- Voleo bih, da. Domo.
Izašla je iz sobe, napunila gvozdeni čajnik vodom, onda
se vratila do hibačija ukopanog u tatami i počela da ga
zagreva. Video ju je kako vadi zeleno lišće iz kutije, kako ga
širi kao tepih po čajniku. Kad je voda bila spremna, ona je
nasu u čajnik, onda stavi poklopac i pusti da čaj otpusti miris
i ukus.
Sedeli su okrenuti licem u lice. Ona mu pruži punu šolju.
On popi prvi. Osećao je da ona želi da on govori. Nedostajao
mu je Lu. Njihovi povremeni telefonski razgovori bili su
napeti i kratki, nisu davali neophodnu energiju koju su
dvojica ljudi širili kad bi bili zajedno.
- Zanimljiv je broj žena koje imamo u ovoj zagonetki -
reče Nikola Krokeru. - Imamo dve sestre, Margerite i Čeleste,
jedna živi u Njujorku, druga u Veneciji, gde radi za Okamija;
tu je Dominikova majka Renata Loti, koja je glavna u
Vašingtonu; onda je tu Vesper, koja ima veze ea Dedalusom.
Ono što je čudno je to što su sve one veoma moćne, iako
možda nemaju prava da donose odluke.
- Imaš li neku teoriju? - pitao je Kroker. - Upravo sada
dobro bi mi došla svaka informacija o Vesper jer se ona ne
uklapa ni u jedno od mojih viđenja.
- Kao nijedna druga od ovih žena. Ni ti ni ja ne shvatamo
da je Vesper ključ svega. Nemoj to da smetneš s uma kad
dođeš u London.
- Nikada mi nećeš verovati, je li? - Seikin glas mu mrekide
misli. Posmatrala ga je preko ruba šolje.
- Nangi je otkrio da je Masamoto Goi, vođa tima za
teorijski jezik na mom Či projektu, bio umešan u krađu Či
neuraln-net čipa. Sumnjamo da si ti pomogla da se on
prokrijumčari u Vijetnam do Vinsenta Tina.
- Ja sam kriva.
- Šta?
Ona klimnu glavom.

- Pomogla sam Goiu, ali ne zbog novca kako je Tin mislio.
Bilo je to da se pomogne Tačiju i Van Kitu da se domognu
Plovećeg grada. Ilegalni klon koji je Abramanov sačinio od
ukradenih elemenata Či projekta, i odgovarajućeg
američkog kompjutera po Tinovoj narudžbini, otvorio im je
vrata. Ili su bar oni tako mislili. Nažalost, Zin, koji je imao
ključ, vezu sa Rokom, odbio je da sarađuje, čak i kad ga je
Van Kit pritisnuo.

Nikola je razmišljao o tome neko vreme. Da li laže ili
govori istinu? Seksualne vibracije koje je svaki put slala kad
bi on projektovao svoju psihu onemogućavale su ga da
makar nasluti nešto. Sve što je govorila delovalo je
prihvatljivo, ali da li je to bila istina? Da li je bio među
prijateljima ili u gnezdu otrovnih zmija?

- Onda ko je ubio Tina? Sudeći po onome što ste mi ti i
Tači rekli, Rok je imao motiv i priliku da to učini. Ipak,
nemam opipljivih dokaza.

- Da li je to stvarno važno? Vinsent Tin je mrtav. Ništa što
sada učiniš ne može da ga vrati - ona uzdahnu.

- On je zaslužio svoju sudbinu.
- Meni istina mnogo znači.
Ona spusti šolju.
- Rekla sam ti istinu - ona pruži ruke s dlanovima nagore -
koristi svoj Tau-tau.
On ne reče ništa, ne pomače se, ali njegov pogled se
unese u njene oči tako da je morala da trepne.
Ona proguta još malo čaja pa reče.
- Želim da ti nešto kažem. Imala sam brata. Macuro se
zvao. Ispričaću ti kako je umro… u određenim okolnostima -
ona tada zastade, kao da mora da razmisli.
Pažljivo spusti svoju šolju, zagleda se u nju. Najzad reče:
- Macuro je bio nešto posebno; njegov mentalni i fizički
razvoj nisu bili usklađeni - ona trepnu kao da ga sada vidi u
ogledalu šolje - bio je dve godine mlađi od mene, ali u duši
je bio mali dečko. Nije razumeo… - njen glas postade tiši dok
joj se oči zamagliše od suza. - Nije razumevao svet.

Preplitala je prste u krilu.
- U to vreme, pre pet godina, živela sam sa njima i
mojom majkom. Noću sam ja brinula o njemu. Moja majka je
radila; vodila je akachochin u Kjotu. To je bar koji je otvoren
cele noći. Svake večeri ja bih kupala Macuru pre nego što
bih ga smestila u krevet. Bila je to neka vrsta rituala koju je
on voleo. Ja bih mu pričala priče, razgovarali bismo i tada,
tako opušten, delovao je kao da je sasvim normalan. U to
vreme sam se viđala sa nekim vijetnamskim stručnjakom
koji me je mnogo naučio o stranom tržištu.
Ona ponovo zastade, kao da joj se grlo steglo od
uspomena. Teško je progutala, posegla za šoljicom sa čajem,
a onda zastala na pola puta.
- Evo kako je bilo. On me je pozvao te večeri. Nisam ga
videla dva meseca, otišao je poslovno u Sajgon. Telefonirao
mi je istog trena kad se vratio. Ja… ja sam htela da ostavim
Macura samo na tren da se javim na telefon. Ali to je bio on i
meni je toliko nedostajao, a imao je toliko da mi kaže,
zadržala sam se…
Ona obori glavu i suze počeše polako da joj klize niz ruke
u krilo.
- Nema oproštenja za mene… ništa što bi moglo da
opravda moju neobazrivost. Bilo je prošlo samo, ne znam,
sedam, osam minuta, kad sam se setila svog brata, samog u
kadi do pola napunjenoj vodom. Spustila sam telefon,
jurnula u kupatilo - morala je opet da prekine. Kao planinar
koji je stigao do visine na kojoj je vazduh razređen i ona je
morala da se prikloni grubosti nove realnosti. - U mom umu
postoji slika koja je čvrsta i traje kao dijamant u steni. Vidim
Macura kako leži licem okrenut u vodi. Voda iz slavine
pljuska po njegovoj kosi, pokrećući je napred-nazad kao
latice lepe, morske anemone.
Suze su kapale jedna po jedna u njeno krilo.
- To je to čega se sećam; to je čvrsto kao dijamant i ne
može da se razbije. Tako je tvrdo, tako je ledeno. Ostalo je
zamagljeno; znam da sam ga izvukla iz kade i počela da mu

dajem disanje usta na usta, pozvala sam hitnu pomoć, grlila
sam ga čak i kad su oni došli. Sećam se kako smo jurili u
bolnicu, i kasnije urlika moje majke, njenih krikova, njenog
besa na mene. On je već bio mrtav kad sam ja došla u
kupatilo i ja ne mogu, ne mogu da prihvatim šta sam
uradila.

Nikola ne reče ništa; reči su bile nedovoljne u prisustvu
tolikog njenog bola. Odmah je sve shvatio o njoj; kako se
osećala odsečenom od roditelja, kako je našla svoj put u
svet senki ispunjen izdajstvima, prepun velikih opasnosti.
Ona je svakako znala šta može da joj se desi ako ode
predaleko ili ako načini i jednu grešku previše: sekira će
pasti, glava će joj se otkotrljati i njena krivica će biti
kažnjena.

Njena tuga je bila stvarna; s bolom je izvlačila sećanja iz
duše. Ali koji je bio motiv što mu se poverila? Da li je iskreno
pokušavala da dokaže svoju nevinost govoreći o toj slabosti?
Ili je bila sjajna glumica koja je koristila strašnu ličnu
tragediju da bi ga navela da joj veruje?

Ona ga je volela i bila je duboko uznemirena. To su najzad
bile jedine dve stvari koje je mogao iskreno da joj veruje. To
nije bilo dovoljno da se proceni situacija. On je morao da
nađe načina da to bude dovoljno.

Nikola ustade, priđe prozoru. Trgovci ribom su otišli.
Ostao je za njima samo smrad razderanih ribljih utroba.
Naravno, sećanja na Koi će ga sada proganjati. Instinkt mu
je nalagao da bude obazriv. On je najbolje znao šta se
događa kad se neko uplete u poslove jakuze. A on je bio
zaklet da štiti šefa svih jakuza ojabuna u društvu sa polu-
Japankom - polu-Vijetnamkom, koja je mogla da bude, a
možda i nije bila, upletena u špijunažu protiv njegove
kompanije i mladim, ambicioznim jakuza ojabunom, koji je
znao tajne tanđiana. Zar nije bilo nikoga sem Lua i Tanzana
Nangija kojima je mogao da veruje?

- Dok si spremna na poveravanje - reče on - možeš da mi
kažeš da li sumljaš u Tačija Šidarea?

Seiko nije odmah odgovorila. Mogao je da je čuje kako
petlja po sobi, ali se nije okrenuo da je pogleda. Najzad, ona
stade uz njega, odevena, ali još nenašminkana.

