Eric van Lustbader -Ploveci Grad

je stari. ”A ako nisi muškarac, nisi ništa.” Leonforte srknu
vino, uživajući u potpunosti u njemu kao i u svojoj priči.

Zastao je, pa nastavio:
- Otac mi je rekao da ubijam. Neki mudrac se otkačio,
počeo da komentariše ponašanje mog oca na javnom
mestu. Dakle, trebalo ga je i ubiti na javnom mestu, u
restoranu, to mu je bilo omiljeno mesto gde se osećao
najbezbednije. ”Ja ću reći šta treba”, rekao je stari,
“prijateljima tog čoveka i svim ostalima. Shvatiće.” Imao
sam samo trinaest godina, ali moje detinjstvo je već bilo
stvar prošlosti. Tako je želeo moj otac, tako sam ja želeo -
Leonforte pogleda na tren Krokera. - Znam da ste ubijali u
svoje vreme, ali svakako ste mislili da je to teško. A meni
nije bilo. Bilo je to kao da me Bog poslao, kao da anđeli
pevaju na mojim ramenima. Bum! Bum! Krv i mozak i sos za
školjke po čitavoj prokletoj prostoriji, ljudi koji vrište,
prijatelji jebenog tipa otvorenih usta gledaju ili povraćaju.
Hriste, osećanje moći ne može ni sa čim da se poredi na
svetu. I znate šta još, hteo sam sve da ih sredim, svakoga za
stolom, kao da su zaraženi zbog veze sa onim koga sam
ubio. Ali kontrolisao sam se, bacao bih revolver i izlazio iz
ludiice.
Leonforte, zarumenjen zbog ostatka apsolutne moći,
nagnu se preko stola.
- Evo istine o sadašnjoj situaciji: Dominik je bio jebeni
genije. Mrzeo sam ga, ali bih bio ludak da ne priznam istinu,
bar u intimnom krugu. Bio je dovoljno mudar da me drži na
odstojanju čak iako sam imao više novca, više ljudi i više
izvora nego on.. Sprečavao me je svaki put kad bih pokušao
da pređem neku geografsku tačku. Nikada to nisam čuo od
njega direktno. Ali jednom bi država umešala prste, drugi
put su federalci zauzeli kompaniju koju sam nameravao da
kupim, onda bi nestala sredstva iz korporacije u koju sam
uložio milione da bih je preuzeo. To se stalno ponavljalo.
Znam da je za to bio odgovoran Dominik. Kako je, do đavola,

to radio? Radoznali um želi da to zna, gospodine Kroker, a ja
sam užasno radoznao.

- Fascinantno. Ali kakve to veze ima sa mnom?
Leonforte spusti čašu na sto.
- Hoćete grubu igru, u redu, dobili ste je - onaj nemirni
sjaj u njegovim očima dobi životinjski izraz. - On je stigao do
vas? Mislim. Dominik. Svakako. On je na svakog imao
uticaja. Vi ste, prijatelju moj, tragali za Dominikovim ubicom
i koliko sam mogao da shvatim, imali ste udela u njegovom
ubistvu. Isto tako ruke držite tamo gde im možda nije
mesto, najčešće u gaćicama Margerite Dekamilo i vi ste
sada dobro zabrazdili u porodicu. On podpže ruku. - Ne
kažem da ja o tome brinem: ali je prilično čudno. Momci će
uvek biti momci, je li tako? Prokletstvo, to je još jedno
poniženje za njega. Razumete me? On pokaza prstom na
Krokera. - Ali kad vi to radite s obzirom na to što ste, to nam
daje loše ime. To je infamija, to je kao da nas vređate u lice,
pa sam sada malo ljut na vas.
Vi i Toni Di. To su već dva neprijatelja danas, mislio je
Kroker. Ima dana kad je čoveku bolje da se ne probudi.
- S druge strane, imam neki čudan osećaj kad je u
pntanju Margerite. Mislim, brat joj je ubijen. A da li bi on
ostavio posao budaletini kakav je Toni Di? Samo zato što je
venčanjem ušao u porodicu? To se ne slaže. Dominik je bio
suviše nametan da bi načinio tu klasičnu grešku. Kakva je
onda priča? On podiže ruku. - Možda vi ne znate, ali ja mogu
da se kladim da Margerite zna. Znate da sam na pravom
tragu jer ste i sami tako nešto napomenuli. Zašto biste inače
sledili nju i Tonija? Margerige je bila jedina bliska Toniju u
godinama pre njegove smrti, a ona je vrlo pametna, mada je
hendikepirana.
- Hendikepirana?
- Ona je žena. Kako biste to drugačije načvali?
Kroker odvrati pogled.
- Želim da nešto pojedem - dve suprotne ličnosti Čezara
Leonfortea su ga izluđivale.

Leonforte, nekontrolisano žmirkajući, pozva kelnera.
- Svakako, zašto da ne? Zar nismo zato i došli ovamo, je
li?
On naruči makarone sa votkom i zelenom salatom.
Kroker, čije se raspoloženje menjalo na gore, odluči se za
biftek i pomfrit. Leonforte naruči još jednu zelenu salatu i za
njega.
Kad su opet bili sami, Leonforte podiže čašu i pokaza u
pravcu mladog para koji se smestio za sto blizu njihovog.
- Pogledajte tog puca kako bulji u njene oči. Liči na
gomilu sline. Voleo bih da danas posle podne pregovaram sa
njim. Vratio bi se u svoju firmu a da ne bi znao da li je rekao
da ili ne.
Leonforte uze koricu hleba, umoči je u kaberne i zagleda
se u kapljicu boje rubina.
- Od nastanka sveta žene su imale đavolsku moć nad
muškarcima.
- Da li je to vaš zaključak ili je to naučno dokazano?
Leonforte se kratko nasmeja.
- Prijatelju moj, ne treba da budete tako skeptični - on
ubaci vinom namočem hleb u usta i poče zamišljeno da
žvaće. - Uzmite sebe i Margeritu, na primer. Veza ne bi
smetala, govoreći objektivno, mada bi i to bilo loše. Ali vi ste
se vezali za nju. Kad treba da razmišljate bistre glave, to
nećete moći. Vi želite da je štitite, da budete njen spasilac.
- Ne znate vi ništa o tome.
Stigle su salate i Leonforte se okomi na svoju s velikim
apetitom. Kroker uze zalogaj, ali njegov stomak se pobuni.
On spusti viljušku.
- Činjenica je da je sve u tome - govorio je Leonforte
između zalogaja. - Ja znam šta se zbiva između muškaraca i
žena. Muškarci žele moć, a žene muškarce koji je imaju. To
je u ljudskoj prirodi. Kraj priče.
On pojede svoju salatu, a onda komadom hleba pokupi
ulje i sirće. Pokaza na Krokerovu salatu.
- Nećete to?

- Samo izvolite.
On uze salatu i pojede je u rekordno kratkom vremenu. A
onda uz uzdah odgurnu činiju. Pojavi se kelner i pospremi
sto, pa postavi srebrni escajg za sledeću narudžbinu.
Leonforte srknu vino.
- Vidite, ne mogu da pređem preko činjenice da tucate
ženu Tonija Di jer, neka vam Bog pomogne, vi ste se baš
napalili na nju. Ali to je slabost, gospodine Krokeru, i sada
shvatate zašto ja kažem da žene imaju zao uticaj na
muškarce. Vi ste moj dužnik i za razliku od Tonija ja nisam
čovek s kojim možete da se zezate. Vi ćete nastaviti da
pratite Margeritu, a ja sam ubeđen da ona ima nešto što ja
mnogo želim.
Kroker je pokušao da smiri užasno lupanje srca.
- A šta bi to moglo da bude?
- Dominikova lista. Podaci zbog kojih je mogao da drži
svakog u šaci u gradu, državi, vladi. Toni Di to nema, to je
jasno. Ostaje nam Margerite. Sam Bog zna zašto je ona bila
jedina osoba kojoj je Dom verovao; bez obzira koliko je
pametna, ona je samo suknja, niko je neće poštovati.
Stiglo je predjelo i Leonforte se bacio na svoje makarone
pre nego što je kelner spustio ogromnu činiju pred njega.
- Evo kako stoje stvari, gospodine Krokeru. Nastavićete
da pratite Margeritu. Otkrićete šta ona zna, šta je Domova
tajna i onda ćete mi to reći. Jer vi od sada radite za mene.
- A šta ako ja kažem da neću.
Leonforte pogleda uvis i u njegovim očima jasno zaplesa
plamičak ludila, a preko lica mu se razli grozno cerenje.
- Onda ću, gospodine Krokeru, prostreliti mozak Margerite
Dekamilo.

4.

Tokio/Sajgon/Vašington

Devojka kože boje badema pogleda svojim tamnim očima
Akiru Čosu i on spazi u njima tajne koje su plutale kao ostrva
u vodi.

Tajne su bile Čosina roba, pa on odmah oseti povezanost
s tom devojkom. Ležala je na stolu od crnog laka, njena
duga kosa, sjajna kao sam lak, bila je raširena preko malih
dojki, ravnog trbuha i čvrstih butina. Atmosfera intimnog
akacho-chin-a, u koji je često dolazio, bila je gusta od dima
cigareta i mirisa seksa. Devojka, sasvim naga, ukrašena
indigo bojom. posmatrala ga je dok je mirno otvarala usta u
obliku slova O.

Tajne su bile ono što je dopuštalo Čosi, ojabunu
Kokoroguruši klana jakuze, da bude van zatvora. Suviše
bogatih trgovaca, političara na visokim položajima i
činovnika bilo je ispitivano i bačeno u zatvor zbog mita,
izbegavanja poreza i tajnih poslova.

Uska traka muslina bila je prebačena preko devojčinih
bedara, a prema njenim usnama se spuštao falusni oblik od
gume. To je bila predstava: dok su laserski zracn probijali
njen stomak i butine, kretale su se samo njene usne
namazane ružem. Prostorijom je vladao takav mir da je Čosa
mogao da čuje uzbuđeno disanje malobrojnih muškaraca
koji su došli u onaj noćni klub posle skupih poslovnih večera
zalivenih alkoholom. Ogromni pritisci njihovog dnevnog
posla mogli su da budu izbrisani za nekoliko hedonističkih
časova uživanja.

Od svih tajni koje je Čosa znao najdraža mu je bila ona o
Nikoli Lajniru. U stvari, Lajnir je bio centralna fngura oko koje

su se događaji okretali u vrtlogu po sopstnenom ritmu.
U određenom ritmu kretale su se i usne devojke dok su

se pomicale gore-dole po napravn od gume. Dobro je znala
svoj posao ta devojka; polako je zatvarala oči kao u ekstazi.
a njen ružičasti jezik obavijao se oko glavića.

Nikolin otac pukovnik Denis Lajnir, napravio je sub-rosa
savez sa Mikiom Okamijem tokom prvih godina američke
okupacije Japana. Spolja gledano nije bilo ničeg neobičnog u
tome. Tih dana je bilo uobičajeno da se američka vojska
obraća za pomoć jakuzi da bi se obračunala sa komunistički
nastrojenim radnicima koji su organizovali štrajkove širom
velikih gradova. Amerikanci su osećali da je bolje da Japanci
razbijaju glave Japancima nego da to rade američki vojnici.
A jakuza je bila više nego srećna da pomogne; plašili su se
komunista isto toliko kao i Amerikanci.

Ali izgleda da je veza između pukovnika Lajnira i Mikija
Okamija otišla dublje od obične poslovne saradnje. Čini se
da su njih dvojica postali prijatelji. Iznad toga Čosine
informacije su bile nejasne. Nije mogao da dokuči šta su
smerali. To je i dalje bila tajna. Nešto je, ipak, moglo da se
nasluti. Na primer, Čosa je bio jedini od jakuza ojabuna koji
je razumeo poriv Tomoa Kozoa da pokuša da ubije Nikolu
Lajnira prošle Nove godine.

Kozo, koji je tada bio ojabun Jamauči klana, plašio se da
će Lajnir otkriti da je on naredio da se prati Justina i da je
ona zbog straha od toga izazvala saobraćajnu nesreću u
kojoj je poginula zajedno s ljubavnikom. Čosa je slagao
Ušibu - Kozo je namerno krenuo za Justinom Lajnir, želeo je
da bude mrtva, baš kao što je želeo da Nikola bude mrtav. I
to sve zato što je verovao da su pukovnik Lajnir i Mikio
Okami ubili njegovog oca Kacuodoa 1947. jer je on bio protiv
Okamijeve politike saradnje s Amerikancima. Kacuodo je
prezirao sve što je dolazilo sa Zapada: nikada nije mogao da
prevaziđe poniženje što je njegova zemlja potučena u ratu
na Pacifiku. Zato su on i Okami stalno bili u zavadi.

U jednom trenutku je izgledalo da je neizbežan unutrašnji
rat mada su svi ojabuni jakuze znali da će to duboko
povrediti sve njih. Dve nedelje posle Kacuodoovog
otvorenog poziva da se krene u rat sa Okamijem, njegovo
telo je nađeno kako pluta u reci Sumida.

