Eric van Lustbader -Ploveci Grad

Mlada žena nasu dve šoljice kafe iz automata koji je
stajao na tezgi. Donese mu je. Čaša je bila smeštena u
metalni držač. Vrlo evropski. Imala je široko, ravno lice
radoznalih očiju sa uvek spremnim osmehom. Bila je
spremna za akciju kao da su tri po podne, a ne četvrt do
sedam ujutro.

Zadnji deo kuhinje sastojao se od serije prozora i
francuskih vrata koja su vodila na travnjak pun lepo
raspoređenih gredica sa cvećem. Gredice su bile
raspoređene sa arhitektonskom preciznošću kakva se sreće
u vrtovima zamaka u Francuskoj. Bile su divne čak i usred
zime.

- Veličanstveno, zar ne? - mlada žena priđe Krokeru koji je
posmatrao prazan vrt. - Vrtovi su tako tužni zimi, nekako
melanholični, mislim.

- Ne znam. Nemam dovoljno iskustva sa njima da bih
mogao da imam svoje mišljenje.

Okrenula se prema njemu, pružila mu ruku.
- Zovem se Mari.
Ruka joj je bila hladna i čvrsta. Baš kao što je i očekivao.
- Lu Kroker.
Mari klimnu glavom.
- Dosta je rano za posetu senatoru.
- Imam hitan posao sa njim. Da li ću ga videti?
- Sići će za pet minuta.
Kroker nije znao kako ona to zna niti kako je javila
Dedalusu da je on stigao..
- Biću sa vama za vreme razgovora.
- Jeste li vi njegov advokat?
Nasmejala se.
- Senatoru ne treba advokat. To je on sam.
Pažljivo ju je proučavao. Nije mogao da otkrije da li je bila
naoružana.
- Zar mi ne verujete? Ja sam u federalnoj agenciji.
Senatorovoj agenciji.

- Gospodine Krokeru, plaćaju mi veliku sumu novca da
bih bila sumnjičava. Verujte mi, nije ništa lično.

- Sjajno. Sada se osećam mnogo bolje.
Nasmejala se, duboko i iskreno. Utoliko bolje. On je voleo
ljude sa smislom za humor.
- Dugo ste sa senatorom?
- Suviše sam mlada da bih bila dugo sa njim. Tek godinu
dana.
- Šta je bilo s vašim prethodnikom?
Mari pokaza sjajne bele zube.
- Nije bio tako dobar kao ja.
- Predajem se! - Kroker podiže ruke s dlanovima
okrenutim prema njoj.
- Mari, jesi li zabavljala našeg prijatelja?
- Jesam, gospodine.
Kroker se okrete da bi ugledao visokog, otmenog čoveka
bele kose i dugog uskog lica. Kuhinja, ogromna kakva je bila,
promenila je izgled otkako je on ušao. Nije se kretao kao
starac. Hodao je gipkim korakom mornara koji prelazi palubu
što se ljulja, Bio je malo pognut kao da je svako mesto bilo
premalo za njegovu ličnost. Imao je jasne plave oči, veliki
nos i široka usta. Bio je odeven u pantalone, flanelsku
košulju i mek vuneni kućni ogrtač. Izgledao je više kao
džentlmen-farmer a ne kao jedan od najmoćnijih ljudi u
glavnom gradu.
- Elektronika ga je propustila - reče Mari. - Nema oružja,
nema mikrofona. Čist je.
Dedalus klimnu glavom, onda pruži ruku i steže snažno
Krokerovu.
- Ričard Dedalus, gospodine Krokeru. Vi ste iz agencije.
Dakle, bilo je mikrofona po kući; možda i video-kamera.
- I da i ne - reče Kroker.
- O?
- Činjenica je da me je gospodin Lilihamer angažonao da
rešim ubistvo Dominika Goldonija jer je počeo da sumnja u
nekoga unutar agencije.

Dedalus klimnu glavom.
- Možda je brinuo zbog svog direktora Leona Vaksmana.
U stvari, bio je u pravu. Vaksman je bio greška.
Bila je to izjava veka, pomisli Kroker, jer se pokazalo da
Leon Vaksman nije niko drugi nego Džoni Leonforte za koga
se pretpostavljalo da je umro.
- Ako ste završili s kafom, morao bih da pogledam tenisko
igralište. Ovo vreme nimalo ne pogoduje terenima.
Krenuše sve troje prema vratima.
- Da li je neophodno da Mari ide s nama?
- Posle debakla sa Vaksmanom, plašim se da jeste.
Izađoše u maglovito jutro. Mari je išla nekoliko koraka iza
njih, a njen pogled je skakao sa njih dvojice po okolini kroz
koju su prolazili. Kroker je u daljini video baštovana.
Zaustavio je svoje vozilo za golf i naginjao se nad nekim
zimzelenim žbunom pored jednog kraja ograđenog teniskog
terena.
- Bolje da govorimo o nekim stvarima a da smo sigurni da
nas niko ne prispuškuje - reče senator mada nije bilo jasno
ko bi mogao da ih prisluškuje. Možda su se njegove reči
odnosile na sopstveni elektronski sistem. Ako je tako, to bi
bilo zanimljivo.
- Tražim ženu - reče Kroker - a kako ona radi za agenciju,
ili je radila kad je Lilihamer bio živ, došao sam do vas.
- Njeno ime?
- Vesper Arkam.
Senator je nastavio da hoda veoma živahno, ali Kroker je
video po pari koja je izlazila iz njegovih nozdrva da je počeo
da diše sve teže.
- Kakve je prirode vaš posao sa Arkamovom?
Dedalus izvadi mali palmtop kompjuter, ukuca šifru.
- Rođena je u Potomku, u državi Merilend, pre trideset
dve godine u porodici Maskvela i Boni Harkaster. Diplomirala
je na Jelu, briljantno, dala je doktorat iz kliničke psihologije u
Kolumbiji, a i postdoktorat iz parapsihologije na…
- Parapsihologije?

Dedalus pogleda.
- Da. Ona je Fi Beta Kapa i član Mense.
- Mozgovi.
- Nacionalni geniji.
Kroker se zagleda u Dedalusa.
- Da li se nekada udavala?
Njegov pogled se spusti na maleni kompjuter, ali Kroker
je video da on ne čita s ekrana.
- Jednom, za čoveka po imenu Džon Džej Arkam. Bio je
lokalni biznismen iz Vašingtona. Brak je trajao samo godinu
dana.
- Ipak je zadržala njegovo ime - Kroker se osvrte po
dvorištu. - Senatore, da li su Margerite i Vesper bile kod vas
pre dve večeri?
- Nisu.
- Da li je to istina?
Dedalus odloži kompjuter.
- Možda imam sedamdesetak godina, ali tako mi Boga
neće mi biti potrebna Mari da vas izbacim s mog imanja.
Sam ću to učiniti.
- Samo pitam, senatore.
- Da, da, ostavite to za nekoga ko ima upola manje
godina od mene - okrenuo se prema Mari. - Šta misliš? Har-
Tru?
- Har-Tru - to je bio odgovor koji je senator želeo i ona ga
je dala bez oklevanja.
Kroker je počeo da shvata kakav je ovaj čovek. Izazivanje
jakih emocija bio je samo jedan od trikova. Blisko
posmatranje bilo bi isto tako efektno.
- Nemojte sada da pogrešite. Ja nisam vaš neprijatelj -
reče Dedalus Krokeru. - Želim da nastavite svoju istragu
naročito zbog toga što mi je Dominik bio prijatelj. Ako želite
da govorite sa Vesper Arkam, ja ću to da sredim. Recite mi
samo gde i kada.
- U redu - Kroker još jednom pogleda unaokolo. Mari ga je
posmatrala netremice kao da će se svakog časa pretvoriti u

pobesnelog psa.
Baštovan je završio pregledanje zimzelenog žbunja i

vratio se u vozilo.
- Danas u podne. Telefoniraću vam u 11.45 da vam

kažem mesto sastanka. Hoćete li biti tu?
- Ne. Tada ću biti na konferenciji.
Kroker ga je posmatrao.
- Ako iskreno želite da pomognete Dominiku, vi ćete

prihvatiti moj poziv.
Dedalus pruži Krokeru svoju vizitkartu sa adresom i

telefonskim brojem.
- Recite mojoj sekretarici svoje ime: ona će uraditi ostalo.

***

Mlada Vijetnamka je bila naga. Stajala je na niskoj drvenoj
platformi odevena u svilu boje okeana. Nije bila našminkana.
Imala je samo malo ruža na usnama. Skerletni luk njenih
usana bio je zaprepašćujuće erotski prema bakarnoj boji
njene čiste kože. Noge su joj bile raširene. Ruke je držala na
bokovima. Na telu nije imala ni jedne jedine dlake. Koža joj
je sijala na svetlosti lampi namazana uljem sa mirisom ruža.

Ispred nje je bila druga žena, isto tako naga, klečala je i
držala šake na podu. Glava joj je bila oborena tako da joj je
kaskada tamne kose padala do poda pa nije moglo da joj se
vidi lice.

- Nastavite - reče Rok kao da njima treba ohrabrenje s
njegove strane. Oči su mu bile napola zatvorene, disao je
polako i plitko kao da meditira. Izvan zidova ove zaključane
sobe u Plovećem gradu se obavljao posao, bez obzira da li
sijalo sunce ili sipala monsunska kiša. Nije znao o kakvom je
poslu reč i nije ga se to ticalo. Neka njegov partner vodi
računa o poslu. Stvarnost je bila ovde.

Žena koja je stajala ukloni ruke s bokova, stavi ih na
butine druge žene koja je gledala u Roka. Ona obliza svoje
pune usne dok joj ruke nestadoše između butina druge

žene. Kolena joj se malo saviše dok je milovala drugu ženu.
Rok ih je gledao, oči su mu sijale. zamišljajući šta se zbiva.
Posle malog odmora, žena koja je klečala uzdahnu i vodopad
njene kose poče da vitla napred-nazad po svili.

- Je li spremna?
Žena bez ijedne dlake na telu klimnu glavom bez rečn.
Njene tamne bradavice na dojkama bile su čvrste i isturene.
Rok koraknu na platformu. Osećao je mekoću svile ispod
svojih nagih stopala i napetost u preponama.
On stavi ruke na telo žene bez ijedne dlake.
- Šta je s tobom?
Bilo je teško ostati nepostiđen pred Rokom. Onako visok,
dobro izvajanih mišića, s ramenima dizača tegova. Njegova
kosa, prljavo plava, bila je kratko ošišana s obe strane glave,
a teme mu je bilo izgorelo od sunca. Put mu je bila bakrene
boje zbog čega su njegove plave oči još više dolazile do
izraza. Ta boja koju je dobio zbog bavljenja na suncu nije
mogla potpuno da sakrije ožiljke na njegovim obrazima. koji
su mu ostali od strašnih akni koje nisu lečene na pravi način.
Ali umesto da bude ružan zbog toga, to je samo dodavalo
ponosu njegove pojave, kao da je neki afrički plemenski
poglavica obeležen tradicionalnim tetovažama po licu.
Potreban si mi - njene oči boje mahagonija zagledaše se
u njegove dok je nastavljala da miluje drugaricu. - Pripremi
me.
Rok posegnu prema njoj, raspusti joj kosu, povuče je
nežno tako da joj se glava zabaci unazad. Poljubio ju je, ali
mu se nije dopadalo što nije mogao da se pritisne uz nju, na
zato grubo odgurnu drugu ženu u stranu. Čuo je njen mali
krik od iznenađenja i razočaranja i odmah dostiže vrhunsku
erekciju.
Žena bez ijedne dlake na telu dohvati ga i gurnu između
svojih butina, stegnuvši ga. Ljuljala je izazovno bokovima s
jedne na drugu stranu tako da je on osećao meko milovanje
fine kože po unutrašnjoj strani svojih butina. Krv mu je
ključala.

On onda oseti čudno maženje između nogu. I ne
pogledavši znao je da je druga žena prišla. Bilo je vreme. On
gurnu penis u telo žene bez ijedne dlake, tako snažno da
ona ispusti vazduh iz pluća pa se obavi oko njegovih bokova.

Lizanje se spuštalo niz njegove noge, izazovno, sve
izazovnije, a onda ženin jezik i njeni vešti prsti dohvatiše se
najosetljivijeg dela njegovog tela. Svetlost mu eksplodira
pred očima kad je osetio taj pritisak. Prodirao je sve dublje i
snažnije. Nije mogao da se kontroliše. Za to vreme prsti i
jezik vešte žene dovodili su ga do ludila. To je, ipak. bilo
previše i on poče da urla od zadovoljstva i olakšanja.

