Bret Iston Elis - Glamurama

GLAMURAMA BR E T I S T O N EL I S Preveo Goran Kapetanović Naslov originala Bret Easton Ellis GLAMORAMA

Džimu Severtu Zahvaljujem Gariju FisketDžonu Amandi Urban Džuli Grau Heder Šroder Soniju Meti

U svakom vremenu postojali smo i ti, i ja, i ovi kraljevi. – Krišna Grešite ako naša dela smatrate samo politikom. – Hitler

1

33 – Flekice… flekice svuda po trećoj tabli, vidite?… ne, onoj… drugoj odozdo, i hteo sam to juče nekome da pomenem, ali se isprečila foto-sesija, a Jaki Nakamari, ili kako se već zove prokleti dizajner… majstor svog zanata nije… pobrkao me je s nekim pa nisam mogao da podnesem žalbu, ali, gospodo… i dame… eto ih: flekice, odvratne majušne flekice, i ne deluju nasumično nego kao da ih je napravila mašina… zato ne želim opsežne opise, samo u čemu je stvar, aerodinamično, bez kinđurenja, bez šušte istine: ko, šta, gde, kada, i nemojte da preskočite zašto, mada po izrazima vaših jadnih lica stičem jasan utisak da na zašto neću dobiti odgovor… a sada, hajde lepo, do sto đavola, da čujem u čemu je stvar. Ovde nikad ne mora dugo da se čeka da neko otvori usta. – Maco, ovaj deo šanka dizajnirao je Džordž Nakašima – tiho me ispravlja Džej Di. – A ne, hm, Jaki Nakamaši, hoću reći Juki Nakamorti, to jest… jao, jebo te, Pejtone, vadi me. – Ovaj sprat dodeljen je Jokiju Nakamuriju – kaže Pejton. – Jelda? – pitam. – A ko mu ga je dodelio? – Pa, dakle, mua – kaže Pejton. Pauza. Netremični pogledi u Pejtona i Džej Dija. – Jebo te, ko je sad pa Mua? – pitam. – Jebeš mi mater ako imam pojma ko je Mua, maco. – Viktore, molim te – kaže Pejton. – Siguran sam da je Dejmijen sve to već raspravio s tobom. – Dejmijen jeste, Džej Di. Dejmijen jeste, Pejtone. Ali samo mireći ko je Mua, maco – vičem. – Pošto me već, kao, probija znoj. – Mua je Pejton, Viktore – tiho kaže Džej Di. – Ja sam Mua – kaže Pejton klimajući glavom. – Mua je, hm, francuska reč.1 – Siguran si da nije predviđeno da te flekice budu tu? – Džej Di nesigurno dodiruje tablu. – Mislim, možda je to, oh, ne znam, u trendu ili tako nešto. – Čekaj. – Dižem ruku. – Kažeš da su te flekice u trendu? 1 Fr. moi – ja. (Prim. prev.)

Glamurama 7 – Viktore… čeka nas dug spisak stvari koje moraju da se provere, maco. – Džej Di pokazuje dug spisak stvari koje moraju da se provere. – Flekice će biti sređene. Neko će otpratiti flekice odavde. Dole već čeka mađioničar. – Do sutra uveče? – grmim. – Do su-tra u-ve-če, Džej Di? – Može se to završiti do sutra, zar ne? – Džej Di gleda Pejtona, koji klima glavom. – Ovde se „sutra uveče“ proteže u rasponu od pet do mesec dana. Gospode bože, zar niko ne primećuje da kiptim? – Niko od nas nije baš bio pričvršćen za podlogu, Viktore. – Mislim da je situacija dovoljno prosta: ono su – pokazujem prstom – flekice. Da li ta rečenica treba da ti se dešifruje, Džej Di, ili ti ono, kao, dopire do mozga? S nama stoji „novinarka“ iz Ditejlsa. Zadatak: da se muva oko mene nedelju dana. Naslov: stvaranje kluba. Riba: megabrus, tona ajlajnera, sovjetska mornarska kapa, plastični nakit u obliku cveća, smotan primerak časopisa W pod svetloputom zategnutom mišicom. Uma Turman kad bi Uma Turman imala metar pedeset sedam i spavala. Za njom ide neki tip u prsluku s čičak-trakom preko ragbističkog dresa i kožne vetrovke, te nas snima kamkorderom. – Ćao, maco. – Udišem dim „marlbora“ koji mi je neko dao. – Šta misliš o flekicama? Novinarka spušta naočari za sunce. – Zaista ne znam. – Razmišlja na čiju stranu da stane. – Devojke s Istočne obale su fensi – sležem ramenima. – Zaista gotivim one njihove odevne stilove. – Ja baš i nisam deo te priče – kaže. – A kao, ovi moroni ovde jesu? – frkćem. – Ne kenjaj. S poslednjeg sprata Bo se naginje preko ograde i viče: – Viktore, Kloi na liniji deset. Novinarka odmah podiže W i uzima notes, u koji nešto žvrlja, načas predvidljivo nadahnuta. Uporno piljeći u flekice, ja vičem: – Reci joj da sam zauzet. Na sastanku sam. Vanredno stanje. Reci joj da sam na sastanku o vanrednom stanju. Javiću joj se kad ugasim požar. – Viktore – dovikuje Bo. – Zove već šesti put danas. Zove već treći put u poslednjih sat vremena. – Reci joj da ćemo se naći u Dopelgengeru u deset. – Spuštam se na kolena, zajedno s Pejtonom i Džej Dijem, i prelazim rukom po tabli, pokazujući gde flekice počinju i gde se završavaju, a onda opet kreću naviše. – Flekice, čoveče,

8 BR E T IS TO N EL IS pogledaj ih samo, pizda im materina. Sijaju. Jebo te, one sijaju, Džej Di – šapućem. – Gospode, ima ih svuda. – Najednom zapažam čitav novi niz i zacvilim, otvorenih usta. – A mislim i da se šire. Mislim da ovih ovde ranije nije bilo! – Gutam knedlu, a zatim promuklo cedim: – Usta su mi zbog ovoga neverovatno suva… može li neko da mi donese dijetalni ledeni čaj „Arizona“ u boci, ne u konzervi? – Zar Dejmijen nije s tobom raspravio dizajn, Viktore? – pita Džej Di. – Zar nisi znao za postojanje ovih flekica? – Ne znam ja ništa, Džej Di. Ništa, nula. Upamti to. Ja… ne znam… ništa. Nikad ne pretpostavljaj da išta znam. Nula. Ništa. Ne znam ništa, baš ništa. Nikad… – Shvatio sam, shvatio sam – umorno kaže Džej Di dok ustaje. – Ja zaista ništa ne vidim, maco – kaže Pejton, i dalje na podu. Džej Di uzdiše. – Čak ih ni Pejton ne vidi, Viktore. – Zamoli vampira da skine jebene tamne naočari – režim. – Kako kenjaš, čoveče. – Ne prihvatam da me neko naziva vampirom, Viktore – duri se Pejton. – Šta? Prihvataš da analno prodiru u tebe, ali ne i da te zovu Drakulom u šali? Jesmo li mi na istoj planeti? Idemo dalje. – Mašem rukama, pokazujući na nešto nevidljivo. Dok cela grupa silazi za mnom na drugi sprat, šef kuhinje – Bongo koji je iz Venecuele stigao preko Vunderbara, Munklaba, Pedija i Masamase – pali cigaretu i spušta tamne naočari pokušavajući da održi korak sa mnom. – Viktore, moramo da popričamo. – Nakašljava se, rukom tera dim. – Molim te, noge mi otpadaju. Grupa staje. – Uno momento, Bongo – kažem, primećujući da se zabrinuto zgleda s Kenijem Kenijem, koji je na neki čudan način povezan s Glorijus fudsom i koga tek treba obavestiti da neće imati nikakvog učešća u dostavi hrane za sutrašnju večeru. Pejton, Džej Di, Bongo, Keni Keni, tip s kamkorderom i riba iz Ditejlsa čekaju da nešto uradim, a pošto sam pogubljen, gledam preko ograde na drugom spratu. – Idemo, narode. Jebo te, pa imam da proverim još tri sprata i pet šankova. Molim vas, napravite mi malo mesta. Sve je ovo vrlo teško. Od onih flekica zamalo da se bukvalno ispovraćam. – Viktore, niko ne poriče postojanje flekica – obazrivo kaže Pejton. – Ali moraš smestiti flekice u, hm, određen, dakle, kontekst. Na jednom od monitora poredanim po zidovima na drugom spratu: MTV, reklama, Helena Kristensen, „Rock the Vote“. – Bo! – vičem naviše. – Bo!

Glamurama 9 Bo se naginje preko najviše ograde. – Kloi kaže da će biti u Metro Si Siju u pola dvanaest. – Čekaj, Bo… Ingrid Čavez? Je li Ingrid Čavez potvrdila? – derem se. – Proveravam… čekaj, za večeru? – Da, a ja ovde škrgućem zubima, Bo. Proveri slovo C za večeru.2 – O, bože, moramo da popričamo, Viktore – kaže Bongo s tako jakim stranim izgovorom da ne uspevam ni da ga prepoznam, a onda me hvata za mišicu. – Moraš odvojiti vremena za mene. – Bongo, a da se ti malo nosiš odavde? – kaže Keni Keni usukanog lica. – Evo, Viktore, probaj kruton. Grabim mu jedan iz ruku. – Mmm, ružmarin. Strava, dečko. – Žalfija, Viktore. Žalfija. – Možeš ti da se n-n-n-nosiš – zamuckuje Bongo. – A ponesi i taj ogavan kruton. – Hoćete li vas dva pedera da umuknete, u pizdu materinu? Idite mesite neko pecivo, ili šta ja znam. Bo, do đavola! Progovori! – Naomi Kembel, Helena Kristensen, Sindi Kroford, Šeril Krou, Dejvid Šarve, Kortni Koks, Hari Konik Mlađi, Frančesko Klemente, Nik Konstantin, Zoi Kasavetes, Nikolas Kejdž, Tomas Kalabro, Kristi Konvej, Bob Kolačelo, Vitfild Krejn, Džon Kjuzak, Din Kejn, Džim Kurijer, Rodžer Klemens, Rasel Krou, Tija Karere i Helena Bonam Karter… ali nisam siguran da li ona treba da stoji pod B ili pod C. – Ingrid Čavez! Ingrid Čavez! – vičem. – Jebo te, da li je Ingrid Čavez potvrdila ili nije? – Viktore, poznate ličnosti i njihovi preterano brižni medijski predstavnici žale se da tvoja telefonska sekretarica ne radi – dovikuje Bo. – Kažu da posle trideset sekundi pesme „Love Shack“ ostaje samo pet sekundi za poruku. – Pitanje je prosto. Odgovor je „da“ ili „ne“. Šta bi drugo ti ljudi uopšte imali da mi kažu? Pitanje nije teško: Dolazite li ili ne dolazite na večeru i otvaranje kluba? Zar je to teško shvatiti? A ti si mi sva kao Uma, maco. – Viktore, Sindi ne spada u „te ljude“, Veronika Veb ne spada u „te ljude“, Elejn Irvin ne spada u „te ljude“… – Bo! Kako nam izgleda slovo A? Keni Keni, ne štipaj Bonga. 2 Abecedni spiskovi u romanu organizovani su prema izvornim oblicima imena poznatih ličnosti, čiji se registar može naći na kraju knjige. (Prim. prev.)

10 BR E T IS TO N EL IS – Svih devetoro? – dovikuje Bo. – Kerol Alt, Pedro Almodovar, Dejna Ešbruk, Kevin Okoan, Patriša, Rozana, Dejvid i Aleksis Arket i Andre Agasi, ali nema Đorđa Armanija i Pamele Anderson. – Sranje. – Palim novu cigaretu, a onda bacam pogled na ribu iz Ditejlsa. – Hm, to je rečeno u pozitivnom smislu. – Dakle, kao… pozitivno sranje? – pita. – A-ha. Hej, Bo! – vičem. – Pobrini se da na svim monitorima ide ona traka s virtuelnom stvarnošću ili MTV, pobogu, ili šta god. Prošao sam pored ekrana na kome je VH1, gde neki debeli ljakse sa šeširom od pet hektara cmizdri… – Hoćeš li se naći s Kloi u Flauersu… pardon, u Metro Si Siju? – dovikuje Bo. – Pošto ja više neću da lažem. – Ma lagaćeš – vrištim. – Ništa drugo i ne radiš. – Zatim, posle ležernog obaziranja na ribu iz Ditejlsa: – Pitaj Kloi da li dovodi Beatris i Džuli. Tišina odozgo tera me da se zgurim, a onda Bo, temeljno iznerviran, pita: – Misliš na Beatris Artur i Džuli Hagerti? – Ne – urlam kroz stisnute zube. – Džuli Delpi i Beatris Dal. Ne kenjaj, Bo, i uradi to. – Beatris Dal snima onaj film Ridlija Skota… – Ovo s flekicama me je stvarno dotuklo. Znaš zašto? – pitam ribu iz Ditejlsa. – Zato što ih je… mnogo? – Ne. Zato što sam perfekcionista, maco. A to možeš i da zapišeš. U stvari, sačekaću da to uradiš. – Najednom jurim nazad do table ispod šanka, svi jure za mnom uz stepenice, a ja kukam: – Flekice! Sveti Isuse Hriste! Neka mi neko pomogne, molim vas. Mislim, svi se ponašaju kao da još nije jasno jesu li te flekice iluzija ili stvarnost. Ja mislim da su đavolski stvarne. – Stvarnost jeste iluzija, maco – utešno kaže Džej Di. – Stvarnost jeste iluzija, Viktore. Niko ništa ne progovara dok mi se ne doda pepeljara, u koju gasim maločas zapaljenu cigaretu. – To je, uh, baš duboko – kažem gledajući novinarku. – Baš duboko, a? Ona sleže i vrti ramenima, a onda se vraća žvrljanju. – Uze mi reakciju iz usta – mrmljam. – Oh, da ne zaboravim – kaže Džej Di. – Jan Vener ne dolazi, ali ipak hoće da – Džej Di baca pogled na notes – pošalje ček. – Ček? Za šta? – Samo – ponovo gleda notes – hm, ček. – O, bože. Bo! Bol – vičem.

Glamurama 11 – Mislim da se ljudi pitaju zašto nemamo kako-ono-beše – kaže Pejton. Zatim posle mnogo pucketanja prstima: A, da, akciju! – Akciju? – stenjem. – Bože mili, mogu samo da zamislim kakvu bi ti akciju hteo. Obrazovni fond za Kijanua. Nabaviti Markiju Marku gej mozak. Poslati Lindu Evandželistu u prašumu kako bismo navalili na Kajla Meklahlana. Neka, hvala. – Viktore, zar ne treba da imamo akciju? – pita Džej Di. – Možda globalno zagrevanje ili Amazon? Nešto. Bilo šta. – Passé. Passé. Passé. – Zastajem. – Čekaj… Bo! Da li dolazi Suzana Depase? – A sida? – Passé. Passé. – Rak dojke? – O, super, do jaja – izustim pre no što ga ovlaš ošamarim. – Uozbilji se. Za koga? Dejvida Bartona? Ionako više niko sem njega nema sise. – Znaš šta pokušavam da kažem, Viktore – odvraća Džej Di. – Nešto kao Imajte prašumu na umu ili… – Hej, imaj moju prašumu na umu, pederčiću. – Razmišljam o tome. – Akcija, hmm? Jer bismo – nesvesno palim novu cigaretu – više zaradili? – A i ljudi bi se zabavili – podseća me Džej Di, češući tetovažu mišićavog čovečuljka na bicepsu. – Da, i ljudi bi se zabavili. – Vučem dim. – Bacio si me u razmišljanje, znaš, iako je otvaranje za, oh, manje od dvadeset četiri sata. – Znaš šta, Viktore? – prepredeno kaže Pejton. – Hvata me, ah, perverzno iskušenje, maco, da, ah… nemoj sad da se uplašiš, obećavaš? – Samo ako mi ne kažeš s kime si sve spavao prošle nedelje. Razrogačenih očiju, Pejton pljeska rukama i zaneseno kaže: – Ostavi flekice. – Zatim, kad je video kakvu sam grimasu napravio, nešto plašljivije dodaje: – Spasite… flekice? – Spasite flekice? – grca Džej Di. – Da, spasite flekice – kaže Pejton. – Dejmijen želi tehno, a te flekice svakako se mogu tumačiti kao tehno. – Svi mi želimo tehno, ali želimo tehno bez flekica – stenje Džej Di. Tip s kamkorderom zumira flekice, i sve je vrlo tiho dok on zevajući ne kaže: – Do jaja. – Ljudi, ljudi, ljudi. – Dižem ruke u vazduh. – Je li moguće otvoriti ovaj klub a da se usput ne ponizimo? – Počinjem da se udaljavam. – Pošto već pomišljam da nije moguće. Komprende? – Viktore, pobogu, molim te – kaže Bongo dok odlazim. – Viktore, sačekaj. – Za njim kreće i Keni Keni, držeći kesu krutona.