Na neki način Čosa se divio Nikoli Lajniru jer je bio
ubačen u čisto japansku dilemu, kakvu su imali najznačajniji
heroji. Nikola je voleo svog oca, ali je verovao da njegova
veza sa jakuzom - posebno sa Mikiom Okamijem - nije
mogla moralno da se odbrani. Otuda njegova mržnja prema
jakuzi.

A, ipak, da bi odao poštovanje sećanju na oca, on je bio
prisiljen da služi Okamiju jer je pukovnik obećao da će
pomoći starom ojabunu ako mu to ikada bude bilo potrebno.
Prošle godine Okami, koji je saznao da mu se radi o glavi,
obratio se Nikoli.

Nit srebrne pljuvačke povezivao je vrh devojčinog jezika
sa krajem gumene naprave kad je bila izvučena iz njenih
usta. Čulo se masovno ječanje iz grudi svih onih koji su je
okruživali. Osećao se miris znoja u vazduhu. Svi su palili
cigarete. Predstava je bila završena i čarolija prekinuta.
Čosa mahnu jednom od svojih ljudi da ode iza pozornice i da
sačeka devojku dok se istušira i obuče. Znao je da će ga
čekati u krevetu kad se vrati kući kasnije te noći. Ali
prethodno je imao razgovor s jedinom osobom koja je
možda pored Mikija Okamija znala sve tajne Tokija pod
okupacijom kasnih četrdesetih godina.

Čosa uđe u oklopljenu limuzinu i poče tiho da govori
vozaču. Pored krupnog čoveka Čosin telohranitelj je sedeo
nepomično kao da je zadremao.

Za manje od dvadeset minuta oni su se vozili kroz propao
kraj koji je išao paralelno sa rekom Sumida. Psi lutalice su
bežali ispred farova, a vatre su gorele u kantama za smeće.
Tamne fasade magacina delovale su zastrašujuće u noći.
Limuzina stade ispred privatne rezidencije smeštene između
dve građevine.

Padala je tiha kiša, kapljice su se pretvarale u izmaglicu
oko uličnih svetiljki od žive. Čosa izađe iz kola, povuče
kragnu kaputa tako, da mu zakloni obraze. Posle zagušljive,
zadimljene atmosfere u klubu bilo je prijatno udahnuti svež
vazduh. Mogao je da oseti miris Sumide, ali miris pepela
skupi mu se u grlu i on požuri stepeništem do ulaznih vrata
privatne zgrade.

Ona se otvoriše čim je kucnuo kao da je žena iza njih
čekala na njega. Bila je krupna, običnog izgleda, blizu
tridesetih s gomilom crne kose, krute kao redovi na
pirinčanom papiru.

Unutrašnjost kuće bila je zapadnjačka i elegantna, mali
ovalni foaje vodio je do velikog centralnog steneništa.
Svetlost sa kristalnih lustera padala je na tople tonove
prostorija, a na mermernoj konzoli bila je kristalna vaza
puna cveća za koje je znao da se menja svakog dana.

Poveden je hodnikom čiji su zidovi bili ukusno presvučeni
trešnjevnm drvetom. Odveden je u biblioteku. Veoma star i
skup persijski tepih pokrivao je pod. Na njemu su bili sofa od
somota i dve beržere. Jedan zid bio je prepun knjiga. Uz
suprotni zid stajala je staklena vitrina a u njoj samurajski
oklop iz XVII veka. Bio je to komad na kome bi svaki muzej
pozavideo. Pored vitrine stajao je trbušasti francuski
sekreter, za kojim je sedela žena koja se digla kad je on
gurnut u prostoriju.

Ovo je bilo njeno svetilište i Čosa je to poštovao. Žena
koja se približavala sedamdesetoj izgledala je dve decenije
mlađe. Imala je aristokratsko lice koje je govorilo da potiče
iz samurajske porodice. Koža joj je imala boju i glatkoću
porculana, ali u njenim vatrenim, crnim očima bio je
sakupljen sav svet emocija i intelekta. Nije to bila žena s
kojom se trebalo šaliti. Čosa je to znao. Ona je bila sestra
Mikija Okamija i već to ju je stavljalo na drugi nivo, ali snaga
njene ličnosti gotovo da je stavljala u drugi plan njenu
porodičnu vezu. Čosa, koji je naučio od svoje majke čelične

volje da poštuje tihu snagu žene, ne bi ni u ludilu počinio
fatalnu grešku da pomisli da je ova žena inferiorno biće.

- Dobro veče Kisoko-san - reče Čosa s poštovanjem -
nadam se da vas nisam uznemirno ovako kasno.

Kisoko ga pogleda.
- Meni vreme nije važno - rekla je finim glasom - kao ni
san.
Bio je to izuzetan glas koji je mogao da se koristi kao
oružje ali i kao obećanje. Drugim rečima, ovo je bila žena
koja je navikla da se kreće u krugu muškaraca.
- Da li bi popio brendi?
- Brendi bi bio savršen.
Kisoko nasu piće iz kristalnog vrča. Nosila je veličanstveni
kimono od brokatne svile, crno sa vodenim žigovima indigo
boje. Kao što je tradicija nalagala, potkimono od meke bele
svile provirivao je oko vrata i ispod rukava. Njena kosa i
šminka bile su striktno uređene na zapadnjački način, kao
kod nekog modela.
Pružila je Čosi piće i sela za svoj pisaći sto Luj XV. Čosa
priđe vitrini da bi se divio samurajskom oklopu.
- Veličanstveno - reče on - zavidim vam.
- O, to nije moje. To pripada mom sinu Kenu. On je
fasciniran oružjem iz japanske prošlosti - njen pogled se
prebaci sa Čose na oklop. - On ima visoko osećanje časti.
Malo se nasmejala. - Možda žali što ne živi u XVII veku. Onda
je bar sve imalo svoje mesto. Ponekad mislim da je potpuno
zbunjen složenošću i detaljima savremenog sveta.
Bila je to hrabra stvar da se kaže za dete koje je bilo
bogalj. Ili kao sve majke bolesne dece ni ona nije mogla da
vidi nemoć svog sina. Čak i najrazumniji ljudi, Čosa je to
znao, mogu da budu zaslepljeni svojom ljubavlju i
očajničkom nadom kad su njihova dsca u pitanju.
Ona se milo osmehnu.
- Moram da te molim da mi oprostiš. Nisi ovamo došao da
bi slušao o mom sinu.

Čosa se okrete i srknu malo brendija. On nikada nije
voleo alkohol, ali je priznavao njegova lekovita dejstva. Bila
je to jedna od stvari koja se od njega očekivala tokom
njegovih dana i noći na poslu.

- Voleo bih da govorim s vama o pukovniku Lajniru i
našem bratu.

Kisoko okrete glavu kao ptica na taj ton potencijalne
pretnje.

- Nastavi.
- Ne želim da vas uvredim.
- Čosa-sane, mi se odavno znamo. Ljuljala sam te na
kolenu, vodila te u šetnje u Ueno park, oslobađala tvog
zmaja iz grana trešnje.
- Sećam se. Bio je u obliku tigra.
Kisoko klimnu glavom.
- Opasno biće, kome je, ipak, bila potrebna sva tvoja
ljubav da bi preživelo.
- Moj brat je pokušao da mi ga ukrade, pa sam ga prebio.
- Sećam se da je prenet u bolnicu. Imao je slomljenu
ključnu kost.
- To rame mu je i danas niže od drugog. Ali on nikada više
nije ništa pokušao da ukrade od mene.
- On mi nikada nije rekao šta se u stvari dogodilo.
Čosa je ćutao neko vreme, trudeći se da odgonetne
zamku.
Znao je da ta sećanja iz detinjstva nisu slučajno
evocirana. Kisoko je bila poznata po tome što je govorila u
epigramima i lekcijama što je odgovaralo određenom
trenutku. Šta je ona sada htela da mu kaže?
On najzad reče:
- Pretpostavljam da znate da je Tomo Kozo pokušao da
ubije Nikolu Lajnira.
- Da. Novinari ne znaju ništa o tome. Policija se za to
pobrinula.
- Kozo je verovao da su pukovnik i vaš brat bili odgovorni
za smrt njegovog oca 1947. godine.

- Da. Sećam se dana kad je nađen u reci Sumida.
- Da li je Tomo bio u pravu? Da li su oni bili odgovorni za
smrt starijeg Kozoa?
- Naravno da nisu - reče ona bez oklevanja. - Tomo je bio
lud, svako je to znao. Svi su se čudili kako ste ga trpeli u
savetu.
- Ali oni su bili dobri prijatelji. Pukovnik Lajnir i vaš brat.
- Prijatelji? - ona nakrivi glavu. - To je čudan način
posmatranja. Pukovnik je bio zapadnjak, kako su mogli da
budu prijatelji?
- U sebi je bio Japanac.
- Je li? Kakva čudna primedba.
Čosa spusti čašu.
- Da li odbijate dokaze?
- Kakve dokaze? Vi ste činjenice zamenili mitom.
- Ali svakako stoji činjenica da je pukovnik Lajnir aktivno
radio sa okupacijskom mašinom da bi povratio ravnotežu
japanskom privrednom i političkom pejzažu.
- To se ne dovodi u pitanje - Kisoko ispi čašicu brendija
jednim gutljajem. - Ali isto tako on je predano radio na tome
da sve što je bilo pre rata na industrijsko-vojnom planu bude
zbrisano.
Čosa je bio zaprepašćen, fasciniran i zanemeo.
- Mislim da vas ne razumem.
- Jednostavno je kad jednom shvatite da postoje izvesni
elementi unutar okupacijske mašine koji su osećali da će,
ako sačuvaju srž japanskih vojnih umova, oni poslužiti
Amerikancima kao odbrana od komunističke agresije na
Pacifiku. Naša uloga u posleratnom svetu je bila da budemo
američka tvrđava na Dalekom istoku protiv Sovjetskog
Saveza i kontinentalne Kine. Bilo je to čudno, zar ne mislite?
Amerikanci su nas razoružali i rekli nam da patroliramo
njihovom ivicom.
- Mi sada govorimo o ratnim zločincima - Čosa je želeo da
bude siguran da je to dobro shvatio. - Neki Amerikanci u

generalštabu su želeli da japanski ratni zločinci prođu bez
suđenja i da ih iskoriste za svoje ciljeve.

- Oni su sačuvali grupu zločinaca od ratnih sudova.
Istorija nam govori da ti generali nisu nikada nađeni, ali ja
znam kud su otišli. U podzemlje. Postali su američki špijuni.

- A vaš brat i pukovnik Lajnir su bili uključeni u tu šemu.
Kisoko napući usne.
- Na neki način, koji nikada nećeš razumetp.
- Ali meni je potrebno da to znam! - bio je zaprepašćen
odlučnošću u svom glasu.
- Potrebno? Čemu ta potreba? - njen kimono načini zvuk
nalik na šapat anđela dok su joj se ruke pokretale. - Ojabun
naređuje i to se izvršava.
On zatvori oči na tren: bio mu je potreban odmor od
njene jačine.
- Ja ne mogu vama da komandujem, Kisoko, vi to znate.
- Ne. Okamijevi su van tvoje moći. Moj brat je to sredio.
- Ali Nikola Lajnir nije vaš prijatelj. Odgovorite mi na to
jedno pitanje; da li vi kažete da vaš brat i pukovnik nisu bili
bliski prijatelji?
Ona mu ponudi još rakije, ali on odbi.
- Svi brakovi prolaze kroz svoje teške faze. To je tako, na
kraju neki brakovi se raspadnu, a neki ne.
- Šta se dogodilo sa njihovim?
- Rekao si samo jedno pitanje - ona spusti kristalni vrč,
stade ispred njega tako blizu da je mogao da čuje kako diše.
- Da je Mikio ovde, mogao bi sam da ga pitaš.
Suviše kasno je Čosa odgonetnuo zamku koju mu je
postavila. Njena ruka se podiže, njeni čvrsti prsti se
pritisnuše tako jako o stranu njegovog vrata da je mogao da
oseti pulsiranje vene kroz karotidnu arteriju.
- Ali on nije ovde. On se krije. Negde daleko od mene… i
tebe. Oči su joj grozničavo sijale i Čosa je imao neugodan
osećaj da će se svakog trena pretvoriti u neku veliku zmiju
koja će raširiti ralje i progutati ga celog.
- Da li si pokušao da ga ubiješ, dušo?

Čosa je bio tako zaprepašćen pitanjem da nije mogao
usta da otvori.

- Zavidiš mu na moći? Želiš da sediš u kaišoovoj stolici?
Želiš da se njegov uticaj smanji? Njen zahvat je bio
neizdržljiv. - Bio si tako slatko detence, kao svi tvoji drugari.
Uklapao si se. Pevala sam ti uspavanke uveče. A pogledaj se
sada, deo podzemlja. Pa, dušo, moram da ti kažem da ti
tama odgovara, da ti pristaje kao ogrtač. Urastao si u nju ili
je ona urasla u tebe.

Čosa je znao da se kockao i izgubio. On je koristio novčić
prošlosti sa Kisoko, ali joj je neobazrivo postavio jedno
suvišno pitanje.

- Ako ne želite da razgovarate sa mnom o vašem bratu i
pukovniku, da li biste mi bar nešto potvrdili o Koi?