Njih troje se srušiše u znojavu gomilu. Osećao je njihov
miris, posmatrao ih dok mu je srce udaralo kao ludo, a dve
žene su savijale svoja tela kao zmije, jezici su im palacali,
zadovoljavale su sada jedna drugu. On oseti da mu penis
postaje sve čvršći. Koristile su ga kao što je on iskoristio
njih, radile su sa njim što su htele, sve što je uvećavalo
njihovo zadovoljstvo, sve do kraja, kad on opet preuze
komandu, gurnuvši ih na leđa i sipajući im svoju spermu kao
da je vino.

Kasnije, sav umrljan njihovim sokovima potonuo je u san
koji, nažalost, nije bio bez snova.

Tamo, na mestu koje nije mogao da imenuje i u vreme
kojeg nije želeo da se seća, otac ga je lovio kroz mračne
iznajmljene sobe, pune truleži, bubašvaba i pacova.

Ne zaboravi da sam ja od tebe stvorio ono što jesi.
Gromki glas njegovog oca odbijao se od prljavih zidova,
postajao sve prisutniji, sve dok se prostorija u kojoj je Rok
bio nije ispunila krvlju u kojoj se on udavio.

Probudio se s takvim užasom da je počeo da urla na
dremljive, nage žene, udarajući ih kao da je poludeo sve dok
ih nije udaljio okupane suzama i krvlju daleko od sebe.

7.

Vung Tau/Vašington/Tokio

Kad je glavni inspektor Van Kit stigao u Lang Ka Ong, ličio je
na samog đavola. Da je bio još malo besniji, para bi mu
izbijala na uši.

- Teško je voditi lični život kad vas ljudi kao što ste vi
izvlače iz kuće u svako doba - reče on Tačiju. To je bilo pre
nego što je video Nikolu i jeknuo. - Ti si loš znak, znaš li?
Okrenuo se ojabunu. - Ako mi ikada budete dugovali uslugu,
kunem se da ću tražiti da mi dopustite da ubijem ovog
čoveka.

- Hvala na upozorenju - reče Tači suvo - držaću to na
umu.

Kosturi kitova naginjali su se iznad njih, tamni i groteskni.
- Moramo li da ostanemo ovde? - Van Kit se osvrte
nervozno oko sebe. - Ja volim da se krećem, naročito noću.
Nikola je sve pažljivo pratio kad su izašli iz hrama i
krenuli duž ulice. Ponašanje ovog čoveka primetno se
razlikovalo od onog kad su se poslednji put sreli, okruženi
njegovim ljudima i njihovim oružjem, kad se činilo da on drži
situaciju pod kontrolom. Šta se promenilo?
- Pre dva dana dogodilo se nešto kao incident - poče Tači
- u pagodi Djak Lam.
- Hriste, kao da ja to ne znam - Van Kit je bio vidno
uznemiren. - Ja sam pod strašnim pritiskom. Vlada zahteva
da nađem vinovnika. Problem je u tome što ja znam ko je to
naredio, a on me plaća više nego što bi vlada ikada mogla.
- Ovaj čovek ovde bio je meta bombe - reče Tači i pokaza
Nikolu. - Sasvim slučajno je preživeo.

- To je najgore po sve nas - kaza Van Kit neraspoloženo.
Baci pogled preko ramena kao da žudi za neprobojnim
prslukom.

- Ko je naredio da me ubiju? - pitao je Nikola.
- Isuse, Rok, naravno.
Nikola pogleda u Van Kita.
- Ko je Rok?
- Vladar Plovećeg grada - jeknu Van Kit. - On je izgradio
prokleto mesto, isekao ga iz džungle i kamena. Sam Bog zna
kako je to učinio, ali novac može da kupi sve što želiš, tako
kažu, a Rok ima toga toliko da ne može dovoljno brzo da ga
troši.
- Ako te on poseduje, zašto nam to govoriš? - pitao je
Nikola. - Ako Rok želi da budem mrtav, treba da me
pogledaš, izvadiš revolver i ubiješ me.
Van Kit pogleda Tačija.
- Da li se ovaj momak šali?
Tači sleže ramenima, a onda reče:
- Kaži mu.
Van Kitove obrve se podigoše uvis.
- Stvarno?
- Stvarno.
Van Kit pogleda Nikolu.
- Ja sam iznajmljen, niko me ne poseduje. Možda sam
kurva, ali još nisam prodao dušu.
Tači zakoluta očima.
- Počinješ da prežvakavaš scenario. Ne, mislio sam da mu
kažeš istinu.
Van Kit se strese.
- Nije mi ugodno ovde. Možemo li nekud da odemo?
To je značilo da će otići na Van Kitov brod, jahtu dugu
dvadeset jednu stopu, sa belom kabinom od fiberglasa,
palubom od tikovine i sjajnim rukohvatima od mesinga. Bila
je to stvar koju teško da je neki policajac - pa makar bio i
inspektor, mogao normalno da sebi obezbedi. Van Kit upali

motor, svetla dok su Nikola i Tači odvezivali jahtu sa mola.
Stigli su je čamcem koji je poskakivao uz bok jahte.

Van Kit ih je odvezao pola milje, sve dok svetlosti Vung
Taua nisu ličile na narukvicu u noći. Onda baci sidro, izvadi
sanduk pun piva. Pili su, sedeći u somotskoj noći, uživajući
što su daleko od svega i svakoga.

- Prava istina je - reče najzad Van Kit - da smo Tači i ja
dve godine radili na tome da se ubacimo u Rokov Ploveći
grad.

- Rok je vlasnik polja maka u državama Šan - reče Tači.
Van klimnu glavom.
- Koliko ja mogu da kažem, on je američki veteran ovde.
Ostao je kad su trupe otišle kući. Kako je u tome uspeo a da
njegovi pretpostavljeni nisu saznali, to je misterija. Možda ih
je ubedio da je mrtav, ne bi bio prvi, mogu da vam kažem.
Možda je samo nestao. Ma šta da je bilo, ovde mu se pruža
sjajna šansa, pa se prebacio u Burmu i sistematski se
uvlačio u trgovinu drogom. Radio je kao najmljeni ubica kod
ratnih generala spremnih da ga slušaju. Ubijao je njihove
glavne rivale, a oni su ga dobro plaćali. Ono što nisu znali
bilo je da je honorar bio samo savez sa Rokom. On nije u
ovim stvarima želeo samo novac, želeo je sam posao.
Van Kit je zamiigljeno srkutao pivo.
- One koji nisu pristali sređivao je.
- Sasvim sam? - Nikola je bio skeptičan.
- Slušaj, čovek je bio monstrum za vreme rata. Ko zna
koliko je ljudi razneo i koliko mu se to dopadalo? Ubijanje
može da postane neka vrsta navike u drugim prilikama. On
je mogao da obavi bilo šta. Sve do danas on nosi
antitenkovski bacač raketa M72. Možete li da zamislite da je
jedna takva zver uperena u vas? Kažu da je čitavu stvar
modifikovao, tako da je još smrtonosnija. Pored goga on je
mudar tip. Priča se da je uništio poslednjeg preostalog
glavnog ratnog generala tako što je ubio njegovu najveću
dragocenost - mladu devojku - i onda ga poslužio gulašom
sa njenim ušima.

- Monstrum je prava reč za njega - složio se Nikola. - Da li
ste bili u Plovećem gradu?

- Ne, ali mislim da sam bio blizu njega. I onda si se ti
pojavio sa svojom kompjuterskom šemom. Rok ju je odmah
prozreo i obeležio te kao metu. Zato sam tako besan na
tebe - Van Kit pljunu preko ograde jahte. - Ne očekuj
izvinjenje. Istresao bih ti mozak. baš kao onoj ženi što je bila
s tobom, da nisam imao prilike da te ispitam i saznam ko si
u stvari i za čim tragaš.

- Izgleda da je isto i s vama.
Tači je okretao pivsku flašu u rukama.
- Reci mi da li ga druga generacija čipova zaista postoji?
- Postoji - reče Nikola - ali je bezbedna u laboratoriji u
Tokiju. Ne bih preduzimao taj ogromni rizik da ga nosim sa
sobom.
- Šta ćemo da pokažemo Abramanovu?
- Abramanov postoji?
- O, da - reče Tači. - On postoji i grozničavo radi u
Plovećem gradu na projektu koji nema veze sa Rokovom
trgovinom droge.
- Rok nije samo u poslovima sa drogom - reče Van Kit - on
je isto tako jedan od glavnih snabdevača sveta ilegalnim
oružjem. Mislim da može da nabavi svako oružje koje novac
može da kupi, koje neko želi iz bilo kog razloga. Oružje
nabavlja od Rusa i Kineza. To oružje je dobro za manje
despote i teroriste, ali veliki momci žele više. Oni igraju da
bi ostali i žele da izbiju na vrh. Oni žele američko oružje, i to
najnovije.
- Tu Rok stupa na scenu - Tači izvuče još jedno pivo iz
frižidera, otvori ga. - On ponekad upadne u - šta? U vojne
rezerve? Pentagon? Fabrike oružja? Ko zna? Stvar je u tome
što je on jedini izvor. Posrednici dolaze do njega i samo do
njega i plaćaju mu vrhunsku cenu. To se događa kad imaš
monopol. Kuda ćete krenuti ako ste prevareni?
- I ako ste dovoljno glupi da se žalite? - Van Kit uperi
kažiprst i palac u njega kao revolver, povuče okidač

- Da li se to dogodilo Vinsentu Tinu?
- Možda - reče Van Kit - ali moja teorija je da je mala
baraba postala suviše gramziva pa je Rok odlučio da on
posluži za primer. U Rokovom poslu to se povremeno isplati.
Sprečava građane da se uznemire.
- Kako vijetnamska vlada doiušta da takvo mesto postoji?
- pitao je Nikola.
Van Kit jeknu.
- Šališ se? Rok je načinio zlatni rudnik za njih od svog
životnog dela. Ploveći grad je dobio svoje ime jer je Rok
uspeo da od njega načini minijaturni grad-državu; on toliko
plaća ključne funkcionere u vladi da oni odbijaju postojanje
nezavisne kraljevine njegovog Plovećeg grada.
Nikola popi pivo, ali odbi drugo. Uprkos brzom oporavku,
dan mu je bio veoma dug i on poče da oseća nagomilane
posledice. U glavi mu je zujalo. Znao je da to samo san
može da izleči..
- Da li je neko od vas čuo za nešto što se zove Baklja
315? - Rekao im je kako je ušao u kompjuter Avalon Ltd i šta
mu je Kroker rekao da to znači. - Govorimo o velikom udaru;
propasti za ono što može da bude veliki broj nevinih
posmatrača.
- Možda Abramanov radi na tome - reče Van Kit.
- Zar on nije kibernetičar i stručnjak za teorijski jezik?
- Tako je - reče Van Kit - ali očigledno nije samo to.
Uznemirujuće glasine su se javile šest meseci posle
nestanka Abramanova, da Rok transportuje ogromne
količine olova i uranijuma 238.
- Znaš li zašto se to koristi? - upita Tači.
- Obično za čuvanje radioaktivnog materijala - reče Nikola
sa sve većim uzbuđenjem. - To bi moglo da bude to. Da li ste
nešto pokušali da saznate o Abramanovu?
- Jesmo i ništa nismo uradili - jeknu Tači. - Govorimo o
Rusiji. Birokrate su suviše zaposlene pokušavajući da prežive
da bi iskopavali biografije bivših građana. Svaki put kad bih

našao nekog manje uznemirenog birokratu, on bi nedelju
dana kasnije bio premešten.

Van Kit je pritiskao gornju usnu praznom pivskom flašom.
- Znaš postoji neko u Sajgonu ko može da pomogne.
Došao je pre četiri dana iz Bangkoka preko Osake, ali prema
njegovom pasošu, on je krenuo iz Moskve. Sećam se
obaveštenja koje je došlo tih dana. Primetio sam ga jer smo
imali malo Rusa u to doba. Ljudi ih ovde mrze, pljuju ih,
psuju, pokušavaju da ih prebiju i opljačkaju. Dobijali smo
dosta pritužbi od Amerikanaca za koje su neki pogrešno
mislili da su Rusi.
- On je, dakle, Rus - reče Nikola. - To ne znači da će on
nešto da zna o Abramanovu.
- Ali, znaće - Van Kit pokaza svoje žute zube cereći se
neprijatno. - Ako je Abramanov nuklearni naučnik, ovaj
čovek će ga znati. On je šef Instituta za atomsku energiju
Kurčatov u Moskvi.
- Šta radi ovde? - pitao je Nikola.
- On u Sajgonu traži samo jednu od dve stvari - Van Kit
ustade upali motor i poče da diže sidro. - Novac ili zgodnu
priliku.
- Možda obe stvari - reče Tači gurnuvši frižider ispod
klupe - to može da znači da je krenuo pravo na Roka i
Ploveći grad.