12 BR E T IS TO N EL IS – Ma zašto sve ovo tako liči na… na… osamdeset devetu? – izvaljujem. – Dobra godina, Viktore – kaže Pejton trudeći se da održi korak sa mnom. – Trijumfalna godina! Stajem, a onda se polako okrećem ka njemu. Pejton me gleda pun nade i drhti. – Uh, Pejtone, zaista si otkačio, zar ne? – tiho pitam. Posramljen, Pejton klima glavom kao da mu laskam. Skreće pogled. – Imao si vrlo težak život, zar ne? – nežno pitam. – Viktore, molim te. – Prilazi Džej Di. – Pejton se šalio za flekice. Nećemo spašavati flekice. Uz tebe sam. Nisu toga vredne. Umreće. Dok pali kolosalan džoint, tip s kamkorderom snima ogroman prostor u francuskim prozorima, a sočivo pilji u panoramu Junion skver parka bez lišća, u kamion s masivnim logotipom Snepla koji prolazi, u limuzine parkirane na trotoaru. Silazimo niz još jedno stepenište, zaputili smo se ka dnu. – Da li bi, molim vas, iko spontano učinio neko dobro delo? Uklonite flekice. Bongo, vrati se u kuhinju. Keni Keni, dobijaš utešnu nagradu. Pejtone, pobrini se da Keni Keni dobije dva-tri sita i lepu ravnu spatulu. – Netremice ih gledam i mašem im da odu. Za sobom ostavljamo Kenija Kenija, koji na ivici suza drhtavom rukom trlja istetoviranog dobrog duha Kaspera na bicepsu. – Ćao. – Ma daj, Viktore. Koliki je prosečan životni vek kluba… četiri nedelje? Do zatvaranja ih niko neće ni primetiti. – Ako tako misliš, Džej Di, vrata su tamo. – Ma, Viktore, budi realan… ili se bar pretvaraj. Više nije osamdeset sedma. – Nisam raspoložen za realnost, Džej Di, zato ne kenjaj. Prolazeći pored bilijarskog stola, hvatam crnu kuglu i zabijam je u ugaonu rupu. Grupa zalazi dublje u klub. Sad smo u prizemlju, mračnije je, a Pejton mi predstavlja krupnog crnca s biciklističkim tamnim naočarima koji stoji pored glavnog ulaza i jede suši. – Viktore, ovo je Abdula, ali ćemo ga zvati Roko. Vodi celokupno obezbedenje, a učestvovao je i u onom spotu TLC-ja. koji je režirao Metju Ralston. Taj bik dobro izgleda. – Drugo ime mi je Velemajstor B. – Drugo ime mu je Velemajstor B – kaže Džej Di. – Rukovali smo se prošle nedelje u Saut Biču – kaže mi Abdula. – Lepo, Abdula, ali prošle nedelje nisam bio u Saut Biču, iako sam tamo polučuven. – Osvrćem se na ribu iz Ditejlsa. – Možeš to da zapišeš.

Glamurama 13 – Ma jesi, čoveče, bio si u predvorju Flajing dolfina, slikali su te – kaže mi Roko. – Bio si okružen školjkama. Međutim, ne gledam Roka, nego sam usredsređen na tri detektora metala u predvorju i na ogroman beli luster iznad njih, koji prigušeno žmirka. – Znaš, hm, za ovo, zar ne? – pita Džej Di. Smerna pauza. – Dejmijen ih… želi. – Šta to Dejmijen želi? – Hm. – Pejton pokazuje rukama na detektore kao na nagrade. – Ovo. – Pa što onda ne dodamo i čekiranje prtljaga, dve-tri stjuardese i DC-10? Mislim, jebo te, šta je to? – Obezbedenje, čoveče – kaže Abdula. – Obezbedenje? Hoćeš onda cele noći pretresati i poznate ličnosti? – pitam. – Šta? Misliš da je ovo žurka za kriminalce? – I Miki Rork i Džoni Dep potvrdili su za večeru – šapuće mi Pejton na uho. – Ako želiš da pretresamo goste… – počinje Roko. – Šta? Da mi pretresate Donu Karan? Da mi pretresate Markija Marka? Jebo te, da mi pretresate Dijanu fon Firstenberg? – vičem. – Neće moći. – Ne, maco – kaže Pejton. – Detektori metala sprečiće pretresanje Dijane fon Firstenberg i Markija Marka. – Ma jebo te, Čak Fajfer ima metalnu pločicu u glavi! Princeza Kadls ima metalnu šipku u nozi! – urlam. Džej Di novinarki kaže: – Nesreća na skijanju u Gštadu, i ne pitaj me kako se to piše u originalu. – Sta će se desiti kad Princeza Kadls prođe kroz jedan ovakav detektor i zazvone alarmi i popale se svetla… Gospode, ženu će infarkt da strefi. Da li neko zaista želi da Princeza Kadls završi na kardiologiji? – Na listi gostiju navešćemo da Čak Fajfer ima metalnu pločicu u glavi i da Princeza Kadls ima čeličnu šipku u nozi – kaže Pejton, nesvesno zapisujući to u notes. – Slušaj, Abdula. Želim samo da nipošto ne uđe niko koga ne želimo. Ne želim da iko deli pozivnice za druge klubove. Ne želim da za večerom neki mangup pederčić daje Bariju Dileru pozivnicu za Spermbar, kapiraš? Ne želim da iko deli pozivnice za druge klubove. – Kakve druge klubove? – kukaju Pejton i Džej Di. – Ne postoje drugi klubovi! – O, dokle ćete kenjati – kukam za uzvrat, prolazeći kroz prizemlje. – Pobogu… mislite li da će Kristijan Letner dobiti napad pod tim detektorima? –

14 BR E T IS TO N EL IS Postaje mračnije kako zalazimo dublje u prizemlje, prema stepeništu koje vodi na jedan plesni podijum smešten u podrumu. S najgornjeg sprata Bo dovikuje: – Alison Pul na liniji četrnaest. Hoće odmah da razgovara s tobom, Viktore. Svi skreću pogled dok riba iz Ditejlsa piše nešto na notes. Tip s kamkorderom joj nešto šapne, a ona klimne glavom, i dalje pišući. Odnekud se čuje stara stvar grupe C+C Music Factory. – Reci joj da sam izašao. Reci joj da sam na liniji sedam. – Kaže da je vrlo važno – monotonim glasom nastavlja Bo. Zastajem da pogledam ostatak grupe, svi gledaju kud stignu samo ne u mene. Pejton šapuće nešto Džej Diju, koji kratko klima glavom. – Hej, video sam vas! – brecam se. Pratim objektiv kamkordera ka nizu zidnih lampi koje tip snima i čekam Boa, koji se najzad naginje preko ograde i kaže: – Čudo, popustila je. Naći će se s tobom u šest. – U redu, narode. – Naglo se okrećem ka grupi. – Konsultacije. Bongo, slobodan si. Ni sa kim ne raspravljaj o svom svedočenju. Idi. Džej Di, dođi ovamo. Moram da prošapućem s tobom o nečemu. Preostali, možete da stanete pored tog šanka i tražite flekice. Čoveče s kamkorderom, sklanjaj to od nas. Pet minuta pauze. Privlačim Džej Dija ka sebi, a on smesta počinje da blebeće. – Viktore, ako je ovo zato što Mika nije tu i što ne možemo da je lociramo, molim te, za ime božje, nemoj sad to da isteruješ, jer možemo naći drugog didžeja… – Umukni. Nije zbog Mike. – Zastajem. – Ali čekaj, gde je Mika? – O, bože, ne znam. U utorak je puštala muziku u Džeki Siksti, pa onda na rođendanskoj zabavi Edvarda Ferlonga, a sada puf. – Šta to znači? Šta znači puf. – Nestala je. Niko ne može da je nađe. – Pa sranje, Džej Di. Šta ćemo… ne, ne, ti ćeš to da središ – kažem mu. – Ja hoću da popričam o nečem drugom. – O tome da li će nas Keni Keni tužiti? – Ne. – O rasporedu sedenja za večerom? – Ne. – O užasno slatkom mađioničaru koji je dole? – Pobogu, ne. – Spuštam glas. – Ovo je, hm, ličniji problem. Treba mi tvoj savet. – Jao, ne uvlači me u perverzije, Viktore – moli me Džej Di. – Ne podnosim da me uvlačiš u perverzije.

Glamurama 15 – Slušaj… – Obazirem se na ribu iz Ditejlsa i ostale, koji su se oklembesili pored šanka. – Jesi li načuo išta o… fotografiji? – Čijoj fotografiji? – uzvikuje. – Psst, umukni. Pobogu. – Osvrćem se. – U redu, iako misliš da je Erasure dobra grupa, mislim da ipak mogu da ti verujem. – Dobri su, Viktore, i… – Neko ima, hajde da kažemo kompromitujuću fotografiju mene i izvesne mlade – nakašljavam se – mlade dame, a od tebe tražim da saznaš da li će je, hm, u skoroj budućnosti, možda čak i sutra objaviti neki od najpodlijih ali ipak najčitanijih dnevnih listova ovoga grada, ili nekim čudom neće, i to je to. – Verujem da umeš da budeš i manje određen, Viktore, ali sam se navikao – kaže Džej Di. – Samo mi daj dvadeset sekundi da te dešifrujem, pa ću ti se javiti. – Nemam dvadeset sekundi. – Pretpostavljam… ne, nadam se… da mlada dama jeste Kloi Berns, tvoja devojka? – U stvari, imaš i trideset sekundi. – Situacija je That's Me in the Corner / That's Me in the Spotlight3? – Dobro, dobro, da pojasnim: kompromitujuća fotografija izvesnog aktuelnog momka s ribom koja… ali nije uopšte nešto gadna ili tako nešto. Recimo samo da ga je ta devojka napala na prošlonedeljnoj premijeri u Central parku i da je neko njemu nepoznat to, hm, fotografisao, a slika bi delovala… čudno jer sam na njoj ja… stoga se meni čini da bi se… ahm… pogrešno shvatilo ako bih seja raspitao… Moram li da nastavim? Najednom Bo vrišti odozgo: – Kloi će se naći s tobom u pola deset u Dopelgengeru! – Šta se desilo s Flauersom? Hoću reći, s Metro Si Šijem u pola dvanaest? – urlam i ja. – Šta se desilo s Kaje Tabakom u deset? Poduža pauza. – Sad kaže u Baueri baru u pola deset. Kraj priče, Viktore. – Potom tišina. – Kakvu to strahotu želiš da učinim? – Džej Di zastaje. – Viktore, da li bi ta fotografija… ako se objavi… sjebala odnose tog momka s izvesnom mladom manekenkom po imenu Kloi Berns i izvesnim nestabilnim vlasnikom… oh, recimo, hipotetički, ovog kluba, čije je ime Dejmijen Načiz Ros? – Ali nije u tome problem. – Privlačim Džej Dija bliže, a on, iznenađen, počinje da trepće, na šta moram da mu kažem: – Ne pali se. – Uzdišem. – 3 Stihovi iz pesme „Losing My Religion“ grupe R.E.M.: „Ono sam ja u uglu / ono sam ja pod reflektorom.“ (Prim. prev.)

16 BR E T IS TO N EL IS Problem je u tome što fotografija postoji. Neki kretenski kolumnista tračer pustiće tu sliku u javnost, a ako bi srčani udar Princeze Kadls bio tragičan… to je mačji kašalj. – Stalno se obazirem preko ramena, i najzad svima kažem. – Moramo da siđemo i proverimo mađioničara. Izvinite nas. – Ali šta je s Metjuom Broderikom? – pita Pejton. – Šta je sa salatama? – Može da dobije dve! – dovikujem dok guram Džej Dija niz dugo strmo stepenište ka podrumu, a pošto je svetlost sve slabija, obojica se krećemo oprezno. Džej Di ne prestaje da blebeće. – Znaš da sam uvek uz tebe, Viktore. Znaš da si zbog mene ne samo frajerčina nego i zvezda. Znaš da sam pomogao da se ova zabava nakrca poželjnim slavnim ličnostima. Znaš da ću učiniti sve, ali sad ti ne mogu pomoći jer… – Džej Di, sutra u izvesnom redosledu imam foto-sesiju, reviju, intervju za „House of Style“ na MTV-ju, ručak s ocem, probu benda. Moram čak da podignem i jebeni smoking. Pretrpan sam. Plus se ova rupa otvara. Nemam vremena. – Viktore, kao i uvek, videću šta mogu da učinim. – Džej Di snebivljivo manevriše niz stepenice. – A sada o mađioničaru… – Zajebi mađioničara. Zašto ne angažujemo klovnove na štulama i došlepujemo jednog do dva slona? – Izvodi trikove s kartama. Upravo je radio rođendan Breda Pita u Džonsu u Los Anđelesu. – Stvarno? – sumnjičavo pitam. – Ko je sve bio? – Ed Limato. Majk Ovic. Džulija Ormond. Madona. Modeli. Mnogo advokata i „zabavnog“ sveta. Na dnu stepeništa čak je i hladnije. – Hoću reći – nastavlja Džej Di – srazmerno gledano, bilo je prilično in. – Ali in je aut – objašnjavam, škiljeći da vidim kuda idemo. Toliko je hladno da nam se dah magli, a rukohvat je leden na dodir. – Šta to pričaš, Viktore? – Aut je in. Kapiraš? – In više… nije in? – pita Džej Di. – Tako? Osvrćem se na njega dok silazimo sledećim stepeništem. – Ne, in je aut. Aut je in. Prosto, zar ne? Džej Di trepće dvaput, drhteći, a obojica zalazimo dublje u tamu. – Pazi, aut je in, Džej Di. – Viktore, već sam ionako previše nervozan – kaže. – Danas me ne zezaj. – Ne moraš čak ni da razmišljaš o tome. Aut je in. In je aut. – Čekaj, dobro. In je aut? Jesam li bar to skontao?