- Koi? - video je da ju je zaprepastio i njen zahvat
popustm. - Zašto misliš da bih ja znala nešto o njoj?

Koristila je samo ime. Sa Koi je uvek bilo tako.
- Nezamislivo je da ne znate.
Onda oseti strašan bol jer ona zabi svoje duge nokte u
njegovu Adamovu jabučicu.
- Odvratno biće! Gadi mi se da čujem njeno ime kako ga
izgovaraju tvoja usta! Ovde ne govorimo o Koi.
- Zašto?
- Gadim te se. To je bio pravi razlog zbog kojeg si došao.
Proždirala ga je očima. - Nisi došao zbog pukovnika Lajnira i
mog brata. Mislio si da možeš da me navedeš da govorim o
njoj.
- Tajna… moram da znam…
- Pre bih te videla mrtvog.
- Majko.
Istinu govoreći. Čosa nije znao kakav bi ishod bio da nije
ušao Ken u biblioteku u svojim invalidskim kolicima. On je
bio zgodan momak, dugog lica i toplih, smeđih očiju. Imao je
snažno telo; široka ramena, jake grudi. On je vežbao svakog
dana u specijalnoj gimnastičkoj dvorani izgrađenoj na

gornjem spratu gde je živeo među svojom kolekcijom starog
oružja.

- Da, Kene - njena ruka skliznu sa Čosinog vrata
ostavljajući tragove koji odmah pocrveneše. Njen pogled se
nije skidao sa Čosinog lica. Onda se okrenula a na licu joj se
pojavi ljubazan osmeh.

- Traže te gore, majko.
- Vidim. U redu onda - ona koraknu prema sinu, zatim
zastade kao da se setila da je Čosa još u sobi. Rekla mu je: -
Verujem da sam vam ipak pomogla.
Čosa, dok mu je krv teško kolala u vratu i stomaku, nije
mogao da smisli ništa što bi rekao.

***

- Mrtvi i umirući su svuda oko nas ali ja sam spasla život.
Seiko je stajala sasvim blizu Nikole, vrhovn njenih dojki

bili su vreli i njihova toplina je prodirala kroz njegovu
razderanu odeću. Odvela ga je u savremeno namešten stan.
Kroz prozore se videla ulica prepuna prodavnica jevtine
elektronike, polovnih kamera (mnoge od njih su verovatno
bile ukradene). Mirisi praha manioke i pios tata-a,
fermentiranog ribljeg sosa neophodnog u vijetnamskoj
kuhinji, dolazili su iz restorana u prizemlju.

Stan je bio opremljen drvenim nameštajem i lokalnim
rukotvorinama, kao i onim uvezenim iz Burme, Tajlanda i
Indije. Svilene tkanine iz severnog Tajlanda prekrivale su
zidove, sem na jednom delu gde se kroz zavesu od perli
prolazilo u kuhinju sa posterom Džimija Hendriksa iz
šezdesetih godina.

- Hteo je da vas ubije. Van Kit je drhtao kad ste prošli kraj
njega; strast mu je bila u trbuhu - dok je disala, njene
nozdrve su se širile a usne nalik na luk drhtale. - Niste se
kupali nekoliko dana. Dobro mirišete.

Bila je čudna njihova priča, nezavršena i nekompletna,
puna loše postavljenih istina i potisnutih emocija. Justina je

bila divlje ljubomorna na Seiko, čak je optužila Nikolu da ima
ljubavnu aferu sa njom. On je odbacivao takve paranoične
tvrdnje sve dok uoči njegovog angažovanja za Mikija
Okamija, Seiko nije priznala svoju ljubav. Ali da li je to bila
ljubav ili samo želja? Mislio je da to čak ni ona ne zna.

Njeni prsti odgurnuše u stranu ono što je ostalo od
njegove košulje.

- Krv je na sve strane po vašoj kožp - njeni nokti
zagrebaše paralelne brazde. - Ubila bih za priliku da uradim
ovo. Pritisnula se uz njega. Njen obraz je bio kao svileni
jastuk. Onda okrete glavu i njeni zubi se zatvoriše iznad
komada kože, jako je stegoše.

- Šta želiš, Seiko?
Njeni zubi se otvoriše i ona pritisnu usne uz njegove
grudi.
- Upotrebi svoje oko tanđiana. Ti mi reci.
Ali on je osećao da će biti dovoljna i intuicija.
- Jesi li se prijavila za posao moje pomoćnice samo zbog
mene?
- Da.
- Videla si me ranije.
- Da. U Nangijevom klubu u Šinđuku kud te je stalno
vodio. Bila sam za barom jedne noći sa svojim dečkom.
Želeo je da me opije jer sam bila besna na njega i samo je
hteo da me odvuče u krevet. Već sam bila napola pijana kad
si ti ušao. Mislila sam da sam dobila srčani napad. Osećala
sam bol u grudima zbog kojeg mi se vrtelo u glavi. Izvinila
sam se. Moj dečko je mislio da idem u toalet, ali ja sam
samo pokušavala da ti priđem bliže. Izgubila sam se u gomili
ljudi. Znali sam da me nećeš primetiti, ali ja sam mogla da
buljim u tebe koliko sam želela. Bila sam uzbuđena. Nisam
mogla da smirim mišiće na butinama, disanje mi je bilo
hrapavo. Na kraju sam doživela orgazam, jednostavno
nisam mogla da se obuzdam.
Mogao je da oseti njeno vrelo telo ispod haljine, kao da je
već bila sasvim naga.

- Čini mi se da sam ostala satima. Možda je moj dečko
došao za mnom da vidi kuda sam otišla. Ne znam. Najzad je
otišao, nadražen i bez para. Ali meni više nije bilo stalo:
imala sam tebe. Skoro. Ali tek je trebalo da se javim za
posao. Pa ni tada. Ali kad si mi rekao da sam dobila posao.
Tada.

- Ali ti si do tada već znala da sam oženjen.
- Znala sam sve o tebi.
- Znala si onda da ne možeš nikada da me imaš.
- Baš naprotiv, nikada mi nije palo na um da te neću
imati. Moja maštanja su bila suviše stvarna. Znala sam da
su to vizije budućnosti.
Možda je luda, mislio je Nikola. Možda je to baš tako
jednostavno, ali sumnjao je u to. Stvarni život je retko kada
bio čist i jednostavan.
- Zašto Van Kit toliko želi da me ubije?
- On je ubeđen da ste vi odgovorni za ubistvo dva vojnika
U Cu Čiju.
- On je ubio Bej zbog tih ubistava.
- Nije. Ubio ju je zato što mu se tako dopalo. On bi te još
živog odrao da mu pružim priliku.
Nikola je pogleda.
- Ali ti mu nećeš pružiti tu priliku, zar ne?
- Tako je - reče ona s osmehom. - Sa mnom si bezbedan.
Zagrlio ju je.
- Kako to? Za koga ti ovde radiš?
Ona se pomače u njegovom snažnom zagrljaju, reagujući
na početak ispitivanja.
- Zašto bih radila za bilo koga drugog sem za tebe?
- Zato što je uticaj ovde sve, a ti si žensko. Još gore,
Japanka i strankinja.
- Ne baš. Otac mi je bio Vijetnamac - njene usne se
razdvojiše dok joj se glava nagnu unazad.
On oseti umom njeno podrhtavanje u dubini, bila je to
neka vrsta grčeva koji su je potresali. Šta se događalo? Ona
se zarumenela, koža joj se ovlaži znojem.

- Ohhhhh! - bilo je to dugo, duboko ječanje i ona se opusti
u njegovom naručju.

Gospode, pomisli on zaprepašćen, ona je doživela
orgazam.

Stegla se uz njega, šapućući:
- Ponovo, ponovo - govorila je dubokim, grlenim glasom.
- Seiko…
Njene usne se sklopiše preko njegovih, njen ružičasti
jezik se obavi oko njegovog. Istovremeno njena ruka je
nežno stezala nabreklinu između njegovih nogu.
- Znala sam to - rekla je zadihano. Na licu joj je bio
osmeh zadovoljstva. - Ne možete da sakrijete od mene šta
osećate. Osećala sam to toliko snažno one noći na
aerodromu kad ste otišli za Veneciju. Bio je to gotovo fizički
bol - njeni prsti, njen dlan radili su na njemu. Izvukla ga je
svom dužinom. - Da li ste stvarno bili tako zaprepašćeni kad
sam vam rekla šta osećam prema vama?
- Da, ja…
- Ne, ne lažite. Znam šta ste osećali, jer je vaša aura
podrhtavala. Osećala sam njeno eho kao krug u ribnjaku koji
govori da se nešto kreće ispod površine. Mogla sam čak i
tada da osetim uzbuđenje.
- Seiko, vi se zaluđujete ako…
- Ovo nije zaluđivanje - šapnula je i kliznula na kolena.
Otkopčala je njegove pantalone, izvadila ga, bio je vreo u
njenim rukama. Šta se događalo? Nije mogao da se
kontroliše. Orgazam koji je doživela, a da je on nije fizički
dotakao, zapalila ga je i sada je njena čudna vatra zarazila i
njega i bilo je prekasno da se zaustavi.
Ona nagnu glavu, njena duga kosa kliznu preko ramena u
divnoj vlažnoj vrelini. Polako se spuštala niz njega a unutra
se njen jezik brzo okretao i doticao najosetljivije delove
njegovog uda.
Bez svesne volje njegove ruke su milovale njena ramena,
gurnule nadole bretele njene haljine. Ona je podigla ruke da

bi oslobodila dojke i kad se njegove šake spustiše na njih da
ih obuhvate, on oseti vibracije u njenom grlu dok je zaječala.

Nije hteo da ovako svrši, ali nije mogao da se zaustavi.
Vrteo je bradavice njenih dojki između prstiju dok ga je
uzimala celom dužinom. Osetio je beskrajno uzbuđenje
celom dužinom penisa, a onda na samom vrhu. To je išlo
dotle da više nije mogao da kontroliše ni svoje telo ni svoje
misli. Njegovo oko tanđiana se otvorilo po sopstvenoj volji,
projektujući se napolje dok je on eksplodirao, nagnut preko
nje, osećajući ritmičko uzbuđenje. Ona je nastavljala svoje
milovanje.

Na svoje zaprepašćenje nije izgubio čvrstinu, pa je sada
grubo gurnu nadole, podnže joj haljinu preko butpna. Nije
imala gaćica i bila je sasvim vlažna. Ulete u nju do kraja i
znao je da ga ona ne oseća samo fizički već i psihički. Samo
jedan proboj naterao ju je da krikne dok se grčila, dok joj je
srce udaralo, a njeni mišići stezali oko njega. Video je suze u
njenim očima i njeni krici uzbuđenja bili su tako strasni da je
on instinktivno znao da ona nije luda, već da ima retku
sposobnost, osetljivost na njegovu psihičku energiju. To je
bilo to što ju je tako snažno privuklo u Nangijevom klubu,
što ju je dovelo do orgazma usred svih onih ljudi.

Nikola se izgubi u njoj, nemoćan da se zaustavi kao što je
bio nemoćan da kontroliše njenu ekstazu. Pokušao je da
kontroliše svoju moć tanđiana, da je drži čvrsto vezanu, ali
ona je očajnički želela da se oslobodi i nije htela da ga sluša.
Izbila je ispod pokrivača, obavila ih zaštpitnom ljušturom
koja je držala živom njihovu požudu mnogo duže nego što bi
inače bilo moguće. Kasnije su zaspali kao mrtvi.

Probudili su se duboko u noći i to je bilo kao da se vraćaju
svesti posle velike temperature. Oboje su bili dezorijentisani,
ali deo toga mora da je bila želja da se zadrže u stanju koje
je brzo nestajalo.

Kroz otvoren prozor dolazila je buka sa ulice: kokodak-
anje kokošaka, režanje motocikala, tandrkanje kamiona,
zvuci rokenrola iz kluba u bloku, pevušenje budističke

molitve. Vrtoglava mešavina tamjana, pečenog mesa,
parfema, sirćeta i karanfilića. usoljene ribe, ljudskog znoja i
benzinskih isparenja pretvorila je vazduh u nešto što nije
moglo da se udiše.

- Jesam li budna?
Uklonio je njenu vlažnu kosu sa čela.
- Jesi.
Njene oči se ispuniše suzama i pokrivši gole dojke
rukama ona se okrete od njega.
- Oprostite, moram da se izvinim za svoje ponašanje. Ja…
On joj spusti ruku na bok i oseti kako je zadrhtala i
ispustila tihi krik. Mišići na butinama su joj podrhtavali.
- O, Buda, šta se to zbiva sa mnom? - sada je jecala. -
Toliko sam te želela da sam mogla da ubijem, sve bih
uradila…
Stavio joj je ruku preko usta.
- Ćuti sada - privukao ju je sebi, ljuljajući je, nežio reče: - I
ja sam to osetio, čak - da, bila si u pravu - one večeri na
Nariti.
Ona se nagnu na njega.
- Osećam se kao da sam popila četvrt flaše viskija.
Disala je uz njegove grudi, mogao je da oseti udaranje
njenog srca kao da je u njemu. Negde duboko u sebi
sumnjao je da je suviše opasno da sebi dopusti tu
zatrovanost, da bude tako blizu uz nju, da se upusti u magiju
za koju je verovao da ona predstavlja. S druge strane izazov
je bio neodoljiv.
Pored toga što je bila njegov najbolji trag prema
Abramanovu i osobi ili ljudima iza ubistva Vinsenta Tina,
psihičko sjedinjenje koje su upravo iskusili, učinilo je da mu
ona postane dragocena.
On je sada bio suočen sa nekim ko je odgovarao na
njegove psihičke zahteve na potpuno elementarnoj osnovi.
Šta je Seiko imala da bi posedovala taj dar? Da li je to bio
korioku? Njena osetljivost na aure odgovarala je Čelestinom
opisu Okamijeve moći - koja mu je dopuštala da bude

nekoliko koraka ispred svojih neprijatelja više od devedeset
godina. Nikola je saznao da uprkos uobičajenom verovanju,
korioku nije bila disciplina koja može da se nauči, već je bila
prirodna sklonost koja je ležala uspavana u nekoliko
odabranih ljudi, čekajući da se rodi.

