Bret Iston Elis - Glamurama

Glamurama 151 – I molim te, pokušaj da držiš Alison i Loren dalje jednu od druge – kaže dok odlazi. – Hajde da se koncentrisano potrudimo da odradimo to, važi? – Mislim da to mogu, daso. We'll slide down the surface of things… Neko me odozdo zove, pa se odmičem od ograde i silazim na žurku, a zatim me Karmen, jedna brazilska naslednica, hvata za ruku. Kris O'Donel se odmakao od Loren, koja me primećuje s druge strane sale i samo pilji, dok Bakster i dalje očajnički zaokuplja Alison, iako se čini da ona gubi interesovanje, pošto koluta očima i oštro gestikulira. – Viktore! Upravo sam pogledala film Lepotica i zver i super je! Superje! – ciči Karmen razrogačenih očiju i mlati rukama. – Maco, kul si – zabrinuto kažem. – Ali bi se isplatilo da malo o'ladiš. Alison tapše Bakstera po obrazu i kreće od šanka ka sredini sale, gde blicevi sevaju najjače, a Kloi, prema očekivanjima, sada stoji s Krisom O'Donelom. – Ali, Viktore, čuješ me? – Karmen mi preči put. – Super je. Obožavam i lepoticu i zver. Super je. „Be My Guest“ 35 – bože mili! – Maco, samo ti izvoli. Tebi treba piće. – Rastrojen, vičem na Boa dok pokazujem na Karmen. – Bo… nabavi ovoj ribi „kajpirinju“. Guram Karmen s puta, ali je prekasno. Tarsem i Vivijen Vestvud grabe me podruku i mogu samo bespomoćno da gledam kako Alison veselo, pripito prilazi Kloi, koja s Krisom O'Donelom daje intervju za MTV, a Alisonin izraz sa svakim korakom postaje sve zbunjeniji. Kako se nađe iza Kloi, tako vidi haljinu, smesta grabi upaljač Šonu Penu iz ruke i, užasnuta, maše plamenom da bi bolje osmotrila Kloi. Bižu s MTV-ja ne gleda Kloi i spustila je mikrofon, a Kloi se okreće, primećuje Alison, smeši se i usred majušnog mahanja uočava Aliso-ninu haljinu, mršti se, očajnički škilji, pokušava da pogleda izbliza – Kris O'Donel se pravi da ne primećuje, što je dobra odluka – a Bižu se naginje da postavi pitanje, na šta se Kloi, ošamućena, snebivljivo okreće ka kameri i pokušava da odgovori, što joj polazi za rukom uz sleganje ramenima. Loren stoji pored mene, drži ogromnu čašu ispunjenu tečnošću za koju mogu samo da se nadam da nije votka, i bez reči mi lepi slobodnu ruku za dupe. Alison kreće ka nama, smišljeno usput grabi martini s poslužavnika i saliva polovinu u usta. – Kako si se izbavio od ksanaksa? – mrmljam nekome polupoznatom. – Misliš, nabavio ksanaks? – Da, da, nabavio ksanaks, kul. 35 Engl. – samo izvoli. (Prim. prev.)

152 BR E T IS TO N EL IS – Odvikavao sam se od marihuane, pa sam otišao kod maminog lekara… hej, Viktore, ne slušaš me… – Hej, ne šizi, kul si. Alison mi prilazi, liže mi obraz i, stojeći neverovatno blizu mene, spušta svoje usne na moje, očajnički pokušavajući da gurne jezik, ali su mi zubi stisnuti; klimam glavom tipu koji priča o ksanaksu i sležem ramenima, pokušavajući ležerno da dam svoj doprinos razgovoru, a tada Alison konačno odustaje, odmiče se, ostavlja mi usta i bradu umazane kombinacijom pljuvačke i votke, zlobno se smeška, a onda staje pored mene tako da sam između nje i Loren. Gledam Kloi: intervju je gotov, škilji po gužvi pokušavajući da me nađe, a Kris O'Donel i dalje cevči svoj „grolš“. Skrećem pogled. Alison se naginje i dira mi dupe, koje bez potrebe napinjem, usled čega njena ruka mili po njemu dok ne dotakne Loreninu nadlanicu i ukoči se. Pitam Džulijet Luis kako je njen novi dalmatinac Simor, a ona kaže: – Onako – i odlazi. Osećam da Alison pokušava da skloni Loreninu ruku, ali je Lorenina ruka ščepala levi guz i ne popušta; ja je nervozno gledam i prosipam piće po manžetni smokinga „Kom de garson“, ali ona razgovara s nekim iz Nacije islama i s Trejsi Lords; vilica joj je stegnuta, smeši se i klima glavom, mada Trejsi Lords sluti da nešto ne valja, pa mi kaže da sam sjajno izgledao zavaljen na sedište pored Denisa Rodmana na reviji Done Karan i ne elaborira. Jedna bujna plavuša doteturava se u društvu devojke s afričkim turbanom i jednog Indusa; bujna plavuša me ljubi u usta i sneno mi zuri u lice sve dok se ne nakašljem i klimnem glavom njenim prijateljima. – Ovo je Jani – kaže bujna plavuša pokazujući na devojku. – A ovo je Garavi. – Ćao, Garavi. Jani? – pitam crnkinju. – Stvarno? Sta znači „Jani“? – To znači „vagina“ – kaže Jani vrlo visokim glasom i klanja se. – Hej, šećeru – kažem Alison i gurkam je laktom. – Ovo su Garavi i Jani. Jani znači „vagina“. – Super – kaže Alison dirajući kosu, potpuno pijana. – Baš-baš super. – Provlači ruku ispod mog lakta i odvlači me od Loren, a Loren, videvši da Kloi prilazi, pušta moje dupe i dovršava piće; Alison me cima, a ja pokušavam da očuvam ravnotežu kako bih popričao s Kloi, koja me hvata za drugu ruku. – Viktore, šta Alison radi? – viče Kloi. – Zašto je u toj haljini? – Taman sam hteo da otkrijem… – Viktore, zašto nisi hteo da večeras obučem ovu haljinu? – pita me Kloi. – Kuda ćeš, do đavola?

Glamurama 153 – Dušo, gledam ima li flekica – kažem joj i bespomoćno sležem ramenima. Alison mi iščašuje ruku. – Nisam video nijednu i pun sam, hm, zahvalnog olakšanja, ali možda ih ima gore… – Viktore, čekaj… – kaže Kloi držeći me za drugu ruku. – Juhu, ikonice moja modna. – Andre Leon Tali i preglomazno sisata Glorinda pozdravljaju Kloi neverovatno vlažnim poljupcima u vazduhu, usled čega me ona pušta, te se ja sudaram s Alison, koja me, potpuno hladnokrvna, samo vuče uz stepenice. We'll slide down the surface of things… Alison treska vratima toaleta, zaključava ih, onda odlazi do kabine, zadiže suknju, svlači čarape i pada na belu porcelansku šolju, mrmljajući sebi u bradu. – Maco, ovo nije dobra ideja – kažem šetkajući se tamo-amo ispred nje. – Maco, ovo nikako nije dobra ideja. – Jao, bože – jadikuje. – Ona tuna me celo veče gleda kao ajkula. Da li je zaista došla s tobom, Viktore? Jebo te, kako se umuvala ovamo? Jesi li video, jebo te, kako me je pogledala kad sam uspostavila vizuelni kontakt? – Alison se briše i, još sedeći, smesta počinje da pretura po tašni „Prada“. – Ta kučka je Krisu O'Donelu rekla da vodim, citiram, izuzetno unosnu kompaniju za proizvodnju surogata masti, kraj citata. – Mislim da se vaš susret može stoprocentno opisati kao havarija. – A ako nastaviš da me ignorišeš, celo će ti veče ispasti havarija. – U tašni „Prada“ Alison nalazi dve bočice i ustaje, a glas joj kipti od zajedljivosti. – Ali, oh, zaboravila sam: ti više ne želiš da se viđaš sa mnom. Želiš da raskineš. Treba ti prostora. Ti si, Viktore, totalna ništarija. – Pokušava da se pribere, ne uspeva. – Mislim da ću povratiti. Povratiću po tebi. Kako si to mogao da mi uradiš? I to baš večeras] – Sikće sebi u bradu, otvara jednu bočicu, šmrče koku dva, tri, šest puta, a onda iznenada staje, razgleda bočicu, kaže: – Pogrešna bočica – otvara drugu i četiri puta šmrče odatle. – Sad se nećeš izvući. Nećeš. Bože mili. – Hvata se za glavu. – Mislim da imam srpastu anemiju. – Zatim trza glavom i vrišti: – I zašto, do đavola, tvoja devojka – pardon, bivša devojka – nosi istu haljinu kao i ja, jebo te? – Zašto? – vičem. – Tebi to smeta? – Možemo reći – počinje da kašlje, lice joj se mršti, a između glasnih jecaja cvili – da je bilo blago stravično? – Smesta se oporavlja, lupa mi šamar, hvata me za ramena i vrišti: – Sad se nećeš izvući! – Iz čega? – vičem, otimam joj bočicu, istresam dva puna čepa za sebe. – Iz čega se neću izvući?

154 BR E T IS TO N EL IS Alison mi otima bočicu i kaže: – Ne, to je, hm, nešto drugo. – Pruža mi drugu bočicu. Već na ivici nerava, ne mogu a da je ne poljubim u vrh nosa, što je nesvesna reakcija na ono što sam ušmrknuo. – Jao, pališ me – očajno se kezi. – Baš me pališ. Nemoćan da pokrenem usne, krkljam: – I ja sam bez teksta. – Onaj naš mali razgovor, Viktore, mnogo me je uznemirio – ječi Alison, namešta kosu, briše nos papirnom maramicom. Gleda moje nedužno lice u ogledalu dok ja stojim iza nje i šmrčem još nekoliko puta. – Jao, molim te, Viktore, ne radi to… nemoj to da radiš. – Kada? – vičem. – Do đavola, šta… – Pre oko devedeset minuta? Prekini da se ponašaš kao budala. Znam da ti je moć zapažanja skoro nikakva, ali molim te… čak ni tebi to nije moglo promaći. Vraćam joj bočicu, brišem nos, a onda vrlo tiho, nadajući se da ću je umiriti, kažem: – Maco, ne znam o čemu pričaš. – To i jeste problem, Viktore – vrišti. – Nikad ne znaš. – Maco, maco… – Umukni, umukni, umukni – vrišti i okreće se od svog odraza. – Pre samo devedeset minuta stojiš pred mojim stanom i kažeš mi da je sve gotovo… da si zaljubljen u Loren Hajnd? Da ostavljaš Kloi zbog nje? Sećaš li se toga, kretenčino? – Čekaj malo – kažem i dižem ruke, a ona ih obe udara. – Totalno si se uradila i treba ti sedativ i moraš da ustanoviš činjenice… – Kažeš da se to nije desilo, Viktore? – viče i hvata me. Odmičem je, napeto je gledam u oči i odvraćam: – Ne kažem da se nije desilo, Alison. – Udišem. – Samo kažem da nisam bio pri svesti kad se to desilo i verovatno kažem da ni ti nisi bila pri svesti. – Kažeš mi da se taj razgovor nije odigrao? – vrišti. – Kažeš mi da sam ga ishalucinirala? Zurim u nju. – Pa, u suštini, da. Neko kuca na vrata toaleta, što kod Alison izaziva neku vrstu žestokog napada. Hvatam je za ramena i okrećem ka sebi. – Maco, davao sam intervju za MTV-jev„Howse of Style“ – gledam na sat koji nemam – pre devedeset minuta, tako da… – Viktore, to si bio ti! – viče i gura me od sebe. – Stajao si pred mojim stanom i govorio mi da… – Odlepila si! – urlam. – Odlazim i da, maco… sve je gotovo. Brišem odavde i u to sam siguran!

Glamurama 155 – Ako misliš da će ti Dejmijen dozvoliti da otvoriš i jebena vrata, a kamoli klub, pošto otkrije da tucaš njegovu devojčicu, nažalost si luđi nego što sam ikad pomišljala. – To mi – zastajem i upitno se osvrćem na nju – baš ništa ne znači. Naglo otvaram vrata, a Alison nepokretno stoji iza mene. Mimo mene se protiskuje čitava grupa ljudi: premda verovatno preziru Alison, odlučuju daje okruže i hvataju beleške dok ona cmizdri, a šminka joj je potpuno razlivena. – Ti nisi u igri – poslednje je što je Alison ikad vrisnula na mene. Treskam vratima. We'll slide down the surface of things… Loren stoji s Džejsonom Londonom i El Mekferson i razmenjuje recepte za vitaminske koktele, iako je nekom šokantno poznatom liku eksplodirao penis kad se njegov vitaminski koktel pomešao s „pogrešnim elementima“, i na to svi kažu „uh“, ali Loren baš i ne sluša jer gleda Dejmijena kako blebeće s grupom u kojoj se nalaze i Demi Mur, Veronika Veb i Paulina Poriškova; dok me El ljubi u obraz i hvali moju dvodnevnu bradu, Loren naglo odvraća pogled od Dejmijena i bezizražajno zuri u mene – robot – na šta ja brišem nos i prilazim joj, najednom vrlo raspoložen za zagrljaj. – Jesi li čuo? – pita paleći cigaretu. – Da mi očajnički treba ekipa za vanredna stanja? Da. – Đorđo Armani ne može da dođe jer je na probama za „Saturday Night Live“, koji će voditi. – Kapiram – mrmljam. – Šta je Alison htela da ti pokaže? – pita. – Treću kandžu koja joj raste iz dupeta? Uzimam martini od konobara koji prolazi. – Ne. – Do đavola, Viktore – stenje. – Samo budi na nivou. Kloi stoji nasred sale i ćaska s Vinonom Rajder i Bilijem Noričem, a Bakster Pristli se namestio u blizini i pije maleni špricer; ljudi oko nas onemogućavaju Kloi i Dejmijena da vide kako držim Loren za ruku dok Loren pilji u Dejmijena, koji dodiruje crnu tkaninu haljine Veronike Veb i govori nešto kao: – Super je haljina, ali je malo drakulasta, maco – na šta se devojke smeju, Veronika mu vragolasto hvata ruku, a Loren moju steže čvršće. – Zaista ne bih to nazvao flertom – kažem joj. – Nemoj da se štrecaš. Loren polako klima glavom prema Dejmijenu, otpija martini i viče: – Što mene malo ne zabaviš, maco – na šta devojke pucaju od smeha, ulaguju mu se, a oko nas čitava sala bruji i blicevi sevaju iza svakog ugla. – Znam da imaš izoštreno čulo za ljudsko ponašanje – kaže Loren. – U redu je, Viktore. – Iskapljuje ostatak svog džambo pića.

156 BR E T IS TO N EL IS – Hoćeš da pričamo o tome? – O čemu? – pita. – O tvojoj nominaciji za „Smelost uprkos smrtnoj opasnosti“? – Oduševio bih se ako bi prešla na sokiće, maco. – Voliš li Kloi? – pita. Mogu samo da kažem: – Večeras si mi sva kao Uma. U međuvremenu nam prilazi Dejmijen i Loren mi pušta ruku, a dok palim cigaretu, Alison primećuje Dejmijena, izvinjava se Heder Loklir i Ediju Vederu, otkrada se tamo, prekomerno dišući, i hvata Dejmijena podruku pre no što ovaj stigne išta da kaže Loren; ona odbija da me pogleda, nego se igra s njegovom kosom, na šta joj on uspaničeno sklanja ruku, a u pozadini „slatki“ mađioničar izvodi trikove s kartama za Džejmsa Aju, Teri Hačer, Liv Tajler, Kelija Slejtera i nekoga čija odeća užasavajuće podseća na odeću Vilija Vonke; pokušavam da budem kul, ali su mi pesnice totalno stegnute, a s potiljka i čela lije mi znoj. – Vidi, vidi – bezizražajno kaže Dejmijen. – Vidi, vidi… vidi. – Super si bila u Čoporu gadura, draga – s prenemaganjem Alison kaže Loren. – Jao, sranje – mrmlja Dejmijen sebi u bradu. – Lepa haljina – kaže Loren zureći u Alison. – Šta? – šokirano odvraća Alison. Loren gleda Alison pravo u oči, klima glavom s odobravanjem i veoma razgovetno kaže: – Rekoh lepa haljina. Dejmijen zadržava Alison dok mu Džej Di i Bo prilaze s nekim blajhanim surferom u najlonskim snouborderskim pantalonama i motociklističkoj jakni od veštačkog krzna. – Hej, Alison i Loren – kažem. – Ovo su Džej Di i Bo. Igraju glavne uloge u Homoseksualnoj avanturi Bila i Teda. – Vreme je, hm, za večeru – nesigurno kaže Džej Di, trudeći da ne primeti da Alison kipti od besa i emituje duboku tutnjavu. Ona napokon pogleda Dejmijenovo šatro spokojno lice, ceri se i ubacuje mu cigaretu u čašu. Dejmijen ispušta krkljaj, a onda skreće pogled s martinija. – Hm, sjajno – kaže Dejmijen. – Večera. Fantastično. Evo, Bo. – Dejmijen Bou pruža čašu s martinijem. Dok svi gledamo, Bo blene u nju, a onda je vrlo pažljivo spušta na obližnji sto. – Da, sjajno – kažem ja preterano oduševljeno, nemoćan da prestanem da zurim u cigaretu koja pluta na martiniju. – Hej, ko je ovo? – pitam stežući mlitavu surferovu ruku. – To je Plez – neko kaže.

