Bret Iston Elis - Glamurama

Glamurama 401 – Pucaj u mene! – vrišti iskolačenih očiju, natečenih od bola, a iz njega lipti krv. Očajnički pokušavam da odvežem uređaj na njegovim grudima, a srce mi luđački bubnji u ušima. – Pucaj u mene! – i dalje vrišti. Tajmer proizvodi svoj osobeni zvuk. Uzaludno mu držim „valter“ uz glavu i povlačim obarač, koji prigušeno škljoca. Razneta je i druga ruka, krv prska po zidu iznad kreveta, pljuska po još jednom pentagramu. Bentliju jezik ispada iz usta i on ga, u samrtnom ropcu, odgriza. Uređaj na grudima počinje da zuji. Raspolućuje ga. Grudni koš više ne postoji. Creva izuvijano izleću iz njega. Ogroman pljusak krvi udara u plafon, soba miriše na meso – slatkasto i smrdljivo i užasno – a pošto je vrlo hladno, iz rana mu se izvija para, diže se u oblačcima s krvi i komada mesa rasutih po podu, meni su noge ukočene od dugog klečanja, posrćem iz sobe, napolju vetar jauče. Vraćam se ka hodniku, čuju se mljackavi zvuči dok meso klizi niz zidove, Bentlijevo lice je išarano crvenim prugama i grči se, usta su mu skroz otvorena, leži na svetlucavoj prostirci od krvi i mesa koja prekriva čitav pod, ja izlazim iz sobe, jednom rukom stežem baterijsku lampu, drugom razmazujem krv po svemu što taknem, gde god moram da se pridržim da ne bih pao. 6 Jurim u kupatilo, dahćem, glava mi je pognuta, gledam u pod čak i dok zavijam za uglove; u ogledalu u kupatilu lice mi izgleda kao da je obojeno crvenom bojom, prednja strana košulje natopljena mi je krvlju i mesom, svlačim se vrišteći, posrćem u tuš-kabinu, udaram se u grudi, čupam kosu, čvrsto žmurim, naginjem se unapred, pruženih ruku padam na popločan pod. U Bobijevoj sobi nalazim odeću, ošamućeno je oblačim, na brzinu, ne skidam pogled s vrata kupatila. Obamro, pevušim za sebe dok plačem i brzo vezujem pertle na brodaricama „speri“ koje sam obuo. Dok se teturam hodnikom na spratu, trčim pored Bentlijeve sobe jer mi je muka da pogledam unutra, i sve vreme jecam, ali onda najednom shvatam da kuću ispunjava nov miris koji nadjačava raniji smrad govana.

402 BR E T IS TO N EL IS Izlazeći, shvatam šta to miriše. Kokice. 5 Svetlost izvan kuće potpuno se ugasila, vetar ne prestaje da zavija visoko nad dvorištem kroz koje vijugam, slaba kiša bije mi u lice, vetar nanosi konfete uza zidove, u visoke gomile nalik smetovima od zlatnog i zelenog i ljubičastog papira, tu izvrnuti leže bicikli koje nikad ranije nisam primetio, točkovi im se vrte na vetru. U uglu je zguren nejasan obris, ja se ukočim pošto ga primetim i dvorište najednom postaje tiho, što je moj znak da priđem. Iznad Džejmine glave je još jedan aljkav pentagram, a crvenim je slovima ispisano nesTani oVde Pored nje leži prazna boca „apsoluta“, ona sedi naslonjena na zid, ošamućena, jedva prisebna, obraz joj je vruć, lice naduveno. Spuštam se u čučanj. Oči su joj zatvorene, a kad ih otvori, prepoznaje me, ali ne pokazuje posebno interesovanje, pa samo piljimo jedno u drugo, mrtvim očima. U belom je kostimu „Guči“, kragna joj je ovlaš isprskana krvlju, ali ne vidim nikakve rane jer ju je neko umotao plastičnom folijom. – Džejmi… jesi li dobro? – poluglasno pitam. – Da dovedem pomoć? Drhtav uzdah. Kaže nešto što jedva čujem. – Šta? – pitam. – Ne čujem te. – Treba… da si… u… hotelu – uzdiše. – Daj da dovedem pomoć… – Nemoj – šapuće, a onda neodređeno pokazuje na nešto iza mene. Okrećem se i škiljim. Posredi je dušek na kome je ubijena Tami Devol: poluspaljen, leži nasred dvorišta poput čađave gomile zasute belim i srebrnim konfetama. – Zvaću hitnu pomoć – kažem. – Ne… nemoj, Viktore – kaže prigušenim glasom. – Hoću da ti pomognem – kažem, upinjući se da to deluje puno nade.