- Tači nije kao drugi ojabuni.
- Hoćeš da kažeš da nije zaluđen što je van zakoia? Da
nije opsednut moćju i uticajem?
Ona spusti glavu. Priđe mu sasvim blizu, ali on je znao da
je ona svesna dubokog jaza između njih. On ju je povredio,
možda nepopravljivo, što je tako glasno izrazio svoje sumnje
i što joj nije verovao. Ali, to sada nije moglo da se promeni.
Situacija u kojoj su bili - potreba da se nađe Okami pre nego
što njegovi neprijatelji izvrše naređenje i ubiju ga,
neophodnost da se otkrije priroda Baklje 315, prevazilazila
je lične interese.
- Ne. Nisam to mislila… Naravio, on je kao ostali u tom
poštovanju. Ali… da ti ispričam priču. Ja sam posluživala u
akachochin-u moje majke kad me je on našao. On mi je
poverio posao u Tokiju tako da sam mogla da koristim svoje
znanje - ona tad posegnu da bi dodirnula Nikolu, ali s rukom
u vazduhu zastade i pomisli da je bolje da to ne radi. - Sada
ću ovo da ti kažem jer mislim da moram. Ne mogu da
podnesem da si udaljen od mene. Tvoje nepoverenje je kao
nož kroz moje srce, a ujutro kad si se okrenuo i u snu
promrmljao njeno ime - Koi, moja duša je zadrhtala kao
jesenji list.
- Zaboravi na Koi.
- Ali kako mogu? Zato što je bila neko u tvojoj prošlosti?
Ali o njoj si sanjao prethodne noći, a mogao si da imaš mene
od krvi i mesa.
- To je bio san, ništa drugo.
- Ejakulirao si uz moj stomak dok si izgovarao njeno ime.
Buljio je u nju zaprepašćeno. Koliko dugo će ga još Koi
proganjati? Sve dok bude u društvu jakuza? Ne, ne,
nemoguće. Sećanje na nju mora da se skloni.
Suze se zavrteše u krajevima Seikinih očiju i ona se
ugrize za donju usnu da ne bi briznula u plač.

- Tači me je poslao da se javim za posao tvog pomoćnika.
Bio je to sjajan posao i ja sam mu bila zahvalna. Zatim je
došao zahtev da budem posrednik između Masamotoa Keija
i Vinsenta Tina.

- Onda je priča koju si mi ranije ispričala kako si me
videla u Nangijevom klubu bila laž?

- Ne, nije bila laž, samo nije bila… cela istina - uzdahnu
ona. - Želela sam da ti sama priđem, ali sam bila paralisana
strahom. Šta ako me odbaciš? Bila sam ubeđena da to ne
bih mogla da podnesem. Tako da nisam ništa uradila. Ali
sam pričala o tebi Tačiju i nekoliko meseci kasnije rekao mi
je da je slobodno mesto pomoćnika. On me požurivao da se
javim i pripremio me za razgovor s tobom.

U to vreme se Tači preselio iz Kumamotoa u Tokio. Radio
je za Tomua Kozoa.

Seiko klimnu glavom.
- Bio je pametan, svi su to znali i brzo se uzdizao u rangu
Jamaučija. Ubrzo je Kozo počeo da ga sluša. On se dopadao
Kozou jer je poznavao Jugoistočnu Aziju; uskoro je počeo da
vodi sektor za klan - uprkos njenim naporima suze su joj se
kotrljale niz obraze. - Tači je opsednut time da se uvuče u
Ploveći grad. Ne pitaj mene zašto, ja ne znam. Ali sada sam
ti sve rekla. Ispražnjena sam, ostale su mi samo krivica zbog
smrti mog brata i moja ljubav prema tebi.
- Činjenica je da ti ne znaš gotovo ništa o Tačiju. Smatraš
da je ljubazan, a on se možda samo pretvara. Čulo se
diskretno kucanje na vratima, ali on ne obrati pažnju na to. -
Šta ako te obučio, namerno, da bi dobila posao u mojoj
kompaniji?
Onda se klizajuća vrata pomakoše u stranu i u hodniku je
stajao Tači. Gledao ih je.
- Vreme je za doručak - reče veselo.

***

- Hej, izgledaš sjajno u uniformi, znaš li?

Kroker koji je žurno išao prema izlazu broj 19 u hali za
međunarodne odlaske na aerodromu Dale nije bio
raspoložen za razgovor.

- Da - reče Bed Klams Leonforte - izgledaš kao sa onih
čuvenih reklama, znaš: Letite prijateljskim nebesima.

- Pogrešna linija - reče Kroker gledajući iznad Leonfortea.
Bio je nestrpljiv da uđe u ovaj avion. Pored toga nije
podnosio ovog čoveka. Ali on je zapretio da će prosvirati
metak Margeriti kroz glavu ako Kroker ne sarađuje sa njim i
Kroker je morao da steže zube da bi se održao.

- Ne, stvarno. Izgledaš kao milion dolara. Moram da
naredim da meni načine pilotsku uniformu. Moja ljubavnica
će svakako poludeti. Mogu da zamislim…

- Kasnim. Šta ćeš ti ovde?
Široko ludačko cerenje. Široko raširene ruke.
- Kako? Pa pazim na tebe, Lu - on načini galantni gest. Bio
je sama slika elegancije u svetlom Armanijevom odelu, s
kaputom od kamilhara prebačenim preko ramena. Njegove
mokasine od šest stotina dolara sijale su na svetlostima
aerodroma. - Hajde, malo ćemo da porazgovaramo.
- Iako bi mi to pričinilo radost, ne mogu. Neki drugi put,
možda.
- Sada - pojavi se onaj tamni sjaj u Leonforteovim očima
a nestade onog opasnog zelenila. - Šta se plašiš? Da ćeš
zakasniti na let? Zaboravi na to. Neće krenuti bez tebe,
obećavam. On ima veoma vredan teret, je li tako? A ja imam
uticaja.
Kroker je mogao da vidi bar tri Leonforteove gorile na
strateškim položajima aerodroma. Sve je bilo vrlo
profesionalno. Dopustio je Bedu Klamsu da ga provede kroz
vrata na kojima je pisalo: Samo ovlašćeni personal.
Našao se u praznoj prostoriji bez prozora. Stara sofa, tri
ili četiri fotelje i stočić na sklapanje na kome je stajao
automat za kafu, papirnate čaše, plastične kašičice, šećer.
Mesto je delovalo jevtino i opasno.

- Kućni komfor - reče Bed Klams, opet dobro raspoložen.
Njegove promene raspoloženja dovodile su ljude do ludila.
Kroker pomisli, Bože, čovek bi verovao da se bolje ophode
prema svojim pilotima. Provukao je prste kroz svoju
kovrdžavu kosu okrećući se da pogleda Krokera. - Pa, kako
ide?

- Dobro. Samo mi dopusti da radim svoj posao i ne petljaj
svoje masne prste u to.

- O, osetljivi smo - Bed Klams mahnu kažiprstom - moraš
da naučiš da prihvatpš moje bratsko interesovanje za tebe
onako kako ti ga ja nudim.

- Prestani s tim sranjem, hoćeš li. Već je dovoljno loše što
me držiš na nišanu i ne dopuštaš mi da završim taj cirkus.

Znao je da je pogrešio čim je to izgovorio, jer onaj drugi
steže zube. Bed Klams je jednim korakom prešao prostor
između sebe i Krokera. Udari ga dlanovima u grudi tako da
se ovaj zanese i lupi o zid. Kroker zgrči svoju biomehaničku
ruku, ali je ne podiže.

- Nemoj to da mi radiš, brale, kako kažu tooinuan-i u
gradu - reče Bed Klams i koraknu unazad. - A kad već
govorimo o cirkusu, šta, do đavola, radiš prateći Vesper
Arkam? Ako se još malo budeš bavio njom, mnogo će ti biti
potrebna moja pomoć.

- Takva pomoć mi nije potrebna.
- Nije? Potrebna ti je i to odmah. Ja sam tvoj kum
čarobnjak, ako već voliš igru reči. A tamo kuda ideš ja
verujem da će ti biti potrebna sva pomoć koju možeš da
dobiješ, čak od neprijatelja - Bed Klams se isceri. - Jebi se,
drugar. Ja dobro znam šta ti misliš o meni, da sam tek na
malo višem nivou od gorile u zoološkom vrtu. On ubode
Krokera kažiprstom u grudi. - Činjenica je da ja ne dajem ni
cvonjka na to šta ti misliš o meni, jasno? Tako da smo to
sada raščistili. Imaš prava da budeš budala kao i svi ostali,
neću patiti od nesanice zbog toga.
Kroker je ćutao.

- Jedina stvar koju moraš da imaš na umu od sada pa
nadalje je da te ja držim na oku, u redu? To što letiš preko
ribnjaka ne znači da ja neću znati kuda ideš i šta radiš.
Nemoj da pokušaš da me zezneš u Londonu ili ma gde, jer
ću se obrušiti na tebe s obe potkovane čizme i to neće biti
lep prizor, u redu?

- Čujem te jasno i glasno.
Bed Klams se nasmeja.
- Da, čak i govoriš kao da si pilot. Šta si radio, mahao
svojom saveznom značkom ispred nosa aviona?
- Nešto tako. Pozajmili su mi ovu pilotsku uniformu i ja
letim s nekoliko stjuarda u London. Posmatrao je pažljivo
Leonfortea. - Pokušavaš li to da me poniziš? Mogu li sada da
idem?
Ned Klams je mahnuo rukom kroz vazduh.
- Radi štogod hoćeš, Lu. Samo ne zaboravi da svaka
akcija izaziva reakciju. Misli na posledice pre nego što
možeš da iskočiš, ne posle. Ja ne uzimam zarobljenike.
Džinovski avion je kasnio u poletanju. Sedeći u repu,
Kroker se pitao da li to ima neke veze s njim. On se poslednji
ukrcao. Proverio je gde je Vesper. Sedela je u prvoj klasi.
zajedno s ostalim milionerima.
Nije želeo da razmišlja o Bedu Klamsu Leonforteu, ali
ludak ga jednostavno nije napuštao. Otkuda je znao gde i
kada će se Kroker pojaviti ukoliko nije dao da ga prate? Ako
mu jo trebalo verovati, on je mogao da zadrži međunarodni
let dok je psihološki savijao Krokera.
Izgleda da je Bed Klams bio neobičan na svoj način, baš
kakav je bio i Dominik Goldoni. U kakav je to svet upao gde
su se osobe iz podzemlja uvlačile u supertajne kancelarije
savezne vlade, bile angažovane u međunarodnoj
ekonomskoj razmeni sa japanskom jakuzom i držale dobar
deo legitimnih poslova? Ti ljudi nisu bili obični gavone sa
Sicilije koji su lomili glave neprijateljima i nemilosrdno
prosipali krv kad nisu mogli da nametnu svoj način
mišljenja. Ovo nisu bili sirovi ljudi, već pre proračunati

mislioci vešti da se snađu u poslovima. Goldonijevi uspesi
bili su legendarni, ali on je iskreno sumnjao da je Bed Klams,
egoista, pseudofilozof gadnog temperamenta, bio u istoj
ravni sa Goldonijem ili rođenim ocem. briljantnim Leonom
Vaksmanom.

