Eric van Lustbader -Ploveci Grad

pored korala s konjima, staza za jahanje sa preponama i
ogromnih štala koje su ličile na zgrade kasarne. Put se
spuštao na obalu, vodio je preko starog mosta na reci Najf.
Zastali su na ivici duboke šume, gde je grupa muškaraca sa
psima i nemarno prebačenim puškama preko ruke
pregledala Krokerove dokumente. Mahnuli su im da mogu
da nastave pa je džip počeo da poskakuje drumom kroz
šumu.

Drveće najzad ustupi mesgo šikari. Jurili su preko livade
koja mora da je bila divna u kasno proleće i u leto. Sada je
delovala ogoljeno, prekrivena izmaglicom.

Pojavi se kompleks laboratorija, s istočne strane brda.
Lajali su psi, ali se nisu videli. Džip stade ispred ulaza niske
betonske građevine s prozorima od crnog stakla. Nema
sumnje da je želja bila da zgrada ispadne futuristička i
odbojna. Umesto toga izgledala je samo kao obična
građevina, potpuno nezanimljiva.

Kroker je imao na umu mogućnosti DARPA dok se
predstavljao Daglasu Sermanu, koji ga je podsećao pa
glodara zbog hptrih, preciznih pokreta, sjajnih očpju i
očigledio gadne naravi.

- Da li možemo negde da razgovaramo nasamo? - upita
Kroker najneutralnijim glasom.

Serman, koji kao da je stekao naviku da gleda sve
krajičkom oka, reče:

- Da li je ovo službena poseta? Da li je potrebno da se to
zabeleži?

- Nije za sada - reče Kroker. - Doktore, da li imate ovde
salon ili nešto slično?

- Da, svakako - Serman protrlja ruke i povede Krokera
hodnikom koji je mirisao na industrijski proizveden šeri.

Serman otvori ramenom vrata na kojima je pisalo: lično.
Kroker se nađe u nizu lepo uređenih soba, s divnim
vazdušastim zavesama, udobnim nameštajem s cvetnim
presvlakama što je sve više pristajalo javnim prostorijama
škole jahanja.

Serman ostade da stoji usred sobe kao da nije imao
iskustva s ovakvom neformalnošću.

- Vi ste jedan od senatorovih ljudi?
- Da, ali sam upravo stigao iz Londona.
Serman ga je učtivo gledao, trljajući ruke energično kao
ledi Magbet.
- Tamo nikada nisam bio - rekao je zainteresovan. Onda
se zakikotao. - U stvari, nigde nisam ni bio. Već nekoliko
godina. Ne dopuštaju mi da izađem van zemlje. Kao da će
me neko ukrasti. Još jedan kikot. - Kao da sam nacionalno
blago.
- U Londonu sam sreo vašu prijateljicu. Vesper Arkam.
Serman se trže. Ličio je na pacova u klopci.
- Vesper, kako? - Nije znao da laže.
- Arkam, doktore. Vesper Arkam.
- Nisam siguran da…
- Ona je vaša prirodna veza - odvrati Kroker odjednom
prestavši da bude srdačan. Serman je bio kao jezero u
proleće: pokriven presvlakom od vrlo tankog leda. - Veoma
je zabrinuta zbog podataka koje ste prestali da joj dajete.
Serman žmirnu.
- Podataka?
Bilo je vreme, prosudio je Kroker, da se prepusti intuiciji i
da počne da se kocka u sve.
- Da, doktore. O projektu na kome ste radili vi i
Abramanov. Kako se zove? Na Sermanovom licu se pojavi
čudan izraz i Kroker oseti da je pobedio. - Ah, da, Baklja.
Serman oseti kako mu se kolena pretvaraju u pihtije.
Kroker ga je držao za laktove, uputio ga je prema jednoj od
sofa pokrivenih šarenim kretonom.
- Da li vam je dobro. doktore?
Sermanove poplavele usne se pomakoše.
- Vesper mi je obećala da niko drugi neće znati za te
izveštaje - šapnuo je.
Kroker je bio blizu središta, mogao je da oseti u ustima
električni naboj u vazduhu.

- Kakav je dogovor imala Vesper s vama?
Serman poskoči.
- Vesper je bila ta koja je održavala vezu između mene i
Abramanova. Bez nje to bi propalo. Zauzvrat je insistirala da
je obaveštavam o novinama na projektu sa visokim
protokom neutrona.
Serman gurnu ruke u džepove, priđe jednom od prozora
sa zavesama i zagleda se kroz njega.
- Želim da nešto raščistimo. Ja nisam izdajnik. Radio sam
za vladu celog života. Bio sam odan. Ali odanost… - osvrte
se oko sebe. - Takva odanost treba da bude nagrađena, do
đavola! Umesto toga ja sam sahranjen ovde. Ne mogu nikud
da idem, ništa da učinim, nikoga da vidim dok ne ispunim
formulare, dok ne odgovorim na pitanja, a sve je sumnjivo.
Što se tiče ostalog sveta, ja sam umro pre pet godina. Ali
reći ću vam, ovo je gore od smrti.
- Zašto ne napustite sve?
Serman ga pogleda široko otvorenih očiju na trenutak pre
nego što je prsnuo u smeh koji ga je doveo do suza.
- Dobri Bože, čoveče, pogledajte gde smo! - dahtao je. -
Ne možete tek tako da odete s mesta kao što je ovo. Vaš
mozak je prepun formula i saznanja koji se tiču nacionalie
bezbednosti. Obrisa krajeve očiju rukavom. - Ovo je
doživotni posao. Činjenica da vam to ne kažu kad
potpisujete.
Kroker ni najmanje nije saosećao sa Sermanom.
- Dakle, to nema nikakve veze sa visokim protokom
neutrona.
- Naravno da ima - reče Serman s nepomirljivom logikom
naučnika. - On mi je rekao da će uz moju pomoć uspeti. Moći
će da stvori transuranski izotop koji je stabilan. Znate li šta
je transuranski izotop?
- Da, to je radioaktivna supstanca s atomskim brojem
većim od uranijuma, zbog čega je to potencijalno
smrtonosno za ljude. Isto tako ja znam da je on uzeo taj
izotoi i da je od njega načinio razorno oružje.

- Baklju - odjednom reče Serman – da, mislim da znam
šta je Abramanov uradio da bi stvorio element 114, ali iz
nekih razloga nisam mogao da ponovim njegov uspeh -
zastao je, spustio glavu u ruke. - Mi se tome nadamo.
Beskrajan izvor energije, jevtina proizvodnja. To bi dokrajčilo
krizu goriva. Kakav san! On podiže pogled. - Ali to je samo
to. San. Abramanov je načinio vrhunsko oružje od toga -
Serman se zagleda u njega. - Zato što je tako malo toga
potrebno za moćnu eksploziju, njegovo potencijalno
korišćenje leži u nuklearnim napravama. U današnjem svetu
terorista i malih etničkih ratova ono ispunjava sve
kriterijume vrhunskog oružja; može da se nosi, razorno je i
čisto.

Krokeru nešto pade na um.
- Možete li sada da stupite u vezu s Abramanovom?
- Ne. Sve veze su prestale pre pet dana. Nemam
odgovora na svoje ponovljene pozive.
- Kakve veze vi imate s oružjem koje je ukradeno iz
DARPA?
- O čemu govorite?
Video je da Serman ne zna ništa o Vesperinim drugim
aktivnostima unutar DARPA. Mislio je da izvuče Sermana iz
obezbeđene kancelarije na drugi kraj kompleksa, ali sada se
setio nečeg boljeg. Morao je da ga nekako izvuče odavde i
da stupi u vezu s Nikolom. Sada. više nego ikada, eksplozija
Baklje 315 mora da bude sprečena.
Serman mu dade jedan beli doktorski laboratorijski
mantil, a on ga onda natera da mu ispriča sve o zamisli
kompleksa i dnevnoj rutini i putevnma doktora.
Onda ga je Serman poveo natrag u svoju laboratoriju.
Sedeo je za tezgom pokrivenom plehom, dok je Serman
čučao u senkama. Bilo je lakše da promeni plan i ode sa
Sermanom ne čekajući da se Vesper pojavi, ali instinkt mu je
govorio da bi to bila greška. Nije mogao da ostavi na mestu
krticu koja je tako duboko prodrla u mrežu Nišiki, da je stigla
čak do samog Okamija. Morao je da je obori i da to uradi

sada dok je još imao kontrolu nad bojnim poljem. A ipak je
nešto stalno smetalo, stalno je nešto žmirkalo na ivici
njegovih misli. Nešto što je Serman rekao a što je njemu
promaklo…

Nejasna figura se provuče kroz vrata.
- Dakle, tu ste.
Prepoznao je njen glas: bila je to Dedalusova krtica. Nije
se pokrenuo, ali mu se učinilo da ga je laserski zrak udario
između očiju.
- Hoćete li da pođete sa mnom. Imamo mnogo toga o
čemu treba da razgovaramo.
Kroker je posmatrao njeno lice. Dobro podnosi sve ovo,
mislio je. Ni traga iznenađenja na njenom licu. Onda je nešto
shvatio: Dedalus joj je rekao da je on ovde. Ona je bila
njegova krtica - i mogla je da priđe Okamiju. Nije ni čudo što
su njegovi protivnici našli Okamija u Londonu. Ona ga je
izdala.
- Kakav izgled - reče Kroker gledajući najnoviji lik Vesper
Arkam.
Imala je crne helanke, crni sako i svilenu bluzu. Njena
prirodno plava kosa bila je zategnuta unazad tako da joj je
lice bilo slobodno, ali zabrinuto. Nikada nije izgledala lepše -
ni smrtonosnije.
- Imamo toliko toga o čemu treba da razgovaramo -
osmehnuo se, dižući svoju biomehaničku ruku, dok su mu
čelični nokti bili sasvim isukani. - Ali ovog puta ja sam
spreman za tebe.
- Ti, idiote - reče ona potpuno ga skamenivši - gde je, do
đavola, Serman? Moram obojicu da vas izvučem odavde pre
nego što vas ubiju!

***

- Tači Šidare je mrtav - reče Tecuo Akinaga. - Sada kad je
Čosa počinio samoubistvo, unutrašnji savet više ne postoji.

Ušiba ne reče ništa. Kad je primio poruku od Akinage, on
je razmišljao o tome da odloži sastanak. Bio je izmoren do
smrti. Krivica zbog Čosine smrti bila je malo ublažena
saznanjem da je to bilo neophodno. Bezbednost Godaišua
morala je da se zadrži po svaku cenu. Trebalo bi da izađete
pre nego što načinite strašnu grešku i dok ne istekne snaga
vaše nolitičke moći, rekao mu je Ken. On je dobro shvatio
mudrost njegovih reči, jer je odgovorio: kad igra postane
teret, pravila se menjaju i lovac se nađe u opasnosti da
postane lovina. Sećao se svojih osećanja obnovljene snage
dok je govorio: svako se rađa s mirisom krvi.

Taj stav tako pun mladalačke arogancije jednostavno nije
bio tačan. Krv je bila ono zbog čega je bio tako siguran da je
Čosino i Akinagino viđenje Godaišua bilo jasno i da je trebalo
ukloniti njihovo zavereništvo protiv despotizma kaišoa. Tek
sada je mogao da vidi kako ih je želja za vlašću obojicu
zaslepela.

Sada kad više nije bilo Čose i Šidarea, on nije mogao da
se otrgne utisku da bi sve bilo drugačije da su nastavili da
sarađuju sa kaišoom. Mikio Okami bi ih čvrstom rukom
poveo sasvim drugačijom stazom. Sada je na njemu bilo da
nađe pravi put za Godaišu i savet.

- Šta se dogodilo s mladim ojabunom? - pitao je sada.
Akinaga sleže ramenima.
- Nije to moj posao. Šidarea je ubio ubica u Jošinou.
- Jošino? Šta je on tamo radio?
Dva čoveka su sedela u škrto nameštenoj glavnoj
kancelariji Tomija, betonske građevine nalik na obelisk koju
je Akinaga izgradio za sebe kao sklonište. Dizala se na placu
od dve stotine kvadratnih stopa u centru Tokija. Tomi, što je
značilo kula-osmatračnica s koje se imao široki pogled, bila
je jedno od ojabunovih tajnih boravišta. Kao komandant za
vreme rata, on je imao mnoge izlaze da pobegne od pritiska
ovog sveta. Sa ulice je vodilo kameno stepenište sasvim
blizu uskog parkirališta. Iznad toga je bila prostorija u kojoj
su sada bili, sa malenom kuhinjom. Crno gvozdeno spiralno

stenenište u jednom uglu vodilo je do spavaćih soba i
kupatila. Ušiba nije nikada smatrao da je to udobno mesto,
ali bilo je spartanski funkcionalno.

Blok lepog kiakija - jedino drvo u sobi - bio je izrezbaren u
nizak sto za kojim su klečali. Čaj i kolači bili su postavljeni
kad je Ušiba došao. Svakako da ih nije Akinaga pripremio;
bio je to njegov diskretan način da kaže da još neko postoji
u kući, nevidljiv ali prisutan ako je potrebno.