***

Kroker izađe iz taksija ispred gradilišta. Posle boravka na
imanju senatora Dedalusa vlažni gradski vetar kao da ga je
čistio. Dobro se osećao u buci i prljavštini grada; bilo mu je
dosta senatora Dedalusa i njegovog Džems Bond ponašanja.
Dedalus mora da je bio račun sa znanjem kako da
manipuliše ljudima. Njegova kontrola moći bila je čudesna.
Kroker, čiji je posao bio da proceni ljude u trenutku, nije
znao šta da misli o senatoru. Da li je on bio iskren kako je
pokazivao, ili se krio iza maske sjajne izrade. Da li su Vesper

i Margerite bile tamo pre dve noći kako je Kroker sumnjao ili
je Dedalus govorio istinu?

Kroker zaustavi prvog čoveka koga je video na gradilištu.
- Tražim Džona Džeja Arkama. Rekli su mi u njegovoj firmi
da je ovde.
Radnik pokaza na ispražnjenu poslovnu zgradu.
- On je unutra. Nadgleda postavljanje punjenja.
Mislio je na eksploziv koji će razneti zgradu i srušiti je
bezbedno.
- Krupan čovek, plave kose. Ne možete da promašite - on
pruži Krokeru šlem. - Evo, nosite to dok ste na gradilištu čak
i kad idete da mokrite.
Kroker zahvali čoveku, stavi šlem na glavu i uđe u
zgradu. Nije bilo teško naći Arkama, njegova kompanija za
rušenje bila je najveća u oblasti. Pošto je često bio na
gradilištu, njegovi u firmi su bili navikli da potencijalne
klijente šalju tamo.
Unutrašnjost zgrade je bila jeziva, prazni zidovi, drvene
grede koje pucketaju i metalne šipke što vire iz zidova.
Vazduh je bio pun prašine od maltera i boje.
Kroker prođe kroz đubre dok ne ugleda malenu grupu
ljudi koja se naginjala nad jednim delom poda. Čulo se
zvrndanje bušilice a betonska prašina je sve prekrivala.
Krupan čovek plave kose je naređivao ostalima.
- Gospodine Arkam! - Kroker je morao da vikne nekoliko
puta. Tek kad je bušilica prestala da buši, veliki čovek ga
pogleda.
- Ja sam Lu Kroker - pokazao je svoju značku. - Mogu li da
potrošim malo vašeg vremena?
Plavokosi reče nešto jednome od ljudi i bušilica poče
ponovo da svrdla. Prišao je tamo gde je Kroker stajao i
skinuo par debelih plastičnih zaštitnih naočara, gurnuo je
filter masku niz nos i usta. Koža njegovog lica i ruku bila je
pokrivena beličastom prašinom.
- Nemam mnogo vremena, plašim se. Imam rok do kojeg
ovo moram da završim. A već kasnimo jedan dan.

- Razumem. Neću vas dugo zadržati. Moram da govorim s
vama o vašoj bivšoj ženi.

Arkam ga je gledao jedan tren, odmeravajući ga. Bio je
ogroman, visok možda dva metra. širokih ramena i uskog
struka i bokova. Izgledao je dobro kao bek u koledžu.

Arkam pokaza levo.
- Hajde da izađemo odavde da bismo mogli da
razgovaramo na miru.
Poveo je Krokera kroz ruševinu, napolje kroz vrata sa
strane na sivu aleju s potočićem vode. Daleko na jednom
kraju Kroker je mogao da vidi deo Arkamovog tima koji
postavlja eksploziv.
- Šta želite da znate o Vesper?
- Sve.
Arkam jeknu.
- Onda ste došli na pogrešno mesto. Ja sam je voleo, ali
sam je jedva razumeo.
- Suviše pametna?
- Sranje, možda. Vi znate koliko i ja - Arkam uze cigaretu,
zapali je. Dunu dim, zagleda se s gađenjem u vrh cigarete, a
onda je smrska debelim đonom svoje čizme. - Znam da je
tako. Obrisa čelo rukavom. - Ono što ja mogu da vam kažem
o Vesper može da stane na glavu čiode. Mislio sam da me je
volela na svoj način, mada sam Bog zna koji je to način.
Vidite, ja sam samo bio deo njenog života. Nestala bi
danima, ponekad nedeljama a kad bih je pitao gde je bila,
znate li šta bi mi rekla: “Džej, ja vodim nezavistan život.
Takva sam. Prihvati ili me ostavi.”
On pogleda u svoje noge.
- Na kraju sam to i uradio. Nije mi ostavila izbora, mada
sam siguran da će, ako nju pitate, da vam kaže drugačije -
uzdahnuo je. - Da, ona me je volela, ali šta to znači najzad?
Snguran sam da ne mogu da vam kažem jer je ona još
misterija za mene.
- Možda vam se baš to dopadalo kod nje.

- Da, svakako, kojem čoveku ne bi? Do izvesne mere. Ali
misterija je za nju bila mnogo više od igre, siguran sam u to.
Kad bi se uozbiljila, bila je smrtno ozbiljna. Toliko da me to
plašilo. Nikada se nisam bojao drugog ljudskog bića - on se
osmehnu. - Mislim da je to zasluga toga što sam toliko veliki.
Ali bilo je trenutaka kad me je Vesper plašila.

- Kako?
- Bila je tako pametna - on odmahnu glavom. - U stvari,
pojam pametna ni približno ne difiniše šta je ona. Bilo je
trenutaka kad sam bio ubeđen da me ona tako dobro
poznaje kao da mi je u glavi. A onda, bilo je trenutaka kad je
izgledalo kao - on sleže ramenima - da nije bila svesna da ja
postojim. On baci pogled na sat. - Moram da se vratim na
posao.
Kroker ga pusti da načini nekoliko koraka pre nego što je
pitao.
- Ima još toga, zar ne?
Veliki čovek se okrete prema njemu.
- Nema više ničeg.
- Gospodine Arkam, možda je Vesper u ozbiljnoj nevolji.
- Koliko ozbiljnoj?
- Iskreno govoreći, smrtnoj - Kroker oseti malo kajanja što
na taj način hvata Arkama. Ali nije imao izbora; često nije
imao. Ljudi nisu navikli da ispovrte svoje tajne onima koji su
ih ispitivali, zato je bilo potrebno naći njihovu slabu tačku i
pritisnuti što jače. I ne znajući to, Arkam je otkrio svoju
slabu tačku; bila je to Vesper. Uprkos onome što se desilo
među njima, ma šta da je to bilo, on je još bio zaljubljen u
nju.
Arkam se vratio tamo gde je stajao Kroker.
- Pazite, šta ako ima više? Kako to može sada da joj
pomogne?
- Moram da je razumem, gospodine Arkam. Ona je još
nevina dok se ne dokaže drugačije. Što je bolje budem znao,
veće su mi šanse da je na kraju spasem. Želite da joj se
pruži ta šansa, zar ne?

Arkam stavi ogromne ruke u džepove, klimnu prema
Krokerovoj biomehaničkoj ruci.

- Dobar rad. Da li vas dobro služi?
Kroker se osvrte oko sebe, izvuče staru polugu iz đubreta
nabacanog uz stranu zgrade. On je zaglavi u metalnu
rešetku, pa ščepavši je biomehaničkom rukom poče da je
savija. Poluga se savijala sve više dok nije dobila oblik slova
V.
- Sjajno. Ali mislim da bi vam ipak bilo draže da imate
pravu ruku.
Bilo je jasno po načinu na koji je Arkam to rekao da je on
izgubio nešto isto tako dragoceno kao što je ruka. Možda je
to dobro, mislio je Kroker. Biće lakše ako misli da imamo
nešto zajedničko.
Arkam se osvrte oko sebe, kao da je brinuo da ga neko
ne čuje.
- Sranje - reče tiho. Onda podiže glavu, pogleda Krokera
pravo u oči i poče. - jednom kad je nestala, bio sam tako
izbezumljen da sam pokušao da je nađem. Otišao sam u
kuću njenih roditelja.
- Kod Harkasterovih.
Arkam klimnu glavom. Kapljice znoja pojaviše se na
njegovom šlemu i počeše da klize kao suze po metalnoj
površini.
- Nisam znao šta da očekujem, zato što je Vesper malo
govorila o njima. Nije nikada bilo govora da idemo kod njih.
Za Uskrs, Božić ili Dan zahvalnosti. Uvek smo provodili
praznike s mojom porodicom i izgledalo je kao da je srećna
što je tu. Ipak, nisam bio spreman na ono kako su me
dočekali njeni roditelji. Videlo se da su neprijateljski
raspoloženi. Rekao sam im da sam Vesperin muž i u jednom
trenutku mi se činilo da će njen otac skinuti pušku sa zida.
Onda mu je njegova žena stavila ruku na mišicu. Lice mu je
bilo bledo. Pitala me je šta želim i ja sam rekao da tražim
Vesper. Znate li šta je njen otac rekao, gospodine Krokeru?

Rekao je: “Zašto si došao ovamo?” Možete li da zamislite da
roditelj tako nešto kaže za svoje dete?

Arkam je bio zaprepašćen kao da je ponovo preživljavao
taj dogaćaj.

- Vesperina majka je rekla: “Naše dete više ne živi ovde.
Prošlo je otada mnogo godina.” Oni je nisu nazinali njenim
imenom. Oni su je najurili, razbaštinili. Nisu hteli ništa od
nje. Video sam da je srce njene majke još slomljeno ali otac
je bio kao kamen.

- Šta se dogodilo?
- Ona je bila usvojena… i bila je lezbijka, ili bar
biseksualna - jedva je to istisnuo iz sebe i Kroker je bio
svestan koliko mu je to teško palo. - Kad su Harkasterovi to
saznali. poludeli su.
- Kad se to dogodilo?
- Prema gospođi Harkaster kad je Vesper bila u srednjoj
školi.
Zvono na uzbunu zazvoni u Krokerovoj glavi.
- Interesuje me nešto. Vesper je veoma obrazovana - Jel,
Kolumbija, postdiplomske studije. Za sve to školavnje
trebalo je mnogo novca. Očigledno da ga nije dobijala od
mame i tate. Odakle joj novac?
- Otišla je u Njujork, počela da radi za kandidata
demokrata za gradonačelnika. Znate Vesper, kad se jednom
našla unutar organizacije, našla je načina da je otvori kao
cvet.
- Ali ono što je tu dobijala ne bi bilo dovoljno da joj plati
školarinu u običnom koledžu, a kamoli na Jelu ili Kolumbiji.
Arkam klimnu glavom.
- Jednom mi je rekla da je imala mnogo sreće. Kandidat je
izabran. Bio je toliko impresioniran njom da ju je preporučio
fondaciji koja je pomagala studentima kojima je to bilo
potrebno. Da li je opet lagala? Nije mogla toga da se
oslobodi, znate - bol ovog čoveka za bivšom suprugom
mogao je gotovo da se takne. Krokeru ga je bilo žao. On
nikada neće prestati da tuguje za svojom bivšom ženom.

- Recite mi da li znate ime te fondacije?
Arkamovo lice se nabora od razmišljanja.
- Akton? Andover? Sećam se da je počinjalo sa A, baš kao
moje ime - on pucnu prstima. - Avalon\ Tako je! Kao kod
kralja Artura.
Kroker je bio zaprepašćen na tren. Avalon Ltd bilo je ime
međunarodnog koncerna za trgovinu oružjem. Bilo je to i
ime fondacije koja je obezbedila Vesper višegodišnje visoko
obrazovanje. Da li je to bila samo koincidencija? U
Krokerovom svetu koincidencija nije postojala. Da li je
Dedalus krao od sopstvene organizacije DARPA i bogatio se
trgovinom preko Avalona Ltd?
- Gospodine Krokeru, ona nije loša osoba - reče očajnički
Arkam. - Njoj su se dogodile loše stvari. To nije ista stvar zar
ne?
- Ne, nije.

***

Ušiba je otišao da se nađe sa Tecuom Akinagom, ojabunom
Šikei klana. Pošto je saznao za njegovu tajnu vezu sa Akirom
Čosom, ovu odluku je teško doneo. Ali Jošinorijevo otkriće da
je Čosa angažovao Tačija Šidarea, novog ojabuna Jamauči
klana, da bi uništio Nikolu Lajnira, nije davalo Ušibi da bira.