Vaksman, čovek sa hiljadu lica i ličnosti, bio je poznat kao
Džonatan Leonard kad je služio u Američkoj armiji tokom
okupacije Japana sredinom četrdesetih, ali bio je rođen kao
Džon Leonforte.

Džoni je imao troje dece: Beda Klamsa, Majkla i kćer
Džeki, koja je poginula u automobilskoj nesreći kad je imala
dvadeset godina. Majkl je bio prava misterija. Genijalni
pobunjenik koji nije mogao da podnese vlast na bilo kom
nivou. Bio je pripadnik Specijalnih snaga u Vijetnamu.
Uskoro posle toga on je nestao negde u Laosu gde nisu
mogli da ga nađu ni superšpijuni Specijalnih snaga. Da li je
umro ili je bio živ, niko nije znao.

Što se tiče oca, Mikio Okami je verovao da je ubio Džoia
Leonarda kad su se sukobili u Tokiju, u proleće 1947. godine,
ali Leonard je preživeo, uspeo je da se dočepa bolnice. Lice
mu je doterano plastičnom hirurgijom i rane su mu zašivene.
Kad se povratio, on je postao Leon Vaksman. Kako je pao u
oči špijunskom majstoru senatoru Ričardu Dedalusu i danas
je misterija, ali je činjenica da je on postao šef Dedalusove
agencije i bio je to, sve dok mu krajem ove godine nije
skinuta maska i dok nije ubijen.

Ono što je znao o ocu Beda Klamsa Kroker je čuo od Fejt
Goldoni, Dominikove majke, koja ga je poznavala u Tokiju. I
ona je često menjala imena. Sada je bila poznata u
vašingtonskim krugovima moći kao Renata Loti. I sama je
imala velikog uticaja. Margerite je povela Krokera da upozna
Fejt. Video je kako je ona izvanredna žena. Ona je bila ta
koja je srušila Leona Vaksmana.

Zanimljivo je da Fejt nije pominjala senatora Dedalusa.
Ali ono što je Krokera najviše interesovalo bio je u kakvoj je
vezi bio Dedalus sa DARPA, Agencijom za istraživanje

odbrambenih projekata iz Pentagona. Pitao se da li neko
tamo zna za Baklju 315, da li znaju da li će ona ikada biti
lansirana ili on samo skuplja zanimljive podatke. Nadao se
da će njegov korak unazad duž Nišiki mreže Mikija Okamija
dati neke odgovore, jer je imao neodređeno predviđanje da
su Okami i pokojni Dominik Goldoni bili povezani sa
Dedalusom. Oni su ipak bili povezani sa Morganom,
korporacijom iz senke koja se bavila ilegalnom trgovinom
oružja.

Ringišpil se punio, mislio je Kroker; Dominik predstavlja
svoju sestru Margerite senatoru Dedalusu, koji nadgleda
DARPA. Margerite, pokazalo se, poznaje Vesper, koja radi za
Morganu. A Vesper je i član Nišiki mreže Mikija Okamija. Svi
igrači su bili tu. Kroker je sada trebalo da odredi njihove
uloge.

Zatvorio je oči i već u sledećem trenutku je zaspao. To je
bila greška. Odjednom se trgnuo i probudio, a kapljice znoja
mu se pojaviše nad gornjom usnom. Pazuha su mu bila
vlažna. Još je bio napola u snu, kad se javio njegov najgori
strah: dve žene su se kretale scenom u senkama, šaputale
su, saten je erotski šuškao uz njihovu kožu. A onda, kao da
sinu svetlost, poznati glas probi polutamu dok je Margerite
naređivala Vesper da ga ubije.

***

Plavi dim kao magla.
Bakrene senke su se vile prema plafonu, pokretane

muzikom koja je dolazila iz crnih mat zvučnika na
mamutskoj karaok mašini. Kompjuterizovana mašina bila je
ukrašena hromiranom rešetkom tako da je ličila na stara
američka kola. Njen agresivni retroizgled bio je hit u Japanu.
Za tri meseca kad se sve izmeni i ova karaoke mašina će biti
izbačena.

Mali čovek u poslovnom odelu pokušavao je da peva Be
my love dok je rukama gladio kosu progrušanu srebrom na

slepoočnicama, kao kod Džerija Vejla na slici iza njega.
Kad su Nikola i Tači ušli u Ningio-ro, ultramoderni noćni

klub u Kjotu u kome je bio i V.I. Pavlov, bili su dočekani jakim
zvucima koji su dolazili iz zvučnika. Stajali su neko vreme,
zaprepašćeni čudnom atmosferom. Kombinacpja tamnih
boja i hromiranih rešetki, osvetljena hiljadama malih
svetiljki, davala je prostoriji poseban odnos senki i svetlosti.
Iza glavne odaje bila je jedna manja, umereno osvetljena.
Sve je bilo kao sedamdesetih godina.

Ningio-ro, Paviljon lutke, bio je prepunjen dimom i
Japancima iz poslovnog sveta, industrije, vlade i jakuze. Sve
te oblasti bile su isprepletane sa razrađenim
institucionalnim plesom usluga i mita, podmićivanja i usluga
za spasavanje obraza što je zaprepašćivalo svakog
zapadnjaka koji bi video makar i deo toga.

Nikola i Tači su se lagano kretali kroz gomilu, trudeći se
da priđu baru na kraju prostorije. On je bio konstruisan od
zamagljenog stakla. Bio je osvetljen odozdo neonskim
cevima. Dok su mu se približavali, Nikola je posmatrao vitku
kelnericu koja je posluživala debele japanske biznismene.
Ona je ličila na lutku sa svojom tradicionalnom belom
šminkom. Oni su okretali svoja od znoja vlažna lica prema
njoj, smejući se između sebe. Jedan posegnu za nivom i
Nikola vide komplikovani irizumi - istetovirani crtež koji su
volele jakuze.

Nikola i Tači naručiše saporo pivo. Još jedan blesavi
japanski biznismen pokušavao je da imitira Elvisa, pevajući
Viva Las Vegas. Ma koliko se trudio, nije mogao da zanjiše
bokovima. Bilo je to baš smešno.

Tači jeknu.
- Veliko je pitanje da li je taj Zao uopšte ovde.
- Mislim da nije tako - reče Nikola - Rus je bio precizan.
On je imao račun s ovog mesta. To znači da ako je ostao
preko noći u Kjotu nije platio.
- Možda ga je Zao smestio.
Nikola klimnu glavom.

- Tako je. Tu ima logike.
- Ali kako ćemo ga naći u ovoj ludnici? To je kao da
tražimo iglu u plastu sena. Ne bi nam pomogao čak ni
detektor metala.
Nikola se isceri.
- Nećemo ga mi tražiti; pustićemo ga da on nađe nas - on
mahnu rukom barmenu i kad ovaj priđe, nagnu se da bi ga
ovaj čuo. - Reci Zau da nas je Pavlov poslao. Posao se nije
ostvario i Pavlov je nesrećan. Vrlo nesrećan.
- Ne znam nikoga po imenu Zao - reče barmen.
- Neka bude tako. Pavlov nas je poslao s porukom za
njega - Nikola se potapša iznad struka, tamo gde bi trebalo
da stoji revolver u ramenom držaču. - Mislim da shvataš.
Barmen sleže ramenima, otkliza od njih kao da je na
klizaljkama. Nasu tri viskija, nekoliko čašica sakea.
- Šta misliš? - upita Tači.
Nikola sleže ramenima.
- Nazdravimo. Ako je Zao stalna mupšterija, barmen će
morati da ga zna.
Poslovni ljudi su sada stvarno grozno pevali Feelings.
Karaoke muzika je već bila dovoljno strašna, a balade bi
trebalo sasvim zabraniti, mislio je Nikola.
Tači ispi svoje pivo, a Nikola se osvrnu unaokolo i zatraži
još piva. Barmen je nestao. To je moglo da bude dobar znak,
ili je momak jednostavno otišao do toaleta.
Jakuza uđe u glavnu prostoriju noćnog kluba iz one
manje. Po veličini i broju njegovih telohranitelja on je bio
nešto manje od ojabuna. Nosio je uniformu tipičnu za takve
ljude: naočare za sunce, crno kožno odelo, belu košulju s
izvezenim grbom na džepu na grudima, kravatu na pruge,
izglancane mokasine.
- Ide ovamo - reče Nikola a kad je Tači počeo da se
okreće, on dodade: - Daj bolje da ja to sredim. Ne želimo da
počnemo rat klanova.
Kad je jakuza bio na tri koraka od bara, Nikola je mogao
da oseti njegovu nameru i pripremio se za to. Čovek koji je

bio širokih ramena i uskih bokova, s ljutitim, zatvorenim
licem punim ožiljaka od boginja, gurao se prema baru.
očešavši se o Nikolu i prevrnuvši ono što je ostalo od
njegovog piva.

Nije ništa rekao, čak nije ni okrenuo glavu prema Nikoli,
ali je naručio kirin od novog barmena. Nikola je čekao da
stavi visoku čašu piva ispred jakuze, onda posegnu prema
njoj, podiže je i iskapi. Kad je završio, glasno mljacnu
usnama i stavi praznu čašu ispred čoveka.