- Sumnja se da je Šidare bio u Jošinou da obavi svoj
posao - reče Akinaga. - Sledio je Nikolu Lajnira da bi ga ubio.
Izgleda da ni Šidare nije uspeo baš kao ni Tomu Kozo.

- Sada smo mi na redu - reče Ušiba. - Ako Lajnir zna da je
Šidare jakuza i da je član unutrašnjeg saveta, ne može da ne
zna šta dolazi sledeće.

- Zar ne smatrate zanimljivim - reče Akinaga menjajući
temu - to što je Lajnir bio u Jošinou? Zašto? Možda se tamo
krije kaišo.

- Naša prva briga treba da bude Lajnir. Zbog Čosinog
luckastog čina Lajnir će svakako doći u Tokio da vas traži.
Mogu da pomognem tako…

- Mislim da ste vi sasvim dovoljno uradili, daiđine.
Ušiba pogleda s nevericom u Akinagu.
- Sada kad više nema Čose i Šndarea, ostao sam samo ja,
glavni ministar - ojabun se naže preko kiaki stola. - Vaš
položaj u unutrašnjem savetu imao je samo savetnički
karakter, ali tokom proteklih godina nisam propustio da
primetim da se sve više cene vaša pažnja, mišljenje i uticaj.
To je počelo čak i pre nego što smo sklonili Okamija sa
pozicije kaišoa i otkad ste vi počeli vidno da dobijate na
snazi - Akinagino lice se izvilo. - Vidite kako ta mala vežba
može da pomogne.
- Kakva vežba?- Ušiba oseti kako mu se stvara led u
donjem stomaku.
- Dao sam vam Čosu na tanjiru i na moje zadovoljstvo vi
ste ga pojeli - reče Akinaga prsnuvši u smeh. - Zamislite!
Okrenuo sam vas protiv prijatelja! Zaista čudno!

Ušibino lice je imalo boju pepela.
- Molim vas, objasnite mi to - nije mogao da se uzdrži, da
smiri glas.
- Ja sam bio taj koji je učestvovao u zaveri da se ubije
kaišo. Taj slabić Čosa je pokušao da ukrade moj uragan.
- Ali zavera je propala.
- Kaišo je sakriven; ostao je bez moći i uticaja - Akinaga
nljunu. - Okami kao da je mrtav. On izvadi cigaretu, polako
je zapali. - Onda sam se okomno na Šidarea. Ubedio sam ga
da nema moć ukoliko ne postane član unutrašnjeg saveta.
On je bio pragmatičan mlad čovek i pristao je. Tako sam ga
poslao da obavi posao sa Lajnirom.
- Vi?
- Naravno. Ja sam znao da je Šidare bio tanđian. Samo
drugi tanđian je imao šanse da uništi Lajnira, ali mislim da
nisam obratio pažnju na Šidareovu mladost. On je omanuo.
- Ali, Čosa…
- Ah, Čosa! - Akinaga je uživao u dimu svoje cigarete. -
Čosa i ja smo morali da se sukobimo pre ili posle. Njegova
ambicija je bila da preuzme kanšoov položaj a to je bila i
moja. Unutrašnji savet nije bio dovoljno veliki za nas obojica.
- Ali on je imao suviše moći za vas da biste krenuli na
njega.
- Ali Jošinori mi je rekao…
- Jošinori vam je rekao ono što ja hteo da vam kaže. Stari
momak uvek kaže ono što ja kažem. Mi se već decenijama
razumemo. Uvek možemo da se oslonimo jedan na drugog.
- A ja sam mu verovao.
- Zašto ne biste? I ja bih da sam bio na vašem mestu.
Akinaga pogleda sažaljivo Ušibu. - On je bio tako dobar
glumac. Bio je to njegov hobi, gluma, neka vrsta velike
strasti. On je to toliko voleo!
Akinaga se diže, priđe jednom od malih prozora ubačenih
u grubi betonski zid. Buljio je u usku ulicu gde je strujao
saobraćaj.

- Sada imam šta sam želeo. Sada kad su Šidare i Čosa
nestali, ne može ništa da me zaustani da ne nasledim
Okamija na mestu kaišoa.

- Ali Okami je još živ.
- Da, jeste - Akinaga je bio stvarno zastrašujući u svom
miru. - Ali ja znam manje ili više gde je skriven. I kad se
dočenam Baklje iz Plovećeg grada, Okami će biti samo
oblačak iznad krovova, a Rok će imati snažnu potvrdu koliko
vredi Baklja. Naše partnerstvo biće veoma plodno.
- Dakle, zato ste se toliko trudili da se ostvari partnerstvo
Plovećeg grada - reče Ušiba zaprepašćen - vi ste načinili
privatni dogovor s Rokom i Majklom Leonforteom za Baklju.
Osmeh koji se pojavio na Akinaginom licu bio je jeziv i
dok se Ušiba borio da stane na noge, mogao je da oseti kako
ga obuzima strah. Kaišo ih je pretekao postavši kaišo;
despotski lider, japanski glas koji je kontrolisao Godaišu. To
nije moglo da se toleriše.
- To grabljenje kontrole neće uspeti. Ja ću učiniti sve što
mogu da vas sprečim.
Akinaga se okrete da pogleda Ušibu.
- Glavni ministre, plašim se da ste prekoračili svoja
ovlašćenja. Vi nemate moć.
- Bože, vi stvarno imate petlju.
- Imam i više od toga - Akinagin osmeh je sada lično na
osmeh zmije. - Ja vas žalim. glavni ministre, zaista. Mi smo
ista generacija, imamo isti senzibilitet, ali tokom vremena ja
sam vas prevazišao. Vi ste se promenili otkako je Okami
najuren. Ponekad sam bio zaprepašćen dok sam
razgovarajući s vama mislio da će se kaišo povratiti. Došao
sam do tužnog zaključka da ste vi veoma nalik na njega.
- Pa šta ako jesam? Ne možete ništa sa tim.
- Ali mogu - Akinaga ugasi pikavac u zelenoj metalnoj
pepeljari sjajnoj kao oklop nekog insekta. - Ja držim u
rukama sve karte.
Akinaga priđe crnoj metalnoj polici napunjenoj knjigama
iz arhitekture i istorije. Između njih izvuče komad pirinčanog

papira.
- Vi znate šta je ovo - reče on a sa lica mu nije silazno

onaj zastrašujući osmeh.
- Torinava - reče Ušiba s bolesnim osećanjem u dnu

stomaka.
Akinaga zavitla time iznad glave.
- Da.
Torinava je bio specijalni konopac koji su koristili samuraji

za vezivanje kriminalaca, što je označavalo, na perverzan
način jakuze, naredba klanu bez lidera da sluša naredbe
drugih.

- Ja ovde imam torinavu od Kokoroguruši i Jamauči klana.
Oni me sada prate. Ja sam u stvari unutrašnji savet. I od
sada sam ja novi kaišo.

Tišina se valjala kao grmljavina kroz betonsku prostoriju.
Ušiba je hteo da pobegne i da se sakrije, ali kao dobar
samuraj on je ostao na bojnom polju čekajući kaznu. Nije
nikada trebalo da se složi sa planom unutrašnjeg saveta da
se ukloni Okami. Oni su ga okarakterisali kao despota
gladnog moći, dok je istina bila drugačija. Kozo je planirao
da ubije Nikolu Lajnira, a Čosa i Akinaga su kovali zaveru
jedan protiv drugog da bi postali sledeći kaišo. Čak i da su
se svi borili za to, nikada neće biti drugog kaišoa.

- Pa - reče Akinaga - razumete li pravu prirodu sadašnje
situacije. Ja sam vaš dužnik, daiđiie, i verujte mi nameravam
da koristim vaš uticaj i vaše veze koliko god mogu. Za
trideset časova Mikio Okami će biti mrtav i moj trijumf će
biti potpun. Vi ćete mi biti odana desna ruka. Ja ću davati
naređenja, a vi ćete ih izvršavati u areni internacionalne
ekonomije u MITI i u Godaišu - Akinaga načini dva brza
koraka prema Ušibi. - Da li je to sve jasno, daiđine?

Ušiba duboko uzdahnu i reče:
- Da.
Ta jedna reč je imala tako finalni značaj o kakvom ranije
nije nikada sanjao.

***

- Ludi ste ako mislite da ću poći bilo kuda sa vama - reče
Kroker. - Svaki put kad vas vidim, vi ste druga ličnost.

- Drugo vreme, drugo mesto, drugi identitet - reče Vesper
u polutami. - Za ljubav božju, dođite!

Nije se pokrenuo. Mogao je da čuje šištanje bunsen
kamina. Na toj sablasnoj svetlosti on je posmatrao Vesper
pitajući se koji sada lik vidi. Dok je čovek nju posmatrao,
osećao se kao da je ušao u cirkusku kuću ogledala gde se
odraz nekoga reflektovao u seriji likova; svaka iskrivljena
slika vodila vas je dalje od istine, stvarnosti, sve dok vam se
ne bi učinilo da su sami odrazi stvarnost.

Glava joj se izvi.
- Čujem ga! Dolazi!
- Prekinite s tim. Ja neću…
- Prokletstvo, već ste predali Sermana Dedalusu! Hoćete
li da žrtvujete i nas dvoje?
U stvari, mogao je da čuje zvuke kako odjekuju niz
hodnik. Dolazili su sve bliže. Da li je govorila istinu? Da li je
to Dedalus dolazio?
- Ostavite se toga - reče on. - Ja znam sve o Baklji. Znam
da je Okami u Londonu i da je sve namontirano da
eksplodira petnaestog. Znam da ste ga izdali neprijateljima.
- Govorite pogrešnim ljudima. Objasniću vam sve ako se
samo pokrenete odavde pre nego što oboje upadnemo u
zamku.
- Vi ste sedmostruki lažov. Dokazao sam da ste vi
Dedalusova krtica unutar Okamijeve mreže. Kome da
verujem od vas?
Mogao je da čuje ton uznemirenosti u njenom glasu.
- Verujte mi bar u ovom trenutku. Moramo da odemo
odavde. Sada!
Nešto se nije uklapalo. Ako je ona bila neprijatelj, zašto
ga nije zadržala ovde sve dok Dedalus ne dođe? Šta je
trebalo da veruje? Nešto poče da mu se javlja u svesti.

- Isuse - šapnuo je, a onda povukavši Sermana iz
skrovišta, klimnu njoj. - U redu. Idemo.

Pratio ju je dok je jurila niz hodnik. Sve jasnije se čulo
lupkanje nečijih đonova. Kao da su bili vrlo blizu.

Ona nestade u susednoj sobi, prostoru za eksperimente.
Tu su temperatura i vlažnost bile kontrolisane. Ona priđe
jednom frižideru, ukloni ga bez Krokerove pomoći.
Pogledavši iza on ugleda stari paravan. Vesper ga pomeri pa
se ukaza panel koji je bio grubo urezan u zid.

Ona mu se okrete.
- Potrebna nam je ta vaša ruka.
Dok je on uvlačio svoje čelične nokte u pukotinu da bi
izvukao panel, ona reče:
- Pre mnogo godina, kad je ovaj deo korišćen za
eksperimentisanje na ljudima, neki su našli put da pobegnu
odavde.
On izvuče panel i Vesper vrati frižider nazad što je dalje
mogla. Onda se uvuče u pukotinu, pomože Sermanu. Kroker
je išao za njom, a onda, koristeći svoju biomehaničku ruku,
vrati frižider gotovo sasvim na mesto. Na poleđini panela
nalazila se gruba drška koja mu je dopustila da ga vrati na
mesto.
On krenu, ali ga Vesper zadrža.
- Ostaćemo ovde - šapnula je. - Oni koji su našli ovaj
prolaz nisu uspeli da pobegnu. Samo mirno sedite.
Bilo je to čudno. Mogao je da čuje njeno tiho disanje,
oseti lagani miris koji je dolazio od nje, kao od božura, ali
nije mogao da je vidi. Umesto toga on ju je zamišljao - kakva
je bila onda kad ju je prvi put video u foajeu vašingtonskog
Holidej ina: kakvu ju je video na Dedalusovom imanju kad je
bila odevena kao baštovan, i kasnije kad je razgovarala sa
Margeritom; zamišljao ju je i onakvom kakvu je video na
aerodromu Hitrou i kasnije sa Čeleste i Okamijem. Na neki
alhemijski način tama je dopustila da se te razne slike
pomešaju, kao da je ona neka filmska zvezda koja je sišla sa
ekrana da bi sela pored njega i govorila.