Glamurama 403 Hvata me za ručne zglavke, lice joj je iznureno i napeto, oči polusklopljene. – Nemoj. Ne… želim… pomoć. – Šta se desilo? – pitam. – Sve… se… totalno… sjebalo – šapuće i smeši se. Počinje da sleže ramenima, gubi zanimanje za mene. – Hej, Džejmi, pričaj sa mnom… šta se desilo, šta se ovde desilo? – Gledala sam… onu scenu… s tobom… u ambasadi – šapuće. – Lagali su te… Viktore. – Neprestano se trese, a ja joj čistim konfete iz kose. – U vezi s čim? – pitam. – U vezi s čim su lagali? – Meni je glas promukao od vrištanja, njoj je glas dubok, avetinjski, glas osobe izgubljene u snu, a odnekud iza nas dopire tiha lomljava u vetru. – Palakon radi protiv Japanaca – kaže u jednom bolnom dahu. – Ali takođe radi… za njih. Kikoće se, visoko, kao devojčica. – Kakve Japance? – pitam. – Sve je… povezano… s Japancima – kaže. – Sve se kupuje japanskim.. . novcem iz… japanskih banaka i oni… plaćaju za sve, Viktore. – Sanjivo počinje da navodi spisak, potpuno ravnim tonom. – Plastični eksploziv… kapisle… digitalni tajmeri… – Zašto Japanci, Džejmi? – pitam umirujućim glasom dok je mazim po licu. – Zato što… žele da tvoj… otac dobije izbore. Pauza. – Da dobije izbore… za šta? – Palakon… takođe radi… protiv tvog oca – šapuće. – Čuješ li me, Viktore? – Pokušava da se nasmeje. – Tvoj otac ga je unajmio… ali Palakon radi i protiv njega. Najednom u dvorištu zafijuče vetar. – Takođe radi za… ljude koji ne žele – nešto je seče iznutra, meškolji se – da tvoj otac dobije izbore. – Palakon mi je rekao da ga je unajmio moj otac, Džejmi – kažem. – Ali Palakon… nije lojalan… – kaže kolebljivim glasom. – Gledala sam… snimak te scene… u ambasadi… lagao je. Znao je za moju povezanost… s Bobijem… pre nego što te je poslao. U vezi s tim je lagao. – Džejmi, zašto me je Palakon poslao? – Tvoj otac je hteo… da odeš iz zemlje – kaže. – Palakon je to izveo… ali ljudi koji ne žele da tvoj otac dobije izbore… takođe su stupili u vezu sa… Palakonom i… imali su nešto drugo na umu. – Uzdiše. – Predlog… – Kakav? – glasno pitam, nadjačavajući vetar.

404 BR E T IS TO N EL IS – Scenario… – Koluta poluzatvorenim očima, ali ipak uspeva da slegne ramenima. – Kakav scenario, Džejmi? Pokušava nečega da se seti. – Šta ako se ti… Viktore… spetljaš sa… izvesnom organizacijom… i šta ako ta informacija… procuri? Koliko bi se Palakonu platilo… da se pobrine i za to?… Kako god okreneš, Palakon nije na gubitku. Sve je to on namestio. Brišem suzu koja joj se skotrljala do pola obraza, a vetar žestoko kovitla konfete svuda naokolo. – Kako? – pitam. – Ponudio je… Palakon te je ponudio… Bobiju. Postigli su… dogovor. – Kakav dogovor? Zašto? – Palakon je – guta veliku knedlu – obećao Bobiju… novog čoveka. Bobi je hteo muškarca… pa je Palakon poslao tebe. Sve se savršeno uklopilo. Tvoj otac je hteo da odeš… a Bobiju je trebao nov čovek. Palakon je sabrao dva i dva. – Kašlje, ponovo guta knedlu. – Bobi je u prvi mah pobesneo… kad je saznao da si to ti… Znao je ko si… ko ti je otac. Nije mu se to dopalo. – Mislio sam da Bobi voli da koristi poznate ljude – kažem. – Mislio sam da je slava izvanredna fasada. – Tvoj otac… – Džejmi polako vrti glavom. – Ipak je to bilo previše… Bobi je postao sumnjičav. Nije mu se to dopalo i tada je… Bobi zaključio da Palakon radi za nekog… drugog. Tišina. – Šta se desilo, Džejmi? – polako pitam. – Bobi je shvatio da te može… upotrebiti u svoju korist. – U svoju korist? Kako, Džejmi? – Počinje da me hvata panika. – Bobi je stupio u vezu s tvojim… – Ne, ne, ne – govorim hvatajući je za ramena. – Bobi i tvoj otac… – Ne, Džejmi, ne. – Zatvaram oči. – Tvoj otac i Bobi su razgovarali, Viktore. – Ne… ne… Iza mene se sve ruši, nestaje u daljini. – Japanci su se… naljutili na Bobija kad je… sklopio dogovor sa… tvojim tatom. – Udiše. – Samo su hteli da odeš… iz zemlje… ali sad su morali i da te štite. – Zašto? – Kad bi Bobi… izašao pred novinare sa… podacima o tebi… i onim što si radio s nama… tvoj otac više ne bi imao nikakve šanse.