Bila je istina da Ušiba nije verovao da će bilo ko - a
najmanje Čosa željan osvete - uspeti da obori takvog čoveka
kakav je Nikola Lajnir. Ušiba nije verovao ni u jedan od
Čosinih argumenata za Lajnirovo uklanjanje. Ne da oni nisu
imali vrednost - daleko od toga. Ali Ušiba je dovoljno dobro
poznavao Čosu, da bi shvatio da će kao osuđeni, ludi Tomu
Kozo, koji je pokušao da ubije Lajnira na dan Nove godine,
on imati ličnih razloga da vidi Lajnira uništenog. Krajnja
istina je bila da Ušiba nije verovao u ličnu osvetu.

U svojoj kao živog dugoj borbi protiv Amerikanaca, Ušiba
je pokušao s promenljivim uspehom da se seti bolnih

trenutaka ove opsesije. Jasno je bilo da su oni koji su
odabrali moralnost da bi sledili svoju viziju bili osuđeni.

Tomu Kozo i Čosa mu odmah padoše na um. Mora da
postoji apsolutna moralnost. verovao je Ušiba.

Posle neuspeha sa Kozoom, Ušiba je mislio da je Čosa
shvatio svoju lekciju. Ali ovaj je bio tvrdoglav; štaviše on je
još ima arogantnost mladosti kojoj je glavna iluzija bila da
smrtnost i propast mogu da se drže na odstojanju samo
snagom volje. Ušiba je mogao da otkrije samo opasnost u
takvom kavaljerskom stavu i nije želeo da bude ubačen u
vrtlog koji će se svakako stvoriti zbog Čosinih neodgovornih
akcija.

Ušiba je gledao kroz tamno staklo na prozoru svojih kola,
ali nije video ništa od obilja Omotesaidoa, jedne od lepih
tokijskih avenija. Umesto toga on je nastavio da gleda u
dubinu, misleći na Čosu i Akinagu i koliko se unutrašnji savet
promenio od pokušaja da se uništi kaišo i da se Okami prisili
na progonstvo.

Tecuo Akinaga je rukovodio mnogim velikim poslovima u
Tokiju, ali njegovi favoriti su bile njegove manje kompanije.
On ih je množio kao cvrčke širom grada. Sada ga je
interesovao Veliki beli čovek.

Ušibina kola stadoše a da on to nije ni osetio. On izađe
kad mu vozač otvori zadnja vrata. Pokuša da izbegne grč
koji mu je razdirao stomak kao da ga je pokvario hranom.

Taj određeni Veliki beli čovek je bio u Harađuku, blizu
hrama Meiđi. Ušiba pređe trotoar i uđe u prodavnicu.
Naravno, Veliki beli čovek nije bila samo prodavnica. Bio je
to diskretan servis za pranje specijalizovan za muško donje
rublje. Za mesečnu nadoknadu gazda je primio ključ jedne
obične kutije, koja je imala veličinu i oblik poštanskog
sandučeta. Gazda je naplaćivao sto jena po kutiji. Mušterija
bi se vraćala četrdeset osam časova kasnije i rublje bi bilo
oprano i ispeglano. Akinaga je rekao da mu posao cveta
naročito otkako su sve češće ljudima krali rublje koje se
sušilo na terasama i u dvorištima.

Ušiba i Akinaga su razgovarali u zadnjoj prostoriji Velikog
belog čoveka. Miris deterdženta i belila ispunjavao je vazduh
a od mašina koje su radile uz zveckanje podrhtavao je pod.

Akinaga, koji je izgledao posebno napet, nasu obojici čaj.
Sedeli su na niskim stolicama a između njih je bio stočpć
kratkih nogu. To malo nameštaja bilo je modernog japanskog
dizajna i izrade i što je bilo tipično nameštaj je odražavao
japansku senzibilnost i evropsku privlačnost.

Na stočiću je bio telefon i poslužavnik sa slatkim
bombonama koje su bile tu da se suprotstave krajnjoj
gorčini tacha zelenog čaja. Dva čoveka su pili čaj bez reči,
svaki obuzet ritualom, užinajući u dva krajnja ukusa u svojim
ustima. Kad su završili, mlada žena koja je unela čaj raščisti
sto.

Kad su ostali sami, Ušiba reče:
- Treba o nečem hitnom da porazgovaram s vama.
Akinaga malo nagnu glavu, jedini znak kojim je otkrio
svoje iznenađenje.
- Počastvovan sam da ste došli do mene, daiđine - rekao
je s velikom odmerenošću.
- Nedavno sam obavešten da je Čosa krenuo čudnim
putem.
- Čosa je često neobazriv i tvrdoglav kad su lične stvari u
pitanju - Akinagino mrštenje se malo smanjilo kao da je
govorio o nemirnom detetu. - Šta je sada uradio? Izgledao je
kao da će od njega tražiti da promeni bebi pelene posle
iznenadne neprilike.
- Izgleda da je zatražio pomoć novog ojabuna, Tačija
Šidarea da bi zadovoljio svoju želju da uništi Nikolu Lajnira.
Da je Akinaga mogao da opusti vilicu od zaprepašćenja to
bi sada uradio. Umesto toga on se samo još jače namršti
tako da se između njegovih očiju pojaviše vertikalne bore.
- Da. To je bila najluđa odluka koju je neko mogao da
načini. Upozorio sam ga da to ne radi posle našeg
poslednjeg razgovora. Ali izgleda da Čosa nije razuman
čovek kad je reč o Nikoli Lajniru.

- Očigledno nije - reče Ušiba. - Da li je Šidare toliko
ranjiv?

Akinaga sleže ramenima.
- Nesumnjivo. On je pametan, ambiciozan, ali mlad.
Njegov mentor je bio ojabun iz Kumamotoa. On ne može da
ima moć koju je Kozo imao pre njega i biće mu potrebno
neko vreme da se učvrsti. Bilo bi lakše kad bi se on složno
da ujedini svoj klan sa Čosinim na savetu. Imao bi odmah
pristupa Čosinim vezama i uticaju. Mislim da mu je to Čosa
ponudio - Akinagine koščate ruke okrenuše se na stolu. -
Biće mu potrebno neko vreme da shvati da su ga lagali. Ali
do tada će biti prekasno. On će prepustiti suviše kontrole
Jamaučija Čosi.
Bol u Ušibinom stomaku je bio tako jak da je morao
čvrsto da ga pritisne ispod stola.
- Mikio Okami je postavio unutrašnji savet upravo zbog
toga da se takvo otimanje moći ne bi moglo da dogodi -
rekao je. - Položaj kaišoa je ustanovljen da bi se stalo na kraj
stalnim teritorijalnim ratovima između glavnih ojabuna.
Sada se čini, kad nema Okamija da ih drži u redu, da će opet
izbiti rat.
- Neće, ako se ja pitam. Moraćemo da se ponesemo sa
Šidareom i Čosom, ali odvojeno.
Ušiba klimnu glavom, priklonivši se neizbežnom.
- Došao sam do istog zaključka.
- Sada sam još više zadovoljan što ste došli do mene sa
tom stvari - reče toplo Akinaga. - To je zaista hitno.
Razmislio je jedan tren. - Evo šta ja predlažem. Dajte da se
ja obračunam sa mladim Šidareom. Plašim se da ako
počnem da se preganjam sa Čosom u ovom delikatnom
trenutku, da će on lako zauzeti neprijateljski stav. Ako je
usred otimanja moći, biće paranoičan zbog bilo kakvog
ispitivanja drugog ojabuna unutrašnjeg saveta.
Ušiba nije bio zadovoljan, ali nije ništa rekao. To nije bilo
njegovo mesto. Dok je bio poštovani stariji član Godaišua,
bio je samo savetnik i ujedno mirotvorac u unutrašnjem

savetu. Nadao se da će Akinaga da se ponese sa Čosom jer
se njemu nije dopadala ideja da to uradi sam. S druge
strane, bio je besan što je Čosa nastavljao putem koji može
da uništi čitav Godaišu. Kako je Čosa mogao da izda
poverenje koje je Ušiba smatrao svetim? Bar je trebalo da se
posavetuje sa Ušibom pre nego što ubaci svoj plan u igru.
Nije bilo važno što je Čosa možda znao kakav će biti
daiđinov odgovor. On nije želeo da se ljuti.

***

Kad se Kroker vratio u hotel, uverio se da se Margerite nije
pojavljivala. A nije se ni odjavila. On je uzeo ono što su mu
poslali iz agencije. Čekalo ga je na portirnici.

On se pope liftom na sprat ispod svog i uputi se
hodnikom do Margeritine sobe. Pogledao je na oba kraja;
hodnik je bio prazan. On izvadi alatke i poče da radi na
bravi, otvori je bez problema.

Soba je bila potpuno čista. Dve čokoladne bombone
punjene pepermintom zavijene u zlatnu foliju ležale su na
jastucima kreveta u kojima niko nije spavao. Tu je bila i
odštampana ponuda rum servisa za doručak. On uđe u
kupatilo. Sapuni su bili neodvijeni, a rolna s toalet papirom
netaknuta. Ništa nije korišćeno. On se vrati u sobu i priđe
ormanu. Nije bilo prtljaga. On izvuče stolicu pored stola,
sede zamišljeno na nju.

Margerite nije ovamo dolazila; njen prtljag nije bio donet
uprkos činjenici što je on video Dedalusovog vozača
limuzine da ga istovaruje pred hotelom. Vozač ju je prijavio.
To je moglo da znači samo jednu stvar: Margerite je znala da
je prate od trenutka kad se njegov taksi zaleteo za
limuzinom koja je grabila prema aerodromu.

On izađe iz sobe, uđe u lift. Kad se našao u svojoj sobi,
ispljuska lice ledenom vodom i pozva rum servis. Onda leže
dok mu nisu doneli hranu. Imao je još dva sata pre nego što

je trebalo da pozove Dedalusovu kancelariju da bi ugovorio
sastanak sa Vesper.

Zatvorio je oči ali srce mu je udaralo tako jako da je
morao da sedne i počne da diše duboko i lagano. Um mu je
bio ispunjen Vesper. Što je više znao o njoj sve više mu se
činila očaravajućom - i opasnom. Izgledalo je da je ona bila
Dedalusova ženska od trenutka kad je kročila na Jel s
novcem koji je dobila od Avalona. Činilo mu se da Godaišu
poseduje Avalon. Ali šta je ona tražila u Morgani? Da li je
postojala veza između dve firme?

On obliza usne; bile su slane. Tada je shvatio da je u
nevoljn. Zbog razmišljanja o Vesper Arkam, oblio ga je
ledeni znoj. Nije mu se to desilo otkako je ubio prvo ljudsko
biće u životu, jednog narkomana koji je povredio njegovog
partnera polugom, udarivši ga snažno po temenu. Bio je
tada početnik. Otada je prošlo mnogo godina.

Doneli su hranu. Halapljivo je jeo i pregledao dvanaest
stranica s brojevima koji su u poslednja tri meseca zvani iz
Morgane, a koje je dobio od telefonske kompanije.

Nije znao šta traži, ali ma šta da je to bilo, on to nije
našao. Nije to bilo ništa neobično. Nije bilo poziva senatoru
Dedalusu, predsedniku ili bilo kome ko je bio u vezi s
organizovanim kriminalom. Zanimali su ga pozivi koji su se
ponavljali u jednom mesecu i od meseca do meseca. Bilo je
dosta takvih brojeva, nijedan nije bio nešto značajniji: bili su
to dostavljači robe, prodavci vina, hemijske čistionice i
slično. Sve ono što ste mogli da očekujete u bilo kojem
legalnom poslu. Ipak, serija poziva jednog broja u Londonu
privuče mu pažnju. Bio je to broj telefona Melori firmi u
Hamersmitu. Možda to nije bilo ništa, ili…

Kroker baci pogled na sat. Sada je bilo kasno popodne u
Londonu. On podiže slušalicu, uđe u jednu prekomorsku
liniju, okrete broj.