Glamurama 157 – Ćao, Pleze – kaže Dejmijen i brzo se obazire na Alison. – Kako je? – Plez je snouborder – kaže Džej Di. – I osvojio je svetski šampionat u slobodnom stilu – dodaje Bo. – A i kurir je u UPS-u – dodaje Džej Di. – Ča-ča-ča – kažem. Razgovor prestaje. Niko se ne pomera. – Ča… ča… ča – ponavljam. – Pa-a-a, dečko… otkud ti na Menhetnu? – pita Dejmijen Pleza i brzo se obazire na Loren. – Upravo se vratio iz Španije, gde je snimao jedan spot – kaže Bo tapšući Pleza po glavi. Plez ljubazno sleže ramenima, oči su mu poluzatvorene, bazdi na marihuanu, klima glavom kao lud. – Baš strava. – I ja klimam glavom. – Totalno strava – kaže Džej Di. – Na stranu što je pederfektno – prenemaže se Bo. – Totalno strava i totalno pederfektno – dodaje Džej Di. Pojavljuje se Kloi i hvata me ledenom rukom za ruku; dok gledam u pod, pomišljam bože, ala će ovde morati da se usisava, Loren se ukočeno smeška Baksteru, ozbiljnost situacije postaje očita većini nas, a prolaze Bridžet Fonda i Gerlinda Kostif. – Hajde da, ovaj, jedemo. – Dejmijen pljeska rukama, budi se iz nekakvog sanjarenja, trza nas iz tišine. Alison deluje strašno pijana i zuri u Loren s toliko mržnje da samo krajnjim snagama sprečavam sebe da furnem. – Rekao si to tako… svetski – kažem Dejmijenu. – Pa, samo mislim da treba da sednemo pre no što nebitno osoblje stigne u jedanaest – odvraća gurajući Alison od nas, a u isto vreme je čvrsto drži za mišicu. Što je svima znak da se popnu na prvi sprat radi večere. – Neko ludilo lebdi u vazduhu? – šapuće mi Džej Di. – Za oko dva sata počinje masovno žigosanje u klubu Lur – sikćem na njega. – Večerašnja tema je svinjetina, a tvoje ime je na spisku. – O, Viktore – kaže Džej Di. – Pripazi se ako se usuđuješ. We'll slide down the surface of things… Nikome nije jasno kako to da je već jedanaest, mada to ništa ne znači, a razgovor se vrti oko toga kako je Mark Vanderlu pre neko veče „slučajno“ pojeo sendvič od luka i čoje dok je gledao porno snimke Roba Loua koji su ga „razočarali“; oko najboljih klubova na Novom Zelandu; oko povreda koje je neko pretrpeo na koncertu Metallike u Pizmo Biču; oko nestanka Harlija Tompsona sa snimanja u Finiksu (moram da se ugrizem za jezik); oko toga šta

158 BR E T IS TO N EL IS sumo-rvači zapravo rade; oko odvratnog filma čije je snimanje Džonaton upravo završio, zasnovanog na morskoj zvezdi koju je jedan producent našao iza tarabe u Nepalu; oko trojke s Polom Šrejderom i Brusom Vagnerom u kojoj se neko zadesio; oko centrifugiranja zelene salate; oko tačnog izgovora fraze „o-la-la“. Meni je s jedne strane Loren, s druge Kloi, a sem njih tu su Bakster Pristli, Džonaton Šek, Kerolin Marfi, Brandon Li, Čandra Nort, Šalom Harlou, Džon Legvizamo, Kirsti Hjum, Mark Vanderlu, Džon F. Kenedi Mlađi, Bred Pit, Gvinet Paltrou, Petsi Kensit, Noel Galager, Ališa Silverston i neko za koga sam prilično siguran da je Bek ili liči na Beka, a čini se da sve žene nose vrlo skupe kostime s pantalonama. U toku dana bio sam se uznemirio što Kloi i ja ne sedimo za Dejmijenovim stolom (zbog onoga što sam morao da kažem Dejvidu Gefenu i izvinjenja koje sam morao da ponudim Kalvinu), ali sada, dok gledam Alison skljokanu na Dejmijena kako pokušava da zapali džoint prečnika vrlo dugačke rolne filma, a pri tome su svi u spidu, udaraju jedni u druge, masovno muvanje od stola do stola nastavlja se dok se služi kapućino, prizor je čas kristalno jasan čas zamućen – sada nema veze. Pokušavam da upalim cigaretu koju je neko zalio „san pelegrinom“, a Loren Vudiju Harelsonu, koji kleči pored nje, priča o proizvodnji konoplje, pa ja kuckam Kloi po ramenu, prekidajući zasigurno fantastičan razgovor s Baksterom, na šta mi se ona nerado okreće, dovršava još jedan „kosmopoliten“, lica napetog od tuge, i prosto pita: – Šta je? – Hm, maco, u čemu je stvar s Dejmijenom i Loren? – obazrivo se raspitujem. – Toliko me gnjaviš, Viktore, da ne znam čak ni kako da odgovorim na to – kaže. – O čemu ti pričaš? – Koliko već dugo znaš za Dejmijena i svoju takozvanu najbolju prijateljicu Loren? – ponovo pitam utišavajući glas i obazirući se na Loren i Vudija. – Zašto moj takozvani dečko pita nekoga za koga smatra da ga se to tiče? – uzdiše i gleda u stranu. – Dušo – strpljivo šapućem – spetljali su se. – Ko ti je to rekao? – pita i ustuknjuje. – Gde si to pročitao? O, bože, kako sam umorna! – Od čega si toliko umorna? – strpljivo pitam. Staklastim pogledom gleda grudvice sorbea koje se tope u barice na njenom tanjiru. – Baš si mi od pomoći – uzdišem. – Zašto te to uopšte zanima? Šta želiš da kažem? Hoćeš da je tucaš? Hoćeš njega da tucaš? Ti…

Glamurama 159 – Psst. Hej, maco, otkud ti ta ideja? – Kmečiš, Viktore. – Umorno mi maše rukom pred licem, dosta joj je. – Alison i Dejmijen su se verili… jesi li to znala? – pitam. – Ne zanimaju me tuđi životi, Viktore – kaže Kloi. – Ne sada. Ne večeras. Ne kad smo mi u ozbiljnoj nevolji. – Sto posto sam ubeđen da ti treba dim iz onog opakog džointa koji Alison puši. – Zašto? – Trza se iz nekog razmišljanja. – Zašto, Viktore? Zašto misliš da treba da se drogiram? – Zato što slutim da smo opet na ivici one priče o tome kako si izgubljena i debela bila kad si imala četrnaest godina. – Zašto si mi sinoć rekao da ne obučem ovu haljinu? – pita, najednom obazriva, i prekršta ruke. Pauza. – Zato što bi… ličila na… Pokahontas, ali stvarno, maco, izgledaš neverovatno i… – Samo se osvrćem, ljubazno se smešim Beku, vrtim „marlboro“ po prstima, tražim balzam za usne „čap stik“, ponovo se ljubazno smešim Beku. – Ne, ne, ne. – Odmahuje glavom. – Zato što te je baš briga za takve stvari. Uopšte te ne zanima ništa što nema veze s tobom. – Ti imaš veze sa mnom. – Ali na sve površniji način – kaže. – Samo zato što zajedno igramo u ovom filmu. – Misliš da sve znaš, Kloi. – Znam jebeno mnogo više nego ti, Viktore – kaže. – Svako zna jebeno mnogo više nego ti, a to nije simpa. – Znači, nemaš balzam za usne? – oprezno pitam, osvrćući se da vidim je li je iko čuo. Tišina, zatim: – Kako si znao da će Alison obući tu haljinu? – najednom pita. – Razmišljam o tome cele večeri. Kako si znao da će Alison obući istu haljinu? A jesi znao, zar ne? – Maco – kažem polusrdito. – Tvoj pogled na stvari toliko je krut… – Ne, ne, Viktore – kaže i ispravlja se. – Vrlo je prosto. Zapravo je vrlo, vrlo prosto. – Maco, ti si vrlo, vrlo kul. – Toliko sam umorna od gledanja u taj prazan prostor koji treba da bude tvoje lice… – Alfonse. – Mašem poslužitelju koji promiče i gestikuliram kao da sipam nešto. – Mineralnu vodu za ceo sto. Gaziranu?

160 BR E T IS TO N EL IS – I zašto me Dejmijen neprestano pita što nisam stavila šešir? – pita. – Jesu li svi, kao, sišli s uma? Kloi ne obraća pažnju na svoj odraz u ogledalu smeštenom na drugom kraju sale dok se Bred Pit i Gvinet Paltrou dive njenom izboru laka za nokte, te se postepeno udaljavamo jedno od drugog, a oni koji se ne drogiraju pale tompuse, pa i ja uzimam jedan; negde gore, dok zure u nas, duhovi Rivera Finiksa, Kurta Kobejna i moje majke totalno se i ubitačno dosađuju. – Da li se Loren zabavlja s Baksterom? – nedužno pitam, dajući Kloi poslednju priliku da odgovori, pa se naginjem i klimanjem glave opraštam od Breda i Gvinet. – „Da li se Loren zabavlja s Baksterom?“ – imitira me. – Treba mi još jedan „kosmopoliten“, a onda se čistim odavde. – Preusmerava pažnju na Bakstera i potpuno me ignoriše, a ja sam totalno prepadnut, pa izvodim nekoliko kul pokreta tompusom i okrećem se Loren, koja, po svoj prilici, obraća pažnju na moje muke. – Deluje nezadovoljno – kaže Loren bacajući pogled na Kloi. – Mojom krivicom. – Sležem ramenima. – Batali. – Svi ovde su… potpuno… mrtvi. – Ališa Silverston baš i ne izgleda mrtva. Noel Galager baš i ne izgleda mrtav. Džon F. Kenedi Mladi baš i ne izgleda mrtav… – Džon F. Kenedi Mladi nije se ni pojavio, Viktore. – Jesi li za još deserta? – Verovatno je sve relativno – uzdiše, a onda ljubičastim lakom za nokte „hard kendi“ počinje da crta po velikoj papirnoj salveti. – Zabavljaš li se s Baksterom Pristlijem? – najzad pitam. Nakratko diže pogled sa salvete, osmehuje se za sebe, nastavlja da crta lakom za nokte. – Priča se da se ti zabavljaš s njim – mrmlja. – Priča se da je Naomi Kembel ušla u uži izbor za Nobelovu nagradu, ali budi realna: kakve su šanse? – pitam iznervirano. Loren gleda Alison, odmerava je, dok se Alison naginje, pijano se hvata za Kalvina Klajna da bi održala ravnotežu, svi eksiraju čašice tekile „patron“, a mala zlatna boca stoji poluprazna nasred Dejmijenovog tanjira. – Ona je kao tarantula – šapuće Loren. Alfons počinje da sipa „san pelegrino“ u dodatne čaše razbacane po stolu. – Možeš li, molim te, da joj doneseš još jedan dijetalni „doktor Peper“? – pitam ga pokazujući na Loren. – Zašto? – pita Loren pošto me je čula. – Pošto sada sve mora da se redefiniše – kažem. – Pošto ja moram sve da redefinišem. Ljudi moraju da se otrezne, eto zašto, a…

Glamurama 161 Nešto mi gamiže po vratu pa se naglo udaram, ali je to samo cvetni aranžman Roberta Izabela koji se oklembesio. Loren me gleda kao da sam lud, a ja se pravim da sam se zagledao u tačku u kojoj se obrve Marka Vanderlua ne sustiču. Neko kaže: – Dodaj čips naokolo – a neko drugi: – To nije čips. – Napokon se opet okrećem ka Loren, koja i dalje piše po salveti, usredsređeno, škiljeći. Primećujem slova T, Z, J, možda i R. We'll slide down the surface of things. Dejmijen polako ustaje od svog stola i kreće ka meni, s tompusom u ruci. – Loren… – počinjem. – Urađen si – kaže pomalo neprijateljski. – Bio sam urađen. Sada nisam. Više nisam urađen. – Zastajem. – Rekla si to pomalo neprijateljski. Zastajem da bih osetio situaciju. – Ali imaš li koke? – a zatim: – Ono, kao, pri sebi? Odmahuje glavom, a onda mi spušta ruku u krilo i, ne skidajući sladak osmeh s lica, stiska mi muda, pa diže salvetu, ljubi me u obraz, šapuće: – Još sam zaljubljena u tebe – i odlazi: lebdi mimo Dejmijena koji pokušava da je dohvati, ali ona odleće, dalje, s izrazom na licu koji kaže ne pipaj. Dejmijen samo stoji, mrmlja nešto, zatvara i otvara oči, a onda seda na Lorenino mesto pored mene dok Loren prilazi Timotiju Hatonu i ljubazno mu se obraća na preterano prisan način; Dejmijen dimi tompus, pilji u njih dvoje, a ja rasterujem dim, zavaljen u stolicu, držeći nezapaljen tompus. Dejmijen govori nešto kao: – Jesi li ikad poželeo da se zavučeš pod sto i tamo provedeš nedelju dana? – Veći deo ove noći proveo sam bez daha – priznajem. – I iscrpljen sam. – Mislim da je ovo mesto sjajno – kaže Dejmijen pokazujući po sali: – Samo da veće nije tako grozno! Oči su mi još vlažne od Loreninog stiska, ali kroz suze primećujem da nije baš daleko od upražnjenog Dejmijenovog sedišta pored Alison, pa mi se puls ubrzava, stomak mi se vezuje u čvor, pazuha počinju da me golicaju; Loren prenaglašeno njiše kukovima, a Alison je totalno urađena, duva džoint, pohlepno ćaska s Ijanom Šrejgerom i Keli Klajn, a zatim Dejmijen odvraća pogled od mene i takođe posmatra kako Loren Timotiju Hatonu kaže nešto od čega ovaj digne obrve i nakašlje se, dok Uma Turman priča s Dejvidom Gefenom. Blistavih očiju, Loren prinosi salvetu usnama, ljubi je, kvasi je, ja zadržavam dah dok sve to gledam, a Alison šapuće nešto Keli Klajn; Loren se odmiče od Tima, rukom u kojoj drži salvetu tapše Alison po leđima, salveta se lepi i Dejmijen grcne. Na salveti, ogromnim drečavoljubičastim slovima, stoji jedna reč: PIČKA.