Glamurama 405 – Naslanja glavu unazad, prožima je neki bol od koga joj se nabira čelo. – Japanci su… hteli da tvoj otac… pobedi. Nalet vetra prigušuje rečenicu. Naginjem se bliže, ali se ona okreće na drugu stranu. Stavljam uho uz njena usta. – Palakon nije znao… šta je u šeširu, Viktore – kaže. – To je bila još jedna laž. – Zašto mi je onda naredio da ga ponesem? – pitam. – Bobi je znao šta je u šeširu… Bobi mu je rekao… da ti to naredi – kaže. – Bobiju je trebao neko da donese… remform ovamo. Glas joj najednom postaje nežan, gotovo radoznao. – Palakon nije znao šta je u šeširu… u početku… a onda je saznao i… i… – Glas joj zamire. Otvara oči, pa ih zatvara. – Trebalo je da remform… stigne do… mene. – Džejmi, hej, pogledaj me – glasno šapućem. – Kako si se upetljala u ovo? Zašto me je Palakon poslao da te nađem? – Znao je da sam… povezana s Bobijem. Palakon je to oduvek znao, Viktore… kapiraš? Palakon je mislio da će moći da iskoristi… to što se ti i ja znamo sa… Kamdena. Gubi svest. – Džejmi, hej, Džejmi. – Rukama nežno privlačim njeno lice svome. – Ko je bila Marina Kanon? Blago se mršti. – Ukrcala se na brod… da te upozori, Viktore… Trebalo je da pođeš s njom. – Šta se desilo, Džejmi? – Bobi je poslao ljude… iz Njujorka da motre na tebe… da te spreče da odeš u Pariz. – Počinje tiho da plače. – Govoriš o Volasovima? – pitam. – Onom engleskom bračnom paru? – Ne znam… ne znam kako se zovu. Javili su nam se i… – Brod se zaustavio, Džejmi. – Palakon je takođe hteo da odeš u London. – Zaustavio se, Džejmi. Brod se zaustavio. Rekli su da je u pitanju poziv u pomoć. – Znam… znam… – Džejmi, jebo te, brod se zaustavio – urlam. – Nasred okeana. – Bobi nije hteo da odeš u Pariz. Nije hteo ni da dođeš u London… ali nipošto nije hteo da odeš u Pariz. – Smeška se za sebe. – Je li to bio Bobi? One noći na brodu? – Viktore… – Video sam tetovažu – vičem. – Šta se desilo s Marinom?

406 BR E T IS TO N EL IS – Ne znam – mrmlja. – Saznala sam tek kad si mi ti rekao… one noći u hotelu… i suočila sam se s Bobijem. Nije hteo da kaže… hteo je samo remform. – Šta je još hteo? – pitam. – Hteo je da ti… umreš. Zatvaram oči, dugo ih ne otvaram. – Ne znam… – kaže. – Bobi je mislio… da ne valja što si došao… ali je onda shvatio da ti… može smestiti. – Ubistvo Sema Hoa? Samo klima glavom. – A čim se… to desilo… pojavile su se i nove ideje. – Kakve nove ideje? – O, Viktore… – uzdiše. – Viktore… sve je nameštaljka. Još u Njujorku… ona ubijena devojka… didžejka… – Mika? – pitam. – Koja god… otišao si u Fešn kafe… po novog didžeja. Sećaš li se? Bez reči klimam glavom iako me ne gleda. – Ubijena je noć pre toga… videla sam izveštaj. – O gospode o gospode. – Sve je nameštaljka. – Na čijoj si ti strani, Džejmi? – pitam. Smeši se i pri tome joj se ukazuje rascep na gornjoj usni, ali nema krvi. – Za koga ti radiš? – Sad to… više i nije… bitno. – Za koga si radila? – vičem i tresem je. – Radila sam protiv… Bobija – mrmlja. – Da bih to izvela, Viktore… morala sam da radim za njega. Odmičem se, zadihan. – Radila sam za grupu… za koju je radila Marina… radila sam i za grupu… za koju je Bobi radio… radila sam i za Palakona… kao sad ti… – Ja ne radim za Palakona. – Da… radiš. – Ponovo guta knedlu, s velikim teškoćama. – Od vašeg… prvog susreta. – Počinje da drhti. – Džejmi, kako je Loren Hajnd umešana u sve ovo? – pitam. – Pogledaj me… kako je Loren Hajnd umešana? Dala mi je šešir. Video sam slike na kojima je s Bobijem. Džejmi počinje luđački da se smeje. – Sećaš se Loren Hajnd s Kamdena, zar ne? – kažem. – Ona zna Bobija. Dala mi je šešir. – Privlačim Džejmi bliže svome licu. – Oni su mi je namestili, zar ne? – To nije bila… Loren Hajnd, Viktore. – Uzdiše. – To jeste bila Loren Hajnd – kažem. – Jeste, Džejmi.