Posle toliko utrošene energije osećao je metalni ukus u
ustima. Ono što im je bilo potrebno, bio je povratak u
normalno stanje i to što je brže moguće.

Dok se on tuširao, Seiko je otišla do bazara otvorenog
cele noći. Kupila je voće, povrće i ogromnu kutiju vrelih
rezanaca. Donela je i odeću za njega koja mu je manje-više
odgovarala: nekoliko pari donjeg rublja, kaki pantalone,
belu, prozračnu košulju, par čizama, dva para čarapa, jaknu
vojničkog izgleda, do struka.

Ona je propržila povrće u sosu od susama, pa su jeli u
kuhinji punoj hroma i žute boje, koja kao da je preneta iz
neke američke kuće sazidane sedamdesetih godina.

Oboje su bili gladni. Nisu nišga govorili dok su jeli,
posmatrajući jedno drugo veoma obazrivo.

- Treba da mi objasniš neke stvari - reče Nikola
odgurnuvši prazan tanjir od sebe. - Ima mnogo stvari o tebi
koje ja ne znam.

- Onda krećemo sa isgog mesta.
- Ne, ti znaš dosta o meni, znaš da sam ninđa i tanđian
isto tako. Tebi je to bio posao da otkriješ sve o Justini i mojoj
vezi sa njom.
- U redu, priznajem da sam kriva.
Sela je okrenuta licem prema njemu.
- Želeo bih da te zamolim da uradiš nešto…
neuobičajeno.
Njene usne se napućiše i ona ih liznu jezikom.
- Zar to već nismo radili?
- Možda na neki način. Želim da ti vidim dušu.
- Ne - buljila je u komadiće preostale hrane na tanjirima. -
To bi bilo nešto kao silovanje, zar ne?
- Ne znam. Nije moje da to kažem.

Ona podiže glavu i njen pogled se prikova za njegove oči.
- Zašto želiš da to uradiš?
Rekao joj je za koruoki, i delimično zašto to traži, i da je
njeno reagovanje na projekciju njegovog oka tanđiana
izazvalo kod njega interesovanje da vidi da li ona poseduje
koruoki.
- Nisam vidovita - reče ona - nemam vizije niti
predviđam. U toj oblasti sam potpuno prazna.
- Da, ipak, pokušamo.
- Šta ćeš videti?
- Još ne znam.
- Sve? Moj život kakav je sada, kakav je bio?
- Nemam tu vrstu moći. Niko nema - on klimnu glavom. -
Daj mi svoje ruke. Spustila je ruke u njegove; vrhovi prstiju
su joj bili ledeni. - Ne plaši se.
Njegovo oko tanđiana se otvorilo a njene oči se zatvoriše
kad joj je on to naredio. Osećao je kako se opušta dok ju je
preuzimala njegova psihička energija. Obavio ju je oklopom
topline i zaštite, sve dok se nije još više opustila; njen
mozak je bio gotovo u delta ritmu, dubokom snu kad se
sanja. Onda on uđe.
Gledano objektivno njegov prodor nije trajao više od
desetog dela sekunde, ali to mu je bilo dovoljno da vidi da
ona nema Osvetljujuću moć. Moraće da nađe Mikija Okamija
zbog toga.
Zatvorio je svoje oko tanđiana i njene oči se polako
otvoriše.
- Kako se osećaš?
- Fino. Dobro mi je - stegla mu je ruke. - Jesi li našao ono
što si tražio?
- Ne.
- A moj život…
- Ne znam ništa više o tebi nego što sam znao pre. Rekao
sam ti, ja ne mogu da čitam misli.
Ona klimnu glavom, izvuče svoje ruke iz njegovih.
Pogleda je radoznalo.

- Ti uopšte nisi žena koju sam zaposlio.
- To je bilo u Tokiju - ustala je, sklonila sudove. - Ovde u
Sajgonu se pokazuje moja vijetnamska strana.
- Rekla si da ti je otac Vijetnamac. Je li još živ?
Pristavila je čajnik, uzela nož i počela da ljušti voće.
- Da. On je političar, mada ta reč ovde nema to značenje.
Vijetnamska politika je toliko povezana sa prodajom moći,
prodajom usluga i promenom ideologije u trenu, tako da je
ta reč izgubila svoje uobičajeno značenje - ona podiže
pogled s voća, zagleda se čudno u njega. - Moj otac je
mnoge godine proveo radeći za razne ljude. On je lako
promenljiv, zato je tako dugo poživeo i prosperirao.
- Da li zato Van Kit sluša tvoja naređenja?
- Delimično - uredno je očistila longan - ali i ja imam
uticaja ovde.
- Da li je to obuhvatalo i poznavanje žene sa kojom sam
bio?
- Bej? Da, naravno: ona je ovde bila dobro poznata kao
veza jednog međunarodnog trgovca oružjem.
- Rekla mi je da je nezavnsni posrednik.
Seiko se oštro nasmejala.
- Ovo je Vijetnam. Nijedna žena ne bi mogla da ima takvu
vrstu moći.
- Izgleda je ti imaš.
- Nisam rekla da sam nezavisna. Čak i sa uticajem koji je
imao moj otac to bi bilo nemoguće - ona je sekla jabuku, pa
ju je stavila na tanjir gde su već bili očišćeni longan i dve
banane isečene po dužini - žene nemaju svoja lična prava
ovde. Ako uopšte zadobiju neko poštovanje, dobijaju to
preko volje i plašim se samo privremeno.
- Dakle, imala si dva poslodavca: Sato internešenel i…
Donela je tanjir na sto i stavila ga između njih.
- Radim za čoveka koji se zove Šidare i koji ima ovde
brojna interesovanja.
- Šidare? On onda nije Vijetnamac.

- Oni koji imaju moć nisu Vijetnamci - ona sleže
ramenima - ali to je gotovo oduvek tako ovde. Ništa što je
sasvim vijetnamsko nema stalnu vrednost. Mi smo samo bili
važni u svetskoj geopolitici zbog svoje lokacije. Decenijama
smo bili pion u igri koju smo jedva naslućivali, a kamoli
razumeli.

- Sada zvučiš gorko.
- Zvučim li? - uzela je komadić longana vrhovima prstiju,
posmatrala ga. - Vijetnam je utrošio svoju modernu istoriju
na to što je trpeo okupaciju jedne ili druge nacije. Mi smo
ostavljeni bez kulture. Naša muzika je francuska, naša
kuhinja je mešavina, a mi svi želimo da izgledamo američki.
Šta hoćeš da osećam?
- Ne mogu da kažem. Iskreno govoreći, ne mogu da
zamislim takvu situaciju.
- Pretpostavljam da ja to bolje osećam jer sam napola
Japanka, i kad sam u Tokiju, vidim stvari koje imam, mada ih
nemam sasvim.
- Seiko, nisam mogao da dopustim da radite za dve
kompanije. To ne bi bilo bezbedno. A da budem iskren, u
Tokiju se sumnja da si ti pomogla i nagovorila Masamota
Goija.
Ovde u Sajgonu sa svim onim što se dogodilo, on je video
da je suviše lako zaboraviti ono što je možda Seiko radila u
Tokiju - Goi je bio jedan od lidera tima na svom Či projektu, a
bio je uhvaćen da trguje Či neuročipovima sa Vinsentom
Tinom.
- Da li ćeš me otpustiti?
- Samo ako me nateraš - šta bi donelo njeno otpuštanje?
Morao je da otkrije da li ona govori istinu. Za koga je ona
stvarno radila pored njega? Bilo je važno da ona stekne
utisak da joj veruje. Ako ne uspe u tome, plašio se da neće
nikada otkriti istinu o njoj.
- Moraš da izabereš jedan ili drugi posao.
- Ne želim da napustim Soto ni tebe - a onda je brzo
dodala: - Ali meni je potrebno. nama je potreban, paravan

iza koga ćemo se sakriti dok smo ovde. Video si vrednost
takvog aranžmana jutros. Kad se vratimo u Tokio, preseći ću
sve ostale veze. Da li to zadovoljava?

- Samo ako mogu da nađem pravu osobu koja će voditi
Sato-Tomkin ovde. Seti se da te je Nangi poslao u Sajgon da
bi zauzela mesto Vinsenta Tina.

Seiko klimnu glavom.
- Slažem se.
Nikola oseti olakšanja. Šta je to bilo u toj tvrdoj ali čudno
ranjivoj ženi što ga je privlačilo mada je znao da to nije
dobro? Znao je da će biti najbolje da što pre nađe odgovor
na to pitanje. U međuvremenu je odlučio da joj da još malo
poverenja - ili kako bi Nangi rekao da poveća dužinu
konopca koji će sama vezati u čvor.
- Kad sam bio sa Bej, ona je pomenula nešto čudno. To
mora da je neko mesto: Ploveći grad.
Seiko brzo podiže glavu.
- Šta ti je rekla o tome?
- Gotovo ništa. Samo kad smo bili u Cu Čiju, da smo pa
pola puta između Sajgona i Plovećeg grada.
- Nije trebalo da to pominje.
- Umirala je, Seiko. Očigledno je mislila da je to važno.
Izgleda da i ti to misliš. Šta je Ploveći grad?
Seiko ustade, ode do frižidera sa preostalim isečenim
voćem. Ali kad ga je odložila, ostala je leđima okrenuta
prema njemu. Najzad se okrenula.
- Ovde je poneka informacija veoma opasna.
- I Bej je to rekla. Ipak, osećala je da treba to da znam.
Seiko se vratila za sto, sela je kraj njega.
- Ploveći grad je neka vrsta utvrđenja.
- Utvrđenja?
Ona klimnu glavom.
- U starinskom smislu. To je naoružan grad, mesto
suverene nezavisnosti unutar Vijetnama.
- Da li si bila tamo?

- Ne, nisam. I niko koga ja znam nije bio - uhvati ga za
ruku. - Neki su pokušali da prodru, neki su pokušali da se
uvuku. Niko nije uspeo.

- Otkud to znaš?
- Zato što su svi nađeni obešeni s glavom nadole, sa
odsečenim polnim organima nabijenim u usta.
Dugo je vladala tišina. Uobičajena buka sa ulice sada je
bila prigušena i daleka, kao da pripada drugom vremenu
kao i poster Džimija Hendriksa.
On joj najzad steže ruku.
- Rekla si da je Bej radila za nekog međunarodnog dilera
oružjem. Kako se zove?
- Timoti Delakroa.
Nikolino lice je bilo bezizražajno ali misli su mu jurile. Za
Delakrou je čuo od Lua Krokera. Delakroa je tvrdio da je
poslovao sa Vinsentom Tinom i kompanijom za koju je
verovao da je bila Sato ipternešenel. Koliko je Nikola shvatio,
Delakroa je posredovao u svemu i svačemu u opasnoj igri.
Nekako je uspeo da se dočepa najnovijeg američkog oružja -
istog pronalaska koji je Nikola izvukao iz kompjutera u
pariskoj kancelariji Avalon LTD. gde je video i pristup Baklji
315.
- Da li je Delakroa ovde u Sajgonu?
- Jeste. Priča se da ima stalne poslove sa Plovećim
gradom.
- Hoćeš da kažeš da je to njegov izvor oružja.
Zanimljivo. Da li postoji neka veza između Delakroe i
Avalon Ltd-a. Baklje i Plovećeg grada? - pitao se Nikola. Da li
me je kaišo zbog toga uputio ovamo? Brzo je doneo odluku.
- Želim da se sretnem sa njim.
Sva mekoća, nevinost kao da su se izgubile sa Seikinog
lica u poslednjih nekoliko minuta.
- Ne bih ti preporučila susret s njim. Iskreno, ne bih
preporučila da pokušaš da stupiš u vezu s bilo kim iz
Plovećeg grada.
- Zašto?

- Abramanov, čovek kojeg treba da upoznaš, živi tamo.
Bili ste izdani u tunelima Cu Čija. Ne znam ko vas je izdao,
ali bilo bi ludo ne posumnjati da su ljudi iz Plovećeg grada
otkrili ko se krije iza gospodina Gotoa.