Nikola poče da se okreće kad oseti kako je gvozdena šaka
ščepala njegovu mišicu ispod bicepsa. On se okrete samo da
bi video zaprepašćenje koje se ogledalo na licu čoveka kad
je odmerio mišiće na Nikolinoj mišici.

- Ne znaš da se ponašaš, iteki - reče čovek na japanskom,
a lice mu potamne zbog gubitka obraza.

Nikola skide čovekovu ruku sa sebe, onda pokleknu,
ispruži desnu ruku s okrenutim dlanom nagore prema
čoveku.

- Molim te da saslušaš moje reči - reče Nikola i poče
ritualno jakuza upoznavanje.

Na licu jakuze opet se vide iznenađenje, a onda
obnovljeni bes.

- Podsmevaš li se ti to našoj tradiciji, iteki?
Nikola ne obrati pažnju na pitanje, već ponovi
predstavljanje.
Jakuza zauze odgovarajući položaj.
- Imam svoje reči.
- Preklinjem te, pošto je tvoj položaj viši, da čuješ moje
prvo.
Jakuza klimnu glavom. Ispravi se, a Nikola učini to isto.
- Govori onda, iteki.
- Zovem se Nikola Lajnir. Rođen sam u Singapuru. Ne
pripadam nijednom klanu - jakuza šmrknu na ovo. - Vređao
si me, prevrnuo moje piće, gurao me, nazivao me imenima.
Želim zadovoljenje.

Jakuza se isceri još više, napnu grudi i njegova jakna se
otvori tako da je Nikola mogao da vidi revolver u ramenom
držaču.

- Kakav oblik zadovoljenja predlažeš?
- Bio sam učtiv. Rekao sam ti svoje ime, mesto rođenja i
pripadnost klanu.
Jakuza, zatečen, ćutao je neko vreme.
- Ja se zovem Kine Oto. Poznat sam i kao Zao. Rođen sam
u Kjotu, podšef sam Dokudokuši klana - podigao je glavu. -
Doneo si mi poruku od Rusa.
- Sada razumemo jedan drugog - Nikola se nakloni. -
Predlažem da igramo igru karuta.
Zao je opet oklevao. Karuta je bila igra s kartama koju su
nekada igrale plemenite porodice Japana. Kada su te
porodice uzele drugu igru, prihvatili su je jakuze kao svoju
glavnu kockarsku igru.
- To bi bilo dobro - reče Zao nasmejavši se. Pokaza
slobodan sto. - Hajde da igramo karutu.
Karuta je bila zasnovana na sezonskom cveću i
pobeđivalo se ili gubilo zbog određenog broja kombinacija.
Izvađene su karte ispod bara i stavljene su na sto. Nikola
upita barmena da li zna da sudi. Čovek klimnu glavom,
pomalo prestrašen. Njegov strah se pojačao kad ga Nikola
zamoli da deli karte.
Zao, sedeći preko puta Nikole, kao da nije imao zamerki.
On potapša kartu na vrhu.
- Pošto si ti odabrao igru, ja ću odlučiti o uslovima. Da li
je to prihvatljivo?
- Jeste - reče Nikola iako je bio svestan da mu se Tači
nervozno muva uz lakat.
Zao pogleda po prostoriji.
- Kad ja pobedim u ovoj igri, ti ćeš zaboraviti ko te i zašto
poslao k meni. Isto tako popećeš se na podijum za karaoke i
javno ćeš mi se izviniti.
- A ako ja pobedim?
- Nećeš.

- Ako ja pobedim, reći ćeš nam sve što znaš o Rusu i
zašto je bio ovde - Nikola ne obrati pažnju na to što jakuza
bulji u njega, što je trebalo da bude postiđujuće. On obrati
pažnju na govor njegovog tela. To će mu reći sve što je
potrebno da zna za vreme igre.

Zao naredi barmenu da podeli karte. Prvo deljenje
donese obojici pobedničke kombinacije; drugo je bilo izazov
za obojicu. Ali prilikom trećeg deljenja, Nikola dobi
pobedničku kombinaciju. Zao je imao osam, devet i tri. To je
bila kombinacija koja gubi, i to ironično, pošto su ti brojevi
stvarali kanđi reči jakuza.

- Ja sam pobedio - reče Nikola ustajući. - Sećaš li se
pogodbe, Zao-sane. Moraš da mi kažeš šta znaš o Rusu
Pavlovu.

- Za jedan sat odlazim odavde. Onda ćemo razgovarati
napolju.

Nikola klimnu glavom, pa on i Tači ustadoše. Zao ih je
gledao dok su išli prema baru.

- Ne verujem tvom drugaru - reče Tači. - Nije mu se
dopalo što je izgubio, naročito ne od tebe.

- Slažem se - reče Nikola i naruči piće za obojicu. - Ali
sada nemamo izbora. Mi smo ga privukli, sada moramo da
pazimo da nas obojicu ne pritera uza zid.

Bilo je kasno kad je Zao napustio noćni klub. Nikola i Tači
su išli za njim. Duvao je ledeni vetar, crveni lampioii su se
njihali kao ludi na metalnim držačima duž uske ulice. Bilo je
malo ljudi, ali nekoliko kola je bilo parkirano uz trotoar.

- Kuda je otišao? - Tači je gledao od jednog kraja ulice
prema drugom. - On neće da razgovara sa nama.

Nikola je to isto osećao.
Farovi kola ispred njih odjednom se upališe i oni se
nađoše usred svetlosti.
- Iteki!
- Zao - promrmlja Tači.
Posmatrao je moćnu figuru Zaoa kako se pojavljuje na
svetlosti farova kao crna ptica na zaslenljujućem suncu.

- Moraš da platiš jer sam ja pobedio - viknu Nikola. -
Vreme je za isplatu.

- Želim revanš - Zaov glas je grmeo po praznoj ulici.
- Zaboravi na to - reče Nikola. - Izgubio si, prihvati ono
što je neizbežno.
- Ne mogu da zaboravim da si me ti, polutan, naterao da
izgubim obraz.
- I nećeš da se setiš svog obećanja.
Zao, sada sasvim blizu, oštro se nasmeja.
- Moja reč ne vredi kad je data itekiju.
- Onda nemaš časti - reče Nikola.
- Glupa šala! Šta bi divljak mogao da zna o časti?
Revolver se pojavi u Zaovoj ogromnoj šaci. - Ti za mene nisi
ništa više od insekta koji je glupo dopuzio na moju stazu - on
načini još jedan korak prema Nikoli i Tačiju. - Gubi mi se s
puta, ili ću te smrskati.
Nikola se kretao tako brzo da je to čak i Tačijevom
uvežbanom oku izgledalo kao sevanje. Nikola je čuo kako
jakuza repetira revolver i njegovi instinkti su preuzeli
komandu.
Prirodna ljudska reakcija na napad bi bila da se krene
direktno. Aikido koji je Nikola naučio kao dete slomio je taj
instinkt i zamenio ga drugim instinktima koji su išli na to da
se napad izbegne i da se snaga napada usmeri dalje od vas.
Jedina važna stvar bio je instinkt. U trenutku napada,
možda u stotom deliću sekunde, nije bilo vremena da se
razmišlja o opcijama, smišlja strategija i primenjuje. Bilo je
samo toliko vremena da se čovek osloni na čist instinkt.
Nikola je to i učinio. Po sopstvenom osećanju moći, po
onome što se naziva centralnim - što je hara, Nikola udari,
izvede napad poznat kao ki, unutrašnja snaga.
Umesto da krene napred prema Zaou, Nikola uhvati
ispruženi revolver desnom rukom i savi se udesno. Dok je to
radio, levom rukom udari jakuzu u bok, koristeći petu kao da
je mesnati čekić koji je zabio u Zaovu kost kuka.

Zao malo jeknu dok mu je leva noga popuštala. Nikola
mu izvuče revolver iz desne ruke, uvrtao mu je zglob sve
dok nije čuo da je koska kvrcnula. Dok je Zao bio u
polunesvesti kraj njegovih nogu, Nikola je čuo grebanje
kožnih đonova po betonu - dolazio je Zaov kobun.

Tači se pokrenu, čučnu, uze jakuzin revolver i razbi
upaljene farove automobila. Nazirao je bleda lica u noći.

- Ovo nije vaša bitka - rekao im je tiho. - Vaš ojabun je
prekršio zakletvu; ono što se dogodilo samo je njegova
krivica. Ovo je posao bez časti. Od vas se ne očekuje
nikakva akcija u njegovu korist.

Nikola je osećao napetost u vazduhu nalik na toplotni
udar. Telohranitelji se još nisu povukli; stajali su na svojim
položajima. Nikola im se obrati. Koristio je poseban glas,
onaj najprimitivniji zvuk koji dolazi iz dubine grla. koji koriste
najbolji hipnotizeri ako uspeju, a što je Nikola naučio u Tau-
tau.

Nastavio je da im govori, kao neku litaniju, sve dok nije
osetio da se psihička napetost spušta i dostiže tolerantni
nivo. Znao je da u sledećih dvadeset sekundi treba da se
uradi ono što treba da se obavi. Ne prekidajući
koncentraciju, on pokaza Tačiju da podigne Zaoa sa tla i da
ga baci na zadnje sedište kola.

Tači sede za volan, upali motor. Nikola skoči i sede pored
ošamućenog Zaoa, zalupi vrata za sobom. Kola jurnuše u
duboku noć.

10.

Tokio/London/Kjoto

- Ona nije ovde - reče čovek u invalidskim kolicima - moja
majka je otputovala na nekoliko dana. Mogu li ja da vam
pomognem?