162 BR E T IS TO N EL IS Alison načas diže pogled. Sklanja Loreninu ruku. Kloi pored mene takođe gleda i tiho zacvili. Dejmijen žurno posrče od stola. Loren se veselo smeje i odlazi od Tima Hatona usred rečenice. A onda i on primećuje salvetu na Alisoninim leđima. Pre no što Dejmijen stigne do Alison, ona već stavlja ruku na leđa, napipava salvetu, skida je, polako prinosi pred lice, razrogačuje oči i vrišti tako da puca plafon. Opaža Loren, koja izlazi iz trpezarije, i gađa je čašom, ali čaša promašuje Loren i razbija se o zid. Alison skače sa stolice i juri ka Loren, ali je Loren već izašla i žuri stepeništem ka privatnom VIP salonu koji još nije otvoren. Dejmijen stiže do Alison i dok se rve s njom, ona počinje histerično da plače; salveta joj ispada iz ruke, neko je uzima kao suvenir, a onda ja ustajem i spremam se da potrčim za Loren, no Kloi me hvata za ruku. – Kuda ćeš? – pita. – Pokušaću da, hm, izađem na kraj s ovim – kažem, bespomoćno pokazujući na vrata kroz koja je Loren šturnula. – Viktore… – Šta je, maco? – Viktore… – ponavlja. – Dušo, vraćam se za dvadeset minuta. – Gledam na zglavak, ali nemam sat, a onda opet gledam u nju. – Za desetak minuta. – Viktore… – Dušo, treba joj vazduha… – U VIP salonu? – pita Kloi. – U VIP salonu, Viktore? Treba joj vazduha u VIP salonu? – Odmah se vraćam. – Viktore… – Šta je? – kažem dok joj se otržem iz stiska. – Viktore… – Dušo, provodimo se bogovski – kažem odmičući se. – Pričaj s Baksterom. Spasi što se spasti može. To ću i ja da uradim. – Baš me briga – kaže i pušta me. – Baš me briga da li ćeš se vratiti – kaže Kloi. – Više mi nije stalo – kaže. – Razumeš li? Ošamućen, uspevam samo da klimnem glavom i odjurim iz sale. – Viktore… We'll slide down the surface of things… Loren nalazim u privatnom VIP salonu na poslednjem spratu, gde sam danas intervjuisao diđžejeve; salon je sad prazan, osim što za pločom od

Glamurama 163 nerđajućeg čelika sedi šanker. Holi samo pokazuje ka klupi, gde Lorenine noge vire ispod stolnjaka; jedna salonka joj je obuvena, druga visi s predivnog stopala, a na stolu je tek otvorena boca „stolične kristal“; pojavljuje se ruka i boca nestaje, a onda se opet pojavljuje uočljivo praznija. Štikla spada. Pokretom ruke pokazujem Holiju da ode, a on sleže ramenima i odvlači se napolje; zatvaram vrata za njim dok oko nas svira neka fina muzika, možda Cranberries pevaju „Linger“, pa zaobilazim antikvitetni bilijarski sto nasred sobe, prevlačim rukama preko meke zelene čoje, prilazim separeu u kome se prostrla Loren. Izuzev sveća, veoma slabog i veoma fensi osvetljenja i ledenih nijansi koje se odsijavaju s čeličnog šanka, u salonu je gotovo mrkli mrak, ali onda snop jednog reflektora s ulice prodire kroz prozor, pregleda prostoriju i nestaje, da bi se opet vratio nekoliko trenutaka kasnije i okupao sve oko nas oštrim, metalnim sjajem. – Moja psihijatarka nosi dijademu – kaže Loren ispod dezeniranog stolnjaka. – Zove se doktorka Igan i nosi ogromnu dijamantsku dijademu. Ćutim neko vreme pre no što kažem: – To je… strašno depresivno, maco. Loren se s mukom izvlači iz separea, nesigurno staje na noge, hvata se za ivicu stola da ne izgubi ravnotežu, trese glavom da je razbistri, a onda polako i trapavo, po golom betonskom podu, pleše sama sa sobom do bilijarskog stola; ja pružam ruku i dodirujem bisernu ogrlicu koju najednom primećujem oko njenog vrata, pokušavajući da joj pratim pokrete. – Šta to radiš, Viktore? – pospano pita. – Plešeš? Je li to plesanje? – Koprcam se. To se zove koprcanje, maco. – Oh, nemoj da se koprcaš, švaleru. – Mislim da večeras imam mnogo razloga za koprcanje – umorno kažem. – U stvari, mislim da je švalerovo koprcanje totalno opravdano. – Pobogu, Viktore – stenje dok se i dalje njiše uz muziku. – Bio si tako sladak, divan, normalan dečko kad sam te upoznala. – Duga pauza. – Bio si tako divan. Posle minut-dva stajanja, nakašljavam se. – Hm, maco, mislim da nikad nisam bio ništa od toga. – Spoznaja. – Osim, hm, sladak, naravno. Prestaje da pleše, razmišlja o tome, zatim priznaje: – To je verovatno prva iskrena izjava koju si ikad dao. A zatim ja pitam: – Jesi li ozbiljno mislila ono što si rekla dole? – Pauza, opet tama. – Mislim, u vezi s nama. – Pauza. – I taj rad – dodajem. Pružam joj bocu votke. Uzima je, počinje da pije, staje, spušta je na bilijarski sto. Reflektorski snop prelazi joj preko lica, osvetljava ga nekoliko sekundi: oči su joj zatvorene, uplakane, glava blago okrenuta, ruka prineta do usana i skupljena.

164 BR E T IS TO N EL IS – Šta? – Pažljivo sklanjam ledenu bocu votke sa stola kako na čoji ne bi ostala vlažna fleka. – Ovo ti je sve previše seljački? Polako klima glavom i primiče svoje lice mome, a onda, dok zagrljeni posrćemo, do nas dopiru talasi automobilskih sirena u saobraćajnom zastoju i neumoljivo urlanje ogromne mase ljudi spolja; ja joj na uho mrmljam: – Sutni Dejmijena, maco – a ona me odguruje kad oseti koliko mi se digao. – Nije to tako prosto – kaže mi okrenuta leđima. – Hej, maco, kapiram – nehajno kažem. – Požuda nikad ne spava, je l’ tako? – Ne, Viktore. – Nakašljava se, polako obilazi bilijarski sto. Idem za njom. – Nije to. Nego nije prosto. – Ti si… rođena da budeš zvezda, maco – kažem gramzivo, šaljući vibraciju. Najednom leti ka meni i steže me, uzdrhtala. – Zar nikad ne pomisliš da se sve dešava s razlogom? – pita bez daha dok se pripij a uz mene. – Zar nikad ne pomisliš da se sve dešava s razlogom, Viktore? – A zatim: – Viktore, strašno se bojim. Strašno se bojim za tebe. – Nema više vremena za oklevanje – šapućem joj na uho, grlim je, polako je spuštam na bilijarski sto. – Važi, maco? – šapućem dok je ljubim u usta i rukama je pipam ispod struka, a ona šapatom uzvraća: – Nemoj. – Zavlačim ruku ispod njene haljine, nemoćan da se zaustavim, ne hajući da li nas iko vidi, da li će iko banuti, smesta se gubim u zanosu trenutka, prstima joj gulim gaćice, stavljam jedan prst unutra, dodirujem prvo malje, a onda nabor, a onda ulaz, čija se vlažnost osetno povećava dok preko njega prelazim prstom, prvo nežnije, a onda odlučnije; drugi prst ulazi unutra, Loren se stiska uz mene, usne ne razdvaja od mojih, ali je odmičem jer želim da joj vidim izraz lica, te sada sedi na stolu raširenih i dignutih nogu, ruke su joj na mom vratu i drže me blizu, usta su joj ponovo na mojim ustima, očajnički stenje kao i ja, ali se iznenada sklanja, gleda mimo mene: okrećem se i u mraku VIP salona vidim obris muškarca koji, osvetljen otpozadi, stoji ispred prozora s pogledom na Junion skver. Loren se hitro odvaja od mene. – Dejmijene? – pitam. Obris se primiče. – Hej, Dejmijene? – šapućem dok uzmičem. Obris u primicanju diže ruku, u kojoj drži nešto nalik smotanim novinama. – Dejmijene? – šapućem bez prekida. Reflektorski snop ponovo prelazi preko sobe, polako sve zasipa svojim sjajem; dok prelazi preko lica siluete i osvetljava ga, usta mi se zbunjeno otvaraju, a onda na mene juriša Harli Tompson i viče: – Pizda ti materina!

Glamurama 165 Snažno me udara pesnicom u obraz pre no što stignem da dignem ruku; u pozadini Loren viče moje ime, a kada uspem rukama da blokiram Harlijeve udarce, on menja poziciju i diže me sa svakim udarcem u stomak i grudi, i onda padam, grcam u pomoć, a Harli se saginje i zastaje pre no što me udari u glavu smotanim novinama i prosikće mi na uho: – Znam šta si uradio, pizda ti materina, znam šta si uradio, budalo sjebana – a onda mi gazi lice i odlazi; tada konačno dižem glavu i kroz potpunu maglu razaznajem Loren kako stoji pored izlaza; ona pali svetlo, u sobi eksplodira svetlost, a ja štitim oči i dozivam je, no ona ne odgovara. Oko mene su rasuti novinski listovi – sutrašnji Njuz; na stranici koju gledam, dok mi krv curi iz usta na hartiju, nalazi se kolumna Badija Sigala, s naslovom HARLI TOMPSON BEŽI S GS3, PRIČA SE O DROGI I NASILJU, a tu je i slika Harlija i Šeri Gibson iz „srećnijih vremena“, dok je na dnu stranice antrfile s naslovom „Šta se ovde dešava“ i slikom čija zrnastost sugeriše da je snimljena teleobjektivom, gde navodno ja ljubim Loren Hajnd u usta, oči su nam zatvorene, a pod slikom masnim slovima stoji SEKS-SIMBOL VIKTOR VORD CMAČE GLUMICU HAJND NA GALA PREMIJERI – DA LI KLOI ZNA?; krv što mi kaplje iz usta natapa čitav papir, s mukom ustajem, ogledam se u ogledalu nad šankom i pokušavam da se dovedem u red, ali dodirivanjem usana i glađenjem kose samo sam razmazao krv po čelu; pokušavam da je obrišem salvetom i onda jurim dole. We'll slide down the surface of things… Svi koji su bili na večeri napustili su prvi sprat, pa je prostor sad ispunjen drugim ljudima. Dok izvijam vrat tražeći nekoga poznatog, pojavljuje se Džej Di i odvlači me u stranu. – Samo me pusti – bespomoćno kažem. – Čekaj malo. Šta ti se desilo s glavom? – mirno pita Džej Di i pruža mi salvetu. – Zašto ti je smoking krvav? – Ništa. Okliznuo sam se – mrmljam gledajući u pod. – To nije krv… nego crvena traka boraca protiv side. Džej Di se štreca. – Viktore, svi znamo da te je Harli Tompson upravo samleo, stoga ne moraš da… – Gde je Kloi? – Ne prestajem da se osvrćem i gledam na drugu stranu sale. – Gde je Kloi, Džej Di? Džej Di udiše. – To je, međutim, problem. – Džej Di… ne zajebavaj se sa mnom! – vičem. – Video sam samo da je Harli Tompson bacio novine Kloi u krilo. Nagnuo se ka njoj dok je držao ruku u kanti leda i šaputao joj nešto dok joj se lice…

166 BR E T IS TO N EL IS inače usmereno ka novinama koje joj je Harli Tompson bacio u krilo… nije, hm, pretvorilo u haos. Samo zurim u Džej Dija, razrogačenih očiju, i pitam se kada su u toku poslednjih deset sekundi moje ruke počele da stežu njegova ramena. – I? – dahćem, a celo mi se telo pretvara u pihtije. – I otrčala je, a Harli je zapalio tompus, veoma zadovoljan, a onda je Bakster Pristli otrčao za njom. To me toliko uspaniči da sigurno poprimam izraz isprebijanog čoveka, pošto me Džej Di gleda u lice i šapne: – Pobogu, Viktore. – Sve je još neizvesno, Džej Di – kažem držeći se za stranu stomaka koju je Harli najviše oštetio. – Ne – kaže. – Nama je sve jasno. – Zastaje. – Neizvesno je samo tebi. – Džej Di, Sindi Kroford uvek kaže… – Koga u ovom trenutku boli dupe šta kaže Sindi Kroford? – urla Džej Di. – O čemu ti pričaš? Dugo piljim u njega, zbunjen, a onda ga guram, okrećem se i jurim niz stepenice; svuda oko mene ljudi se osvrću, blicevi sevaju, neprestano se saplićem o ljude koji me pridržavaju, i onda sam konačno u prizemlju, gde je vazduh toliko pun dima tompusa, trave i cigareta da se ne može disati; sklanjam ljude s puta, neprestano fokusiram pogled na različite tačke, muzika preglasno trešti, molski akordi se lome oko mene, operater „stedikema“ ne može da održi korak. Pošto izletim na vrata, suočavam se s toliko ogromnom ruljom da je u njoj svako skriven; kad se pojavim, sve se smiri, a onda, isprva polako, svi počinju da viču moje ime; za nekoliko sekundi vrišteći traže da budu pušteni unutra, a ja zaranjam u vrevu, guram se kroz nju, neprestano se okrećem i govorim: – Ćao… izvini… sjajno izgledaš… kul, maco – a kad se probijem, primećujem njih dvoje na sledećem uglu: Bakster trčka za Kloi i pokušava da je obuzda, ona mu se stalno otrže, histerično udara automobile parkirane pored trotoara, aktivira im alarme svaki put, a ja udišem u velikim grcajima, lud od panike, ali se i smejem. Pokušavam da prestignem Bakstera i dođem do Kloi, ali se on naglo okreće kad me čuje da prilazim, hvata me za sako, pritiska me uza zid zgrade, viče mi u facu dok bespomoćno zurim u Kloi: – Marš odavde, Viktore, ostavi je na miru, pizda ti materina. – Bakster se smeši dok to viče, saobraćaj mu pulsira iza leđa, a kad se Kloi okrene da se zagleda u mene, Bakster – jači nego što sam ikad i pomišljao – deluje potajno zadovoljan. Kloino lice je havarija, suze joj liju iz očiju. – Maco – vičem. – To nisam bio ja…

Glamurama 167 – Viktore – glasno me upozorava Bakster. – Okani se. – To je nameštaljka – vičem. Kloi samo zuri u mene dok ne kljoknem, najzad se i Bakster opušta, iza Kloi usporava jedan taksi, Bakster se hitro daje u trk, stiže do Kloi, hvata je za ruku i uvodi u taksi, ali ona baca pogled na mene pre no što upadne na meko sedište, nestane, izduvana, nedostižna; odlazi, a iskeženi Bakster mi klima glavom, ležerno veseo. Potom totalna tišina. Devojke koje vise kroz prozor neke limuzine i glasno zvižde pokreću mi noge, pa trčim ka klubu, gde obezbeđenje stoji iza barikada i grakće naređenja u voki-tokije, a ja dahćem dok se probijam kroz gužvu; onda me vratari vraćaju na stepenice ka ulazu, žalosni povici valjaju se iza mene, para sa reflektora diže se ka nebu i ispunjava prostor iznad ljudi, ja ponovo prolazim kroz detektore metala, trčim uz jedno stepenište, pa uz drugo, idem u Dejmijenovu kancelariju, no onda nenadano udaram u stub na drugom spratu. Dejmijen prati Loren do privatnog stepeništa koje će ih kroz zadnji izlaz izvesti na ulicu, a Loren izgleda kao da preteško diše – čak izgleda mršavija – dok joj, zatvarajući vrata za njima, Dejmijen brzo govori na uho, iako joj je lice toliko izobličeno da naizgled ne razume nijednu njegovu reč. Ponovo jurim u prizemlje, panično brzo, probijam se kroz gužvu, previše ljudi promiče, nejasna lica, samo profili, pružaju mi cveće, razgovaraju preko mobilnih telefona, svi se kreću zajedno u pijanoj masi, a ja se kroz tamu probijam potpuno svestan dok se ljudi samo nerazgovetno valjaju, neprestano se kreću ka nekom drugom mestu. Napolju se probijam kroz narod izbegavajući svakoga ko me zove po imenu; Loren i Dejmijen izgledaju kilometrima daleko dok nestaju u limuzini; vičem: – Čekajte – i predugo piljim u kola koja nestaju u magli oko Junion skvera i nastavljam da piljim sve dok se nešto sićušno u meni ne sruši, a tada glava počinje da mi se bistri. Sve izgleda isprano, hladno je, a noć najednom prestaje da se ubrzava: nebo je prikovano za mesto, mutno i nepokretno, ja posrćem niz blok, onda zastajem da u sakou nađem cigaretu, no uto me neko pozove po imenu; gledam na drugu stranu ulice, u limuzinu, i pored nje stoji Alison, bezizražajnog lica, a uz noge, na povocima, vodi Gospodina i Gospodu Cau. Kad me vide, trzaju glave i počinju da skaču, uzbuđeno zatežu povoce, keze zube, kevću, a ja samo umrtvljeno stojim, dodirujem nateklu usnu i modar obraz. S osmehom, Alison pušta povoce.

168 BR E T IS TO N EL IS 6 Floran: uska turobna non-stop gostionica u klaničkom kvartu. Osećam se prljavo, skljokan za sto blizu ulaza, dok dovršavam koku koju sam nabavio u baru na Ist Vilidžu gde sam, negde usred noći, izgubio kravatu, a preda mnom je otvoren Njuz, kolumna Badija Sigala koju proučavam već satima, uzaludno pošto se iz nje ništa ne može saznati, a iza mene nekoga snimaju, ekipa postavlja osvetljenje. Prošao sam pored svog stana oko 4, ali neko sa sumnjivo dobrom frizurom – zgodan momak, dvadeset pet godina, možda dvadeset šest – vrzmao se ispred zgrade, pušio cigaretu kao da čeka već veoma dugo, a jedan drugi – član ekipe koga još nisam upoznao – sedeo je u crnom džipu i pričao preko mobilnog, pa sam šturnuo. Bejli mi donosi još jedan dekofeinizirani frapućino, u Floranu je ledeno i neprestano duvam konfete sa stola, ali kad god mi pažnja odluta, one se ponovo pojave, pa zurim u scenografa i pomoćnicu režije koji pak zure u mene; čuje se restoranska muzika i svaki minut oteže se kao sat. – Kako je, Viktore? – pita Bejli. – Ćao, maco, šta ima? – umorno mrmljam. – Jesi dobro? – pita. – Izgledaš sjebano. Razmišljam o tome pre no što odgovorim: – Da li te je ikad jurio čaučau, čoveče? – Šta je čaučau, čoveče? – Ma čaučau, čoveče. Veliki čupavi pas – pokušavam da objasnim. – Prava su đubrad u duši, nekada su obezbeđivali palate u Kini, jebo ih ja. – Da li me je ikad jurio čaučau? – zbunjeno pita Bejli. – Misliš, kad sam poslednji put… pokušavao… da provalim u palatu? – Mršti se kao niko. Pauza. – Sad hoću samo pahuljice i sok, važi? – Izgledaš sjebano, čoveče. – Razmišljam o… Majamiju – gunđam škiljeći na njega. – Sjajno! Sunce, secesija, školjke, „bakardi“, talasi – Bejli maše rukama kao surfer – modna snimanja, a Viktor ponovo skače u vodu. Prava stvar, čoveče. Gledam jutarnji saobraćaj u Četrnaestoj ulici, a onda se nakašljavam. – Ovaj… možda Detroit. – Kažem ti, maco – nastavlja. – Ovaj svet je džungla. Kud god da odeš, isto ti je. – Sad hoću samo pahuljice i sok, važi, čoveče? – Moraš da iskoristiš svoje potencijale, čoveče.