Glamurama 17 Na dnu je toliko hladno da čak ni sveće ne ostaju upaljene, primećujem da se gase dok prolazimo, a na TV monitorima vidi se samo šum. Na dnu stepeništa pored šanka mađioničar, koji liči na mladu nemačku verziju Antonija Banderasa ošišanu na keca, dokono meša špil karata, pogrbljenih je ramena, puši mali džoint, pije dijetalnu koka-kolu, u iscepanim je farmerkama i majici s džepićem, stil „povratak fundamentima“, prenaglašeno zapušten, a redovi praznih šampanjskih čaša iza njega odsijavaju ono malo svetlosti što dovde dopire. – Tako je. Aut je in. – Ali šta je onda tačno in? – pita Džej Di dok mu se magli dah. – Aut, Džej Di. – Dakle… in nije in? – Nije u tome p-p-poenta. – Toliko je hladno da mi se bicepsi ježe. – Ali šta je onda aut? Aut je uvek in? Šta je s pojedinostima? – Ako to treba da ti se definiše, možda si u pogrešnom svetu – mrmljam. Mađioničar nam neodređeno pokazuje znak mira. – Radio si zabavu Breda Pita? – pitam. Mađioničar izvodi da špil karata, stolica na kojoj sedi, jedna moja papuča i velika boca „apsolut“ votke s ribizlama nestanu, a onda kaže: – Abrakadabra. – Radio si zabavu Breda Pita? – uzdišem. Džej Di me mune i pokaže naviše. Uočavam ogromni crveni kukasti krst na kupolastoj tavanici. – Toga verovatno treba da se otarasimo. 32 Vijugavo prema banci „Kemikal“ pored novog „Gapa“; sreda je, ali deluje kao ponedeljak, a grad se čini nejasno nestvarnim, nebo je otprilike kao iz oktobra 1973, a sada, oko 17.30, Menhetn je postao Buka: pneumatske bušilice, trube, sirene, lomljava stakla, kamioni za reciklažu, zviždaljke, gruvanje basa u novoj stvari Ajs Kjuba, neželjeni zvuk vuče se za mnom dok motam „vespu“ ka banci, stajem u red pred bankomatom, većinom su tu orijentalci koji pilje u mene kako se pomeraju u stranu, dvoje se naginju unapred i sašaptavaju. – Kud si ti pošao s tim mopedom? – pita neki drkadžija. – Hej, kud si ti pošao u tim pantalonama? Čuj, motor nema karticu i ne uzima gotovinu, stoga iskuliraj. Gospode.

18 BR E T IS TO N EL IS Izgleda da tek svaki deseti bankomat ima novca u sebi, te dok čekam, moram da pogledam svoj odraz u oplati od čeličnih ogledala na stubovima iznad bankomata: visoke jagodice, koža boje slonovače, zift-crna kosa, poluazijatske oči, savršen nos, ogromne usne, definisana donja vilica, farmerke s pocepanim kolenima, majica ispod košulje s dugačkom kragnom, crveni prsluk, plišana jakna, nemarno se držim, preko ramena su mi roleri, najednom se setim da sam zaboravio gde večeras treba da se nađem s Kloi, i uto mi zapišti pejdžer. Bo. Otvaram „panasonik EBH 70“ i javljam mu se na klub. – Nadam se da Bongo nije šiznuo. – Potvrde dolaska, Viktore. Dejmijen je šiznuo. Upravo je zvao, besan… – Jesi li mu rekao gde sam? – Kako bih mogao kad ni ja ne znam gde si? – Pauza. – Gde si? Dejmijen je bio u helikopteru. Tačnije, izlazio je iz helikoptera. – Čak ni ja ne znam gde sam, Bo. Šta kažeš na to? – Red se polako pomera unapred. – Je li on u gradu? – Ne. Rekoh da je bio u helikopteru. Rekoh da je bio u heli-ko-pte-ru. – Ali gde je bio he-li-ko-pter? – Dejmijen misli da je sve totalno sjebano. Imamo četrdesetak zvanica koje nisu potvrdile za večeru, pa bi se raspored sedenja mogao protumačiti kao besmislen. – Bo, to zavisi od definicije besmislenog. Duga pauza. – Ne pričaj mi da to znači svašta nešto, Viktore. Na primer, evo kakva nam je situacija sa slovom O: Tejtum O'Nil, Kris O'Donel, Šinejd O'Konor i Konan O'Brajen da, ali ništa od Toda Oldama, koga, koliko čujem, neko proganja i u totalnoj je panici, kao ni od Kare Otis i Oribea… – Opusti se – šapućem. – To je zato što svi rade revije. Sutra ću popričati s Todom, videću ga na reviji, ali Bo, šta se dešava? Konan O'Brajen dolazi, ali Tod Oldam i Kare Otis možda neće? To naprosto nije prihvatljiv scenario, maco, ali ja sam sad pred bankomatom, na „vespi“, i ne mogu baš da pričam… hej, šta ti gledaš?… ali nemoj da je Kris O'Donel na večeri i prišao mom stolu. Kloi misli da je presladak, pizda mu materina, i sutra uveče mi uopšte ne trebaju takva očajna sranja. – A-ha. Dobro, bez Krisa O'Donela, važi, skontao. Viktore, sutra rano ujutru moramo da prođemo kroz opsežna slova: M i S… – Zajedno smo jači. Ne cmizdri, Bo. Deluješ tužno. Sada sam stigao na red da uzmem malo gotovine. Moram da idem i… – Čekaj! Rendi Gerber je u gradu…

Glamurama 19 – Stavi ga pod G, ali ne za večeru sem ako ne dolazi sa Sindi Kroford, u kom slučaju jeste pozvan na večeru i to znaš pod kojim slovom, maco. – Viktore, probaj ti da se objasniš sa Sindinim medijskim agentom. Probaj da dobiješ jasan odgovor od medijskog agenta Antonija Sabata Mlađeg… Prekidam vezu, najzad ubacujem karticu, ukucavam šifru (KUL-TIP) i čekam, razmišljajući o rasporedu sedenja za stolovima 1 i 3, a onda mi zelene reči na crnom ekranu kažu da na računu više nema sredstava (stanje je minus 143 dolara), pa stoga neću dobiti nikakvu gotovinu, pri čemu sam poslednje pare stucao na frižider sa staklenim vratima zarad članka o mojoj gajbi za El Dekor koji nikad nije objavljen, te mašinu udaram pesnicom, stenjem „Kakvo sranje“, a pošto je potpuno bespredmetno pokušavati opet, tražim ksanaks po džepovima, no uto me neko mune, pa odlazim gurajući moped, smoren. Krstareći Avenijom Medison, stajem na semaforu ispred Barniza, a Bil Kaningem me fotka i dovikne: – Je li to „vespa“? – na šta ja dignem palac; on stoji pored Holi, oble plavuše koja liči na Petsi Kensit, za koju mi je, dok smo prošle nedelje pušili heroin, rekao da je možda lezbejka, što je u nekim krugovima odlična vest; ona mi maše u plišanom šortsu, crveno-belim prugastim čizmama s platformom, oko vrata srebrni simbol mira, ultrastrukić, pojavila se na naslovnoj strani poslednjeg Madmoazela, a posle celodnevnih revija u Brajant Parku deluje pomalo sumanuto, ali na kul način. – Ćao, Viktore! – Nastavlja da maše čak i pošto sam navezao „vespu“ na trotoar. – Ćao, Holi. – Ja sam Anžaneta, Viktore. – Hej, Anžaneta, šta ima, šećeru? Sva si mi kao Uma. Super garderoba. – To je „odlepljeni retro“. Danas sam uradila šest revija. Smoždena sam – kaže dajući autogram. – Videla sam te na reviji Kalvina Klajna kako daješ Kloi moralnu podršku. A to je baš kul. – Maco, nisam bio na reviji Kalvina Klajna, ali si mi ti i dalje sva kao Uma. – Viktore, sigurna sam da si bio na reviji Kalvina Klajna. Videla sam te u drugom redu, pored Stivena Dorfa, Dejvida Sala i Roja Libentala. Videla sam kako poziraš nekom fotografu u Četrdeset drugoj ulici, a onda ulaziš u jeziva crna kola. Pauza, dok razmatram taj scenario, a zatim: – U drugom redu, jebo te? Nema šanse, maco. Još si u leru. Vidimo se sutra uveče, maco? – Dolazim sa Džejsonom Pristlijem. – Zašto ne dolaziš sa mnom? Jesam li ja jedini kome Džejson Pristli izgleda kao mala gusenica? – Viktore, to nije lepo – duri se. – Šta bi Kloi pomislila?

20 BR E T IS TO N EL IS – I njoj Džejson Pristli izgleda kao mala gusenica – mrmljam, zadubljen u misli. – Jebo te, u drugom redu? – Nisam na to mislila – kaže Anžaneta. – Šta bi Kloi pomislila o… – Kenjaš, maco, ali si supersjajna. – Ponovo pokrećem „vespu“. – Take your passion and make it happen.4 – Čula sam da si ionako nevaljao, pa se ne čudim – kaže, umorno mi priprećujući prstom, što Skuter, telohranitelj nalik Marselusu iz Petparačkih priča, tumači kao „priđi bliže“. – Kako to misliš, šećeru? – pitam. – Šta si čula? Skuter nešto šapuće, gledajući na sat, dok Anžaneta pali cigaretu. – Uvek me čekaju neka kola. Uvek imam neku foto-sesiju sa Stivenom Mejselom. Pobogu, kako uspevamo, Viktore? Kako preživljavamo ovaj haos? – Prilazi blistava crna limuzina, a Skuter otvara vrata. – Vidimo se, maco. – Dajem joj tulipan koji mi se obreo u ruci i silazim s trotoara. – O, Viktore – doziva pružajući tulipan Skuteru. – Dobila sam posao! Dobila sam ugovor. – Sjajno, maco. Moram da palim. Kakav posao, luda ženo? – Ges?5 – Macuda? Gap? – kezim se dok iza mene trube limuzine. – Maco, slušaj, vidimo se sutra uveče. – Ne. Ges?. – Maco, već sam pogodio. Tripuješ me. – Ges?, Viktore – viče dok se odmičem. – Maco, sjajna si – vičem joj za uzvrat. – Javi mi se. Ostavi poruku. Ali samo na klub. Mir. – Ges?, Viktore! – viče. – Maco, ti si lice koje obećava – kažem već stavljajući vokmen, već u Šezdeset prvoj ulici. – Zvezda sutrašnjice – vičem mašući. – Hajde da popijemo piće u Manki baru kad se završe revije u nedelju! – Sad već pričam sa sobom i idem ka Alisoninom stanu. Dok mimoilazim kiosk pored novog „Gapa“, primećujem da sam i dalje na naslovnoj strani poslednjeg broja Jutkvejka, i da izgledam prilično kul – naslov 27-GODIŠNjAK u TRENDU smelim ljubičastim slovima iznad mog nasmešenog, bezizraznog lica, i prosto moram da kupim još jedan primerak, ali budući da nemam gotovine, ništa od toga. 4 Stih iz pesme „What a Feeling“ Ajrin Kare: „Uzmi svoju strast i pretvori je u stvarnost.“ (Prim. prev.) 5 Engl, guess – pogodi. (Prim. prev.)

Glamurama 21 31 S ugla Sedamdeset druge i Medisona pozvao sam Alisoninog vratara, koji je potvrdio da ispred njenog stana na uglu Osamdesete i Park avenije ne čekaju Dejmijenove gorile u crnom džipu, stoga, kada stignem tamo, mogu da priđem ulazu i uguram „vespu“ u haustor, gde Huan – tip prilično pristojnog izgleda, oko dvadeset četiri godine – sedi u uniformi. Dok mu prstima pokazujem „mir“ i uguravam moped u lift, Huan izlazi iza pulta. – Hej, Viktore, jesi li već popričao s Džoelom Vilkenfeldom? – pita Huan prateći me. – Mislim, prošle nedelje si rekao da hoćeš, a… – Hej, maco, kul je, Huane, kul – kažem dok guram ključ, otključavam lift, pritiskam dugme za poslednji sprat. Huan pritiska drugo dugme, da se vrata ne zatvore. – Ali, čoveče, rekao si da će se videti sa mnom i zakazati mi sastanak sa… – Sređujem sve, ortak, kul je – naglašavam, ponovo pritiskajući dugme za poslednji sprat. – Ti si sledeći Markus Šenkenberg. Ti si beli Tajson. – Sklanjam mu ruku. – Čoveče, ja sam Hispanoamerikanac… – Nastavlja da pritiska dugme „otvaranje vrata“. – Ti si sledeći hispanoamerički Markus Šenkenberg. Ti si, hm, hispano Tajson. – Ponovo mu sklanjam ruku. – Ti si zvezda, čoveče. Bez ikakvih problema. – Samo nemoj da bude „na jedno ušlo, na drugo izašlo“… – Čoveče, ne kenjaj. – Kezim se. – U rečniku ovog momka ne postoji „na jedno ušlo, na drugo izašlo“ – kažem pokazujući na sebe. – Dobro, čoveče – kaže Huan, pušta dugme „otvaranje vrata“ i nesigurno diže palčeve. – Ja ti, kao, verujem. Lift leti do poslednjeg sprata, gde se otvara u Alisoninom apartmanu. Provirujem u prednji hodnik, ne vidim i ne čujem pse, a onda tiho uvozim „vespu“ unutra i naslanjam je na zid u predsoblju pored kauča „Vivijen Tam“. Na vrhovima prstiju idem ka kuhinji, ali stajem kad začujem promuklo disanje dva čaučaua, koji me napeto posmatraju s drugog kraja hodnika, tiho reže, čujni tek sad. Okrećem se i nudim im slabašan osmeh. Jedva stignem da izgovorim „Jao, sranje“ pre no što se oba daju u žešći trk i pojure ka svojoj meti: meni. Dva čaučaua – jedan boje čokolade, drugi boje cimeta – skaču, keze zube, grickaju mi kolena, šapama me udaraju u listove, pobesnelo laju.