- Ko si ti? - šapnuo je.
- Zar je to važno? Dovoljno je da znaš samo toliko da ja
radim za Mikija Okamija.
Mogao je sada da joj veruje - ili bar da počne da joj veruje
- jer je Serman načinio dogovor sa njom, a ne sa
Dedalusom. Serman se plašio da je čak i Kroker znao da ju
je on snabdevao podacima o napredovanju Baklje. Ako je
Vesper radila za Dedalusa, Baklja ne bi smela da se drži u
tajnosti od njega. Dedalus nije znao ništa o Baklji, ali Vesper
je znala. Vesper je uredila da Serman i Abramanov nastave
svoj tajni dijalog. Vesper je povremeno davala podatke o
napretku Baklje Okamiju.
Ipak, Kroker se osećao pozvanim da kaže.
- Trebalo bi da znam više pre nego što bih mogao da ti
verujem.
Mogao je da oseti kako bulji u njega.
- Margerite kaže da mogu da ti verujem, ali nisam sigurna
- onda kao da se priklonila situaciji, ako ne njemu. - Mislim
da si ti prokleto opasan i ja sam joj to i rekla. Ja smatram da
ona treba da se drži od tebe što dalje može. Sada nisam
sigurna da sam bila u pravu.
- Zašto bih ti verovao? Kao Domino samo si me lagala;
kao Vesper imaš mnoge likove kao propovednik. Pored toga
kad sam ukrao tvoju knjigu iz sefa kod Monikera, ja sam
shvatio tvoju šifru. Video sam prolaz za Morganu, firmu koja
trguje oružjem, kompaniju koju ti vodiš za Dedalusa.
- Dedalus je vlasnik Morgane. To je tačno. Ali ono što si ti
ukrao bile su fotokopije koje sam napravila i koje sam htela
da pošaljem Okamiju.
Kroker ne reče ništa. To što je ona govorila moglo je vrlo
lako da bude istina.
- Ti si imao svoj deo laži - rekla je Vesper. - Štaviše,
preplašio si me. Pratio si Margerite, špijunirao si mene i nju.
- Da, oboje smo lagali jedno drugo. Isto tako propustila si
da pomeneš da je senator Dedalus zadužen za DARPA.

- A ti si zaboravio da pomemeš svoja popodneva sa
Čezarom Leonforteom - reče ona drsko.

Odmah mu je bilo jasno kako to mora da izgleda njoj i
Margerite. On i Bed Klams ručaju zajedno, intimni kao
lopovi. Blagi Bože, da li je Margerite mislila da ju je izdao?
Zašto da ne? On je došao opasno blizu da uradi baš to. Kako
je planirao da izbegne Beda Klamsa kad dođe vreme za
njega da podnese izveštaj donu o Nišiki mreži? On nikada
nije o tome razmišljao, nadajući se da će dobiti inspiraciju u
hodu.

- Dakle, ti si mislila da bih ja mogao da radim za Beda
Klamsa. Kako to da si promenila…

Osetio je njenu ruku na svojim ustima. Napregnuo se da
sluša šta se događa van malene ćelije, u drugoj prostoriji.
Čuo je zvuke, kao grebanje nogu stolice po popločanom
podu i znao je da ga traže. Dublje u tami, Serman se zgrčio,
drhteći u samrtnom strahu. Čitavo biće mu je bilo
koncentrisano na slušanje zvukova; zaboravio je da postoje
Kroker i Vesper.

Dedalusovi ljudi.
Posle izvesnog vremena zvuci se utišaše. Čak i tada je
mogao da oseti da ona čeka. Najzad skloni njenu ruku i reče
tiho.
- Onog trenutka kad si napao Čezarevog čoveka u Holand
parku, znala sam da sam pogrešila.
- Znala si da sam te pratio u London?
- Pre nego što sam napustila Vašington vratila sam se kod
Monikera. Nije mi trebalo dugo da shvatim da je neko
preturao po mom sefu, a nije trebalo mnogo pameti da
shvatim ko je to bio.
- Ako si znala da sam ti na tragu, zašto me nisi
zaustavila?
- Pokušala sam. Ako se sećaš, dala sam ti pogrešne
podatke. Bio si suviše pametan da padneš na to. Trebalo je
da to znam.
- Šta hoćeš da kažeš?

- Šta misliš da hoću da kažem? Margerite je zaljubljena u
tebe.

Njegovo osećanje olakšanja je bilo tako duboko da je
hteo da se nagne i poljubi je.

- To nema veze.
- Kad je ljubav u pitanju, šta ima veze?
- Mislim da je to krajnje apsurdno, zar ne?
- Samo ako ti ne osećaš isto.
- Ali ona i ja smo na suprotnim stranama zakona.
- Jesi li siguran? Sledeći tvoju logiku onda smo ti i ja
takođe na suprotnim stranama. Znaš da to nije tačno.
Dopustila mu je da malo razmišlja o tome pre nego što je
rekla:
- Veoma mnogo rizikujem što ti sve ovo govorim. Štitila
bih Margerite sopstvenim životom.
Bilo je to kao kineska slagalica, mislio je, kad smišljate
kako da otvorite seriju kutija koje se uklanaju jedna u drugu.
- Mislim da to razumem - mogao je da je oseti kako se
polako odvija kao zmija čiji su glapa i rep bili dugo u jednoj
pozi. - Kako ćemo da izađemo odavde a da nas Dedalus ne
nađe?
- Postoji samo jedan način. Moramo da pratimo put kojim
su krenuli pacijenti kad su pokušali da pobegnu.
- Ali ti si rekla da nisu uspeli.
- Tako je. Mi ćemo da vidimo zašto nisu uspeli.

***

Video sam Leonfortea kako mi je ubio oca kao isa na ulici,
reče Tači. Štaviše, Leonforteu se to dopadalo. Oblizao je
usne i zaurlao od sreće, čak je malo zaigrao iznad mrtvog
tela mog oca, a onda ga je odvukao u džunglu.

To je bio čovek sa kojim je Koi provela šest meseci, za
koga je trebalo da se uda, čovek koji se zaljubio u nju. Sada,
po svemu sudeći, Nikola će se naći licem u lice sa Majklom
Leonforteom. Ako se dočepa Plovećeg grada.

Još je osećao magiju svog sjedinjenja sa Koi i bilo je
previše da se opet odvoji od nje. Jedina uteha mu je bila što
je obećala da će ići u Tokio. Rekao joj je da ode do njegovog
prijatelja i partnera Tanzana Nangija i da ostane s njim dok
se on ne vrati.

- Vreme je da završim s egzilom ovde - rekla mu je pre
nego što je otišao sa Vanom Kitom. - Istina je da sam se
plašila Majkla otkako sam ga ostavila. Bio je pogled u
njegovom oku… - ona prestade da govori, drhteći i Nikola ju
zagrli.

- Majkl Leonforte ne može sada da te takne – rekao joj je.
Koi ga je držala, ne želeći da ode.
- Ti ga ne poznaješ onako kao ja. On je neumoran i tako
je pametan. Uvek na kraju dobije ono što želi.
Nikola je natera da mu se zagleda u oči.
- Slušaj me. Kad stigneš u Tokio, sve ispričaj Nangiju. On
će znati kakve mere da preduzme - poljubio ju je. - Videćeš
me pre nego što misliš.
Nikola se vrati u sadašnjost. Džip je poskakivao po
autoputu koji se pružao manje-više pravo severno od
Sajgona, koji je bio već na pola dana putovanja iza njih. Van
Kit je bio neraspoložen. Izgubio je kontrolu onog trena kad je
Nikolu upoznao sa Hajnom Van Dihom i to mu se nije
dopadalo. Tači je bio mrtav a Nikola je znao kako da uđe u
Ploveći grad.
- Kad uđemo - reče Van Kit - prepustićeš Roka meni. Ja
znam kako da se nosim s takvom sortom.
Nikola je sumnjao u to. Van Kit je bio besan i zbog toga je
loše razmišljao. Pored toga on je želeo da oduva Roka i bilo
koga drugog ko mu se nađe na putu. Nikoli su bili potrebni
odgovori. Zašto je Ploveći grad bio tako važan Akinagi i Čosi
- i počeo je da sumnja da je isto tako važan i Mikiju Okamiju?
Rok i Majkl Leonforte mrtvi usred njihove imperije neće mu
ni najmanje pomoći.
- Moramo da razmislimo kako ćemo prići Roku i
Leonforteu - rekao je.

- To mora da bude način na koji nećemo biti ubijeni - reče
Van Kit odmeravajući MAC-10 revolver.

- Postoji još jedan način.
Van Kit odmahnu glavom.
- Ne znate te barabe. Tači i ja smo ih lovili više od dve
godine - prošao je pored kamnona koji su ispuštali izduvne
gasove od nafte u zelenkasti vazduh večeri. - Postoji samo
jedan način razgovora sa njnma. Razgovor ne dolazn u obzir.
Njihove uši su ispunjene muzikom sfera. Ono što vi ili ja
kažemo njima znači koliko i hujanje vetra kroz drveće. Oni…
Buda!
Drum se otvori ispred njih u gejzer asfalta, kamenja i
betonskih ploča. Snaga eksplozije otkide vetrobran sa džipa
a Van Kit podiže ruke i dreknu jer ga je komad metala
pogodio.
Bacivši se preko njega Nikola snažno pritisnu kočnicu, izvi
volap nalevo. Boreći se sa pepelom i otpacima on odgurnu
Van Kita u stranu. Džip se zaneo i zastao na ivici kratera koji
se pojavio kad je eksplozija počela da se smiruje.
Nikola, pokušavajući da savlada džip, shvatio je da će
pasti u krater. On pritisnu kočnicu i baci Van Kita na zadnje
sedište iza sebe. Nagnu se nalevo, oseti da se menja
raspored težine u džinu dok je ovaj počeo da klizi prema dnu
kratera. Pokušao je da ga zadrži pod tim uglom.
Džip poče da se spušta niz rupu u betonu. Nikola je držao
džip na dva točka i puštao ga da tako klizi.
Najzad poče da popušta kočnicu i dopusti džipu da padne
na sva četiri točka.
- Ko je do đavola…
Druga eksplozija potrese džip.
Nikola dopusti instinktu i ganđian oku da ga vode. Pustio
je volan pa skoči. opustivši mišiće, valjajući se bočno dok je
pao na rame udarivši u kosinu nasipa. Ali treća eksplozija
razdera nasip kraj njega i on posrte unazad, pa udari
glavom o drvo. Ležao je omamljen neko vreme,
pokušavajući da se prizove svesti.

Stotinak jardi dalje video je Vana Kita krvavog, kako izlazi
iz džipa drhteći. Držao je u ruci MAC-10. Nikola ugleda
džinovskog čoveka koji se pojavio iznad gustog lišća. Na
jednom ramenu mu je bio LANj-M72. lak antitenkovski
minobacač, američko oružje koje se mnogo koristilo u ratu.
Čovek je bio jak kao konj kad je mogao sam da ga nosi,
pomislio je Nikola. Imao je četvrtasto, grubo lice, potamnelo
od sunca. Na licu su dominirale čudesne bledoplave oči.
Njegova plava kosa bila je ošišana kratko, kao kod vojnika.
ali nije ličio ni na jednog američkog vojnika kojeg je Nikola
video. On se pre kretao kao Azijat. Bio je uravnotežen i
mentalno i fizički. Dok je ciljao oružjem u Van Kita, Nikola je
znao da se našao pred Rokom, vladarem Plovećeg grada.
Digao se i jurnuo prema Van Kitu.

- Idi odavde! - urlao je Van Kit. - Jesi li lud? Mi ovde
imamo zakone.

- Ti ništa ne razumeš, glupi policajče - reče Rok hodajući
prema njemu - ovde ti ne daješ naređenja nego ja.

Nikola viknu da ga upozori, ali ga Van Kit nije slušao.
Njegov bse je bio nekontrolisan. On ispali metak, ali je
izgubio mnogo krvi, nije bio siguran i loše je ciljao.

- Budalo - Rok je i dalje išao napred pa Nikola promeni
pravac i jurnu na njega - prokleti kretenu, ne bih te smakao
da si mi se pridružio.

- Mene ne može niko da kupi - viknuo je Van Kit.
- Ali možeš da umreš - bez ikakvog izraza na licu Rok
pritisnu okidač. Nikola čučnu.
Čulo se jedno snažno huuuš! i raketa eksplodira tako
blizu Van Kita da ga je digla pedeset stopa u pazduh. Rok ga
je pogodio tako čisto kao da je koristio snajper. Van Kit ili
ono što je ostalo od njega pade u komadićima.
Rok je već išao kroz tu jezivu kišu, uz put puneći svoj
minobacač i uputivši se prema Nikoli.
- Dugo sam čekao na ovo.
Nikola je koristio Tau-tau da bi razbistrio glavu i povratio
svoje reakcije na normalan nivo.

- Ja sam tebe tražio.
Rok jeknu.
- Videćemo ko je koga našao kad provedeš nekoliko dana
u Plovećem gradu - on mahnu minobacačem. - Dođi ovamo.
Ne bih ništa više voleo nego da načiniš neki pokret.
Namrštio se. - Ne? Možda ćeš zažaliti. Za tebe je kavez.

***

Ušiba je mislio na Akiru Čosu. Sedeći u velikoj kancelariji
daiđina u MITI čuo je telefone kako zvone, kako pevaju
faksovi dolazeći sa svih tačaka Zemlje, čuo je zujanje
laserskih štampača koji su pravili kopije njegovih
dokumenata da bi ih slali u druge kancelarije i u redakcije.
Upravo je završio dogovor sa premijerom i ministrom
građevina. Nije se uopšte sećao o čemu su govorili. Za
dvadeset minuta trebalo je da bude u velikoj dvorani da bi
održao svoj nedeljni dogovor sa Tanakom Džinom.

