Bret Iston Elis - Glamurama

Glamurama 351 Pritiskam još jedan taster: blesak. Glasovi spolja. Bobi, Bentli. Prva strana dokumenta KRILA polako se štampa. U razne brave na ulaznim vratima unose se šifre. Za prvom stranom sledi druga strana dokumenta KRILA, malo se preklapaju. Otvaraju se vrata u predvorju: koraci, glasovi. Vadim dva lista iz štampača, guram ih u sako, gasim kompjuter i štampač. Jurim ka fotelji. Ali shvatam da je kompjuter bio uključen kad sam ušao. Trčim ka kompjuteru, palim ga, i opet jurim ka fotelji. Bobi i Bentli ulaze u dnevnu sobu, za njima idu članovi francuske filmske ekipe, uključujući reditelja i snimatelja. Glava mi je na kolenima i teško dišem. Glas – nisam siguran čiji – pita: – Šta ćeš ti ovde? Ćutim. U kući je ciča. – Viktore – oprezno pita Bobi. – Šta ćeš ovde? – Bilo mi je muka – kažem grcajući, dižući pogled, škiljeći. – Nije mi dobro. – Pauza. – Nestalo mi je ksanaksa. Bentli se zgleda s Bobijem i, dok mi prilazi, nezainteresovano mrmlja: – Jebeno. Bobi gleda reditelja, koji me promatra kao da donosi odluku. Na kraju reditelj Bobiju klima glavom: znak. Bobi sleže ramenima, baca se na kauč, razvezuje kravatu, skida sako. Rame njegove bele košulje „Kom de garson“ blago je poprskano krvlju. Bobi uzdiše. Bentli se vraća s pićem za Bobija. – Šta se desilo? – pitam, pošto mi treba da čujem svoj glas. – Zašto ste otišli sa žurke? – Desila se nesreća – kaže Bobi. – Desilo se… nešto. Otpija piće. – Šta? – pitam. – Brus Rajnbek je mrtav – kaže Bobi, gledajući mimo mene, i mirnom rukom uzima još jedan gutljaj. Bobi ne čeka da pitam kako se to desilo, ali to ionako ne bih pitao. – Demontirao je bombu u stanu na Keju Betin. – Bobi uzdiše, ne ulazi u detalje. – Ako ti to šta vredi. Ostajem da sedim koliko god mogu a da ne poludim, ali mi onda direktor maše da ustanem, što činim uz teturanje. – Idem… u krevet – kažem, a onda pokazujem prstom i dodajem: – Gore.

352 BR E T IS TO N EL IS Bobi ne kaže ništa, samo me ravnodušno gleda. – Iscrpljen sam. – Krećem. – Hvata me koma. – Viktore? – najednom pita Bobi. – Da? – Stajem, ležerno se okrećem, opuštam lice. – Šta je to? – pita Bobi. Iznenada postajem svestan toga da mi je telo obliveno smrdljivim znojem, a da mi želudac luči litre kiseline. – Šta? – pitam. – To što ti viri iz džepa? – Pokazuje na moj sako. Nedužno gledam naniže. – Šta to? Bobi ustaje s kauča i prilazi mi tako brzo da se maltene sudaramo. Naglim pokretom mi iz sakoa vadi papir koji ga muči. *** Razgleda ga, okreće, pa gleda u mene. Drži hartiju, uglovi usana izvijeni su mu naniže, znoje mu se slepoočnice, greben nosa, koža ispod očiju. Jezivo se kezi: grimasa strave. Uzimam mu papir, ruka mi je vlažna i uzdrhtala. – Šta je to? – pitam. – Idi u krevet – kaže i okreće se na drugu stranu. Gledam papir. Sutrašnji raspored koji je prvi pomoćnik reditelja podelio pre no što sam otišao sa žurke u Ulici Pola Valerija. – Žao mi je Brusa – snebivljivo kažem, jer mi nije žao. Na spratu. Smrzavam se u krevetu, vrata su mi zaključana. Proždirem ksanakse, ali ne mogu da zaspim. Desetak puta počinjem da masturbiram, ali uvek stanem, pošto shvatim da nema svrhe. Pokušavam vokmenom da blokiram vrištanje odozdo, ali neki član francuske filmske ekipe pustio je devedesetominutnu kasetu na kojoj je u beskrajnoj petlji snimljena isključivo pesma „Heroes“ Dejvida Bouvija, što je takođe zločin s vlastitom logikom. Počinjem da brojim ubistva u kojima sam učestvovao: poštanske marke s otrovom u lepku, stranice u knjigama natopljene hemikalijama koje posle kontakta s kožom usmrćuju za nekoliko sati, odela „Armani“ nakrcana s toliko otrova da žrtve koje ih obuku umiru istog dana. U 11.00 Tami konačno ulazi u sobu, nosi buket belih ljiljana, ruke su joj osute ranama, od kojih je većina koncentrisana u pregibu lakta. Za njom ide Džejmi.

Glamurama 353 Pročitao sam scenu i znam kako je treba odigrati. Kad Džejmi čuje za Brusovu smrt, kaže samo: – Dobro. – (Ali Džejmi je znala šta će se desiti Brusu Rajnbeku, znala je u Londonu, znala je kad smo stigli u Pariz, znala je odmah sutradan kad je igrala tenis s Brusom, znala je od početka.) Kad Tami to čuje, samo pilji u Bobija besadržajno, zbunjeno. Na znak Džejmi uzima ljiljane iz Tamine ruke koja se opušta, gubi snagu. – Lazove – šapuće Tami, a zatim opet šapuće: – Lazove. – Pošto uspe da pojmi Bobijev slabašan smešak, dok francuska ekipa stoji iza njega i snima njenu reakciju, učini joj da se raspada te počinje da vrišti, kuka bez prestanka, čak se više i ne pita zašto je Bobi ušao u njen život. Kaže joj se da ode na spavanje, kaže joj se da smesta zaboravi Brusa Rajnbeka, kaže joj se da je on ubio sina francuskog premijera, kaže joj se da treba da bude srećna što i sama nije stradala, dok Bentli (kunem se bogom) počinje da pravi salatu. 19 Zaokupljenost posledicama Brusove smrti lebdi u kući u 8. ili 16. arondismanu, zbog čega nema nikakvih obaveza i svi deluju dovoljno rasejani da bih se ja izvukao napolje. Beskrajno se razgovara o promeni špice, smanjenju budžeta, iznajmljivanju krana visokog dvadeset pet metara, promenljivim rokovima, labilnom producentu iz Los Anđelesa koji besni povodom promene scenarija. Pre odlaska snimam scenu s Tami, u vezi s reakcijom naših likova na Brusovu smrt (udes na motoru, kamion s dinjama, Atina, pogrešno procenjena krivina), ali pošto ona nije u stanju ni da sklapa rečenice, a kamoli da se kreće, ja svoj tekst snimam stojeći u hodniku dok organizator izgovara Tamine replike daleko uverljivije nego što bi to Tami ikad uspela (Tami će, pretpostavljam, biti umontirana kasnije). Za završetak scene, na glavu druge organizatorke stavlja se perika, a ogromna kolica „panafleks“ zumiraju moje „tužno ali nadom ispunjeno“ lice dok se grlimo. Džejmi se ili pravi da me ignoriše ili prosto ne registruje moje prisustvo dok sedi za kompjuterom u dnevnoj sobi – odsutno razgleda dijagrame, dekodira mejlove – pri čemu ja pokušavam da ležerno prođem pored nje. Napolju je sivo, oblačno. Zgrada na Keju Betin. Zamičem za ugao kod mosta Siji.

354 BR E T IS TO N EL IS Crni „sitroen“ parkiran je na trotoaru u Ulici Sen Luj i kad ga opazim, ubrzano grabim ka njemu. Rasel nas vozi u stambenu zgradu na Aveniji Verdje u kvartu Monruž. Nosim automatski „valter“ kalibra .25. Nosim odštampan dokument KRILA, savijen u džepu moje crne kožne jakne „Prada“. Gutam ksanaks na pogrešan način, pa posle žvačem „mentos“ da sperem ukus s jezika. Rasel i ja penjemo se uz tri stepeništa. Na trećem spratu nalazi se stan u kome nema nameštaja, izuzev šest sklopivih stolica. Zidovi su okrečeni u skerletno i crno, a kartonske kutije stoje naslagane jedna na drugu poput tornjeva. Na jednoj gajbi nalazi se mali televizor povezan s video-rekorderom. Tamu ponekad narušavaju lampe razmeštene širom stana. Toliko je hladno da je pod klizav od poledice. F. Fred Palakon sedi na jednoj beloj sklopivoj stolici pored dvojice svojih saradnika – predstavljaju mi ih kao Dejvida Kratera i Lorensa Deltu – koji su u crnim odelima i tek malo stariji od mene. Pale se cigarete, otvaraju se fascikle, nudi se kafa „Starbaks“, dodaje se naokolo, pijucka se. Sedam spram njih, na jednu sklopivu stolicu, i tek tad u zasenjenom uglu primećujem jednog Japanca kako sedi na beloj sklopivoj stolici pored prozora sa zavesama od gužvanog baršuna. Neosporno je stariji od ostalih – mlitaviji, apatičniji – ali mu se godine ne mogu odrediti. Vraća se u senku, ne skida pogled s mene. Rasel i dalje hoda po sobi, tiho razgovara preko mobilnog. Naposletku prekida vezu, naginje se ka Palakonu i šapuće nešto neprijatno. – Jesi li siguran? – pita Palakon. Rasel zatvara oči i uzdiše dok klima glavom. – Dobro – kaže Palakon. – Onda nemamo mnogo vremena. Rasel me žurno mimoilazi i staje u svoju pozu na vratima iza mene, a ja se osvrćem da se uverim da nije otišao. – Hvala što ste došli, gospodine Vorde – kaže Palakon. – Izvrsno ste otpratili uputstva. – Nema na… čemu… – Moramo biti kratki – kaže Palakon. – Danas i ovde nemamo mnogo vremena. Prosto sam hteo da predstavim svoje saradnike – klima glavom ka Delti i Krateru – i organizujem preliminarni sastanak. Treba samo da nam potvrdite neke stvari. Da pogledate neke slike, ništa više. – Čekaj. Znači, problem, kao, nije rešen? – pitam skičeći.

Glamurama 355 – Pa, ne, još ne… – zamuckuje Palakon. – Dejvid i Lorens upoznati su s onim što ste mi rekli prekjuče i smislićemo način da vas izvučemo iz ovog… – Palakon ne može da nađe reč. Ja čekam. – Ove… situacije – kaže. – Kul, kul – nervozno kažem, prekrštam noge, pa se predomišljam. – Samo činjenice? Kul. Fotke? U redu. Kul. To mogu. Pauza. – Hm, gospodine Vorde? – pita Palakon oprezno. – Uh, da? – Molim vas – Palakon se nakašljava – skinite naočari za sunce. Duža pauza, posle koje mi dopire do mozga. – Oh. Pardon. – Gospodine Vorde – počinje Palakon – koliko već živite u toj kući? – Pa… ne znam – kažem, pokušavajući da se setim. – Otkako smo došli u Pariz? – Kad je to bilo? – pita Palakon. – Tačno. – Pre možda dve nedelje… – Pauza. – Možda… četiri? Krater i Delta se zgledaju. – Valjda, možda… ne znam tačno… prosto nisam siguran… ne pamtim dobro datume. Pokušavam da se osmehnem, na šta se prisutni štrecaju, jer dosadašnja gluma očito ne ostavlja utisak na njih. – Žao mi je… – mrmljam. – Žao mi je… Negde glasno zuji muva. Pokušavam da se opustim, ali ništa od toga.^ – Želimo da potvrdite ko s vama stanuje u kući – kaže Palakon. – To je… scenografija – kažem. – To je scenografija. Palakon, Delta, Krater – svi me belo gledaju. – Da. Dobro. – Stalno prekrštam noge ovako pa onako, drhtim. – Da. Kuća. Da. Palakon čita s papira u fascikli. – Džejmi Filds, Bobi Hjuz, Tami Devol, Bentli Harolds, Brus Rajnbek… Prekidam ga. – Brus Rajnbek je mrtav. Profesionalna tišina. Krater gleda Deltu, a Delta, ne uzvraćajući pogled, samo zuri pravo napred i klima glavom. Palakon najzad pita: – Možete to da potvrdite? – Da, da – mrmljam. – Mrtav je. Palakon okreće hartiju, zapisuje nešto, pa pita: – Da li i Bertran Riplejs stanuje s vama? – Bertran? – pitam. – Ne, on ne stanuje u kući. Ne. – Jeste li sigurni u to? – pita Palakon. – Da, da – kažem. – Siguran sam. Studirao sam na Kamdenu s njim, tako da znam ko je. Znao bih da živi u kući. – Čim to izgovorim, shvatam da

356 BR E T IS TO N EL IS verovatno ne bih znao, da bi se lako moglo sakriti da Bertran Riplejs živi s nama u kući u 8. ili 16. arondismanu zbog njene veličine, neprestanog menjanja i svakodnevnog dograđivanja novih soba. Palakon se naginje i daje mi fotografiju. – Je li ovo Bertran Riplejs? – pita. To može biti reklamni snimak Herba Ritsa za„Armani“: pustinjski krajolik, Bertranovo privlačno lice zavodnički se mršti, vilice stegnute a usne ležerno napućene, male tamne naočari izgledaju kao prazne očne duplje. Međutim, izlazi iz kombija, ne shvata da se ova slika snima izdaleka, drži automatski pištolj „škorpion“, u majici je „Tomi Hilfiger“. – Aha, to je on – ravnodušno kažem i vraćam Palakonu sliku. – Ali ne živi u kući. – Da li je iko iz kuće u kontaktu s Bertranom Riplejsom? – pita Krater. – Da – kažem. – Mislim da su svi. – I vi ste? – pita Palakon. – Ja sam… Viktor Vord. – Ne – kaže Palakon. – Da li ste i vi u kontaktu s Bertranom? – Oh – kažem. – Ne, ne. Nisam. Žvrljanje, duga tišina, opet žvrljanje. Bacam pogled na Japanca, koji nepomično pilji u mene. Palakon se naginje i daje mi drugu sliku, što me prepada. Lice Sema Hoa, s azijskim pismom duž donje ivice fotografije. – Prepoznajete li tog čoveka? – pita Palakon. – Da, to je Sem Ho – kažem i počinjem da plačem. Glava mi pada unapred, gledam u svoja stopala, grčim se, jecam. Šuška se papirima: nebitan zvuk izazvan nelagodom. Duboko udišem i pokušavam da se saberem, ali pošto kažem: – Brus Rajnbek i Bobi Hjuz mučili su ga i ubili u Londonu pre mesec dana – ponovo me hvata plač. Smirujem se tek posle najmanje jednog minuta. Gutam knedlu, nakašljavam se. Rasel se saginje i nudi mi papirnu maramicu. Duvam nos, mrmljam: – Izvinite. – Verujte mi, gospodine Vorde, ne želimo da vas vidimo potresenog – kaže Palakon. – Jeste li dobro? Možete li dalje? – Da, da, dobro sam – kažem, ponovo se nakašljavam, brišem lice. Palakon se naginje i daje mi još jednu sliku. Sem Ho stoji na velikom peščanom prostranstvu, iza njega se proteže nešto nalik Saut Biču, u društvu je s Marajom Keri i Dejvom Grolom, napeto slušaju nešto što im priča kej di leng. U pozadini ljudi postavljaju reflektore, drže poslužavnike s hranom, deluju namešteno, krišom pričaju u mobilne telefone.