22 BR E T IS TO N EL IS – Alison! Alison! – dozivam, očajnički pokušavajući da ih oteram. Kad čuju njeno ime, oba prestaju da laju. Zatim se obazru niz hodnik da vide dolazi li. Posle pauze, kad shvate da joj nema ni traga – zaleđeni smo u pozama, riđi čaučau stoji na zadnjim nogama, sa šapama meni među preponama, mrki čaučau na sve četiri glođe čizmu „Guči“ – smesta se ponovo bacaju na mene, reže i u suštini luduju kao i uvek. – Alison! – vrištim. – Gospode bože! Procenivši udaljenost do kuhinjskih vrata, rešavam da otrčim, a kad jurnem, psi trče za mnom, kevću i grizu mi gležnjeve. Najzad stižem do kuhinje i treskam vratima, čujem kako se oba klizaju preko mermernog poda i udaraju u vrata uz dva glasna tup, čujem kako padaju, a onda se dižu i napadaju vrata. Potresen, otvaram „snepi“, ispijam ga do pola, zatim palim cigaretu i gledam jesam li izujedan. Čujem Alison kako pljeska rukama, a onda i ona ulazi u kuhinju, gola ispod otvorenog negližea s turneje Aerosmitha, mobilni pridržava ramenom uz uho, u ustima joj nezapaljen džoint. – Gospodine Čau, Gospođo Čau, dole, dole, do đavola, dole. Tera pse u ostavu, vadi šaku obojenih biskvita iz negližea i baca ih psima pre no što zatvori vrata ostave, čime, na sreću, ukida buku pasa koji se biju oko biskvita. – Važi, a-ha, tako je, Malkom Meklaren… Da, ne, Frederik Fekai. Da. Svi su mamurni, maco. – Mršti se. – Endru Su i Leonardo Dikaprio?… šta?… Jao, maco, ša-a-anse nema. – Namiguje mi. – Trenutno nisi za stolom do prozora u Mortimersu. Probudi se! Ajoj… Ćao, ćao. – Prekida vezu, pažljivo spušta džoint na kuhinjski šank i kaže: – To je bila trojka s Dr Dreom, Jasmin Blit i Džaredom Litom. – Alison, ona tvoja dva mala govnara pokušala su da me ubiju – ukazujem dok ona skače i obavija mi noge oko struka. – Gospodin i Gospođa Čau nisu mali govnari, maco. – Pritiska svoje usne na moje dok ja s njom posrćem ka spavaćoj sobi. Tamo pada na kolena, raskopčava mi farmerke i stručno mi puši, guta ga celog, nažalost vrlo uvežbano, steže me za dupe tako jako da moram da joj sklonim jednu ruku. Vučem poslednji dim cigarete koju još držim, gledam mogu li gde da je ugasim, nalazim polupraznu bocu „snepla“, ubacujem u nju ostatak „marlbora“, čujem kako cvrči. – Uspori, Alison, ideš prebrzo – mumlam. Vadi mi kitu iz usta i, gledajući me u oči, kaže dubokim, „seksi“ glasom: – Brzina mi je specijalnost, maco. Najednom ustaje, zbacuje negliže i leže poleđuške na krevet, širi noge, gura me na pod zasut nasumičnim brojevima WWD-a, desno mi koleno gužva

Glamurama 23 jednu zadnju koricu s fotografijom Alison, Dejmijena, Kloi i mene na rođendanskoj žurci Naomi Kembel dok sedimo u pretrpanom separeu u Dopelgengeru, a potom grickam malu tetovažu s unutrašnje strane mišićave butine i čim je dodirnem jezikom, ona počinje da svršava – jednom, dvaput, triput. Znajući do čega to neće dovesti, malo drkam dok skoro ne svršim, a onda pomišljam: Ma, jebo te, nemam vremena za ovo, te stoga glumim, glasno stenjem, s glavom među njenim nogama, a pokretima desne ruke ostavljam utisak da zaista nešto radim. U pozadini svira Duran Duran iz srednjeg perioda. Seks smo, između ostalih mesta, dosad upražnjavali i u restoranu Remi, u sobi 101 u Paramauntu, u muzeju Kuper-Hjuit. Penjem se na krevet i ležim, praveći se da dahćem. – Maco, gde si naučila tako da pušiš? U Sadebiju? Čoveče. – Pružam ruku da uzmem cigaretu. – Čekaj malo. To je to? – Pali džoint, povlači toliko duboko da se polovina pretvara u pepeo. – A ti? – Ja sam srećan. – Zevam. – Samo nemoj da vadiš onaj, hm, kožni am i džinovski analni klip „sparki“. Ustajem s kreveta, navlačim gaće „Kalvin Klajn“ i farmerke, prilazim prozoru, gde zadižem venecijaner. Na Park aveniji, između Sedamdeset devete i Osamdesete, stoji crni džip s dvojicom Dejmijenovih gorila, koji čitaju, reklo bi se, novi broj Intervjua s Dru Barimor na naslovnoj strani; jedan izgleda kao crni Vudi Harelson, a drugi kao beli Dejmon Vajans. Alison zna šta vidim i s kreveta kaže: – Ne brini, moram da se nađem s Grantom Hilom na piću u Med.61. Oni će me pratiti, a onda ti možeš da pobegneš. Bacam se na krevet, palim „nintendo“, uzimam kontroler i počinjem da igram „Super Mario bros“. – Dejmijen kaže da dolazi Džulija Roberts, a i Sandra Bulok – odsutno kaže Alison. – Lora Lejton i Hale Beri i Dolton Džejms. – Vuče još jedan dim iz džointa i pruža mi ga. – Videla sam El Mekferson na reviji Ane Sui, kaže da će doći na večeru. – Prelistava primerak Ditura: na naslovnoj strani Robert Dauni Mladi, raširene noge, strava snimak međunožja. – O, i Skot Vulf. – Pst, igram – kažem joj. – Joši je pojeo četiri zlatna novčića i pokušava da nađe peti. Moram da se koncentrišem. – Jao, ne seri – uzdiše Alison. – Bavimo se debelim patuljkom koji jaše dinosaurusa i spašava svoju devojku od pobesnelog gorile? Viktore, uozbilji se. – To mu nije devojka. Nego princeza Pečurka. I to nije gorila – naglašavam. – Nego Lemi Kupa iz zlog klana Kupa. I maco, kao i obično, ne kapiraš suštinu. – Molim te, prosvetli me.

24 BR E T IS TO N EL IS – Čitava suština „Super Mario brosa“ jeste što se tu odslikava život. – Pratim te. – Proverava nokte. – Boga pitaj zašto. – Ubij ili budi ubijen. – A-ha. – Vreme ističe. – Kontam. – A na kraju, maco… sam si. – Tako je. – Ustaje. – Pa, Viktore, to baš definiše duh naše veze, dragi. – Nestaje u garderobi većoj od spavaće sobe. – Da si morao da daš intervju za časopis Vort na temu Dejmijenovih deonica u „Nintendu“, i ti bi hteo da ubiješ Jošija. – Verovatno sve ovo prevazilazi granice tvog iskustva – mrmljam. – A? – Imaš planove za večeru? – dovikuje iz garderobe. – Zašto? Gde je Dejmijen? – U Atlantik Sitiju. Dakle, nas dvoje možemo da izađemo, pošto je Kloi sigurno très 6 pjemojenja posje danjasnjeg manjekenjisanja. – Ne mogu – dovikujem. – Moram rano da legnem. Preskačem večeru. Moram da pregledam… jao, sranje… raspored sedenja. – Ali, maco, večeras hoću u Nobu – kenjka iz garderobe. – Želim tempuru s mladim škampima. – Ti jesi tempura s mladim škampima – kenjkam za uzvrat. Zvoni telefon, mašina se javlja, novi Portishead, a onda zvučni signal. – Ćao, Alison, Kloi ovde, javljam ti se. – Kolutam očima. – Prvo Amber i Šalom, pa moram da uradim nešto za Fešn TV u Rojaltonu, a onda večeram s Viktorom u Baueri baru u pola deset. Crkavam od umora… revije ceo dan. Dobro, izgleda da nisi tu. Čujemo se uskoro… a, da, imaš propusnicu za bekstejdž na Todovoj sutrašnjoj reviji. Ćaos. – Mašina se gasi. Tišina iz garderobe, a onda dubok glas, prošaran besom: – Raspored sedenja? Moraš rano da legneš? – Ne možeš me zadržati u svom apartmanu – kažem. – Vraćam se svojoj kolotečini. – Večeraš s njom? – vrišti. – Dušo, pojma nisam imao. Alison izlazi iz garderobe, noseći ispred sebe „Tod Oldam“ haljinu na preklop, i čeka moju reakciju, razmeće se: ne baš elementarno, crna povlaka bež, bez bretela, Navaho kao inspiracija, prošarano neonom. 6 Fr. – vrlo. (Prim. prev.)

Glamurama 25 – To je Tod Oldam, maco – najzad kažem. – Obući ću je sutra uveče. – Pauza. – Original je – zavodljivo šapuće, zacakljenih očiju. – Tvoja devojčica ima da izgleda kao govno\ Alison udara kontroler i isteruje mi ga iz ruku, pušta spot grupe Green Day i pleše do ogledala „Vivijen Tam“, gleda se držeći haljinu, a onda izvodi neodlučnu piruetu, izgledajući vrlo srećno, ali i vrlo potreseno. Ja proveravam nokte. U stanu je toliko hladno da se na prozorima hvata mraz. – Da li grešim ili je ovde sveže? Alison opet podiže haljinu, manično ciči i juri natrag u garderobu. – Šta si rekao, maco? – Znaš li da ti vitamini ojačavaju nokte? – Ko ti je to rekao, maco? – dovikuje. – Kloi – mrmljam grickajući zanokticu. – Jadna maca. Bože mili, kako je glupa. – Upravo se vratila s dodele MTV nagrada. Pre toga je imala nervni slom, znaš, zato budi razumna. – Stra-va – dovikuje Alison. – Džanki fazu je ostavila za sobom, ako dobro shvatam. – Samo budi strpljiva. Vrlo je labilna – kažem. – I da, džanki fazu jeste ostavila za sobom. – Ti joj nisi pomogao, sigurna sam. – Hej, pomogao sam joj u ogromnoj meri – kažem dok se pridižem, i sada obraćam više pažnje. – Da nije bilo mene, mogla je umreti, Alison. – Da nije bilo tebe, tupadžijo, možda se uopšte ne bi ni pukla. – Nije se „pukla“ – naglašavam. – Bila je to isključivo nazalna zavisnost. – Pauza, opet proveravam nokte. – Trenutno je samo vrlo labilna. – Šta? Dobije miteser i poželi da se ubije? – A ko ne bi? – Još se malo pridižem. – Zauzeto. Zauzeto. Zauz… – I Aksl Rouz i Prins pisali su pesme o njoj, podsetio bih te. – Aha, „Welcome to the Jungle“ 7 i „Let's Go Crazy“ 8. – Alison iz garderobe izlazi umotana u crni peškir i odmahuje mi. – Znam, znam, Kloi je rođena za manekenku. – Misliš li da mi se od tvoje ljubomore diže? – Ne, to važi samo za mog dečka. – Hej, nema šanse da se vatam s Dejmijenom. 7 Engl. – Dobro došli u džunglu. (Prim. prev.) 8 Engl. – Hajde da poludimo. (Prim. prev.)

26 BR E T IS TO N EL IS – Gospode. Kao i uvek, totalni si bukvalista. – O, bože, tvoj dečko je potpuni pokvarenjak. Hvalisavac. – Moj dečko je jedini razlog, lutkice moja, što si ti u biznisu. – Ne lupetaj – vičem. – Na naslovnoj sam strani poslednjeg Jutkvejka. – Upravo tako. – Alison najednom popušta, prilazi krevetu, seda do mene i nežno me uzima za ruku. – Viktore, izlazio si na audiciju za sve tri emisije „Real World“ i MTV te je odbio sva tri puta. – Iskreno pauzira. – Šta ti to govori? – Da, ali, jebo te, samo me jedan telefonski poziv deli od Lorna Majklsa. Alison mi proučava lice, i dalje me držeći za ruku, pa kroz osmeh kaže: – Jadni Viktore, treba da vidiš koliko si sad lep i nezadovoljan. – Trendi kombinacija – zlovoljno mrmljam. – Lepo je što tako misliš – kaže odsutno. – A kao, bolje je da budem deformisan i samoubilački nastrojen? – kažem joj. – Pobogu, Alison, sredi malo te svoje prioritete, u pizdu materinu. – Ja da sredim prioritete? – pita zapanjena, sklanja ruku i stavlja je sebi na grudi. – Ja da sredim prioritete? – Smeje se kao šiparica. – Zar ne razumeš? – Ustajem s kreveta, palim cigaretu, šetkam se. – Sranje. – Viktore, reci mi šta te toliko brine. – Zaista te zanima? – Ne baš, ali da. – Prilazi šifonjeru i vadi kokos, što prihvatam totalno hladnokrvno. – Nestala mi je didžejka. Eto šta je. – Toliko snažno povlačim dim „marlbora“ da moram da ga ugasim. – Niko ne zna gde mi je didžejka, do đavola. – Mika je nestala? – pita Alison. – Siguran si da nije na lečenju? – Nisam siguran ni u šta. – U to nema sumnje, maco – kaže pseudoutešno, pada na krevet, traži nešto, a onda menja glas i viče: – I lažešl Zašto mi nisi rekao da si prošlog vikenda bio u Saut Biču? – Prošlog vikenda nisam bio u Saut Biču, a nisam bio ni na jebenoj reviji Kalvina Klajna. – Konačno je kucnuo čas. – Alison, moramo da popričamo o nečemu… – Ni reč. – Ispušta kokos na krilo i diže obe ruke, a onda primećuje džoint na noćnom stočiću i grabi ga. – Znam, znam – dramatična je. – Postoji kompromitujuća fotografija tebe i jedne devojke – trepće kao u crtanom filmu – pretpostavljam mene, bla-bla-bla, koja će ti sjebati vezu s onom budalom s kojom se viđaš, ali će ti – sada je kvazitužna, dok pali džoint –

Glamurama 27 sjebati i odnose s budalom s kojom se ja viđam. Dakle – pljeska rukama – priča se da će sutra osvanuti ili u Postu, ili u Tribu, ili u Njuzu. Radim na tome. Ljudi su se bacili na posao. To mi je ultraprvi prioritet. Zato ne lupaj – povlači dim, izdiše – tu svoju prelepu šuplju glavu. – Uočava ono što je tražila, zatureno u ćebe, i dohvata: šrafciger. – Zašto, Alison? Zašto si morala da me napadneš na filmskoj premijeri? – kukam. – Za to treba dvoje, nevaljalče. – Ne ako me onesvestiš i sedneš mi na facu. – Da sam ti sedela na faci, niko ne bi znao da si to ti. – Sleže ramenima, ustaje, uzima kokos. – A onda bismo svi bili spašeni, la-la-la-la. – Slika nije tada snimljena, maco. – Idem za njom u kupatilo, gde šrafcigerom buši četiri rupe u kokosu, naginje se nad umivaonik „Vivijen Tam“ i sipa mleko iz oraha na glavu. – Znam, slažem se. – Baca ljusku u korpu i utrljava mleko u teme. – Ako Dejmijen sazna, tražićeš posao u pekari. – A ti ćeš sama plaćati abortuse, zato ne kenjaj. – Bespomoćno dižem ruke. – Zašto uvek moram da te podsećam da ne treba da se viđamo? Ako se ta fotka objavi, sleduje nam buđenje. – Ako se ta fotka objavi, reći ćemo da je to bio trenutak slabosti. – Zabacuje glavu i umotava kosu u peškir. – Zar to ne zvuči dobro? – Pobogu, maco, napolju ti ljudi motre na apartman. – Znam. – Smeši se u ogledalo. – Zar to nije super? – Zašto uvek moram da te podsećam da sam ja u osnovi i dalje, znaš, s Kloi, a ti i dalje s Dejmijenom? Okreće se od ogledala i naslanja na umivaonik. – Ako me šutneš, maco, bićeš u mnogo većim nevoljama. – Polazi ka garderobi. – Kako to? – pitam prateći je. – Kako to misliš, Alison? – Oh, recimo da se priča da se motaš po novom prostoru. – Zastaje, diže par cipela. – A oboje znamo da će se, ako Dejmijen sazna da čak i pomišljaš na sopstveni bedni klub povlaka restoran dok primaš novac da bi vodio Dejmijenov bedni klub povlaka restoran, te time uvrediš Dejmijenovo izopačeno shvatanje lojalnosti, situacija otprilike definisati izrazom „najebo si“. – Baca cipele, izlazi iz garderobe. – Nije tako – uporan sam dok je pratim. – Kunem se da nije tako. O, bože, ko ti je to rekao? – Poričeš? – N-ne. Hoću reći, poričem. To jest… – Stojim. – Ma nema veze. – Alison zbacuje negliže i navlači gaćice. – Sutra u tri?