Čitavog života želeo je da radi samo ono što je dobro za
Japan.

Kao u transu digao se iza stola i prišavši starinskom
kredencu nasu čašu ledene vode. Kad je popio, vratio se za
sto. Tu je sedeo buljeći kroz prozor u neonske i staklene kule
Tokija. Ali njegov pogled je bio okrenut unutra, misli su mu
lutale.

U trenutku kad je čuo da se Čosa sam ubio, šta je najpre
pomislio?

Umreti na svoj način i u svoje vreme ima dostojanstva
koje nije moguće u drugim prilikama. Biti na milosti nekog
neprijatelja, svesti život na prostor ćelije bilo je nešto
nezamislivo.

Sa stalnom pretnjom raka mogao je da živi: već se
navikao da ga nosi unaokolo sa sobom dok bude živeo, bez
obzira da li je budan ili spava.

Ali ovo je bilo drugačije. Ovo je bio Tecuo Akinaga.
Akinaga, njegov neprijatelj, koji ga je jednom nadmašio i

sada je gledao da gospodari njim zauvek. To je bilo
nezamislivo.

On žmirnu i njegove oči se zadržaše na konturama grada
u kome je živeo. Tokio je bio Japan - duša novog Japana bar.
On je shvatio dosta kasno da je Čosa bio u pravu u tome,
baš kao što je bio u pravu što se tiče Amerikanaca. Veza
između Amerike i Japana dostigla je novi, nepoznati stepen.

Čosa je bio u pravu što je nastavio svoju vezu sa
Amerikom. Bez obzira koliko je to uzburkalo krv, bez obzira
koliko se mnogi bunili, veza će ostati da traje. Japancima su
bile potrebne američka diplomatska ideologije i inventivne
ideje, a Amerikancima je bila potrebna japanska radna etika,
osećanje efikasnosti i njihova mogućnost da doteraju i
prodaju nove proizvode.

Proveo je veći deo života zadržavajući Amerikance van
Japana i to ga je gotovo ubilo. Zašto je trebalo da Čosa umre
da bi on tek tada shvatio istinu?

On se okrete, pritisnu interfon i pozva Jukija Hađija,
štićenika kome je davao novac kad mu je bio potreban.
Mladić se pojavi u njegovoj kancelariji šezdeset sekundi
kasnije. Stajao je na vratima i duboko se klanjao.

- Uđite i zatvorite vrata, Hađi-sane.
Dok je Hađi prelazio kancelariju, on je sedeo u onoj istoj
fotelji sa čeličnim okvirom u kojoj je sedeo i kad je štićenik
došao kod mentora da traži pomoć da bi rešio svoj trenutni
novčani problem. Ušiba otvori fioku na svom stolu. Zagleda
se u zaključani metalni sanduk koji je bio ugrađen u nju.
Onog dana kad mu je postavljena dijagnoza da ima rak, on
je stavio u kutiju neke stvari koje je smatrao da će mu biti
neophodne.
- Kako posao u poslednjih nekoliko nedelja. Hađi-sane?
Plašim se da sam bio suviše zaposlen pa nisam sve pratio.
- Sve je u redu. Nema problema - reče Hađi nekako
nervozno. Nije svakog dana svako pozvan u privatnu posetu
kod daiđina. - Naravno, ima još nekih stvari koje treba rešiti i
ja čekam potvrdu dogovora o mikročipu od odeljenja

elektronike iz industrijskog biroa. U tome, naravno,
učestvuje i odeljenje trgovine, tako da stvar nije
jednostavna.

- Da, da svakako - Ušiba je bio tužan. Nekada bi ga
ovakav razgovor razveselio, kao što je to očigledno bio
slučaj sa Hađijem. Ali sada je brinuo o drugim stvarima i one
su bile hitnije nego dnevni posao u MITI. - Dakle, nemam
nikakvih problema.

- Ne, daiđine.
- Sjajno - Ušiba potonu u takvu tišinu da se činilo da je
prestao da diše. Najzad posegnu nadole i malim, bronzanim
ključem otvori sanduk. Unutra je bio uredno složen kimono
indigo boje. On ga uze. Ispod njega je bio vakizaši - dugačak
ceremonijalni bodež koji je počivao u svojim ukrašenim
koricama.
- Izvinite za trenutak Hađi-sane - reče Upšiba i ustade.
Kad se vratio iz druge sobe bio je odeven u kimono.
Hađi skoči uznemiren.
- Daiđine, ne!
- Dužnost ti je da mi pomogneš - reče jednostavno Ušiba.
- To je kanryodo.
Preko Hađijevog lica prelete izraz očajanja, ali ga brzo
nestade. On nakloni glavu.
- Da, daiđine.
Bosim nogama Ušiba priđe do sredine kancelarije i tu
kleče, namestivši peševe kimona u precizne, koncentrične
krugove. Ispod nabora kimona on izvuče vakizaši. Mahnu
Hađiju i tiho mu reče:
- Ovo ti je poslednja lekcija. Moraš da prihvatiš svim
srcem ono što mora da bude urađeno.
- Da, daiđine - on kleče pored Ušibe.
- Moraš to da znaš i moraš da veruješ u to.
- Da, daiđine.
Ušiba zatvori oči, pripremajući se. Bila je ironija što će se
ubiti ne da bi sebe poštedeo krajnjeg stadijuma raka, već da
bi se oslobodio mudro smišljenog zatvora. Ono prvo mogao

je lakše da prihvati nego ovo drugo. Mislio je na Mikija
Okamija i na srcu mu je bilo teško što je pomogao da se
ubije čovek koji je mogao da ih spase Akinage, skrivenog
kao otrovnica u magli.

- Jesi li spreman.
- Da, daiđine.
Poslednja osoba na koju je mislio bio je Tanaka Džin i on
oseti duboko žaljenje što se rastaju. Bili su kao dva putnika
na usamljenoj planinskoj stazi, daleko od kuće, koji su
krenuli u pomoć jedan drugom iz čiste humanosti. Onda mu
se misli ispuniše poezijom i jednostavni haiku mu obuze
pažnju. Tako okružen lepotom on zabode vakizaši u svoj
donji trbuh. Čudno, sem trenutnog bola nije osetio ništa
drugo. Onda ruke počeše da mu drhte. Nagnuvši se unapred
Hađi stavi ruke pa njegove. Hađijeve usne su se pomicale
kao u molitvi. Kome se molio?
Onda zajedno, kao da su im se misli spojile, oni načiniše
drugi, finalni udarac.
Ušiba pade kao da je od vode. Čuo je nežno pljuskanje i
to ga podseti na haiku koji je čitao prethodne večeri u kući
Tanake Džina. Tečnost se pretvori u paru; Ušiba oseti kako se
diže sa poda svoje kancelarije. On pogleda dole i mogao je
da vidi Hađija kako bledog lica pridržava njegove ruke na
koricama vakizašija. Ko je to bio? Šta je radio?
Preplavljen sumrakom, osećanjem prvog dana jeseni i
svetlošću poslednjeg dana cvetanja trešanja on nestade.

17.

Ploveći Grad/Tokio/Virdžinija

Kavez je bio smešten na kvadratu ugažene zemlje na delu
oko kojeg su bile poređane glavne građevine Plovećeg
grada. S desne strane kaveza bila je zgrada u kojoj su živeli
Rok i Majkl Leonforte, s leve je bila zgrada sa laboratorijama
koje je Rok izgradio za Abramanova, zajedno s vrelom
ćelijom, ostavom za svaku uncu materijala u kome je bilo
elementa 114m i mesto gde je sada počivala Baklja kao
usnula guja.

Kavez je smrdeo. Ugažena zemlja u njemu bila je
pokrivena krvlju i otpacima, a u jednom uglu, kao da ju je
neko tu postavio s čudesnim smislom za humor, bila je
ljudska bedrena kost, potpuno čista, bez trunke mesa i kože.

Rok podiže tu kost dok je pratio Nikolu u kavez. Udarao je
njom o mesnati dlan. Šestoro njegovih ljudi naoružanih
ruskim poluatomatskim puškama AK-47 okružiše kavez. Nije
to bilo potrebno, ali predstava je bila neophodna, Rok je
morao da demonstrira moć. Ušao je u kavez nenaoružan i to
njegovo pokazivanje hrabrosti nije ostalo neprimećeno.

Nikola nije dobio ni vodu ni hranu tokom putovanja do
Plovećeg grada. Bile su mu vezane oči kad je poveden u
Rokovo vozilo. Nešto kasnije osetio je peckanje s unutrašnje
strane lakta. Koncentrisao se i koristeći Tau-tau on je
podigao svoj metabolizam i blokirao hemikaliju pre nego što
je imala vremena da ga smiri.

- Vidim da si se oporavio u snu - reče Rok ljubaznim
glasom. - Sada ćemo to popraviti. Posmatrao je Nikolu kao
plastični hirurg. - U međuvremenu možda ćete zanimati da
je mnogo značajnih ljudi provelo svoje poslednje dane ovde.

Zanimljivo, ali oni su se različito ponašali u odnosu na
tretman. Pretpostavljam da sam naučnik, mogao bih da
načinim studiju ljudskog uma pod krajnjim pritiskom -
udarao je koskom o dlan. - Moj partner Do Duk je bio takav
čovek.

- On je bio ubica.
Rok se osmehnuo.
- Svi smo ovde ubice, Lajniru, ti i ja, baš kao što je bio i
Do Duk. Nemoj da misliš da si nešto drugačiji od nas.
- Ali Do Duk je bio drugačiji. Znam kako su ga Nungi iz
Vijetnama obučavali; znam da je uzeo svetu belu vranu za
svoj talisman, znam kako ga je obeležio taj božji glasnik. Ali
znam i to da je postojala žena koju je voleo uprkos svoj krvi i
bolu koje je podneo. Znam tvog prijatelja Do Duka bolje
nego što ti misliš, - pa se zato čudim kakav si ti.
Rok ne reče ništa; iza maske njegovog lica bilo je
nemoguće pročitati šta misli.
- Čudi se koliko hoćeš - reče najzad - jebe mi se za tvoje
čuđenje.
On gurnu ruku kroz šipke kaveza i jedan čuvar mu dade
špric. Priđe Nikoli dok su AK-47 bili upereni u njega.
- Jebe mi se za razmišljanje, jebe mi se za intelektualce,
gotovo.
Zagledavši se Nikoli u oči on zabi iglu u njegov mišić, pa
pritisnu batić.
- A jebe mi se i za tebe.
Izašao je iz kaveza, zaključao vrata za sobom. On podiže
minobacač, upravi ga u Nikolu. Videlo se da vodi borbu sam
sa sobom. Nikola je to mogao da oseti kao da su se vratili
unazad i kao da su opet bili u ratu. Na neki način to se i
događalo. Rok je bio uhvaćen u neku vrstu vremenskog
vrtloga; nije želeo da ratu dođe kraj.
Moćna droga kolala je Nikolinim krvotokom. On ponovi
proces koji je već koristio tokom puta da bi neutralisao
drogu. Bio je to udar za njegov sistem, ali sada nije moglo
da se izbegne. Noć pade brzo kao što to biva u tropima.

Insekti su vredno zujali, ptice su klepetale u drveću,
povremeno se čulo režanje zveri iz tame. Osećao se miris
hrane. To je svakako Rok naredio.

Ležeći na odvratnom tlu u kavezu, Nikola je mogao kroz
poluzatvorene kapke da vidi čuvare naoružane AK-47 i on
poče da izračunava uglove i mogućnosti, dok je istovremeno
sakupljao unutrašnju snagu koja će mu biti potrebna za
kokoro, srce Tau-taua.

- Još si tu? - reče glas iz blizine. - Da, tako je. Ne miči se.
Mislim da si sada upao u grč. Tako bar Rok veruje. Ali on ima
više poverenja u sebe nego ja. Otkako je Do Duk uveo Roka
u kult Mesuleta, on misli da je supermen. Ti i ja znamo da
nije tako. On nema Do Dukovu izvanrednu mentalnu
disciplinu. I naravno ti si ubio Do Duka. Čudesno.

Nikola je mogao da čuje zvuke kako se neko smešta
pored spoljne stranice kaveza.

- Bio sam radoznao da te upoznam. Toliko sam čuo o tebi.
Znam više o Tau-tauu nego Rok, naravno. Ali on je više
jednousmeren nego ja. Ja znam da droga koju ti je uštrcao
neće da te ošamuti. Mogao je da ti uštrca i cijanid, a ti bi još
bio tu i disao bi, zar ne? Ti to rešiš svojim metabolizmom.
Čudesno. To bi potreslo zapadnjačku medicinu iz temelja -
malo se nasmejao. - Voleo bih to da vidim.

Tišina je vladala neko vreme, presecana cvrkutom ptica i
kričanjem majmuna.

- Zašto ti ne… ah, tu smo. Bio sam ubeđen da ćeš želeti
da me pogledaš.