Ušiba se osmehnu.
- Vrlo ljubazno od vas, Ken. Ali ne bih hteo da dosađujem.
- Bogalju? - on sleže moćnim ramenima. - Imam dovoljno
vremena za vas, daiđine, znam da niste došli čak ovamo
samo da biste razmenili tračeve sa Kisoko.
Ušiba klimnu glavom. Bio je navikao na Kenov neobičan
način izražavanja. Ono što su drugi smatrali neučtivošću bila
je samo Kenova želja da govori sažeto. Imao je malo
strpljenja - što je bilo čudno za Japanca. Ali možda to nije
bilo ništa drugo nego afektacija, još nešto čime je skretao
pažnju na sebe.
Nije mu to bilo potrebno; Ken je bio upečatlšv i bez toga.
Bio je snažan i vrlo dobar poznavalac borilačkih veština
mada nije mogao da koristi noge. Bio je fanatični
kolekcionar; imao je čudesnu kolekciju antičkog oružja
muzejske vrednosti iz prošlosti Japana.
Ušibi se dopadao ovaj mladić, mada mu se ponekad
činilo da se Ken baš trudi da bude neprijatan. Voleo je da
izaziva i da pecka. To je jednom s ponosom rekla i Kisoko
objasnivši da njega zanima šta je ispod fasade ljudi.
Po obrazovanju Ken je bio magistar sociologije, pa je
Ušiba često razmišljao o ovoj kući u kojoj su živeli Ken i
njegova majka kao o prostranoj laboratoriji gde je on
obavljao nesvakidašnje eksperimente.

- Voleo bih da se malo zadržim ovde i da porazgovaram -
reče Ušiba. - Dobro bi mi došao odmor od spoljnog sveta.

- Da - reče Ken dok ga je vodio niz hodnik do kuhinje u
zadnjem delu kuće - ovde kao da je vreme stalo, zar ne?

On je bio zgodan čovek, dugog lica i mekih smeđih očiju
koje su odavale karakter iskovan traumom njegovog stanja.
Bilo je uvek tuge u njemu koja je možda i nesvesno dirala
Ušibu, koja mu se činila gotovo prepoznatljivom, kao da je
Ken srodna duša u svetu bola.

- Vreme se napolju ipak menja - nastavi Ken - Liberalna
demokratska partija je postala najveća politička sila u
Japanu - on načini grimasu. - Dobro je to za njih, rekao bih.

- Oni treba da odigraju važnu ulogu u razvoju ove zemlje.
Ne bih ih tako brzo isključio iz naše budućnosti.

- Shvatam što osećate simpatiju prema vašem starom
prijatelju Jošinoriju - reče Ken - ali vidite gde je on, taj simbol
gramzive prošlosti.

- Jošinori se borio u mnogim bitkama na mnogim
frontovima kad ste vi bili još dete, Kene. Japan je danas jak,
velika svetska sila, zbog njega i mudrih ljudi kakav je on.

- Ljudi kao što ste vi, daiđine.
Ušiba ne reče ništa. Ovaj čovek je mogao da bude krajnje
zamoran. Njegov intelektualni kapacitet bio je skoro
bezgraničan i nikad se nije znalo da li on veruje u ono što
izlaže ili samo želi da provocira raspravu.
- Pripremao sam ručak - reče Ken i priđe kuhinjskoj tezgi.
- Želite li nešto da pojedete?
Ušiba se složi i posmatrao je kako Ken vešto priprema
dva tanjira sa sveže isečenim suši - svežom ribom, puno
svežeg i ukiseljenog povrća. Pružio je jedan tanjir zajedno sa
pivom Ušibi, pa obojica priđoše ovalnom, hrastovom stolu u
levom delu kuhinje. Bilo je mnogo nejapanskih karakteristika
u ovoj kući, bilo je to mesto gde su se sretali Istok i Zapad,
ako ne u savršenoj, onda bar u prihvatljivoj harmoniji.
Jeli su u drugarskoj tišini neko vreme. Ušiba je bio
zadovoljan samim sobom što se Ken oseća tako ugodno sa

njim. Kenova snaga nije ležala u međuljudskim odnosima.
On je više bio posmatrač reakcija nego učesnik u njima.
Možda je njegova nepokretnost nalagala taj status
posmatrača, mislio je Ušiba, a Ken se toga držao jer je u
društvu bolje imati bilo kakav stav nego nikakav.

- Kako stoje stvari u vašem svetu politike? - reče najzad
Ken. - Čini mi se da daiđin mora da dobro poznaje igru da bi
se dočepao svog položaja i zadržao ga.

- Da iskreno kažem to postaje zamorno. Suviše frakcija,
suviše bitaka koje treba voditi na suviše frontova.

- Starite - reče Ken na svoj otvoreni način. - Ljudi koji
osećaju kao vi trebalo bi bolje da znaju.

- Šta da znaju bolje?
Ken klimnu glavom.
- Trebalo bi da se izvučete pre nego što načinite fatalnu
grešku i ne obori vas snaga sopstvene politike.
Ušiba se obuzda da se ne naljuti što je bilo u njegovoj
prirodi, zbog takve otvorene i neuljudne analize. Činjenica je
bila, ako je želeo da bude brutalno iskren prema samom
sebi, da je Ken bio u pravu.
- U pravu ste, naravno - reče Ušiba i odgurnu do pola
pojeden suši. Nije više imao apetit onakav kao nekad, čak ni
kao pre šest meseci. - Kad igra postane teret, pravila se
menjaju i lovac se suočava sa opasnošću da njega love.
- Životinje su vaspitane da nanjuše krv - reče Ken s
jednim oragom naduvenim od ribe, pirinča i povrća.
Ušiba se osmehnu.
- Sećam se kad je to moglo da se kaže za mene.
- To još može da se kaže ako želite da stvario uspete u
igri.
Ušiba ga pogleda s obnovljenmm interesovanjem. Ken je
sada imao sigurno četrdesetak godina. Uprkos tome njegovo
lice nije bilo izborano, kosa mu je bila tamna kao kad je
imao dvadeset godina. Strasti su mu buktale kao nekada.
Ušiba ispravi leđa, nesvestan bolova koji su dolazili iz
njegove utrobe.

- Čovek se rađa mirišući krv.
- Tako je - reče Ken završavajući svoj suši - to je zapisano
u kostima, posisano s majčinim mlekom.
Bila je to čudna rečenica i nešto u njegovom tonu natera
Ušibu da razmišlja da li Ken aludira na Kisoko. Ona je, ipak,
bila sestra Mikija Okamija. I ona je morala da se rodi njušeći
krv.
Ken pokaza Ušibinu hranu.
- Hoćete li to pojesti?
Ušiba odmahnu glavom i posmatrao je zainteresovano
kako Ken poseže za njegovim tanjirom i počinje sav srećan
da žvaće suši. Čovek je morao da ima strpljenja sa ljudima
koji se nisu podvrgavali konvencijama spoljnog sveta.
- Šta vas dovodi ovamo, daiđine? - upita Ken s ustima
punim hrane. - Očigledno vam je potreban savet od moje
majke. Koja vas frakcija danas muči?
- Postoji neko ko je pogrešio - reče obazrivo Ušiba.
Kisoko je znala za njegove tajne sukobe sa unutrašnjim
savetom jer je ona bila kaišoova sestra, ali Ken je bio nešto
sasvim drugo.
- Načinio je opasnu, tvrdoglavu grešku koja mora da se
ispravi.
- Pretpostavljam da sada govorimo o kazni.
Nije moglo da se pobegne ovom mladom čoveku.
- O kazni, da, ali meni to teško pada jer sam ja… u
rođačkoj vezi sa tim čovekom.
- On zaslužuje kaznu?
- Svakako.
Ken klimnu glavom kao da mu se daiđin zakleo na
vernost.
- Onda odredite kaznu koja će odgovarati zločinu.
- Voleo bih kad bih mogao. Ali istina je da mi je um
prazan.
Ken je ćutao neko vreme dok je završavao ostatke
daiđinovog sušija. Najzad reče:
- Dođite gore sa mnom. Želim nešto da vam pokažem.

Popeli su se malim liftom na drugi sprat gde je bio Kenov
lični dođo u kome je veći deo prostora zauzimala kolekcija
oružja.

Stari prozori su zamenjeni kad je dođo građen. Bili su
ugrađeni ogromni prozori koji su puštali svu moguću svetlost
koja nije ostavljala ništa sakriveno, otkrivajući sve ono
najintimnije do čega je toliko bilo stalo i Kisoki i njenom sinu.
Izglancan pod od tvrdog drveta je sijao. Duž jednog zida bili
su redovi katana, dai-katana, širokih samurajskih mačeva;
vakizaši, dugih noževa za sepuku; kraćih tanto i drugih
neobičnih oružja od kojih neka Ušiba nije nikada video.

Ken priđe zidu i koristeći mišićave ruke, izdiže se iz kolica
i spusti se na pod. On sede na svoje beskorisne noge u
poziciju lotosa, onda krenu na kolenima, dok su mu se mišići
grčili. Njegov torzo je delovao kao klatno, ljuljao se napred-
nazad, napredovao je kao da to čini glatko i bez napora.
Ušiba je znao da ništa nije dalje od istine.

Ken se spusti ispred serije dugih komoda za čuvanje
katana. On otvori gornju fioku i izvuče sferični predmet
Uvijen u svilu. Dok ga je odvijao, Ušiba dotapka stopalima u
čarapama do Kena koji je sedeo i kleče kraj njega.

Ušiba je sa zaprepašćenjem posmatrao predmet koji se
pokazivao u Kenovim rukama. Bila je to lobanja, izgorela
godinama do okera. Sijala je tako da je Ušiba znao da je ona
povremeno mazana voskom da ne bi postala trošna.

- Ovo je - reče Ken držeći pažljivo lobanju - lobanja
Masamotoa Musašija, koga ja smatram najboljim
mačevaocem u istoriji Japana.

Musaši je postao slavan širom sveta jer je nanisao Knjigu
pet prstenova, tekst iz XVII veka o kenjutsu, tehnici
mačevalaštva i strategije.

Kenovi odrveneli prsti okretali su lobanju.
- Da li znate da je Musašijev najbliži prijatelj očistio
lobanju od kože, mesa i mozga i prodao je? Imao je samo to
da proda da bi preživeo. Da li je bio zao Musašijev prijatelj?
Ili je bio samo žrtva potrebe? Ili je učinio poslednju uslugu

Musašiju pobrinuvši se da sećanje na njega ne bude
sahranjeno već da uspomena ostane živa vekovima posle
njegove smrti?