28 BR E T IS TO N EL IS – Sutra sam pretrpan, maco, nema šanse – mucam. – Nego, ko ti je rekao da se motam po novom prostoru? – Dobro… u ponedeljak u tri? – Zašto u tri? Zašto u ponedeljak? – Dejmijen nosi opremu na čišćenje. – Oblači bluzu. – Opremu? – Svoje – šapuće – umetke. – Dejmijen ima… umetke? – pitam. – Kakav odvratan tip, maco. Potpuno je zao. Krupnim korakom prilazi šifonjeru, kopa po ogromnoj fioci s minđušama. – O, maco, danas sam na ručku u 44 videla Tinu Braun, dolazi sutra bez Henrija, kao i Nik Škoti, kome je… znam, znam… prošao voz, ali ipak sjajno izgleda. Polako prilazim zaleđenom prozoru, provirujem kroz venecijanere ka džipu na Park aveniji. – Pričala sam i s Vinonom. Doći će. Čekaj. – Stavlja dve minđuše u jedno uho, tri u drugo, a potom ih vadi. – Da li Džoni dolazi? – Šta? – mrmljam. – Ko? – Džoni Dep – viče i gađa me cipelom. – Valjda – neodređeno kažem. – Da. – Super – čujem je. – Priča se da je Dejvi u vrlo bliskim odnosima s heroinom… uh, ne puštaj Kloi previše blizu Dejviju… a takođe čujem da bi se Vinona mogla vratiti Džoniju ukoliko Kejt Mos nestane s lica zemlje ili je omanji tornado vrati u Aušvic, čemu se svi usrdno nadamo. – Primećuje polupopušenu cigaretu kako pluta u boci „snepla“, okreće se, prekorno mi pokazuje bocu, pominje da Gospođa Čau obožava „snepl“ s ukusom kivija. Ja sam se skljokao na ogromnu fotelju „Vivijen Tam“. – Pobogu, Viktore – kaže poluglasno. – Pod ovim svetlom – zastaje, iskreno dirnuta – izgledaš fenomenalno. Prikupivši snagu da zaškiljim na nju, napokon kažem: – Što bolje izgledaš, više vidiš. 30 Ponovo u svom stanu u centru, oblačim se za sastanak s Kloi u Baueri baru u deset, šetam se po gajbi, mobilni u ruci, čekam na vezi sa svojim agentom u

Glamurama 29 CAA9. Palim sveće s aromom limuna da razmekšam sobu, smanjim napetost, a sem toga u stanu mi je ledeno kao u iglou. Crna rolka, bele farmerke, jakna „Macuda“, papuče, jednostavno i kul. Tiho se čuje muzika Weezera. Televizor je uključen – bez tona – i prikazuju se najbolji momenti s današnjih revija u Brajant parku, Kloi je posvuda. Konačno škljoc, uzdah, prigušeni glasovi u pozadini, Bil ponovo uzdiše. – Bile? Halo? – kažem. – Bile? Šta radiš? Guše te ulizivanjem na Melrouzu? Sediš sa slušalicama i izgledaš kao da ti je mesto u kontroli leta na losanđeleskom aerodromu? – Moram li te podsećati da sam moćniji od tebe? – umorno pita Bil. – Moram li te podsećati da su slušalice obavezne? – Ti si moj broker za šanse, maco. – Nadam se da ću imati koristi od tebe. – Dakle, maco, šta se dešava s Tankom linijom smrti IP. Scenario je, kao, gotovo genijalan. U čemu je stvar? – Stvar? – tiho pita Bil. – Stvar je u ovome: jutros sam bio na projekciji i proizvod je imao izvesne izuzetne kvalitete. Bio je pristupačan, dobro strukturiran i ne preterano tužan, ali se pokazao kao začuđujuće neuverljiv. Možda to ima veze s činjenicom što bi proizvod bolje odglumile marionete. – Koji je to film? – Još nema naziv – mrmlja Bil. – Nešto između Kaligule i Jutarnjeg kluba. – Mislim da sam gledao taj film. Dvaput, čak. Sad slušaj, Bile… – Dobar deo današnjeg ručka u Barniju Gringrasu proveo sam piljeći u Holivudska brda i slušajući nekoga ko je pokušavao da mi proda žvaku o ogromnoj mašini za testo koja počinje nekako bolesno da luduje. Gasim TV, tražim sat po stanu. – I… tvoji utisci? – Koliko sam blizu smrti? – Bil zastaje. – Mislim da ne treba da imam takve misli s dvadeset osam godina. Mislim da ne treba da imam takve misli u Barniju Gringrasu. – Pa, Bile, ipak imaš dvadeset osam godina. – Dodirivanje boce seltersa koja se nalazila u kantici za šampanjac vratilo me je u ono što se smatra stvarnošću, a ispijanje pola čaše krema od jaja učvrstilo je taj proces. Sagovornik je konačno pokušao da priča viceve, a ja sam pokušao da se smejem. – Pauza. – Večera u Vajper rumu počela je da deluje maglovito prihvatljiva, to jest, kao, veče neće propasti. Otvaram frižider sa staklenim vratima, uzimam crvenu pomorandžu i kolutam očima, mrmljajući „Ne kenjaj“ sebi u bradu dok je ljuštim. 9 Creative Artists Agency – Agencija za kreativne umetnike. (Prim. prev.)

30 BR E T IS TO N EL IS – Za tim ručkom – nastavlja Bil – neko iz protivničke agencije prišao mi je s leda i superlepkom mi zalepio veliku morsku zvezdu za potiljak, iz razloga koji su mi još nejasni. – Pauza. – Dva mlađa agenta trenutno pokušavaju da je uklone. – Auh, maco – kašljem. – Sada praviš previše buke. – Upravo me Fahurzi Zahijidi fotografiše za časopis Baz… – Pauza, nekome drugom: – Ne izgovara se tako? Misliš da znaš kako se izgovara samo zato što je to tvoje ime? – Bili? Bile, hej, šta je sad? – pitam. – Baz, čoveče? To je časopis za muve, maco. Daj, Bile, šta se dešava s Tankom linijom smrti IP Pročitao sam scenario, i mada sam našao strukturalne probleme i uneo neke beleške, ipak mislim da je genijalan, a ti znaš da;a znam da sam savršen za ulogu Omana. – Ubacujem još jednu krišku crvene pomorandže u usta i, dok žvačem, kažem Bilu: – A mislim da bi Ališa Silverston bila savršena za ulogu Frufru, poremećene sestre Džulije Roberts. – Sinoć sam izašao s Ališom Silverston – odsutno kaže Bil. – Sutra ću s Dru Barimor. – Pauza. – U međubračnoj je fazi. – Šta ste ti i Ališa radili? – Sedeli smo i gledali Kralja lavova na videu dok smo jeli dinju koju sam našao u dvorištu, što i nije propalo veče, zavisno od definicije „propale večeri“. Naterao sam je da me gleda kako pušim tompus, a ona mi je delila savete o ishrani, poput „Izbegavaj predjela“. – Pauza. – Planiram da sledeće nedelje uradim potpuno isto s udovicom Kurta Kobejna. – To je baš, uh, znaš, ekstra, Bile. – Sada, dok me fotografišu za Baz, pripremam velik nov politički korektan horor. Maločas smo diskutovali o tome koliko silovanja treba da bude u njemu. Moji partneri kažu dva. Ja kažem pet-šest. – Pauza. – Takođe treba da unesemo više glamura u protagonistkinjinu onesposobljenost. – Šta je s njom? – Nema glavu. – Kul, kul, to je kul. – Na to dodaj da mi se pas upravo ubio. Popio je kantu farbe. – Hej, Bile, Tanka linija smrti II ili ne? Samo mi reci. Tanka linija smrti II ili ne Tanka linija smrti II. A, Bile? – Znaš li šta se desi psu kad popije kantu farbe? – pita Bil rasejanim tonom. – Da li Šumaher učestvuje? Da li je Kifer u igri?

Glamurama 31 – Pas mi je bio seksualni manijak i vrlo, vrlo deprimiran. Zvao se Maks Jevrejin i bio je vrlo, vrlo deprimiran. – Pa, valjda je zato, znaš, popio farbu, je l’ tako? – Može biti. A možda i zato što je ABC ukinuo Moj takozvani život. – Zastaje. – Sve to nekako lebdi u vazduhu. – Jesi li ikad čuo izraz „zaradi svojih deset odsto“? – pitam perući ruke. – Have you seen your mother, baby, standing in the shadows10? – Središte neće izdržati, prijatelju – monotono nastavlja Bil. – Hej, Bile… šta ako nema središta? A? – pitam, potpuno iznerviran. – Pozabaviću se time. – Pauza. – Ali trenutno ćutke ludim zato što Firhuzi misli da je morska zvezda fensi, pa moram da idem. Čućemo se čim to bude adekvatno moguće. – Bile, i ja moram da palim, ali pazi, možemo li se čuti sutra? – Mahnito listam rokovnik. – Hm, recimo ili u tri i dvadeset pet ili, hm, u… četiri ili četiri i petnaest… ili možda čak, jao sranje, u šest i deset? – Od ručka do ponoći idem u kupovinu umetničkih dela s ekipom iz Prijatelja. – To je baš ultraarogantno, Bile. – Dagbi, moram da idem. Firhuzi hoće profil bez morske zvezde. – Hej, Bile, čekaj malo. Samo hoću da znam da li ćeš me progurati u Tanku liniju smrti II. I ne zovem se Dagbi. – Ako nisi Dagbi, ko si onda? – odsutno pita. – S kim razgovaram ako ne s Dagbijem? – Ja sam. Viktor Vord. Sutra uveče otvaram otprilike najveći klub u Njujorku. Pauza, zatim: – Ne… – Bio sam model za Pola Smita. Radio sam reklamnu kampanju za Kalvina Klajna. Pauza, zatim: – Ne… – Čujem da se saginje, premešta. – Ja sam momak za koga su svi mislili da se zabavlja s Dejvidom Gefenom, ali se nismo zabavljali. – To mi zaista nije dovoljno. – Zabavljam se s Kloi Berns – vičem. – S Kloi Berns, znaš, super-modelom? – Za nju sam čuo, ali za tebe nisam, Dagbi. – Gospode, Bile, ja sam na naslovnoj strani poslednjeg Jutkvejka. Moraš da smanjiš doze halsiona, ortak. 10 Stih iz istoimene pesme Rolling Stonesa: „Jesi li video svoju majku, maco, kako stoji u senci?“ (Prim. prev.)

32 BR E T IS TO N EL IS – U ovom trenutku čak i ne mislim o tebi. – Hej – vičem. – Da bih spasao svoju kožu, otkačio sam ICM11 zbog vas. – Čuj, Dagbi, ili ko god da si, zaista te ne čujem jer sam sad na Malholandu i u… velikom dugačkom tunelu. – Pauza. – Zar ne čuješ krčanje? – Ali upravo sam te pozvao, Bile, na kancelariju. Rekao si mi da te Firhuzi Zahidi snima u kancelariji. Daj mi Firhuzija. Dugačka pauza, a onda Bil prezrivo kaže: – Misliš da si mnogo pametan. 29 Gužva ispred Baueri bara toliko je paklena da moram da se popnem preko dugačke limuzine parkirane nakrivo na trotoaru ne bih li uopšte i počeo da se probijam, dok paparaci koji ne mogu da uđu očajnički pokušavaju da me snime, dozivaju me po imenu dok idem za Lijamom Nisonom, Kerol Alt i Spajkom Lijem do Čada i Antona, koji nam pomažu da uđemo unutra, gde grme početni rifovi pesme „Sick of Myself' Metjua Svita. Bar je prepun, belci s dredovima, crnkinje u majicama Nirvane, odrpani momci iz kraja, nabildovani pederi ošišani na keca, moher, neon, Dženis Dikerson, telohranitelji i njihove manekenke s današnjih revija koje izgledaju seksi ali iscrpljene, runo i neopren i kikice i silikon i Brent Frejzer i Brendan Frejzer i pomponi i rukavi od žanile i sokolarske rukavice i svi su zamućeni. Mašem Pelu i Vivijen, koji piju „kosmopolitene“ s Markusom – on ima englesku advokatsku periku – i s jednom vrlo kul lezbejkom, Eg, koja ima krunu s margarina „imperija!“ i sedi pored dvoje ljudi odevenih kao dva lika iz lutka-serije „Banana Splits“, a tačno koja dva, zaista ne mogu da ocenim. Veče je u fazonu „kič je kul“, a obožavalaca šika ima na tone. Dok po trpezariji pogledom tražim Kloi (što je, shvatam s izvesnim zakašnjenjem, totalno uzaludno pošto je ona uvek u jednom od tri velika separea), pored sebe primećujem Ričarda Džonsona, urednika „Šeste strane“ u Njujork postu, kako takođe gleda po sali, zajedno s En i Mikom Džonsom, te mu pobočke prilazim i nudim da bacimo kosku. – Hej, Dik – vičem kroz buku. – Moram da te pitam nešto, por favor. – Naravno, Viktore – kaže Ričard. – Ali tražim Dženi Šimuzu i Skota Bakjulu. 11 International Creative Management – Međunarodni kreativni menadžment. (Prim. prev.)

Glamurama 33 – Hej, Dženi živi u mojoj zgradi i superkul je i mnogo voli zaleđene štanglice od jogurta „Hegen-Daz“, po mogućstvu s ukusom pinjakolade, a da ne pominjem da mi je i dobra drugarica. Ali, pazi, čoveče, jesi li čuo za fotografiju koja će, kao, sutra osvanuti u Njuzu? – Fotografiju? – pita. – Fotografiju? – M-m-maco – zamuckujem. – Baš deluje zlokobno kad pitaš dvaput. Ali, hm, poznaješ li Alison Pul? – Naravno, vaćari se s Dejmijenom Načizom Rosom – kaže, uočava nekoga, diže palčeve, obara palčeve, opet ih diže. – Kako ide klub? Sve fino i sređeno za sutra uveče? – Kul, kul, kul. Ali slika, kao, prikazuje, hm, možda mene u neugodnoj poziciji? Ričard je preusmerio pažnju na novinara, pored nas, koji intervjuiše vrlo zgodnog konobara. – Viktore, ovo je Bajron iz časopisa Tajm. – Maše rukom. – Tvoj sam obožavalac, čoveče. Mir – kažem Bajronu. – Ričarde, u vezi sa… – Bajron za Tajm piše članak o vrlo zgodnim konobarima – nepristrasno kaže Ričard. – Pa najzad – kažem Bajronu. – Čekaj, Ričarde… – Ako je slika odvratna, Post ne objavljuje odvratne slike, bla-bla-bla – kaže Ričard i odmiče se. – Hej, ko je rekao odvratna? – vičem. – Kazao sam neugodna. Kroz rulju se najednom probija Kendi Bušnel, vičući „Ričarde“, a onda uočava mene, glas joj skače za osamdeset oktava, vrišti „Poni!“, lepi mi ogroman poljubac za lice dok mi dotura polutku, Ričard nalazi Dženi Šimuzu ali ne i Skota Bakjulu, Kloi je okružena Rojem Libentalom, Erikom Gudom, Kventinom Tarantinom, Kejtom Kejlinom i Baksterom Pristlijem, koji joj u ogromnom akvamarin separeu sedi nepodnošljivo blizu, i na to moram da stavim tačku inače mi sleduje neverovatno bolna glavobolja. Mašući Džonu Kjuzaku, koji jede lignje s Džulijenom Templom, probijam se kroz masu ka separeu, gde Kloi, praveći se da je zauzeta, nervozno puši „marlboro lajt“. Kloi se rodila 1970, u znaku Riba, i zastupa je CAA. Pune usne, kost i koža, velike grudi (implantati), duge mišićave noge, visoke jagodice, krupne plave oči, besprekorna koža, ravan nos, struk od pedeset osam centimetara, osmeh koji se nikad ne pretvara u grimasu, račun za mobilni 1.200 dolara mesečno, mrzi samu sebe mada verovatno ne bi trebalo. Otkrivena je dok je plesala na plaži u Majamiju, polugola se pojavila u spotu Aerosmitha, u Plejboju i dvaput na naslovnoj strani specijalnih izdanja Sports ilustrejtida o kupaćoj odeći, kao i na naslovnim stranama četiri stotine časopisa. Kalendar koji je snimila na