Nikola ugleda Čoveka lepog lica, s pravilnim nosem i
blistavim sivim očima koje su bile krvoločne. Njegova kosa
boje bibera i soli bila je duga. Imao je uredno podšišanu
bradu. Bilo je to lice stvoreno da daje naređenja, lice čoveka
koji je prihvatio neke osnovne filozofije, ali čiji je lični pogled
na svet bio nepovrediv. Nikola je već mogao da kaže da je
on čovek koji voli reči i zato je možda bio disciplinovan i
ubedljiv javni govornik. Godine provedene na visoravnima
Vijetnama promenile su ga, možda su osnažile njegovu

filozofiju. To je mogao da bude samo jedan čovek: Majkl
Leonforte.

- Izazivaš opasnost, zar ne? Mislim da mogu da osetim da
je tvoj Tau-tau aktiviran, ali to može da bude i neka vrsta
samohipnoze.

Mik izvadi cigaru, odgrize kraj i zapali je. Posmatrao je
plavičasti dim neko vreme pre nego što je nastavio.

- Znam nešto o hipnozi. U stvari o masovnoj hipnozi. Svi
filozofi uče tu veštinu na ovaj ili onaj način. A znaš li zašto?
Zato što filozof nije ništa bez učenika, kao u religiji, što ih je
više, to bolje. I kao u religiji, filozofija je revolucija. To sam i
ja. Revolucionar - on dunu dim. - Trebalo bi da znaš nešto o
revolucionarima.

Osmehnuo se tako milo kao ujak koji ušuškava mladog
nećaka da udobnije provede noć.

- Načinio sam zamornu studiju tvog oca. Nije bilo lako kad
sam ovde tako daleko. A pukovnik je bio najtajanstveniji
čovek s kojim sam se sreo. Bio je tajanstveniji čak i od mog
oca, koji je tako često menjao identitet da sam se ponekad
pitao da li se on stvarno seća ko je u stvari.

On sleže ramenima:
- Naravno, tajanstvenost je bila početak i kraj sličnosti
između Džonija Leonfortea i pukovnika Lajnira. Oni su bili
dva sasvim suprotna bića. Ne moraš da veruješ, ali ja sam
se iskreno divio tvom ocu. Želeo sam da budem povezan sa
njim. On je manje-više potpuno sam stvorio MITI. Vidim da
to nisi znao. Tvoj otac je iskreno mrzeo MCI, staro
Ministarstvo trgovine i industrije, jer je bilo bezbedno
sklonište za mnoge ratne zločince. Imalo je skoro potpunu
kontrolu nad ratnom ekonomijom i vojskom. Tako je tvoj otac
dobio sjajnu ideju da pomeša MCI sa Trgovinskom komorom.
koju je dobro poznavao preko osoblja što je govorilo
engleski. Komora je trebalo da bude u vezi s Amerikancima.
Ali tvoj otac je shvatio da ona kontroliše Fond za trgovinu s
inostranstvom. Tvoj otac vizionar, revolucionar, video je još
1948. da je način da Japan preživi međunarodna trgovina.

Tako su on i nekoliko Japanaca stvorili Ministarstvo
međunarodne trgovine i industrije. On je istovremeno počeo
da usmerava Japan na pravilan put dok je uklanjao
neprijatelje novog Japana. Tim jednim udarcem genija
pukovnik je pokrenuo bezbrojne događaje koji se
produžavaju sve do danas.

Mik udahnu, držeći dim u plućima neverovatno dugo.
- A sad su se sinovi sreli pod, neko bi mogao da kaže,
nesrećnim okolnostima. Ipak, to mi je najmanje važno.
Samom sebi sam dao zadatak da nemilosrdno srušim
prošlost i ponovo je stvorim u slici budućnosti. Da li
razumeš? Sumnjam. Rok ne razume, a on je daleko od toga
da bude glup čovek. Došao je ovamo pre mnogo decenija. To
što sam postao partner sa njim bilo je mudro s moje strane -
posmatrao je užareni vrh svoje cigare. - Ali svi brakovi se
raspadaju, sva carstva se ruše a budućnost čeka. Rok je kao
većina ljudi, živi u sadašnjosti jer mu je tako zgodno, čak
iako je to samo san ili sećanje, odraz zlatne prošlosti u koju
je potonuo.
Mik se odjednom diže.
- Pa, uživao sam u ovom ćaskanju. Moramo opet da
porazgovaramo - on otrese pepeo i nasmeja se, nestavši
preko imanja.
Nikola ga je posmatrao dok nije prošao kroz vrata u
jednoj zgradi. Ležao je na tlu, pribirajući misli, tražeći
rešenja za nekoliko pitanja. Zašto je Mik došao da ga vidi?
Da uživa? Nemoguće. Nije bio taj tip; Rok je bio takav.
Možda je govorio istinu - njega je vodila radoznalost. Ali bilo
je još nečega tu. Usred njegovog brbljanja o filozofiji,
rušenju prošlosti i čudesnim otkrićima o pukovnikovoj ulozi u
stvaranju MITI, on je otkrio da se Rok i on više ne slažu u
svemu. Mik je bio spreman da krene. Carstva se ruše.
Kamioni su tandrkali preko imanja, njihovi farovi su
presecali tamu. Nikola pažljivo okrete glavu. Ljudi su tovarili
opremu.

Baklja je bila spremna da krene. A to je bio i Mik
Leonforte.

Tim jednim udarcem genija pukovnik je pokrenuo
bezbrojne događaje koji su se nastavili do današnjeg dana.
Šta je Mik hteo time da kaže? On kao da je govorio o nekom
velikom planu koji je prošao kroz vreme i koji je još bio
aktuelan. Da li je tako nešto bilo moguće ili je Mik bio
jednostavno lud? Mik i Rok su sakupili nezamislivo bogatstvo
radeći s oružjem i drogama. Imali su veze sa američkom
vladom preko Dedalusa i sa japanskom preko Godaišua. Mik
je sada rekao da se on pokreće. Kuda? Šta je mogao da
dobije više od ovoga što je već imao? Nikola je znao da će
morati to da otkrije pre nego što napusti Ploveći grad.

On proveri položaje svojih čuvara. Onda zatvorivši oči
potonu i dotače kokoro. Počeo je udaranje, dodirivanje
membrane kokoroa što će pokrenuti Tau-tau.

Sada je prvi put osetio razdeljenost u sebi. Akšara i Kšira
su tekle kao dve reke - jedna svetla, druga tamna i
zastrašujuća. Previjale su se i preplitale jedna oko druge.

Savijen u loptu Nikola je ležao na tlu, zamišljajući u svom
umu gde je svaki od četvorice stražara. Miris Mikove cigare
bio mu je još u nozdrvama, neverovatno bogat - suviše jak…

Pažljivo okrete glavu, vide opušak na tlu nedaleko od
kaveza, čiji je kraj sijao crveno obećavajući.

***

Tanaka Džin je posmatrao mladog čoveka po imenu Jukio
Hađi dok su njegovi prsti pritiskali tastere kasetofona. Dugo
je ćutao. U sećanju mu je spalno bio trenutak kad je ušao u
Ušibinu kancelariju na ćošku u MITI odgovarajući na hitan
poziv. Napolju je sav posao stao i svi su stajali za svojim
stolovima ili u hodniku kao da se skamenjeni u vremenu.
Kao da je samo on imao moć kretanja. On opet vide Ušibino
telo zgrčeno na podu. Jukio Hađi je stajao iznad njega, a
Tanakine prve reči su bile:

- Sedi!
To je zazvučalo kao da daje naredbu psu. Onda se
okrenuo, zatvorio vrata i pozvao svoju kancelariju. Uskoro će
policija preplaviti celo mesto i Ušibin krajnji mir biće
poremećen.
- Šga se ovde dogodilo? - pitao je tiho.
Slušao je Hađijev izveštaj. Onda je prišao prozoru i
zagledavši se u grad rekao je više samom sebi:
- Zašto se ubio?
- Mislim da znam - reče Hađi i onda pusti traku.
- Kako ste došli do te trake? - pitao je Tanaka Džin. - Da li
je daiđin rekao da je date meni posle njegove smrti?
- Ne. Daiđin nije znao za nju. Ja…
Podigavši ruku Tanaka Džin reče odjednom dobivši
inspiraciju.
- To što biste rekli može da vas optuži. Možete da izgubite
posao, karijeru, sve.
Ali Hađi je odmahivao glavom.
- Daiđin mi je bio mentor. Naučio me je da je najvažniji
kanryodo.
Posmatrajući sada mladića drugačijim pogledom Tanaka
Džin se kratko nakloni.
- Vrlo dobro, nastavite.
- Pre nekoliko meseci prišao mi je jedan od ljudi Tecua
Akinage. Vidite, imao sam problema s kockanjem, tužioče.
Upao sam u dugove. Došao sam do ivice. Razumete.
- Trebalo vam je više novca nego što ste zarađivali u MITI.
Hađi klimnu glavom. Sedeo je vrlo uspravno, držao je
visoku glavu. Tanaka Džin je razumeo. U drugim okolnostima
takvo priznanje bi mu donelo samo sramotu, ali sada je
njegov bol to pretvorio u žrtvovanje. Tanaka Džin se divio
osećanju časti kod ovog mladog čoveka.
- Akinaga je saznao za moj slučaj i ja sam u trenutku
ludila uzeo novac od njega. Sredio sam dugove i počeo sam
da tražim noćni posao da bih mogao da mu vratim pare.
Tada sam shvatio koliko sam bio glup. Akinaga je lično došao

da me vidi. Nije želeo da mu vratim novac. Želeo je da mu
umesto toga prijavljujem sve što daiđin radi. Želeo je da
špijuniram za njega.

- Rekli ste mi da je Ušiba bio vaš mentor. Ne biste bili u
MITI bez njega.

- Da.
- Onda vas je Akinaga doveo u nemoguć položaj.
- To sam i ja u prvi mah pomislio. Prevrtao sam se čitavu
noć, uznemiren, ne znajući kakvu odluku da donesem.
Onda me nešto čudno pogodi punom silinom. Šta će
Akinagi informacije o daiđinu ukoliko nije bilo neke veze
između njih? A ako je veza postojala, na šta se to spremao
Akinaga, želeći da špijuniram Ušibu-sana? Sklopio sam pakt
sa demonom. Prihvatio sam Akinagin predlog.
U tom trenutku neko oštro zakuca na vrata. Tanaka Džin
lanu komandu i dva detektiva u civilu uđoše u kancelariju.
Tanaka im pokaza svoje dokumente, dade im kratak pregled
situacije, a onda izvede Hađija odatle govoreći da je on
svedok u daljoj istrazi. Dok su izlazili, on stavi kasetofon u
džep zajedno sa trakom na kojoj je bio snimljen poslednji
razgovor između Ušibe i Akinage.
Napolju, na ulici, Tanaka Džin reče:
- Da li znate nešto o Plovećem gradu ili Bakljn?
- Ništa. Meni je taj deo razgovora bio nejasan.
- Akinaga je govorio o ubistvu Mikija Okamija. Ni o tome
ništa ne znate.
- Ne, gospodine.
Bilo je jasno da mladić govori istinu.
- Zašto ste se povezali sa Akinagom?
- Da pomognem daiđinu, naravno. Mislio sam da ako
mogu da otkrijem za čim traga Akinaga, mogu da upozorim
daiđina.
Tanaka Džin izvadi traku iz kasetofona.
- Da li je Akinaga tražio da se još sastaje sa Ušiba-
sanom?

- Ne. To je bio prvi. Kao da je imao neko perverzno
zadovoljstvo iz toga. Nisam razumeo zašto dok nisam čuo
kako je zadobio kontrolu nad daiđinom.

Tanaka Džin je znao da se Ušiba ubio zbog toga. Rak nije
bio razlog; bolest se povlačila i u svakom slučaju, Ušiba je
mentalno zagospodario nad bolešću. Znao je iz njihovih
razgovora da će Ušiba odabrati svoj način da umre. Nije
mogao da podnese da ga neko smesti u zatvor, što je
Akinaga uradio.

- Još nešto - reče sada Tanaka Džin - da li vam reč
Godaišu nešto znači?

- Ne.
Tanaka Džin klimnu glavom.
- Dobro ste radili, Hađi-sane. Vaš daiđin bi bio ponosan na
vas. Ali ako moram da uhapsim i izručim Akinagu, ne mogu
da učinim iišta da vas zaštitim. Sve što ste mi rekli a možda
i više izaći će na videlo. Vaša karijera u MITI je završena.
Hađi se nakloni.
- Hvala na ljubaznim rečima, tužioče. Neću ih zaboraviti.

***

- Ti si krtica Mikija Okamija sakrivena duboko u Dedalusovu
mašinu - reče Kroker.

Mogao je da oseti kako se Vesper osmehuje.
- Detektiv na delu.
- Do toga sam došao drugim putem.
- Srećom da si pogrešio. Dedalus me poslao ovamo, u
laboratoriju DARPA na reci Najf da bih otkrila šta tražiš. Ali
on je zaboravio da me obavesti da i on dolazi.
- Onda si samu sebe dovela u veliku opasnost. Kad
Dedalus jednom shvati da si mi pomogla, nestaće tvoje
zaštite.
- Moramo najpre da se iščupamo odavde. Ali istina je da
su naše sudbine bile zapečaćene kad si prodro u DARPA i
kad si ga pitao za Sermana. Odlučio je da te ovde uhvati, a

ja znam da moram da izvučem tebe i Sermana odavde. Kad
jednom Dedalus stavi ruke na doktora, sve će ionako da
eksplodira u moje lice.