Glamurama 407 – Nisi obraćao… pažnju. – Ponovo uzdiše. – Ta devojka nije bila Loren… – Džejmi, ja znam tu devojku – kažem. – Ona je Kloina najbolja drugarica. O čemu ti pričaš? – To je bio neko drugi. – Džejmi ne prestaje da uzdiše. – Ne, ne, ne… – Odlučno vrtim glavom. – Loren Hajnd je poginula… decembra 1985… u saobraćajnoj nesreći… blizu Kamdena u Nju Hempširu. Naslanja se na mene, spušta glas, gotovo kao da se boji da neko prisluškuje, a ja pomišljam: Prazna ljuska; preko nas, u mraku, proleće nešto ogromno i bezoblično i zadržava se nad dvorištem, a neki glas kaže: Svi ste vi prazne ljuske. – Moram da pričam s Bobijem – grcam. – Gde je Bobi? – Ne, Viktore, nemoj… – Kuda je otišao, Džejmi? Reci mi. – Otišao je u… – Grlo joj se steže, zabacuje glavu. – Pošao je u… – Glas joj zamire. – Gde je? – urlam i tresem je. – Otišao je… u hotel Kost – jedva cedi. – Da vidi… Kloi. Ustajem i počinjem da jaučem, vetar mi šiba lice, Džejmi kaže: – Čekaj, čekaj, nemoj – i drži me za ruku, steže je, ali se ja otimam. – Viktore… – Odlazim. – U meni eksplodira panika, širi se. – Šta hoćeš, Džejmi? Kaže nešto što ne mogu da čujem. Hitro se naginjem ka njoj. – Šta je? Mrmlja nešto. – Ne čujem te, Džejmi – šapućem. Njene poslednje reči dok pada u nesvest: – Ja… nisam… Džejmi Filds. – Ništa više ne kaže. Na znak, u dvorište uleće ogroman crni oblak muva. 4 Trčim u hotel. Prolećem kroz ulaznu kapiju i nagonim se da se mirno prošetam kroz predvorje i do lifta. Kad stignem na Kloin sprat, jurim hodnikom. Lupam na njena vrata.

408 BR E T IS TO N EL IS – Kloi? Kloi… jesi li dobro? – dovikujem, a glas mi je visok i ženski. – Otvori. Kloi? Ja sam. Vrata se otvaraju, a na njima stoji Kloi, nasmešena, u belom penjoaru. – Presvukao si se – kaže pošto je uočila Bobijevu odeću. – Gde su ti stvari? Posrćem mimo nje u sobu, protrčavam kroz čitav apartman, uspaničen, ne znajući šta ću učiniti ako njega zateknem. – Ko je bio ovde? – pitam i širom otvaram kupatilo. – Viktore, smiri se – kaže Kloi. – Gde je on? – pitam otvarajući ormar i zatvarajući ga s treskom. – Ko je bio ovde? – Dolazio je Bobi Hjuz – kaže kroz drhtavicu i seda na stolicu s visokim naslonom ispred stola na kome je nešto pisala u veliku svesku. Prekršta noge i strogo me gleda. – Šta je hteo? – pitam dok se smirujem. – Samo da popričamo. – Sleže ramenima. – Zanimalo ga je gde si… – Šta je rekao? – Viktore… – Samo mi odgovori, do đavola. Šta je rekao? – Hteo je da popričamo – šokirano kaže. – Hteo je da popijemo čašu šampanjca. Doneo ga je. Rekao je da hoće da se pomiri s tobom… šta god to značilo. Ja sam, naravno, rekla: hvala, ne bih, a… – Stvarno? Duga pauza. – Popila sam samo pola čaše. – Uzdiše. – Hteo je da sačuvam šampanjac za tebe. Tamo je, u kantici s ledom. – I – udišem – šta još? – Olakšanje me preplavljuje tako silovito da mi suze mute vid. – Ništa. Sve je bilo u redu. Slavio je… a šta, pojma nemam. – Zastaje, i to nešto znači. – Bilo mu je žao što te nije zatekao… – Ma da, sve se bojim – mrmljam. – Viktore, on je… – Uzdiše, a onda odlučuje da dovrši rečenicu. – On je zabrinut za tebe. – Baš me briga – kažem. – Rekoh da je zabrinut za tebe – uzvikuje. – Gde je? – Morao je da ode – kaže, hvata se za mišice, ponovo drhti. – Kuda? – Ne znam, Viktore – kaže. – Negde ima neka žurka. I još jedna žurka. – Kakva žurka? Gde? – pitam. – Vrlo je važno da mi kažeš, Kloi.