- Melori - javi se jasan ženski glas s engleskim akcentom.
- Zdravo, ovde Filip Marlou. Ja radim za Morganu. Upravo
sam počeo. U stvari, rečeno mi je…

- Sačekajte malo. hođete li?
Tišina, a onda pitanje:
- Marlou? Filip Marlou, američki detektiv? - bio je to sada
krupan bariton sa srednjeatlantskim akcentom,
kombinacijom engleskog i američkog.
- Tako je, ali niko nas ne zamenjuje - Kroker pokuša da se
nasmeje.
- Nikada nisam čuo za vas, Marlou. Šta kažete kad su vas
angažonali?
- Nisu - reče Kroker i okači slušalicu. Buljio je u telefonske
brojeve. Dakle, Melori firme su bile na neki način povezane
sa Morganom.
Odjednom mu pade na um da pregleda disketu koju mu
je dala žena za koju je verovao da je Vesper. Telefonski
brojevi su se slagali, samo što nije bilo broja Melori firmi.
Ona je falsifikovala materijal. Mudra cura, ali izgleda da nije
bila dovoljno mudra.
On pojede hranu, a onda uze karticu koju mu je Dedalus
dao, okrete senatorov broj telefona u kancelariji.
Sekretarnca mu reče da senator još nije došao, ali ju je zvao
i rekao joj je da će on da se javi. On joj kaza mesto gde će se
naći sa Vesper, pa onda spusti slušadicu, duboko zamišljen.
Kuda je senator krenuo kad je Kroker otišao?
Zastao je pred portirnicom, zatražio da mu odmah naruče
iznajmljena kola. Onda uze taksi do Dipon serkla. Prošetao je
pored nekoliko blokova do Filips muzeja. To je nekada bila
kuća Dankana Filiisa, naslednika kompanije čelika Džons i
Laflin. Kuća je postala muzej za impresionističke i
postimpresionističke slike 1921. godine.
Kroker je stajao ispod najčuvenijeg dela Filipsove
kolekcije Renoarovog Ručka na brodu, koje je Filips imao
sreće da kupp za 125.000 dolara 1923. godine. Scena je bila
sočna i živa, kao što su najbolja Renoarova dela, naslikana
raskošnim letnjim bojama. Mišićavi muškarci su bili muževni,
žene koketne, spremne na flert i zabavu. Sve je bilo kako
treba da bude.

Kroker se izgubio u slici. Za njega u tom trenutku ona je
postala predmet meditacije i komentar napetog savremenog
života kojim je on živeo, a život mu je bio pun himeričnih
ljudi kao što su Margerite, Vesper, Dominik Goldoni i Čezare
Leonforte koji su bili daleko od toga da mogu da budu
tradicionalno klasifikovani.

On najzad postade svestan da vreme prolazi. Podne je
davno prošlo, a od Vesper ni traga ni glasa. On je hodao
muzejom, tek marginalno svestan umetničkih dela koja su
visila na zidovima. Čekao je deset minuta u ulaznom holu,
onda još pet na stepeništu. Nebo je još bilo mračno i
oblačno, ali bar se magla pretvorila u kišu, ili još gore, sneg.

Zaustavio je taksi u 12.35 i vratio se u hotel deset minuta
kasnije. Njegova iznajmljena kola su čekala i on brzo popuni
formulare, predade kreditne kartice i uze ključeve.

Pre 13 časova bio je na putu prema kancelariji senatora
Dedalusa. Zapao je u užasnu saobraćajnu gužvu. Bilo mu je
potrebno još jednom da vidi senatora i sada se potrudio da
Dedalus ne bude upozoren unapred. Vesper se nije pojavila i
za to je moglo da bude bezbroj razloga. Možda nije htela da
dođe, ili joj možda nije predata poruka. Dedalus je rekao
Krokeru da će biti u kancelarijn - da li mu je to rekao?

Kroker buljeći u kola ispred sebe razmišljao je o njihovom
razgovoru. Dedalus je samo rekao da će biti na sastanku. a
onda je pružio Krokeru karticu s telefonskim brojom
kancelarije. Kroker je pomislio… Sranje!

Mogao je da se kladi da je dobri senator još bio kod kuće,
duboko utonuo u probleme sastanka… s kim?

Kroker skrete na sledećem signalu, krenu van grada.
Stigao je na imanje Dedalusa Meklina nešto pre dva sata.
On skrete na granitni prilaz, pa zaokrenu na krivini preko
travnjaka kroz drveće. Tu ugasi motor, izađe iz kola i pođe
prema palati.

Magla se proredila i po tlu su se videle čudne senke.
Trenutak kasnije sinu sunce kroz oblake i pojavm se plavo
nebo. Napred je mogao da vidi baštovana sa njegovim

kolicima za golf. Kroker se automatski sakri iza drveta, pa
poče u luku da obilazi baštovana.

Nije ga ispuštao iz vida dok je išao iza žbunja i drveća.
Baštovan zastade i obrisavši čelo rukavom skide kapu. Kosa
kao zlato sinu na suncu. Bila je zakačena visoko na
baštovanovoj glavi. Kroker koji je sada prišao bliže krio se
iza drveća. Išao je obazrivo prema kolicima za golf.

Baštovan okrete glavu, kao da je kao jelen osetio
nepoznati miris. Krokerovo srce preskoči jedan udarac. Oči
jake plave boje, linija nosa i ta nezaboravna boja kose.
Ukoliko nije halucinirao zbog nedostatka sna i pokvarene
hrane, baštovan senatora Dedalusa bila je Vesper Arkam.

8.

Sajgon/Vašington

Kako se pokazalo, nije bilo teško naći Rusa sa Kurčatov
instituta za atomsku energiju. Van Kit im je iz svoje
kancelarije rekao da je on smešten u bolnicu Čo Rej šest sati
pre nego što su se Nikola i Tači vratili u Sajgon iz Vung Taua.
Naravno, došli su sa Seiko, ali glavni inspektor to nije znao.

Rus, koji se zvao V.I. Pavlov, donet je na hitno odeljenje
bolnice u isto vreme kad su se Van Kit, Nikola i Tači sastali
na palubi inspektorovog jedrenjaka. Proveo je sedam sati u
operacionoj dvorani.

- Šta mu se dogodilo? - pitao je Nikola telefonom.
- Mnogo šta.
Nikola je čuo kako šuškaju papiri i znao je da Van Kit
prelistava službeni izveštaj.
- Hirurzi su puna tri sata vadili olovo iz njega: sledeća tri
sata su tragali za metkom za koji su pretpostavili da mu je
ušao u bazu mozga. Očigledno mu se na putu našao vrh
kičme. On je sasvim paralizovan, i možda se uopšte neće
povratiti. Mislim da bi bilo najbolje da odmah dođete ovamo.
Ja ću odrediti jednog od svojih ljudi da vas provede kroz
crvenu traku. Javljajte mi se.
Bolnica Čo Rej je bila na bulevaru Ngujen Či Tan u Čolonu.
Bila je dobro poznata širom Vijetnama kao odlično
opremljena sa mnogo lekara koji su govorili engleski. Mada
bi jedva mogla da zadovolji zapadnjačke standarde, govorilo
se da onaj ko u nju uđe ima dosta šanse da iz nje izađe
zdrav.
Deseti sprat je bio određen za strane pacijente. Tu ih je
sačekao Van Kitov narednik. Proveo ih je pored bolničarki

koje su se bunile, pored doktora i obezbeđenja bolnice.
Soba je bila musava i isflekana kao papir izbledeo na

suncu. Kad su ušli, Nikola je pomislio da su zakasnili. V.I.
Pavlov je ležao na krevetu, s puno cevčica, ispod šatora, beo
kao zid. Usne su mu bile ljubičaste, a dizanje i spuštanje
njegovih pluća jedva se primećivalo. Bio je krupan čovek.
Vreme je pretvorilo mladalačke mišiće u debele naslage
sala. One su sada visile sa njega kao džakovi vezani za
motku.

- Stvarno su ga sredili - Tači obiđe oko kreveta kao bokser
koji odmerava svog protivnika.

- Ma ko da su.
- Znate za Ruse u ovom delu sveta…
- Metak u bazu mozga nije specijalnost uličnih
kriminalaca. Nož u stomak ili čarapa puna novčića u
slepoočnicu su ono što liči na njih. Nikola izvuče drvenu
stolicu i sede pored Rusovog kreveta.
- Potrebni su nam neki odgovori od dr Pavlova.
Tači, koji je posmatrao monitore, reče:
- Mislim da on nije baš pri punoj svesti.
- Biće - reče Nikola, nagnu se unapred i skloni plastični
šator za kiseonik. Jedan njegov deo je bio svestan da ga Tači
posmatra, a drugi je već bio duboko u Tau-tau, koncentrišući
se na V.I. Pavlova. Nikola se gotovo trgao u trenutku kad je
projektovao svoju psihu. Rus je bio u skoro nezamislivim
bolovima. Nikola obavi čoveka snagom svog ki. Onda s
metodičnom preciznošću mikrohirurgije, on je radio na
pretrpanim receptorima bola, popravivši njihovu mogućnost
da prenesu prave poruke mozgu. Na taj način on je naredio
proizvodnju endorfina i nukleopeptida što će naravno
prirodno smanjiti bol do podnošljive granice. Onda je udario
o zid.
Ne prekidajući vezu, on reče Tačiju.
- Postoji težak narkotik u njegovom sistemu; mislim da je
morfijum.
Tači klimnu glavom.

- To sam i očekivao. Dok god je to u njemu, neće nam
mnogo koristiti.

- Mogu da učinim nešto s tim - reče Nikola i pojača svoju
vezu s Pavlovom. Boje u sobi sinuše, onda potamneše kao
da je svetlost usisana. Oblici su skakali i pojavljivali se dok je
Nikola, duboko zaronjen u Tau-tau, menjao misli u dela.
Tama je pulsirala oko njega, a vreme, zver sa deset miliona
očiju, kao da je bilo sputano i vezano za zemlju. Nikola poče
da manipuliše životom na ćelijskom nivou.

Morao je povremeno da se dobro napne da bi bio siguran
da se hemija Rusove krvi menja dok je on izvlačio morfijum
iz njegovog krvotoka. Bila je to opasna procedura. On je
hipermetabolizovao morfijum - drugim rečima ubrzao je
njegovo menjanje. Da je išao suviše brzo, on bi preopteretio
sistem limfi i bubrega kod Pavlova i pacijent bi utonuo u šok.

Pavlov je jeknuo, glava mu se kretala s jedne na drugu
stranu na vlažnom jastuku.

Tači privuče svoju stolicu malo bliže. To grebanje natera
Rusa da otvori oči. Bile su plave, podlivene krvlju, a
beonjače su mu bile žute kao soba u kojoj su bili.

On reče nešto nerazumljivo. Nikola mu dade vode. On je
pio buljećn u Nikolu i Tačija.

- Jeste li vi lekari? - reče na vijetnamskom.
- Ja sam hnrurug koji vas je operisao - reče Nikola. - A ovo
je dr Van Kit, upravnik bolnice.
- Ti na Japanca - reče Pavlov nejasno.
- To je moja nesreća - odgovori Tači. - Možete li da nam
kažete šta vam se dogodilo?
Pavlov zatvori oči i za trenutak je Nikola mislio da će ga
izgubiti. Puls mu se ubrzao, krvni pritisak je porastao. Nikola
ga obavi toplinom pa reče: - Biće vam bolje za tren.
Pavlov poče sporije da diše. Otvori oči i pogleda ih nemo.
Nikola je naslućivao šta mu se mota po mislima.
- Naravno, policija je zainteresovana za vaš slučaj.
Policajci su pspred sobe. Veoma su željni da porazgovaraju s
vama.

Na debelim obrazima Pavlova pojavi se znoj, ali niko se
ne pomače da ga obrpše.

- Ne smete da ih pustite da uđu - reče Pavlov drhtavim
glasom.

- Ne brinite za to - Nikola potapša njegovu ruku. - Neću
dopustiti da vam se dogodn bilo šta. Suviše sam se
namučno da bih vam spasao život.

Iznad njih dvojice Tači je odmahivao glavom.
- Ne znam, mene pritiska glavni inspektor sajgonske
policije. Ne znam da li ću moći…
- Ali morate! - reče oštro Nikola pa se okrete prema
Tačiju. Onda opet usmeri pogled na pacijenta. - Da li ste
razumeli šta je hteo da kaže dr Van Kit?
- Šta da radim? - šapnu Pavlov. - Ne mogu da razgovaram
sa policijom, ne mogu.
Tači se preteći nagnu preko kreveta.
- Plašim se da nećete imati drugog izbora…
- Sačekajte! - Nikola diže ruku. - Doktore, možda postoji
način. Ako dr Pavlov nama kaže šta se dogodilo, možda
ćemo uspeti da se dogovorimo s policajcima. Njegovo stanje
je kritično.
Tači je odmahivao glavom.
- Ne znam. To nije io pravilima…
- Ja ću da vam kažem - šapnu Pavlov - ako mi pomognete
da se stvari srede s policijom.
- Morate da nam verujete - osmehnu se Nikola. - Nama su
najvažniji vaši interesi.
- Onda u redu - reče Pavlov koji opet poče da se znoji dok
mu je srce zastrašujuće udaralo. Nikola nije znao koliko
imaju vremena. On pruži psihu i obavi Rusa sada jače.
toplinom.
Pavlov obliza plave usne.
- Nikada ne bih došao ovamo da mom Institutu nije bio
potreban novac. Ja sam šef Kurčatov instituta za atomsku
energiju u Moskvi. To je nekada nešto značilo. Vodio sam
privilegovan život… imao sam blistavu čajku koja me vozila i

dovozila s posla, lepu daču na Baltiku gde je moja žena
vodila decu svakog leta, veliki stan u Moskvi - on zastade da
bi se pribrao: za njega je čak i govor bio ogroman napor. -
Svega je toga nestalo kad je umro Sovjetski Savez. Ja sam
sada sveden na nivo sitnog posrednika koji putuje hiljadama
milja da bi našao novac za instntut.