Još su bili u svom tamnom skrovištu unutar kompleksa za
eksperimentisanje. Ništa se nije čulo iz magacina neko
vreme. Serman poče da drhti. Ovo nije bio njegov posao i
bilo je jasno da je preplašen, ali radio je sve što je mogao da
se pribere.

Kroker se malo odvoji od naučnika i osetivši njegovu
nameru, Vesper krenu za njim.

- Okami je u velikoj opasnosti - rekao je. - Mislim da
Čezare Leonforte zna da je u Londonu. Jedan od ljudi Beda
Klamsa me je pratio dok sam ja pratio tebe. Pobrinuo sam
se za njega, ali kasnije su me gotovo ubili i ja sumnjam da
se iza tog pokušaja nalazi Leonforte.

Vesperin glas je podrhtavao.
- Hriste, ako si u pravu, mislim da će Okami biti ubijen
zajedno sa mnogo građana Londona ukoliko tvoj partner
Nikola Lajnir ne spreči Baklju da izađe iz Plovećeg grada.
- Moramo da izađemo odavde i da se vratimo u London
što pre možemo.
- Dedalus to neće dopustiti.
- Odjebi Dedalusa - Kroker je bio zabrinut zbog Sermana.
Nije mu se dopalo što je naučnik postao tako nervozan. -
Moraćemo da podržimo Nikolu, po svaku cenu. Ako on ne
uspe da spreči izlazak Baklje u Vijetnamu, mi ćemo morati
to da uradimo u Londonu.
- Slažem se, ali moramo da budemo obazrivi dok se to
događa. Seti se, ljudi koji su krenuli ovim putem pre nas
nikada nisu stigli napolje.
- O čemu to razgovarate vas dvoje? Ni mi nećemo uspeti
da se iščupamo.
- Ćutite, doktore - šapnu Kroker. A onda reče Vesper: - Šta
si htela da kažeš pre kad si rekla da nam Dedalus nikada
neće dopustiti da stignemo do Londona?

- Dedalus zajedno sa Čezarom Leonforteom i ojabunom
jakuze Tecuom Akinagom žele da Okami umre, svako iz
svojih razloga. Mi sada znamo da Akinaga žudi da bude
kaišo; Čezare veruje da će ubistvo Okamija sprečiti slanje
informacija kroz mrežu Nišiki i da će preseći glavni izvor
uticaja; a Dedalus nema sumnje ima kosture u plakaru koje
ne želi da pokaže.

- Misliš da su oni svi u vezi sa Plovećim gradom i Bakljom
zato što što su deo Godaišua.

Vesper klimnu glavom.
- To je zajednički činilac.
- Dakle, tako je Okami manevrisao: želeo je sve
neprijatelje da izvuče na otvoreno.
- Da. On je očekivao da će Ploveći grad i njegova Baklja
biti suviše snažan magnet, da će njihova gramzivost,
kombinovana sa njihovim neprijateljstvom, učiniti da se
neobazrivije kreću prema njemu. Sada ih je sve obeležio.
Kroker je samo mogao da se divi blistavosti i preciznosti
tog plana.
- Ali da sebe stavi na metu…
- Bio je to jedini način da ih primora da izađu na svetlost.
- Ali Goldoni je izgubio život zbog toga. To je bio očajnički
potez s kaišoove strane.
Vesper odmahnu glavom.
- Bilo je apsolutno važno da identifikujemo osobu u
unutrašnjem krugu koja je podrivala kaišoov autoritet. Ulozi
su visoki: Dominik Goldoni je znao to kad su on i Okami
zajedno planirali.
O tome Kroker nije mogao da raspravlja. On pogleda
tamo gde se zgrčio Serman pa poče tiho da mu govori.
- Da li je on dobro? - pitala je Vesper. - Izgleda da je
preplašen.
- Tačno tako. Ali uspeće - Kroker spusti glas vraćajući se
na glavnu temu. - Još mi jedna stvar smeta. Kako je Okami
Japanac mogao da dođe do tajni koje je puštao kroz Nišiki
mrežu?

- Dobro pitanje. Neko ga snabdeva prljavštinom.
Kroker je bio zaprepašćen.
- Onda Okami nije izvor Nišikijevih obaveštenja.
- Suprotno onome što Čezare i svi ostali veruju, nije. Ali
svakako da ga njegove veze snabdevaju - i Goldonijevi - sa
svojim vezama u Vašingtonu.
Spuštali su se tamnim tunelom. Kroker je držao Sermana
na oku, jer je on još bio omamljen užasom. Pitao se šta
naučnik zaključuje iz ovog razgovora. Možda nije čak ni
slušao.
Vazduh je bio čist i mogli su da čuju okretanje turbina.
Vesper ih je vodila prema tom zvuku. Kroker je shvatio šta
joj je na umu. Turbine su izvlačile vazduh iz laboratorija;
svakako da su ga izbacivale van zgrade.
- Zašto si došla ovamo? - pitao je.
- Slučajno sam naletela na jednu transimisiju koju je
Abramanov upućivao Sermanu. Pratila sam je i otkrila na
čemu rade dva naučnika. Javila sam to Okamiju. On je tada
već znao da je Abramanov u Plovećem gradu i
zainteresovao se za transuranski izotop koji je Abramanov
stvorio. Bio je to strašan udarac sudbine da je pao u ruke
Roku i Miku Leonforteu. Okami je znao da mora da uradi sve
što je u njegovoj moći da spreči da se element 114m
pretvori u oružje, Mi smo ih pratili na svakom koraku. Sve do
samog kraja dok Serman nije omanuo u krajnjem izveštaju.
Okrenula se naučniku. - Zašto ste to uradili?
- Jednom kad sam otkrio da mogu da stvorim element
114m, video sam kuda to vodi - Serman pogleda Vesper. -
Znao sam da neće mnogo proći pre nego što će vaši ljudi
koji su čitali moje izveštaje zatražiti od mene da načinim
sličan izotop. Ako to ne bude 114m onda će to biti 115, 116
ili 117 sve dok ne nađem stabilan transuranski izotop koji će
obezbeđivati čistu fisiju kao 114m. Nisam to želeo jer su
destruktivne mogućnosti suviše velike i mnogi ljudi neće
moći da ih ignorišu.

Kroker vide kako Vesperine oči sijaju u polutami. Niko od
njih nije bio u položaju da se suprotstavi Sermanu. Nastavili
su niz tunel a zvuci generatora bili su sve glasniji. Najzad se
tunel razdvoji.

- Kuda? - pitao je Kroker.
Vesper je slušala, onda odmahnula glavom.
- Ne znam.
- Nalevo - reče Serman.
- Jeste li sigurni. doktore? - pitala je Vesper.
- Poznajem ovu laboratoriju bolje od vas, draga moja.
Krenuli su levim rovom. Postajalo je sve toplije dok se rov
sužavao. Morali su da se okrenu na stranu da bi mogli da
napreduju.
- Ako se rov još malo suzi - reče Kroker - moraćemo da se
vratimo.
- Ne možemo - reče Serman - ovo je jedini put.
Vesper koja je bila na čelu zastade.
- Pogledajte.
Kroker pogleda preko njenog ramena. Sinuo je četvrtasti
izvor svetlosti. Kao da se radilo o procepu u rovu, posle čega
je opet bila tama.
- Mislim da je procep suviše širok da bismo ga preskočili -
reče Vesper.
Kroker odmahnu glavom.
- Mislim da mogu da se pružim preko njega.
- Nećete morati ni da probate - reče Serman iza njih -
moraćemo da siđemo.
- Šta? - Kroker se okrete.
Vesper pogleda Sermana.
- Ali čuju se turbine ispred nas.
Doktor klimnu glavom.
- To je zato što se u tom pravcu nalaze ventilatori, ali mi
ne smemo ni da im se približimo. Oni rashlađuju toplu ćeliju
gde koristimo plutonijum i transuranske izotope. Ventilatori
usmeravaju zagađeni vazduh u vodene komore. Za samo
nekoliko trenutaka udisanja radioaktivnih čestica, mi bismo

se toliko otrovali da ne bismo mogli da nastavimo. Za
nekoliko sati bili bismo mrtvi.

Vesper i Kroker izmenjaše poglede u blesku svetlosti koja
je dolazila iz vertikalnog procepa. Buljeći preko jaza, ona
reče:

- Dug je put nadole. Ne vidim gde je kraj - okrenula se
Sermanu. - Jeste li sigurni za ovo?

- Ja samo znam da ne postoji drugi put sem da se
spustimo - reče Serman, ali pogledavši preko ivice i on poče
da sumnja. - Možda je to uzrok što oni nesrećnici nisu uspeli
da se izvuku odavde.

- Nije važno. Nemamo drugog izbora - reče Kroker - a
Vesper klimnu glavom da se slaže.

***

Problem je bila vlažnost. On je bio u tropima i čak i zimi
vlaga je natopila njegovu odeću.

Odeća mu neće goreti, a to je značilo veliko poboljšanje
situacije. Zamislio je da zapali odeću pikavcem cigare koji je
Mik bacio. To bi privuklo čuvare, morali bi da ga izvuku iz
kaveza, a njemu je samo to bilo potrebno.

Znao je šta mora da uradi, ali jedan njegov deo se bunio.
Nije bio srećan zbog onoga što mu je predstojalo i morao je
da gurne svoje odbijanje u dubinu. Vibracije kokoroa
odjekivale su mu u umu. Nadao se da će to biti dovoljno.
Morao je da usmeri svoje misli dalje od bola i straha. Kšira,
tamna strana Tau-taua, puštala je sve dublje svoje pipke
kroz njegovu Akšara obuku.

U uglu kaveza, tamo gde su bile ljudske kosti nalazile su
se sasušene fekalije. On čučnu i dok je mokrio, pokupi suvi
materijal i gurnu ga uz desnu ruku, preko ramena i grudi.
Onda ustade i pritisnu žareći pikavac u mišicu, posmatrajući
kako se suve fekalije puše i na kraju pale i počinju da gore.

Počeo je da gori.

Bacio je pikavac i pustio strašan urlik. Čuvari su već jurili
prema njemu. Jedan otključa kavez dok drugi uđe da bi
izvukao Nikolu.

Potonuo duboko u Tau-tau, osećao je vrelinu, ali ne i bol.
U prvi mah gorele su samo fekalije, a onda mu vatra zahvati
kosu, pa onda i kožu koja poče da gori i puca.

Čuvara koji je ušao u kavez udari laktom u pleksus. a
onda gurnu zapaljenu ruku u lice onom čuvaru koji je
otključao kavez.

Prvi čuvar pokuša da ga uhvati otpozadi. Nikola se okrete
i ščepavši čovekov desni članak svojom levom rukom
završpi krug izvukavši čovekov gornji deo tela. Sada savi
koleno i koristeći težinu čuvara okrete njegov članak
udarcem primi. Kost krcnu i čovek se sruši.

Drugi čuvar, skidajući varnice koje su mu palile odeću,
izvuče revolver. Koristeći ogrubelu ivicu svoje šake Nikola ga
udari u vrat i slomi mu grkljan. Čovek pade na kolena. Nije
više mogao da diše.

Sve se to dogodilo za otkucaj srca. Preostala dva čuvara
su i dalje išli prema kavezu ali bili su šokirani onim što se
dogodilo njihovim drugarima.

Treći čuvar je držao svoj AK-47 uperen u Nikolu, ali nije
očekivao da će se njegova meta baciti na njega. Prst mu se
skamenio na okidaču. Nikola krenu u napad, okrenuvši se na
jednoj nozi, on slomi rebra čuvaru opasnim udarcem.

Četvrti čuvar, zahvaćen panikom poče brzo da puca u
neredovnim razmacima. Nikola ščepa čuvara sa slomljenim
rebrima i koristeći ga kao štit baci ga na liniju vatre, dok je
on uvukao glavu u ramena i savivši se u kuglu, poče da se
približava.

Pucnjava se nastavila sve dok četvrti čuvar nije shvatio
da puca u svog drugara i tada je okrenuo cev AK-47 u
vazduh. Nikola ga udari nogom sa strane i slomi mu koleno.
On poče da pada i u tom trenutku mu Nikola slomi
ključnjaču.

Nikola uze AK-47 i jurnu preko dvorišta, skidajući
zapaljene fekalije sa sebe. Njegovo valjanje po vlažnoj zemlji
ugasilo je veći deo plamena. On je nastavio da kontroliše
bol, trudeći se istovremeno da ne udiše smrad svog
spaljenog mesa.

Dok je trčao u cik-cak preko ograđenog prostora,
pokušavao je da smisli koji je motiv imao Mik Leonforte kad
je ostavio zapaljeni pikavac njemu nadohvat. Znao je da je
to učinio namerno. Da li je Mik želeo da on pobegne i zašto?
Činilo mu se da naslućuje.