Nikola je znao da je ona možda u pravu, ali koji je drugi
izbor imao? Morao je da se nađe sa Delakroom i otkrije da li
je Ploveći grad bio veza Vinsenta Tina sa tamnim
stranputicama crnog tržišta Jugoistočne Azije, gde je
reputacija korporacije Sato-Tomkin bila gotovo uništena.
Morao je da otkrije šta Delakroa zna o Avalon LTD i Baklji
315.

- Ipak, želim da se sastanem sa Delakroom. Važno je da
razgovaram sa njim.

Seiko, prišavši mu bliže, sagnu glavu; prepoznao je u tom
gestu znak njene predaje.

***

Čim je izašla iz aviona na Nacionalnom aerodromu u
Vašingtonu, Kroker je video Margeritu kako se uputila pravo
prema limuzini sa tamnim staklima. Uniformisani vozač je
držao otvorena vrata za nju. On dotače šilt svoje kape dok
se ona približavala. zalupi vrata za njom a onda požuri oko
limuzine i sede iza volana. Kroker je već stigao do taksi
stanice i koristeći svoju značku federalnog agenta uze prvi
taksi u redu.

Kad je Margeritina limuzina zamakla za ugao, on tapnu
vozača po ramenu i pokazavši mu značku, reče:

- Držite na oku onu limuzinu, važi? Evo pedesetice za vas.
- Za taj novac vi ste gazda - reče taksista i umeša se u
saobraćajnu reku.
Kroker se nagnu napred, pogleda kroz prozor. Video je
registarski broj limuzine. Nije bila iznajmljena. Pomislio je da
je to čudno; on je i ranije bio ovde sa Margeritom i očekivao
je da će ona iznajmiti kola na aerodromu.

Ovaj neplanirani put u Vašinggonu bilo je prvo iskakanje
iz njenog inače metodičnog i oštro zacrtanog programa. To
ga je zanimalo iz bezbroj razloga. Ona je doputovala bez
Tonija Di koji bi inače bio potreban kao paravan za one koji
su verovali da on nastavlja Dominikove poslove. Sećajući se
dokumentacije koju su federalci imali o Dominiku Goldoniju,
njemu pade na um činjenica da je ubijeni don povremeno
putovao u Vašington. Nije to bilo sumnjivo samo po sebi.
Baš naprotiv. S obzprom na mnoge veze koje je Dominik
imao sa najmoćnijim političarima, bilo bi čudno da nije često
putovao u Vašinggon. Ipak, koincidencija, izmišljena ili ne,
žuljala je Krokerovu intuiciju policajca kao kamenčić u čizmi.

Dok se njegov taksi provlačio kroz gust saobraćaj na
Vašington Memorijal parkveju, on je gledao sivu reku
Potomak i pokušao da dokuči na koja je mesta Dominik
odlazio kad bi boravio ovde. Nema sumnje da je don znao
da ga prate pa je svakako izbegavao da se sastaje sa bilo
kim ko bi izazvao sumnju federalaca, ako bi njega ili nju
ispitivali. Tokom mnogih godina Dominik je pokazao da je
mnogo pametniji od federalaca. Ko zna šta su propuštali?

On je nabrajao mesta kojih je mogao da se seti; Domova
elegantna kuća od opeke u Kalorami; njegovo omiljeno
pojilište Zapadni gril; Muzej istorije i tehnologije: hotel
Vašington: Monikerov bar za biznismene sa šou gerlama;
Klub Omega u Džordžtaunu; restorani kuda ih je vodio:

Vild Este u starom delu Aleksandrije, Vepecijano i kafe
Plavi anđeo u Adams Morganu; privatna teniska igrališta u
Meklinu koja su pripadala starijem senatoru iz Teksasa; Bel
riv kantri klub u Ševi Čejsu gde je igrao golf sa
zakonodavcima, međunarodnim bankarima i lobistima. Da li
je neko od tih mesta značajnije od nekih drugih za koje je
Dominik želeo da ih njegovi pratioci vide? Možda je
Margerite znala odgovor.

Kroker je očekivao da će se najpre zaustaviti u
georgijanskoj palati svoje maćehe na zatalasanim brdima
Potomka gde su odgajali konje. On je bio u kući Renate Loti

sa Margeritom i saznao je da je ona Dominikova majka. Ona
je bila dobro povezana sa složenom mašinerijom vlasti. Ali
na njegovo zaprepašćenje Margeritina limuzina krenu prema
gradu.

Bilo je rano veče, a svetla su već bila upaljena duž ulica i
mosta Arlington memorijal. Oblaci su se ozbiljno skupljali
dok se saobraćajna gužva povećavala. Osećao se miris
ozona u vazduhu. Lagana, dosadna kiša padala je na
ramena cogera iz Ministarstva spoljnih loslova dok su
udarali po betonu jureći preko mosta. Jedan krupan čovek
stade, presamiti se, stavi ruke na kolena, obori glavu. Jadnik,
mislio je Kroker, bori se da bi se vratio u kancelariju. Pošto
se čitavog života borio sa birokratijom, Kroker ih je samo
sažaljevao, ali danas bi se rado menjao sa nekim od njih,
čak i sa ovim koji je izgubio kiseonik.

Trudio se da ne misli o Bedu Klamsu Leonforteu u čijoj se
službi sada prevrtao nevoljno kao grešnik u dubinama pakla.
Štaviše radio je protiv žene koju je voleo; sada je bio u službi
njenog rivala, ludaka koji nije želeo ništa drugo nego da
Margeritu i Tonija vidi mrtve. On je suviše jasno stavio do
znanja da želi da se Kroker o tome pobrine.

Margeritin vozač ostavi njen prtljag u Hej-Adamsu, a
onda je odvede na piće u hotel Vašington sa senatorom
Grejvsom iz Indijane. Pedeset minuta kasnije, ona se našla
sa Renatom da bi večerale u novom vrelom restoranu na
aveniji Pensilvanija. Vrelo je značilo da je to bilo omiljeno
mesto nove administracije. Gledajući jelovnik, dok su žene
ćaskale uz martini, Kroker je pretpostavio da će njihov račun
izneti dve stotine pedeset dolara. On dade taksisti
novčanicu od sto dolara, a doda mu još deset i posla ga po
neke hamburgere. Petnaest minuta kasnije Kroker je gutao
nešto što je moglo da bude dupli čizburger, mada nije bio
siguran. Stomak odmah poče da ga boli. Nikola je bio u
pravu, mislio je. Kako ljudi mogu da jedu ta govna svakog
dana?

Margerite je sa maćehom ostala dva sata na večeri. Onda
se vratila u limuzinu koja ju je čekala i otišla je.

- Šta mislite koliko ću vam biti potreban? - upita taksista
preko ramena. - Moja šihta se završava za jedan sat.

- Teško mi je da to kažem - Kroker mu pruži još sto dolara.
- Hvala. Bolje da pozovem dispečera i zamolim ga da
kaže mojoj ženi da stavi večeru u frižider.
Vozili su se kroz grad, sledeći limuzinu. Kiša je sada jače
padala, počeo je i vetar, tresući granjem drveća kao
pretećim prstima. Kroker je pokušavao da smisli načine da
zakuca Beda Klamsa i da ne otkrije Margeritino putovanje po
Nju Džersiju. Sada nije imao neki plan.
- Vaš prijatelj se ne kreće u velikom delu grada.
Taksistin nervozni glas prekide Krokerove misli. On vide
da su ušli u gadan kraj. Obični turista bi trebalo dva puta da
razmisli pre nego što se zaputi ovamo. Duž ulica su bili
barovi, lokali sa striptizom i jevtini restorani. Trotoari su bili
puni skitnica, zlih najamnika, kurvi.
Kroker je posmatrao kako se limuzina zaustavlja ispred
Mopikera, mesta koje je Dominik koristio. Margerite uđe.
Ovo je zanimljivo, mislio je Kroker.
- Šta mislite da vaša otmena ženska radi u ovoj rupi?
Kroker je i sam to želeo da sazna.
- Sačekajte ovde - reče i izađe.
U klubu je našao telefonsku kabinu pored garderobe i
koristeći kreditnu karticu koju mu je dao Lilihamer, okrete
broj. Nadao se da Ogledalo, američka tajna špijunska
organizacija za koju je Lilihamer radio, još postoji. Posle
smrti Leona Vaksmana, direktora, možda je bila rasturena.
On je još koristio veliki iznos novca koji mu je Lilihamer dao
prošle godine i bilo bi dobro kad bi mogao da nastavi da se
koristi ogromnim sredstvima agencije.
Telefon je zvonio dva puta pre nego što je neko digao
slušalicu. Kroker dade glasu šifrovanu identifikaciju kojom ga
je prošle godine snabdeo Lilihamer, moleći se da nije
povučena. Identifikacija je bio njegov pasoš za ulazak u

Ogledalo; imao je najvišu klasifikaciju. Kad je glas prihvatio
identifikaciju, on odahnu s olakšanjem. Rečeno mu je da
otkuca četiri poslednja broja s kartice, a onda je čekao dok
je serija releja prenosila njegov poziv kroz sam Bog zna
kakve federalne katakombe.

Najzad je mogao da čuje seriju duple zvonjave. Ženski
glas se javi:

- Da
- Ogledalo je još radilo.
Kroker pročita ulazni broj na kartici, onda reče glasu šta
želi: da se otkrije čija je limuzina sa brojem registarskih
tablica koji je odmah dao.
- Četrdeset pet minuta - reče ženski glas.
- Potrebno mi je to za dvadeset minuta.
- Radno vreme je završeno - žalio se ženski glas.
- Samo to uradite - spustio je slušalicu i ušao u klub.
Moniker je bio ono što ste i očekivali; crveni i srebrni
tapeti, šarena svetlost koja je padala sa lustera sa
ogledalima koji su bili staromodni čak iz sedamdesetih,
smrad dima od cigarete i znoja. Oštar, razdirući rok dolazio
je iz zvučnika koji su visili sa plafona na crnim kablovima.
Plesačice odevene u lureks, dugih nogu i teških dojki,
provodile su zadihano teških deset minuta na dugačkoj
pozornici koja je išla celom širinom sobe. Na sve strane su
bila ogledala tako da ništa nije prepušteno mašti. Bez
esencijalne misterije, mislio je Kroker, nije bilo ni unce
erotizma na ovom mestu. Ali cure bez ijedne dlačice na
glatkim telima znale su svoj posao i gomila muškaraca
izbuljenih očiju naručivala je unezvereno viski i pivo
neverovatnom brzinom.
Domaćica mu priđe i Kroker joj pljusnu značku federalnog
agenta u lice. Nije bila impresionirana - možda je videla
suviše tih znački u svoje vreme - ali bar ga nije poslužila
razvodnjenim pićem.
Opisao je Margerite.

- Izvinite - osmeh joj je bio zavodljiv kao meduzin - niko ni
nalik na tu osobu nije noćas ušao na ovo mesto.

Kroker se nagnu prema njoj i cereći se reče:
- Kako bi vam se dopalo da vam skinem te lažne
trepavice, jednu po jednu?
- Sranje - ali je ipak pokazala iza pozornice. Bila je
razočarana što nije mogla da ga sredi kao one napaljene
idiote ispred bara.
Kroker prođe kroz gomilu prema levoj strani kluba. Tu mu
put prepreči ogroman crnac sjajne ćele orošene znojem i s
mišićima koji su skakali posle mnogo godina korišćenja
steroida. Taj tip je mislio da je Krokerova značka lažna ili da
mu se samo priviđa jer je odbijao da se ukloni.
- Svako želi da uđe iza pozornice - reče on lakonski - ali
nikome to ne polazi za rukom.
- Znam da samo radiš svoj posao…
- Sjaši s mene! - dreknu grubijan s takvom silinom da je
to nadjačalo grandž rok. On pritisnu Krokerovu dijafragmu
debelim prstom, pa ga okrete. - Napolje - siknuo je - ili ću
večerati tvoju jetru!
Bez ijedne reči Kroker steže grubijanov desni članak
svojim biohemijskim prstima i pojača stisak. Bilo je
zanimljivo posmatrati menjanje izraza na licu velikog čoveka
dok je Kroker pojačavao stisak i počeo da pomiče kosti.
Ipak grubijan je i dalje pokušavao da se dočepa Krokera,
udarajući drugom pesnicom. Kroker izbeže gadan udarac i
udari ogromnog čoveka u koleno. Ovaj se sruši a kosti mu se
smrskaše.
- Nadam se da nisi gladan - reče Kroker i prekorači ga.
Prišao je najbližim vratima ali bila su zaključana. On izvadi
alat, otvori katanac. Našao se u ostavi. Vratio se u hodnik,
zgrabio grubijana ispod mišmce, povukao ga u ostavu i
zatvorio vrata. Nadao se da neće nikom nedostajati za to
kratko vreme koliko je Kroker nameravao da provede u
klubu.

Uski hodnik je vibrirao od pojačanog basa. Komadići boje
i maltera ležali su u uglovima na podu, a jevtine zelene
lampe ljuljale su se na svojim lancima kao da se nalaze na
brodu koji plovi olujnim morem.