Glamurama 357 – Da, da, i to je on – kažem ponovo tresući nos. Krater, Delta i Palakon zamišljeno se zgledaju, a onda ponovo prikivaju pažnju za mene. Dok zurim u Japanca, Palakon kaže: – Ova slika Sema Hoa snimljena je u Majamiju. – Zastaje. – Je li? – pitam. – Prošle nedelje – kaže Palakon. Trudeći se da ne delujem iznenađeno, brzo potiskujem šokiranost rečima „prošle nedelje“ i hladnokrvno kažem: – Onda to nije on. To nije Sem Ho. Delta baca pogled na Japanca. Krater se naginje ka Palakonu i olovkom pokazuje nešto u fascikli na Palakonovom krilu. Palakon Ijutito klima glavom. Ja počinjem da ludim, vrpoljim se u stolici. – Mogu da menjaju fotografije – kažem. – Juče sam video Bentlija Haroldsa kako to radi. Neprestano menjaju… – Gospodine Vorde, ove slike su temeljno proverene u vrlo kompetentnoj laboratoriji: ni na koji način nisu menjane. – Otkud znate? – vičem. – Imamo negative – cedi Palakon. Pauza. – Mogu li negativi da se menjaju? – pitam. – Negativi nisu menjani, gospodine Vorde. – Ali onda… ko je taj tip, do đavola? – pitam vrpoljeći se u stolici, stežem šaku o šaku, razdvajam ih. – Hej, samo malo – kažem podižući ruke. – Ljudi, ljudi, samo malo. – Da, gospodine Vorde? – kaže Palakon. – Je li ovo… je li ovo stvarnost? – Razgledam sobu, tražim kameru, rasvetu, neki skriveni dokaz da je filmska ekipa ovde bila ranije, ili da je možda trenutno u susednom stanu, da me snima kroz strateški probušene rupe u skerletno-crnim zidovima. – Kako to mislite, gospodine Vorde? – pita Palakon. – Stvarnost? – Hoću reći, je li ovo kao film? – pitam i meškoljim se u stolici. – Da li se ovo snima? – Ne, gospodine Vorde – učtivo kaže Palakon. – Ovo nije kao film niti vas iko snima. Krater i Delta pilje u mene, ne shvataju. Japanac se naginje unapred, ali prekratko da bih mu jasno video lice. – Ali… ja… – Gledam sliku Sema Hoa. – Ja… ne… – Počinjem teško da dišem, a pošto je vazduh u sobi vrlo hladan i težak, pluća mi gore. – Oni…

358 BR E T IS TO N EL IS slušaju, oni… mislim da dubliraju ljude. Ne znam kako, ali mislim da imaju… dublere. To nije Sem Ho… to je neko drugi… mislim da imaju dublere, Palakone. – Palakone – kaže Krater. Ton nagoveštava upozorenje. Palakon zuri u mene, zbunjen. Tražim po džepu još jedan ksanaks i pokušavam da se namestim tako da mi ruke i noge ne utrnu. Puštam Rasela da mi zapali cigaretu koju mi je neko dao, ali je ukus cigarete odvratan i ne mogu da je držim, a kad je ispustim na pod, uz cvrčanje pada u baricu otopljenog leda. Delta uzima svoju „Starbaks“ kafu. Daje mi se još jedna fotografija. Marina Gibson. Jednostavan kolor-snimak glave, neravnomerno razvijen na papiru formata 20 x 25. – To je devojka koju sam upoznao na KE2 – kažem. – Gde je ona? Šta joj se desilo? Kad je ovo snimljeno? – A onda, s manje uzbuđenja: – Je li… dobro? Palakon kratko pauzira pre no što kaže: – Mislimo da je mrtva. Glas mi puca: – Kako? Otkud to znate? – Gospodine Džonsone – kaže Krater naginjući se. – Mislimo da je ta žena poslata da vas upozori. – Čekajte – kažem, nemoćan da i dalje držim sliku. – Poslata da me upozori? Na šta da me upozori? Čekajte malo. Pobogu, čekajte… – To i mi pokušavamo da prokljuvimo, gospodine Džonsone – kaže Delta. Palakon se nagnuo ka video-rekorderu i pritiska dugme za reprodukciju. Snimak kamkorderom, iznenađujuće profesionalan. Na KE2. Glumica koja igra Lori Volas, naslonjena na ogradu smerno i nakrivljene glave, naizmence zuri u okean i smeši se osobi iza kamere, koja brzo švenkuje na ležaljku gde je Marina u kapri-pantalonama s dezenom leoparda, beloj tankoj majici do ispod grudi, s ogromnim tamnim naočarima od kornjačevine koje joj pokrivaju gotovo pola lica. – To je ona – kažem. – To je devojka koju sam upoznao na KE2. Kako ste nabavili ovu traku? To je devojka s kojom sam hteo u Pariz. Palakon zastaje, pravi se da gleda u fasciklu, i napokon beznadežno ponavlja: – Mislimo da je mrtva. – Kao što rekoh, gospodine Džonsone – kaže Krater, naginjući se ka meni malo preagresivno – mislimo da je Marina Kanon poslata da vas upoz… – Ne, samo malo, ljudi, samo malo – kažem. – Gibson. Preživala se Gibson. – Ne, nego Kanon – kaže Delta. – Zvala se Marina Kanon. – Čekajte, ljudi, čekajte – kažem. – Ko ju je poslao da me upozori? I na šta? – To i mi pokušavamo da prokljuvimo – kaže Palakon preterano strpljivo.

Glamurama 359 – Mislimo da onaj ko ju je poslao nije hteo da po dolasku u London stupite u kontakt s Džejmi Filds, a samim tim ni s Bobijem Hjuzom – kaže Krater. – Mislimo da je infiltrirana kao diverzija. Kao alternativa. – Infiltrirana? – pitam. – Infiltrirana? Šta to, koji kurac, znači? – Gospodine Vorde… – počinje Palakon. – Džejmi mi je rekla da je zna – najednom kažem. – Da ju je upoznala. Zašto bi Marina htela da se klonim Džejmi ako se njih dve znaju? – Je li Džejmi Filds rekla kako ju je upoznala? Ili u kom ju je kontekstu upoznala? – pita Palakon. – Je li vam Džejmi Filds saopštila na koji su način povezane? – Ne… – mrmljam. – Ne… – Niste pitali? – jednovremeno uzvikuju Krater i Delta. – Ne – ošamućeno mrmljam. – Ne… žao mi je… ne… Iza mene Rasel kaže: – Palakone. – Da, da – odgovara Palakon. Na televizoru kamera švenkuje duž palube, ali se, kad god Marina pogleda u objektiv, vraća na Lori Volas. Međutim, u jednom trenutku se malo duže zadrži na Marini, koja pilji u kameru gotovo kao da je ova izaziva. – Otkud vam ovo? – pitam. – Nije original – kaže Delta. – Nego kopija. – To je odgovor? – cedim kroz stegnute vilice. – Nije važno otkud nam – breca se Delta. – To su snimili Volasovi – kažem gledajući u ekran. – Ugasite. – Volasovi? – neko pita. – Aha. – Klimam glavom. – Volasovi. Bračni par iz Engleske. Engleski bračni par. Zaboravio sam čime se bave. Zaboravio sam šta su mi rekli. Mislim da ona otvara restorane. Ili tako nešto. Ugasite, samo ugasite. – Kako ste ih upoznali? – pita Palakon, pritiska dugme i gasi televizor. – Ne znam. Bili su na brodu. Predstavili su mi se. Večerali smo. – Stenjem, prelazim rukama preko lica. – Rekli su da znaju mog oca… Trojica preda mnom automatski povezuju neke stvari i ta se spoznaja oseća u vazduhu. – U, jebo te – kaže Delta. Krater smesta mrmlja: – Bože, bože, bože. Palakon nesvesno klima glavom, ovlaš otvara usta da bi udahnuo više vazduha. Delta nešto mahnito zapisuje u fasciklu na krilu. – Bože, bože, bože – i dalje mrmlja Krater. Japanac pali cigaretu, a šibica mu nakratko osvetljava lice. Nešto nije u redu. Mršti se.

360 BR E T IS TO N EL IS – Palakone? – doziva Rasel iza mene. Palakon diže pogled, razbijene koncentracije. Okrećem se. Rasel lupka po svom satu. Palakon ljutito klima glavom. – Je li vas Marina Kanon išta pitala? – žurno pita Delta i naginje se ka meni. – O, jebi ga – mrmljam. – Ne znam. Šta, na primer? – Je li vas pitala za… – počinje Krater. Najednom se setim i, prekidajući Kratera, mrmljam: – Htela je da zna da li mi je iko išta dao da ponesem u Englesku. njen odlazak iz Kraljičinoggrila, očajnički telefonski poziv iste noći, a ja sam bio pijan i cerio sam se sebi u ogledalu kabine, u njenom kupatilu bilo je krvi, ko bi osim Bobija Hjuza znao da je ona na brodu, putovao si u drugu zemlju, na njenom ramenu bila je tetovaža, crna i bezoblična. Brišem znoj sa čela, soba počinje da se krivi, a onda se smiruje. – Recimo? – pita Palakon. Nešto mi seva u mozgu i konačno shvatam šta. – Rekao bih da je mislila – dižem pogled na Palakona – na šešir. Svi počinju nešto da pišu. Čekaju da nastavim, da detaljišem, ali pošto ne mogu, Palakon me podstiče pitanjem: – Ali šešir je nestao s KE2, zar ne? Polako klimam glavom. – Ali možda… recimo… možda ga je uzela i… dala… nekome. – Ne – mrmlja Delta. – Naši izvori kažu da nije. – Vaši izvori? – pitam. – Ko su vam izvori, u pizdu materinu? – Gospodine Vorde – počinje Palakon. – Sve će vam se to objasniti u kasnijoj prilici, zato vas molim… – Šta je bilo u šeširu? – prekidam ga. – Zašto si mi rekao da ponesem taj šešir? Zašto sam ga našao iscepanog? Šta je bilo u šeširu, Palakone? – Gospodine Vorde, obećavam da ću vam to objasniti na našem sledećem sastanku – kaže Palakon. – Ali sada naprosto nemamo vremena… – Kako to misliš? – uspaničeno pitam. – Imaš neka važnija posla? Pa, jebo te, Palakone, pojma nemam šta se dešava, a… – Imamo još fotografija da vam pokažemo – prekida me Palakon i daje mi tri snimka formata 20 x 25. Dvoje ljudi u tropskoj odeći na obali koju zapljuskuju talasi. Desetine metara mokrog peska. Iza njih more. Belo sunce, ružičasto po obodima, lebdi na nebu. Po kosi im se vidi da duva vetar. On pijucka piće iz kokosove ljuske. Ona miriše ljubičasti cvetni venac oko svog vrata. Na drugoj slici ona (zar je moguće?) mazi labuda. Iza nje stoji Bobi Hjuz, smeši se (zar je moguće?)

Glamurama 361 ljubazno. Na poslednjoj slici Bobi Hjuz kleči iza devojke i pomaže joj da ubere tulipan. Devojka na sve tri slike jeste Loren Hajnd. Ponovo počinjem da plačem. – To je… Loren Hajnd. Duga pauza, a onda neko pita: – Kada ste poslednji put kontaktirali s Loren Hajnd, Viktore? Ne prestajem da plačem, ne mogu da se obuzdam. – Viktore? – pita Palakon. – Više me nije briga, Palakone. Nije me briga. – Mislim da nije tako, gospodine Vorde. – Zašto? – pitam, zbunjen, blenući u njega. – Zašto tako misliš? – Da vas nije briga, ne biste došli ovamo. Razmišljam o tome. – Hej, Palakone – zapanjeno kažem. – Nisam rekao da ne umirem od straha. 18 Rasel trči niz stepenice u zgradi na Aveniji Verdje, preskače po dva stepenika odjednom, a ja posrćem iza njega. Oslonac nalazim držeći se za mermerni rukohvat koji je toliko okovan ledom da me ruka peče, te napolju podižem tu ruku, dahćem, kažem Raselu da uspori. – Nema usporavanja – kaže Rasel. – Moramo da idemo. Odmah. – Zašto? – uzalud pitam, presamićen. – Zašto? Spremam se na to da me Rasel povuče ka crnom „sitroenu“, ali on najednom staje, udiše, pribira se. Dezorijentisan, uspravljam se. Rasel me ležerno gurka. Gledam u njega, zbunjen. Pravi se da se smeši nekome. Prema nama nesigurno hoda Džejmi Filds, noseći malu belu papirnu kesu – nije našminkana, kosu je vezala gumicom, u trenerci je, ima tamne naočari „Guči“. Iza nje francuska filmska ekipa utovaruje opremu u plavi kombi parkiran na kolovozu Avenije Verdje. – Šta ćeš ti ovde? – pita spuštajući naočari. – Ćao – kažem i besciljno mašem. – Šta se dešava? – pita, pomalo zbunjena. – Viktore?

362 BR E T IS TO N EL IS – A, da, znaš, malo se muvam – kažem odsutno, poluošamućeno. – Samo… samo se malo muvam, hm, maco. Pauza. – Šta? – pita kroz smeh, kao da me nije čula. – Muvaš se? – Pauza. – Je li ti dobro? – Aha, maco, dobro mi je, kul sam – kažem i besciljno mašem. – Izgleda da će kiša, a, maco? – Bled si kao krpa – kaže. – Izgledaš kao da si… plakao. – Pruža ruku da mi dodirne lice. Ja se instinktivno odmičem. – Ne, ne, ne – kažem. – Ne, nisam plakao. Kul sam. Samo sam zevao. Sve je kul. – Oh – kaže, a zatim sledi duga pauza. – Auh – dodajem. – Šta ćeš ovde? – pita. – Pa, maco, ovde sam – bacam pogled na Rasela – s prijateljem, a mi… – Dovršavam sa: – Pa, on mi daje časove francuskog. Ona samo pilji u mene. Tišina. – Znaš, maco, ne znam ni da beknem na francuskom. Eto. – Sležem ramenima. I dalje pilji u mene. Još tišine. – Ni… jednu… jedinu… reč – ukočeno kažem. – Da – odvraća, ali sad pilji u Rasela. – Totalno si mi poznat. Da se nismo upoznali? – Ne bih rekao – kaže Rasel. – Ali je moguće. – Ja sam Džejmi Filds – kaže i pruža ruku. – Ja sam Kristijan Bejl – kaže Rasel i rukuje se s njom. – A, da – kaže ona. – Pa i jeste mi se učinilo da sam te prepoznala. Ti si glumac. – Da, da. – Detinjasto klima glavom. – I ja sam tebe prepoznao. – Hej, izgleda da smo svi čuveni, a? – Užasnuto se smeškam. – Ko bi rekao, a? – Stvarno si mi se dopao u Prodavcima novina i Svingu – kaže Džejmi, nimalo šaljivo. – Hvala, hvala. – Rasel ne prestaje da klima glavom. – I u Narkomanu – kaže Džejmi. – Bio si sjajan u Narkomanu. – O, hvala – kaže Rasel, crveni, smeši se na znak. – Divna si. Strava si. – Da, Narkoman – mrmlja Džejmi i zamišljeno gleda Raselovo lice. Sledi duga pauza. Koncentrišem se na filmsku ekipu koja diže kameru u zadnji deo kombija. Reditelj mi klima glavom. Ne uzvraćam. Iz kombija svira

Glamurama 363 „Knowing Me, Knowing You“ grupe ABBA, što me podseća na nešto. Škiljim, pokušavam da se setim. Reditelj polazi ka nama. – Otkud ti u Parizu? – pita Džejmi Rasela. – Oh, samo se muvam – poverljivo kaže Rasel. – I… daješ časove francuskog? – Džejmi se zbunjeno smeje. – Ma to je samo usluga – kažem smejući se s njom. – Duguje mi uslugu. Iz glavne kapije stambene zgrade na Aveniji Verdje, iza nas, izlaze Palakon, Delta, Krater – svi u mantilima i s tamnim naočarima – bez Japanca. Manevrišu mimo nas, odlučno hodaju duž bloka, uzajamno se savetuju. Džejmi ih i ne primećuje jer je zaokupljena piljenjem u Rasela. Međutim, reditelj prestaje da mi se približava i zuri u Palakona dok ovaj prolazi: reditelju se lice blago koči, zabrinuto se obazire na mene, pa opet na Palakona. – Usluga – kaže Rasel stavljajući tamne naočari „dizel“. – U pauzi sam između uloga. Pa je kul. – U pauzi je između uloga – kažem. – Čeka dobru ulogu. Vrednu njegovih veština. – Čujte, moram da palim – kaže Rasel. – Čujemo se kasnije, čovek. Drago mi je što smo se upoznali, Džejmi. – Da – nesigurno kaže Džejmi. – Takođe, Kristijane. – Mir – kaže i odlazi. – Viktore, javiću se. Au revoir61 – Važi, čovek – drhtavo kažem. – Bonjour62, burazeru – kažem. – Oui, monsieur. 63 Džejmi stoji preda mnom prekrštenih ruku. Ekipa čeka, stoji pored kombija kome motor radi. Usredsređujem se na usporavanje sopstvenog srca. Reditelj ponovo polazi ka nama. Vid mi se neprestano muti, talasa. Počinje da sipi. – Šta ćeš ti ovde? – pitam, pokušavajući da ne kenjkam. – Uzimam lekove za Tami – kaže. – A-ha. Jer je, kao, strašno bolesna, zar ne? – Da, vrlo je potresena – hladnokrvno kaže Džejmi. – Pa, dobro, i treba da bude. Oblizujem usne, panika mi preplavljuje nožne mišiće, ruke, lice – sve bridi. Džejmi i dalje pilji, procenjuje me. Duža pauza. Reditelj trči uz ulicu, razjareno se približava nama, meni. – Dakle, da razjasnimo – počinje Džejmi. – A-ha. 61 Fr. – Do videnja. (Prim. prev.) 62 Fr. – Dobar dan. (Prim. prev.) 63 Fr. – Da, gospodine. (Prim. prev.)