Glamurama 169 – U tvom savetu ima jedva začkoljica, čoveče – ukazujem. – Jer? – Ti si… konobar. Dovršavam čitanje članka o novim maškarama (ove sezone najpopularnije su „izlomljeno“ i „zalizano“) i fensi karminima („promrzlina“, „gušenje“, „modrica“) i glamuroznim lakovima za nokte („kamenac“, „plesan“) i iskreno mislim: Opa, napredak; iza mene jedna devojka s mlohavim šeširom za plažu i gornjim delom bikinija bez bretela i strahovito krupnih očiju sluša nekog tipa u odelu napravljenom od oklopa iz šesnaestog veka kako govori „hm hm hm“ dok pucka prstima, a onda se seti: – Juan Mekgregor! – na šta oboje zaćute, a reditelj se naginje ka meni i upozorava: – Ne izgledaš dovoljno zabrinut – što mi je znak da izađem iz Florana. Napolju, pod jačim svetlom, delom veštačkim, grad se otvara, trotoari u Četrnaestoj su prazni, očišćeni od statista, a kroz buku udaljenih pneumatskih bušilica čujem nekoga kako za sebe pevuši „The Sunny Side of the Street“; osećam dodir po ramenu i okrećem se, ali nema nikoga. Protrčava jedan totalno rastrojen pas. Dozivam ga. Staje, gleda me, trči dalje. Tonci puštaju „Disarm“ Smashing Pumpkinsa, muzika pokriva snimak kluba koji sam hteo da otvorim na Trajbeki i ulazim u taj kadar, ne primećujući crnu limuzinu parkiranu preko puta ulice, četiri zgrade dalje, na koju kamerman švenkuje. 5 Vrata treskaju za mnom, dva para ruku grabe me za ramena i guraju na stolicu; pod mutnom izmaglicom crnog svetla, počinjem da razaznajem obrise i senke: Dejmijenove gorile (Djuk, ali ne i Digbi, koji je posle snimanja jučerašnjeg doručka zamenjen drugim glumcem) i Huan, popodnevni vratar u Alisoninoj zgradi na Gornjem Ist Sajdu; kad se svetlost pojača, pojavljuje se i Dejmijen koji puši tompus „partagas perfekto“ i u tesno je pripijenim farmerkama, puloveru sa smelim optičkim dezenom, košulji s motivima vatrometa, dugačkom mantilu „Armani“, motociklističkim čizmama, a ruke su mu – dok me hvata za bolno lice i steže ga – ledene i nekako ugodne, no onda mi zabaci glavu unazad pokušavajući da mi slomi vrat, ali ga jedan gorila – možda Djuk – odgurne; Dejmijen pušta zvuke kao da peva u crkvi, jedna diskokugla koja je visila iznad podijuma leži razbijena u uglu, konfete su rasute naokolo u visokim hrpama.

170 BR E T IS TO N EL IS – Krajnje gadan pozdrav – kažem trudeći se da ostanem pribran pošto me je Dejmijen pustio. Dejmijen ne sluša. Hoda po sobi, pevuši, a u sobi je tako ledeno da mu se dah magli; potom se vraća do mene, nadvija se iako uopšte nije mnogo visok, i ponovo me gleda u lice, a meni od dima tompusa suze oči. Proučava moj beo izraz pre no što zgađeno zavrti glavom i vrati se hodanju po sobi bez ikakvog pravca. Gorile i Huan bezizražajno pilje u mene, izretka skrenu pogled, čekaju nekakav signal od Dejmijena, a ja se napinjem, pripremam, razmišljam: samo nemojte u lice, bilo gde samo ne u lice. – Da li je iko jutros čitao Post? – pita Dejmijen sve prisutne. – Naslovnu? Nešto u vezi sa đavolom koji je pobegao iz pakla? Neki klimaju glavom i pohvalno žamore. Zatvaram oči. – Gledam ovo mesto, Viktore – kaže Dejmijen. – I zanima li te o čemu razmišljam? Mimo volje odmahujem glavom, shvatam nešto, a onda klimam. – Razmišljam: Pobogu, duh vremena je u limbu. Ne kažem ništa. Dejmijen me pljuje, a onda me hvata za lice, razmazuje mi pljuvačku po nosu i obrazima, ponovo otvara ranu na usni gde me je Harli udario. – Kako se osećaš, Viktore? – pita. – Kako se osećaš ovog jutra? – Osećam se vrlo… čudno – nagađam i uzmičem. – Osećam se vrlo… nefensi? – Prihvatio si ulogu – kezi se Dejmijen, modar od besa, spreman da zvizne, nabreklih vena na vratu i čelu, i hvata me za lice tako čvrsto da dreknem, ali su zvuči iz mojih usta prigušeni, vid mi se muti, a on me naglo pušta i vraća se hodanju. – Da li si i u jednom trenutku svog života sebi rekao: Hej, ovo nije u redu? Ne kažem ništa, samo nastavljam da udišem kroz zube. – Mislim da ti ne moram ni reći da si otpušten. Klimam glavom, ćutim, blagog pojma nemam kakav mi je izraz lica. – Hoću reći, šta ti misliš ko si? – pita zbunjeno. – Pouzdano sredstvo za povećanje prodaje? Definišimo to ovako, Viktore: nisam osobito očaran tvojim sistemom vrednosti. Ćutke klimam glavom, ne poričući ništa. – U ovom poslu ima zla i ima dobra – kaže Dejmijen kroz teško disanje. – A moj je utisak da ti ne razlikuješ to dvoje. Najednom se nešto u meni lomi. – Hej – vičem i dižem pogled. – Ne kenjaj.

Glamurama 171 Dejmijen deluje zadovoljan tim izlivom i počinje da kruži oko stolice, prinosi tompus ustima, vuče kratke brze dimove, a vrh tompusa se naizmence žari i gasi. – Ponekad i u pustinji osveži, Viktore – pretenciozno zapeva. – Molim te, nastavi, o, Premudri – stenjem i kolutam očima. – Jebo te, kako kenjaš, čoveče. Lupa mi šamarčinu, pa opet, a kad to uradi i treći put, upitam se je li ta treća šamarčina u scenariju. Konačno Djuk odvlači Dejmijena unazad. – Mogu da se parkiram gde god mi padne na pamet, Viktore – reži – ali takođe plaćam i jebene kazne. Dejmijen se otrže od Djuka, hvata mi obraz tamo gde me je pogodila Harlijeva pesnica, uvrće ga sa dva prsta dok ne povičem da prestane i pružim ruku da ga sprečim, ali kad me pusti, samo mlitavo padam na naslon i trljam lice. – Samo, kao… – Pokušavam da dođem do daha. – Samo, kao… pokušavam da uklopim ovo u… perspektivu – grcam i bespomoćno brizgam u plač. Dejmijen me ponovo šamara. – Hej, gledaj me. – Čoveče, odgovaraš kao iz topa. – Mahnit sam i dahćem. – Divim se tome, čoveče. – Udišem, grcam. – Idem u zatvor, je l’ tako? Idem pravo u zatvor? Uzdiše, zagleda me, prelazi rukom preko svog lica. – Vrlo se upinješ da budeš kul, Viktore, ali si zapravo skroz normalan. – Pauza. – Ti si ništarija. – Sleže ramenima. – Ti si laka meta s otežavajućom okolnošću. Pokušavam da ustanem, ali me Dejmijen gura natrag na stolicu. – Jesi li je jebao? – najednom pita. Ne mogu ništa da kažem jer ne znam o kome govori. – Jesi li je jebao? – ponovo pita, tiho. – Pozivam se na, hm, Peti amandman – mrmljam. – Na šta se pozivaš, mamu li ti jebem? – urla, a dvojica gorila pritrčavaju i sprečavaju ga da ubije boga u meni. – Fotografija je lažna – urlam ja na njega. – Montirana. Izgleda stvarna, ali nije. To nisam ja. Mora da je izmenjena… Dejmijen zavlači ruku u„Armani“ mantil i gađa me štosom slika u glavu. Saginjem se. Slike se rasipaju oko mene, jedna mi pada u krilo, licem naviše, ostale završavaju na podu: razni snimci Loren i mene kako se vatamo. Na nekoliko fotografija vide nam se jezici, prepleteni i svetlucavi. – Staje… to? – pitam. – Zadrži ih. Suveniri. – Šta je to? – pitam.

172 BR E T IS TO N EL IS – Originali, pičko – kaže Dejmijen. – Proverio sam ih. Nisu izmenjeni, pičko. Dejmijen odlazi na drugu stranu sobe, postepeno se smiruje, zatvara i zaključava aktovku, a onda gleda na sat. – Verovatno si shvatio da nećeš otvoriti ovaj ćumez? – pita Dejmijen. – Već sam konsultovao tajne partnere povodom toga. Postarali smo se za Berla, a i Džej Di je već otpušten. Neće više nikad raditi nigde na Menhetnu zbog nesrećnog udruživanja s tobom. – Dejmijene, hej – tiho kažem. – Ma daj, čoveče, Džej Di ništa nije uradio. – Ima sidu – kaže Dejmijen navlačeći crne kožne rukavice. – Ionako neće još dugo. Samo piljim u Dejmijena, koji to primećuje. – To je bolest krvi – kaže. – Neki virus. Siguran sam da si čuo. – A, da – nesigurno kažem – Sad je sa mnom Bakster Pristli – kaže Dejmijen spremajući se da izađe. – To deluje nekako… – Traži pravu reč, krivi glavu, odlučuje se za: – Prikladno. Huan sleže ramenima dok za Dejmijenom i gorilama odlazi iz kluba, ja dižem jednu svoju i Loreninu fotografiju i okrećem je, kao da ću na poleđini naći objašnjenje za njeno postojanje, ali je poleđina prazna, a ja sam iscrpljen, u glavi mi se vrti, psujem „u tri lepe pizde materine“ dok prilazim prašnjavoj sudoperi iza onoga što treba da je šank, gde čekam da reditelj vikne„Seci!“ no čujem samo Dejmijenovu limuzinu kako uz škripu točkova odlazi s Trajbeke; stopalima mrvim ostatke disko-kugle, čuju se praporci koji nisu u scenariju, oko glave mi leti zunzara, ali sam preumoran da je oteram. 4 Stojim u govornici u Ulici Hauston, tri ugla od Loreninog stana. Prolaze statisti, ukočeni i loše vođeni. Jedna limuzina ide ka Brodveju. Žvačem „mentos“. – Hej, šećeru, ja sam – kažem. – Moram da te vidim. – To nije moguće – kaže, a zatim manje uvereno: – Ko je to? – Dolazim kod tebe. – Neću biti tu. – Kako to? – Idem u Majami s Dejmijenom. – Dodaje: – Za oko sat. Pakujem se.

Glamurama 173 – Šta se desilo s Alison? – pitam. – Šta se desilo s njegovom verenicom? A, Loren? – Dejmijen je šutnuo Alison, a ona je naručila njegovo ubistvo – ležerno kaže. – Ako u to možeš da poveruješ, pošto ja mogu. Dok obrađujem tu informaciju, kamerman kruži oko govornice, odvlači mi pažnju pa zaboravljam tekst, te odlučujem da improvizujem, a začudo, reditelj to dopušta. – A može li… kad se vratiš, maco? – pitam snebivljivo. – Idem na snimanje – kaže vrlo zvanično. – U Berbank. – Šta snimaš? – pitam pokrivajući oči rukom. – Igram cijukavog duha u „Diznijevom“ novom igranom filmu Aladin i Zeka Rodžer, koji režira… jao, kako se zvaše?… a, da, Kuki Pizaro. – Zastaje. – CAA misli da mi je to velika šansa. Bez reči sam. – Pozdravi, hm, Kukija – a onda uzdišem. – Zaista želim da dođem kod tebe. – Ne možeš, dušo – milo kaže. – Nemoguća si – cedim kroz stegnute zube. – Zašto onda ti ne dođeš da se nađeš sa mnom? – Gde si? – U velikom deluks apartmanu u Soho grandu. – Pa, to deluje kao neutralan teren, ali neću. – Loren… šta ćemo s onim sinoć? – Hoćeš moje mišljenje? Vrlo duga pauza, koju taman hoću da prekinem pošto se setim teksta, ali ona progovara prva. – Moje mišljenje: verovatno ne treba previše da očekuješ od ljudi. Moje mišljenje: gotov si i to si sam sebi napravio. – Bio sam… bio sam pod… velikim pritiskom, maco – kažem trudeći se da ne puknem. – Posrnuo… sam. – Ne, Viktore – odsečno kaže. – Pao si. – Baš ti je to lako palo, a, maco? – Tako ljudi govore kad im više nije stalo, Viktore – kaže. – Iznenađena sam što ti taj ton nije poznatiji. Pauza. – U tom, hm, odgovoru nema ničeg ohrabrujućeg, maco. – Govoriš kao da ti je jezik probušen – umorno kaže. – A ti odišeš glamurom i, hm, harizmom… čak i preko telefona – mrmljam dok ubacujem novu četvrt dolara u prorez. – Pazi, Viktore, problem je u tome što moraš svašta da znaš – kaže. – Ali ne znaš.

174 BR E T IS TO N EL IS – Na toj slici nismo bili mi – kažem, najednom uplašen. – Ne znam kako, Loren, ali to nismo bili… – Siguran si? – prekida me. – Ma daj – vičem, a glas mi se povišava. – U čemu je stvar, Loren? Gospode, ovo je potpuni košmar, a ti ga shvataš tako… – Ne znam, Viktore, ali sam sigurna da ćeš se probuditi i sve shvatiti – kaže. – Ne bih se, doduše, kladila u to, ali mislim da ćeš sve shvatiti. Na kraju. – Gospode, govoriš kao da nećeš da mi pokvariš iznenađenje. – Viktore – uzdiše. – Moram da idem. – To nisam ja, Loren – ponovo naglašavam. – Možda to jesi bila ti. Ali ne i ja. – Pa, liči na tebe, Viktore. U novinama piše da si to ti… – Loren – vičem uspaničeno. – Do đavola, šta se dešava? Jebo te, otkud uopšte ta slika? – Viktore – nastavlja mirno. – Više se ne možemo viđati. Više se ne možemo čuti. Ovaj odnos je završen. – Kažeš to kao da si obavila nekakav zadatak, u pizdu materinu – vičem. – Ti se projektuješ – strogo kaže. – Poslednji put te molim, maco, da razmisliš – kažem slomljeno. – Želim da budem s tobom – napokon izgovaram. – Veruj mi, Viktore – odgovara. – Ne želiš. – Maco, on nosi košulje na prepravku… – Iskreno, za to me potpuno zabole – kaže. – Takve stvari su tebi bitne. One su tvoje merilo nečije vrednosti. Posle duge pauze kažem: – Verovatno si čula za Miku. – Šta je s Mikom? – pita totalno nezainteresovano. – Mika je, hm, ubijena, maco – ukazujem brišući nos. – Ne bih rekla da je to bilo ubistvo – oprezno kaže Loren. Posle još jedne duge pauze pitam: – Nego šta je bilo? Konačno uzvišeno kaže: – To je bila izjava. – Značenje te rečenice dublje je no što sam u stanju da pojmim. – Ne kenjaj, Loren – bespomoćno šapućem. Spušta slušalicu. Kamera prestaje da snima, šminkerka mi stavlja dve glicerinske suze na lice, kamera ponovo počinje da snima, a ja, kao na probama, iz ruke ispuštam slušalicu koja pada i ljulja se o gajtanu, a onda je oprezno, nežno dižem i piljim u nju. Ne zamlaćujemo se snimanjem novih dublova i prelazimo na sledeću scenu.