Na sve strane su letele nage ženske, ali nijedna ga ne
pogleda dva puta. Mislio je da za to treba da zahvali
grubijanu. Kao što je on rekao svako želi da ode iza
pozornice, ali nikome to ne uspeva. Kroker je sada video i
zašto. Nije bilo vrata na garderobama, pa radoznalo muško
oko tu nije nikako bilo dobrodošlo. To što je u svaku
prostoriju moglo da se uđe olakšalo mu je posao.

Prešao je tri četvrtine hodnika kad se jedna vrata na
najudaljenijem kraju otvoriše i on vide blesak Margeritinog
kostima boje bivolje krvi. Uđe u najbližu garderobu,
osmehnu se dugonogoj plavuši i riđokosoj dečačkim
osmehom, a onda se vrati u hodnik.

Margerite je izlazila iz jedne prostorije, možda kancelarije
direktora, sa prelepom mladom ženom svetloplave kose
spuštene niz jedan obraz, plavih očiju kao različak i
fantastične figure. Lako je mogla da bude plesačica ovde i
tada bi postidela sve ostale, ali bilo je jasno da to nije bila.
Nosila je Armanijev kostim na maslinastozelene i oker
pruge. Stajao joj je kao da je krojen po njoj. U levoj ruci je
nosila kao Nil zelen neseser od krokodilske kože koji je
svakako stajao više nego što službenik kluba zaradi za
godinu dana. Imala je odgovarajuće bulgari minđuše, a
narukvice su joj sijale na svetlosti koja je dolazili s tavanice.

To su dve prvoklasne žene u ovoj rupi, pomislio je.
Dve žene nisu pokušale da se vrate hodnikom, već su
skrenule nalevo i nestale kroz vrata. Kroker pođe za njima i
nađe se u mračnom, hladnom hodniku za poslugu.
Zaudaralo je na alkohol, đubre i mokraću. Crveni znak iznad
jedinih vrata je govorio: Izlaz. On prođe kroz ta vrata i nađe
se u mračnoj uličici prepunoj kanti za smeće. Noćna bića,
možda mačke, siknuše na njega.

On se osvrte na vreme da bi video crni nisan 3002X kako
zamače za krivinu. Imao je tek toliko vremena da ugleda
Margerite i plavušu i delimično zapamti broj s registarske
tablice, a onda se između njega i kola ispreči zid.

Vratio se u klub. Nije bilo šanse da ih prati pa je učinio
ono što je bilo najbolje: on provali u prostoriju u kojoj su bile.

Zatvori vrata za sobom pazeći i zaključa ih da ne bi imao
neželjene posetioce. Bio je to pretrpan prostor bez prozora
sa starinskim ventilatorom ugrađenim visoko u jedan od
zidova. Udoban švedski moderan kauč, presvučen tkaninom
koja je nekada bila boje viskija. bio je smešten uz jedan
pokrajni zid. S leve strane se nalazio standardni sto od
lažnog drveta, metalni pisaći sto i crna plastična fotelja. Iza
toga jevtin metalni ormarić za dokumentaciju dopunjavao je
skup kancelarijskog nameštaja. Zidovi su bili prazni sem
postera, neverovatnog zbog sadržaja. bio je to misteriozni
“Dim sivog ćilibara” Džona Singera Sardženta, slika žene u
beloj odeći, u enterijeru Srednjeg istoka, čije su lice
delimično zaklanjale senke.

On sede za pisaći sto. Na njemu je bio najnoviji broj
“Stripa”! On ga brzo prelista. Svaka industrija danas ima
svoj časopis, pomisli. Ispod časopisa je bio ugovor sa
jednom od igračica, nekoliko računa od snabdevača i
servisne kompanije i poslovna čekovna knjižica. On poče da
beleži. Klub je nosio ime Morgana Ink. Imao je adresu u
Vašingtonu.

Počeo je metodično da pretura po stolu. U gornjoj fioci su
bile uobičajene kancelarijske potrebe; olovke, flomasteri,
gumice za brisanje, spajalice, beležnice i slično.

Gurnuo je ruku do kraja da proveri da nema nekog
skrivenog pretinca. Ponovio je to i u svim ostalim fiokama.

U jednoj je našao neke lične stvari; ruževe za plavuše i
druge potrebe za šminku, međutim, to je sve govorilo samo
o skupom ukusu vlasnice i ništa drugo.

Iz druge fioke izvuče knjigu računa. Prelista je. ali u njoj
nije bilo ničeg neobičnog. Knjige kluba su bile savršeno

sređene. Verovao je da ni najpedantniji poreski inspektor ne
bi mogao da nađe ni deset dolara bez pokrića. Mnogo novca
je prolazilo kroz klub, ali on je bio razdeljen po mreži
Mopiker striptiz klubova širom zemlje.

Vrativši knjigu računa u fioku, on baci pogled na sat,
pozva isti broj koji je već zvao iz garderobe kluba. Kad je
prošao sve moguće provere zbog obezbeđenja, čuo je ženski
glas. Čim se identifikovao preko broja svoje karte. ona reče:

- To je registarski broj Ričarda Dedalusa.
- Senator Ričard Dedalus?
- Da proverim adresu… da, to su jedna od senatorovih
kola.
Kroker, zapisavši Dedalusovu kućnu adresu, ćutao je
neko vreme. Sa sedamdeset šest godina, Ričard Dedalus je
bio stariji državnik na Kapitol hilu. Nije samo gledao kako se
istorija događa, već je za razliku od mnogih drugih njegovih
godina, imao odlučnog udela u tome. Govorilo se da Džon
Kenedi ne bi nikada bio izabran bez Dedalusove podrške, da
je Dedalus zadao najveće glavobolje Lindonu Džonsonu dok
je bio predsednik. Pričalo se čak da je Dedalus Duboko grlo.
Svakako da je bio taj koji je čuvao tajnu o ozbiljnom
oboljenju Džona F. Kenedija - nedostatku adrenalina koji
pokreće krvotok i mišićnu aktivnost; on je bio taj koji je
pomogao osnivanje komisije za istragu ubistva Džona
Kenedija. Da li je taj džin vašingtonskih moćnika mogao da
bude u džepu Dominika Goldonija? Površinski posmatrano to
je bilo nemoguće, ali ulice Njujorka su naučile Krokera
svemu i svačemu, nikada nije trebalo odbaciti neverovatno -
ili čak nemoguće.
- Još nešto?
Ženski glas mu prekide tok misli.
- Da, ima još nešto. Potrebni su mi snimci međugradskih
razgovora koji su vođeni iz kluba Moniker - dao je adresu. -
Isto tako imam delimičan broj registarske tablice Vašingtona
na crnom nisanu 1995 3002H s platnenim krovom.

- To već nešto znači što je platneni krov. Nema ih mnogo.
Ipak, biće mi potrebno neko vreme.

- Do sutra ujutro?
- Ali ne pre šest sati. Sva obaveštenja biće kod portira u
Holidej inu na raskršću avenije Rod Ajland i Petnaeste ulice
na ime Semjuel Džonson.
- U redu. Hvala.
Sedeo je neko vreme, osećajući se trenutno potučenim.
Pogledao je Sardženta, donuštajući da ga egzotična aura
slike obuhvati, mada je to stvarno bio samo poster.
Odjednom on se diže i priđe posteru. Skide ga sa zida.
Čist zid mu se podsmešljivo cerio. Onda spusti poster,
zagleda se iz blizine. Zid je bio ispucao pa je bilo teško bilo
šta otkriti, ali on je bez sumnje gledao u neke naprsline koje
su se sekle pod pravim uglom. Našao još dva prava ugla.
Pratio je linije oko njih kažiprstom dok nije našao
četvorougaonik.
Pogodak!
Koristeći oštricu peroreza, on zakopa pukotinu i izvuče
ugao. Zid se odvoji otkrivši sef. Kroker izvadi metalni prsten
sa dvanaestak malih alatki. Pošto osmotri koja je vrsta sefa,
odabra jednu alatku i uvuče je u bravu. Onda prinese uvo
metalnoj površini i oslušnu dok je okretao alatku u bravi.
Vrata se otvoriše i on pogleda unutra. Tada je čuo oštar
zvuk kao da je neko iz hodnika pokušao da otvori vrata. Čulo
se prigušeno pitanje i vrata zatandrkaše.
Kroker pretraži sadržinu sefa što je hitrije mogao. Bilo je
više od sto hiljada dolara u uredno složenim gomilama,
ugovor o iznajmljivanju kuće, koju je posedovala Morgana
Ink, uobičajeni dokumenti o osiguranju, još jedna knjiga
računa i mala beležnica od teleće kože.
Buka pred vratima je prestala, ali on nije dao da ga
zavaraju. Ma ko da je bio poželeće da se vrati i on je znao da
mora pre toga da nestane.
Najpre je otvorio knjigu računa, pregledao je. Ova je
pričala pravu priču operacije Mopiker. Morgana Ink je prala

desetine hiljada dolara mesečno kroz klub. Novac je dolazio
preko organizacije koja je zahvatila čitavu naciju ali je u
stvari delala u prekomorskim zemljama, specijalno u
Francuskoj i Engleskoj. Za razliku od lažne knjige računa koja
je pokazivala da kroz klub prolazi desetak hiljada dolara,
ovde su sume bile mnogo veće. Moniker je prao skoro milion
dolara godišnje za Morgana Ink. Nije ni čudo što ovim
mestom nije rukovodio običan gmizavi menadžer.

Kroker vrati knjigu računa u sef, pa otvori beležnicu od
teleće kože. Bila je puna slova obeleženih arapskim
brojevima. On je odmah shvatio da je reč o nekoj vrsti šifre.

Stavi beležnicu u džep, zatvori i zaključa sef, pritisnu
trougao nalik na flaster na mesto, a onda vrati poster tamo
gde je bio. Priđe vratima, prisloni uvo uz njih. Onda ih
obazrivo otključa i otvorišvi ih polako proviri u hodnik kroz
uski otvor. Nije video nikoga.

Kroker brzo izađe iz kancelarije i izađe iz kluba baš kao
Margerite i plavuša. Išao je uličicom punom đubreta, pa
skrenu iza ugla prema ulazu u klub. Kiša se pojačala,
natapajući ga. Uđe u taksi i reče vozaču da ga odvede do
Hej-Adamsa, Margeritinog hotela.

Otpusti taksistu ispred hotela pa onda uze sobu na spratu
iznad Margeritine. Noćni menadžer, fasciniran njegovom
značkom, bio je srećan što može da mu kaže lokaciju njene
sobe. Pristao je i na to da ga pozove kad se Margerite vrati.

Gore u sobi Kroker naruči hranu, svuče sako i istrlja
vlažnu glavu peškirom. Onda sede za sto u sobi i otvori
beležnicu. Izvadi blokče i olovku i poče da radi.

Proveo je šest meseci u vojsci u rešavanju kodova i šifri i
znao je više od osnova kriptografije. Bio je ubeđen da ovde
nije reč o špijunskoj mreži, pa je postojala šansa da ovaj kod
ne bude nečitljiv. Biće to nešto lako za pamćenje, kao kod
zamene, gde jedno slovo zamenjuje drugo. Odlučio je da bi
bilo logično da odatle krene.

Prva stvar koju je primetio bila je da se broj 9 ponavlja na
nekoliko stranica. Pre broja devet uvek je išlo pet slova. On

poče serije zamena, koristeći tri najouobičajenije. kao što su
ga naučili.

Prošao je kroz sve, ali bez uspeha. Tad mu stiže hrana.
On se protegnu, ustade, poče da gleda kroz prozor u kišom
ispranu vašingtonsku noć dok je žvakao sendvič s piletinom
i posezao za flašom piva. Bila je skoro ponoć. Negde napolju
Margerite je bila na sastanku s drugom ženom koja je imala
svetloplavu kosu. Koliko je on znao obe su bile sa senatorom
Dedalusom, raspravljajući o sudbini sveta. Ali, sumnjao je u
to. Margerite je došla u krčmu Moniker u Dedalusovoj
limuzini - u stvari ona ju je koristila od trenutka kad je izašla
iz aviona na Nešenel aerodromu. Ako su išle kod Dedalusa,
zašto nisu koristile njegovu limuzinu? Umesto toga one su
jurnule iz tamne uličice u plavušinom nisanu.

Kiša je baš lila i jedina dobra stvar te vsčeri bila je, koliko
se Kroker mogao setiti, ta što on nije bio napolju. Završio je
sa sendvičem, odneo ostatak piva na sto, srkutao ga dok je
stajao i buljio u otvorenu beležnicu i svoje pokušaje rešenja
tajnog pisma. Mislio je da će eksplodiratm kod trećeg
pokušaja. Šta je nedostajalo? Ponovo pogleda kod, nije sada
čitao svaku grupu slova, već je posmatrao celinu ne bi li se
šema pojavila. Da zameni - a sa - e? Da zameni pet srednjih
slova abecede samoglasnicima? Da govori abecedu unazad?
Da zameni svako drugo slovo?