Glamurama 409 – Ne znam kuda je otišao – kaže. – Slušaj, popili smo malo šampanjca, malo proćaskali i onda je otišao na žurku. Šta je tebi? Zašto se toliko bojiš? Tišina. – S kim je bio, maco? – pitam. – S prijateljem – kaže. – S nekim ko liči na Brusa Rajnbeka, ali ne bih rekla da je to bio on. Duga pauza. Samo stojim nasred apartmana, s rukama uz telo. – Na Brusa Rajnbeka? – Aha, skroz čudno. Jeste prilično ličio na Brusa. Ali nešto nije bilo kako treba. Drugačija frizura ili tako nešto. – Mršti se, trlja stomak. – Rekao je da se zove Brus, ali nije rekao prezime, dakle ko zna. Samo stojim. – Ovo se ne dešava – mrmljam. Brus Rajnbekje mrtav. – Šta se ne dešava? – iznervirano pita. Brus Rajnbek je demontirao bombu u stanu na Keju Betin i Brus Rajnbekje mrtav. – To nije bio Brus Rajnbek, maco. – Pa, ličio je na Brusa Rajnbeka – kaže Kloi. Rečenica deluje preterano grubo, pa Kloi prelazi na nežniji stil. – Ništa drugo ne tvrdim, u redu? Viktore, samo se smiri. – Ponovo se mršti. Počinjem da vadim kofere iz ormara. Okreće se. – Šta to radiš? – Odlazimo odavde – kažem i bacam kofer „Guči“ na krevet. – Odmah. – Odakle, Viktore? – nervozno pita Kloi i vrpolji se u stolici. – Iz Pariza – kažem. – Vraćamo se u Njujork. – Viktore, sutra imam rev… – Briga me – vičem. – Idemo što dalje odavde. – Viktore, i ja sam zabrinuta za tebe – kaže. – Sedi malo. Hoću da popričamo. – Ne, ne… neću da pričam – kažem. – Samo želim da odem odavde. – Prestani – kaže i presamićuje se. – Samo sedi. – Kloi… – Moram u klozet – kaže. – Ali nemoj ništa da pakuješ. Hoću da porazgovaramo. – Šta ti je? – pitam. – Nije mi dobro – mrmlja. – Da nisi pojela nešto pokvareno? – pitam, najednom zabrinut. – Ne, samo sam pila onaj šampanjac. Bacam pogled na kanticu s ledom, na bocu „kristala“ u njoj, na praznu čašu na stolu.