364 BR E T IS TO N EL IS – Uzimaš časove francuskog. – A-ha. – Kod Kristijana Bejla? – Ne, u vezi smo – izvaljujem. – Nisam hteo da ga dovodim u kuću. – Nije mi teško da u to poverujem. – Ne, ne, učim francuski – kažem. – Merci beaucoup, bon soir, je comprends, oui, mademoiselle, bonjour, mademoiselle64… – U redu, u redu – mrmlja, odustaje. Reditelj se primiče. – Reci im da idu – šapućem. – Molim te, samo im reci da idu, samo im reci da idu u pizdu materinu – kažem i stavljam naočari. Džejmi uzdiše i odlazi do reditelja. On razgovara preko mobilnog i zaklapa ga kad mu ona priđe. Sluša je, namešta crvenu maramu koja mu je vezana oko vrata. Ja ćutke plačem u sebi, a kad se Džejmi vrati kod mene, počinjem da drhtim. Trljam čelo, hvata me glavobolja. – Dobro ti je? – pita. Pokušavam da progovorim, ali ne mogu. Samo sam maglovito svestan toga da je počela kiša. U taksiju koji nas vozi kući ona me pita: – Pa gde se održavaju časovi francuskog? Ništa ne mogu da kažem. – Kako ste se ti i Kristijan Bejl upoznali? – pita. Taksi se probija kroz gužvu, po prozorima ostaju tragovi kapi. Po vazduhu u taksiju lebdi mnoštvo nevidljivih stvari. Izvalio sam se na zadnje sedište. Noga mi je utrnula. – Šta je ovo? – pita. – Glumiš gluvaća? – Šta je u kesi? – pitam, mašući glavom ka belom predmetu u Džejminom krilu. – Tamini lekovi – kaže. – Kakvi? Metadon? – Halsion. – Nadam se da si joj uzela kilo – kažem, a zatim: – Mogu i ja da dobijem? – Ne – kaže Džejmi. – Šta si stvarno radio s onim tipom? Izvaljujem: – Kako si upoznala Marinu Gibson? – O, bože – gunđa. – Vraćamo se na to? – Džejmi – upozoravam je, a onda popuštam. – Molim te. – Ne znam – kaže Ijutito. – Upoznala sam je u Njujorku. Maneken-stvo. Otkud znam. Noćni život. 64 Fr. – Veliko hvala, dobro veče, razumem, da, gospođice, dobar dan, gospođice. (Prim. prev.)

Glamurama 365 Počinjem da se kikoćem. – Lažeš. – O, jebo te. Tiho pitam: – Da li je sve ovo moglo da se spreči? Konačno ravnim tonom odgovara: – Diskutabilno. – Ko je još upetljan u ovo? – pitam. Uzdiše. – Sve je vrlo malo. – Pauza. – Što je grupa veća, to je veća i opasnost od otkrivanja. Znaš. – Siguran sam da je to tako u teoriji. – Jesi li pogledao dokument? – pita. – Da – mrmljam. – Fino – kaže, opušta se, a onda: – Mislim da je Kristijan Bejl kul. – Gleda nokte. – Ali i prilično providan. Okrećem se ka njoj. – Šta to znači? – Kristijan Bejl nije igrao u Narkomanu, Viktore – kaže Džejmi. – Nije igrao u tom filmu. Ostajem bez reči, a onda prelazim na: – Možda je samo bio... učtiv. – Ne trudi se – mrmlja. Ispred kuće u 8. ili 16. arondismanu zraci sunca počinju da se probijaju kroz oblake koji se rasipaju, Džejmi i ja otvaramo kapiju, zajedno ćutke prolazimo kroz dvorište. Unutra, bez Brusa Rajnbeka, kuća deluje lakša, bolja, praznija, i pored toga što se druga ekipa namešta. Bobi sedi za kompjuterom, priča preko mobilnog, puši cigaretu, trese pepeo u konzervu dijetalne kokakole, na stolu pred njim naslagane su gomile svezaka, iz pozadine svira restoranska muzika. Dopremljen je bilijarski sto, treba preuzeti još jedan BMW, naručene su nove tapete, večeras ima neka žurka. – Sve je potvrđeno – sažet je Bobi. U kući je minus osam stepeni. U kući je govno, njegova aroma koja se posvuda talasa, blatnjava i nabujala. U kući ima mnogo „napetih aktivnosti" i sve se brzo osvetljava reflektorima. Samo se trudim da ne zaplačem dok stojim iza Bobija. Na kompjuterskom ekranu: nacrti za uređaj, spisak komponenata za plastični eksploziv remform, moguće mete. Džejmi je u kuhinji, pažljivo čita uputstvo za Tamin lek dok iz frižidera vadi bocu „evijana". – Kako joj je? – pita Džejmi Bobija. – Ako je to ikakva uteha – odgovara – bolje joj je. Džejmi bez osvrtanja prolazi pored mene, polako se penje spiralnim stepeništem, manevriše oko članova ekipe, pomišlja da bi mi mogla biti i naklonjenija nego što jeste, ali je moj strah ne dotiče, izolovan je, nije fensi, ne peva. Dodirujem Bobijeva ramena jer mi to treba.

366 BR E T IS TO N EL IS On se izmiče, mrmlja: – Nemoj – a onda: – To više ne dolazi u obzir. Duga tišina, tokom koje pokušavam da naučim nešto. – Usukao si se – kaže Bobi. – Kad si poslednji put vežbao? Mnogo si se usukao. A i bledunjav si. – Samo treba da se ispavam, čoveče. – To nije objašnjenje – kaže Bobi. – Treba ti grupna terapija za motivaciju. – Ne bih rekao – kažem, a glas mi puca. Međutim, Bobi kao da je zaronio u bazen. Kao da razgovaramo pod vodopadom. Ne mora čak ni da bude u ovoj sobi. Sveo se na glas. Kao da s nekim razgovaram preko telefona. Kao da ovo posmatram kroz teleskop. Kao da ovo sanjam. Sine mi: ali zar u tome i nije poenta? Bobi ćutke odlazi u kuhinju. – Sve se, hm, raspada – kažem. – A svi se ponašaju suprotno. – Šta se raspada? – pita Bobi vraćajući se ka meni. – Mislim da stvari idu po planu. Pauza. – Kakvom… planu? – pitam. – Koje… stvari? – Pauza. – Bobi? – Koje stvari? – Aha… koje stvari? – Pa stvari. – Bobi sleže ramenima. – Ono, stvari. Stvari koje će se desiti. Pauza. – A… posle? – A posle? – Aha… a posle? – A posle? Klimam glavom, suze mi teku niz lice. – A posle? Bum – bezbrižno kaže, blago me udara po licu, a ruka mu je kao ledenica. Na znak odozgo: Džejmi počinje da vrišti. Čak i u vesto ostvarenim senkama u kupatilu koje su delili Brus Rajnbek i Tami Devol, lako se razaznaje kada prepuna tamnocrvene vode, Tamino lice koje pluta, svetloplavkasto, otvorena žućkasta usta. Pažnju takođe treba da nam privuku slomljena boca piva „amstel lajt“ na ivici kade i super šare koje je njena krv ostavila na podnim pločicama kad joj je šiknula iz vena. Tami je zglobove zasekla do kosti – ali čak ni to nije bilo „dovoljno“, pošto je nekako uspela i da se vrlo duboko prekolje (ali znaš da je preduboko, znaš da nije mogla to da uradi iako ništa ne možeš da kažeš jer znaš da se te scene snimaju bez tebe i da postoji drugi scenario u kome ne postojiš kao lik i znaš da je preduboko) a pošto je miris vrlo sličan onome što

Glamurama 367 sam zamišljao kao miris prostorije oblivene krvlju i pošto Džejmi tako glasno vrišti, teško je pohvatati konce, povezati odgovarajuće činjenice, stići do cilja, i ja ne prestajem da grcam. Najvažnije je ono što ne znaš. Dva rekvizitera, obojica s maskama za prašinu, hitro se protiskuju kroz nas i dižu golu Tami iz kade: zglobovi i vrat izgledaju kao da su pukli i izlili se, a iz pičke joj ispada veliki ljubičasti dildo i pljuska nazad u krvavu vodu. Pogled mi pada na prsten u njenom pupku. Džejmi unazad izlazi iz kupatila i pada Bobiju u naručje. Opire se, grli ga, ponovo se odmiče. Prinosi ruku ustima. Lice joj je crveno, kao da gori. U uglu spavaće sobe Bobi razgovara s rediteljem i obojica su nepokretni, sem što povremeno klimnu glavom. Džejmi pokušava da pobegne od Bentlija i mahnito zamiče ka Taminoj sobi, ali joj je put preprečen jer treći rekviziter, takođe s maskom za prašinu, vuče dušek natopljen krvlju dole u predvorje, pa na spaljivanje u dvorištu. Džejmi užasnuto zuri u krvavi dušek – u njegovu neospornost. Dok se ona baca na Tamin krevet, Bentli je hvata i pada s njom, a ona grabi scenario s Taminog noćnog stočića i njime gađa Bobija i reditelja. Tuče se s jastukom, bez ikakvog smisla. Vrisci joj se pojačavaju i varirani su u odnosu na prethodne. Bobi baca pogled na Džejmi. Gleda pasivno, trudi se da sasluša nešto što mu reditelj govori dok Džejmi grebe svoje lice, krklja, preklinje makar koga da je čuje. Ne mogu da sklopim rečenicu, svi su mi refleksi pocrkali. Nemoćno pružam ruku da ne izgubim ravnotežu, kamere kruže svuda oko nas, hvataju reakcije. Bobi opaljuje Džejmi šamar dok je Bentli i dalje drži. – Nikoga nije briga – kaže Bobi. – Mislio sam da smo se tu složili. Džejmi pušta zvuke koje niko ne može da prevede. – Mislio sam da smo se tu složili – kaže Bobi. – Razumeš li me? Nikoga nije briga. – Opaljuje joj šamar, jači. Uspeva da joj privuče pažnju. Ona pilji u njega. – Ta tvoja reakcija je beskorisna. Nikome ovde ništa ne znači i beskorisna je. Složili smo se da nikoga neće biti briga. Džejmi ćutke klima glavom i baš kad se učini da će se opustiti, naglo šizne. Bentli dahće od napora, pokušava da se rve s njom, ali se smeje pošto je pod velikim stresom, a neko iz ekipe lakomisleno racionalizuje: – Niko je ne bi spasao. – Ja pokušavam da odem na drugu stranu, ljupko ciljajući ka vratima. Pokušavam da se u trenutku razbudim time što ću se udaljiti od te scene, što ću postati providan, ali i shvatam da Džejmi nije uzela halsion za Tami nego za sebe.

368 BR E T IS TO N EL IS 17 Ponoć, pijem „apsolut“ iz plastične čaše, neadekvatno odeven u crno odelo „Prada“ i čizme „Guči“, jedem ksanakse, među prstima mi gori cigareta. Žurka u ogromnom novom „Virdžin megastoru“ u čijem pokroviteljstvu možda učestvuje „Tomi Hilfiger“; dignuta je scena, treba da sviraju bendovi, stavljen je transparent Amnesti internešenela, treba da se održi opšti dobrotvorni koncert (premda trenutno sa zvučnika trešti „Hazy Shade of Winter“ grupe Bangles), mnogo je negativnog naboja. Tu je pevač grupe The Verve, dva člana Blura u retro patikama, tu su Andre Agasi, Vilijam Hert, tri devojke iz Špice Girls i ljudi koji se vrzmaju naokolo s gitarama, tu su prvi crnci koje sam video otkako sam došao u Francusku, tu je mnogo velikih holivudskih budža (ili nedovoljno, zavisno koga pitate), služi se nojevo meso na majušnim krekerima, oposumovo meso na ražnjićima od bambusa, glave škampa uvezane puzavicama, ogromni pladnjevi pipaka prebačenih preko grudvi peršuna, ali zaista ne mogu ni da zinem, te tražim kožnu sofu da se sručim na nju jer ne mogu da ocenim da li su ljudi zaista toliko nezainteresovani koliko izgledaju ili im je samo izuzetno dosadno. Šta god bilo, zarazno je. Kad ljudi nisu zaneti šaputanjem ili vrebanjem, teraju muve. Ja govorim samo: – Ćao. – Samo sledim uputstva. Zabava je zaista nepodnošljiva, a svi prisutni su čudovišta. Zabava je i ogledalo. A onda džinovski udah. Ne znam tačno šta vidim. Na rubu mase, iza mase, savršeno osvetljena dok blic seva oko nje, okružena plejbojima, stoji devojka zalizane i tamnozlatne kose. Kloi. Sve mi se vraća u bujici, tera me napred, ošamućenog; počinjem ćutke da se probijam kroz gužvu, preplavljuje me adrenalin, izdišem tako jako da se čuje, El Mekferson me primećuje i pokušava da mi priđe i pozdravi me, ali kad vidi koliko sumanuto izgledam – izobličeno grcavo lice – nešto joj dopire do mozga, pa rešava da me ignoriše. Upravo kad se El okrene na drugu stranu, na drugoj strani prodavnice ploča opažam Bertrana Riplejsa kako, pogleda usredsređenog kao prema meti, ljutito prilazi Kloi. Pomahnitao, počinjem da pravim plivačke pokrete, baterflaj pokrete, ne bih li olakšao proboj kroz gužvu, udaram u ljude, ali je „Virdžin megastor“ tako prepun da to podseća na bočno penjanje uz padinu, a Kloi deluje kilometrima daleko.