Ispred njega sve je bilo uznemireno. Pucanje iz AK-47 nije
prošlo nezapaženo. Čitava četa ljudi koji su tovarili kamione
jurila je prema njemu. Nikola čučnu iza ugla nadstrešnice i
nanišanivši u kamion koji je bio poslednji u nizu - onaj koji
mu je bio najbliži - pogodi ga u rezervoar s gorivom.

Eksplozija potrese čitavo mesto rasturivši ljude koji nisu
bili zahvaćeni njenim udarcem. Nikola skoči iz svog skrovišta
i jurnu prema vratima kroz koja je video da je Mik nestao.
Stigao je do njih dok je još odjekivala eksplozija i dok je crni,
masni dim zaklanjao najdalje zgrade.

Očekivao je da će naići na spavaonice, ali umesto toga
našao se u zastakljenom predsoblju iz kojeg se išlo u
laboratorije. On siđe grubim betonskim stepeništem i prođe
kroz dupla metalna vrata. Odjednom je postalo hladno; nije
bilo ni najmanje vlažnosti i on je znao da udiše reciklirani
vazduh.

Još u Tau-tau on se sećao reč po reč detaljnog opisa
laboratorijskog kompleksa; već je imao potpunu sliku te
zgrade u glavi i sada je krenuo pravo prema laboratoriji
Abramanona.

Dva čoveka s automatskim revolverima dojuriše iza ugla.
Nikola koji je osećao vibriranje njihove psihe krenu na njih.

On udari jednog nogom u prepone. Nalete na drugog.
Revolver opali i zasu ih kišom betonske prašine i varnica.
Svetlosti žmirnuše. Čovek podiže visoko svoj revolver s
namerom da drškom udari Nikolu u glavu. Nikola podiže

ruku, ščepa revolver, povuče ga nadole kao što je čovek i
nameravao da učini. Dok je sve to radio, činilo se da se
uopšte ne kreće, ali je sklonio gornji deo tela u stranu. Kad
je revolver bio u visini grudi, on udari čoveka ispod levog
lakta, povuče ga unapred. Čovek izgubi ravnotežu i pade, a
Nikola ga udari u grkljan.

Išao je dalje, znajući da će doći do laboratorije
Abramanova. Čelična vrata su bila ispred njega. Baci se
ramenom na njih. Ona se otvoriše i on ulete.

Tu je našao Abramanova. Bio je na kolenima. a Nikola
oseti da je došao prekasno. On kleče pored slomljenog Rusa.
Pucali su mu u sgomak; Rok je odabrao naročito bolan način
umiranja.

- Abramanov - Nikola obavi Rusa u Tau-tau. Ako već nije
mogao da mu smase život, mogao je bar da ga oslobodi
bola u poslednjim trenucima.

Rus je odahnuo, možda zato što više nije osećao bol.
Njegove vodene oči se zagledaše u Nikolu dok ga je ovaj
pridržavao.

- Ko…
- Gde je Baklja?
- Rok… Rok ju je uzeo… - Rusovo lice je bilo bledo jer je
izgubio mnogo krvi. Nikola je mogao da oseti kako se
životne snage gube i on umanji bol do krajnjih granica.
Osećao je približavanje smrti. Čak i Tau-tau ima svoje
granice.
- Gde je Rok?
- Izvan ovog prostora…- suze potekoše iz Abramanovih
očiju i njegove nozdrve se raširiše. Pluća su mu se punila
tečnošću. - Opasnost… ne znate kolika… Ima još toga…
Nikola je mogao svojim umom da oseti udaranje, kao
krila anđela. Onda se Abramanov nagnu unapred u njegovim
rukama.

18.

Tokio/Virdžinija/Ploveći Grad

Svakog dana tačno u šest sati posle podne Tecuo Akinaga je
išao u o-furo, javno kupatilo, koje je njegov otac podigao pre
mnogo decenija. Vodio je sa sobom više od tuceta ljudi, svi
su bili naoružani. Pretraživali su o-furo kao mravi pre nego
što bi ojabun stavio nogu u kupatilo.

Akinaga je bio s pravom ponosan na o-furo koje je njegov
otac podigao. On lično nije bio sklon takvim veličanstvenim
gestovima za javno dobro: nije imao neprijatnu sklonost
svog oca da ga svi vole i da mu se dive. Akinaga je uživao u
svom posebnom statusu. Ovo svakonedeljno hodočašće u o-
furo bila je neka vrsta rituala u znak sećanja na oca o kome
su članovi klana neprestano govorili.

Dok se svlačio u garderobi od kedrovine punoj pare.
Akinaga je razmišljao o tome kako je prava ironija što je u
stvarnom životu Cunemoto sasvim pogrešno vodio poslove
klana, a kad je umro, bio je podignut do statusa koji nije bio
daleko od cara. Deifikacija je bio prirodni koncept Japanaca,
koji su vaspitani tako da o sebi misle kao o nečem
posebnom i drugačijem od ostalih pripadnika ljudske rase.
To što su od Cunemotoa stvorili kult bila je Akinagina ideja;
to je pojačavalo njegov utpcaj dok je obezbeđivao svoj
položaj ojabuna. Kao što je bio slučaj sa šogunatom
Tokugava koji je trajao dve stotine godnia, Akinaga je bio
odlučio da će njegova porodična linija kao ojabuna Šiksi
klana trajati deceiijama. Neće dopustiti da dođe do mudrog
udara koji je Mikio Okami izveo u Jamauči klanu izbacivši
Seiza i Micubu Jamaučija, zamenivši ih Tomu Kozoom,
čovekom izvan tradicionalne linije nasleđa.

Ušao je u prostoriju s tuševima, seo na nisku drvenu
klupicu dok je jedan od njegovih ljudi sipao vrelu vodu preko
njega iz kofe od kedrovine. On se nasapunjao, pa su ga
isprali, voda je odlazila kroz mirisne daske od kedrovine.
Niko sem njegovih ljudi nije bio u sobi s tuševima.

On se onda diže i u pratnji šestorice ljudi uđe u o-fur. Para
se dizala iz šest bazena popločanih keramičkim pločama
ukopanim u pod. U vodi su bile lekovite trave i svaki bazen
je imao određeno medicinsko svojstvo.

Akinaga, kakav mu je već bio običaj, uđe u bazen sa
brezom. U njemu nije bilo drugih kupača. Sa drugih bazena
ljudi s peškirom oko glave, da bi sprečili da se znoj sliva u
čistu vodu, posmatrali su kako se ojabun spušta u divnu
vrelu vodu. On raširi noge, nasloni se leđima na pločice i
spusti kapke. Mislio je na haiku i pomoću mašte na Ušibu.
Činilo mu se da je sramota što je daiđin pokazao takvo
razočaranje. On je planirao da koristi Ušibin uticaj u MITI da
bi učvrstio svoj ekonomski položaj među takozvanim
reformistima razbijene Demokratske partije. Shvatao je da
se Japan menja, polako i da kao u agoniji postaje
amerikaniziran, kako bi rekao Akira Čosa.

Na čisto pragmatičan način njemu je nedostajao Ušiba, a
osećao je da mu nedostaje i Čosa. Čosa je poznavao
Amerikance; on bi se pokazao neprocenjivo važnim u ovim
trenucima menjanja. Ali Čosa je odlučio da se suprotstavi
Akinagi i to je zapečatilo njegovu sudbinu.

Možda to i nije bilo važno. Novac je još govorio glasnije
od retorike. Akinaga je postavljao sistem koji će vratiti u
osnovi ono što je oduvek postojalo. U Japanu su bili majstori
površinske simbolike, majstori da pokažu da se nešto menja
dok se sve radilo kao što se uvek decenijama činilo.

Akinaga okrete glavu jer je čuo neke zvuke. Dva
muškarca u odelima uđoše u o-furo. Jurnuše prema
Akinaginom bazenu. Jedan od njegovih ljudi izvuče revolver i
poče da puca po velikoj popločanoj prostoriji. Voda pljusnu
sa strane bazena dok su kupači poskočili.

Akinagin čovek pade preko ivice bazena s brezom, glavu
mu uroni u mirisnu vodu. Njegov revolver zatandrka po
pločicama, kliznuvši na nekoliko inči od Akinagine ruke. O-
furo se odjednom napuni ljudima u odelima. Krv poče da boji
vodu, pružajući se na sve strane nežnim pipcima. Akinagini
prsti su se grčili dok su njegovi ljudi zauzimali položaje.

- Napred - reče Tanaka Džin jureći prema bazenu s
mirisom breze. - Uhvatite ga.

Akinaga je buljio u njega s očima zmaja koji bljuje vatru.
- Šta znači ova krajnja neučtivost, tužioče?
Tanaka Džin posegnu nadole i maramicom uhvati
revolver koji je ispao jakuzi. Ne osvrćući se on ga pruži
detektivu u odelu koji je stajao iza njegovog levog ramena.
O-furo je bio pun policajaca, neki od njih su bili zaduženi da
oslobode prostoriju od nevinih posmatrača.
Tanaka Džin je buljio bez ikakvog izraza u ojabuna.
- Novinari su napolju, zahtevaju intervju. Od vas zavisi da
li ćete se sa njima sresti u odelu ili uvijeni u peškire. U
svakom slučaju ja ću vas izvesti na ulicu; hoću da napravim
predstavu od vas.
Akinaga dopusti da mu pobegne osmeh.
- Znači, tako vi provodite svoje vreme? Podsmevajući se
građanima.
- Vi niste građanin.
Akinaga podiže obrve.
- To će biti velika vest za moje advokate. Nisam nikoga
povredio, nisam prekršio zakon. Pitajte svog roba Jošinorija.
- Jošinori nije rekao ništa ni za vas ni za Čosu.
- Onda se gubite odavde. Već ste mi isprljali vodu.
- Ili je to uradio Ušiba - reče Tanaka Džin.
Prvi put se videlo da Akinaga gubi hladnokrvnost.
- Daiđin? Ne shvatam.
Tanaka Džin ne reče ništa. On se osvrte oko sebe.
Policajci su poređali Akinagine ljude uza zid sa pločicama,
pregledali su ih, tražeći oružje.

Krv se širila kroz vodu. Akinaga se okretao u vreloj vodi.
Hteo je da izađe iz bazena, ali smatrao je to gubljenjem
obraza, a nije želeo da pruži tužiocu to zadovoljstvo.

- Jeste li zato došli ovamo? - upita Akinaga. - Na blef?
- Nije blef - Tanaka Džin pokaza - ustanite.
- Ne možete…
- Uradite što vam kažem!
Tanakin glas je grmeo tako da se jakuze blizu njega
zgledaše. Akinaga ustade, ružičasta voda je klizila niz
njegovo nago telo. Bio je svestan da policajci i njegovi ljudi
bulje u njega i on se zakle da će tužilac platiti zbog ovog
ponižavanja. Tanaka Džin se prihvatio velikog zalogaja.
Najpre je uhapsio Jošinorija, a sada ovaj upad. Akinaga je
znao da postoje mere koje on može da preduzme…
Sve misli se slediše u trenutku kad je ugledao ono što je
Tanaka Džin izvadio. Konopac je visio sa Akinaginih grudi
vlažnih od vode i znoja.
- Imam torinavu - reče tanaka Džin pa ceremonijalnim
konopcem veza Akinagine ruke iza leđa - želim da svi vide
kakav ste kriminalac.
Akinaga je buljio u lice Tdnaka Džina, a srce mu je bilo
puno mržnje.
- Za šta me optužujete?
- Za ucenjivanje daiđina MITI. Isto tako vi ste upleteni u
smrt Akire Čose i Naohira Ušibe.
- Gluposti. Oni su se sami ubili.
- Okrenite se i izađite iz bazena.
Akinaga stade blizu Tanake Džina. Uperi pogled u njegove
oči.
- Ne znam da li shvatate šta radite, ali garantujem vam
da će moji advokati da me do ponoći dovedu kući.
- Mislim da ovog puta neće.
- Ma kakve dokaze imate, lažni su. Moji advokati će
dokazati…
- Osudiće vas sopstvene reči. Izađite sada iz bazena.

Akinaga ne učini ništa jedan tren pun napetosti. Onda
reče tako tihim glasom da je mogao da ga čuje samo Tanaka
Džin.

- Pružam vam jednu šansu. Prihvatiću poniženje kojem
ste me podvrgli u ovoj prostoriji. Ali ako ovaj cirkus dopre do
novinara, ne odgovaram šta će se dalje desiti. Upozoravam
vas. Postoje mehanizmi u vašem odeljenju koji će dovesti do
vaše propasti. Dajem vam poslednju šansu. Skinite torinavu
s mene i idite sa svojim ljudima. Idite sada i sve će biti kao
da se ovaj incident nije ni dogodio. Dajem vam svoju reč.

Tanaka Džin se setio šta mu je rekao Čosa. Ako tražite
korupciju, pregledajte svoje odeljenje, tužioče. Mislio je na
Ušibu koji je ležao u lokvi krvi u svojoj kancelariji, oslobođen
iz zatvora u koji ga je naterao ovaj čovek. Znao je da ne
može da odustane od svog cilja.