410 BR E T IS TO N EL IS Ona ustaje od stola. Gledam je. Juri pored mene. Gledam čašu, a onda joj prilazim. Gledam na dno čaše i primećujem nekakve granule. A onda gledam nešto drugo. Na Kloinoj stolici nalazi se velika krvava mrlja. Zurim u mrlju. A onda kažem: – Kloi? Ona se okreće i kaže: – Da? Ne želim da vidi koliko sam se iznenada uplašio, ali ona uočava u šta gledam. Počinje teško da diše. Spušta pogled. Čitav donji deo penjoara natopljen joj je tamnocrvenom krvlju. – Kloi… – ponovo kažem. Tetura se do vrata kupatila, hvata se za rub da ne padne, krv počinje da joj curi niz noge u tankim potočićima, zadiže penjoar i oboje vidimo da su joj gaće potpuno krvave, uspaničeno skida gaće i najednom ogroman potok krvi štrca ispod penjoara i pljuska svud po podu kupatila. Gubi dah, iz grla joj izlazi promukao šum, presamićuje se, hvata se za stomak, vrišti. Iznenađena, povraća dok posrče unazad i pada na pod kupatila. Iz nje vise konci tkiva. – Kloi – vrištim. Počinje da se koprca po podu, ostavljajući trag od tamnocrvene krvi. Puzim s njom po kupatilu, a ona oštro dahće i klizi po pločicama ka kadi. Iz nje izleće još jedan pljusak krvi, uz užasan zvuk cepanja. Podiže ruku, vrišteći, a ja je držim i osećam kako je tresu vrisci i još jedan mljackavi zvuk cepanja. U kupatilu dohvatam telefon i pritiskam nulu. – Pomozite nam – urlam. – Ovde neko umire. Ja sam u sobi Kloi Berns i morate da pošaljete hitnu pomoć. Iskrvariće… boga mu jebem, iskrvariće… Tišina, a onda glas pita: – Gospodine Vorde? Rediteljev glas. – Gospodine Vorde? – ponovo pita. – Ne! Ne! Ne! – Odmah stižemo, gospodine Vorde. Veza se prekida. Brizgam u plač i bacam telefon daleko od sebe. Istrčavam iz kupatila, ali telefon pored kreveta ne daje slobodan signal. Kloi me doziva. Odande gde stojim čitav pod u kupatilu deluje zaliven krvlju, kao da se nešto u Kloi rastočilo.

Glamurama 411 Krv ne prestaje da joj prska između nogu, a ta krv delimično izgleda peskovito, granularno. Preko poda klizi debeo prsten mesa dok Kloi urla od bolova, neprestano plače dok je držim, zatim pada u niz histeričnih iscrpljenih jecaja, ja joj govorim da će sve biti u redu, iz očiju mi liju suze. Iz nje ispada još jedan izvitoperen duguljast komad mesa. – Viktore! Viktore! – luđački vrišti, koža joj žuti, urlici joj postaju prozračni, usta joj se otvaraju i zatvaraju. Pritiskam joj peškir na vaginu, pokušavam da zaustavim krvarenje, ali peškir se natapa za svega nekoliko sekundi. Ona i dalje oštro dahće, potom glasno izbacuje izmet, izvija leđa, iz nje se pomalja još jedan komad mesa, a za njim i novi potok krvi koji pljuska na pod. Na šakama mi je topla krv i vičem: – Maco molim te u redu je maco molim te u redu je maco… Među njenim nogama nova eksplozija gnusno vruće krvi, oči su joj iskolačene, ponovo udiše enormnu količinu vazduha, a ja sad već i čujem grozomorne zvuke koji joj dopiru iz utrobe. Opet oštar, zastrašujući krik. – Zaustavi ovo o bože zaustavi ovo – vrišti, preklinje me, a ja jecam, takođe histeričan. Ispada sledeći komad mesa, beo i mlečan. Nakon što je preseče nalet bola, više ne može ni da sklapa reći. Konačno se opušta, pokušava da mi se osmehne, ali joj se lice izobličuje, zubi su joj krvavi, čitava joj je usna duplja ljubičasta, šapuće, jednom rukom me čvrsto drži za ruku dok drugom grčevito udara o popločani pod, kupatilo snažno zaudara na njenu krv, držim je, gledamo se u oči, jecam: – Oprosti maco oprosti maco. – U očima joj se pojavljuje iznenađenje kad shvati koliko je zapravo neumitna njena smrt, ja sam naizmence ošamućen i priseban, nestajem, ona počinje da se glasa kao životinja, malaksava mi u naručju, a onda koluta očima, umire, lice joj veoma brzo pobeli i opušta se, svet nestaje, ja sve napuštam dok iz nje neprestano curi voda boje lavande. Zatvaram oči i stavljam ruke na uši dok filmska ekipa utrčava u sobu. 3 Na autoputu smo. U velikom kombiju. Idemo ka aerodromu. Vozi pomoćnik električara francuske filmske ekipe. Katatoničan sam, ležim na podu kombija okružen snimateljskom opremom, nogavice su mi ulepljene Kloinom krvlju,