Glamurama 369 Bertran Riplejs joj prilazi šokantno brzo i uvežbava osmehe, uvežbava nastup, poljubac. – Ne, ne, ne – mrmljam gurajući se, a oko mene tutnji zabava. Bertran se najednom zaustavlja, prvo zbog konobara koji nosi predjela i koga Bertran ljutito odguruje, a onda zbog neobično nametljive Izabele Ađani, s kojom mučno pokušava da obavi razgovor. Kad se obazre i vidi koliki sam put prevalio, odguruje i nju i seče bočno ka Kloi. Tada pružam ruku, šaka mi pada na Kloino rame, i pre no što je pogledam – pošto me je obuzela neverovatna teskoba – osvrćem se i vidim da Bertran naglo staje, belo me gleda i povlači se. – Kloi – kažem promuklo. Okreće se, spremna da se osmehne osobi koja ju je pozvala po imenu, ali kad vidi mene, naizgled se zbuni i ne kaže ništa. Ljudi vrve oko nas, ja počinjem da plačem i grlim je, a kroz omamljenost shvatam da i ona grli mene. – Mislila sam da si u Njujorku – kaže. – O, maco, ne, ne – kažem. – Ovde sam. Već neko vreme. Otkud ti ta ideja? – Viktore? – pita i odmiče se. – Da li ti je dobro? – Aha, maco, kul sam – kažem i dalje plačući, mada pokušavam da prestanem. Gore nas, na Kloin zahtev, medijski agent vodi do klupe u VIP odeljku.koji gleda na žurku u prizemlju. Kloi žvaće nikotinsku žvaku, pažljivo briše višak karmina, zlatna i smeđa senka nanete su joj na spoljne uglove očiju, ja joj ne puštam ruku, stežem je, a povremeno i ona steže mene. – Kako si? – pita. – Jao, sjajno, sjajno. – Pauza. – Ne baš sjajno. – Još jedna pauza. – Mislim da mi treba pomoć, maco. – Pokušavam da se osmehnem. – Nije droga u pitanju… nadam se? – pita. – Nisi bio nevaljao… jeli? – Ne, ne, ne, nije to, samo… – Ukočeno se smešim, ponovo posežem da joj protrljam ruku. – Samo si mi strašno nedostajala i baš mi je drago što si ovde i mnogo mi je žao zbog svega. – Kažem to u jednom dahu i ponovo pucam. – Hej, smiri se, otkud sad to odjednom? – pita. Ne mogu da govorim. Glava mi klizi iz ruku i samo jecam, a suze liju kao kiša. – Viktore? Je li sve u redu? – tiho pita. – Šta se dešava? Džinovski udah, pa opet jecanje. – Viktore, šta nije u redu? – čujem je. – Treba li ti novca? Je li to u pitanju? Vrtim glavom, ne mogu da govorim. – Jesi li u nevolji? – pita. – Viktore?

370 BR E T IS TO N EL IS – Ne, ne, maco, ne – kažem brišući lice. – Viktore, plašiš me. – Samo, samo to što mi je ovo najgore odelo – kažem i pokušavam da se nasmejem. – Garderoberi su me obukli. Reditelj je insistirao. Ali mi ne stoji kako treba. – Lepo izgledaš – kaže, nešto opuštenija. – Izgledaš umorno, ali lepo. – Zastaje, a onda nežno dodaje: – Nedostajao si mi. – O, maco… – Znam da ne treba, ali si mi nedostajao. – Hej, hej… – Prošle nedelje sam ti ostavila jedno deset poruka na sekretarici u Njujorku – kaže. – Pretpostavljam da ih nisi dobio. – Ne. – Nakašljavam se, šmrcam. – Ne, pretpostavljam da nisam. – Viktore… – Pa da li se viđaš i sa kim? – pitam, a od nade mi glas puca. – Jesi li ovamo došla u društvu? – Molim te. Bez neugodnih pitanja. Važi? – Hej, Kloi, ma daj, samo mi reci. – Pobogu, Viktore – kaže i odmiče se. – Već smo pričali o tome. Ne viđam se ni sa kim. – Šta je bilo s Baksterom? – pitam kroz kašalj. – Baksterom Pristlijem? – pita. – Viktore… – Aha, Baksterom. – Brišem lice rukom, pa ruku brišem o pantalone, a i dalje šmrcam. – Ništa. Zašto pitaš? – Kloi zastaje, napeto žvaće. – Viktore, najednom postajem vrlo, vrlo zabrinuta za tebe. – Mislio sam da je on u istom filmu – izvaljujem. – Mislio sam da su mu proširili ulogu. – Izbačen je – kaže. – Ali to ne treba ništa da ti znači. – Maco, čuj, strašno sam srećan što te vidim. – Drhtiš – kaže. – Stvarno drhtiš. – Samo mi je… mnogo hladno – kažem. – Otkud ti ovde? – Pa, revije – kaže i čudno me gleda. – Aha, aha. – Ponovo je uzimam za ruku. – Šta još? – Takođe sam voditeljka dokumentarca o istoriji negližea. – Skroz kul, maco. – Moglo bi se reći – priznaje. – A ti? Šta ti radiš u Parizu? – Samo, hm, prelazim na sledeći projekat, znaš? – kažem. – To je… konstruktivno.

Glamurama 371 – Da. Pa ti vidi – kažem. – Još nemam konačni plan. Na ulazu u VIP odeljak, na vrhu čeličnog stepeništa, Bobi se savetuje s Bertranom, koji pokazuje prstom na Kloi i mene dok se ljutito naginje ka Bobiju, a Bobi samo klima glavom „pun razumevanja“ i smiruje ga pokretom ruke, koju Bertran zgađeno sklanja. Bobi uočljivo uzdiše i kreće ka nama, a uto mu se pridružuje Bentli. S maksimalnim naporom palim cigaretu. Duvajući dim, mrštim se i dajem cigaretu Kloi. – Ne, više ne pušim – kaže, osmehuje se, uzima mi cigaretu i baca je u obližnju bocu piva. – Ne treba čak ni da žvaćem ovo – kaže i mršti se. Bobi i Bentli prilaze, nehajno odlučni. – Ne možemo ovde da pričamo – kažem. – Ja ne mogu ovde da pričam. – Baš je bučno – kaže klimajući glavom. – Slušaj. – Udišem. – Gde si odsela? – U Kostu – kaže. – Gde si ti odseo? – Odseo sam, hm, odseo sam kod nekih ljudi. – Kod koga? – Kod Bobija Hjuza – kažem jer mi laž neće proći. – Ma nemoj? – kaže. – Nisam znala da se znate. – I kod Džejmi Filds. Studirao sam na Kamdenu s njom. Ali oni su zajedno. Bobi i Džejmi su zajedno. – Ne moraš da objašnjavaš, Viktore. – Ne, ne, ne, nije to – insistiram. – Zajedno su. A ja sam samo kod njih na gajbi. Oprezna pauza. – Ali zar se ti nisi zabavljao s njom? – pita Kloi. – Da, da, ali je ona sad s Bobijem Hjuzom – kažem. – Kakav je on? – pita Kloi, a zatim: – Viktore, moraš da se smiriš, mnogo me plašiš. – Ne viđam se s Džejmi Filds – kažem. – Više nemam apsolutno nikakvog interesovanja za Džejmi Filds. – Viktore, ne moraš da objašnjavaš – kaže Kloi. – Rekla sam da je u redu. – Znam, znam. – Oči su mi vlažne, trepćem. – Elem, koja je adresa? – pita. – Gde si? Previše me je strah da joj kažem, pa navodim ime neke ulice u 8. arondismanu. – Fensi – kaže, a potom uznemireno: – Tamo žive ljudi? – Dakle, javiću ti se, važi? Najednom Kloi gleda nekoga iza mene, široko se osmehuje, skače s klupe i viče: – Jao, bože… Bentli!

372 BR E T IS TO N EL IS – Kloi, maco – viče Bentli, razuzdan, dok je hvata u ogroman zagrljaj. Ona ciči od sreće, vrti se, Bobi ćutke čeka sa strane, strpljivo sluša njihovo obavezno ćaskanje. Teram sebe da obratim pažnju na Bobija dok on pilji u Kloi, crnim i voštanim očima, ali mu se uto Kloi osmehuje; najednom oko nas sevaju blicevi, sve četvoro stojimo zajedno, pravimo se da nismo zauzeli ležerne poze za paparace, Bobi podiže Kloinu ruku. – Baš galantno – šapuće Kloi šatro ozbiljno pošto joj Bobi poljubi ruku, a dok on diže tu ruku da je poljubi, želja da ga napucam u facu gotovo me razbija, pa poražen padam nazad na klupu. Bobi kaže: – Žao nam je što moramo da ti ga otmemo. – Neodređeno maše ka meni. To me navodi da kažem: – Čini mi se da me neko traži. – U redu je – kaže Kloi. – Sutra ujutru imam reviju. – Hajde da krenemo, Viktore – kaže Bentli. – Pođi, dečko. – Kuda da krenemo? – pitam odbijajući da ustanem s klupe. – Ponoć je. – Ne, nije – kaže Bobi pošto pogleda na sat. – Kuda da krenemo? – ponovo pitam. – Kasnimo na večerinku – Bobi objašnjava Kloi. – Sem toga, uskoro će zasvirati totalno govno od benda. Dobra prilika da se zbriše. – Maco. – Bentli ponovo ljubi Kloi. – Nema šanse da ne odemo u provod dok si ovde. Obećavam. – Super je što smo se videli, Bentli – kaže Kloi, a zatim Bobiju: – I drago mi je što sam i tebe konačno upoznala. Bobi rumeni na znak. – Takođe. – Ništa drugo ne kaže, ali tu ima toliko skrivenih značenja da počinjem nekontrolisano da se tresem. – Idemo – Bentli kaže meni. – Ustaj. – Možda treba da pođete bez mene – kažem mu. – Prekasno je za jelo. – Imam izvanredan metabolizam – kaže Bobi. – Nema frke. – Kloi – kažem. – Hoćeš li da popijemo piće? – Viktore – kaže Bobi uvređeno. Kloi odmerava Bobijevu reakciju. – Čuj, moram da se raspakujem. Promenila sam časovnu zonu. Došla sam pravo s aerodroma. – Možemo li sutra da se vidimo? – pitam. Pauza. Iz nekog razloga baca pogled na Bobija. – Naravno – kaže Kloi. – Javi mi se. – Dobro. – Nervozno se obazirem na Bobija. – Hoću. Kloi pruža ruku i briše mi mrlju od karmina s obraza. Ljubi me i nestaje. Nas trojica gledamo kako se gubi u gužvi.

Glamurama 373 – Hajde, Viktore – kaže Bobi. – Ne – kažem ne ustajući s klupe. – Uh, malo nam je neposlušan – kaže Bentli. Bobi me „vragolasto“ cima za rukav. – Hajde. Vreme je za bančenje. Polako ustajem, ali zapravo Bobi diže čitavu moju težinu jednom rukom, odvaja me od klupe. Stepenice su klizave pošto je prodavnica ploča obložena ledom, zlatne konfete ogavno nas zasipaju, muve se roje svuda naokolo. 16 Ispred „Virdžin megastora“ čeka limuzina, okružuje nas ogroman karneval, izbacivači obuzdavaju ljude koji ga je preterane nade da će ući. Izmučen, dvaput povraćam pored limuzine dok Bobi pali tompus. – Vreme za odlazak, Viktore – smrknuto kaže Bentli. – Diži dupe. – I onda? – stenjem. – Da ti ga nabijem u facu? – Obećanje ludom radovanje – uzdiše Bentli, šatro umorno. – Ma, jebo te, ustaj već jednom. Tako te volim. – Pričaš u vetar – kažem dok se pridižem. Bertran na trotoaru pilji u mene, ja mu uzvraćam pogledom punim mržnje, onda se otimam Bentliju i Bobiju, trčim ka Bertranu, pesnicu dižem visoko iznad glave, ali Bobi ipak uspeva da me uhvati. Bertran se samo nadmeno smeška, jedva pedalj izvan mog domašaja. Opušta se i psuje na francuskom, a to ne razumem. 15 U limuzini, na putu kući, sedim između Bentiija i Bobija. – Kloi Berns – kaže Bobi. – Baš… zanimljivo. Glavu sam spustio na kolena, gutam izbljuvke, duboko dišem.

374 BR E T IS TO N EL IS – Sviđa mi se Kloi Berns – kaže Bobi. – Ne plaši se da prihvati svoju senzualnost – mrmlja. – Fantastično telo. – Pauza. – Vrlo… skreće pažnju. – Mračno se smeje. – Ako je pipneš, Bobi, kunem ti se bogom da ću te ubiti na licu mesta, pizda li ti materina. – Razgovetno izgovaram svaku reč. – Uh, baš smo u fazonu za sukobe – kikoće se Bentli. – Umukni, pederčino – mrmljam. – Rugala se šerpa loncu – kaže Bentli. – Tako se bar priča. I Bobi počinje da se kikoće. – Momci, momci. – Jesi li me čuo, Bobi? – pitam. Bobi nastavlja da se kikoće, a onda, vrlo stegnutim glasom, dok me štipa za butinu, kaže: – Nemaš ni moći ni iskustva za takvu pretnju, Viktore. 14 U mojoj sobi u kući u 8. ili 16. arondismanu besanost se prekida povremenim nepodnošljivim snom – po hotelskim hodnicima jure me divlje zveri, svaki čas se pojavljuje reč „iza“, nešto mokro stalno leti preko gornjeg ugla slike i lepeće, neprestano se češljam, pokušavam da nađem najprecizniji mogući razdeljak, otkazujem sastanke u snovima, ni o čemu ne vodim računa, šuljam se niz stepeništa preuska da bi se njima moglo proći, stalno sam nad vodom, svako na koga naletim ima lice slično mome. Budim se i shvatam: ti samo stojiš u tami i opušteno čekaš šuškanje ispred ulaznih vrata, a u predvorju je neka sena. Otvaram vrata. Pred njima je reditelj iz francuske filmske ekipe. Deluje nervozan. Drži video-kasetu, pun je iščekivanja. U skupoj je vetrovci. Bez poziva prolazi mimo mene i zatvara vrata. Potom ih zaključava. – Šta hoćeš? – pitam i vraćam se na krevet. – Znam da nismo mnogo pričali za vreme snimanja, Viktore – počinje da se pravda, bez stranog izgovora koji sam očekivao. – Nemam ništa da ti kažem – mrmljam. – A ja to razumem – kaže. – Zapravo, sad još bolje razumem. – U redu je, pošto me je baš briga, imam svojih problema – kažem, a onda, kroz zevanje: – Koliko je sati? – Svanulo je – kaže.