Samo tren! Seo je na stolicu, uzeo olovku. Brojevi! Svaka
grupa ima jedan ili dva broja kao sastavni deo. Srce mu je
udaralo. Posle nekoliko pokušaja učinilo mu se da je otkrio
kod. Broj je bio ključ. Izvuče se broj iz grupe koja počinje
obeleženim slovima, doda se u grupama koje počinju s
naopako obeleženim slovima. Na primer grupa DKZA postaje
AND. A je bilo neobično slovo, prvo u abecedi, a 3 je bio
ključ da se ide za tri slova unapred, pretpostavljajući da je
abeceda krug, tako da A dolazi iza 3. U slučajevima gde su
grupe sadržavale dva broja, bila je sada jednostavna stvar,
ili da se dodaju ti brojevi zajedno ili da se jedan izvuče iz
drugog da bi se dobio ključ za tu šifru.

Kad je otkrio kod, Kroker poče vredno da radi da prevede
grupe na engleski. Bila su mu potrebna tri sata. Našao se
pred serijom datuma isporuke i ugovornih cena za vrhunsko
međunarodno oružje. Bila su to najnovija dostignuća kao što
su američki F-15 borbeni avioni, lokid SR-71 supersonični
mlaznjaci, kompjuterizovani badžer bacači plamena. sijuks
infracrveni mitraljezi zajedno sa projektilima volverin A-322
koji su tražili cilj pomoću toplote, ruski bombarderi tupoljev-
22, minobacači piton-600, ručne bazuke dejrel.

Njegovog umora nestade dok je upijao ovo nabrajanje
oružja visoke tehnologije vojske SAD. Bilo je nelegalno
izvoziti ovako nešto van SAD, a ovde je bio dokaz o stalnom
snabdevanju. Dakle, Morgana Ink bila je u istom poslu kao
Avalon LTD. Obe firme su bile trgovci smrti, radeći van
zakona.

On protrlja umorne oči. Sve je bilo dešifrovano sem
nekoliko grupa koje su imale broj devet u sebi. Bez obzira
šta je on radio, nije mogao da ih pročita. Očigledno, ovde
broj 9 nije bio ključ: mora da je bio deo same šifre. Šta je
onda bio ključ? Svaka grupa je sadržavala pet slova plus
brojeve.

Onda mu pade na um da razbije broj na sastavne delove.
Počeo je sa tri trojke. To bi značilo da je prvo slovo T. Ali
ispade da je drugo slovo 3, pa kuda je to vodilo? Zadržao je
T, prvu trojku i odlučio da doda jedan. Dobio je TO - do sada
je išlo dobro. Pokušao je sa dva, misleći da pošto ima pet
slova mora da ima pet brojeva koji daju devet, ali to nije išlo.
Kad je dodao tri dobio je TOT, ali do devet je ostalo samo
dva. Pokušao je sa pet i dobio TOR. Tri, jedan i pet davali su
devet… možda - 315.

Odjednom mu sve postade jasno, delimično nerešena
slova i brojevi središe se u njegovom umu. Glava je htela da
mu eksplodira a u ušima mu je zujalo. U groznici od
strepnje, on završi dešifrovanje grupa, sada već sasvim
siguran šta će naći.

- Isuse.

Tu u notesu povezanom u teleću kožu koji je pripadao
velikom trgovcu oružja bila je potvrda o zagonetnom oružju
čije je podatke Nikola otkrio u kompjuteru Avalon Ltd-a.

TORCH 315.
On brzo reši sledeće grupe. Zavali se unazad, zagleda se
u ono što se činilo da su šifre, jedva da je mogao da
razmišlja, srce mu je udaralo kao ludo u grudima. Dakle, on i
Nikola su dobro pogodili. Čitao je sve nekoliko puta kao da
ima mantru pred sobom, a krv mu se ledila:
“Baklja /TORCH/ predviđena za 15. mart na ugovorenom
mestu. Oblast odabrana zbog blizine mete i gustine
naseljenosti. Obezbeđen maksimalni sudar”.

***

Dečak s licem u obliku meseca jeo je banh chung,
tradicionalni vijetnamski slatki kolač načinjen od lepljivog
pirinča. Zbog mešavine ostataka pasulja, luka, svinjetine,
krema kojim je bio filovan kolač, njegov osmeh je bio širi
nego inače.

Nikola se osmehnu dečaku dok su se on i Seiko
približavali pagodi Djak Lam. Sunčevi zraci odbijali su se sa
crepova od plavog i belog porculana kojima je bio pokriven
krov najstarijeg budističkog hrama u Sajgonu. Sazidan 1744.
Djak Lam je obnovljen poslednji put 1900. izbegavši onu
vrstu moderne rekonstrukcije koja je uništila mnoge druge
hramove u Vijetnamu.

Dečak, usta punih banh chung-a, otrča iza starog bo de
drveta koje je dominiralo vrtom ispred pagode. Zakloniše ga
kaluđeri u haljama boje šafrana koji su tokom cele godine
živeli u Djak Lamu. U trenu monasi nestadoše u pagodi.

Nikola i Seiko su bili u oblasti Tan Bin Sajgona, na nekih
deset milja od Čolona, kineske pijace, na kojoj je Nikola prvi
put sreo Bej pre dve noći, a činilo mu se pre čitavog života.
S desne strane pagode bili su veoma ukrašeni grobovi
najistaknutijih monaha koji su živeli ovde.

To je bilo mesto koje je trgovac oružjem Timoti Delakroa
odredio kao mesto sastanka. Sada je bilo šest sati i šest
minuta ujutro.

Nebo je bilo bledozeleno. Ptice u kavezima od bambusa
cvrkutale su i čistile perje. Grane palmi su šuštale dok se
grad budio. Divan miris sveže ispečenih bageta ispunjavao
je vazduh, mešajući se sa mirisom tamjana koji je dolazio iz
pagode u kojoj su statue Bude izrezbarene od drveta u svim
pozama.

Pojanje se dizalo iz dubina pagode dok su monasi
počinjali svoje jutarnje molitve. Mali dečak mljacnu usnama
dok je gurao komade svog lepljivog pirinčanog kolača u
usta.

- Izgovaraju Četiri Budine plemenite istine - reče Seiko. -
Postojanje je nesreća; nesreća je pouzrokovana sebičlukom;
nesreća nestaje kad propadne sebičluk; sebičluk može da se
uništi samo ako se predamo osmostrukoj stazi.

- Da. Razumevanje, cilj, govor, ponašanje, poziv, napor,
obazrivost i koncentracija nalaze se u osnovi Četiri istine.
Veruješ li u to?

Seiko se osmehnu;
- Nema mnogo prostora za radost. zar ne? Život je već
dovoljno okrutan i bez tog mentalnog obruča.
- Da li je to obruč ako vodi ka prosvetljenju?
- Sada govoriš više kao sveti čovek a ne biznismen.
- Ja sam toliko biznismen koliko si mi ti pomoćnica. Mi se
svi krijemo iza maski, Seiko, čak i od samih sebe. Šta misliš
zašto je tako? Da li nam je toliko teško da se suočimo sa
svojim pravim prirodama?
Dečak, kome je možda bilo dosadno jer je nojeo svoj
banh chung, sada se igrao skrivača sa njima, vireći iza bo de
drveta.
- Evo ga - reče Seiko.
Nikola se okrete, ugleda visokog, pogrbljenog čoveka
odevenog u svetli sako, laku košulju i jahaće pantalone.
Njegova kosa boje peska bila je predugačka. Mrsio ju je

vetar. Koža na njegovom uskom, gotovo lisičjem licu izgleda
da je ogrubela i potamnela zbog života u prirodi.

- Jesi li sigurna da je to on?
Seiko klimnu glavom:
- Potpuno.
- Onda u redu, to je to što ti želiš da učiniš…
Ali u tom trenutku Nikola postade svestan pokreta na
periferiji svog vidnog polja. Dečak iza bo de drveta nije
izgleda pojeo do kraja svoj slatkiš jer ga je sada zavitlao
prema njima.
U jednom trenu, zahvaljujući svom oku tanđiana. Nikola
postade svestan svega: crnog četvrtastog predmeta koji
plovi prema njima; Delakroe, koji staje u mirnoj ulici.
reširenih nogu kao kod strelca.
U osećanje krajnje opasnosti umešali si se zvuci i mirisi
ranog jutra u gradu; tamjan je jače goreo, monasi su pevali
svoje sutre, čuo se kašalj motocikala, tandrkanje kamiona sa
obližnje avenije, povici dece, pozivi trgovaca koji su otvarali
svoje prodavnice, oštri krici uznemirenih ptica.
A onda predmet - ne napola pojeden dečakov kolač već
komad crne, sjajne plastike - pogodi trotoar blizu njih.
Delakroina desna ruka se pojavi iz sakoa. U njoj je bio mali
gadžet s kratkom gumenom antenom, kao kod mobilnog
telefona. Nikola skoči na Seiko, da bi je odgurnuo od crnog
predmeta krji je ležao sijajući na trotoaru.
Udari je ramenom i oboje padoše na tlo.
Delakroa pritisnu dugme na gadžetu.
Svet je eksplodirao u sto hiljada komada; udarni talas ph
obori, ceo svet postade beo.

DEMONOLOGIJA

Boga nema;
Njegovo mrtvo lišće se sakuplja,

I sve je napušteno.

Bašo

110°I do 12° S,

Južno kinesko more

Zima 1991/proleće 1992.

Abramanov je bio spreman da umre. Tupoljev-10 je
podrhtavao kao ranjena zver, a zeleno nebo se nadnosilo
nad njnm zbog čega se stomak Abramanova bunio. Prljavi,
sivi oblaci su prolazili a kiša. snažna kao meci, udarala je o
motore aviona.

- Pripremite se - reče pilot Fedorov baš iza njega. -
Delimično sam izgubio kontrolu. Ako ne mogu da je
povratim, grubo ćemo se spustiti.

Spustiće se u visoke, zakovrdžane talase nevremenom
uznemirenog Južnog kineskog mora. Dug put do dole. Suviše
dug. Abramanov zatvori oči i pogleda na uzan, crveni prst
zemlje - Fedorov je rekao da je to Vijetnam - koji mu se sada
u mislima činio mnogo dalje nego što je u stvari bio gledan s
desne strane aviona.

On poče da moli.
Abramanov je bio spreman da umre još pre deset godina,
kada je radio u najvećoj tajni i izolaciji u Arzamasu-16, gradu
atomske trgovine, koji nije bio ubeležen ni u jednu mapu
sveta.
Manje od dve stotine milja istočno od Moskve, Arzamas-
16 je bio, mada se kolaps nacije bližio, i dalje mesto glavnih
laboratorija za nuklearno oružje za ono što je ostalo od
Sovjetskog Saveza. Abramanov, uprkos tome što je bio
Jevrejin, držao je visoki položaj na moskovskom Institutu
atomske energije Kurčatov, gde su ga njegovi drugari
teoričari primali s istom merom zavisti i sumnjičavosti,
uglavnom zato što je bio genije ne samo u atomskoj energiji
već i u nacrtu teorijskog jezika. Njegovo mišljenje je bilo da
nije dovoljno razviti nove oblike atomske energije ako

nemate načine da ih obuzdate i isporučite. Kompjuterska
tehnologija, smatrao je on, jedini je prihvatljnv metod da se
radi sa ovakvim oblicima energije.

- Jevrejin je sjajan - često su govorile njegove kolege.
- Suviše je sjajan - rekao je V.I. Pavlov koga je Centralni
komitet postavio na čelo Kurčatova tokom proleća 1981.
posle delimično gadne čistke. - Mislim da ovakvi Jevreji
dovode u opasnost državu - napisao je u svom izveštaju.
Očigledno, Centralni komitet se složio sa njim jer je u
proleće 1981. Abramanov prebačen u Arzamas-16, a iza
toga je stajao njegov osvetoljubivi pretpostavljeni, poznati
antisemita čije je uživanje utoliko bilo veće jer je smrskao
ljubav koja je upravo počela da cveta između Abramanova i
lepe asistentkinje u Kurčatovu. Nikakvo zvanično objašnjenje
nije dato zašto mu je ugušena karijera u razvoju.
Dok se V.I. Pavlov kikotao zbog Jevrejinovog egzila,
Abramanov, do tada sjajan ali poslušan aparatčik sovjetskog
režima, stigao je u Arzamas-16 sa sopstvenim planom. On
nije bio samo genije na svom polju naprednih nuklearnih
teorija i kibernetike, već je bio i vizionar na makroskali što
se retko kad nađe, sretne među ljudima.
Gotovo deset godina pre nego što će se to dogoditi, on je
već predvideo smrtnu presudu sovjetskog komunizma,
besno deljenje etničkih celina i privredni kolaps svetske
supersile čijn je lider, samo nekoliko godina ranije, obećao
Zapadu: “Sahranićemo vas.”
Abramanov je bio ubeđen da će sahranjen biti Sovjetski
Savez, a on je odlučio da bude prvi koji će staviti venac na
njegov grob. Želeo je samo da bude izdanak države, ali
država koja je postala naduvena od korupcije, najzad ga je
potukla.
Isto tako, to ga je promenilo i tek sada u času smrti
Abramanov je mogao objektivno da pogleda prošlost i da
bude zahvalan.
Po dolasku u Arzamas-16 on je počeo da po fazama radi
na razvijanju oružja i programima poboljšanja u

laboratorijama. Istovremeno je počeo sub-rosa komunikaciju
sa Daglasom Sermanom, kolegom koji je radio u laboratoriji
DARPA. eksperimentalne atomske snage u američkoj državp
Virdžiniji. DARPA je bila skraćenica za Agenciju za napredne
programe odbrane, što Abramanovu nije ništa značilo, sem
da Amerikanci imaju dovoljno novca koliko je bilo potrebno
njegovom kolegi za projekat, dok je on imao sve manje i
manje.