Ken spusti lobanju, dade je Ušibi u ruke.
- Držite to, daiđine. Osetite Musašijevu moć koju nisu
mogli da smanje ni smrt ni vreme. Nije li to smisao
besmrtnosti.
Lobanja je bila teža nego što je Ušiba mogao da pomisli,
a to je dolazilo možda zbog njene aure moći i uticaja. Ken je
bio u pravu. U njenim konturama i pregibima Ušiba je
mogao da vidi složenu šemu zbog koje je Musašijev mozak
bio jedinstven i u tom trenutku on nije osećao bol zbog raka
niti je bio svestan blizine smrti. Tu je bilo postojanje iznad
smrti. I to nije bilo postojanje onakvo kakvo ljudi poznaju,
već je to bilo nešto više, nešto što um ne može da shvati.
- Dirnulo vas je, daiđine - Ken nije ni pokušao da uzme
lobanju. - Osećate ono što i ja osećam. Blizu Musašija nema
patnje.
- Nema - Ušiba je bio zaprepašćen. - Nema bola, nema
smrti, nema vremena.
Na trenutak Ušiba je bio zaslepljen aurom koju je zračila
Musašijeva lobanja i nije verovao u ono što je čuo. Onda
podiže pogled do Kenovog lica i znao je da ne može da bude
greške.
- Otkud ste znali?
- Intuicija potkrepljena činjenicom. Čosa je nedavno bio
ovde da se vidi s mojom majkom. Mislim da bi ga ubila da ja
nisam intervenisao. Ona misli da je on naredio da se Mikio
Okami ubije.
- Možda ona zna nešto što ja ne znam - lobanja mu se
odjednom učini preteškom i on je vrati u Kenovu ruku koja je
čekala. - Suviše ljudi želi da prizna da su odgovorni za čin
koji nije izvršen.
- Ipak, kaišo više ne sedi na mestu moći. On je najuren.
Zar to nije dovoljno da se postigne status?
Ušiba klimnu glavom.

- U našem manje nego savršenom svetu ja
pretpostavljam da jeste - pogledao je Kena. - Zašto je Čosa
došao da vidi Kisoko?

- Da bi je pitao šta zna o Okamijevoj vezi sa pukovnikom
Denisom Lajnirom… i šta zna o Koi.

- Koi? Zašto bi on želeo…?
- Kaznite ga - Ken je gledao u Musašijevu lobanju. - Ko bi
bolje od vas odabrao pravu kaznu?
- Rekao sam vam um mi je prazan.
- Mogu li onda ja da sugerišem put? Pogled Kenovih
mekih očiju preneo se sa Musašijeve lobanje na lepo
daiđinovo lice. - Ona je pred vama baš kao Musašijeva
lobanja. Ako je vidite, shvatićete koji je put.
- Šta…?
- Vaš prijatelj, tokijski javni tužilac, Tanaka Džin.

***

Boraviti u Londonu u ovo doba godine bilo je kao da se živi u
gomilama oblaka. Magla se dizala sa Temze, zaklanjala
poslovne zgrade Sitija, obavijala velike tornjeve Tauera.
Eksplodirala je bomba u Sitiju tog jutra, a Harods je
isiražnjen zbog pretnje da će i tu doći do eksplozije. Ulice
oko mesta eksplozije bile su zatvorene a radnici su radili na
raščišćavanju ruševina. Stručnjaci za eksploziv su sakupljali
sve moguće podatke i pregledali iskrivljene metalne držače
da bi otkrili metodologiju terorista.

Stalna izmaglmca se ponekad dizala da bi otkrila vrhove
ogolelog drveća u Hajd parku i parku Sent Džejms, ponekad
bi se pretvarala u kišu tako dosadnu i sitnu da se činilo da
nema ni početka ni kraja.

Još jednom je Vesper iznenadila Krokera. Očekivao je da
će pravo sa aerodroma Hitrou jurnuti prema Hamersmitu
gde se nalazila firma Melori. Umesto toga pratio ju je na
Belgraviju gde je izašla iz taksija na Kings roudu, a onda je
krenula na jugoistok do Iton skvera. Iz kuće u koju je ušla

savršeno su se videli tornjevi crkve Svetog trojstva severno
od Sloun skvera.

Gotovo ju je izgubio na Hitrou. Idući prema delu gde se
čekao prtljag ona je zastala u ženskom toaletu. Deset
minuta kasnije pojavila se sa crvenom kosom do ramena.
Skinula je tamnosmeđa kontakt sočiva i njene oči plave kao
različak su sada sijale sa njenog srcolikog lica. Šminka joj je
bila napadna: imala je ljubičast ruž i kao ugalj crnu maskaru
i ajlajner. Mada je oko vrata još nosila privezak od crvenog
žada, zamenila je cipele sjajnim plastičnim čizmama koje su
joj sezale preko kolena, a umesto farmerki i košulje sada je
nosila crnu haljinu do polovine butina. Kad se sagla da
podigne prtljag sa pokretne trake, svaki muškarac koji se
našao tog trena iza nje mogao je da dobije srčani udar.

Problem sa Londonom je bio što ovde nije vredela
njegova savezna značka; što je bilo još gore da ju je
pokazao, to je moglo da ga dovede u nepriliku sa bilo kojim
lokalnim policajcem, koji je, znao je to iz iskustva, mogao da
bude tvrdoglav kad se Jenki nađe na njegovoj teritoriji. Skoro
da je zažalio što je odbio ponudu Beda Klamsa da mu ovde
pomogne. S druge strane, on se upoznao sa glavnim
inspektorom u Skotland jardu, kad je inspektorov plen
dojurio u Njujork. Tu ga je Kroker sledio i izručio im je čoveka
u dogovoru s federalcima.

Ime glavnog inspektora bilo je Tom Medžor, mada je iza
njegovih leđa Kroker teško odolevao da ga ne zove major
Tom. Medžor je bio grub čovek, star četrdesetak godina.
Imao je zatvoreno, tvrdo lice Jorkširca, uredne brkove i
sporost u pokretima kakvu imaju bokseri koji su se povukli;
istina je bila da je on boksovao dok je bio u vojsci.
Neobjašnjivo je voleo pretrpane riblje sendviče.

Medžor nije bio u Skotland jardu, ali kad se Kroker
predstavio, narednik ga je uputio na lokalitet u Flad stritu u
Čelziju. Kroker je morao da uzme suviše skup taksi - mada
se podsetio da sve plaća Dedalus - jer podzemna železnica

nije išla do Čelzija, a on nije mogao da rastumači autobuske
linije.

Flad strit je, kao što se i očekivalo, išla na jug do Čelzi
nasipa koji je vijugavo pratio taj deo Temze. Možda je zbog
svoje relativne nepristulačnosti, Čelzi ostao jedna od
poslednjih enklava civilizovanog stanovanja zbog čega je
London svojevremeno bio čuven širom sveta.

Našao je Toma Medžora kako nadgleda policajce koji su
kopali u prednjem dvorištu gde je novi vlasnik našao leš kad
je hteo da iskopa rupu da bi posadio bor. Uredni redovi irisa i
lukovica lala, koji su dremali tokom zime, sada su bili
iskopani i stajali su na gomili zemlje. Komadi plastike bili su
rašireni i na njima su sastavljena tri kostura dok su kosti još
iskopavane.

- Nije ni čudo što je u ovom vrtu sve bujalo - čuo je Kroker
kako je rekao jedan od policajaca koji su kopali.

Medžor je čučao kraj jednog komada plastike i sklanjao je
zemlju i korenje sa lobanje vrhom svoje olovke dok je
fotograf sve snimao iz svih mogućih uglova.

- Tomase.
Medžor pogleda a na licu mu se videla dosada, koje
odmah nestade čim je ugledao Krokera.
- Isuse Hriste - reče on, ustade i ispraši pantalone.
- Pogledajte ko se digao iz groba. Policajci zastadoše i
pogledaše prema njima, ali uskoro se vratiše poslu. - Šta
tebe dovodi u sunčani London, staro momče? Pružio je ruku
Krokeru i stegao je njegovu. - U ovo doba godine to ne može
da bude zadovoljstvo.
- Dolazim radi posla.
Medžor pogleda Krokera, a onda glasno šmrknu.
- Nisi mi možda doneo seidvič iz Stejdž Delija?
- Žao mi je, nisam. Mislio sam da neću proći carinu sa
tim.
Medžor se nasmeja.
- U redu je, staro momče, holesterol mi je ionako visok.
Jedem svašta, mada moji lekari tvrde da je to zbog stresa -

pokazao je na ostatke kraj svojih nogu. - Pogledaj ovo.
Strašno šta jedno ljudsko biće može da načini drugom, zar
ne?

Jedan od Medžorovih ljudi dođe.
- Završili smo s ispitivanjem svih komšija. Šta sada?
- Idite kući i ispavajte se - reče Medžor. - Kaži to svim
momcima. Ali neka novn vlasnik dođe sutra u Holvortovu
kancelariju u Lukan stritu tačno u devet. Moram da
porazgovaram sa njim pre nego što ovo postane strašno.
- Šta ćeš mu reći?
- Samo ono što znam, a to je da je prvi nađeni leš
identifikovan kao stranac, pa je zato pozvano moje
odeljenje.
Medžor okrete leđa Krokeru.
- Nalazim se u ovoj kasapnici od svitanja. Manje stresa.
Moj doktor je lud kao ludi šeširdžija.
- Tome, vidim da imaš pune ruke posla, ali da li imaš
malo vremena da porazgovaramo? Potrebna mi je pomoć.
- Pomoć? Hoćeš neko piće? Ima kafić na Kings roudu -
protrljao je oči palčevima, a onda je uz gromoglasno ječanje
ispravio leđa. - Drago mi je što si došao. Dobro bi mi došao
predah. Mozak stane kad radi na isti način više sati
uzastopno. Rekao je jednom od policajaca gde će biti, a
onda on i Kroker krenuše Flad stritom.
- Imaš li gde da prenoćiš?
- Ako misliš na hotelsku sobu, nemam. Samo što sam
stigao.
- Kamen koji se kotrlja, a? - Medžor se isceri. - To liči na
tebe, Luise.
Medžor je bio jedina osoba koju je Kroker poznavao i koja
ga je zvala Luis. Došli su do King rouda i skrenuli desno.
- Možeš da se smestiš kod mene ako ti ne smeta.
- Ne bih želeo da smetam supruzi.
- Ne bih o tome brinuo, stari moj. Mojra se odselila pre
dve godine.
- Žao mi je.