34 BR E T IS TO N EL IS Sent Bartu prodat je u dva miliona primeraka. Knjiga pod nazivom Prava ja, koju je u funkciji crnca napisao Bil Zejmi, održala se na bestseler-listi Njujork tajmsa nekih dvanaest nedelja. Večito na telefonu sluša menadžere koji se cenkaju, ima agenta koji joj uzima petnaest odsto, tri medijska predstavnika (premda agencija PMK u osnovi obavlja sve), dva advokata, brojne poslovne menadžere. Trenutno je Kloi na ivici potpisivanja višemilionskog ugovora s „Lankomom“, ali su u trci i mnogi drugi, posebno otkako su „glasine“ o „manjem“ problemu s drogama brzo „opovrgnute“: „Banana ripablik“ (ne), „Šanel“ (da), „Gap“ (možda), „Kristijan Dior“ (hmm), „Frenč konekšn“ (ha-ha), „Ges?“ (jok), „Ralf Loren“ (problematično), „Pepe džins“ (jeFto neka šala?) „Kalvin Klajn“ (već radila), „Pepsi“ (zlokobno, ali bi moglo), i tako dalje. Na unos čokolade, jedine hrane koju Kloi makar i izdaleka voli, strogo se pazi. Nema pirinča, krompira, ulja i hleba. Samo povrće na pari, određeno voće, bela riba, barena piletina. Odavno nismo zajedno večerali jer je prošle nedelje imala probe za petnaest revija koje radi ove nedelje, što znači da je svaki dizajner imao po oko sto dvadeset kombinacija koje je morala da obuče, a sutra, pored dveju revija, mora da snimi i deo japanske T V reklame i sastane se s rediteljem nekog špota da bi prošli knjigu snimanja, koju Kloi ionako ne razume. Cena za deset dana posla: 1.700.000 dolara. To negde i stoji u ugovoru. Sada je u crnoj „Prada“ haljini bez leđa i crnim sandalama od lakirane kože, s metalik-zelenim biciklističkim tamnim naočarima koje skida čim primeti da prilazim. – Izvini, maco, izgubio sam se – kažem ulazeći u separe. – Spasioče moj – kaže Kloi uz stegnut osmeh. Roj, Kventin, Kejto i Erik brišu, svi žešće razočarani, mrmljaju mi ćao, čovek i da će sutra uveče doći na otvaranje, ali Bakster Pristli ostaje da sedi – jedan kraj kragne izvučen, drugi uvučen pod prslukom boje preliva na rozentorti – i sisa pepermint. Diplomirao filmologiju na Univerzitetu Njujorka, bogat dvadesetpetodišnjak, honorarni maneken (zasad samo grupni snimci u reklamama za„Ges?“, „Banana ripablik“ i „Tomi Hilfiger“), plavokos s pažfrizurom, zabavljao se s Elizabet Salcman kao i ja, opa. – Ćao, čovek – uzdišem dok se pružam preko stola da poljubim Kloi u usta, strahujući od predstojeće razmene doskočica. – Ćao, Viktore. – Rukujemo se. – Kako ide klub? Spreman za sutra? – Imaš li vremena da slušaš moju kuknjavu? Sedimo i šatro gledamo po sali, oči su mi prikovane za veliki sto na sredini, ispod lustera od plovaka za vodokotliće i reciklirane žice za frižidere, gde i Erik Bogosjan, i Džim Džarmuš, i Lari Gagosjan, i Harvi Kajtel, i Tim Rot i,

Glamurama 35 začudo, Riki Lejk jedu salate, što me pogađa u izvesnu žicu: podseća me da regulišem situaciju s krutonima pre no što se potpuno otme kontroli. Pošto je konačno osetio moje raspoloženje, Bakster ustaje, stavlja u džep mobilni telefon „audiovoks MVX“, koji stoji pored Kloinog „eriksona DF“, i ponovo se trapavo rukuje sa mnom. – Vidimo se sutra, narode. – Odugovlači, vadi pepermint iz usta, usne su mu pune i ružičaste. – Onda, hm, do sutra. – Ćao, Baksteru – kaže Kloi, umorno ali slatko, po običaju. – Aha, ćao, čovek – mrmljam, dobro uvežbana šut-karta, a čim se dovoljno odmakne, taktično pitam: – U čemu je stvar, maco? Ko je to? Ne odgovara, samo zuri u mene. Pauza. – Hej, dušo, gledaš me kao da sam na koncertu Hootie and the Blowfish. Iskuliraj. – Bakster Pristli? – zlovoljna izjava-pitanje dok mrljavi po tanjiru korijandera. – Ko je Bakster Pristli? – Vadim malo izvrsne trave i paketić rizle. – Jebo te, ko je Bakster Pristli? – Igra u novoj seriji Darena Stara i basista je u bendu Hey That's My Shoe – kaže paleći novu cigaretu. – Bakster Pristli? Jebö te, kakvo je to ime? – mrmljam uočavajući semenke koje žude da budu sklonjene. – Ti se žališ na tuđa imena? Ti se družiš s Plezom, Fetišem i čovekom kome su roditelji dali ime Paradajz… – Priznali su da su možda pogrešili. – …i posluješ s ljudima koji se zovu Beni Beni i Dejmijen Načiz Ros? I nisi se ni izvinio što si zakasnio sat vremena? Morala sam da te čekam gore, u Erikovoj kancelariji. – O, bože, kladim se da mu se to dopalo – stenjem, usredsređujući se na travu. – Do đavola, maco, hteo sam da te pustim da zabaviš paparace. – Pauza. – I u pitanju je Keni Keni, dušo. – Čitavog dana to radim – uzdiše. – Bakster Pristli? Zašto mi to ništa ne govori? – ozbiljno pitam, mašući Klifu, šefu sale, da mi donese piće, ali prekasno: Erik je već uz pozdrav poslao bocu „kristala“ iz 1985. – Izgleda da sam se navikla na tvoju zaboravnost, Viktore – kaže. – Kloi, ti radiš reklame za krzno i daješ donacije Grinpisu. Ono što je poznato kao gomila protivrečnosti, maco, to si ti, a ne ovaj momak. – Bakster se zabavljao s Loren Hajnd. – Gasi cigaretu, zahvalno se smeši vrlo zgodnom konobaru koji sipa šampanjac u čaše.

36 BR E T IS TO N EL IS – Bakster se zabavljao s Loren Hajnd? – Tako je. – Ko je Loren Hajnd? – Loren Hajnd, Viktore – naglašava kao da ime nešto znači. – Zabavljao si se s njom. – Zar? Jesam li? Stvarno? Hmm. – Laku noć, Viktore. – Prosto se ne sećam Loren Hajnd, maco. 'Ta da ladim. – Loren Hajnd? – pita u neverici. – Ne sećaš se da si se s njom zabavljao? Pobogu, šta ćeš onda govoriti o meni? – Ništa, maco – kažem joj pošto najzad okončam uklanjanje semenki. – Venčaćemo se i ostarićemo zajedno. Kako su prošle revije? Vidi… eno Skota Bakjule. Hej, mir, čoveče. Ričard te traži, ortak. – Loren Hajnd, Viktore. – Skroz kul. Ćao, Alfonse, sjajna tetovaža. – Okrećem se Kloi. – Jesi li znala da Dejmijen nosi tupe? Izgleda da je nekakav bezumni zavisnik o perikama. – Ko ti je to rekao? – Neko iz kluba – kažem bez zastajanja. – Loren Hajnd, Viktore. Loren Hajnd. – 'Ta j' to? – kažem složivši moronsku grimasu, naginjem se, glasno je ljubim u vrat. Najednom pored nas prolazi Patrik Mekmalan, učtivo moli za fotografiju, hvali Kloi za današnje revije. Primičemo se jedno drugom, gledamo naviše, smešimo se, seva blic. – Hej, iseci vutru – opominjem, no on uočava Patrika Kelija i otrčava. – Misliš da me je čuo? – Loren Hajnd mi je jedna od najboljih prijateljica, Viktore. – Ne znam je, ali čuj, ako je tebi prijateljica, mogu li da kažem išta osim automatski? – Počinjem da motam džoint. – Viktore, studirao si s njom. – Nisam studirao s njom, maco – mrmljam mašući Rosu Blekneru i njegovom novom dečku, gospođi Rosa Bleknera, momku koji je radio u klubu Salamanders u Amagansetu i koji je nedavno prikazan u Bikiniju. – Izvinjavam se ako grešim, ali si studirao na Kamdenu s Loren Hajnd. – Pali novu cigaretu, najzad otpija šampanjac. – Naravno. Jesam – kažem pokušavajući da je smirim. – Oh. Da. – Jesi li studirao, Viktore? – Doslovno ili figurativno? – Ima li tu za tebe ikakve razlike? – pita. – Kako možeš da budeš tako tupav?

Glamurama 37 – Ne znam, maco. Nešto s ispreturanim genima. – Ne mogu ovo da slušam. Žališ se na ime Bakstera Pristlija, a s druge strane znaš ljude koji se zovu Hagi, Golub i Na Na. – Hej – konačno praskam – ti si spavala s Čarlijem Šinom. Svi mi imamo svoje sitne mane. – Trebalo je da odem na večeru s Baksterom – mrmlja. – Maco, ma daj, malo šampanjca, malo sorbea. Motam džoint da se smirimo. Dakle, ko je taj Bakster? – Upoznao si ga na utakmici Niksa. – Jao, bože, pa tako je… novi mangup, pothranjen, raščupan, surova žrtva programa za odvikavanje. – Smesta povlačim jezik za zube, nervozno bacam pogled na Kloi, a onda divno prelazim na: – Čitava grandž estetika uništila je izgled američkog muškarca, maco. Dođe ti da čezneš za osamdesetima. – Samo bi ti to rekao, Viktore. – Elem, uvek gledam kako flertuješ s Džon-Džonom na utakmici Niksa. – Kao da ti mene ne bi šutnuo zbog Deril Hane. – Maco, šutnuo bih te zbog Džon-Džona da mi zaista treba publicitet. – Pauza, lizanje papira, dizanje pogleda. – To, hm, ne dolazi u obzir… ili dolazi? Samo pilji u mene. Hvatam je. – Dođi ovamo, maco. – Ponovo je ljubim, obraz mi je sada vlažan jer je Kloina kosa uvek vlažna i zalizana kokosovim uljem. – Maco? Zašto ti kosa nikad nije suva? Video-kamere stanice Fešn TV snimaju celu salu, a ja moram da kažem Klifu da kaže Eriku da se drže što dalje od Kloi. M People pretapaju se u Elvisa Kostela iz srednjeg perioda, koji se pak pretvara u Better Than Ezra. Naručujem sorbe od malina i pokušavam da razvedrim Kloi parafrazirajući Prinsovu pesmu: – She ate a raspberry sorbet… The kind you find at the Bowery Bar…12 Kloi samo namrgođeno zuri u svoj tanjir. – Maco, to je tanjir korijandera. U čemu je stvar? – Ustala sam u pet i plače mi se. – Nego, kako je prošao veliki ručak u Fešn kafeu? – Morala sam da sedim i gledam Džejmsa Trumana kako jede ogroman tartuf, i to mi je zaista, zaista išlo na živce. – Jer si… i ti htela tartuf? – Ne, Viktore. Pobogu, ništa ne kapiraš. 12 Engl. – „Jela je sorbe od malina… Onakav kakav služe u Baueri Baru…“; parafraza stihova iz pesme „Raspberry Beret“: „She wore a raspberry beret, the kind you find in a second hand store.“ (Prim. prev.)

38 BR E T IS TO N EL IS – Jao, maco, ne kenjaj. Šta hoćeš da uradim? Da provedem u Firenci godinu dana i izučavam renesansnu keramiku? Ti depiliraš noge u Elizabet Arden deset puta mesečno. – Ti sediš i smišljaš raspored sedenja. – Maco, maco, maco. – Palim džoint i kukam. – Daj, molim te, didžejka mi je nestala, klub se otvara sutra, a sutra imam foto-sesiju, jebenu reviju i ručak s ocem. – Pauza. – Jao, sranje… i probu benda. – Kako ti je otac? – nezainteresovano pita. – Lukavština – mrmljam. – Obrt u priči. – U redu je to kad imaš sedam godina, Viktore, ali ako dodaš dvadeset, najobičniji si retard. – Dušo, samo sam smoren. Didžej Mika je nestala, sutra je pakleni dan, a s Tankom linijom smrti II sve je zamagljeno i razvodnjeno, ko zna koji se kurac tu dešava. Bil misli da sam neko po imenu Dagbi i jebo te, znaš koliko vremena trošim na one beleške kako bih doterao scenario i… – Šta je s reklamom za čips koju su ti predložili? – Maco, maco, maco. Da skačem po plaži, stavljam „pringl“ u usta i iznenadim se… zašto?… jer je začinjen? O, maco – stenjem i skljokavam se na sedište. – Imaš li kapi za oči? – To je posao, Viktore – kaže. – To je novac. – Mislim da je CAA greška. Mislim, kad sam razgovarao s Bilom, počeo sam da se sećam one stvarno grozne priče o Majku Ovicu koju si mi ispričala. – Koje grozne priče? – Sećaš se… pozvali su te da se sastaneš sa svim onim tipovima iz CAA, kao što su Bob Bukman i Džej Mahoni, na projekciji na Vilširu, i otišla si, i posredi je bila gane nova Tora! Tora! Tora!, i tokom celog filma svi su se smejali? Ne sećaš se da si mi to ispričala? – Viktore – uzdiše Kloi ne slušajući. – Pre neki dan sam bila s Loren u Sohou, ručale smo u Zoi, i neko mi je prišao i rekao: „Oh, baš ličite na Kloi Berns.“ – A ti si rekla, hm: „Kako se usuđujete?“ – pitam gledajući je iskosa. – A ja sam rekla: „O? Zaista?“ – Deluje kao da si imala pomalo dokono, hm, popodne – nakašljavam se, spirajući dim gutljajem šampanjca. – S kojom Loren? – Ne slušaš me, Viktore. – Ma daj, maco, dok si bila mlada i dok ti je srce bilo otvoreno kao knjiga, govorila si „živi i pusti druge da žive“. – Zastajem, vučem novi dim. – Znaš da jesi. Znaš da jesi. Znaš da jesi. – Ponovo kašljem i ispljuvavam dim.