Glamurama 375 Pružam ruku do noćnog stočića i gutam dva ksanaksa. Naginjem bocu „evijana“ ka usnama. Gledam reditelja s mržnjom. – Šta je to? – pitam pokazujući na kasetu u njegovoj ruci. – Dnevni materijal? – Ne baš – kaže. Nešto mi dopire do mozga. – Da li Bobi zna da si ovde? Bojažljivo odvraća pogled. – Mislim da treba da odeš – kažem. – Ako Bobi ne zna da si ovde, treba da odeš. – Viktore – kaže reditelj. – Premišljao sam se da li da ti ovo pokažem. – Nakratko zastaje. Donosi odluku i odlazi do velikog televizora u komodi od bele hrastovine, naspram kreveta u kome ja drhtim. – Ali u svetlu onoga što će se uskoro desiti, mislim da je verovatno neophodno da vidiš ovo. – Hej, hej, čekaj – kažem. – Ne, molim te, nemoj… – Stvarno ovo treba da vidiš, Viktore. – Zašto? – Molećiv sam, bojim se. – Zašto? – Nije ovo za tebe – kaže. – Nego za nečiju tuđu dobrobit. Duva konfete s kasete i stavlja je u video-rekorder ispod televizora. – Mislim da se Bobi Hjuz oteo kontroli. Umotavam se u jorgan, smrzavam se, iz usta mi izbija para zbog hladnoće u kući. – Mislim da tvoj angažman moramo redukovati – kaže reditelj. – Kako bi… sve jasnije sagledao. – Zastaje, proverava nešto na videorekorderu. – Inače bismo snimali do kraja godine. – Nemam energije da to gledam. – Kratko je – kaže reditelj. – Još imaš bar neke ostatke sposobnosti držanja pažnje. Proverio sam. – Ali možda ću se pomesti – preklinjem ga. – Možda ću otkačiti… – Otkačiti šta? – ljuti se reditelj. – Ne vidim da je išta zakačeno pa da to otkačiš. Pritiska dugme. Mašem mu da sedne do mene na krevet jer sam toliko napet da ga moram držati za ruku iako nosi kožne rukavice, a on mi to dopušta. Crnilo ekrana prerasta u nasumične snimke Bobija. Bobi na Bulevaru Monparnas. Bobi u Kupoli. Bobi hoda Šanzelizeom. Bobi hvata beleške dok čeka da počne revija Vivijen Vestvud u ogromnoj sali u podrumu Luvra. Bobi prelazi Ulicu Rivoli. Bobi prelazi Kej Selesten. Skreće u Ulicu gradske većnice. Ulazi u metro-stanicu Pon Mari. U metrou je, drži se za

376 BR E T IS TO N EL IS gornju šipku dok metro polako ulazi u stanicu Siji-Morlan. Bobi čita Figuro u avionu „Er entera“ od Pariza do Marselja. Bobi iznajmljuje automobil na aerodromu Provansa. – Šta je ovo? Zlatni trenuci? – pitam, nešto opušteniji. – Pst. Samo gledaj – kaže reditelj. – Bobi ne zna da mi ovo pokazuješ – ponavljam. – Je li tako? Bobi se iskrcava iz aviona koji je upravo sleteo na Burze. Bobi prelazi preko Trga Voajaž i ulazi u restoran Benoa. Bobi u tunelu na Trgu Alma, blizu istočne strane, čuči pored betonske razdvojnice između kolovoznih traka. Najednom scena za koju se ne sećam da je snimljena. Kafe Flor. U kadru sam samo ja, preplanuo, u belom, zalizane kose, i pogledom tražim konobaricu. – Ovaj kapućino je grozan, čoveče – mrmljam. – Gde je pena? – Nad glavom mi se vidi pecaljka. Glas – Bobijev – kaže: – Nismo došli na kapućino, Viktore. – Možda ti nisi, maco, ali ja hoću penu. Snimak grupice osnovki koje pevaju dok hodaju Ulicom Sent Onore. Zatim šum. A onda krupni plan: avionske karte za Tel Aviv. Bobi je ispred Džungle, kluba u Berlinu, i neku devojku naziva droljom. Iza njega bleji čuveni američki ragbista. Bobi ispred sinagoge u Istanbulu. Bobi s kapicom. Bobi se moli na hebrejskom. Bobi u ambasadi Saudijske Arabije u Bangkoku. Bobi izlazi iz bungalova u Tripoliju, prolazi pored rashodovane radioantene, oko vrata mu visi skup „nikon“. Za njim ide nekoliko muškaraca s čalmama, koji nose aktovke „samsonajt“. Muzička podloga je ljubavna pesma na arapskom. Bobi ulazi u izubijan „mercedes 450SEL“. Kombi „tojota“ s blindiranim staklima prati „mercedes“ koji ulazi u ogromnu mračnu pustinju. Kamera švenkuje na buldožer koji kopa džinovsku jamu. Opet šum. A onda crni „sitroen“ ide državnim autoputem kroz južnu Normandiju, nedaleko od sela Mal. Ručna kamera se trese dok prati Bobija koji hoda kroz nešto nalik reklami za „Ralf Loren“ – intenzivno zelen pejzaž, sivo oblačno nebo – a Bobi je čudesno dobro doteran: crni vuneni blejzer, crna kašmirska rolka, čizme

Glamurama 377 „Guči“, frizura mu je besprekorna, drži veliku bocu vode „evijan“. Ide nekom stazom. U kadar uskaču dva zlatna retrivera, pozdravljaju Bobija pored nečega što liči na preuređen ambar. On prolazi ispod proscenijuma. Pored kamiona s hranom. Ambar je od krečnjaka i šik izdeljanih balvana. Dok prilazi ulaznim vratima, Bobi se okreće ka kameri, kezi i izgovara nešto što gledalac ne može čuti, a za to vreme pokazuje starinsku hranilicu za ptice koja visi pored ulaznih vrata preuređenog ambara. Bobi kuca na ta vrata. Saginje se da pomazi pse. Psi su fotogenični, opušteni. Najednom oba dižu glave i smesta istrčavaju iz kadra ka osobi iza kamere. Vrata se otvaraju. Figura, uglavnom nejasna u polumračnom ulazu, rukuje se s Bobijem. Figura primećuje kameru i nervozno maše ka njoj. Figura poziva Bobija da uđe. A onda se jasno vidi lice F. Freda Palakona koji proviruje napolje pre no što zatvori vrata. Reditelj se naginje, pušta mi ruku i premotava traku do mesta gde lice F. Freda Palakona izranja iz polumraka preuređenog ambara. Ponovo se F. Fred Palakon rukuje s Bobijem. Ponovo F. Fred Palakon maše ka kameri. Reditelj pritiska dugme za pauzu na video-rekorderu, zamrzava Palakonovo lice u času kad ovaj primeti kameru, te trenutno Palakon pilji u moju sobu u kući u 8. ili 16. arondismanu. – Znam da ovo baš i nije dobra vest – kaže reditelj. Ja sam šćućuren na drugoj strani kreveta, haluciniram, pribijam se uza zid, koprcam se. – Samo razmisli šta to znači – kaže. – Izračunaj. Počinjem da plačem. – Umreću, umreću, oni će me ubiti… – Viktore… – Ne, ne, ne – gunđam i bacam se po krevetu. – Bilo kako bilo – kaže reditelj dok vadi kasetu iz video-rekordera – ovo nije fantazija. Ležim na krevetu, konačno nepomičan, s rukama na licu. – Nego šta je? – bezumno stenjem. – Kazna? – Ne. – Pre no što ode, reditelj kaže: – Uputstvo.

378 BR E T IS TO N EL IS 13 Sat vremena kasnije maglovito sam svestan toga da perem zube pod tušem. Gotovo se i ne brišem – peškir mi stalno ispada iz ruku. Oblačim se. Otupeo, dok se sam sa sobom kikoćem u mraku svoje sobe, slučajno počinjem da pravim plan. 12 Polako silazim spiralnim stepenicama u dnevnu sobu, strah mi je prikovan za lice, ne prestajem da drhtim. Snimatelj sumorno pijucka razvodnjenu kafu dok se naslanja na veliku kameru „panafleks“ koja zauzima strašno mnogo mesta u predvorju, a reditelj sedi na svojoj stolici, gleda u video-monitor, priprema scenu u kojoj ja ne učestvujem. Ekipa se vrzma naokolo. Neko nekome kaže: – Kao da je bitno. – Mnogo se sleže ramenima i šunja. U sebi se zaričem da će ovo biti moj poslednji susret sa svim tim ljudima. Bentlija čitavog jutra pripremaju za prilog za MTV-jevu emisiju „House of Style – Dubai!“, trenutno je pred ogledalom u uglu dnevne sobe, gde mu frizerka fenom suši kosu, a Bentli se dere i objašnjava novinarki: – Ovo je stil klasičnog bistroa u suštinski modernoj kuhinji. – Novinarku zanimaju pirsinzi za očnu jabučicu, koja zemlja ima najseksepilnije vojnike, a onda: – Uh, mogu da uzmem perecu? – Ja prstom pokušavam da zaustavim suzu. Srce me boli, kao da će svakog časa pući. Uspevam da ovlaš mahnem Bentliju. Novinarka nešto šapuće Bentliju dok blene u mene, Bentli mrmlja: – Već jesam – i onda oboje histerično vrište i bacaju kosku. Džejmi leži na kauču, preko očiju joj je ružičasta kozmetička maska, oporavlja se od abortusa koji je obavila juče po podne i od mamurluka posle sinoćnog otvaranja „Planet Holivuda“, mrzovoljno priča preko mobilnog. Knjiga – astrološke prognoze za Vodolije – leži joj na grudima, a Džejmi izgleda kao da ju je neko ispustio, podigao i položio na kauč. Pritiska cvet na lice, prsti su joj umrljani novinskim mastilom. Dok prolazim, umorno diže

Glamurama 379 ruku i ustima opisuje Psst, zove moj menadžer, a neko s ručnom kamerom spušta se u dubok čučanj i hvata Džejmino bezizražajno lice super-osmicom. Bobi sedi za kompjuterom u farmerkama „Helmut Lang“, smeđoj jakni „Helmut Lang“ i patina-zelenom džemperu „Kom de garson“. Na kompjuterskom monitoru stoje reči RUB PROPASTI i automatski pomišljam: Koje Rub? i Nikad nisam čuo za taj bend, a Bobi, u jednom od svojih „slabo trpeljivih“ raspoloženja, pita me: – Kuda ćeš? – Da se vidim s Kloi – kažem i mimo njega ukočeno odlazim u kuhinju. Nagonim se da pogledam u frižider, upinjem se da budem ležeran, a trenutak je vrlo težak. Napolju seva munja, a onda se, na znak, čuje i grom. Bobi razmišlja o onome što sam upravo rekao. – Pokušavaš da je spaseš? – mozga. – Ili pokušavaš sebe da spaseš? – Zastaje. – To zaista nije rešenje – kaže, a onda, manje ljubazno: – Zar ne? – Samo hoću da se uverim da je s njom sve u redu. – Mislim da je to iz drugog filma – kaže Bobi. – I mislim da si u konfuziji. – I to ti je frka? – pitam vraćajući se u dnevnu sobu. – Ne – kaže – nego samo mislim da ćeš uraditi i još nešto. – Sleže ramenima. – Najobičnija… dilema. – Da li zaista moram tebi da polažem račune kako bih se video s bivšom devojkom? – pitam. – Jebo te, sve je laća… – Hej, ne obraćaj mi se tako. – Mršti se. – …za kapiranje. Bobi, idem da se vidim s Kloi. Ćaos. Izraz Bobijevog lica blago se menja, ispunjava se dosadom, gotovo poverenjem. – Ne ponašaj se kao uvredena veličina – najzad kaže i prostreljuje me pogledom upozorenja. – Ne ide ti to. Čini mi se da nikad neću izaći iz te kuće. Sebi u bradu kažem: Ovo je samo još jedna scena, samo još jedna faza, kao da je to stih iz neke pesme koja mi nešto znači. – Misliš da lažem? – pitam. – Ne, ne – kaže Bobi. – Samo da u tvojoj istini postoji rupa. – Sta onda hoćeš da čuješ od mene? – izazivam ga. Razmišlja o tome, a onda se prosto vraća monitoru. – Mislim da sam rešio da slušam nešto drugo. – Šta to znači? – pitam. – Da ti prevedem? – mrmlja. – Otrezni se. Čitaj bukvar. – Samo pokušavam da vodim takozvani normalan razgovor – kažem. – Mislim da ti to i ne polazi za rukom – kaže on.

380 BR E T IS TO N EL IS – Neće me obeshrabriti tvoj negativan stav – kažem kroz stegnute zube. – Vidimo se, burazeru. Reditelj baca pogled na mene i klima glavom. – Dobro, trebaju nam spontane izjave – kaže novinarka iz „House of Styles“. Prolazim pored Bentlija dok on pokazuje gomilu filmskih časopisa iz šezdesetih, foto-album u kome su raskomadane lutke, novu tetovažu u obliku demona koju je stavio na biceps. – Nedostajaćeš nam – kaže mi Bentli i trepće. Napolju pada slaba kiša. Bradat čovek zabrinuto šeta psa. Jedna devojka nosi buket suncokreta. Ponovo pucam, suze mi liju niz lice. Zaustavljam taksi. U taksiju pokušavam da ne vrisnem. Načas me hvata dvoumica, ali za to krivim kišu, a onda taksisti kažem: – Američka ambasada. 11 Dovoljno sam miran da minimiziram plakanje, da zauzdam prekomerno disanje. Ali sam takođe i na tolikoj količini ksanaksa da su naredni događaji totalna magla, a jedino što vadi tu scenu iz potpunog crnila jeste panika srednje jačine koja me još trese i ima funkciju slabašnog svetla. Samo pretpostavljam da smo na Aveniji Gabrijel kada se taksi zaustavi ispred nečega za šta samo pretpostavljam da je američka ambasada. Dajem taksisti sve preostale novčanice iz džepa – 250, možda 300 franaka. Nije me briga, kažem sebi dok se teturam iz taksija. Maglovito sam svestan toga da se penjem stepenicama pored stražarnice i ulazim u zgradu. Iskosa se obazirem na policajce, na mitraljez, na bezbednosnu kameru, na stražara koji pokazuje tek blagu i učtivu sumnjičavost kad, uz spokojan smešak, prođem pored njega. U predvorju mi bez problema dopuštaju da prođem kroz detektor metala. Dopuštaju mi da priđem šalteru od pleksiglasa. Ženi s druge strane šaltera od pleksiglasa kažem da moram da porazgovaram sa službenim licem. – An ofisijal…? Ona me na engleskom pita imam li i sa kim zakazan sastanak. – Ne – kažem. Pita me kako se zovem. Kažem joj: – Viktor Džonson. Pita me šta je posredi.

Glamurama 381 Kažem joj: – Bomba. – Kažem joj: – Posredi je bomba. Diže telefonsku slušalicu, govori u nju nešto što ne čujem. Nastavlja da mi objašnjava nešto, ali sam suviše otupeo da bih razumeo. Najednom mi u vidno polje ulaze dva policajca s mitraljezima, čuvaju me, ne izgovaraju ni reč, stoje mirno, čekaju. Mladić, naizgled poznat i ni po čemu osoben, pomalo Evropljanin, pomalo neevropljanin, u sivom odelu „Prada“ sa šik zelenom kravatom, brzo stiže hodnikom do mene. Mladić pita: – Kako mogu da vam pomognem, gospodine Džonsone? – Moramo da popričamo negde drugde – kažem. – Šta je posredi? – oprezno pita. – Znam ljude koji su podmetnuli bombu u Ric – kažem. – Znam gde žive. Znam kako se zovu. Znam ko su. Službenik samo pilji u mene, ne znajući kako da reaguje. – Znate? – Da – uzvišeno kažem. – Znam. – I? – kaže on i čeka. – Digli su u vazduh Institut za političke studije – kažem. – Takođe su odgovorni za razaranje kafea Flor. – Pucam i kažem mu: – Odgovorni su i za bombu koja je prošle nedelje eksplodirala u metrou. – Samopouzdanje se ruši i počinjem da plačem. Službenik to prima ne trepnuvši. Donosi odluku. – Molim vas, sačekajte ovde – kaže mi. Naginje se i na francuskom kaže nešto dvojici stražara, koji na tu naredbu klimaju glavom i malo se opuštaju, iako se primiču korak-dva bliže. – Ne – kažem. – Ne želim da čekam ovde. – Molim vas, dozvolite mi da pozovem nekog iz obezbeđenja da popriča s vama – učtivo kaže službenik. – Molim vas, pustite me da pođem s vama – kažem. – Možda su me pratili… – Samo se smirite, gospodine Vorde… odmah se vraćam – kaže i odlazi. Dvojici stražara pridružuje se treći, ja sam usred trougla, opkoljen, a onda mi u stomaku eksplodira nešto crno. – Hej – kažem – kako znate da se prezivam Vord? – A onda počinjem da vičem: – Kako znate moje prezime? Nisam vam kazao to prezime. Kako znate da se prezivam Vord? Ali on je samo silueta u hodniku, a onda nestaje čak i njegova senka. Stražari prilaze još bliže, ja teatralno uzdišem ne bih li im dočarao koliko sam potresen, strah se potpuno otima kontroli, smrad govana me davi, gestikuliram ali to njima ništa ne znači, na njihovim bezosećajnim licima nema

382 BR E T IS TO N EL IS reakcije, ničega. Pokreti, ljudi, zvuči pikiraju na mene, nove siluete klize hodnikom prema meni. Još dva stražara, mladi službenik, još jedna figura. Dišem sve glasnije kako se senke primiču, kako napreduju ka meni, rukama brišem lice, bacam pogled kroz šalter od pleksiglasa, ali žena više nije tamo, a onda čujem glas. – Gospodine Vorde? – pita taj glas. Polako, bez reči, okrećem se. Preda mnom stoji F. Fred Palakon, u dramatičnom pozadinskom osvetljenju s kraja hodnika. Pokušavam da pobegnem. *** 10 Soba za ispitivanje. Ledeno je. Na plafonu je ventilator, a konfete su posvuda – zalepljene na zidove, pod, stolice na kojima sedimo, zgomilane na stolu za kojim sede Palakon, Dejvid Krater, Loren Delta, Rasel i Japanac iz stana na Aveniji Verdje. – Nikad nisi hteo da nađem Džejmi Filds – kažem, pošto ne mogu da se obuzdam. – Ona nikad nije bila bitna, Palakone. Palakon uzdiše. – Gospodine Vorde, i dalje stoji činjenica… – Palakone – upozoravam ga, a srce mi lupa. – Kunem se bogom, ako mi ne kažeš o čemu se radi, neću izustiti više nijednu jebenu reč. – Gospodine Vorde, molim vas… – Ne, Palakone… jebi se. – Ustajem i šutiram stolicu. – Gospodine Vorde, molim vas, sedite. – Tek kad mi kažeš šta se koji kurac dešava, Palakone. – Ovde smo da vam pomognemo, gospodine Vorde – ljubazno kaže Palakon. – O, jebo te, dosta više – praskam. – Samo mi reci koji se kurac dešava. Gospode bože, pa zar imate kancelarije u ambasadi, pizda li vam materina? Šta… svi zajedno ručavate? Palakon baca pogled na Kratera, pa na Deltu, pa na Japanca, koji se nervozno mršti i Palakonu snebivljivo klima glavom. Smireno, promišljeno, Palakon kaže: – Pa, Viktore, šta želite da znate? – Za koga radiš? – pitam.