- Došli ste u Sajgon po novac? - upita Tači.
Pavlov pokuša da se osmehpe, ali to se izobliči u grimasu
bola. Zastao je za tren. dahćući. Nikola mu dade još vode.
- U Sajgonu je Abramanov. Trebalo je da mi bude
dobročinitelj - Rus ispusti čudan zvuk, nešto izmeću krkljanja
i kašlja. Možda je to trebalo da bude smeh. - On je nekada
bio moja crna ovca. Možda je još, ko zna. Vidpte, on je radio
za mene na Kurčatovu. Neki kažu da je bio sjajai na svom
polju, ali ja znam da je on imao prevrtljiv um i ličnost sklonu
promenama. On je ipak Jevrejin, a mi svi znamo kakvi su.
Rus zaklopi oči. Nikola i Tači izmenjaše poglede. Nikola
reče:
- Šta je bila specijalnost Abramanova, dr Pavlov?
Rus duboko uzdahnu.
- Polja visokog neutronskog protoka.
- Šta to znači? - pitao je Tači.
- Treba da znate to. Vi ste lekar! - Nešto od bivše ponosne
ličnosti Pavlova sada izbi na površinu nakratko pre nego što
se sve ugušilo u kašlju.
Nikola je bio svestan da krv negde curi duboko u telu
Rusa i on je znao šta to znači. Smrt je čekala u senkama i
nijedan hirurg na zemlji nije mogao da je udalji.
- Doktore, molim vas - reče on. - Smirite se.
- Da, da. Ali posle svega što mi se desilo… šta sam
govorio? Ah, da, polja visokog protoka neutrona. Reći ću
jednostavno. Abramanov je hteo da stvori stabilan
transuranski izotop. Nadao se da će naći atomsku supstancu
koja će biti korišćena kao vrhunsko gorivo. jevtino i doslovce
neiscrpno.
- Da li je imao uspeha? - pitao je Nikola.

- Nije na Kurčatovu. Ali kad sam ga oterao u Arzamas-16,
atomski grad, izgubio sam mu trag. Sada… sada mislim da
je imao uspeha. Jer vidite došao sam ovamo da mu prodam
nešto što mu je veoma potrebno. Trebalo je da mi plati
mnogo para za to. Dvadeset pet miliona dolara - suze
počeše da teku iz očiju Pavlova. - Zar nisam bio naivan što
sam mislio da ću to dobiti? Sada je to nestalo a ja nemam
ništa.

Diskretno kucanje na vratima prekide ispitivanje. Van
Kitov narednik pozva Tačija napolje. Nikola je hteo da sačeka
dok se Tači ne vrati, ali znao je da nema vremena za
gubljenje.

- Ukradeno je? - upita Nikola Pavlova.
- Da, ukradeno. Ali reći ću vam ovo, ja krivim
Abramanova zato ma ko da je pucao na mene i uzeo mi to,
morao je da zna koliko vredi. Čekao me je na mestu
sastanka koje mi je sam Abramanov odredio. Niko drugi nije
znao kuda idem.
Pavlov poče da jeca.
- Bila je to velika cena, ali šta sam mogao da uradim?
Institutu je bio potreban novac a ja sam znao da Abramanov
nema kome drugom da se obrati. Pored toga taj prokleti
Jevrejin… izdao je zemlju. Uživao sam pri pomisli da ću
izvući toliko novca od njega.
Tau-tau je upozorio Nikolu da krv negde otiče u telu
Pavlova, da se telo puni sopstvenim fluidima. Kašalj je sada
bio učestaliji i jači.
- Šta vam je ukradeno, dr Pavlov? Šta je Abramanov
toliko očajnički želeo?
Rus se tako strašno zgrči da Nikola nije mogao da čuje
šta govori. Samo nastavljeno projektovanje Nikoline psihe
dopustilo mu je da toliko dugo poživi.
- Bio je to deo… deo novog tipa polja za kontrolu
kontaminacije koji je trebalo da smanji ekstremnu otrovnost
plutonijuma - uspeo je da izgovori.

- Zašto je Abramanov toliko očajnički želeo da se toga
dočepa? Da li on radi plutonijumom?

- Mislim da je nešto mnogo gore.. Ako je… on stvorio taj
transuranski izotop, biće mnogo toksičniji od plutonijuma, i
hemijski i… u razbacivanju čestica… ah. ah… i u energetskoj
gama radijaciji.

Tači se vratio. Nagnuo se, govorio je nešto brzo Nikoli u
uvo.

- To je bio Van Kitov čovek. Želeo je da vidiš metak koji su
iskopali iz kičme Pavlova. Van Kit nije nikada video nešto
tako, ali ja jesam. To je kalibar 308 i po tragovima na njemu
mogu da kažem da je ispaljen iz štajer puške. To je vrhunska
snajperska oprema, obično ima dvogled koji ima domet od
šest stotina jardi.

- Onda je Rus bio u pravu - reče Nikola. - Njemu su
namestili zamku.

Glava Pavlova se ljuljala na vratu i znoj mu je curio niz
vrat. Očni kapci su mu podrhtavali i krv je počela da mu curi
iz nozdrva. Nikola je pokušavao da zadrži Rusa, ali sada čak
ni Tau-tau nije bio dovoljan.

- Dr Pavlov, moramo da stignemo do Abramanova -
Nikola je ščepao Rusa za mišicu, zakopavši nokte u nju. - On
vam je neprijatelj. Recite nam kako da stignemo do njega.

Preko očiju Pavlova navukla se skrama, one su postale
bledoplave, skoro bele. Ali zenice su još bile usmerene na
Nikolu.

- Pavlov, možete li da me čujete?
- Da, da, ja… - počeo je da gubi dah; krv mu je punila
usta ružičastim mehurima. On se doslovce davio.
- Ime! Potrebno nam je ime!
- Zao.
- Šta to govori? - reče brzo Tači. - To je japanski.
Nikola ga pogleda.
- Sećaš se šta je Van Kit rekao o njegovom pasošu?
Došao je ovamo preko Bangkoka… i Osake - opet se okrenuo
Pavlovu. - Ko je Zao?

Ali Rusove oči su bile usmerene u tačku daleko iznad
Nikole, daleko iza zidova ove prljave bolničke sobe.

Nikola pusti mišicu Pavlova.
- Hriste, nema ga više.

***

Rok je retko kada odlazio iz Plovećeg grada: bilo je to
njegovo sklonište u kome je on bio apsolutni vladar. Kad bi
ga napuštao, morao je za to da ima dobar razlog. Sreo se sa
Timotijem Delakroom u jednom od novih restorana u
zapadnjačkom stilu koji su nicali kao ludi širom Sajgona.
Delakroa je bio jedan od najuspešnijih posrednika za
trgovinu oružjem na svetu koji su zavisili od Plovećeg grada
za robu.

Delakroa ga je čekao. Rok je to namerno udesio
zakasnivši četrdeset minuta. U stvari, on je rano stigao na
mesto sastanka koje je sam odabrao i na kome je insistirao.
Paranoičan po prirodi, postao je još gori zbog rata i teške
borbe da nađe Ploveći grad, on je polako i metodično
pretražio svaku slepu uličicu, zasenjene ulaze i otvorene
prozore koji su bili okrenuti prema ulazu restorana. Nije
propustio ni parkirane automobile. Kako je poznavao
vlasnika restorana, možda nije bilo neophodno da potplati
svakog člana osoblja, ali on je to, ipak. uradio. Rok je bio
vrlo obazriv čovek. Pre nego što se vratio na ulicu kroz
sporedni izlaz, on je pružio mali zavežljaj vlasniku.

Mada je Delakroa sedeo za stolom u uglu slabo
osvetljenog restorana, Rok ga je odmah primetio. Možda je
to bilo zbog očiju, koje su bile tako blede, tako reći bez boje.
Delakroa je izgledao kao avanturista koji je proveo svih
četrdeset godina života u šumi i na terenu. Koža mu je bila
kao štavljena, izborana i stalno preplanula. Njegova kosa
boje peska bila je duga i neuredna. On obliza usne, kao što
je uvek radio kad je bio nervozan.

Rok je mogao da vidi Delakroine pametne, bezbojne oči
koje su pretraživale svaki inč njegove ličnosti dok je krčio
put prema njemu pored gomile stolova za kojima su sedeli
ljudi u modernim zapadnjačkim odelima i večerali. Bio je
zadovoljan što je bio nenaoružan.

Delakroa je pio pivo kad se Rok pojavio. Klimnuše glavom
jedno drugom, bez reči. Vijetnamka je pevala neku melodiju
Žaka Brela, francuske reči su bile otrcane kao svet i pune
svesti o smrti.

Viski je stavljen pred Roka pre nego što je imao prilike da
naruči. Onda su dva muškarca ostavljeni sami.

Rok srknu viski, a onda reče:
- Kako je uspeo onaj mali deo posla koji sam vam
poverio?
- Zašto me pitate - reče Delakroa neraspoloženo - kad
bez sumnje to već znate?
- O, je li tako? - Rok podiže obrve. - Mislite da sam besan
što niste poslali Lajnira na drugi svet?
- To se vidi i sa veće udaljenosti od ove na kojoj sedim.
Rok se nasmeja.
- Želeo sam samo da ga ispunim božjim strahom.
Strahom ovog Boga. Boga Plovećeg grada.
- Mislim da sam to obavio - Delakroa kao da se malo
opustio.
- Dobro - Rok kao da je bio zadovoljan pa je srknuo viski.
Pevačica je sada stigla do vrhunca pesme, nadjačavajući
muziku. Zvuci su se odbijali od zidova kao rikošet. Rok
najzad reče: - Znate, malo sam brinuo. Taj kučkin sin Vinsent
Tin je mnogo petljao dok je radio za Sato internešenel. On je
kupovao oružje od mene, predstavljajući se kao posrednik,
onda bi se okrenuo i stvarao veliki profit predstavljajući se
vama kao snabdevač za vas i druge trgovce oružjem. I idiot
je imao muda da se predstavlja kao moj izaslanik! - Rok
jeknu. - Koristio je egidu Plovećeg grada samo jednom
previše. Od njega sam načinio primer. razneo sam mu

mozak po skladištu, ali tek pošto sam ga potonio u kiselinu.
Zakikotao se. - To je trebalo videti!

Delakroa je ćutao, ali je izgledalo da se trese u uglu.
Rok, koji je bio obučen da primeti i analizira i najmanju
promenu raspoloženja, upita: - Šta je bilo, Time, stvarni svet
je nešto previše za vas? Hriste, vi ste deo toga po
sopstvenom izboru, nemojte sada da se žalite da vam je
muka. Ionako vam ne bih verovao. Prošli ste kroz previše
mikroratova, videli ste suviše prolivene krvi - osmeh se raširi
u poznato cerenje. - Znate na šta ste pristali i kakav je
današnji svet.
Dslakroa popi svoje pivo.
- Nisam očekivao da ćete sami da mi platite. Bilo bi
dovoljno da smo se držali uobičajenog metoda.
- Al, ovako je mnogo prijatnije - Rok je morao da digne
glas da bi ga čuo preko muzike. - Nemam mnogo prilike da
izlazim ovih dana. Znate, to je dobro za mene. Ponekad se
teško sećam kakav je svet izvan Plovećeg grada. Vi ste mi
učinili uslugu. On posegnu u sako, izvadi beli koverat i gurnu
ga preko stola.
Delakroa ga uze, skloni ga i ne pogledavši šta je unutra.
- Dobro je da mi verujete. Time. Volim to kod svojih
nezavisnih saradnika. To mi daje poverenje u dugoročnu
prirodu veze - Rok se okrete i kelner se stvori kraj njega.
Naručio je večeru za obojicu…
- Potreban mi je savet - reče Rok poverljivo - nedavno je
jedan partner počeo da mi smeta. Mislim da je dobio ideje
koje bih ja samo opisao kao grandiozne.
- Grandiozne?
- Da, grandiozne. Šta mislite, da ja, jebeni moron, sedim
ovde s toliko novca?
- Ne, Rok, ja sam bio samo… zaprepašćen što postoji
neko neslaganje.
Rok se neprijatno zakikota.
- Pa, dobro znate kakvi su brakovi. Pre ili kasnije poludite
i morate da varate.