412 BR E T IS TO N EL IS ponekad je izvan kombija samo mrak, ponekad pustinja, možda u okolini Los Anđelesa, ponekad bioskopsko platno, ponekad fluorescentno plavetnilo, ponekad zaslepljujuća belina. Ponekad kombi stane, a onda turira i počne da ubrzava. Ponekad tehničari izvikuju naređenja u voki-tokije. Reditelj sedi na suvozačkom sedištu i razgleda raspored snimanja. Na instrument-tabli stoji „uzi“. Tokom vožnje do aerodroma odvija se jedna epizoda, i to veoma brzo. Počinje upozorenjem od strane vozača, koji nervozno gleda u retrovizor. Autoputem nas prati crni kamion. Prvi pomoćnik reditelja i električar saginju se uz zadnje prozore, a obojica imaju „uzije“. Nišane. Crni kamion ubrzava i osipa paljbu na nas. Vazduh u kombiju najednom deluje radioaktivno. Kombi se snažno trese dok ga pogađaju meci. Mali brzi svetlosni blesci izlaze iz dva „uzija“ kojim prvi pomoćnik reditelja i električar gađaju crni kamion, a crni kamion prkosno nastavlja da juri ka nama. Pokušavam da održim ravnotežu dok kombi ubrzava. Vetrobran crnog kamiona puca i rasipa se. Kamion zanosi udesno i sudara se s nekoliko vozila. Crni kamion sleće s autoputa i prevrće se. Kombi još ubrzava i beži. Dve sekunde kasnije iza nas se pojavljuje velika vatrena kugla. Ja ležim na podu, dahćem, sve dok me rekviziter i organizator ne podignu tako da sam oči u oči s rediteljem. Napolju je opet pustinja, a ja ječim. Kombi prelazi u drugu traku. Reditelj iz unutrašnjeg džepa vadi pištolj. Ja samo zurim u pištolj. Jedino što me priziva svesti jesu rediteljeve reči: – Znamo gde je Bobi Hjuz. Onda se bacam na pištolj, hvatam ga, proveravam da li je pun, ali me organizator povlači nazad i kaže da se smirim, a reditelj mi uzima pištolj iz ruku. – Bobi Hjuz pokušava da te ubije – kaže reditelj. Rekviziter mi kači korice za nož oko lista. U korice se stavlja veliko srebrno sečivo s crnom drškom. Pantalone„Prada“ koje imam na sebi navlače se preko korica. Reditelj mi kaže da bi voleli da Bobija Hjuza vide mrtvog. Postavlja mi se pitanje da li je to „izvodljivo“. Bezumno klimam glavom. Stenjem u iščekivanju. Potom se svuda oseća miris avionskog goriva, vozač naglo koči, kočnice škripe, svi letimo unapred.

Glamurama 413 – On mora da bude zaustavljen, Viktore – kaže reditelj. Pošto mi se u džep ubaci pištolj, izlazim iz kombija, za mnom polazi ekipa s uključenim kamerama, pa svi trčimo ka aerodromu. Zvučna podloga: poletanje aviona. *** 2 Ekipa me usmerava ka muškom toaletu na prvom zbornom mestu. Trčim ka vratima, udaram o njih ramenom, vrata se naglo otvaraju, teturam se unutra. Muški toalet je već osvetljen, ali ne za scenu koju očekuje Bobi Hjuz. Bobi stoji za umivaonikom, gleda se u ogledalu. Urlam dok iz sve snage jurim ka njemu, s podignutom rukom u kojoj je pištolj. Bobi se okreće, vidi me, vidi ekipu iza mene, šokira se, besno urla: – Majku li vam j ebem! – a onda j oš glasnij e urla: – Majku li vam jebem krvavu! Vadi pištolj koji mu izbijam iz ruke, pištolj preko popločanog poda odleće ispod umivaonika, Bobi se instinktivno saginje kad se bacim na njega, dohvatim ga za lice, zaurlam. On me hvata za glavu i udara me tako jako da odlećem sa zemlje i udaram u popločani zid, a onda klizim na pod, kašljući. Bobi posrče unazad, a onda me hvata za donji deo lica. Ja najednom dižem ruku, snažno ga udaram u usta, a on odleće unazad, zavija iza ugla, kliza se. Dižem se i treskam ga o zid. Guram mu pištolj u lice, vrištim: – Ubiću te! On iz sve snage udara pištolj. Povlačim obarač – metak pravi ogromnu rupu u popločanom zidu iza njega. Pucam opet – četiri, pet, šest puta, sve dok se pištolj ne isprazni i zid ne uništi. Bobi više nije šćućuren, diže pogled, prvo posmatra prazan pištolj u mojoj ruci, a onda me gleda u oči. – Jebi se! – urla i leti na mene.