Glamurama 175 3 Kloi dozvoljava vrataru da me pusti u zgradu pošto reditelj Eštonu kaže da mi da kratak pregled scenarija kako bih bio spreman za narednu scenu: Kloi je izostala s revija koje je danas imala, što je izazvalo svojevrstan užasan metež, a pošto „Hard Copy“, „Inside Edition“, „A Current Affair“, „Entertainment Tonight“ [„Nightline“ zivkaju čitavog jutra, Kloi je s Baksterom Pristlijem otišla u Kanjon Ranč na dve nedelje; u liftu reditelj, kome sam se popeo na glavu, sikće: – Izgledaj potreseno – i ja to pokušavam, ali sam samo neodređeno nesrećan; nesigurno gledam u kameru, a ona se diže čim se vrata lifta otvore i prati me u tamu hodnika koji vodi ka Kloinom potkrovlju. U stanu je ledeno, uprkos svoj upaljenoj rasveti; prozori su pokriveni debelim naslagama leda, mraz se uhvatio po kuhinjskim elementima i ogromnom staklenom stolu za kafu, pod je mestimično klizav. Telefon stalno zvoni, nadmeće se s televizorom u Kloinoj spavaćoj sobi; dok mu prilazim da utišam ton, pojavljuje se reklama za popodnevnu emisiju Peti Vinters – voditeljka u naručju drži ozbiljno deformisano četvorogodišnje dete dok Bet Midler iz pozadine peva „From a Distance“ – a onda se vraćamo na sapunicu, gde jedan lik drugom liku kaže: – To nije bilo lepo – na šta polako odlazim u kupatilo, ali Kloi nije tamo. Kada je puna pene, dva prazna pakovanja „čabi habi“ sladoleda firme „Ben i Džeri“ stoje pored umivaonika, uz modlu pomoću koje Kloi izbeljuje zube, a taj se pak nalazi pri velikom ručnom ogledalu koje, s naletom panike, nameravam da pogledam, no onda Kloi ulazi u spavaću sobu, ja se naglo okrećem, telefon i dalje zvoni. Ona na uhu drži mobilni, sluša nekoga, i deluje izuzetno pribrana; baca pogled na mene dok prilazi krevetu, na kome se nalazi komplet prtljaga „Guči“ koji joj je Tom Ford poslao za rođendan, te izgovara u telefon nešto što ne čujem i prekida vezu; meni prolazi kroz glavu da raširim ruke i kažem: – Tadam! – ali ipak samo pitam: – Ko je to bio? – no pošto ne dobijam odgovor, nastavljam: – To nije tvoj telefon. – Baksterov je – kaže. – Dao mi ga je. – Pauza. – Pošto ne mogu da se javljam na svoj. – Maco – počinjem. – Jesi li dobro? – Razmišljam o ručnom ogledalu u kupatilu iza sebe, pitam se ima li ičega na njemu. – Nisi se opet… – Puštam da mi glas zamre. Treba joj previše vremena da shvati na šta mislim, pa kaže: – Nisam, Viktore – ali se štreca dok to izgovara, pa mi nije naročito laknulo.

176 BR E T IS TO N EL IS Telefon ne prestaje da zvoni, a Kloi vadi pulovere iz ormara, stavlja ih u kofere na krevetu i kreće se polako, razborito, klima glavom sama za sebe, svaki pokret deluje smišljen, tek ovlaš pometen mojim prisustvom, ali potom uzdiše i staje. Gleda me kako drhtim, skljokan u ogromnu belu fotelju. U ogledalu na suprotnom kraju sobe razaznajem svoj odraz: lice mi nije toliko modro kako sam strahovao. Kloi pita: – Zašto? – a telefon i dalje zvoni, kao podsetnik. – Zašto… šta? – Samo zašto, Viktore. – Maco – kažem dižući ruke, spreman da ponudim objašnjenje. – Ti si mi, hm, veliki izvor… inspiracije. – Želim nekakav odgovor od tebe – mirno kaže. – Ne rasplinjuj se. Samo mi reci zašto. Puštam da mi to dopre do mozga. – Kapiram to, maco. – Kamo sreće da u tebi postoji ikakvo zrnce emocija, Viktore – uzdiše i vraća se ormaru. – Jao, molim te, maco… – Zašto, Viktore? – ponovo pita. – Maco, ja… – Neću plakati. Plakala sam cele noći – kaže. – Neću plakati dok si ovde, zato budi otvoren. – Maco, treba mi… treba mi… – Uzdišem, pa krećem iz početka. – Maco, znaš, sve to… – Nikad direktno ne odgovaraš na pitanja ako možeš da izvrdaš, zar ne? – Hm… – Zbunjeno je gledam. – Šta si me ono pitala? Pažljivo smešta majice i gaćice na jedan kraj najvećeg kofera. Omotava gajtan fena oko drške, a onda ga spušta u manju torbu. – Trebalo mi je mnogo vremena da zavolim sebe, Viktore – kaže prolazeći pored mene. – Neću ti dozvoliti da to promeniš. – Ali ti ne voliš sebe – umorno mrmljam i odmahujem glavom. – Ne odistinski – a zatim: – Maco, molim te, prekini da se muvaš naokolo. Zvoni Baksterov mobilni. Uzima ga s kreveta, sluša pozivaoca, ko god to bio, i zuri u mene dok se na kraju ne okrene na drugu stranu i kaže: – Da, dobro… Biću spremna… Samo treba da se nađem s nekim… U redu, hvala… Hju Grant i Elizabet Harli?… Važi, super… Ne, mogu i sama… Aha, tu je… Ne, ne, ne – u redu je, nemoj. Zaista sam dobro… Vidimo se. Prekida vezu, odlazi pravo u kupatilo i zatvara vrata. Pušta vodu dvaput, a onda se vraća u sobu. Želim da je pitam ko je zvao kako bi morala da izgovori

Glamurama 177 njegovo ime, ali već znam ko je zvao, a na kraju krajeva i ne želim da čujem kako izgovara njegovo ime. – I možeš li mi reći zašto, Viktore? – pita. – Zašto se sve ovo desilo? – Zato što, maco… – Gutam knedlu. – Teško mi je… Hajde, maco… Ovo je… sve što znam?… Ovo je… sve što jesam? – kažem, nadajući se da je to pravi oblik objašnjenja. – Sve što znaš je pogrešno – kaže. – Sve što znaš je pogrešno. – Jao, čoveče – uzdišem. – Pogledaj samo svoj život, Viktore. Ne ideš nikud. Poznaješ devojke koje se zovu Vagina… – Hej, ona se zove Jani, maco. To samo znači „vagina“. – Po koliko hiljada separea u noćnim klubovima možeš da visiš? – pita. – Samo blejiš po Baueri baru i Pravdi i Indokini i žališ se kako je grozno. – Zastaje, čeka. – I to radiš četiri puta nedeljno? – Prilično sam… iscrpljen, maco. – Ne, bolestan si – kaže i, s rukama na kukovima, ozbiljno se zagleda u prtljag, razmatrajući razmeštaj odeće. – Deprimiran si, Viktore. – Maco, to je samo zbog – dižem glavu da je pogledam, zbunjen – zbog neke loše koke, ali nema veze. – Uzdišem i predajem se. – Nebitno. – Za tebe je sve nebitno. – Ja sam… zbunjen. Zašto me svi ribaju? – Zato što čitav život trošiš pokušavajući da impresioniraš ljude koji tebe impresioniraju, eto zašto. – Zašto bih pokušavao da impresioniram ljude koji me ne impresioniraju, maco? – Zato što ljudi koje želiš da impresioniraš nisu toga vredni? Pošto shvatim šta je rekla, nakašljavam se. – Moja… osećanja u ovom trenutku pomalo su, hm, oprečna – kenjkam. – Udovoljavaš ljudima koje totalno boli dupe. – Ma daj, maco – uzvikujem. – Samo se prave da ih boli dupe… Preseca me pogledom potpune neverice. – Da li ti čuješ sebe? Sležem ramenima, očajan. – Znam da ti je teško da se prilagodiš stvarnosti, ali zar nije već vreme? – Zatvara rajsferšlus na jednoj torbi, gleda drugu. – Maco, maco, nikad nisam imao težu nedelju u životu, a – udišem – ovo je bilo potpuno stravično, pa… – Oh, taj tvoj majušni svet – kaže i odmahuje. – Ne, ne, zaista, muka mi je od toga, i meni je muka od svega, maco – dahtavo kažem i ispravljam se u ogromnoj beloj fotelji. – Muka mi je od toga da budem fin prema ljudima koji me ili mrze ili planiraju da me ubiju ili…

178 BR E T IS TO N EL IS – Da li si zaista mislio da ćeš se izvući iz ovoga? – prekida me. Uzdišem, a onda pauziram prikladno dugo pre no što upitam: – Zašto da ne? Bezizražajno pilji u mene. – Ljudi se izvlače i iz gorih stvari – mrmljam. – Zato što su svi pametniji od tebe – kaže. – Zato što je sve ono što znaš pogrešno i što su svi pametniji od tebe. – Maco, ta slika… Ne znam otkud ona, ali se to nije desilo, to se nikad nije desilo… – Šta se nije desilo? – pita, najednom zainteresovana. – Ono što je na slici – kažem. – Niti si imao seksualni odnos s Loren Hajnd, niti si pokušao da imaš seksualni odnos s Loren Hajnd, niti si poljubio Loren Hajnd? – pita. – To hoćeš da kažeš? Razmišljam o tome, menjam formulaciju pitanja, a onda izgovaram: – Hoću da kažem da… Odmiče se od mene. – Možda ćeš se prizvati pameti kad ja ne budem tu… ko zna? Gestikuliram, pokušavajući da dam nekakvu poentu, čak i da sročim rečenicu. – Zar nisi, hm, zar nisi razgovarala s Loren? Zar nije objasnila? – pitam pun nade. – Nisam – kaže. – Loren mi se sviđa. Samo ne želim više nikad da je vidim. – Gleda na sat, mrmlja nerazgovetnu psovku. Ustajem s fotelje i polazim ka kupatilu, gde Kloi stavlja teglice pune kremova, ulja i praškova u drugu tašnu „Guči“. Primećujem da ručno ogledalo koje sam video pored umivaonika više nije tamo. Pored bočice parfema stoje žilet i mala providna slamka, i to mi se ne privida. – Šta? – naglo pita i okreće se. – Još si ovde? – Zato što si… – tužno se osmehujem. – Ti… moja savršena partnerka? – Tvoj savršeni partner je ogledalo. – Možda… – počinjem, pa stajem. – Da nisi toliko očekivala od mene, možda se ne bi toliko… razočarala – najzad priznajem, a onda, dok gledam njen odraz u ogledalu: – Ne plači. – Ne plačem – iznenađeno kaže. – Zevam. Dole u predvorju, dok izlazim, ošamućen, vukući noge po mermernom podu, nalećem na Tristana, bivšeg manekena koji diluje drogu, kako ćaska s Eštonom; Tristan je magnetski lep, i premda sam trenutno totalno rastrojen, uspevam instinktivno da se rukujem s njim, obavim neophodnu pričicu, izbegnem očigledna pitanja (kolumnu Badija Sigala, mrlje na mojoj košulji,

Glamurama 179 modricu iznad obrve), razmenim komplimente na račun naših frizura, preporučim jedan ili dva kul strana filma, novi bend iz Nevade („ta država je stvarno u trendu“, uverava me Tristan), a onda idemo dalje. Napolju, na stepenicama koje vode ka trotoaru, okrećem se i kroz vrata vidim Tristana kako ulazi u lift, pa poželim da ga pitam kod koga ide, a onda i da kupim dva-tri grama, ali me onda obuzme panika jer sve povezem, a Tristan opaža da buljim u njega i mahne mi dok se vrata lifta zatvaraju; pred oči mi izbija užasna vizija Kloi u ambulantnim kolima, još nekog centra za detoksikaciju negde u pustinji, još jednog niza neuspelih pokušaja samoubistva za kojima sledi uspešaft, i tada. viknem i pokušam da utrčim u predvorje, ali me članovi ekipe hvataju i zadržavaju, a ja vičem: – Ali zašto ali zašto ovo nije u scenariju – dok se ne srušim; tehničar mi pridiže glavu na stepenice, gde ja i dalje ludim i vičem: – Ali ne razumete ne razumete – i najednom pored mene kleči reditelj i nežno kaže dvojici članova ekipe da me puste, da je u redu.pssf. Tresem se tako jako da reditelj mora da mi drži glavu obema rukama, da je umiri, pre no što može da mi se obrati. Ukratko rečeno, pita me: – Da li zaista želiš da se vratiš gore? Tresem se tako jako da ne mogu da odgovorim. – Da li zaista želiš da se vratiš gore? – ponavlja. – Da li bi lik koga tumačiš to uradio? Udišem i izdišem tako snažno da ne mogu da povratim dah, a ljudi se polako udaljavaju od mene. Posle naizgled više sati konačno ustajem, kada poriv da se vratim gore počne da jenjava (što zaista i nije toliko neočekivano), a povrh građevinske i saobraćajne buke čujem praporce; neki garderober mi praši jaknu dok silazim niz stepenice ka trotoaru, gde me čeka crna limuzina koja će me vratiti u stan, a u stanu će moje gledište o ovom projektu postati ako ne baš jasnije, ono barem smešteno u nekakvu perspektivu. 2 Ispred moje zgrade novinarka iz Ditejlsa igra školice, odevena u triko boje agruma, belu kožnu jaknu, patike s platformom, s pletenicama pričvršćenim ukosnicama, i bira broj na mobilnom telefonu, noktima dopola prekrivenim izguljenim smeđim lakom. Vučem se pored nje bez ijedne reči, obazrivo

180 BR E T IS TO N EL IS prekoračujem ostatke svoje slupane i samlevene „vespe“, čiji ostaci leže pored smeća koje se proteže trotoarom, s usana mi se klati cigareta, imam tamne naočari. – Ćao, trebalo je da se nađemo jutros – kaže i gasi mobilni. Ne kažem ništa, samo se bavim traganjem za ključevima. – Ionako su otkazali članak o tebi – kaže. – A ti si došla da mi to lično kažeš? – Nalazim ključeve. – Ala sam se uplašio. – Zar ti je svejedno? – pita. Uzdišem i skidam naočari. – Kakvo si mišljenje imala o meni? „Značajno“ naginje glavu u stranu, gleda trotoar, škilji, a onda me opet gleda u lice. – Da si gotovo nedokučiv – kaže imitirajući britanski izgovor. – Pa, ;'a sam mislio da si ti papazjanija banalnosti – kažem takođe imitirajući britanski izgovor. Otvaram vrata i ulazim. Ona sleže ramenima, nastavlja da skakuće. Na vrata mi je okačeno rešenje o iseljenju. Skidam ga, bacam pogled na reditelja, kolutam očima i stenjem: – Dakle, stvaaarno. – Čim kročim u stan, telefon počinje da zvoni, a ja se bacam na krpenu fotelju, iscrpljen, i javljam se uz zevanje. – Ovde je Viktor… šta je? – Ovde je Palakon – čuje se razgovetan glas. – Palakone, sad ne mogu da razgovaram, pa… – Na vašem kuhinjskom stolu nalazi se koverta od manila-papira – prekida me Palakon. – Otvorite je. Zavirujem u kuhinju ne ustajući i zapažam kovertu na stolu. – Dobro – kažem. – Otvaram kovertu od vanila-papira, daso. – Ne, gospodine Džonsone – iznervirano kaže Palakon. – Molim vas, ustanite i otiđite u kuhinju. – Opa – impresionirano kažem. – Želim da ponesete tu kovertu kad pođete u London da nađete Džejmi Filds – kaže Palakon. – Imate rezervaciju za kabinu prve klase na Kraljici Elizabeti 2. Isplovljava iz Njujorka danas u četiri. U koverti od manila-papira nalaze se karte i… – Čekaj malo, čekaj malo – kažem. – Stani. – Da? – učtivo kaže Palakon. Pravim dugu pauzu, razmišljam o svemu pre no što izustim: – Mogao si bar da me staviš na „konkord“, u pizdu materinu. – Imate rezervaciju za kabinu prve klase na KE2 – ponavlja Palakon, nepometen. – Brod isplovljava iz Njujorka danas u četiri. Po vas će doći kola u