Naručili su novu turu pića. Delakroa je nešto savetovao
Roku, ali ovaj je to jedva slušao. Pevačica je sada počela da
peva rok stvari iz renertoara Milen Farmer. Doneli su hranu.

- Nadam se da vam se ovde dopada - reče Rok raširivši
ruke - nije tako otmeno kao na nekim mestima na kojima ste
vi navikli da jedete u Parizu, ali za ovaj deo sveta prva je
klasa.

Kad su pojeli do pola, Rok spusti pribor za jelo i reče da
će se odmah vratiti. On ode u kuhinju gde je njegov prijatelj,
vlasnik, nadgledao gaspačo.

- Suviše je toplo ovde - reče gazda namrgođeno. - Šta
sada treba da uradim?

- Ubij kuvara - reče Rok.
Obojica se nasmejaše. Onda Rok pruži ruku i vlasnik mu
dade kolt kalibra 25, zajedno s malim, keramičkim cilindrom.
Rok navi vitek 112 prigušivač na kraj cevi.
- Kako će to zvučati? - pitao je vlasnik pokazavši glavom
na oružje.
- Kao vađenje zapušača iz flaše šampanjca.
Vlasnik klimnu glavom.
- Hvala što si mi ovo sačuvao. Tvoj sam dužnik.
- Čemu služe prijatelji?
Rok se vratio na mesto. Držeći ruke ispod stola on se
nagnuo unapred. Pevačica je sada stigla do najviših tonova.
Vitki Vijetnamci s električnim gitarama su joj se priključili i
nivo buke je bio zadovoljavajući.
- Time, želeo bih nešto da vas pitam.
Delakroa se nagnu prema Roku, koji uperi pištolj u njega i
opali tri puta u trenutku kad je muzika dostigla vrhunac.
Začuo se uraganski apaluz. Večeras, kao i uvek, pevačica će
pevati na bis, pomisli Rok, dok se dizao i odlazio iz
restorana, bacivši revolver u smeće. Šteta što Delakroa neće
više uživati. Tako mu i treba. Onog trenutka kad se prihvatio
da ubije Nikolu Lajnira postao je opasnost, mogućnost da
neko nađe put do Roka.

Osećajući se dobro, pun energije Rok se pripremao da
provede ostatak noćnih sati lunjajući sporednim sajgonskim
ulicama tražeći bilo kakvo zadovoljstvo koje ljudske
nastranosti mogu da mu pruže.

***

Ta kosa! Sijala je na suncu kao zlato, kao karamel koji se
diže iz šerpe, kao pavlaka koja se sipa iz vrča. Kroker, krijući
se iza drveća kao neka skitnica, pratio je Vesper dok je ona
polako vozila kolica za golf.

Ulazili su sve dublje u Dedalusov posed. Video je da je u
širokom luku obišla kuću, načinivši polukrug oko ribnjaka i
staklene bašte, prešla je preko sasušene jesenje trave i
došla do male kuće načinjene od kamenja i drveta. Ličila je
na elegantnu pecarošku kolibu. Plavi dim se dizao iz
dimnjaka, a nameštaj od tikovine u stilu tridesetih i
četrdesetih bio je u zastakljenom tremu. Koliba je bila na
travnjaku koji je išao sve do žbunja i velikih jablanova, čiji su
vrhovi nadvišavali stare hrastove što su dominirali imanjem.
Ispod drveća se videlo bleskanje srebrnih potočića koji su
svake godine na Dedalusovu zapovest bez sumnje bili
punjeni pastrmkama.

Vesper je dovezla kolica za golf do kraja kuće i stala kraj
svog crnog nisana 300, sa platnenim krovom. Popela se na
trem i ušla u kolibu.

Kroker se odvoji od drveća, a onda se tiho pope drvenim
stepeništem. Puzio je od prozora do prozora sve dok nije
ugledao Vesper. Stajala je pored ogromnog kamenog kamina
u kome su plesali plamenovi. Neko joj je sipao vino u čašu.
Kad se taj okrete da spusti flašu na kraj stola, on ugleda lice:
bila je to Margerite.

Prišavši bliže on prisloni uvo na staklo. Na taj način
mogao je da čuje šta se zbiva unutra.

- Ne razumem zašto moraš da ideš u London - govorila je
Margerite. - Dala si mi poslednje vesti od Nišikija.

Vesper joj se osmehnula.
- Rekla sam ti, ovo je nešto drugo. Ja nisam samo
Nišikijev kurir. Imam i drugih dužnosti. Izgleda da ima nekih
problema pa treba lično da mi se to saopšti. Pored toga to o
kongresmenu Martinu što sam ti dala nije kompletno. Znam
da ti je on važan jer je dao nova finansijska pravila koja
mogu da se kose s interesima tvoje porodice. Pre nego što
kreneš na njega i zatražiš da povuče pravila, moraš da znaš
sve najprljavije o njemu. Zato budi mirna dok se ja ne
vratim.
- Da li ćeš biti tamo u velikoj opasnosti?
Vesper spusti čašu, priđe Margeriti.
- Zašto brineš o tome? Obučena sam da to radim. Smeh
joj je bio lažno bezbrižan. Ličila je na srećnu učenicu. - Ništa
mi se loše neće dogoditi.
- Ali opasnost u mreži Nišikija…
- Trebalo bi da se oslobodiš te morbidnosti, draga.
Margerite zadrhta.
- Mislila sam na Lua. Sve je mnogo opasnije otkako sam
ga srela.
Vesper je pogleda.
- Mislim da “sresti” nije adekvatna reč.
- Jesi li ljubomorna?
- Kad je reč o seksu, možeš da budeš proždrljiva: to ne
možeš da porekneš.
Vesper skloni Margeritinu kosu sa lica, uhvati je.
- Nemam planova s tobom. Znala bi da imam. A što se
tiče seksa, priznajem da znam nešto o tome. Dedalus je to
odmah video. To je u srcu naše veze - poljubila je Margerite
u obraz. - On ima jaku intuiciju, kao što je imao tvoj brat.
Bila je to jedna od njegovih velikih snaga.
Bože, koliko mi nedostaje Dom. Ali ponekad mislim da ga
mrzim što mi je natovario sve svoje odgovornosti.
- Ne mrziš ga - Vesper stisnu Margeritinu ruku - on ti je
dao šansu da budeš nešto drugo, nešto veće. On je video tu

iskru u tebi i on ju je raspirivao. Odaj mu priznanje što je u
tebi video više nego to da si samo žensko.

Margerite pređe preko prostorije, zagleda se u kamin.
- Vidim nešto više, neki poseban kvalitet i u Luu.
Vesper pogleda Margerite u lice.
- Dopusti mi da te podsetim da smo zbog tvog Lua svi
mogli da budemo pobijeni. Čezare…
Margeritine oči blesnuše od besa.
- Šta to radiš? Pokušavaš da mi otruješ emocije?
Vesper odmahnu glavom.
- Dajem sve od sebe da bih te zaštitila.
- Od Lua? Ne budi smešna. On me nikada nije povredio.
- Nije namerno, možda. Ali šta misliš koliko dugo ćeš moći
da ga držiš u ravnoteži na ivici zakona koji je njemu toliko
važan? On ne može tu da ostane zauvek, a kad padne s bilo
koje strane, jasno je da će i tebe povući sa sobom.
- Izmišljaš stvari o našoj vezi.
- Vodila sam ljubav s tvojim bratom jer mi se dopadalo da
to radim. Priznajem da sam se vezala uz njega i on uz mene;
možda sam se zbog toga suviše duboko upustila u tvoju
borbu s Leonforteovima - Vesper odmahnu glavom. - Ipak,
uz sve to on mi nikada nije rekao otkuda neprijateljstvo
između vaše dve porodice.
- Niti ću ti ja to reći - odvrati Margerite.
- Stvarno? To je čudno. Ja sam ta koja ti odaje tajne
Nišikija, a to ti dopušta da imaš prednost nad Čezarom
Leonforteom i svim donovima Porodice.
- Porodica je porodica. Zakasnićeš na let - reče Margerite
odlučno.
Posle izvesnog vremena Vesper klimnu glavom i reče.
- U pravu si. Bolje da se presvučem.
Kad je nestala, Margerite sede na sofu i zamisli se. Onda
podiže telefonsku slušalicu i pozva kćer Frensin. Kroker oseti
grč. Bio je kratko sa njom, ali njena tuga zbog neprestane
svađe roditelja bila je gotovo opipljiva. Znao je da ga taj grč
potresa i zbog Margerite. Kad je čuo kako se njen glas

promenio dok je govorila sa Frensin, oseti koliko mu
očajnički nedostaje i koliko se gadi samog sebe što je
nastavljao da je špijunira.

Margerite završi razgovor, diže se i donese dva mala
kofera. Stavi ih pred ulazna vrata. Neko vreme je bila mirna.
Tiho je buljila u njih kao da će ih naterati snagom svoje volje
da nestanu, da promeni sadašnje događaje i možda
budućnost.

Onda se ona okrete i Kroker je znao da je dolazila Vesper.
Ispružio se da bi bolje video, a onda se sledio. Osoba koja se
približavala bila je odevena u crni džins; muška, bela košulja
bila je otkopčana. a kožna jakna Klod Montana bila je veća
za nekoliko brojeva. Oko grla je imala crveni ukras od žada.

Buljio je s nevericom u njenu crnu, sjajnu kosu; savršena
perika. Njene ogromne oči. meke i smeđe kao u košute, bile
su sada druge boje jer je stavila sočiva. Oči su joj sijale pune
života i mudrosti. Samo su čulne usne, sada bez ruža, bile
iste.

Bolje da se presvučem.
Sada je razumeo svu ironiju njene inače naivne rečenice.
Kameleon se opet promenio. Kakvo je biće ona bila? Kroker
se setio šta je razmišljao dok je čekao na nju u Filips galeriji.
Shvatio je da sada mora da počne sve iz početka. Njegova
tradicionalna shvatanja roda i motivacije nisu se više
uklapala u ovaj svet u kome se našao. Ako neće moći da se
oslobodi svojih osnovnih predrasuda, znao je da nikada neće
moći da reši zagonetku Vesper Arkam.

Seks i strah

Za mene koji odlazim,

za tebe što ostaješ
Buson

Tokio

Leto 1962 - jesen 1971

Pukovnik Denis Lajnir je 1962. godine načinio grešku što je
svog sina predstavio Cunemotou Akinagi. Tokom mnogih
melanholnčnih jeseni posle one 1971, Nikola je imao zbog
čega da se čudi kakvi su mu motivi bili za to. Ali, naravno za
sve je već bilo kasno, jer je pukovnik ubijen 1963.

U leto 1962. Cunemoto Akinaga je bio važan čovek, pun
energije koja je prštala iz njega kao sok iz zrele breskve. Bio
je godinama ojabun Šikei klana. Šikei značn “vrhunska
kazna” i tih dana Nikola se često pitao zašto je porodica
odabrala taj naziv. Kao da niko nije bio spreman da mu to
objasni, a najmanje Cunemoto, koji je inače imao sjajan
smisao za humor, kao da je profesionalni komičar. Starac -
jer bio je stariji nego što je izgledao - neprestano je pričao
viceve zbog kojih su momci urlikali od smeha.

Momci su bili Omi i Hači, Cunemotovi sinovi, srednji i
mlađi i Nikola. Tecuo, najstariji sin, određen da zameni oca
kao ojabun, već je bio van kuće, “lomeći zube”, kako je
rekao Cunemoto cereći se. On je vodio drugu porodicu Šikei
u Kobeu.

Da li su Omi i Hači voleli Nikolu bilo je sumnjivo, ali zbog
njegovih aikido veština prihvatili su ga. Što se tiče
Cunemotoa, on je poštovao Nikolu najpre zato što je bio sin
pukovnika Lajnira, a zatim jer je osećao Nikolinu veliku
inteligenciju.

- Ti si polutan - reče Cunemoto Nikoli jednog popodneva
dok su pili čaj i grickali kolače od soje - i život ti neće biti lak.

Bili su sami, klečali su na tatamiju u sobi kroz čije se
prozore video mali vrt pun azaleja i kamenja. Azaleje su bile
savršeno ukopljene u oblike kamenja.

Ojabun, koji je vodio grozničav život, voleo je da provede
jedan sat s jednim od momaka kasno posle podne nakon
škole i časova borilačkih veština. On je rekao da to ima isti
efekat kao meditiranje, za koje je tvrdio da nije sposoban
otkako mu je otac pre deset godina ubijen u teritorijalnom
ratu.