- Ovo je težak posao - Medžor otvori vrata paba i poznati
miris piva ih udari. - Ne možeš biti istovremeno oženjen
osobom i poslom. Bar ne kad je reč o ovakvom poslu. On
sleže ramenima. - Njena osnovna zamerka je bila da mi je
telefon važniji od nje. Bila je sasvim u pravu. Nedostaje mi,
ali istina je da mi više nedostaje posao.

Sedeli su za drvenim stolom isflekanim od starosti i dima.
Medžor je naručio pivo i hranu, najpre kobasice a onda
pastirsku pitu. Kroker zatvori oči i pokuša da smiri stomak.

Dok su jeli, Kroker ispriča koga prati i uz malo cenzure
reče i zašto. U osnovi rekao je Medžoru da radi na slučaju
ilegalne međunarodne trgovine oružjem. Ova priča je imala
tu dobru osobinu što je bila napola istinita i što je delimično
zanimala Medžora, koji kad nije radio za Gradsku policiju,
rešavajući masovna ubistva, bio je najčešće angažovan oko
otkrivanja prodavaca oružja koji su koristili London kao
pozornicu za tajno slanje na Srednji istok.

- Iton skver je prilično gadno mesto - reče Medžor kad mu
Kroker kaza kuda je otišla Vesper s aerodroma. Naravno, nije
ništa pomenuo o tome kako je često menjala izgled. - Tu je
upetljan velikn novac - Medžor uze zalogaj pastirske pite. -
Kažeš da je ta žena nekako upetljana sa američkom
kompanijom koja se zove Morgana?

Kroker klimnu glavom.
- Kladim se da su u vezi sa Melori firmom u Hamersmitu.
Knjige Morite govore da se oni bave prodajom oružja. A
trguju stvarima koje dolaze direktno iz magacina Ujka Sema,
koji je zatvoreniji od pačje zadnjice.
Medžor otpi dug gutljaj piva pa se zagleda u sebe. Ćutao
je neko vreme, tako da je Kroker već hteo da pita: “Šta je
bilo, Tome?”
Pogled mu se zaustavi na Krokeru.
- Razmišljao sam… čudno je to…
- Šta?
- Imena kompanija; Morgana i Melori. Setio sam se
legende. Morgana je bila Merlinova sestra i sama moćna

čarobnica. Samo, njena magija je bila elementarna, dolazila
je od tradicije Druida. Legenda je mnogo puta pričana i
prepričavana, ali najnovija verzija Arturova smrt je delo ser
Tomasa Melorija. To ne zna mnogo ljudi, ali on je bio neka
vrsta vrača, džeparoša, ucenjivača i na kraju je postao
ubica. Napisao je tu knjigu u zatvoru. Medžor pogleda
Krokera. - Šta te grize, stari moj?

Kroker je pobledeo. Teška hrana kao da se skamenila u
njegovom stomaku.

- Tome, prema Melorijevoj legendi, gde je bio Arturov
dvor?

- Kamelot. Svi to znaju.
- A tajno mesto gde je trebalo da vlada?
- Avalon - Medžor nakrivi glavu. - Bila je to neka vrsta
vilinskog grada koji plovi u izmaglici. Neki kažu da je to
prema Druidima bila Morganina kuća. Na šta ciljaš?
Kroker je brzo razmišljao, ali racionalni deo njegovog uma
imao je problema sa intuicijom. Sećao se da mu je Džon
Džej Arkam rekao da je Vesperino školovanje plaćala
fondacija Avalon.
- Postoji kompanija u koju se moj partner ubacio a koja se
takođe bavi tajnom trgovinom oružja - reče Kroker. — Ona je
deo međunarodnog kartela koji je sastavljen od članova
američke mafije i japanske jakuze. Nije skidao pogled s
Medžora. - Što je još gore, prošle godine moj partner i ja
smo otkrili da su u sve umešani neki članovi američke vlade.
Ime te kompanije je Avalon Ltd. Činilo mi se da su Avalon i
Morgana konkurenti Melori.
Medžor je odmahivao glavom:
- Meni se čini baš suprotno; svi su oni deo džinovske
organizacije.
Kroker je znao da je naišao na veliko otkriće. Otkako se
sklonio, Okami je upravljao njega i Nikolu prema Avalonu.
Zašto? On je zaključio da Avalon poseduje i da njime
upravlja Godaišu. A onda, kad je naišao na Morganu, prva
pomisao mu je bila da su Okami i Goldoni ubacili u igru

sopstvepu mrežu za prodaju oružja pa su pokušali da istisnu
Avalon iz posla. Sada kad je znao da su Avalon, Morgana i
Melori jedno te isto, morao je da se zapita ko rukovodi
tržištem međunarodne trgovine oružjem. Očigledan odgovor
je bio da je to Godaišu. Zato ih je Okami upućivao prema
Avalonu. Vinsent Tin, rukovodilac Nikoline kompanije u
Sajgonu, bio je ubijen. Nikola mu je rekao da ga je ubio Rok.
Čovek koji je sklonio leš bio je jakuza koji je predstavio
Avalon kao svoju kompaniju, a on je dao i lažnu adresu u
Londonu. Sada je bilo sasvim sigurno da Godaišu ima
direktne veze sa Rokom i Plovećim gradom.

Ali Džoni Leonforte je bio šef Godaišua u Americi. Ubijen
je prošle godine. Ko je upravljao krađom američkog vladinog
oružja iz DARPA? To je svakako bio čovek koji je pre svega
iznajmio Leonfortea i koji je nadgledao DARPA; senator
Ričard Dedalus.

***

- Ne znam.
Starica, pogrbljenih leđa je bauljala kamenom stazom,

zastala je ispred crvenih tori i povukla debeo konopac, tako
da je bronzano zvono zazvonilo.

- Čak i da znam, ne bih ti rekla.
Starica, stojeći ispred Šinto svetilišta, dva puta pljesnu
rukama, pa se pokloni kamiju koga je upravo probudila i
poče da se moli.
- Ti si mrtav čovek - Zao pogleda od Nikole prema Tačiju.
- Pojma nemaš…
Podojabun širom otvori usta, donja vilica mu prosto pade
na grudi, dok je Tači zavrtao rukav košulje otkrivajući
irizumi.
Zao pogleda Tačija u lice. Sedeo je na stolici, a ruke su
mu bile vezane iza leđa. Onda se njegovo lice iskrivi u
masku mržnje:
- Ma ko da si ti, u Kjotu si niko i ništa. Ti mi nisi važan.

Nikola, koji je gledao kroz prozor staru ženu što se molila
pred svetilištem, pogleda Tačija i oni se povukoše u
najudaljeniji kraj prostorije. Došli su u ovaj Hotel ljubavi jer
je bio nepoznat i pošto gazde nisu postavljale suvišna
pitanja. Bio je u maloj pokrajnjoj ulici u kvartu Gijon,
smešten u ružnu betonsku zgradu, podignutu između starih
restorana koji su okruživali lepo Šinto svetilište nalik na
park, jedno od mnogih iznenađenja Kjota.

- Ovo nas nikuda ne vodi - reče Nikola - vreme ne radi za
nas.

Tači klimnu glavom.
- Znam. Možeš da budeš siguran da su njegovi ljudi
mobilisani i da prečešljavaju grad po njegovoj naredbi. Ako
je njegov ojabun obavešten…
Nikola je znao kraj te misli. Ako Tači treba nekako da
bude uvučen u Zaov pad, to može da izazove veliku borbu
za očuvanje obraza između njega i Zaovog ojabuna.
- On zna da je vreme na njegovoj strani - reče Nikola. -
Moramo da ga navedemo da nam da informacije i da
zbrišemo iz Kjota pre nego što nas njegovi ljudi nađu.
Tači mu se okrete i reče tako tiho da Zao nije mogao da
čuje.
- Ne brini. Daće nam ono što želimo da znamo, a kad je
to gotovo, neće se sećati da nam je bilo šta rekao.
Tači je stajao malo raskrečenih nogu, s rukama na
bokovima, s prstima malo savijenim. Disao je duboko. U
međuvremenu Zao je buljio u njega kao da je ludak.
Nikola, koncentrišući se, mogao je da oseti kako upravlja
Tačijevom psihom, bio je nervozan kao guja koja se sprema
da napadne. Ali tek kad je Tači poče pojanje, Nikola je počeo
da oseća veličinu onoga što će se dogoditi.
U mislima je gotovo mogao da vidi sukob dve struje,
svetlosti i tame. Akšara i Kšira, dve potpuno suprotne strane
Tau-taua. I sada čudesno on je video kako ispred njega plovn
ki - sfera Tau-taua. U njoj je video Akšaru, stazu svetlosti,
sopstvenu disciplinu, kao i njenu tamnu drugu stranu Kširu. I

sada dok je posmatrao kako se dve polovine uvijaju i
prepliću kao nizovi gena, on je prepoznao obe i njegovi
najgori strahovi se ostvariše, jer u Kširi je bilo tamnih delova
koje je prepoznao. Kanzacu, njegov učitelj, njegov
neprijatelj, začinio je njegovo učenje Akšare Tau-taua nekim
delovima Kšire. Kao duboko ukopana vremenska bomba
postavljena da brzo eksplodira, to učenje je postalo deo
njega i samo mešanje svetlosti i tame sada će moći da ga
spase.