Glamurama 383 Palakon razmišlja o tome, ne zna šta bi. – Jao, bre, Palakone. Obazirem se na inspektora iz Interpola, koji je naizgled tu u funkciji nameštaja i uopšte ne obraća pažnju na događaje. Ali te jagodice, ta vilica… video sam ga ranije i pokušavam da se setim. – Samo tražim najbolji način da objasnim… – Zajebi najbolji način – vičem. – Samo gukni, u pizdu materinu. Za koga radiš? – Ja poslujem nezavisno, gospodine Vorde… Prekidam ga. – Neću više ništa reći dok mi ne kažeš za koga radiš. Duga pauza, tokom koje Delta teško uzdiše, a onda klima glavom Palakonu. – Za koga, bre, radiš, jebo te? – pitam. – Pošto Džejmi Filds nema nikakve veze s ovim, zar ne? – Ne… baš. – Palakon krivi glavu. – Đavo da te nosi, Palakone. Pun mi je kurac tvojih sranja – vrištim. – Gospodine Vorde… – Ubili su Tami Devol – vrištim. – Te pizde su je silovale i preklale. Po naređenju Bobija Hjuza. Svi me s druge strane stola gledaju belo kao da sam skrenuo ili da ne razumeju šta pričam. – Gospodine Vorde… – počinje Palakon, a strpljenja mu ponestaje. – Jebi se, Palakone! – vrištim. – Za koga radiš, pizda ti materina? – Nadnosim se nad sto, hvatam ga za ivice, piljim Palakonu u oči. – Reci za koga radiš, jebem li ti sve po spisku – vrištim iz sveg glasa, a lice mi je izobličeno u grimasu. Palakon udiše i ledeno zuri u mene. Kaže samo: – Radim za vašeg oca. Zastaje, skreće pogled, uzdiše, pa vraća pogled na mene. – Radim za vašeg oca, gospodine Vorde. To je izgovoreno toliko službeno, toliko ravnodušno da postojanje te izjave otvara vrata kroz koja biste videli mene kako brzo padam na zaleđenu ulicu, a ukoliko me niko ne uhvati, tresnuću o asfalt. Izjava implicira da je istina jednaka haosu i da je ovo nazadovanje. Telesni osećaj tera me da ignorišem sve u toj prostoriji – da se okrenem od Rasela koji provlači ruku kroz kosu, da se okrenem od Japanca koji pali novu cigaretu, da se okrenem od muve koja mi zuji oko glave. Ti ljudi su zločinci, sto za kojim sede najednom izgleda mnogo veći, prave planove, pišu podsetnike, oblikuju motive, zacrtavaju putovanja. Nešto nevidljivo formira se u ledenom vazduhu sobe za

384 BR E T IS TO N EL IS ispitivanje i ustremilo se ka meni, kotrlja se napred. Međutim, sve se prekida zbog toga što mi je inspektor iz Interpola poznat, prisećam se jedne ranije scene, nešto se pojavljuje i raspršuje nedoumicu. – Kako to misliš? – tiho pitam. – Unajmljen sam za vašeg oca – kaže Palakon. – On se meni obratio. Polako se odmičem od stola, ruka mi je na ustima, sedam na stolicu koju sam šutnuo. – Gospodine Vorde – počinje Japanac uz jak strani izgovor. – Vaš otac vrlo uskoro odlazi iz Senata SAD. Je li to tačno? Belo ga gledam. – Ja… to ne znam. Japanac nastavlja. – Vaš otac će se kandidovati za… – Čekajte – prekidam ga. – Kakve to sad veze ima? – Viktore – počinje Palakon – vaš otac… Japanac ga prekida. – Gospodine Palakone, molim vas. Mogu li ja? Palakon nesigurno klima glavom. – Nismo se zvanično upoznali – kaže Japanac. – Ko ste vi? – pitam. Okleva. – I iz razloga naše obostrane lične bezbednosti, gospodine Džonsone, to i nećemo učiniti. – O, jebo te – mrmljam stežući zube. – O, jebo te, o, jebo te… – Gospodine Vorde – počinje Krater – kad nam se vaš otac obratio, brinule su ga izvesne vaše… dakle, sklonosti prema… – On pokušava da kaže, Viktore – prekida ga Palakon – da vi baš i niste nepoznata promenljiva. – Ja nisam šta? – pitam. – U izvesnim krugovima, u izvesnim medijskim krugovima, ljudi znaju ko ste. – Ovog puta Delta. – Vi ste meta. Palakon i Krater ovlaš klimaju glavom. – Vaš otac je za određene aspekte vašeg života smatrao da nepovoljno utiču na – Delta pauzira – stvaranje… izvesnih mogućnosti. – Čujte, Viktore – nervozno kaže Krater. – Vaš tata u suštini hoće da odete na odmor. – Zašto to hoće? – polako pitam, vrlo stegnutim glasom. – Smatrao je da neki vaši… recimo, ispadi… – Palakonu je teško da dovrši rečenicu. Gleda u dosije na stolu, a soba kao da se smanjuje. – Da su, dakle, bili smetnja. – Palakon zastaje. – Da su bili… nepotrebni. Otvarala se mogućnost za loš publicitet – taktično dodaje. – Postojala je briga da neće sve doći na svoje mesto – kaže Japanac.

Glamurama 385 – Postojala je briga da u Nju Hempširu neće sve ići kako treba otkako ste vi… – Zasad ne moramo u to da ulazimo – prekida ga Palakon. – Da, naravno – kaže Japanac. – Potpuno si u pravu. – Viktore, vaš otac nije hteo da vam se desi išta loše – kaže Palakon. – Prosto je hteo da se, elem, malo odmorite od svega. Hteo je da se… zaokupite. Nije hteo da ostanete u SAD. – Palakon zastaje. – Zato se obratio nama. Raspravljalo se o raznim stvarima. Postignuti su dogovori. Tišina, šuplja i opaka. Samo piljim u njih, nesposoban da sve to pojmim zbog određenih detalja koje moj um ne može da prihvati, a taj nedostatak prihvatanja se širi: gledam u sve to kao kroz prozor, prozor se zatarabljuje, noć je, niko nije rekao niti će reći ko su oni zapravo. We'll slide down the surface of things. Najvažnije je ono što ne znaš. Soba se naginje, pa se ispravlja. Napolju – grom. Prešao si granicu nelagode. Teraš sebe da ih pogledaš. Sprečavaš sebe da padneš u ponor. Upinješ se da ti ne bude svejedno. Ali ti je svejedno. Čak i da želiš suprotno, ne može da ti ne bude. A sada, u ovoj sobi, uviđaš da i oni to znaju. Konfuzija i beznadežnost neće nužno motivisati čoveka. To je davno rekao neko iz kancelarije mog prvog medijskog agenta. Tek mi se sad to vraća. Tek mi sad to nešto znači. – Zašto si upotrebio Džejmi Filds kao izgovor? – čujem svoj glas. – Pozabavili smo se vašom prošlošću – kaže Palakon. – Obavljeni su razgovori. Obavljene su diskusije. Napravljeni su odabiri. – Nismo, međutim, znali za povezanost Džejmi Filds i Bobija Hjuza – kaže Delta češući jamicu na bradi. – To je bila greška – kilavo priznaje Palakon. – Pretpostavili smo da ona u Evropi snima film – kaže Delta. – Ništa drugo. – Jao, ljudi, lažete – stenjem. – Masno lažete, pizda vam materina. Znali ste mnogo više. Gospode bože. – Gospodine Vorde… – počinje Palakon. – Tražio si da ponesem onaj šešir i dam ga Džejmi Filds. – Da – kaže Palakon. – To je istina. Ali tada ipak još nismo znali da je povezana s Bobijem Hjuzom. Čak smo i za samo postojanje Bobija Hjuza saznali… tek prekasno. – Dakle, Bobi Hjuz zna ko ste vi? – pitam jer mi sine sećanje na videotraku koju mi je pokazao reditelj.

386 BR E T IS TO N EL IS – Da – kaže Palakon. – Ne lično. Ali smo prilično sigurni da zna za nas. – Znaju li da ste me vi poslali? Da sam zbog vas ovde? – pitam, pokušavajući da pohvatam konce. – Izgleda da znaju – kaže Palakon. – Ne bismo rekli da mu je Džejmi Filds to kazala. – Kako su saznali? – Moglo se to desiti još prilikom vašeg i mog prvog susreta – kaže Palakon. – Nismo sigurni. – A šta žele? Palakon udiše. – Žele naš neuspeh – kaže Palakon. – Očigledno daju sve od sebe kako bi se to desilo. – Neuspeh u čemu? – pitam. – Ko su om? – pitam. – Pa, nemoguće je odgovoriti na pitanje ko su tačno oni – kaže Palakon. – Postoje mnogi odgovori. Međutim, očito su rešili da vas… vaše prisustvo… upotrebe u svoju korist. – Gospodine Vorde – kaže Delta – saznali smo, nažalost prekasno, da je Džejmi Filds povezana s frakcijom koja oponira frakciji Bobija Hjuza. Čim smo to saznali, raspravljali smo na koji način to može uticati na ishod situacije, vaše situacije. Zaključili smo da nijedan problem koji izranja iz te povezanosti – a koji se odnosi na vašu bezbednost – nije akutan. Da ste se našli i u kakvoj opasnosti, mi bismo se umešali i sklonili vas. Govori Krater. – Džejmi Filds, u tom trenutku, nije imala direktnog kontakta s Bobijem Hjuzom. U takvim okolnostima vas smo smatrali bezbednim. – Džejmi Filds radi za kontraobaveštajnu organizaciju koja se ubacila u organizaciju gospodina Hjuza – kaže Palakon. – U vreme kada ste vi poslati, nismo imali pojma o tome. Tačnu situaciju nismo znali sve dok niste nestali iz Londona. – Zastaje. – A tada je bilo prekasno. – Ali oni se odavno znaju – mrmljam. – Džejmi mi je rekla da je upoznala Bobija pre nekoliko godina, da se druže ko zna otkad. – Upoznali su se, to je potvrđeno – priznaje Palakon, klima glavom. – Ali Bobi Hjuz upoznaje mnoge ljude. Nisu svi skloni tome da rade za njega. Nisu svi regrutovani. Pauza. – Šta je sa šeširom za koji si mi rekao da ga ponesem? – pitam. Palakon uzdiše. – Šešir za koji sam vam rekao da ga ponesete bio je namenjen grupi za koju radi Džejmi Filds. – Duga pauza nagoveštava da je to odgovor. – Znači… Džejmi Filds ne radi za Bobija Hjuza? – pitam.

Glamurama 387 – Ne, ne radi, gospodine Vorde – kaže Palakon. – Džejmi Filds radi za vladu SAD. – Šta je bilo… u šeširu? – nesigurno pitam. Na sve strane: teški uzdisaji, poneko štrecanje, meškoljenje. Palakon baca pogled na Kratera, koji rezignirano klima glavom. Ja sam na ivici toga da se setim gde sam video inspektora iz Interpola, ali mi Rasel kvari koncentraciju time što pali cigaretu. Nije mi laknulo što sam čuo da Džejmi ne radi za Bobija jer ne verujem u to. – U šavovima šešira – kaže Palakon – nalazio se prototip nove vrste plastičnog eksploziva. Prožima me totalna hladnoća, jeza mi se u ogromnom talasu širi telom, vene mi se smrzavaju i počinju da bride. Koprcam se u stolici, ne drži me mesto. – Nismo znali može li se taj eksploziv detektovati – kaže Palakon. – Trebao nam je nosač. Trebao nam je neko u koga niko neće posumnjati. Neko ko bi taj uzorak mogao da prenese u Evropu. – Ali čim ste se ukrcali na KE2, Viktore, očigledno ste primećeni – kaže Krater. – Nešto je procurilo. Nismo sigurni kako. – Nije mi… baš jasno šta pričate – uspevam da izustim. – Pristao sam da vas, po nalogu vašeg oca, izvedem iz zemlje i to sam i učinio – kaže Palakon. – Pristao sam i na još nešto. – Zastaje. – Dugovao sam… uslugu. Drugom klijentu. – Još jedna pauza. – Pristao sam da tom drugom klijentu dostavim prototip remforma. Ali vaš odlazak u Evropu i dostavljanje eksploziva nisu bili povezani. Vaš otac nije znao ništa o tome. Greška je moja i preuzimam punu odgovornost. Međutim, nije bilo vremena, moralo se raditi brzo, pa sam nosača morao smesta da nađem. Vi ste bili na raspolaganju. – Šta je tačno remform? – pitam. – Plastični eksploziv koji se ne može detektovati praktično nikakvim metodom – kaže Palakon. – Detektori metala, rendgenski uređaji, detektori eksploziva, detektori isparenja, obeležavanje, dresirani psi, ništa ne pomaže. – Palakon sleže ramenima. – Vrlo je delotvoran. – Remform je naručio… ko? – pitam. – Nije važno. To ne morate da znate, Viktore, ali ga ni u kom slučaju nije naručio Bobi Hjuz. U stvari, upravo suprotno. Pao je u pogrešne ruke. – Palakon zastaje uz vrlo ozbiljan izraz lica. – Mislio sam da ćete biti zaštićeni. Niste bili. Žao mi je. Remform je, što sada shvatamo, ukraden tokom vašeg putovanja brodom. A mi nismo… u to vam se kunem, Viktore… shvatali situaciju dok se s vama nismo videli prošle nedelje u hotelu.