Glamurama 181 pola dva. U koverti od manila-papira nalaze se karte i deset hiljada dolara u gotovom za, hm, troškove… – Treba da dostavim račune? – To neće biti potrebno, gospodine Džonsone. – Kul. – Javiću vam se na brodu. I ne zaboravite da sa sobom ponesete kovertu od manila-papira. To je ključno. – Zašto? – pitam. – Jer je u njoj sve što vam treba. – Lepa koverta od manila-papira – napokon kažem. – Hvala. – Kako si znao da ću danas moći da putujem, Palakone? – Čitao sam Njuz – kaže. – Sabrao sam dva i dva. – Palakone… – A, da – kaže Palakon pre no što spusti slušalicu. – Sa sobom ponesite i šešir. Pauziram, a onda kažem: – Kakav šešir? – Znate koji. Prekida vezu. 1 – Imaš potencijala – relda je Džejmi. Flešbek: Lenstvovali smo na javnom travnjaku Kamdena, delili pivo „molson“, s tamnim naočarima na licu, zastakljenih očiju, oljuštena pomorandža stajala je netaknuta između nas na stolu i već smo pročitali horoskope, a ja sam nosio majicu s natpisom AKO SE NISI NAROLJAO, PROPAO TI JE DAN i čekao da mi se veš osuši; ona se naizmence igrala olovkom i mirisala tajlandsku orhideju koju joj je poslao tajni obožavalac, a s neke neodredive lokacije čuo se hevi-metal pop – Whitesnake ili Glass Tiger – i dovodio nas do ludila, pri čemu je njen diler bio nedostupan do utorka pa smo bili prilično tupi prema izvesnim događajima, dok se pak nebo mračilo. Lenstvovali smo na javnom travnjaku i pričali o tome koliko su svi plitki, ofirali avanture koje smo imali sa svim tim plitkim ljudima, a onda je Džejmi videla nekoga koga je mrzela ili se kresala s njim (obično je to bilo jedno te isto), pa se nagla i poljubila me pre no što sam stigao da izgovorim „U čemu je

182 BR E T IS TO N EL IS stvar?“ Taj tip, Mičel, prošao je pored nas. Nije joj bilo dosta što smo se karali već oko dve nedelje; trebalo joj je da ljudi to i znaju. – Čoveče, ala sam se sinoć razvalio – zevnuo sam i protegao se. – Totalno super – kazala je. – Ošišaj se – promrmljah nekom prolazniku s konjskim repom, a Džejmi je odmerila domara koji je orezivao ruže i bezobrazno se obliznula. Imala je duge nokte koje je uvek lakirala belim lakom i volela je rečenice da počinje rečima „Nasuprot uvreženom mišljenju…“ Mrzela je kačkete na muškarcima, ali bi stavila kačket ako bi mislila da joj je frizura loša ili ako je suviše mamurna da bi oprala kosu. Ostale njene omiljene zamerke na račun muškaraca kretale su se po očekivanim kolosecima: lažne priče o silovanjima, fleke od mokraće ili sperme na suspenzorima (užasavala se te vrste donjeg veša), dvodnevna brada, ostavljanje ljubavnih šljiva, nosanje knjiga u rukama („Kamden nije Jejl, pobogu“, stenjala bi). Kondomi joj u načelu nisu ništa značili, ali je znala sve tipove iz studentskog grada koji boluju od herpesa (preko neke lezbejke koja je radila u ambulanti i bila zaljubljena u nju), pa je to bilo diskutabilno. Sekspir ju je „iritirao“. Kazao bih joj da „ne tražim ozbiljnu vezu“, a ona bi piljila u mene kao da sam poludeo, kao da uopšte i nisam sposoban za ozbiljnu vezu. Rekao bih joj da joj je „cimerka baš lepa“ pre no što bih prešao na dugačke monologe o bivšim devojkama, o svakoj čirlidersici koju sam ikad pojebao, o rođaci iz Virdžinija Biča kojoj sam trpao prste, ili bih se hvalisao novčanim stanjem svoje porodice i uvek naduvao sumu pošto je to ponekad bio jedini način da joj privučeni pažnju, iako je znala ko mi je tata jer ga je videla na CNN-u. Opraštala mi je mnoge mane jer sam naprosto „predobro izgledao“. Isprva je bila toliko bezizražajna i ravnodušna da sam poželeo da saznam nešto više o njoj. Zavideo sam joj na toj praznini – bila je suprotna od bespomoćnosti ili traumiranosti ili žudnje ili patnje ili sramote. Međutim, nikad nije bila zaista srećna i ubrzo je, posle nekoliko dana našeg odnosa, prestala da mari i za mene i za sve moje misli i ideje. Pokušao sam jebanjem da je prizovem nekakvoj svesti, i jebao sam je tako žestoko da bi se sva preznojila, zajapurila i počela da urla; jebali bismo se na podu, na dušeku pored gomile knjiga koje je ukrala iz biblioteke i dva porno-časopisa koje sam ja kupio i nad kojima smo oboje masturbirali; neprestano je zvao njen knjigovođa, neprestano je zvala njena terapeutkinja, neprestano je zvala njena rođaka izgubljena na Ibici, pričali smo o tome koliko mrzi svoju majku i priželjkuje da je mrtva kao moja majka, ali sam je slušao „usredsređeno“ i shvatao je olako, jer sam znao da joj je prvi dečko poginuo u saobraćajnom udesu pri povratku iz seksa s drugom ribom u zimskom odmaralištu u

Glamurama 183 Bratlboru. „Ali je bio toliko otkačen da neću o tome ni da pričam“, rekla bi napokon posle sat vremena, posle sedamdeset minuta, ponekad osamdeset. Uz jedan dom parkirala se limuzina, a grupa brucoša se pod sve tamnijim nebom sunčala na dušeku izvučenom iz šupe, koja se nalažila neposredno uz travnjak. Neko je otvorio jedno burence i ljudi su otišli u tom pravcu, a vetar koji je nosio lišće po travnjaku naterao je Džejmi i mene da pogledamo golo drveće. Na velikom televizoru što je visio nad kaminom vrteo se MTV, a vidžej je najavio spot, no ton je bio isključen i onda se slika izgubila, a ljudi su se zapravo samo muvali napolju, čekali ručak ili sledeće predavanje. Neko je seo pored nas i počeo da snima naš razgovor, a neko drugi je nekome iza mojih leđa objašnjavao kako radi kamkorder. Džejmi je buljila u ogroman poster ZABRANITE FOTOGRAFIJU zakačen na nepotreban stub nasred prostorije, a ja sam primetio golu lutku za izlog, koja je odbačena ležala pobočke na stepenicama ka menzi. – Imaš li gotovine? – upitao sam je. – Ne preteruj, maco – upozorila me je spuštajući naočari i razgledajući prostoriju. Ja sam skinuo naočari i pogledao se u staklima. Pucnula je prstima. – Hej, mogao bi da počneš da žvačeš otvorenih usta. I da ližeš prste posle jela. – Ne nameravam da te vodim ni na kakvo fino mesto – rekoh. – Lepa guza – promrmljala je milujući pogledom jednog Brazilca s kojim se još nije kresnula, ali će to uraditi nedelju dana kasnije; tip je prolazio pimplujući fudbalsku loptu na kolenu i jedući đevrek, farmerke su mu bile savršeno iscepane, a imao je tregericu s logotipom teretane. Saglasio sam se u zavitlanciji. – Pederu – zevnula je uz poslednji gutljaj „molsona“. – Nosi sandale na čarape – ukazao sam. – Na ruci još ima maturski prsten. – I tebi očajnički fali zrelosti, prijatelju moj – reče. – Ja ne nosim jakne „Samo za članove“. – Nasuprot uvreženom mišljenju, to nije dovoljno da bi postao zao – rekla je. – Zao? – šatro sam se prenerazio. – Posteri s crnom svetlošću su in. Bongosi su in. – Perverznjaku – rekla je likujući. – Imaš potencijala. Son Bejtmen, s kojim se kresala, pridružio nam se i rasejano osmehnuo, klimajući glavom iako niko nije kazao ništa što bi nalagalo da se klima glavom. Glasno nas je pitao imamo li trave, pomenuo da su Ruperta uhapsili u Olbaniju kasno sinoć ili rano jutros. Šon je iz upravo skinute jakne izvadio pivo i dao ga Džejmi, koja ga je otvorila zubima. Primetio sam koliko Bejtmen ima dobre

184 BR E T IS TO N EL IS podlaktice, a neko je tužno udarao Led Zeppelin na gitari – mislim da je pesma bih„Thank You“ – a sva svetlost koja se ulivala kroz prozor nestala je i Šon mi je šapnuo na uho: – Svi momci misle da je špijunka… Klimnuo sam glavom i uspeo da se nasmešim. Džejmi me je oprezno gledala. – Šta je? – zbunjeno upitah. – Lako te je provaliti – rekla mi je pred Šonom. – U čemu je stvar, maco? – upitao sam zabrinut, bezizražajan. – Imaš potencijala – rekla je kezeći se. – Definitivno imaš potencijala. 0 Kamera polako švenkuje po mom stanu, a kao podloga trešti „Stumbleine“ Smashing Pumpkinsa: starinski fabrički ventilator, prazan akvarijum, suvo cveće, svećnjak, bicikl, ručno rađena kuhinja od nekoliko vrsta kamena, frižider sa staklenim vratima, neopran multipraktik umrljan semenkama i pulpom od vitaminskog šejka, set čaša za martini. U kupatilu su poster Dajane Rig iz Osvetnika i sveće „Anjes b.“, a u spavaćoj sobi je perjani jorgan na ručno rađenom futonu i krevetu od japanskog drveta, nad njim visi originalni poster za Sladak život koji mi je Kloi poklonila za rođendan, u ormaru je crno odelo „Pol Smit“, crna rolka, farmerke i bele košulje, prsluci, rupičasto štrikani pulover, svetle cipele „Haš papiz“, crne safari-čizme. Na mom stolu: konzumacije, neotpakovan tompus „koiba“, neotvoren kompakt-disk Clasha – Sandinista! – vraćen ček za „Spasite prašumu“ zbog nedovoljnih sredstava na računu, prošlogodišnji „Ko je ko“, kesica psilocibinskih pečuraka, poluprazan „snepl“, pakovanje „mentosa“, reklama iscepana iz časopisa gde Tajson reklamira novi balzam za usne pri čemu tetovirani zmaj na njegovom bicepsu nosi natpis koji u prevodu s kineskog znači „ne veruj nikome“, stari telefaks iz koga trenutno izlazi list faks-papira koji uzimam i čitam. Na njemu: ni Mare, Kristofer Lamber, Tomi Li, Loren Haton, Kler Dejns, Peti Herst, Ričard Griko, Pino Luongo, Štefi Graf, Majki Džej Foks, Bili Krudap, Mark Džejkobs, Mark Odibe, Butthole Surfers, Džordž Klinton, Henri Rolins, Najki, Kim Dil, Bivis i Bathed, Anita Hil, Džef Kuns, Nikol Kidman, Hauard Stern, Džim Šo, Mark

Glamurama 185 Romanek, Stasi, Vit Stilman, Izabela Roselini, Kristijan Fransis Rot, Vanesa Vilijams, Lari Klark, Rob Morou, Robin Rajt, Dženifer Koneli, Rupol, Čelsi Klinton, Penelopi Sfiris, Glen Klouz, Mendi Erikson, Mark Kostabi, Rene Ruso, Jasmen, Robert Rodrigez, Dr Dre, Krejg Kalman, Rozi Perez, Kempion Plat, Džejn Prat, Nataša Ričardson, Skot Vulf Jodži Jamamoto, L7, Dona Tart, Spajk Džonzi, Sara Gilbert, Sem Bajer, Margaret Čo, Stiv Albini, Kevin Smit, Džim Roum, Rik Rubin, Gari Panter, Mark Moriš, Betsi Džonson, Andžela Džanklou, Šanen Doerti, Moli Ringvold, O Džej Simpson, Majki Deluka, Lora Dern, Rene Čan, Brejdijevi, Toni Brakston, Šaba Ranks, Sestre Miler, Džim Keri, Robin Givens, Bruno Belakva di Santanđelo, Haklberi Fin, Bil Mar Spremam se da pročitam to po četvrti put brišući suze s lica kad čujem nekoga ispred ulaznih vrata kako stavlja ključ u bravu, otključava i vrata se otvaraju; neko ko glumi nastojnika zgrade – „prelep mlad momak“ – viri unutra i primećuje me, rasturenog na krpenoj fotelji ispod ogromnog uramljenog postera albuma Pleased to Meet Me grupe Replacements; glumac deluje zbunjeno i na kraju se izvinjava što je promašio upad. – Učinilo mi se da čujem neke glasove, čoveče – kaže. – Učinilo mi se da čujem neke glasove.

2

16 Sve oko broda sivo je ili tamnoplavo i ništa nije naročito fensi, a jednomdvaput dnevno na horizontu se pojavljuje tanka bela traka, ali je toliko daleko da nije jasno je li to kopno ili nebo. Neverovatna je pomisao da bilo kakva živa bića opstaju pod tim ravnim, škriljčanosivim nebom, ili u ogromnom i mirnom okeanu, da bilo šta što diše može postojati u takvom limbu, a svaki pokret ispod površine toliko je slabašan da deluje kao sitna slučajnost, sićušan ravnodušan pokret, nezgodica koja nije trebalo da se desi, dok na nebu nikad nema ni tračka sunca – vazduh deluje neodređeno proziran i potrošan, sa strukturom nalik papirnoj maramici – no ipak je uvek svetlo na tup način, vetar uglavnom ne prestaje dok bez težine plovimo kroz njega, a brazda koju brod ostavlja za sobom plava je kao džakuzi i za nekoliko minuta bledi u isti onaj dosadni sivi čaršav koji pokriva čitavu okolinu broda. Jednog dana pojavi se naizgled normalna duga, a vi je jedva primećujete jer razmišljate o ogromnoj svoti koju je grupa Kiss zaradila na letnjoj turneji povodom ponovnog okupljanja, ili možda neki kit prođe pored desne strane broda i maše perajem, pravi se važan. Lako je osetiti se bezbedno jer vas ljudi gledaju i misle da svako nekud ide. Kad ste okruženi tolikim dosadnim prostorom, pet dana bez upečatljivih doživljaja otegne se kao čitava večnost. 15 Ukrcao sam se na KE2 još odeven u smoking „Kom de garson“, a kada je Palakonov vozač došao po mene i ostavio me na putničkom terminalu u Pedesetoj ulici, već sam bio toliko stondiran da se ukrcavanja sećam toliko maglovito i neprecizno da se slike ne mogu okarakterisati čak ni kao montirane: crveni, beli i plavi baloni lebde u vazduhu, gomila fotografa za koje sam pogrešno pretpostavio da su paparaci, nosač koji me uverava da će moj prtljag – izbledele torbe „Guči“, spakovane na brzinu i loše – već biti u mojoj kabini kad („i ako“, dodao je) stignem tamo, bend uživo svira „The Lambeth

188 BR E T IS TO N EL IS Walk“. U svojoj pogubljenosti nejasno sam shvatio da je „sve“ već sređeno, pošto sam kroz čitavu proceduru ukrcavanja – obezbeđenje, pasoš, uručenje zlatne VIP kartice KE2 – prošao brzo i bez zadržavanja. Međutim, još sam bio toliko razvaljen da sam se jedva popeo mostićem, a i to tek uz pomoć dvojice asistenata produkcije odevenih poput statista, koji su me posle toga na silu napojili espresom iz „Starbaksa“ dok je bend svirao živahnu verziju pesme „Anything Goes“. U kabini sam otvorio besplatnu malu bocu „perije-žuea“ i s njim progutao dva smrvljena ksanaksa, a onda se skljokao u preterano mekanu fotelju. Stondirane oči su me bolele i samo sam škiljeći mogao da sagledam okruženje: telefon, mini-frižider, prihvatljiv krevet, zavaren okrugli prozor mutan od slanog vazduha, korpe sa svežim voćem, cveće u koje sam smrknuto piljio. Apatično sam uočio televizor i uključio ga daljinskim upravljačem koji sam našao tek posle petnaest minuta – bio je stavljen (neupadljivo, pomislih) na televizor. Pokušao sam da se usredsredim i pročitam letak „Dobro došli na brod“, ali sam počeo prekomerno da dišem kad sam video pozivnicu za koktel s brodskim „upravnikom krstarenja“. Moja sobarica, slatka mala Engleskinja, recimo sićušna Kortni Koks, predstavila se i, merkajući nov velik narandžast filcani mantil „Versače“ koji sam raspakovao i bacio preko kreveta, ponosno se osmehnula i rekla: – Vidim da ste se već upoznali s pojasom za spašavanje – na šta sam samo promrmljao ono što je trebalo da se promrmlja u tom trenutku, naime: – Samo se ne ponižavaj, maco – a onda sam piljio u nju dok nije otišla, pa se vratio svojoj obamrlosti. Kad smo zaplovili Hadsonom, zamotao sam glavu u čupav peškir, počeo neuverljivo da jecam, a onda upotrebio jedan losion iz poklon-paketa, koji sam našao pri ušepavanju u sobu, kao mazivo za drkanje, ali sam bio suviše razbijen da bih postigao čak i poluerekciju ili fantazirao o Loren Hajnd ili Kloi Berns ili čak Gven Stefani. Na televizijskom ekranu uživo se prikazivao horizont s pramca broda, te su u tom času promicali oblakoderi, prolazili smo ispod mosta Verazano, a onda se nebo smračilo, rađao se novi svet kao i uvek u takvim trenucima, dok sam ja sanjao o stvarima kojih kasnije nisam mogao da se setim: imitirao sam Barta Simpsona, Heder Loklir dok je bila stjuardesa, ljubio sam se i vatao s Krisom O'Donelom, kao podloga je išla remiksovana muzika benda Toad the Wet Sprocket, specijalni efekti su bili kul, filmadžije su angažovale vrhunskog montažera pa je sekvenca stvarno ispala strava, a onda je usledio završni kadar – kamera sve više zumira crni šešir koji mi je dala Loren Hajnd, dok majušna crvena ruža na kraju ne izobliči sliku.