Nikola je bio zaprepašćen. Bio je siguran da je ono čemu
sada on prisustvuje Šuken. Tači je posedovao koruoki. Moć
osvetljenja, stazu integracije, stazu Šukena. Nikola je žudeo
da nauči tajne koruoki-a od Mikija Okamija, ali je kaišo
suviše brzo nestao.

Šuken. Sfera, ki, izvijala se u čudnim oblicima dok je Tači
dodirivao koruoki da bi ušao u Dominion. Pojanje se
nastavljalo, atmosfera postade lepljiva i tečna. Ali Zao sa
svoje strane nije bio ničega svestan. Njegovi kapci su
podrhtavali a disanje mu postade redovno, a onda duboko.
Nikola je bio svestan da mu mozak radi usporeno kroz alfu,
da prelazi u deltu i tetu.

Tada Tači dade znak Nikoli da počne da postavlja pitalja
Zaou, ona na koja ranije nije hteo da odgovori. Zao je
govorio kao da je budan i sasvim svestan. On nije bio u
transu i nije bio hipnotisan. Nikola je shvatio da je on ubačen
u sferu i da može da vidi samo ono što se vrtelo u lepljivoj
atmosferi ispred njegovog lica. U sferi, Akšara i Kšira više
nisu bili neprijatelji već pre dve polovine jedne celine. Zao je
verovao ono što je Tači želeo da on veruje. Možda je mislio
da je usnio i da sanja ili da govori Sa V.I. Pavlovom. To nije
bilo važno: Zao im je rekao kako je Pavlov došao da ga vidi u
Ningo-ro, kako ga je on poveo kući sutradan, kako ga je
odvezao tamo gde je trebalo da ide. Imena, mesta, akcije -
sve je otkrio.

Najzad, kad je Nikola završio, Tači prekide s pojanjem.
Sfera ki, razbi se u deset hiljada komadića, koji se opet

razbiše u milion fragmenata, što su svetlucali kao svici u
prostoriji pre nego što su sasvim nestali.

Nikola i Tači pogledaše jedan drugog preko Zaovog tela i
ono što se zbilo između njih čak ii Nikola nije mogao da
opiše.

Ostavili su Zaoa samog u sobi, vrata širom otvorenih tako
da bi neko eventualno mogao da ga nađe.

***

Seiko je posmatrala Nikolu i Tačija kako izlaze iz Hotela
ljubavi. Izgledalo je da žure. Ona je imala dugačak kišni
mantil, nosila je ogromnu torbu. Sklonila se u senke Šinto
svetilišta pa je oni nisu videli. Ona im je zamerala zbog
onoga što ih je očigledno povezivalo. Bila je ljubomorna na
psihičku vezu među njima, ali se osećala i prevarenom kad
bi došlo do odsudnih događanja, jer su je obojica tretirali kao
ženu. Očigledno da je ispitivanje jakuze Zaoa bilo suviše
opasno po nju.

Ona napusti svetilište i uđe u hotel. Pope se stepeništem,
nađe jedina otvorena vrata. Zao se uvijao na stolici
pokušavajući da oslobodi članke. Zastao je kad je postao
svestan da je ona tu, okrenuo se. Ona pogasi svetla tako da
je prostorija bila gotovo mračna.

- Ko si ti?
Ona ne reče ništa, samo je stajala i značajno ga
posmatrala.
Zao joj se iskrivljeno osmehnu.
- Dušo, strašno mi je neudobno. Misliš da možeš da učiniš
nešto? On raširi noge. - Došla si ovamo da me omekšaš, zar
ne? Obavi svoj posao i idi. Osmeh se pretvori u cerenje. - I
kad odeš, reci govnima koja su te najmila da im neće uspeti.
Seiko priđe stolu, spusti svoju torbu.
- Ko si ti uopšte, do đavola? Ja znam sve kurve iz Kjota.
Posmatrao je kako je posegnula duboko u tašnu i izvukla
par gumenih hnrurških rukavica. Blago je naprašila prste pa

je navukla rukavice nekusnim pokretima.
Zao je zaćutao. Posmatrao ju je paralisan, kao žaba pred

zmijom.
Zao najzad reče:
- Ti nisi kurva, je li?
Seiko mu se osmehnu.
- Ja sam lekar.
- Lekar? - ponovi tu reč kao da ne zna šta znači. - Nije mi

potreban lekar.
- Kad završim s tobom, neće ti svakako biti potreban.
- Šta to znači? - gledao je njene ruke koje su opet nestale

u torbi.
Kad je izvukla ruke, njegovo lice se promeni. U jednoj,

ruci ona je držala dugačak tanak predmet.
Zao uzdahnu.
- Injekcija. Šta ćeš da uradiš?
- Ne brini. Nećeš ništa osećati - Seiko se osmehnu opet. -

Nikada.
Zao se nagnu unazad, gotovo obori stolicu.
- Drži te noge raširene, dušo.
Zao sklopi kolena.
- Ne dodiruj me.
Seiko zastade držeći špric visoko. Ona ga pogleda kao što

bi učitelj pogledao nemirnog učenika.
- Šta je bilo?
Izroni Zaov stari ponos.
Ako me ubiješ, goniće te zajedno s ona dva govnara

napolju.
Seiko se nasmeja.
- Da te ubijem? Čemu bi to poslužilo? Ne, ti si prekršio reč

a bez toga si ti niko i ništa, čak ni muškarac - korakpula je
prema njemu, a špric je držala preteći ispred lica. -
Ušpricaću ti tečnost koja će uticati na tvoju prostatu.

- Moju prostatu? Zašto?
- Sećaš li se seksa, dragi? - ona koraknu još jednom
prema njemu. - Kad završim s tobom, to će biti samo

sećanje.
- Ne! - Zao je viknuo tako glasno da su lampe zadrhtale i

zazvonile. - Ne možeš.
- Spreman ili ne, ja dolazim.
Kasnije, kad je iscrpljeni Zao ispričao sve što zna o Rusu

V.I. Pavlovu, ona zatvori dugački tanki predmet koji je držala
u ruci i vrati svoju maskaru u veliku torbu.

11.

Vijetnamsko Gorje/London

- Izgubio sam još jednog.
- Nije važno - reče Rok, buljeći u prostoriji s vrelom

ćelijom načinjenom od uranijuma 238. - Ima ih još tamo
odakle dolaze.

- Isuse - Abramanov je stajao ispred njega u svojoj
olovnoj kecelji i debelim gumenim rukavicama. - Čudesni
štiti Pavlova, ne deluje.

Rok jeknu.
- Kakvo iznenađenje. Vi Rusi niste godinama sposobni da
učinite bilo šta kako valja.
Abramanov odmahnu glavom, trudeći se da ga ne postidi
ogroman čovek.
- Vi ne razumete. Element 114m je prljaviji od bilo kog
izotopa s kojim sam radio.
- Šta vam to znači? Garantovali ste da će detonacija fizije
biti apsolutno čista.
- Naravno da hoće. Ali u ovom stanju izotop je mrtav. Da
bi se koristio za projekat, on mora da se izvadi, da se uvlači
u vrelu ćeliju i izvlači iz nje. Tada se događa da iscuri.
Abramanov se nestrpljivo pomerao.
- Šta ćete da uradite sa njim, poslednjim koji je ozračen?
Rok je posmatrao Rusa, napućio usne i malo sačekao, pa
rekao:
- Uradićemo ono što smo uradili sa svim ostalim:
vezaćemo ga za članke i obesićemo ga u šumi. To je dobra
lekcija za lokalno stanovništvo. Ne volim razbacivanje.
Rus je odmahivao glavom.
- Moram da obučim nekog novog, a nemam vremena.

- Radite u dve smene - Rokove blede oči sinuše. - Imamo
deset dana do 15. marta. Baklja mora do tada da bude
gotova.

- Ne znam da li je to realan datum. Nisam računao da ću
izgubiti toliko ljudi.

Rok ponuče Abramanova s nogu tako iznenadnom
silinom da Rusovi zubi zatandrkaše bolno. Rokove ogromne
šape čvrsto su ga držale.

- Doktore, nisam vam spasao život, vratio vaš dragoceni
teret, dao vam sve što ste želeli samo zato da biste se
zajebavali sa mnom unaokolo.

- Ali ja tada nisam imao pojma koliko je prljav element
114m. Ja ne bih…

- Poštedite me tih sranja, doktore. Ja sam čuo sva
opravdanja koja ljudski um može da smisli i sva su nikakva.
Radili ste isto što radite sada i znate li zašto? Vi volite svoju
naučnu matericu. Ja sam vam omogućio ostvarenje vaše
najdraže želje. Vaši bivši sovjetski gospodari to nisu učinili.
Potiskivali su vas zato što ste Jevrejin. Da ste stigli do
Amerike, umesto što ste se nasukali na obale Vijetnama,
američka vlada bi provela godinu dana sekcirajući vaš
mozak i nikada vam ne bi sasvim verovali. Znate da vam je
ovde najbolje. Mene ne zanima šta ste. Vi ste jebeni genije i
to je sve što mi je važno.

- Ali ja imam košmare. Ovaj projekat ima strašnu
razgranatost…

Rok se odmah okrete.
- Uradite, ipak, onako kako mislite da je najbolje. Samo
uradite. Inače, sve ovo, vaše igralište iz snova. nestaće. Da
li to želite?
- Ja… - Abramanov obesi glavu. - Ne.
Ljudi su tako patetični i tako se njima lako manipuliše,
mislio je Rok sa zadovoljstvom.
- Baklja će biti zapaljena za deset dana - rekao je. -
Nikada nisam prevario nikoga što se tiče datuma isporuke i
ne nameravam da to sada uradim.