Abramanov je upoznao Sermana, američkog atomskog
teoretičara, na jednoj od međunarodnih konfereicija na koju
mu je bilo dopušteno da ode dok je bio u Kurčatovu. Mogao
je da se sprijatelji sa Sermanov samo zato što su njegovi psi
čuvari iz KGB-a bili obučeni da ga čuvaju da se ne zarazi
mislima iz izraelske grupe.

Sakriti razgovore sa kolegom iz agencija DARPA bilo je za
čoveka Abramanoljevog talenta lako. Danju i noću Arzamas-
16 je emitovao eksplozije telemetrije i drutph transmisija
tako da je Abramanov lako mogao da šalje svoje šifrovane
poruke.

Predmet ove veze Abramanova i Sermana bilo je
stvaranje transuranskih izotopa za šta se do tada smatralo
da postoje samo u teoriji. Sa sve većom strašću on je razvio
prve mogućnosti za nauku u onome što se tada zvalo
Sovjetski Savez. U okviru tih mogućnosti rođei je 114m.

Tupoljev zadrhta još jednom i poče da se spušta u
dugom, brišućem luku prema nevremenu. Nebo, crno i
smrtonosno, udaljavalo se od Abramanova, koji je sada
želeo da proviri kroz oblake i vidi lice božje. Umesto toga on
se iskrivi u svom sedištu, zagleda se niz dugačak, prazan
avion gde su se nalazila, znao je to, dva sanduka sa U-238.
Nije mogao da ne misli na njihovu zlu sadržinu.

Transuranski izotop 114 rođen je u vreloj ćeliji koju je
Abramanov sazidao u Arzamasu-16. Bila je to prostorija bez
prozora sa debelim betonskim zidovima. Materijalom se
manipulisalo preko robotskih ruku, koje su kontrolisane van
vrele ćelije panelom merača, pokazivača, svetiljki kraj kojeg

je sedeo operator. Vrela ćelija je bila opremljena
najosetljivijim kontrolnim sistemom, čak su i obližnji prostori
imala ventilaciju da bi se sprečili visoko toksični komadići
plutona i 114m da ne krenu iz obezbeđene zone.

Već nekoliko godina naučnici su pokušavali da stvore
transuranske izotope - to jest supstance sa većim atomskim
brojem nego što ima uranijum - ali bez uspeha. Izotop 114m
je stvoren tako što je cigla plutonijuma bombardovana
poljem visokog napona neutrona u argonskoj atmosferi. To
se pokušlvalo i ranije. ali Abramanov se setio da ubaci
neutrone pod frekvencijom koja je aktivirala atome
plutonijuma i tako izazvala reakciju.

Primećeno je da se stvara jedan broj elementa 114, ali su
se brzo raspadali zbog svojih malenih poluživota.

Ostao je samo jedan izotop. Abramanov ga je nazvao
114m jer je bio četrnaesti izotop stvoren od početka.
Procenjivao je da se njegov poluživot broji desetinama
hiljada godina. Bilo je i drugih iznenađenja koja su doživeli
Abramanov i njegov tim. Pošto su otkrili da on ima visoku
sekcpju termalnih neutrona, 114m je bio ekstremno moćan
fizijski materijal. A budući da je njegova kritična masa bila
niža i od mase plutonijuma i uranijuma, potencijalna
vrednost mu je išla do neba. Abramanov je računao da bi
ono što je otkrio moglo da bude najmoćniji i najefikasniji
izvor nuklearne energije na zemlji.

Nastavio da eksperimentiše za sebe - savetujući se sa
Daglasom Sermanom iz Virdžinije. Ono što je otkrio
isgovremeno ga je oduševilo i preplašilo i to toliko da nije
smeo da objavi svoja otkrića - čak ni ostatku istraživačkog
tima.

Kad se radilo o ljudskoj rasi, Abramanov nije bio
optimista. Video je kolika je potencijalna opasnost čak i kad
bi jedna cigla 114m pala u pogrešne ruke. Gresi zavisti.
tvrdičluka, ambicije i izazova paradirali su preko pozornice
njegovog uma kao jevtine kurve koje su prostački pokazivale

svoje elementarne odlike. Mogao je da vidi koliko bi i onih
oko njega došlo u iskušenje da iskoristi 114m u lične svrhe.

Činilo mu se da se našao u pećnici koju je sam načinio -
uhvaćen u zamku. Smatrao je nezamislivim da svojim
gospodarima otkrije tajnu transuranskog izotopa. Ne bi
verovao čak ni svojim kolegama u Arzamasu-16; kako je
onda mogao to da preda u ruke Centralnog komiteta u
Kremlju? Sem toga u ovom trenutku nije se znalo ko je na
vlasti i ko će tu ostati dovoljno dugo. Nije bilo načina da se
unište otpaci 114m koji je već stvorio.

A onda, jedne noći, on se probudio iz sna koji mu je
pokazao kako 114m može da bude njegov spasilac a ne crna
sudbina. Mesecima je sanjao o tome da se iščupa iz
Sovjetskog Saveza, ali mu je nedostajalo hrabrosti. Sada je
imao pokretačku snagu jer da pobegne iz domovine sa
opasnim otpacima bio je jedini logičan izlaz iz vrele pećnice.

Radeći noću načinio je dve kutije DU-a tako da su otpaci
114m bili obuhvaćeni sa tri inča teškog metala. Bilo je to
daleko od idealne debljine, ali Abramanov je bio prisiljen da
radi tako jer nije imao vremena i morao je da misli na
prenošenje. Svaki kontejner je bio težak osam stotina funti,
ali on je znao da mora da postoji razdaljina od dve stope
između otpadaka radioaktivnih izotopa. Pomisao na to da se
nađu u blizini terala ga je da se preznojava.

Divlje, tamno more dolazilo mu je u susret čvrsto kao
čelična vrata i tek sada je razumeo širinu svoje ludosti.

Zatražlo je pomoć svog prijatelja pilota, pukovnika u
sovjetskim vazdušnim snagama, koji je kao i Abramanov bio
razočaran u komunizam. Zajedno su smislili svoj odlazak.
Onda je Abramanov stupio u vezu sa Daglasom Sermanom i
rekao mu da će ubrzo krenuti na put.

Fedorov je trebalo da uzme MIG-29 sa dva sedišta i da ga
doveze iz Moskve na vojni aerodrom izvan Vladivostoka. Za
Abramanova, koji je hteo da se dočepa Virdžinije na istoku
Amerike, bio je to veliki put, ali nije imao drugog izbora.

Glavni problem koji je imao Fedorov bio je kako da
izbegne sovjetske i vijetnamske radare: a Abramanov je
morao da se pobrine kako da izađe na kraj sa veličinom i
težinom kontejnera u kojima su ležali smrtonosni otpaci
114m.

Fedorov je bio od dvadesete godina u Sovjetskim
vazdušnim snagama i znao je svaki letački trik. U
Vladivostoku on je preuzeo tupoljev-10. stari transportni
vojni avion, ostao je unutar radarskih polja, a onda je duž
obale spustio avion veoma nisko ispod dohvata radara.
Zatim je uputio alarmantni poziv za pomoć koji će odvesti
sovjetske istraživačke avione na sever dok će oni mirno juriti
na jug.

Otpaci su težili više od tri stotine funti a sami sanduci su
imali više od pola tone. Abramanov i Fedorov su uklonili
rakete vazduh-vazduh i na njihovo mesto stavili sanduke,
upotrebivši automatizovane aparate koji su se koristili za
podizanje bombi.

Na aerodromu u Vladivostoku vladala je takva pometnja
da su sasvim lako natovarili teret u tupoljeo u krajnjoj
tajnosti.

Pošto je znao iz prve ruke kolika je moć avionskih mlaznih
aviona na MIG-29, Abramanov je želeo da nastave let njim.
Ali pokazalo se da je to nemoguće. Pored toga što je morao
da preda MIG-29 komandantu aerodroma, Fedorov je istakao
da bi kad bi kineski ili vijetnamski radari otkrili ratnu pticu
van granica vazdušnog prostora Sovjetskog Saveza, to
dovelo do međunarodne katastrofe nepredvidivih razmera.

Sada u besnom zagrljaju suptropske oluje Abramanov je
želeo da budu u avionu koji bi im svojom velikom brzinom
omogućno bar da izbegnu nevremenu. U tupoljevu koji se
valjao. bili su potpuno u milosti i nemilosti neba.

Prekasno je pomislio na posledice koje će se javiti ako se
dotaknu dva sanduka sa 114m ili - što je bilo isto tako
zastrašujuće - ako bude oštećen njihov oklop DU u
predstojećem sudaru.

Ne mogu da ga obuzdam! - viknuo je Fedorov
pothranjujući tako najgore strahove Abramanova. - Padamo!

Pukovnik otkopča sigurnosne pojaseve, dok je
Abramanov sedeo u svom sedištu, paralisan strahom. Nije
mislio na sebe već na 114m.

- Proklet da si, hajde! - Fedorov je ščepao Abramanova za
letačko odelo i izvukao ga iz sedišta.

Tupoljev je poskakivao kao lud, ponirao je nadole kao da
ga vuče olovna težina. Kiša je udarala po kokpitu
zastrašujućim zvukom. Naleti jakog vetra bacali su avion
gore-dole.

- Moramo da iskočimo! - urlao je Fedorov Abramanovu u
uvo.

Kao u transu, Abramanov je oklevao, ne želeći da se
odvoji od sanduka 114m.

- Naš teret…
- Idiote, odjebi teret! - urlikao je Fedorov bacivši se prema
vratima. - Automatski pilot nas neće držati još dugo. Još
samo trenutak i bićemo suviše nisko da bismo mogli da
otvorimo padobrane!
Fedorov se baci na ogromna vrata za utovar i otvori ih.
Vetar i kiša jurnuše kao ludi, ispunivši kabinu kao rikošetom.
Abramanov je ostao bez daha.
- Sada! - zaurlao je Fedorovo na ivici vrata.
- Ne mogu! Ja…
Ali Fedorov je već pustio vrata za koja se držao i njegovo
telo je isisano iz aviona. Abramanov je posmatrao s velikom
radoznalošću dok se tamni oblik Fedorova prevrtao. A onda
se otvorio njegov padobran.
Tupoljev je podrhtavao i stenjao dok je oluja, sada
puštena u kabinu, pretila da ga rastoči. Kao u snu on je
posmatrao svoje prste kako popuštaju stezanje vrata. Osetio
je iznenadan udar kinetičke energije, kao da su ga ruke
džina udarile u leđa. Bio je zavitlan u srce crne nepogode.
S glavom nadole, dok mu je vetar grmeo u ušima,
skvašen do kosti, on se borio da nađe konopac za otvaranje

padobrana. Video je donji deo tupoljeva kako zjapi daleko od
njega i pitao se kako to da ne može da razluči urlikanje
njegovih motora od jezivog zavijanja nepogode.

Dezorijentisan, nije mogao nikako da nađe konopac za
otvaranje padobrana, poče da ga hvata panika, oseti grozan
ukus u ustima kao da će povraćati. Mislio je na okean, tako
daleko ispod njega, koji se podizao da ga udari i baci u
nesvest. Stomak mu se sledio i gotovo mu popusti petlja.
Onda se njegove šake sklopiše na plastičnim drškama za
otvaranje padobrana i on ih povuče nadole. Iznenadni
prestanak njegovog propadanja ličio mu je na pomoć od
Boga. Kad se ispravio, on izgovori molitvu.

Ispod njega je bilo more a s njegove desne strane kupola
padobrana Fedorova, utešni cvet u neprijateljskom svetu.
Abramanov oseti kako delimično nestaje napetosti koja ga je
držala otkako su upali u nepogodu.

Kad se kasnije sećao ovoga, činilo mu se da je znao delić
sekunde pre nego što će se nešto dogoditi šta će biti. Jezivo
osećanje ga ščepa dok je gledao kako Fedorov klizi u stranu,
udaran snažnim naletima vetra. Gotovo istog trena na
njegovom glavnom padobranu pojavi se poderotina, tamna
usta koja su se kezila, šireći se ludački sve dok se padobran
nije raspao na komade, a Fedorov počeo da ponire užasnom
brzinom u dubinu.

Abramanov je pokušao da vikne, da ga upozori, ali povik
mu je otkinut s usana, izgubljen u besnom zavijanju oluje.

Bio je dovoljno blizu uznemirenom okeanu da bi video šta
se dogodilo Fedorovu kad je udario o površinu. Kao da se
voda podigla uvis da ga sačeka. Abramanov je video
ogromni talas kako se približava, kako juri kroz tamu, demon
staklenih zuba, zver iz košmara, koja podrhtava od besa.
Glava Fedorova se nagnu pod nemogućim uglom dok je
njegovo telo udarilo o ivicu talasa i nestalo u svetu tame.
Prelazak iz života u smrt bio je na tren obeležen mrljom
pocepanog padobrana pre nego što je i on bio usisan u
talase.