- Ali neću trošiti sažaljenje na tebe, momče - rekao je dok
je grickao slatkiš - jer tebi to nije potrebno. Ti ćeš prevazići
svoj teret. U sgvari, to ćete naučiti mnogo o ljudima koje
srećeš i zbog tog saznanja bićeš pronicljiviji.

Onda je ispričao vic o seljaku i hodočasniku, što je Nikolu
nateralo da eksplodira od smeha.

Cunemoto se osmehnuo.
- Smeh je dobar za moje azaleje. One ga upijaju kao vodu
i sunce. Čim vidim da neki cvet klone u mom vrtu, znam da
je to što mu nedostaju zvuci i smeh.
- Da li zato pričate viceve?
Cunemoto klimnu glavom.
- Delimično - on pokaza Nikoli da naspe još čaja. - Moj
otac je bio veliki šaljivdžija. Da li sam ti nekada ispričao kako
se uvukao u hotel gde smo moja žena i ja bili na medenom
mesecu i kako je postavio petarde ispod našeg prozora? Ha,
ha! Da, on je bio majstor, bila je to tragedija za mnoge ljude
kad je ubijen. Moje šale služe za to da bi ga održavale živim.
U tvom smehu i smehu ostalih ovde on se uvek vraća da
zapali petarde pod mojim prozorom.
Ovaj razgovor se utoliko više ucrtao u Nikolino sećanje jer
se vodio u proleće posle pukovnikove smrti. Cunemoto nije
mesecima pozvao Nikolu i mada je Nikola redovno viđao
Omija i Hačija u dođou, oni ga nikada nisu pozivali da pođe
kući s njima. U to vreme Nikola je bio prezaposlen da bi
razmišljao o tome, ali bilo je dana kad su mu nedostajali ti
popodnevni susreti s ojabunom, da je to osećao kao bol. Tek
tada je shvatio koliko su oni počeli mnogo da mu znače.
On je voleo i poštovao oca, ali pukovnik je, ipak, bio
zapadnjak i ta činjenica ga je odvajala od sina. ma koliko bio

uklopljen u istočnjački način razmišljanja. Cunemoto je
pokazao ono što pukovnik ipak nije mogao; istočnjačku
senzibilnost i možda ga je zbog toga pukovnik upoznao sa
svojim sinom.

U proleće 1964, Cunemoto se pojavio u Nikolinom dođou.
Proveo je sat i po posmatrajući samo Nikolu, dok je vežbao
sa senseijem aikidoa. Nikola je već dobro napredovao i
počeo je u drugom dođou da trenira ninđucu. Nešto od te
stare tajne discipline moglo je da se vidi u njegovim
neobičnim i iznenađujućim rešenjima u aikido napadima
koje je sensei smislio za njega.

Ojabun je strpljivo čekao Nikolu dok je falanga njegovih
telohranitelja bila nevidljiva tako da ne bi remetila
harmoniju koju je sensei postigao u svom razredu. Nikola,
zadovoljan što vidi Cunemotoa, bio je presrećan kad ga je
ovaj pozvao na čaj i kolačiće od soje.

Kasnije, dok su ojabunove reči još vibrirale u njegovom
umu, Nikola je shvatio koliko je ovaj bio duboko povređen
pukovnikovom smrću. Možda ga je to previše podsećalo na
brutalno ubistvo rođenog oca. Bilo je potrebno i njemu i
Nikoli da se rane zacele pre ponovnog sastajanja. Bilo je tu
dosta i osećanja poštovanja. Cunemoto nije želeo da Nikola
stekne utisak da on na bilo koji način želi da mu zameni
pukovnika.

- Ja sam Cunemoto - rekao je tog popodneva buljeći u
nežne pupoljke azaleja koji samo što se nisu otvorili - a tvoj
otac je bio pukovnik. Ja sam ojabun, ali on je bio mnogo više
od toga. Tvoj otac je bio arhitekta snova. Ne očekujem da to
sada shvatiš, ali jednog dana ćeš shvatiti.

Čaj je kod Cunemotoa bio beskrajan ritual. Bilo je to
sveto vreme; dok je bio za čajem, njegovi ljudi i savetnici su
znali da ne smeju da ga uznemiravaju. Na taj način
Cunemoto je povukao liniju između poslova i onoga što je on
smatrao značajnim u životu.

- Kao što vidiš - rekao je - ovaj vrt je zatvoren sa četiri
zida. Postoje fusuma vrata koja vode u kuću; četvrti je

spoljni zid imanja. Sve je nisko u vrtu, to je namerno
urađeno. Čak ni vetar ne može da uznemiri vrt. Uhvatio sam
sunce i senke kao brod u boci.

Nikola, koji je suviše dugo živeo sam sa sećanjem na oca,
oseti kako se jedna unutrašnja vrata otvaraju.

- Mogu da vidim svog oca ovde.
- Pre ili kasnije sve se javi u vrtu - kaže Cunemoto,
očigledno zadovoljan. On je posmatrao Nikolu, pijuckao svoj
gorak čaj i grickao slatkiše. U tišini koja ih je obavijala Nikola
je zamišljao da oboje razmišljaju o pukovniku.
Cunemoto, klečeći na tatamiju s kraljevskim izgledom
šoguna, reče:
- Želim da ti ispričam priču iz prošlosti. Kad završim, hteo
bih da mi kažeš kako si je ti shvatio - pročistio je grlo. - U tim
danima pre nego što je prvi Tokugava šogun ujedinio Japan
postojao je gospodar koji je bio veliki kurvar. Inače, on je bio
častan čovek i njegovi podanici su ga voleli. Imao je mnogo
sinova iz svojih veza, ali samo jednog legitimnog. Taj dečkić
je zadobio srce svog oca jer se probio iz materine utrobe
iako je bio naopako okrenut. “Mogao je da umre”, rekli su
zaprepašćeni lekari. “a i vaša žena sa njim, ali njegova
životna želja je bila suviše velika”. Gospodar je posmatrao
kako njegov sin raste i kako od dečaka postaje mladić. Za
vreme ratova on je štitio sina svojim kovanim oklopom i
sopstvenim hrabrim srcem. Ali bilo je trenutaka kad
gospodar nije mogao da povede sina sa sobom na duga i
opasna putovanja, tada bi ga ostavljao na brizi mladom slugi
u koga je imao poverenja kao da je član porodice. Na svoj
dvadeset prvi rođendan sin se razboleo i unrkos
gospodarevim molbama i preklinjanju doktori nisu mogli
ništa da urade da ga spasu. Na dan njegovog pogreba, kad
je paljen tamjan i kad su svi sveštenici sa gospodarevog
imanja bili na sahrani, mladi sluga je dojahao na tlo hrama i
krenuo je prema Budinom oltaru da izvrši ritualno
samoubistvo.

U vrt doleteše tri zviždovke. Dve sleteše na azaleje, ali
treća koja se odvojila od ostalih sela je na najviši kamen i
počela da cvrkuće.

Nikola je posmatrao usamljenu nticu trenutak pre nego
što je rekao.

- Meni ova priča govori da osećanje dužnosti nije samo
porodična stvar. To je osećanje vremena i mesta; ali
najčešće je to definicija sama po sebi - pogledao je
Cunemotoa. - Da li je to pravi odgovor?

Ojabun se osmehnuo.
- Ja nisam budistički sveštenik. Nema pravog ili
pogrešnog odgovora prema kojem bih mogao da te
procenim. Ja samo želim da znam da li su moje reči dotakle
tvoj um.
Tokom godina Nikola se mnogo puta setio te priče iz
starog Japana. Dok su njegova majka Čeong i pukovnik
usadili u njega osećanje časti, Cunemoto je bio taj koji je
podržavao to osećanje sve dok Nikola nije dostigao svoju
zrelost.
U jesen 1971. kad je Nikola bio mlad čovek, došao je kod
Cunemotoa. kao što je to obično radio dva puta nedelšo u
toku osam godina. Ali ovog puta Cunemoto nije bio sam u
svojoj sobi od šest tatamija koju je koristio za ceremoniju
čaja i vođenje poslova. Sa njim je bila mlada žena. Bila je
gotovo još devojčica i Nikola se iznenadio kad je čuo da je
već stigla do punoletstva.
Njegova iskustva sa ženama bila su burna i poražavajuća.
Zato je bio malo povučen u tim stvarima i tih dana jedna da
se s nekom sastajao.
Cunemoto se okrenuo kad je Nikola ušao u sobu.
- Ah tu si, Nikola. Želeo bih da te upoznam sa ćerkom
mog starog prijatelja. Zove se Koi - ustao je. - Pitam se da li
bi hteo da joj pripremiš čaj. Nažalost, ja sam pozvan na sat
ili više. Učini najbolje što možeš da je zabaviš u mom
odsustvu.

Koi nije bila lepotica, naročito ako se gleda delimično.
Usta su joj bila mala i neizražajna, njene ogromne oči su bile
upale a uglovi lica bili su suviše tvrdi i strogi. Koža joj je bila
bleda kao u legendarne gejše iz devetnaestog veka, koja
nikada nije izlazila bez suncobrana.

Kako je kleknula sa rukama skupljenim na krilu, izgledala
je krhko ili, ako bi neko bio blagonaklon, moglo bi se reći i
nemoćno. Nikola se na početku pitao da li bi ona mogla biti
bogalj.

Dok je pripremao čaj, bio je tih, kao što je to bio običaj.
Međutim, kad su počeli da piju, pričao joj je o azaleji i
kamenju iz bašte, i kako su samo svetlost i povremeio ptice
mogli tu da se kreću.

- Pretpostavljam da ovo mora biti teško za tebe - Koi je
rekla kao da nije čula ni reč od onoga što joj je on pričao.
Nije ga gledala u oči.

- Kako to misliš?
- Pa biti ostavljen sa nekim nasamo koga ni ne poznaješ, i
dobiti zadatak da ga zabavljaš.
- Pa…
- Pogotovo što je reč o Cunemotou kojem se ne može reći
ne.
On se nasmejao.
- U pravu si. Ali čak i da on nije ojabun klana Šiken, ja bih
učinio ono što on od mene traži - nakrivio je glavu na jednu
stranu. - To nije teško… niti postiđujuće.
Ona je još bila sagnuta, oborenih očiju. Kad je
progovorila, jedva da je pokrenula usne a njena kosa,
vezana čvrsto na glavi, odbijala je svetlost iz vrta.
- Ne želim nikome da budem na teret.
- Zašto misliš da bi bila?
- Ko sam ja? - ona vrati šolju na sto. - Ja nisam lepa, niti
naročito pametna. Ne mogu da zamislim zašto bi neko
poželeo da budem s njim u društvu.
- Ali to svakako ne može da bude istina. Očigledno je da
je Cunemotou veoma stalo do tebe.

Ona podiže glavu, njen izraz je bio pomalo zaprepašćen
kao da je košuta uhvaćena u svetlosti farova.

- Zaista tako misliš?
- Naravno. On te pozvao u svoju sobu za čaj. On to ne
radi sa svakim.
- On je pozvao i tebe - kao da je sada prvi put postala
svesna da je i on tu.
- Cunemoto mi je kao drugi otac - Nikola joj ispriča o
pukovniku Lajniru i njegovoj smrti. Nije bila dirnuta i to je
bilo čudno, kao da joj je ispričao kako je ptica preletela
preko vrta.
Zadrhtala je i rekla:
- Neugodno se osećam ovde.
Cunemoto se još nije vratio. Nikola je odlučio da odvede
Koi kući: delovala je tako krhko da nije mogao da zamisli da
bi to mogla da učini sama. Prošli su kroz redove stražara koji
su okruživali ojabunovo imanje. Napolju na ulici, on je otkrio
limuzinu sa vozačem i dva krupna telohranitelja jakuze koji
su čekali na nju. Oni nisu bili članovi klana Šikei. Koi je bila
kćer drugog ojabuna jakuze. Cunemoto je rekao da je njen
otac stari prijatelj i nije to više objašnjavao.
Ona je mirno stajala na stazi, gledajući u unutrašnjost
limuzine kao da je otvoreni grob.
- Ne želim da uđem.
- Ja ću te odvesti kući.
Neko vreme nije pokazivala da ga je čula. Ono što mu se
dopadalo kod nje bilo je to što se ona očigledno nije slagala
s onim što je njen otac radio.
Koi je živela na imanju oivičenom zidovima sličnom onom
koje je posedovao Cunemoto. Njen otac Tokino Kaeda,
krupan čovek, bio je glavni podšef klana Jamauči, koji je
posle nedavne smrti Kacuodoa Kozoa bio u previranju. Stariji
Kacuodoov sin Tomu, koji je imao tridesetak godina, bio je
još neiskusan da bi preuzeo dužnosti ojabuna. Tako je Koin
otac, kao stariji podojabun, uzdignut na mesto glave klana