388 BR E T IS TO N EL IS – Nismo znali ništa od toga dok Palakon nije s vama stupio u vezu prošle nedelje – potvrđuje Delta. – Nisam znao gde je remform dok mi vi niste rekli – kaže Palakon. – Ljudi, zašto ne kažete Džejmi šta se dešava? – pitam. – To bi bilo izuzetno opasno po nju – kaže Palakon. – Ako pokušamo da ostvarimo bilo kakav oblik kontakta i ako nju otkriju, neverovatna količina vremena i truda otići će u vetar. Taj rizik ne možemo da prihvatimo. – Da li moj otac zna za sve ovo? – pitam. – Ne. Ne mogu da sklopim rečenicu. – Neosporno je da je Bobi Hjuz u posedu remforma i da očigledno planira njegovu proizvodnju i upotrebu – kaže Palakon. – To nije trebalo da se desi. To nipošto nije trebalo da se desi. – Ali… – počinjem. – Da? Prisutni čekaju. – Ali ti znaš Bobija Hjuza – kažem. – Pardon? – pita Palakon. – Znam za njega. – Ne, Palakone – kažem. – Znaš ga lično. – Gospodine Vorde, o čemu pričate? – Palakone – vičem. – Video sam te na snimku kako se rukuješ s Bobijem Hjuzom, pizda li ti materina govnarska. Video sam kako se rukuješ s tim đubretom. Ne pričaj mi da ga ne znaš. Palakon se trza. – Gospodine Vorde, nisam siguran da znam o čemu govorite. Ali s Bobijem Hjuzom nikad se nisam lično sreo. – Lažeš, lažeš, bog te jebo – vičem. – Zašto lažeš, Palakone? Video sam kasetu. Rukovali ste se. – Ponovo ustajem, grabim ka njemu. Palakon namrgođeno guta knedlu, a onda pokušava sa: – Gospodine Vorde, kao što dobro znate, oni su vrlo vesti u menjanju fotografija i videosnimaka. – Staje, počinje iz početka. – To što ste videli verovatno je bio samo filmski odlomak. Specijalni efekat. Samo komad digitalno izmenjene filmske trake. Ne znam zašto su vam to pokazali. Ali nikad nisam sreo Bobija Hjuza… – Bla-bla-bla – vrištim. – Dokle ćeš, bre, srati? Drugom ti to. – Kroz mene teče toliko adrenalina da se mahnito tresem. – Gospodine Vorde, mislim da su i vama uradili nešto slično – doda je Palakon. – Znači, hoćeš da kažeš da više ne možemo verovati ničemu što se prikazuje? – pitam. – Da je sve izmenjeno? Da je sve laž? Da će svi u ovo poverovati?

Glamurama 389 – To je činjenica – kaže Palakon. – A šta je onda istina? – urlam. – Ništa, Viktore – kaže Palakon. – Postoje različite istine. – Šta se onda dešava s nama? – Menjamo se. – Sleže ramenima. – Prilagođavamo se. – Kako? Nabolje? Nagore? – Nisam siguran da se ti termini i dalje mogu primenjivati. – Zašto? – vičem. – Zašto ne mogu? – Pošto više niko ne mari za „nabolje“. Niko ne mari za „nagore“ – kaže Palakon. – Više ne. Sada je drugačije. Neko se nakašljava dok meni suze teku niz lice. – Gospodine Vorde, molim vas, neizmerno ste nam pomogli – kaže Krater. – Kako? – jecam. – Na osnovu onog odštampanog dokumenta koji ste dali Palakonu, verujemo da će Bobi Hjuz upotrebiti remform ove nedelje – objašnjava Krater. – A to podmetanje bombe sada možemo da sprečimo. Mrmljam nešto, gledam u stranu. – Mislimo da je to povezano s podmetanjem bombe planiranim za petak – službeno kaže Palakon. – Datum je 15. novembar. Mislimo da je „1985“ štamparska greška. Mislimo da 8 treba da bude 0. – Zašto? – Mislimo da je 1985 zapravo 1905 – kaže Krater. – To jest, 19.05 na časovniku. – Je li? – mrmljam? – Pa? – Jedan avion kompanije TWA poleće sa „Šarla de Gola“ sad u petak, 15. novembra, u 19.05 – kaže Palakon. – Pa šta? – pitam. – Zar nema i drugih aviona koji poleću tog datuma i približno u to vreme? – Broj leta je 511 – kaže Palakon. 9 Rečeno mi je da ostanem miran. Rečeno mi je da će mi se javiti sutra. Rečeno mi je da se vratim u kuću u 8. ili 16. arondismanu i pravim se da se ništa nije desilo.

390 BR E T IS TO N EL IS Rečeno mi je da, na kraju, mogu da uđem u program za zaštitu svedoka. (To mi je rečeno pošto sam se, histerično ridajući, srušio na pod.) Rečeno mi je još jednom da ostanem miran. Praktično spreman da u sve poverujem, shvatam da je inspektor iz Interpola glumac koji je igrao službenika obezbeđenja na KE2. Rečeno mi je: – Bićemo u kontaktu, gospodine Vorde. Rečeno mi je: – Motrićemo na vas. – Znam – bezizražajno kažem. Pošto nemam više ksanaksa i počinje kiša, odlazim u hotel Kost, gde čekam u kafeu praveći se da sam zamišljen, pijući čaj, pušeći „kamel lajts“ iz pakle koju je neko ostavio na stolu do mog, a onda Kloi ulazi s čuvenom balerinom, dobro poznatim bivšim džankijem koji se upravo vratio s lečenja i Ejfeksom Tvinom, i svi počinju prijatno da ćaskaju s Grifinom Danom, koji stoji kod recepcije. Tada svi osim Kloi odlaze, ja u transu prilazim dok ona proverava poruke, grabim je, uplašeno je grlim dok se obazirem po tihom predvorju, ljubim je u usta, ponovo ulazim u njen život, oboje plačemo. Recepcioner gleda na drugu stranu. Počinjem da se opuštam, ali je iza Kloi u predvorje ušla filmska ekipa, kamera počinje da nas obilazi, naređuje nam se da „to“ ponovimo. Neko viče: – Akcija. – Neko viče: – Seci. – Prestajem da plačem, sve ponavljamo. 8 Popodne, napolju srebrnasti oblaci klize kroz kišu dok kišica sipi po čeličnosivom Parizu. Danas su bile dve revije – jedna u Konsjeržeriji, druga u vrtu Rodenovog muzeja – a njoj je plaćeno iks miliona franaka, dežurnih protivnika kao pleve, piste su delovale duže, paparaci su bili i manje i više opsednuti, devojke su na sebi imale kosti, ptičje lobanje, ljudske zube, krvave bluze, držale su fluorescentne pištolje na vodu, interesovanje je bilo ogromno, interesovanje je bilo na nuli, događaj je bio sušta senzacija, događaj je bio totalno trivijalan. U sobu nam je donet bokal kafe koju ona ne pije, boca crnog vina od koga je popila samo pola čaše, pakla cigareta koje više ne puši. Prolazi jedan sat, pa još jedan. Apartman ispunjava cveće koje šalju razni kreatori, cveće dovoljno upadljivih boja i oblika da se s lakoćom možemo usredsrediti na njih kad ćutimo. Spolja na simsu čuči golub i guguće. U prvo vreme jedno drugom govorimo: – Zar je bitno? – i improvizujemo kao da imamo tajne koje ne

Glamurama 391 želimo da otkrijemo, ali ipak moramo da se držimo scenarija, ja joj ližem cupi i dovodim je do višestrukih orgazama, nameštamo se tako da sam ja na boku, polako je tucam u usta, sa svakim pokretom izvijam leđa, ruke su joj na mom dupetu, ne opuštam se sve dok ne svršim dvaput, lice pritiskam uz njenu vaginu, kasnije ona plače, ne može da mi veruje, sve je nemoguće, ja hodam po sobi u potrazi za novom kutijom papirnih maramica, ona stalno ustaje i umiva se, ponovo pokušavamo da se krešemo. Glava joj je na jastuku. – Reci mi – kaže. – Možda – kaže. – To nije izvan tvojih moći – kaže. Gledamo MTV bez tona, kaže mi da moram da se obrijem, ja njoj kažem da hoću da pustim bradu i, uz usiljen osmeh, da mi treba maska, ona misli da sam ozbiljan, a kad kaže: – Ne, nemoj – nešto među nama zaceli, u meni se budi nada, mogu da zamislim budućnost. Pokušavam da zaspim, ali me stalno budi sećanje na to kako sam stigao ovamo, te se na kraju nameštam uz Kloi i pokušavam da joj uhvatim lice rukama. – Mislio sam da će se sve rešiti ako… odem – kažem joj. – Nisam znao… kuda bih, kapiraš, maco? Nesrećno se smeši. – Morao sam da skontam šta mi je važno – šapućem. – Morao sam da razbistrim glavu. – Jer? Uzdah. – Jer tamo kuda sam išao… – Zastajem, grlo mi se steže. – Da? – šapuće. – Jer tamo kuda si išao… – podstiče me. Udišem, a onda popuštam. – Nije bilo nikoga – šapućem. – Morao si da razbistriš glavu? – Da. – Pa si došao u Pariz? – Da. – Viktore, u Njujorku postoje parkovi – kaže. – Mogao si da odeš u biblioteku. Mogao si da se prošetaš. – Nehajno obelodanjuje više nego što je htela. Ja se malo rasanjujem. – Pre nego što sam otišao, imao sam utisak da ti i Bakster… – Ne – prekida me. Ali ne kaže ništa više. – Možda me lažeš, zar ne? – kažem drhtavo. – Što bih se gnjavila time? – Pruža ruku ka noćnom stočiću i uzima primerak scenarija. – Ali nema veze – kažem. – Nema veze. – Viktore – uzdiše.

392 BR E T IS TO N EL IS – Mnogo se bojim za tebe, Kloi. – Zašto? – Mislio sam da se opet drogiraš – kažem. – Učinilo mi se da sam u tvom kupatilu u Njujorku video nešto… a onda sam video onog Tristana… dilera?… u tvom haustoru i… bože mili… pukao sam kao zvečka. – Viktore… – Ne, stvarno, onog jutra, maco, posle otvaranja… – Samo te noći, Viktore – kaže i mazi me po obrazu. – Ozbiljno. – Maco, odlepio sam… – Ne, ne, psst – kaže. – Samo sam za vikend uzela malo gudre. Kupila sam je. Nisam uzela sve. Ostatak sam bacila. – Ostavi to… molim te, maco – kažem joj pokazujući na scenario koji drži u drugoj ruci. Kasnije. – Bilo je strašno mnogo relativno prostih stvari koje nisi mogao da uradiš, Viktore – kaže. – Uvek mi se činilo da se zavitlavaš sa mnom. Čak i kad sam, kao, znala da se ne zavitlavaš. Ali sam se tako osećala. Uvek sam se osećala kao gošća u tvom životu. Kao neko sa spiska. – O, maco… – Bio si tako dobar prema meni, Viktore, kad smo se upoznali – kaže. – A onda si se promenio. – Pauzira. – Pored tebe sam se osećala kao govno. Plačem, lice sam zabio u jastuk, a kad dignem glavu, kažem joj: – Ali, maco, sad sam vrlo stabilan. – Ne, sad me strahovito plašiš – kaže. – O čemu pričaš? Totalno si razbijen. – Samo… samo se mnogo bojim – jecam. – Bojim se da te ponovo ne izgubim… i želim da shvatiš da… želim sve da ispravim… Na licu joj se vidi tuga, od koje izgleda kao da se koncentriše na nešto. – Ne možemo nazad – kaže. – Stvarno ne možemo, Viktore. – Ne želim nazad – kažem. – Elegantno odelo – uzdiše. – Napucanost. Kul frizura. Strepnja da ljudi neće misliti da si dovoljno poznat ili dovoljno kul ili dovoljno u formi ili… ili šta bilo. – Uzdiše, predaje se, gleda u plafon. – To nisu znaci mudrosti, Viktore – kaže. – Ovo je loša planeta. – Aha – kažem. – Aha, maco… mislim da sam previše pažnje obraćao na spoljašnjost stvari, zar ne? Znam, maco, znam. – Dešava se. – Sleže ramenima. – Kaješ se zbog standardnih stvari. Ponovo počinjem da plačem. Kloi pita: – Zašto? – Dira me po ruci. Ponovo pita: – Zašto?

Glamurama 393 – Ali ne znam… čime da popunim tu prazninu – kažem grcajući. – Maco… – Zašto me prosto nisi ostavila? – jecam. – Jer sam se zaljubila u tebe – kaže. Žmurim, čujem da okreće stranice, Kloi udiše i izgovara narednu repliku („emotivno i prisno“): – Jer sam još zaljubljena u tebe. Odmičem se, naslepo brišem lice. – Toliko toga želim da ti kažem. – Možeš – kaže. – Saslušaću. Možeš. Oči mi se ponovo pune suzama, ali ovog puta želim da ih ona vidi. – Viktore – kaže. – O, maco. Nemoj da plačeš, rasplakaćeš i mene. – Maco – počinjem. – Stvari nisu… onakve kakve možda misliš da jesu… – Psst, u redu je – kaže. – Nije u redu – kažem. – Uopšte nije u redu, nije. – Viktore, daj… – Ali još ćeš ti mene gledati – izgovaram u jednom dahu pre no što ponovo briznem u plač. Zatvaram oči, ona se meškolji na krevetu, okreće stranice scenarija, svaki čas zastaje, odlučuje da li će nešto reći ili neće, a ja se nakašljavam i, beznadežno punog nosa, kažem: – Nemoj, maco, nemoj, ostavi to. – Kloi uzdiše, čujem kako ispušta scenario na pod, a onda me hvata za lice i ja otvaram oči. – Viktore – kaže. – Šta je? – pitam. – Šta je, maco? – Viktore? – Da? Najzad kaže: – Trudna sam. Problem. Stižemo do opšteg mesta. Preskočili smo jednu fazu. Propustio sam lekciju, vratili smo se unazad, nestali smo u dolini, na mestu gde je večiti januar, gde je vazduh razređen, a ja vadim koka-kolu iz kante leda. Reči „Trudna sam“ delovale su mi grubo, ali na nejasan način. Nasred sam sobe, pritiska me ta informacija i ono što se njome od mene zahteva. Pokušavam da sklopim rečenicu, obećam, ne odlutam. Pita hoćeš li da uđeš? U sebi kažem uvek si uzimao više nego što si davao, Viktore. Pokušavam da odgodim naredni trenutak, ali ona gleda u mene s pažnjom, gotovo nestrpljenjem. – I da, dete je tvoje – kaže. Pošto sam se silno prepao, pitam samo: – Možeš li, kao, sebi to sad da priuštiš? – Govorim iz falseta. – Nisam baš slabo plaćena – kaže mašući po sobi. – Nije da ne mogu da se povučem. To nije problem.