- Izađite iz bazena - rekao je bez oklevanja - morate da se
suočite sa sudbinom.

***

Nije bilo nikakvih merdevina koje bi išle kroz horizontalni rov
pa su Kroker, Vesper i Serman morali da koriste ruke i
kolena da bi sišli. Bilo je to veoma teško, tim pre što je
postajalo sve toplije kako su se približavali ispusnom
kompleksu.

Sermanu je bilo najteže. Dva puta je skliznuo i gurnuo
Krokera koji je opet gurnuo Vesper, ali je ipak uspeo da se
zadrži da ne bi pali.

Nisu govorili, čuvali su snagu za pokrete. Nisu znali koliko
su daleko došli ili koliko još imaju da silaze. Serman nije bio
siguran koliko je ovo duboko i koliko još ima do ventilatora.

A onda ispod njih Kroker je čuo kako Vesper šapuće.
- Vidim dno.
U tom trenutku Serman opet skliznu. Kroker je bio
spreman. Kad se srušio na njegovo rame, Kroker ga uhvati

obema rukama. Ali u tom istom trenutku Vesper pruži ruke
uvis i uhvati Krokera za levi članak.

On se prevrte preko glave, udari u nju, a preplašepi
Serman mu pade s ramena.

- Hriste! - viknu Kroker dok je pokušavao da zadrži
naučnika.

Ali, morao je da misli o sebi i svojoj ravnoteži. Metalni
prsti ljegove ruke udariše o metalni zid, ali je zadržao
Sermana i Vesper. Ona je uspela da se povrati i da se
kolenima zakači za zidove.

- Serman? - pitao je.
Ona je buljila nadole i vide kako odmahuje glavom.
- Izgleda da je slomio vrat - rekla je.
Stigli su do njega i do donjeg, horizontalnog rova
trenutak kasnije. Serman je bio mrtav.
Čučnuli su iznad njega. Zavijanje turbina bilo je vrlo jako i
pogledavši udesno oni spaziše ogromne ventilatore. Uspeli
su, bili su na kraju tunela za ventilaciju.
Kroker zatvori Sermanu oči.
- Bilo nam je ostalo još samo nekoliko stotina jardi.
- Hajdemo - reče Vesper i on klimnu glavom.
Silazili su rovom, nespretno, polako. Kroker je bio
nestrpljiv da stigne do rešetki koje su štitile ventilatore, a
Vesper kao da je oklevala.
- Sačekajte malo - šapnula je.
Mogao je da je vidi kako se ispružpla ispred njega.
- Pogledaj ovo.
Došao je do nje. Najpre nije mogao ništa da vidi. Onda,
kad je usmerio pogled, mogao je da zapazi sićušne iskre u
vazduhu iznad nivoa betonskog poda. Ličile su na svice.
- Šta je to? - pitao je gledajući zidove s obe strane. -
Posebna vrsta obezbeđenja?
- Nešto gore, čini mi se - rekla je Vesper i okrenula se na
leđa gledajući kroz električne varnice. - To je neka vrsta
električnog polja. Mislim da je ono tu postavljeno da se
obeshrabre neželjeni posetioci, ali to ili nešto mnogo manje

lukavo moglo je da bude uzrok što oni nesrećnici nisu uspeli
da se izvuku.

Kroker je pogleda.
- Otkuda, do đavola, sve to znaš?
Ona se ukloni od ivice polja, okrete se licem prema
njemu.
Pošto nije ništa govorila. on reče:
- Znaš, imam čudan osećaj da pojma nemam ko si ti u
stvari. Ako sam u pravu, onda to ne znaju ni Margerite ni
Okami.
Ona se zagonetno osmehnu.
- Znaš li zašto glumci glume, Lu? Zato što vole da igraju
svoje uloge, tačno je to, ali i zato što u sebi oni nisu niko ili
ne mogu da podnesu da drugi vide ko su oni u sgvari.
- Jesi li ti takva?
Ona sleže ramenima.
- Postala sam produkt sveta u kome živim. Mogla sam da
budem bilo šta, bilo ko. Umesto toga postala sam niko i
svako. Shvataš?
- Pokušavam, ali ti si zagonetna.
Ona kao da odjednom ožive.
- Da, da, baš tako. I tu leži moja moć, moć koja leži u
svima nama, muškarcima i ženama. To je zastrašujuće i
često bude dotučena do nestajanja, ali ja sam obučena da je
prepoznam i koristim je.
- Obučena? Ko te obučio?
Ona mu se opet zagonetno osmehnu.
- Bolje da nađemo put kroz ovo električno polje ili nikada
nećemo izaći odavde.
Obratiše pažnju na polje. Kroker oklevajući. Osećao je da
je ona na ivici da se otkrije. Želeo je da govore o njenoj
prošlosti, ali znao je da za to nije ni vreme ni mesto.
Vesper pokaza na nešto što je ličilo na tri tamne,
paralelne linije u betonskom zidu s njihove leve strane.
- Senzori. Polje ima termalnu komnonentu.

- Hoćeš da kažeš da senzori osete toplinu tela, a time se
pokrene strujno kolo i polje sagori ljudsko biće.

Vesper klimnu glavom.
- Manje ili više tako.
- Kako da to isključimo?
Nastavila je da bulji.
- Kad jednom to budem znala, znaću i kako da prođem
pored toga. Problem je kako prići blizu. Čak će i toplina moje
šake aktivirati polje.
Kroker podiže svoju biomehaničku šaku.
- Ali toplina moje šake neće.
- U pravu si! Nema mesa, nema krvi, nema topline - ona
pogleda prema senzorima. - Nadajmo se da smo dobro
procenili razdaljinu, inače kad budeš posegnuo za
senzornma, može tvoj članak da ih aktivira.
- Da onda pokušamo - Kroker se prevrte dok mu levo
rame ne dotače zid. On onda posegnu biomehaničkom
rukom. Prsti od titanijuma i polikarbonata prođoše kroz
varnice koje su prskale, a onda prođe i ruka.
- Pazi! - reče Vesper oštro. - Tvoj članak. Odmahnula je
glavom. - Senzor je suviše daleko u polju. Nikada nećeš…
Ona prestade da govori dok je Kroker izvlačio svoje
čelične nokte.
- U redu - reče ona - šta sada?
Vesper klimnu glavom, govoreći mu šta da radi. On
najpre podiže poklopac od pleksiglasa, onda uvuče nokat u
malu pukotinu u sredini. Na njen nagovor okrete nokat
nadesno, onda nalevo. Poklopac se diže. Bio je vezan sa tri
obojene žice za uređaj.
- Imaćemo samo jednu šansu - reče Vesper - postoje
crvena, žuta i bela žica. Moraćemo da presečemo osnovnu.
To će preseći dovod struje a neće se aktivirati polje.
Kroker nije mogao ni glavu da okrene da bi je pogledao.
- Da li znaš koja je osnovna?
- Preseci crvenu.
- Da li je ona osnovna?

Uradio je tako.
Polje sa iskricama nestade. Kroker spusti glavu na
ispruženu ruku.
Vesper odahnu.
- Hvala bogu na vojničkom umu. Sve što je osnovno na
ovom kompleksu je crveno. Ja sam se kockala…
- Ti si se kockala! - Kroker podiže glavu, zagleda se U nju.
Ona ustade.
- Da si imao bolju ideju, primenio bi je.
I on ustade.
- Verovao sam ti.
Ponovo onaj zagonetni osmeh.
- Obavio si dobru stvar. Prošli smo.
Kroker pođe kroz električno polje prema velikim
rešetkama na najdaljem delu rova. Samo što su prešli pola
puta videše kako se ventilatori sklanjaju.
Mislim da smo za danas imali dovoljno zabave, gospodine
Krokeru. Dedalus je buljio u njih. Videli su mu glavu i gornji
deo tela. Držao je beretu od 9mm. - Napolje - naredio je. - Ja
sam stručnjak za ovo, to znate.
Vesper čučnu iza Krokera i sakrivši se od senatora šapnu.
- Ovo je kao u “Dami i tigru” - šaputala je. - Samo ovde
“dama” ima oružje. Hajdemo natrag.
Kuda? - siknu Kroker. - U magacin? U sobu s
radioaktivnim vazduhom? Čula si šta je Serman rekao o
tome - odmahnuo je glavom. - Nije dobro. Pored toga, imam
plan.
Bio je to divlji, krajnje opasni plan, to je značilo staviti sve
na kocku.
- Vidi, ti ne znaš…
- Sada je reč o životu ili smrti. Ja ću ščepati Dedalusa pre
nego on što ščepa nas.
- Nemoguće! On ima moć…
- Sva njegova moć je sada beznačajna, jer ja znam šta on
želi više od svega i ja ću mu to dati.
Vesper postade oprezna.

- Šta misliš da uradiš? Ali ona je bila genije i već je
shvatila o čemu je reč. - Ne, ne možeš.

- Mogu i hoću. Možeš samo da mi veruješ. Moramo da mu
damo jedinu stvar koju ne smemo da mu damo: mesto gde
se Mikio Okami krije.

- Ako otkrije da nešto smeramo, prožderaće nas oboje za
ručak - ona odmahnu glavom. - Zaboravi na to. Ja ga znam,
ti ne.

- Znam o njemu taman dovoljno, onoliko koliko mi je
potrebno; ja znam šta on najviše želi.

Bio je u pravu i ona je to znala. Možda je to bilo novo
osećanje za ovo genijalno biće da prizna inteligenciju na
svom nivou kod druge osobe. Ona je svakako bila toliko
navikla da lako dominira ljudima, pa je on zato računao na
njenu zainteresovlnost kako će neko drugi manipulisati
čovekom koji joj je neprijatelj.

Ona mu stavi ruku na leđa.
- Luda sam jer slušam ludaka.
- Gospodine Krokeru - pozvao je Dedalus - pokazao sam
dosta strpljenja za danas. Dođite ovamo i recite mi šta ste
uradili mom atomskom naučniku.
- Plašim se da je dr Serman mrtav. Nastradao je slučajno
- govorio je Kroker naginjući se unazad i presecajući
Sermanov članak čeličnim noktima. - Namaži se krvlju -
šapnu Vesper. Dedalusu reče: - Pao je niz vertikalni rov.
Imam muke da vam ga donesem.
- Zaboravite na njega - reče Dedalus nestrpljivo - ja želim
vas.
- Plašim se da to neće biti baš tako jednostavno - reče
Kroker i okrenuvši se izvi Vesperinu ruku iza leđa. Ona
kriknu a on je to i želeo. - Senatore, vaš agent Vesper je
ovde sa mnom. Ne želite da bude ubijena, zar ne?
Dedalus, nagnuvši se dalje u šaht, uperi cev berete u
oboje.
- Iskreno ne dajem ni cvonjka za nju. Svaki moj agent
može da bude ubijen. To im je u opisu radnog mesta.

- Divno, staro momče. Baš mi se to dopada - promrmlja
Kroker. A Dedalusu reče: - Očekivao sam tako nešto od vas,
zato evo mog predloga…

- Nema predloga, nema pogodbe, gospodine Krokeru.
Dođite ovamo sa Vesper ili bez nje, meni je svejedno.

- Predlog je da se izgubite odatle i ja ću izaći…
Dedalus se nasmeja. Bilo je to više nalik na lavež.
-… i reći vam gde se krije Mikio Okami.
Dedalus se nasmeja još glasnije.
- O, gospodine Krokeru. Ja već znam da je Okami u
Londonu. Za manje od dvadeset četiri časa njegov mozak će
biti raznet po mapi. Izađite i prestanite da se igrate Džemsa
Bonda.
Kroker duboko uzdahnu. Da vidimo sada, pomisli.
- Okami zna sve o vama i Leonforteu i Akinagi. senatore.
Nije više u Londonu, ali ja znam kuda je otišao - bila je to
laž, očajnička i samo je mogao da se nada da je dovoljno
dobar da je proda Dedalusu, rođenom lažovu.
- Moje informacije…
- Zastarele su senatore - reče Kroker. Osećanje za vreme
bilo je sve. Ne sme da dopusti Dedalusu da ima vremena za
razmišljanje. - Sreo sam se sa Okamijem u Holand parku. Da
li da vam kažem tačno gde? Blizu Ptičje leje, baš tamo gde…
- Ne verujem vam.
Isuse, on se sada znojio. Plašio se da mu neće uspeti, a
plašio se i šta će biti ako uspe. Kakav plan. Nije ni čudo što
ga je Vesper nazvala ludim. Ipak, išla je sa njim; to mu je
davalo malo nade.
- Šta mislite zašto sam išao u London? Pratio sam trag.
- Do Okamija? Trebalo je da istražujete ubistvo Dominika
Goldnija.
- U redu, senatore, nazovimo mač mačem. Oboje znamo
da je Do Duk ubio Goldonija i oboje znamo ko ga je unajmio;
Leon Vaksman, vaš čovek koji je vodio Ogledalo. Ali
Vaksman je bio Džoni Leonforte, glavni na vašem procesu.
Dok sam to istraživao. otkrio sam da su Goldoni i Okami bili