Glamurama 189 14 Prva dva dana „na moru“ bio sam obamro, jer sam se još oporavljao. Je li subota? Utorak? Jesam li i u kom smislu razočaran? To sam kompenzovao neprestanim spavanjem, sve dok jednog jutra budilnici nisu zazvrčali a ja se probudio uspaničen, surovo me je pogodila činjenica da se članak za Ditejls neće objaviti, i nejasno sam se setio procedure u čamcu za spašavanje – podsetnik na tu temu.koji sam jedva primetio, gurnut mi je pod vrata prethodne noći, kad sam se vratio s bedne večere u Kraljičinom grilu. Iscrpljen, našao sam pojas za spašavanje zaključan u nekoj vrsti mrtvačkog sanduka u kupatilu, zgrabio naočare za sunce i mamuran stao da trčkam duž desetina praznih hodnika i niz dvoja stepeništa, trudeći se da pratim loše fotokopiranu mapu, a na kraju sam našao palubu punu starih ljudi zguranih u gomile koji su nepristojno buljili i ljutili se zbog mog kašnjenja dok sam ja mrmljao: – Ma o'ladite – i mrmljao i mrmljao. – Naopako si ga okrenuo, sinko – rekao mi je jedan oficir dok je s mukom pokušavao da odveže pojas za spašavanje koji sam aljkavo navukao. Dok sam stajao, oficir je kazao: – Ne brini – i potapšao me po ramenu jer sam se štrecnuo desetak puta – verovatno ti neće trebati. – Ponudio sam mu „mentos“ i kazao mu da je pljunuti Kurt Loder, što nije bila istina. Tumarao sam naokolo napunjen ostacima ksanaksa, zakazao masažu i stvarno se pojavio. Upriličio sam sebi kratku probu, prečistio dve-tri scene, ali one su već bile snimljene, neko se već pohvalno izrazio o printovima, pa se ceo poduhvat mogao označiti kao uzaludan. Na sve strane bili su starci i Japanci, okruživali su me tokom bednih večera koje sam sam konzumirao u Kraljičinom grilu dok sam zurio u prošlomesečni Intervju gde su bile slike Jurgina Telera, na kojima se Danijela Pestova premišljala nad tanjirom prolećnih rolnica, i foto-esej Korine Dej o čašama za martini, a čitav broj bio je prepun modrica i ožiljaka i potpazušnih dlaka i lepih, dokonih momaka koji, začudo, lenstvuju ispred praznih marketa „Seven ileven“ negde u „unutrašnjosti“, a ja sam, obuzdavajući suze i trzajući se, razmišljao samo o tome da sam na njihovom mestu morao da budem ja. U brodskom bioskopu, opremljenom „Dolbi“ sistemom, davao se jedino Park iz doba jure, pa sam često odlazio u kazino, uzaludno na kocki gubio novac koji mi je Palakon dao: u nekoliko minuta za stolom za ajnc ostavio sam žetone vredne nekoliko hiljada dolara. U Kraljičinom salonu, na dugačkim kaučima, sedeli su stari parovi i pokušavali da slože velike slagalice, što im

190 BR E T IS TO N EL IS nikako nije polazilo za rukom, a ja sam se neprestano gubio i uopšte ništa nisam uspevao da nađem. Najzad bih locirao neki od mnogih brodskih barova, seo, slupao tri-četiri „maj-taja“ i popušio paldu cigareta pre no što bi mi se vratila snaga za nastavak traganja za kabinom. U jednom baru toliko sam se dosađivao da sam čak flertovao s jednim mladim Nemcem koji me je poluglasno pozivao da mu se sutradan pridružim u teretani – „uštanofi sa hasfoj tela“ – a ja sam učtivo odbio rekavši da sam nedavno preležao težak srčani udar. Njegov odgovor: – Ja? Kad sam ga sledeći put video, plutao sam blizu ivice ogromnog džakuzibazena u spa centru, posle čega sam se klonulo premestio u bazen za talasoterapiju, a kad sam ga video kako prilazi lakim korakom, preterano samopouzdano odeven u srebrne tange, jurnuo sam u privatnu kabinu za inhalaciju, gde sam sanjario o tome šta ću uraditi sa 300.000 dolara koje mi je E Fred Palakon ponudio ako nađem Džejmi Filds. Toliko sam toga smislio da umalo što se nisam onesvestio, pa su morali da me oživljavaju tretmanom lica i aroma-terapijskom seansom koju je vodio neko nalik oživeloj mumiji, a za to vreme se na audio-sistemu kupališta vrtela hotelska verzija pesme „Hooked on a Feeling“. Povremeno se ekipa prikupljala pa bi me kamera pratila na diskretnoj udaljenosti, i snimala uglavnom Viktora na ogradi gornje palube kako pokušava da upali cigarete, neke smotane s marihuanom, a pri tome ima tamne naočari i preveliku kožnu jaknu „Armani“. Rečeno mi je da izgledam tužno, kao da mi nedostaje Loren Hajnd, kao da žalim zbog svojih postupaka prema Kloi, kao da mi se svet ruši. Podstaknut sam da Loren potražim u Majamiju, gde boravi s Dejmijenom, a dato mi je i ime čuvenog hotela, ali sam simulirao morsku bolest i ti kadrovi su isečeni jer ionako nisu bili u skladu s likom. Kao podloga u montaži poslužila je „Crash into Me“ Dave Matthews Banda, mada stihovi nisu imali nikakve veze sa slikama preko kojih je pesma puštena, ali je bila „neodoljiva“, bila je „puna atmosfere“, bila je „zaključak“, davala je kadrovima „emocionalnu rezonancu“ koju, pretpostavljam, sami nismo bili sposobni da uhvatimo. Isprva sam osećao „pa šta?“ ali sam onda predložio drugu muziku: „Hurt“ grupe Nine Inch Nails, ali mi je rečeno da su autorska prava basnoslovna i da je pesma „preterano zlokobna“ za tu sekvencu; „Populär“ grupe Nada Surf imala je „previše molskih akorda“, nije se uklapala u „atmosferu odlomka“, bila je – opet – „preterano zlokobna“. Kad sam im ozbiljno rekao da smatram kako ništa ne može postati zlokobnije nego što već jeste, jebo te, odgovorili su mi: – Sve postaje mnogo zlokobnije, Viktore – a onda me ostavili samog. – Ja… volim žurke – promrmljao sam u prazno.

Glamurama 191 Prošlo je bezbroj staraca, prošepalo kroz kilometre hodnika, polako se popelo uz desetine širokih stepeništa, zalutali su tumarali po palubama praveći se da znaju kuda idu, brod je plovio dalje. 13 Druge noći putovanja opet sam imao dosadnu večeru u Kraljičinom grilu. Konobar s kojim sam se sprijateljio pošto sam naručio polupristojno crno vino od 200 dolara upitao je želim li da se pridružim porodici Mašioki za kapetanovim stolom umesto da sedim sam, a ja sam Bernardu rekao da to prosto ne mogu, nagoveštavajući nemoralnu avanturu s najstarijom kćeri Mašioki, debelom natmurenom tinejdžerkom koja se, u majici ŽIVEO ŽIVOT, uvek vrzmala oko brodskih štenara i posećivala svoju „mačku“. Konobar je ozbiljno klimnuo glavom, doneo mi još jednu malu konzervu „belüge“, preporučio guščju paštetu i vratio se svome poslu dok sam ja uranjao u svoj uzdržan modus za večeru. Kasnije sam spiskao još jednog Palakonovog soma na stolu za ajnc i našao Feliksa, direktora fotografije, u Kapetanovom baru kako, pogrbljen nad džinovskom čašom brendija, pali jedan „goloaz“ za drugim. Smestio sam se pored njega pa smo se upustili u obavezan „zlokoban“ razgovor. – U čemu je stvar? – upitao sam pošto sam naručio malu bocu šampanjca, jedno desetu te večeri. – Ti snimaš sve ovo, je l' tako? – Moglo bi se tako reći. – Feliks je imao jak strani, ali neodrediv izgovor. – Upravo sam tako rekao – ukazah. – Kako ide? Želim samo tvoje profesionalno mišljenje. – Ide bolje nego prethodni – promrmlja Feliks. – A koji je to bio? – Film pod nazivom Pst! Hobotnica. – Zastao je. – Treći deo budućeg kvarteta koji finansira Ted Tarner. Prvi film je Oprez! Hobotnica, za kojim je sledio Pazi se! Hobotnica. Četvrti deo će se verovatno zvati Beži glavom bez obzira od te hobotnice. – Feliks je ponovo uzdahnuo, rasejan, a ja sam se zagledao u njegovu čašu. – Treći je imao dobru podelu. Vrlo ogorčena Kristin Skot Tomas, jednako ogorčen Alan Alda, a Al Šarpton je pristao da glumi izuzetno ogorčenog oca Vitni Hjuston… ogorčenog harpundžiju. – Zastao je. – Dejvid Haselhof je prva žrtva hobotnice. – Pauza. – Ironično, zar ne?

192 BR E T IS TO N EL IS Duga pauza nastupila je dok sam pokušavao da obradim te informacije. Zbunjen, snebivljivo sam prekinuo tišinu: – Zna-a-ači… hobotnica se zove… Pst? Feliks se zablenuo u mene, a onda najzad uzdahnuo i mahnuo šankeru da mu nalije još jedno piće, iako još nije dovršio brendi pred sobom. – Kakav sam ja? – upitah pun iščekivanja. – O, možeš da prođeš – uzdahnuo je, a onda zastao pre no što je oprezno sročio: – Imaš… svojevrsnu… nespecifičnu… famoznost… jao, bože… – Stenjao je dok mu je glava padala na šank. Osvrtao sam se naokolo, ne obraćajući pažnju na pseudoteskobu koja je kuljala iz snimatelja. – Ovde baš i nije puko akvarijum, a? – Vreme je da se odrekneš svojih budalastih snova, Viktore – strogo je rekao Feliks dižući glavu. – Svet ti je pomalo ograničen. – Zašto to kažeš, burazeru? – Zar nisi pročitao ostatak scenarija? – upitao je. – Zar ne znaš šta će ti se desiti? – Jao, čoveče, ovaj film je totalno pukao. – Obuzimao me je polu-nemir i hteo sam da otpalim. – Improvizujem, čoveče. Samo me nosi struja, maco. – Samo budi spreman – reče Feliks. – Moraš biti spreman. – Iskapio je ostatak brendija i napeto gledao kako šanker pred njega stavlja novu čašu. – Moraš da obratiš pažnju. – Ovo se ne dešava – zevnuh. – Popiću šampanjac negde drugde. – Viktore – reče Feliks. – Stvari postaju blago… hm, pogibeljne. – Šta pričaš, Felikse? – uzdahnuo sam i sišao sa stolice. – Samo pazi da budem dobro osvetljen i ne izvodi nikakve trikove na meni. – Brine me to što je projekat možda… rđav – reče gutajući knedlu. – Scenaristi usput dorađuju tekst, na šta sam se navikao. Ali ovde… – Popiću šampanjac negde drugde – uzdahnuo sam i dobacio mu kockarski žeton od 100 dolara. – Mislim da će stvari izmaći kontroli – slabašno je rekao pre no što sam otišao. U krevetu sam se konačno prizvao pameti dovoljno da samo popušim veliki džoint dok sam s vokmena slušao nelegalnu traku Nirvane koju mi je pozajmio Džeri Harington, a kabina je bila osvetljena samo živim snimkom broda koji napreduje kroz tamu dok me je mrtvac uspavljivao pesmom; snovi su se pomešali s glasom koji viče, a onda jenjava: hello? hello? hello?

Glamurama 193 12 Samo još jedan sunčan dan, polublagotvoran ali s neprestanim vetrom u pramac, a ja sam na bazenskoj palubi, držim peškir, tumaram, dražesno ošamućen s rokerskom dvodnevnom bradom, u pripijenoj tregerici „Gap“, sa tamnim naočarima spuštenim zbog devojke koja je totalna Žilijet Binoš kad bi Žilijet Binoš bila plava i iz Konektikata, a leži na jednoj od dvadeset ležaljki u nizu: visoka, izvajana, smrtonosni trbušnjaci, možda malo previše mišićava, ali je čvrstina uravnotežena velikim mekim grudima, napetim u beloj tankoj majici do ispod grudi, a obavezne dobro oblikovane noge ocrtavaju se ispod kapri-pantalona s dezenom leoparda. Na stolu pored nje primerci Voga, Ditejlsa, VV-a u kome smo Kloi i ja, Veniti fera i Harpers bazara zaštićeni su od vetra malim bokalom ledenog čaja što stoji na njima, a ja instinktivno ulazim u kadar, krećem na lovinu. Devojka najednom staje da pretura po ogromnoj tašni „Šanel“ – a onda – iz ruke joj ispada četkica od maškare koju ja graciozno dižem s poda: uvežban gest koji mi odlično ide. – Hvala – kaže skromno, a glas mi je poznat. Vadi paklu „silk kata“ iz tašne „Šanel“ i bez ikakve teškoće pali jednu cigaretu, što je signal da krenem ka praznoj ležaljci pored nje. – Molim te, samo izvoli – kaže malčice preglasno zbog vokmena. Primećujem da iz tašne „Šanel“ viri kutija nove kasete Trickyja i u sebi obnavljam znanje o numerama na novom CD-u Trickyja, pročitanim kritikama izvesnih koncerata Trickyja, svih Tricky detalja iz sopstvene prošlosti koje ću upotrebiti na ovoj devojci što totalno liči na Žilijet Binoš. Iako je prehladno za skidanje tregerice – koja ionako ne skriva mnogo šta – svlačim je preko tamnih naočara, prostirem peškir, ležem na njega i stežem trbušnjake da bih joj privukao pažnju. Čita knjigu kojoj na korici stoje reči MARTIN EJMIS ispisane ogromnim crnim slovima, a ja se nadam da nije članica Amnesti internešenela. Pojavljuje se konobar, a ja naručujem svetlo pivo i veliku bocu mineralne vode, koje dobijam brzo. Dajem mu napojnicu, on odlazi. Kad devojka skine vokmen, u pamet mi se vraća replika i nastupam. – Hej, zar se nismo sreli na onom roštilju koji je Kevin Okoan pravio u Njujorku? Skida naočari, gasi cigaretu u pepeljaru, osmehuje se bez škiljenja i kaže: – Ne bih rekla.

194 BR E T IS TO N EL IS – Pa u čemu je stvar? – pitam. – Otkud te znam? Izgledaš mi užasno poznato. – Okrećem se na bok i zadivljeno piljim. – Mada možda zato što si na ovom brodu jedina osoba rođena u istoj deceniji kad i ja. Međutim, nešto nas ometa. Jedan par – zgodni ljudi, četrdeset i neka godina, odeveni u modernu odeću za plažu koja dokazuje da su u vrlo dobroj formi – stoji pored ograde. Čovek kamkorderom snima ženu koja se poluusiljeno ludira, na pozadini od okeana koji se sporo kreće, a povremeno bace pogled ka meni: žena sa strogim, gotovo okrutnim izrazom koji se začas preobražava u blistav osmeh kad god me upeca da je gledam. Muškarac je u osnovi bezizražajan i za njega sam totalno nezainteresovan. – Jesu li ti to roditelji? – pitam mašući glavom ka njima dvoma. – Ne, roditelji su mi u SAD – kaže devojka i obazire se dok se oni sklanjaju iz njenog vidokruga pošto su primetili da obraća pažnju. – U stvari, da, poznajem Kevina Okoana. Samo nikad nisam pozvana ni na jedan njegov soare. – Za soaree su to prilično zabavni događaji – kažem razmetljivo. – Obično se pojavi cela ekipa. Sindi, Linda, Kejt, Sandre – Bulok, Bernard i Galin. O, sreo sam tamo i Šeril Krou. – Reklo bi se da se i tvoje ime piše masnim slovima – kaže. – Samo sam šatro čuven – sležem ramenima. Devojka se smeši, i to ne izveštačeno. – Znači, možda smo naleteli jedno na drugo na raznim modnim VIP događajima? – nabacujem. – Mimoišli se u prednjoj sali Dopelgengera ili Džet laundža? Pili koktele na privatnim filmskim projekcijama a da nismo znali da je ono drugo tu, hmm? – Izvijam obrve pseudolascivno, ali njoj to nije zabavno. – Nemoj mi reći da si fotograf? – podozrivo pita, a lice joj se zateže. – Hej, nisam, maco, opusti se. – Odugovlačim, onda podižem njen ledeni čaj, uzimam W, otvaram rubriku „Zvezde u objektivu“, gde fotografija prikazuje Kloi i mene na premijeri u Muzičkoj dvorani Gradskog radija. Pružam joj je preko stola. Ona baca pogled na stranicu, pa na mene, pa opet na stranicu. – Ti si… Kristijan Slejter? – zbunjeno pita. – Ne, ne, slika ispod. – Aha, kapiram. Lice počinje da mi gori, pa zabrinuto pitam: – Zar sam zaista toliko glavat? Usredsređuje se na desnu sliku: Kloi uvežbano ošamućena, ja napeto zurim u paparacov objektiv. – Da, tu ličiš na sebe – kaže. – A ovo je Kloi Berns, zar ne?