394 BR E T IS TO N EL IS – Šta jeste? – pitam gutajući knedlu. – Problem je gde ćeš ti biti – tiho kaže. – Koju ćeš ulogu preuzeti u ovome. – Kako… znaš da je moje? – pitam. Uzdiše. – Pošto sam od našeg raskida bila – podrugljivo se smeje – samo s tobom. – Kako to misliš? – pitam. – Šta je s Baksterom? – Nikad nisam spavala s Baksterom Pristlijem, Viktore – viče. – Dobro, dobro – kažem. – Pobogu, Viktore – kaže i okreće se na drugu stranu. – Hej, maco, šta je? – Pre četiri nedelje? Sećaš se? Onda kad si navratio? – Šta? – pitam razmišljajući: pre četiri nedelje? – Da? Tišina. – Onda kad si me nazvao iznebuha? – pita. – Bila je nedelja i zvao si me, Viktore. Ja sam se upravo bila vratila iz Kanjon Ranca. Sreli smo se u Džeriju? Sećaš se? Na Sohou? Sedeli smo u separeu pozadi? Pričao si da ćeš se upisati na Univerzitet Njujorka? – Zastaje, gleda me razrogačenih očiju. – Onda smo otišli kod mene… – Skreće pogled. Tiho kaže: – Spavali smo, otišao si, eto. – Ponovo zastaje. – Imao si zakazanu večeru s Vigom Mortensenom, Džudom Loom, jednim od producenata Tanke linije smrti II, u grad je doputovao Šon Mekferson s Džinom i meni se nije išlo, a ti me nisi pozvao… a onda se više nisi javio… Te nedelje sam pročitala da si večerao u Dijablu… možda je to bila kolumna Badija Sigala… i da ste se ti i Dejmijen pomirili, a onda sam srela Edgara Kamerona koji je rekao da je večerao s tobom u Baltazaru i da ste svi zajedno posle otišli u Čitu i… uopšte se više nisi javio i… ma, batali, Viktore, sve je to prošlost, zar ne? Mislim, zar nije? Pre četiri nedelje bio sam na brodu usred okeana. Pre četiri nedelje na tom brodu se iza klozetske šolje u kabini devojke čija je sudbina bila zapečaćena nalazila lokva krvi. Pre četiri nedelje sam bio u Londonu, na žurci na Noting Hilu. Pre četiri nedelje upoznao sam Bobija Hjuza. Džejmi Filds me je grlila dok sam vrištao u podrumskom hodniku. Pre četiri nedelje nisam bio u Njujorku. Pre četiri nedelje je prevarant došao u Kloin stan. Pre četiri nedelje ju je svukao. Ne kažem ništa. Želudac mi luči litre kiseline, treperim od panike. – Maco – kažem. – Da? Počinjem da se oblačim. – Moram da idem.

Glamurama 395 – Šta? – kaže i pridiže se. – Moram po svoje stvari – kažem kontrolisanim glasom. – Iseljavam se iz kuće. Dolazim ovamo. – Viktore – počinje, pa se predomišlja. – Ne znam. – Nije me briga – kažem. – Ali biću s tobom. Tužno se smeši, pruža ruku. – Stvarno? – Da – kažem. – Stvarno. Totalno sam siguran u to. – Dobro. – Klima glavom. – Dobro. Padam na krevet, grlim je. Ljubim je u usne, mazim je po obrazu. – Vraćam se za sat vremena – kažem. – Dobro – kaže ona. – Hoćeš da pođem s tobom? – Ne, ne – odgovaram. – Samo sačekaj ovde. Vraćam se pravo ovamo. Na vratima me nešto tera da se okrenem. – Sem ako… ne želiš da pođeš sa mnom? – pitam. – Koliko ćeš se zadržati? – Ponovo drži scenario, lista ga. – Sat vremena. Možda i manje. Možda četrdeset minuta. – Onda ipak – kaže – treba da ostanem ovde. – Zašto? – Mislim da treba da snimim neku scenu. – Šta ja treba da radim? – pitam. – Čini mi se – Kloi škilji u scenario, a onda diže pogled – da treba da odeš. – A onda? – pitam. – A onda? – kaže Kloi kroz osmeh. – Da. – Onda treba da se vratiš. 7 Nema potrebe da se unosi šifra za dezaktivaciju alarmnog sistema u kući u 8. ili 16. arondismanu. Dvorišna kapija otvara se sama. Dok brzo prelazim preko dvorišta, vadim ključeve iz jakne „Prada“ koju imam na sebi, ali mi ne trebaju jer se i ulazna vrata otvaraju. Napolju je kasno popodne, ali još nije mračno, a zavijanje vetra povremeno se prekida udaljenom grmljavinom. Unutra nešto deluje naopako.

396 BR E T IS TO N EL IS U hodniku podižem telefonsku slušalicu i stavljam je na uho. Linija je isključena. Krećem ka dnevnoj sobi. – Hej? – dozivam. – Ima li koga?… Ja sam… Viktor… U kući je preupadljivo tiho i mračno. Pružam ruku ka prekidaču za svetlo. Ništa se ne dešava. Kuća smrdi na govna, zaudara na govna – vlažno i memljivo i smrdljivo – pa moram da dišem na usta. Zastajem na vratima, pripremam se na iznenađenje, ali je dnevna soba totalno prazna. – Bobi? – dozivam. – Jesi li ovde? Gde si – a onda, u pola glasa: – Pizda li ti materina. Tek tad primećujem da su svuda razbacani mobilni telefoni, po stolovima, ispod stolica, nagomilani na podu, desetine njih je razlupano, otkinute su im antene. Nekima svetle pokazivači mreže, ali ne mogu da dobijem slobodan signal i onda se ti si čovek koji po mraku ne vidi dobro okrećem ka tami u kuhinji. Otvaram frižider, pa zamrzivač, i unutrašnja lampica osvetljava jedan deo crne prazne kuhinje. Uzimam bocu koja postrance leži u zamrzivaču i cugam „stoličnu“, mada joj jedva osećam ukus. Napolju vetar prigušeno tutnji. U fioci pored sudopere nalazim baterijsku lampu i baš kad priđem drugoj fioci, nešto projuri pored mene. Naglo se okrećem. Odraz u pozlaćenom ogledalu koje visi iznad šporeta: moj turoban izraz. Onda se nervozno smejem, prinosim ruku čelu, zadržavam je tu dok se ne smirim dovoljno da potražim „valter“ kalibra .25 koji sam prošle nedelje sakrio u drugoj fioci. U svetlosti baterijske lampe primećujem da su vrata mikrorerne otvorena i da joj je unutrašnjost isprskana suvom smeđom mešavinom granja, izdanaka, kamenja, lišća. A onda opažam i pećinske crteže. Nažvrljani su svuda naokolo. Ogromni beli prostori ukrašeni stilizovanim figurama bizona, grubo nacrtanim konjima, zmajevima, nečim što liči na zmiju. – Samo budi kul samo budi kul samo budi kul – kažem sebi. Najednom, preko sistema zvučnika koji se proteže kroz celu kuću, počinje da svira CD i nadjačava tutnjavu vetra: žubor vode, razni fijuci, gitara Pola Velera, Oasis, Lijam Galager peva prvi stih iz „Champagne Supernova“, i sve to trešti kroz mrak u kući. – Ovo je otišlo u pizdu materinu, ovo je otišlo u pizdu materinu – mrmljam na ivici panike, ali još nisam uspaničen, a žuta lepeza svetlosti na zidu drhturi kako zalazim dublje u kuću a

Glamurama 397 where were you while we were getting hi-i-i-igh? 65 kuća toliko smrdi na govna da se neprestano davim. Jednom rukom držim lampu, a drugom, u kojoj mi je pištolj, stežem usta i nos. in the champagne supernova in the skyyyyyy66 Saginjem se, podižem još jedan mobilni telefon. Izvlačim antenu, otvaram telefon. Nema signala. Usmeravam lampu niz hodnik, a onda uz spiralno stepenište, škiljim, pokušavam da razaznam nejasne zvezdaste oblike koji su se svuda pojavili. Međutim, onda shvatam da su ti zvezdasti oblici zapravo pentagrami i da su crvenom bojom nacrtani na svim zidovima, na plafonu, na stepenicama. Nešto se miče u mraku iza mene. Naglo se okrećem. Ništa. Trčim uz stepenice. Na svakom petom stepeniku zastajem i obazirem se preko ramena, mašem zrakom svetlosti ka pomrčini ispod sebe. in a champagne supernova, in a champagne supernova in the sk-kyyyyyyyyy Na vrhu stepeništa oklevam, a onda nesigurno krećem uz jednu stranu hodnika, pokušavajući da napipam prekidače na zidu. Nesigurno zamičem za drugi ugao, a scenografija je – izuzev pentragrama i razbacanih mobilnih telefona – besprekorna, netaknuta, sve je na svom mestu. Stižem do svoje nekadašnje sobe, senka mi se kreće preko dovratka dok ulazim. Ruka mi se koči, a onda neodlučno hvatam kvaku, razmišljajući: Ne otvaraj ne otvaraj ne Pošto otvorim vrata, stavljam pištolj u džep i prebacujem lampu u drugu ruku. Pokušavam da napipam prekidač za svetlo, ali ga nema. Osvetljavam sobu. Otvaram fioku – prazna je. Otvaram drugu fioku – takođe prazna. Sva moja odeća je nestala. Pasoš koji sam sakrio ispod dušeka takođe je nestao. U kupatilu nema ničega od mojih higijenskih potrepština. Preko ogledala je nacrtan ogroman crveni pentagram. where were you while we were getting h-i-i-i-i-i-ighhhh Prilazim garderobi, srce mi lupa. Uklonjena je sva moja odeća. A umesto nje, na svim zidovima male garderobe, stoje polaroid-snimci mene i Sema Hoa: goli smo, znojavi, obnevideli, razbijamo se od seksa. 65 Stih iz pesme „Champagne Supernova“ grupe Oasis: „Gde si bio dok smo se radili?“ (Prim. prev.) 66 Isto: „U šampanjskoj supernovi na nebu.“ (Prim. prev.)

398 BR E T IS TO N EL IS U sredini tog kolaža stoji veća slika. Zarivam mesarski nož duboko u grudi Sema Hoa, izgubljen sam, cerim se, oči su mi crvene, uhvaćen sam u svetlost blica, izraz lica upućujem fotoaparatu, pitam sviđa li ti se ovo? jesi li zadovoljan? Izlazim iz garderobe, treskam vratima. Na vratima još jedan veliki pentagram, ovog puta crn i mokar. Usmeravam svetlost na drugi zid zasut pentagramima, a onda na niz slova visoko iznad sebe, na prostranom čistom belom zidu iznad svog kreveta: škiljim, pokušavam da fokusiram pogled, i polako prelazim snopom preko slova dok ne pročitam reči naglas. nesTani oVde Kad pročitam reči, skljokam se uza zid, stežem pištolj tako jako da ga jedva osećam, pesma Oasisa stiže do vrhunca i beskrajnih solaža, a dok posrćem iz sobe, senka mi pada na još jedan povelik crveni pentagram. CD se gasi. Tišina. Cipele mi trupkaju dok se krećem hodnikom, odjekuju u tišini, najednom munja baca moj obris na zid, a napolju zavija vetar. Smrzavam se. Prolazim pored još jednog pentagrama. U tišini kuće najednom čujem jedan jasan zvuk. Stenjanje. S druge strane hodnika. Držeći pištolj u pruženoj ruci, polazim tim hodnikom, ka mestu odakle stenjanje dopire. Ka Bentlijevoj sobi. Nada mnom se nadvija još jedan pentagram. Napolju vetar šiba, a onda se razleže grmljavina. U meni raste nejasan strah, ali se ne definiše do kraja – prosto je neizbežan. Na ivici panike, prinosim ruku ustima da predupredim trzanje usana, a onda ulazim u sobu. Spuštam svetlosni snop, prelazim njime preko teraco poda. – O, bože – šapućem. Obris nasred sobe crn je dok ga ne osvetlim lampom. Bentli. Rasprostrt je po podu, usta su mu zapušena crnom maramicom i lepljivom trakom, ruke su mu ispružene, povučene iznad glave, ponaosob vezane za po jednu nogu kreveta, konopac i lanci isprepleteni su i omotani oko

Glamurama 399 ručnih zglavaka. Noge su mu raširene, a gležnjevi su mu, kanapom i lancima, vezani za noge ormara od bele hrastovine. Signalizira mi očima. Za butine i bicepse zakačena su mu četiri uređaja, svaki sa sopstvenim tajmerom – crveni digitalni brojevi sijaju u mraku i odbrojavaju. Prilazim mu i klizam se po poledici, padam na kolena i osvetljavam pištolj na podu, a tada primećujem da mu je još jedan uređaj pričvršćen za grudi. Klečeći pored Bentlija, vadim mu krpu iz usta. On smesta počinje da dahće. – Pomozi mi, Viktore, pomozi mi – skici, glas mu puca kad izgovara moje ime, i počinje da jeca od olakšanja, ali je moj glas pun panike kad mu kažem: – Smiri se, u redu je, u redu je. U nozi me hvata grč kad pokušam da skinem uređaj prikačen nad njegovo desno koleno, a Bentli počinje da sipa: – Šta si mu rekao šta si mu rekao šta si mu rekao Viktore pobogu šta si rekao Bobiju? – Ništa mu nisam rekao – mrmljam i osvetljavam uređaj, tražeći najlakši način da ga uklonim. Ali se bojim da ga pipnem. – Ko je ovo uradio? – pitam. – Brus Rajnbek – vrišti. – Ali Brus je mrtav – vrištim ja. – Brus je poginuo u eksploziji… – Požuri, Viktore, samo požuri – stenje Bentli glasom koji kao da nije njegov. – Ne želim da umrem ne želim da umrem – cedi kroz stegnute zube, a onda počinje prodorno da vrišti. – Psst… – mrmljam. Vetar nanosi kišu na prozore. Neprestano gledam uređaj na njegovoj nozi, ne znajući kako da ga uklonim, a moji duboki udasi pretvaraju se u plitko brzo disanje, dok su mi usta široko otvorena. – Dobro – kažem, hvatam uređaj i cimam ga, ali je uređaj prečvrsto vezan za Bentlijevu nogu. Najednom – zvuk. Škljoc. Dolazi iz uređaja na Bentlijevoj desnoj ruci. Bentli se koči. Tišina. Onda novi zvuk – čk čk čk čk. Bentli me gleda u oči, načas me posmatra kao da sam ga nečim uvredio, ali mu onda oči grozomorno oživljavaju, a on u iščekivanju počinje da skuplja i širi pesnicu. Tišina. Bentli počinje da jeca. Još jedan škljoc, pa zujanje.

400 BR E T IS TO N EL IS – Ne dozvoli da umrem – vrišti. – Molim te ne želim da umrem ne želim da umrem o bože ne… Bentli najednom shvata šta će se desiti i počinje da reži. Prilikom aktivacije uređaja čuje se glasan tump, a zvuk je prigušen mesom. Dubok, prodoran zvuk. Krvava izmaglica. Bentlijevo telo poskakuje. Ruka juri po podu, šaka se i dalje otvara i zatvara. A onda on počinje zaglušujuće da urla. Iz patrljka na ramenu krv počinje da šiklja kao voda iz creva, curi bez kraja i konca, širi se po teraco podu i ispod kreveta. Bentliju su usta otvorena u nemom kriku, a onda počinje da grca. Meni je lice izobličeno, vičem: – Ne ne ne ne. Ovo je specijalni efekat, kažem sebi. Ovo je šminka. Bentli je samo rekvizit, neki predmet koji se žestoko grči poda mnom, glava mu mahnito leti levo-desno, oči mu razrogačene od bola, glas mu se sveo na krkljanje. Okružuje nas oštar smrad baruta. Trudim se da se ne onesvestim, pa dižem pištolj i, čučeći, prinosim ga konopcu kojim mu je vezana druga ruka. – Pucaj – grca. – Pucaj. Guram cev među konopce i lance i povlačim obarač. Ništa. Bentli cvili, otima se. Ponovo povlačim obarač. Ništa. Pištolj je prazan. Pod svetlošću baterijske lampe, Bentlijevo lice je sivo, gotovo belo, pošto krv toči iz njega, a usta mu se neprestano otvaraju i ispuštaju sipljive zvuke. Primoravajući ruke da se umire, počinjem uzaludno da kidam konopce i lance, pokušavam da ih raspetljam, a napolju vetar jača i zavija. Još jedan užasan trenutak. Još jedan škljoc. Sada na levoj nozi. Tišina. čk čk čk čk Potom zujanje. Bentli shvata šta se dešava i počinje da vrišti čak i pre no što se uređaj aktivira, ja mokrim u gaće, bacam se na drugu stranu i vrištim s njim dok uređaj pušta svoj tump. Grozomoran zvuk lomljenja. Uređaj mu raznosi nogu u kolenu, a ja se okrećem, vidim da mu noga klizi po podu, gledam kako snažno udara o zid i zaliva ga krvlju, puštam krik zgađenosti. Bentli naizmence pada u šok i vraća se svesti. Ja zatvaram oči. Aktivira se uređaj na drugoj nozi.