Glamurama 39 – Ne govoriš meni – kaže Kloi strogo, previše emotivno. – Gledaš u mene, ali ne govoriš meni. – Maco, ja sam tvoj najveći obožavalac – kažem. – I to priznajem samo u pomalo opijenom stanju. – Oh, baš zrelo s tvoje strane. Novi ženski seks-simbolčići lepršaju pored našeg separea, nervozno odmeravaju Kloi – jedna jede ružičastu šećernu vunu – dok jato paparaca izaziva metež na kakav smo navikli. 28 Fotografije iz Kloinog potkrovlja u prostoru koji izgleda kao da ga je dizajnirao Den Flejvin: dve sofe „Tošijuki Kita“, prostran pod od belog javora, šest vinskih čaša „Bakara Tejstvan“ – poklon od Brusa i Nen Veber – desetine belih tulipana, „stermaster“ i komplet tegova, knjige fotografija – Metju Rolston, Eni Libovic, Herb Rits – sve s posvetama, Faberžeovo jaje – poklon od Brusa Vilisa (pre Demi) – velik portret Kloi koji je snimio Ričard Avedon, tamne naočari razbacane svuda naokolo, fotografija Helmuta Njutna na kojoj Kloi polugola i neprimećena hoda predvorjem hotela Malperiza u Milanu, veliki Vilijam Vegman i džinovski plakati za filmove Baterfild 8, Momačko veče s Kerolin Džouns, Odri Hepbern u Doručku kod Tifanija. Na ogromnom faks-papiru zalepljenom iznad Kloinog toaletnog stočića pobrojano je: ponedeljak 9.00 Bajron Lars, 11.00 Mark Ajzen, 14.00 Nikol Miler, 18.00 Goust, utorak 10.00 Ralf Loren, sreda 11.00 Ana Sui, 14.00 Kalvin Klajn, 16.00 Bil Blas, 19.00 Isak Mizrahi, četvrtak 9.00 Dona Karan, 17.00 Tod Oldam i tako dalje i tako dalje, do nedelje. Gomile deviza i prazne boce „glejšera“ zakrčuju sve stolove i šankove. U frižideru doručak koji je Luna već pripremila: rubinski crven grejpfrut, „evijan“, ledeni biljni čaj, posni jogurt s kupinama, četvrtina makovnjače, ponekad tostirana, ponekad ne, „beluga“ ako je dan „specijalan“. Poruke su ostavili Žil Bensimon, Džulijet Luis, Patrik Demaršelije, Ron Galoti, Piter Lindberg i Bakster Pristli. Tuširam se, utrljavam Préparation H i Clinique Eye Fitness pod oči i preslušavam sekretaricu. Elen fon Unvert, Erik Stole, Alison Pul, Nikolas Kejdž, Nikolet Šeridan, Stiven Dorf i neko zlokoban iz „Traj-stara“. Izlazim iz kupatila s čupavim peškirom „Ralf Loren“ oko struka, a Kloi sedi na krevetu, deluje uništeno, grli kolena privučena uz grudi. Oči su joj pune suza, drhti, uzima

40 BR E T IS TO N EL IS ksanaks, odagnava još jedan napad anksioznosti. Na televizoru velikog ekrana ide dokumentarac o opasnostima pri ugradnji grudnih implantata. – To je samo silikon, maco – kažem pokušavajući da je utešim. – Ja uzimam halsion, znaš? Pre neki dan sam pojeo pola sendviča sa šunkom. Pušimo. – Pobogu, Viktore. – Ne prestaje da drhti. – Sećaš se onog perioda kad si oštrickala svu kosu i stalno je farbala u druge boje i po ceo dan plakala? – Viktore, htela sam da se ubijem – jeca. – Zamalo da se predoziram. – Maco, poenta je u tome da nikad nisi izgubila angažman. – Viktore, imam dvadeset šest godina. Za manekenku je to sto pet. – Maco, ta tvoja nesigurnost mora, kao, da nestane. – Trljam joj ramena. – Ti si ikona, maco – šapućem joj na uho. – Ti si smernica. – Ovlaš je ljubim po vratu. – Ti personifikuješ fizički ideal svog vremena – a zatim: – Maco, ti nisi samo manekenka. Ti si zvezda. – Najzad, držeći joj lice obema rukama, kažem joj: – Lepota je u duši. – Ali ne radi moja duša dvadeset revija na pisti – vrišti. – Nije moja duša na naslovnoj strani sledećeg broja jebenog Harpersa. Ne pregovara s „Lankomom“. – Teški jecaji, grcaji, sve po redu, kraj sveta, kraj svega. – Maco… – Odmičem se. – Ne želim da se probudim i zateknem te kako si ponovo odlepila zbog silikona i kako se kriješ u Šatou Marmon u Holivudu, družeći se s Kiferom, Dermotom i Slajem. Zato, znaš, hm, iskuliraj, maco. Posle deset minuta tišine, ili možda dva, ksanaks počinje da deluje, a ona priznaje: – Malo mi je bolje. – Maco, Endi je jednom rekao da lepota jeste znak inteligencije. Polako se okreće ka meni. – Ko, Viktore? Ko? Koji Endi? – Kašlje i trese nos. – Endi Kaufman? Endi Grifit? Ko ti je to rekao, do đavola? Endi Runi? – Vorhol – tiho kažem, uvređen. – Maco… Ustaje s kreveta, odlazi u kupatilo, umiva se, a onda utrljava Preparation H ispod očiju. – Svet mode ionako nestaje – zeva Kloi, proteže se, odlazi do jednog od velikih plakara, otvara ga. – Mislim, šta drugo mogu da kažem? – To ne mora da bude loše, maco – neodređeno kažem, prilazeći televizoru. – Viktore… čija je ovo hipoteka? – viče mašući rukama naokolo. Tražim kopiju trake s Tankom linijom smrti koju sam tu ostavio prošle nedelje, ali nalazim samo stari šou Arsenija Hola u kome je gostovala Kloi, dva filma u kojima je glumila – Planinu zabave s Emerijem Robertsom i Grad tinejdžera s Harlijem Tompsonom – još jedan dokumentarac o bezbednosti ugradnje silikona i prošlonedeljnu epizodu

Glamurama 41 „Melrose Placea“. Na ekranu je trenutno reklama, zrnasta i mutna, reprodukcija reprodukcije. Okrećem se i vidim Kloi kako pred sobom drži haljinu, ogleda se u ogledalu za čitav stas i namiguje sama sebi. Haljina je originalni „Tod Oldam“ na preklop: ne baš elementarno, crna povlaka bež, bez bretela, Navaho kao inspiracija, prošarano neonom. Moja prva reakcija: ukrala ju je od Alison. – Hm, maco… – Nakašljavam se. – Šta je to? – Vežbam mig za spot – kaže i ponovo namiguje. – Rupert kaže da to ne radim dobro. – A-ha. Dobro, uzeću malo slobodnog vremena, pa ćemo vežbati. – Zastajem, a onda obazrivo pitam: – Ali haljina? – Sviđa ti se? – pita, ozarena, i okreće mi se. – Obući ću je sutra uveče. – Hm… maco? – Šta? Šta je bilo? – Vraća haljinu u plakar. – O, dušo – kažem vrteći glavom. – Ne znam šta da ti kažem za tu haljinu. – Ne moraš da je obučeš, Viktore. – Ali ni ti, zar ne? – Stoj. Ne mogu da se nosim sa… – Maco, u tome ćeš izgledati kao Pokahontas. – Tod mi ju je dao specijalno za otvaranje… – A možda nešto jednostavnije, manje multikulturalno? Manje politički korektno? Nešto bliže Armaniju? – Primičem se plakaru. – Evo, odabraću ti ja nešto. – Viktore. – Staje pred vrata plakara. – Obući ću tu haljinu. – Najednom spušta pogled na moje gležnjeve. – Jesu li to ogrebotine? – Gde? – I ja spuštam pogled. – Na tvojim gležnjevima. – Gura me na krevet i pregleda mi gležnjeve, a zatim i crvene tragove na mojim listovima. – Izgleda kao da su ti psi to napravili. Jesi li se danas motao oko pasa? – O, maco, čitavog dana – stenjem zureći u plafon. – Ne možeš ni da zamisliš. – To su ogrebotine od pasa, Viktore. – A, to? – kažem, pridižem se i pravim se da ih primećujem. – Bo i Džej Di puze preda mnom, grebu… Imaš li malo, hm, praška za rane? – Kada si bio u blizini pasa? – ponovo pita. – Maco, čuo sam te i prvi put. Ponovo zuri u ogrebotine, pasivno, a onda ćutke leže na svoju polovinu kreveta i uzima scenario koji joj je poslala CAA: još jedna mini-serija na tropskom ostrvu, što ona smatra groznim, iako „mini-serija“ nije psovka.

42 BR E T IS TO N EL IS Pomišljam da kažem nešto tipa Maco, u sutrašnjim novinama može izaći nešto što bi te moglo, kao, uznemiriti. Na MTV-ju ide neprekidan kadar „stedikemom“ kroz oskudno nameštenu kuću. Strelovito se smeštam uz nju. – Izgleda da smo dobili novi prostor – kažem. – Sutra se nalazim s Vejverli. Kloi ne govori ništa. – Beri kaže da bih mogao da otvorim nov lokal u roku od tri meseca. – Gledam je. – Ti deluješ maglovito zabrinuta, maco. – Ne znam da li je to zaista dobra ideja. – Šta? Da otvorim svoj lokal? – Izvesni odnosi mogli bi stradati. – Naš ne, nadam se – kažem i hvatam je za ruku. Ona zuri u scenario. – Šta nije u redu? – Pridižem se. – Jedino što zaista želim u ovom trenutku svog života… osim Tanke linije smrti II… jeste moj klub, moj lokal. Kloi uzdiše, prevrće stranicu koju nije pročitala. Najzad ostavlja scenario. – Viktore… – Maco, čitavog života… Zatim, iznebuha: – Jesi li me ikad prevario? Relativno kratka tišina pre: – O, maco. – Naginjem se nad nju, stežem joj prste koji leže preko logotipa CAA. – Zašto me to pitaš? – Potom pitam, mada znam: – A ti mene? – Samo hoću da znam da li si mi uvek bio… veran. – Ponovo gleda scenario, pa televizor, vitrinu za divnu ružičastu maglu, nekoliko minuta. – To mi je bitno, Viktore. – O, maco, uvek, uvek. Ne potcenjuj me. – Vodi ljubav sa mnom, Viktore – šapuće. Nežno je ljubim u usta. Ona reaguje tako što mi preterano snažno gurne jezik, te moram da se odmaknem i prošapućem: – Jao, maco, totalno sam smožden. – Dižem glavu jer je na MTV-ju novi spot Soul Asyluma i želim da ga i Kloi pogleda, ali ona se već okrenula na drugu stranu. Moja fotografija, prilično dobra, koju je snimio Herb Rits, stoji na Kloinom noćnom stočiću, jedina za koju sam joj dozvolio da je urami. – Da li Herb dolazi sutra? – tiho pitam. – Mislim da ne – kaže prigušeno. – Znaš li gde je? – pitam njenu kosu, njen vrat. – Možda nije važno. Ono na šta se Kloi pali: kompakt-disk Šinejd O'Konor, voštanice, moja kolonjska voda, laž. Ispod arome kokosa kosa joj miriše na kleku, štaviše vrbu. Kloi spava naspram mene, sanja da joj fotografi mašu svetlomerima tik pred licem, da gola trči žalom po ciči zimi pretvarajući se da je leto, da na Borneu

Glamurama 43 sedi pod palmom punom paukova, da se kreše u avionu na noćnom letu, da klizi po još jednom crvenom tepihu, paparaci čekaju, „Miramaks“ neprestano zove, u snu sanja o šest stotina intervjua koji se stapaju u košmare s belim peščanim plažama na južnom Pacifiku, zalascima sunca na Mediteranu, francuskim Alpima, Milanom, Parizom, Tokiom, ledenim talasima, ružičastim novinama iz stranih zemalja, gomilama časopisa na čijim je naslovnim stranama njeno besprekorno lice retuširano do smrti i tesno opsečeno, i teško je spavati kad me opseda rečenica iz prikaza koji je Kevin Sesams uradio za Venitifer. „Iako se nikad nismo upoznali, ona izgleda sablasno poznata, kao da je oduvek znamo.“ 27 „Vespom“ ka klubu na doručak s Dejmijenom u 7.30, uz zastajanje pored tri kioska da se baci pogled na novine (ništa, bez fotografije, sitno olakšanje, možda još nešto), i u glavnoj trpezariji, koja ovog jutra izgleda ukočeno i neodređeno, sva u belim zidovima i crnim plišanim klupama, liniju vida često mi prekidaju blicevi fotografa Venitifera koji ima šešir tajlandskog uzgajivača pirinča, videosnimak Kazina Rojal na jednim i Trke nizbrdo na drugim monitorima, dok gore Bo i Pejton (ahm) opslužuju telefone. Za našim stolom Dejmijen, ja, Džej Di (koji sedi do mene i hvata beleške) i dvojica gorila iz crnog džipa, obojica u crnim polo-majicama, dovršavamo doručak, a posvuda su raširene današnje novine u kojima je glavna vest večerašnje otvaranje: Ričard Džonson u Postu, Džordž Raš u Njuzu (na velikoj sam fotografiji, uz natpis „Muški seks-simbol u fokusu“), Majki Fleming u Varajetiju, Majki Musto na sva zvona u Vojsu, izdvaja Sindi Adams, Liz Smit, Badija Sigala, Bilija Noriča, Džin Vilijams i Ej Džeja Benzu. Pod imenom Dagbi ostavljam glasovnu poruku svom agentu Bilu. Dejmijen pijucka dekofeinizirani ajskafe s vanilom i lešnikom, drži tompus „Monte Kristo“ koji će svakog časa zapaliti, ali ga ne pali, izgleda kao frajerčina u crnoj majici „Kom de garson“ ispod crnog dvorednog sakoa, s „Kartje panter“ satom oko polumaljavog zglavka, dioptrijskim tamnim naočarima „Đorđo Armani“ na sasvim pristojnoj glavi, a mobilni telefon „motorola stortak“ stoji pored polumaljavog zglavka. Dejmijen je prošle nedelje kupio „mercedes 600SEL“, gorile su maločas ostavile Lindu Evandželistu na reviji Sintije Rouli, u sali je hladno, svi jedemo žitarice i imamo zulufe i sve bi bilo divno i krasno i super da nije tako rano.

44 BR E T IS TO N EL IS – I tako ti Dolf i ja zađemo u bekstejdž na jučerašnjoj reviji Kalvina Klajna – samo dvojica koji dele bocu „djuara“ – kad tamo Kejt Mos, bez majice, prekrstila ruke preko sisa, a ja mislim: Što da se cimam? Sinoć sam popio previše smrtonosnih martinija u Meč aptaunu. Dolf je magistar hernije, oženjen je, i pri tome mislim na ženu u kurzivu, maco, dakle fufica ni od korova, iako je VIP soba bila puna evrovukova ali bez heroina, bez lezbejki, bez japanskih uticaja, bez Britiš eskvajera. Sedeli smo s Irinom, sibirskoeskimskom supermanekenkom u proboju. Posle petog smrtonosnog martinija, pitao sam Irinu kako izgleda odrastati u iglou. – Pauza. – Veče se, ovaj, završilo ubrzo posle toga. – Dejmijen skida naočari, trlja oči, tek ih sad podešava na jutarnju svetlost, i baca pogled na naslove rasute po raznim novinama. – Helena Kristensen raskida s Majklom Hačinsom? Prins se zabavlja s Veronikom Veb? Pobogu, svet je otišao do đavola. Najednom se nad mene naginje Bo s novim revidiranim spiskom gostiju, šapuće mi na uho nešto nerazumljivo o „Gapu“, daje uzorak pozivnice, za koji je Dejmijenu uvek bilo svejedno, ali sad želi da ga vidi, zajedno s fotografijama i polaroid-snimcima raznih sinoćnih konobarica, i krade svoje dve omiljene – Rebeku i Bundevicu, obe iz Dopelgengera. – Šalom Harlou je kinula na mene – kaže Dejmijen. – Ježim se – priznajem. – Množe se. Gledam jelovnik koji su smislili Bongo i Bobi Flej: gravlaks mariniran halapenjom na crnom hlebu, pikantna riga i mešavina zelenih izdanaka, srca artičoke na jugozapadni način s fokačom, vrganji i pečena pileća prsa u začinskim travama i(li) tuna na žaru s crnim biberom u zrnu, jagode u čokoladi, asortiman otmenih granita. – Je li iko pročitao intervju s Markijem Markom u Tajmsu? – pita Dejmijen. – Ono s donjim vešom ga „poluproganja“. – Poluproganja i mene, Dejmijene – kažem mu. – Čuj, napravili smo raspored sedenja. Dejmijen sumnjičavo gleda reakciju na Boovom licu. Bo to primećuje, ističe određene elemente jelovnika, a onda oprezno kaže: – Poluproganja i mene… takođe. – Juče sam hteo da pojebem dvadesetak različitih nepoznatih žena. Običnih devojaka, prolaznica. Jedna od njih… jedina koja nije videla 600SEL, koja ne razlikuje „Versače“ od „Gapa“, koja čak nije ni bacila pogled na „Patek Filip“… – Okreće se gorilama, od kojih me jedan sjebano merka. – Takav sat vi verovatno nikada nećete imati. Elem, jedino je ona htela da priča sa mnom, obična dežmekasta ženska koja mi je prišla u banci „Kemikal“, a ja sam joj