Glamurama 195 – Zabavljam se s njom – kažem, a zatim: – Hoću reći, zabavljao sam se s njom. – Pa, ja sam se zabavljala s Piterom Mortonom – kaže i vraća mi časopis. – I nas su slikali zajedno. – Znači, kažeš mi da plovimo istim vodama? – pitam. – Pa zaista i plovimo – kaže mašući oko sebe, kolutajući očima i gunđajući u sebi zbog te neizbežne replike. – Pa, da, aha – šatro se kezim. – Hm, tako je. – Marina – kaže. – Marina Kanon. – Ćao, Viktor Vord. – Zastajem, puštam da ime odžvoni, a onda joj pružam ruku koju ovlaš prihvata. – A ti putuješ u… – Ostavljam praznu rubriku za ime grada. – Pariz – kaže. – Tačnije, prvo Šerbur, pa onda Pariz. – Zašto u Pariz? – pitam. Potom, vrlo ljupko: – Doduše, zašto da ne? – Oh… – Zastaje i gleda svu tu dosadnu crnu vodu. – Recimo samo da se izvesni pojedinci nisu držali plana i nemojmo dalje o tome. Smesta njušim nevolje s dečkom i obazrivo napadam. – Kako mu je ime? – tiho pitam. – Gavin – kaže, blago uznemirena, ali i dalje osmehnuta. Mrštim se, šatro se ježim. – Uh, nemam poverenja ni u koga ko se zove Gavin. – Ponovo se mrštim, pravim grimasu, zadržavam izraz dok ga ne primeti, a onda nehajno pitam: – Gde je Gavin sada? – Gavin planira da trči s bikovima u Pamploni – hladno kaže. – Košarkaš je? – pitam obeshrabreno. – Mislio sam da su Bikovi u Čikagu.36 Ona samo pilji u mene, a sena panike izobličava joj crte lica. Najednom mladi gej Nemac skače niz stepenice do bazena, odeven u majicu s turneje Garta Bruksa i ogromne crne „najke“. Uočava me i kreće da leti ka meni. Smesta počinjem da se pretvaram da spavam. Uskoro osećam senku kako mi prelazi preko lica i zadržava se, a za njom slede koraci koji odmiču. Kad ocenim da je prošlo dovoljno vremena, otvaram oči. Bezbroj Japanaca pljuska po bazenu. Sirena označava podne. Raport o starcima: svuda su. – Neko te je maločas… pregledao – kaže Marina. – Obožavalac. Prišipetlja – sležem ramenima. – Nije lako, ali sam se navikao. Čime se ti baviš? – Manekenka sam – kratko kaže. – Honorarno. 36 Aludira se na košarkaški tim Čikago buls (Chicago Bulls, „Čikaški bikovi“). (Prim. prev.)

196 BR E T IS TO N EL IS Sedam, prebacujem noge preko ležaljke, a onda shvatam da je pokret malo preterano nagao, pa uzimam pivo. – Ali samo pomalo – dodaje pošto je primetila šta je posredi. – Tu i tamo. – Maco, to je skroz kul – kažem. – Znao sam da si manekenka. Znao sam da si prepoznatljiva. – Pa, nisam Kloi Berns, ali mi ide. – Da, Kloi… – kažem „čežnjivo“. – Oh, izvini – kaže Marina, a zatim, pošto ja ćutim, dodaje: – Elem, idem da obiđem prijatelje i da, oh, upražnjavam turizam. – Hej, roam if you want to37. To je moj moto, maco. – A zašto ti ploviš? – pita. – Bojiš se letenja? – Kao malo uplašeno dete odgledao sam Posejdonovu avanturu dvadeset puta – objašnjavam. – Moja najomiljenija filmska replika je: „O, bože… džinovski vodeni zid ide pravo na nas.“ Duga pauza s Marinine strane za koju sam odgovoran, a zatim: – To je… tvoj odgovor? – Idem u London, maco – brzo kažem. – Tražim nekoga. – Shvatam nešto dok joj pogledom prelazim preko tela, pa dodajem: – Ali se ne žurim. – Zašto moraš da nađeš tog nekoga? – Nezvanično? Duga priča. – Nikud ne idemo. – Pa, trebalo je da vodim jednu MTV emisiju… – Stvarno? – pita i meškolji se na ležaljci. – O čemu? Ne trepnuvši: – Pa, trebalo je da bude o meni. O mom životu, znaš, o onome što radim u svakodnevici. – Da… shvatam – kaže pomalo zamišljeno. – A manekenska mašina mi je dolazila glave i pseudoslava me je zaista preopteretila pa sam… – udišem radi naglaska – rešio da sve to napustim i pomislio: čoveče, Evropa nije tako daleko. Međutim, nisam baš hteo da učestvujem na onoj praškoj sceni. Nisam hteo da sedim u memljivom kafiću s „pauerbukom“ i preganjam se s ribama sa Fakulteta za dizajn Roud Ajlanda. Samo sam hteo da pišem poeziju i, znaš, snimam spotove… da pobegnem od čitave te sajberspejs scene. Samo da se iskuliram… Da se vratim korenima. Gotta get back, back to my roots.38 – Samopouzdano otpijam pivo. – Come back down to earth and get back to my roots.39 37 Stih iz pesme „Roam“ grupe The B-52's: „Skitaj ako želiš.“ (Prim. prev.) 38 Stih iz pesme „Going Back to my Roots“ grupe Earth, Wind and Fire: „Moram da se vratim, da se vratim svojim korenima.“ (Prim. prev.) 39 Isto: „Moram da se spustim na zemlju i vratim svojim korenima.“ (Prim. prev.)

Glamurama 197 – Tvoji su iz Evrope? – pita. – Hm, pa, nisam baš siguran, ali, hoću reći, čuo sam da vučem neko poreklo odande. – Zastajem – Iz Evrope. – Ponovo zastajem. – Maco, zapravo samo tražim malo poštenja. Ne govori ništa. – Hm, znaš, teško mi je sada, žešće mi je teško – uzdišem. – Tek se navikavam na to da se ne branim od lovaca na autograme, a još se nisam navikao. Moram da se skinem s čitavog tog fazona slave. Ali se još nisam navikao. Zar ne vidiš koliko sam nervozan? Mislim da sam se upravo štrecnuo. – Zastajem, zamišljeno uzimam gutljaj piva. – Znaš li ko sam sada? – Ponovo otvaram W i pokazujem joj sebe i Kloi na premijeri u Gradskom radiju, a palcem prepredeno blokiram Kloino lice. – Nisam baš sigurna ko si – kaže. – Ali sad mi deluješ poznatije. – Prošlog meseca bio sam na naslovnoj strani Jutkvejka – kažem. – Da li ti to budi asocijacije? – Znači, i glumac si? – pita. – Da. Umem da se smejem, da aplaudiram, da zapanjeno viknem, sve na znak. Zar nisi impresionirana? – Slutim Oskara za sporednu ulogu u budućnosti – kaže kroz osmeh. – Hvala – kažem, a onda šatro prebledim: – Sporednu? Primećujem da se par savetuje s rediteljem, koji iz časa u čas izgleda sve ofucanije, a onda zapažam da ih i Marina gleda; čovek okreće glavu od nas, koči se kad shvati da ga gledamo, pa klima glavom reditelju koji, po mom mišljenju, ne opaža ništa, te se onda njih troje zbijaju kao da kuju plan. – I koga to pokušavaš da nađeš? – pita Marina. – Devojku s kojom sam studirao – mrmljam. – Gde si studirao? – Pre diplome? Na Kamdenu. – A gde si diplomirao? Zastajem. – Nisam… još diplomirao. – Dakle, ona ti je sigurno vrlo bitna. – Pa, ona je, hm… aha. – Škiljim u nebo, koje izgleda otkačeno, nestvarno. – Mislim da je u njenom interesu da se, hm, pojavim. – Kamden – mrmlja Marina. – Čini mi se da znam neke ljude koji su studirali na Kamdenu. – Načas se koncentriše. – Katrina Svenson?

198 BR E T IS TO N EL IS – Naravno, aha, tako je – kažem klimajući glavom. – Vrlo dobra, hm, igračica futbega40. – Pol Denton? – A, da, Poli, Poli, Poli. – Šon Bejtmen? – Dobar ortak. – U stvari je priličan bednik. – Maco, baš mi je drago što si ti to rekla jer se, maco, totalno slažem s tobom po tom pitanju. Primećujem da je reditelj nekud otišao, a da se par u modernoj odeći za plivanje zaputio otprilike ka nama. Gledam opet u Marinu, koja skuplja časopise i vokmen i stavlja ih u tašnu „Šanel“; koža joj je besprekorna, odiše mirisom cveća koji mi draška nozdrve. – Hej, u čemu je stvar? – pitam. – Kuda ćeš? – Mrzim da ovako naglo odlazim – kaže pokajnički i ustaje. – Ali se osećam pomalo izložena. – Uzima peškir. – Hm, dobro, šta kažeš na… – počinjem. – Drago mi je što smo se upoznali, Viktore – prekida me i usredsređuje se na prikupljanje stvari. – Nadam se da će ti putovanje biti prijatno. – Hm, čekaj malo – kažem takođe ustajući. – Imaš li planove za večeru? – Javi mi se. Soba 402. Paluba 3. – Odlazi, blago mi maše bez osvrtanja, a onda nestaje. Najednom mi je toliko hladno da ponovo oblačim tregericu„Gap“ i, ostavljajući peškir na ležaljci, rešavam da pođem za Marinom, ponovo je pozovem na večeru, ponovo uspostavim našu sjajnu bliskost, ispitam nisam li je možda prepao, da li poznaje Kloi, što me uspaniči povodom moje reputacije, ali ono dvoje prilaze pre no što stignem da odem: stariji su nego što deluju iz daljine, a ja se zamlaćujem s peškirom i počinjem bespotrebno da ga motam, leđima okrenut ka njima, nadajući se da me neće zamoliti da snimim zamornu video-poruku za njihove prijatelje, gde bi njih dvoje bili uramljeni spram prigušeno blistavih zapenjenih talasa protegnutih do horizonta. – Jesi li ti Viktor Džonson? – pita me čovek iza mene uz britanski izgovor. – Ili pak Viktor Vord? Ispuštam peškir na ležaljku, okrećem se ka njemu, naglo skidam naočari, široko se osmehujem i – uz prijatne žmarce – priznajem: – Aha. 40 Futbeg (engl. footbag) – sport u kome je cilj što duže stopalima i kolenima „pimplovati“ meku vrećicu prečnika oko 5 cm i mase oko 50 g, ispunjenu kuglicama. (Prim. prev.)

Glamurama 199 – Mislim da nas se ne sećaš – počinje muškarac – ali ja sam Stiven Volas, a ovo je moja žena Lori. – Rukujemo se, a dok se rukujem s Lori, Stiven kaže: – Mi smo prijatelji tvog oca. Puštam Lorinu ruku, žmarci smesta nestaju, vraćam tamne naočari i dižem peškir. Kažem samo: – O? Stvarno? – kroz udah. – Da, upoznali smo tvoje roditelje dok smo živeli u Vašingtonu – kaže Stiven. – U Džordžtaunu. – Jao, super – kažem bez oduševljenja. – Je li ovo „Totalno skrivena kamera“ ili tako nešto? Volasovi se smeju „dobroćudno“, a ja se prisećam nepostojećeg sastanka na kome moram da se pojavim. – Kad smo te poslednji put videli, imao si… – Stiven zastaje, pogledom traži pomoć od Lori. – Koliko? Devet godina? Deset? – Oh, još i manje – kaže žena, krivi glavu, konsultuje se s nebom. – Koje se godine tvoj otac vratio u Vašington iz Njujorka? – pita Stiven. – Kada je mama umrla – kažem provlačeći ruku kroz kosu i gledajući kako konobar odnosi Marinin poluprazan bokal ledenog čaja i moju pivsku bocu – rekvizit koji sam maltene uhvatio samo da bih se za nešto držao. – Tako je, tako je – mrmlja čovek i žalosno vrti glavom. Žena se osmehuje izdašno, saosećajno. – Ne brinite – kažem. – Ne muči me prošlost, sve je u redu. – Je li to bilo dok si bio na…? – Stiven se ponovo zapliće. – Gde si studirao? – Na Kamdenu, je li tako? – nagađa žena. – Da, to se desilo dok sam bio na Kamdenu – kažem. – Ali je dugo bolovala. – Zurim u njih netremice, teram ih da shvate da to sad više nije važno. Važno je ovo: zaboravio sam kako se Marina preziva, na kojoj je palubi, u kojoj sobi. – Dakle, kad smo te poslednji put videli, bio si praktično beba – kaže čovek uz osmeh i promenu stila priče. – Ne sećaš se. Bilo je to na dobrotvornoj priredbi u vašoj kući u Džordžtaunu. Prinosim ruku čelu. – Kroz maglu, da, kroz maglu se sećam. – Videli smo ti oca u Vašingtonu pre mesec dana – kaže Lori. – Sjajno – kažem. – Večerao je u novom restoranu u Ulici Prospekt sa Semom Nanom, Glenom Lačfordom, Žeromom Binuvijeom i Ketrin Grejam, kao i dvojicom veštaka iz zastupničkog tima O Džeja Simpsona. – Pobogu – stenjem. – Kamo sreće da sam i ja bio tamo. Deluje fenomenalno. Moram da palim. – A kako ti je sestra? – pita Lori.

200 BR E T IS TO N EL IS – O, kul je. I ona je u Vašingtonu – lupam. – Ali moram da palim. – A kuda ćeš? – pita Stiven. – Sada? U svoju kabinu – kažem. – Ne, mislio sam na Evropu – kaže on. Lori mi se neprestano smeši, gleda me toplo, šalje mi nedvosmisleno napaljenu vibraciju. – Pa, mislim da ću u Pariz – kažem. – Tačnije, prvo Serbur, pa onda Pariz. Kako to izgovorim, žena baca pogled na muža, ali to ipak izvodi trapavo, pa reditelj mora da snimi još četiri dubla te jednostavne reakcije pre no što prede na ostatak scene. Ponovo se čuje „Akcija!“, a u pozadini statisti zauzimaju svoja mesta: starci se vrzmaju, Japanci pljuskaju po bazenu. – Stvarno? – pita Stiven. – Šta ćeš u Parizu? – Hm, idem da… slikam grob Džima Morisona za… časopis As i… to je, hm, pod jedan, da… – Pauzirajući radi naglaska, dodajem: – A takođe ću se popeti i na Ajfelovu kulu, za koju svi znaju da se „ne sme propustiti“, pa-a-a-a… – Ponovo zastajem. – A i darkerska eurobeat scena je trenutno baš razvijena, pa ću možda i to malo pogledati. Volasovi me gledaju belo. Napokon se Lori nakašljava. – Gde ćeš odsesti u Parizu? – pita. Prisećam se hotela u kojima smo Kloi i ja odsedali i, izbegavajući povode za nezgodna pitanja, odabiram: – Hotel La Vila. – A, da, u Ulici Žakob, odmah pored Bulevara Sen Žermen – kaže Lori. – Baš taj – kažem radosno upirući prstom u nju. – Moram da palim. – A putuješ s onom devojkom? – pita Stiven pokazujući na praznu ležaljku na kojoj je bila Marina. Ne znajući kako da odgovorim, na kraju se odlučujem za: – A, ne, ne baš. Sam sam. – Mislio sam da ste zajedno – dodaje Stiven kroz osmeh. – Pa, ko zna. – Smejem se i zauzimam pozu, ali je razbijam nestrpljivim vrpoljenjem s noge na nogu. – Deluje kao divna devojka – zadovoljno kaže Lori. – Manekenka je – ukazujem i klimam glavom. – Naravno – kaže Stiven. – A koliko čujem, i ti si maneken. – I ja sam maneken – nelagodno kažem. – Moram da palim. – Znaš, Viktore – počinje Lori – grozno je što moram ovo da kažem, ali smo te videli pre tri meseca u Londonu, na otvaranju hotela Hempel, ali te je opsedalo toliko mnogo ljudi da nam je stupanje u vezu bilo, pa, otežano – kaže pokajnički. – Baš je to lepo, Lori – kažem. – Ali pre tri meseca nisam bio u Londonu.