Glamurama 45 tužno izgestikulirao da sam nem, znaš, da nemam jezik, da prosto ne mogu da govorim, i tako to. Ali pazi sad: znala je gestovni jezik. Pošto Dejmijen pilji u mene, kažem: – Ah. – Kad ti kažem, Viktore – nastavlja Dejmijen – svet je pun iznenađenja. Većinom nisu baš zanimljiva, ali su ipak iznenađenja. Razume se, bio je to blago strašan, ponižavajući trenutak. Zapravo se graničio s užasom, ali sam ga prebrodio. – Otpija kafu. – Zar je zaista moguće da nisam u trendu? Uspaničio sam se, čoveče. Osetio sam se… star. – Jao, čoveče, imaš tek dvadeset osam godina. – Klimam glavom Bou, stavljam mu do znanja da može da se opet odšunja gore. – Dvadeset osam, da. – Dejmijen razmišlja o tome, ali potom samo maše rukom ka gomilama papira na stolu. – Sve ide po planu? Ili postoje neke neminovne katastrofe o kojima me treba izvestiti? – Evo pozivnica. – Dajem mu jednu. – Mislim da dosad nisi imao vremena da ih pogledaš. – Lepo, ili što bi moja prijateljica Dijana fon Firstenberg rekla: lejpo. – Aha, štampane su na recikliranom papiru mastilom na bazi bulja… hoću reći bilja. – Zatvaram oči, vrtim glavom, bistrim je. – Izvini, oni pederčići odozgo doći će mi glave. – Otvaranje ovog kluba, Viktore, ravno je političkoj izjavi – kaže Dejmijen. – Nadam se da to znaš. Pomišljam: Ne kenjaj, ali kažem: – Je l’ tako, a? – Prodajemo mit. – Nit? – Ne, mit. M-i-t. Kao, ako te derpe upoznaje s Mis Amerike, šta će reći? – Mit… Amerike? – Tako je, maco. – Dejmijen se proteže, a onda zavaljuje. – Ne mogu protiv sebe, Viktore – kaže bezizrazno. – Kad se šetam po klubu, osećam seks. Kao da sam… nagonjen. – Čoveče, potpuno te kapiram. – Nije ovo klub, Viktore, nego afrodizijak. – Evo, hm, rasporeda sedenja za večeru, a potom i spiska novinara pozvanih na koktel pre večere. – Pružam mu papire, koje on daje jednom gorili, a on pak u njih blene kao tupča. – Zanima me samo ko je za mojim stolom – odsutno kaže Dejmijen. – Hm, evo… – Pružam ruku da uzmem papire, a gorila me načas sumnjičavo gleda pre no što ih pusti. – Hm, za stolom jedan ste ti i Alison i Alek Boldvin i Kim Bejsinger i Tim Haton i Uma Turman i Džimi i Džejn Bafet i Ted Fild i Kristi Tarlington i Dejvid Gefen i Kalvin i Keli Klajn i Džulijan Šnabel

46 BR E T IS TO N EL IS i Ijan Šrejger i Rasel Simons, zajedno s probranim pratiljama, pratiocima, suprugama i supruzima. – Ja sam između Ume Turman i Kristi Tarlington, je li tako? – Pa, Alison i Keli… – Ne ne ne ne. Ja sam između Kristi i Ume – kaže Dejmijen upirući prstom u mene. – Ne znam šta će – nakašljavam se – Alison na to reći. – Šta će da uradi? Da me uštine! – Kul, kul, kul. – Klimam glavom. – Džej Di, znaš šta da uradiš. – Od večeras niko ne sme da ulazi besplatno. A, da – izuzev veoma zgodnih lezbejki. Zabranjeno za sve koji se oblače kao Gart Bruks. Želimo klijentelu koja će podići koeficijent stila. – Podići koeficijent stila. Da, da. – Najednom ne mogu da odvojim pogled od Dejmijenove glave. – Kontrola leta majoru Tomu – kaže Dejmijen puckajući prstima. – A? – U šta gledaš, bog te jebo? – čujem ga kako pita. – Ni u šta. Izvoli. – U šta gledaš? – Ni u šta. U prostor. Izvoli. Posle kratke, jezive pauze, Dejmijen ledeno nastavlja. – Ako mi se iko, ponavljam, iko ko nije fensi bude motao po žurci večeras, ubiću te. – Usta su mi se iznenada toliko osušila da ne mogu ni da gutam, čoveče. Dejmijen počinje da se smeje i zavitlava, stoga i ja pokušavam da se smejem i zavitlavam. – Čuj, ortak – kaže. – Samo želim da se najbizarniji gradski boemi i svi oni koji koriste reč „pederfektno“ drže što dalje od mene i mojih prijatelja. – Možeš li to da zapišeš, Džej Di? – pitam. – Oni koji koriste reč „pederfektno“ – Džej Di klima glavom i beleži. – A kako stojimo s jebenim didžejem? – nezainteresovano pita Dejmijen. – Alison mi kaže da nedostaje neko po imenu Miša. – Dejmijene, proveravamo sve hotele u Saut Biču, Pragu, Sijetlu – kažem mu. – Proveravamo sve klinike za odvikavanje na severoistoku. – Da nije malo kasno, hmm? – pita Dejmijen. – Da nije malo kasno za Mišu, hmm? – Viktor i ja ćemo intervjuisati raspoložive didžejeve celog dana – uverava ga Džej Di. – Zvali su nas svi, od Anite Sarko preko Sister Blis do Smokin Džoa. Sredićemo.

Glamurama 47 – Ali je takođe već skoro osam sati, ljudi – kaže Dejmijen. – Ne postoji ništa gore, narode, od govnjivog didžeja. Radije bih umro nego angažovao govnjivog didžeja. – Čoveče, toliko te kapiram da je to neverovatno – kažem mu. – Imamo stotinu rezervi, dakle sredićemo. – Iz nekog razloga se znojim, strahujući od nastavka ovog doručka. – Dejmijene, gde te danas možemo naći ako nam zatrebaš? – U predsedničkom sam apartmanu u Marku dok ne završe neke radove u mom stanu. Boga pitaj šta. – Sleže ramenima, žvaće žitarice. – Ti si još u centru? – Da, da. – Kad ćeš na periferiju, kao i svi ostali… ama batali to drmusanje nogom – kaže piljeći u crnu cipelu na pertlanje „Anjes b.“ u kojoj je, sticajem okolnosti, moje stopalo. – Je l’ ti dobro? – Jeste. Dejmijene, imamo… – Šta je bilo? – Prestaje da žvaće i oprezno me promatra. – Samo sam hteo da pitam… – Udišem. – Šta kriješ, Viktore? – Ništa, čoveče. – Da pogodim. Tajno konkurišeš na Harvardu? – Smeje se, obazire po sobi, podstiče sve prisutne da se smeju s njim. – E, bravo. – I ja se smejem. – Stalno čujem neke nejasne glasine, čoveče, da mi karaš devojku, ali, kao, nema dokaza. – Ne prestaje da se smeje. – Pa sam, znaš, zabrinut. Gorile se ne smeju. Džej Di ne diže pogled s notesa. Nesvesno stežem čmar. – Jao, čoveče, ma totalna laž. Ne bih je ni pipnuo, kunem ti se bogom. – Da. – Vidi se da razmišlja o tome. – Ti imaš Kloi Berns. Što bi tucao Alison? – Uzdiše. – Kloi Berns, jebo te. – Pauza. – Kako ti to uspeva, čoveče? – Uspeva… šta? – Znate, Madona je ovog tipa jednom pozvala na sudar – kaže Dejmijen telohraniteljima.koji su, iako to ne pokazuju, impresionirani. Smeteno se smešim. – Pa dobro, frajeru, ti si se viđao s Tatjanom Patic. – Skim? – S devojkom koju su u Izlazećem suncu do smrti kresali na stolu. – Ta-a-ko je. Ali ti se viđaš s Kloi Berns, jebo te – kaže Dejmijen sa strahopoštovanjem. – Kako ti to uspeva, čoveče? Koja je tvoja tajna? – Dakle… hej, hm, nemam ja nikakve tajne.

48 BR E T IS TO N EL IS – Ne, moronu. – Gađa me grožđicom. – Tvoja tajna sa ženama. – Hm… nikad im ne dajem komplimente? – cvilim. – Šta? – Dejmijen se naginje bliže. – Nisam baš nezainteresovan. Ako te pitaju, kaži im, znaš, da im kosa deluje izgorelo… Ili da im je nos preširok… – Znojim se. – Ali, znaš, oprezno s time… – Zastajem pseudočežnjivo. – Onda su tvoje. – Gospode bože – zadivljeno kaže Dejmijen i mune jednog gorilu. – Jesi čuo? – Kako je Alison? – pitam. – Do đavola, ti je verovatno viđaš češće nego ja. – Ne baš. – Mislim, zar nije tako, Vik? – Oh, znaš, ja i Kloi i, hm, verovatno ne, ali svejedno, nema veze. Posle duge i jezive pauze, Dejmijen ukazuje: – Ne jedeš žitarice. – Sada jedem – kažem dižući kašiku. – Džej Di, malo mleka, molim te. – Alison, jao sranje – gunđa Dejmijen. – Ne znam da li je nimfomanka ili narkomanka. Blesak pred očima: Alison mi se kezi dok joj Gospodin Čau liže stopala, probija ljusku kokosa, nabraja svoje omiljene muške filmske zvezde mlađe od dvadeset četiri godine, uključujući i one s kojima je spavala, eksira „snepl“ za „sneplom“. – Oboje? – usuđujem se. – Ma nek ide život, volim je. Kao duga je. Kao cvet je. O, bože – stenje. – Ima onaj prokleti prsten u pupku, a tetovaže treba da podvrgne ozbiljnom laserskom tretmanu. – Nisam znao da… Alison ima prsten u pupku. – Otkud bi ti to znao? – pita. – Da-a-a-a-akle – počinje Džej Di. – Takođe čujem da tražiš svoj prostor. – Dejmijen uzdiše i gleda me pravo u oči. – Molim te, kaži mi da čujem apstraktne, nesrećne glasine. – Pakosne glasine, prijatelju moj. Ne pomišljam čak ni da pomislim na drugi klub, Dejmijene. Sada razgledam scenarija. – Pa da, Viktore, znam. Ali znaš, štampa mnogo učestvuje u ovome i ne mogu poreći da je tvoje ime od koristi… – Hvala, čovek. – .. .ali ne mogu ni poreći da ako ovo koristiš kao… oh, koji je izraz dobar? a, da – odskočnu dasku i onda nas otkačiš čim ovde ne bude moglo da se uđe, a onda s takvim pečatom otvoriš svoje mesto… – Dejmijene, čekaj malo, to je složeno pitanje, čekaj malo…

Glamurama 49 – …i ostaviš mene i nekoliko investitora, među kojima su i razni zubari iz Brentvuda – jedan od njih je delimično biljka – koji su u ovo uložili velike pare… – Dejmijene, čoveče, gde bih nabavio novac za to? – Od Japanaca? – Sleže ramenima. – Od neke glumice koju trpaš? Od nekog bogatog pedera koji juri tvoje dupe? – To prvi put čujem, Dejmijene, i promisliću ko je tako izdašno pustio tu glasinu. – Najsrdačnije hvala. – Samo želim da vratim osmeh na lice klupske scene. – Moram na golf – odsutno kaže Dejmijen gledajući na sat. – Onda u Fešn kafeu ručam s Kristi Tarlington, koju su upravo proglasili „najmanje sklonom prevrtljivosti iz finansijskih razloga“ u poslednjem Top modelu. U Fešn kafeu imaju Kristi u virtuelnoj stvarnosti… treba da pogledaš. Zove se manekenparolka. Izgleda isto kao Kristi. Izgovara rečenice poput „Jedva čekam da vas ponovo vidim ovde, možda i lično“, a takođe citira Somerseta Moma i raspravlja o salvadorskoj politici, kao i o reklamnom ugovoru s „Kelogom“. Znam šta misliš, ali zbog nje sve to ima stila. Dejmijen konačno ustaje, a gorile ga slede u stopu. – Ideš na neku reviju danas? – pitam. – Ili opet sude nekom Gotiju? – Šta? Opet suđenje? – Dejmijen nešto shvata. – Oh, kao, duhovit si. Ali zaista ne nešto posebno. – Hvala. – Idem na revije. „Fešn vik“ je, šta drugo da se radi? – Uzdiše. – Ti si na jednoj, zar ne? – Da. Tod Oldam. Momci samo prate manekenke duž piste. Znaš, kao tema. Iza svake žene… – Stoji đubre? Ha! – Proteže se. – Deluje fantastično, jebo te. Dakle, spreman si za večeras? – Čoveče, stena sam. Ostrvo sam. – Ko bi to doveo u pitanje? – Takav sam, Dejmijene. Sve hoću, nema neću. – Karao bi? – Hej, znaš me. – Luđak – osmehuje se. – Lucidnost. Totalna lucidnost, maco. – Voleo bih da znam šta to znači, Viktore. – Tri reči, prijatelju: Prada, Prada, Prada.

50 BR E T IS TO N EL IS 26 U malom još-malo-pa-fensi bloku na Trajbeki, uz ne posebno strme stepenice, a malo zatim i kroz taman hodnik: dugačak šank od granita, duž zidova fenjeri od izgrebanog metala, plesni podijum srednje veličine, desetak videomonitora, mala niša koja se lako pretvara u didžej-kabinu, soba sa strane plače za VIP zvanicama, disko-kugle vise s visoke tavanice. Drugim rečima: osnove. Vidite blesak i pomislite da ste vi taj blesak. – Ah – uzdišem obazirući se po sali. – Klupska scena. – Da. – Džej Di me nervozno prati naokolo, a obojica tamanimo boce dijetalnog „snepla“ od dinje i šumskog voća koji nam je kupio. – Ima nečeg divnog ovde, Džej Di – kažem. – Priznaj, pederčiću. Priznaj. – Viktore, ja… – Znam da te već od udisanja mog muževnog mirisa hvata vrtoglavica. – Viktore, ne gaji prevelike nade – upozorava Džej Di. – Ne moram ti reći da će ovaj klub imati kratak rok trajanja, da je sve to kratkoročni posao. – Ti si kratkoročni posao. – Prevlačim rukom preko glatkog granitnog šanka: žmarci. – I uložiš mnogo energije u to, a onda svi oni koji su od toga uopšte i napravili nešto lepo i zanimljivo… hej, ne cerekaj se… odu nekud drugde. Zevam. – To mi deluje kao homoseksualna veza. – Izvini, dušo, zalutali smo. – Vejverli Spir – naša dizajnerka enterijera, pljunuta Parker Pouzi – uleće s tamnim naočarima, u pripijenom trikou, s vunenom beretkom, a prate je hip-hop drolja iz pakla i jedan grozno zanosan pop-panker s natpisom JA SAM BOG TUCANJA na majici. – Zašto tako kasniš, maco? – Izgubila sam se u predvorju Paramaunta – kaže Vejverli. – Popela sam se uz stepenice umesto da siđem niz stepenice. – Uh. – Sem toga, dakle… – Pretura po „Tod Oldam“ tašni s crnom mašnom i štrasom. – Doputovao je Harli Tompson. – Nastavi. – Doputovao je Harli Tompson. – Ali zar Harli Tompson ne treba da snima nastavak Grada sunca 2? Grad sunca 3? – pitam, blago zgrožen. – U Finiksu? Vejverli se odmiče od svojih zombija i maše mi da joj priđem, odvlačeći me od Džej Dija.