414 BR E T IS TO N EL IS Grabi me za kragnu, pa trapavo pokušava da me uhvati u klinč. Ruku s pištoljem zabijam mu pod bradu, guram ga od sebe. On zabacuje glavu, meni ruka klizi. Pokušavam opet, drugom rukom i jače, a pesnica mi dolazi u kontakt s njegovom bradom. Kad me Bobi pusti, čepa mi košulju i opet juriša napred, hvata me za ramena i unosi mi se u lice. – Mrtav… si – kaže, dubokim i promuklim glasom. Čini se kao da plešemo, sudaramo se jedan s drugim pre no što tresnemo o zid i maltene oborimo snimatelja. Ne puštamo jedan drugog, ali Bobi uspeva da se povuče iza mene i zvekne mi lice o ogledalo, jedanput, dvaput, glava mi udara dok ogledalo ne pukne, padam na kolena, licem mi se razliva nešto toplo. Bobi se tetura unazad, traži svoj pištolj. Ja se pridižem, treptanjem uklanjam krv iz očiju. Električar mi dobacuje novi šaržer. Hvatam ga, a onda bacam Bobija u vrata kabine. Saginjem se dok zamahuje pesnicom, skače na mene kao da samo duskamo uz pank, lice mu je potpuno napregnuto, šamara me pomahnitalo, bez kontrole. Udara mi glavu o pisoar, a onda me hvata za teme i razvaljuje mi lice kolenom, udara me u čelo, vrat mi snažno krčka. Bobi me po podu vuče do mesta gde mu se nalazi pištolj, blizu kante za đubre. – Uzmite ga… uzmite mu pištolj – urlam na ekipu dok me Bobi vuče. Očajnički se hvatam za kvaku na kabini i ne puštam je. Bobi gunđa, hvata me za pojas pantalona „Prada“ i diže me na noge, a onda obojica padamo unapred. Padam preko njega, okrećem se na leđa, pridižem se na koleno i ustajem, utrčavam u kabinu, treskam i zaključavam vrata da bih stavio novi šaržer u pištolj, ali Bobi izvaljuje vrata iz šarki, izvlači me napolje, baca me na umivaonik, ja rukom pokušavam da ublažim silinu udarca i tada treskam u ogledalo iznad umivaonika, lomim ga, iz pištolja mi ispada šaržer. Guram se od njega, ali mi Bobi sada grebe lice, a ja mlatim naslepo. Opet obojica padamo, ničice, pištolj mi ispada iz ruke, klizi po ledenom podu. Uočavam Bobijev pištolj pod umivaonikom i posežem za njim, ali mi se na ruku iznenada spušta njegova čizma, a ogroman talas bola dovodi me u svesnije stanje. Zatim druga čizma aterira na moju glavu, zabija mi se u slepoočnicu, ja se prevrćem i hvatam ga za stopalo, uvrćem ga dok Bobi ne izgubi ravnotežu i padne na leđa. Pridižem se i uzimam njegov pištolj.

Glamurama 415 Nišanim u Bobija, ah on zamahuje nogom i izbija mi pištolj iz ruke. Juri na mene i ruši me, udara me u slabinu, a ja nisam spreman za divljački udarac pesnicom u obraz, čuje se krckanje, Bobi me hvata obema rukama za vrat i obara na pod. Opkoračuje me, steže mi dušnik, ja puštam davljeničke zvuke, na šta mi Bobi obema rukama još jače steže grlo. Ceri se, zubi su mu crveni od krvi. Zabijam mu ruku pod bradu, pokušavam da ga odgurnem. Stežući mi grlo jednom rukom, s lakoćom dohvata svoj pištolj. Ja se ritam, nemoćan da se mrdnem, a rukama udaram o popločani pod. Bobi drži pištolj kod mojih grudi, sedi na meni, nišani mi u lice. Pokušavam da vrisnem, mlateći glavom tamo-amo. On povlači obarač. Ja zatvaram oči. Ništa. Ponovo povlači. Ništa. Na nekoliko trenutaka obojica smo mirni. A onda skačem uz urlik, snažno udaram Bobija, obaram ga na leđa. On se rasprostire po podu, iz obeju nozdrva prska mu krv. Ja sedim na podu i mahnito tražim svoj pištolj i novi šaržer. Primećujem ih pod umivaonikom, na metar-dva. Počinjem da puzim ka njima. Bobi ustaje, okreće se oko sebe, iz jakne vadi novi šaržer, brzo puni pištolj. Ja pružam ruku pod umivaonik, stavljam šaržer, napinjem se, zatvaram oči. Bobi puca. Metak razbija ogledalo iznad mene. Puca ponovo, promašuje, metak se zariva u zid iza mene. Nastavlja da puca, a pločice mi se mrve u lice. Obrćem se na bok i nišanim u njega. – Ne! – viče, pada na pod, ostaje dole. Povlačim obarač, vrištim dok pucam. Ništa. Bobijev je pištolj zaglavljen, ne opaljuje, a ja prekasno shvatam da je mome nekako otkazala kočnica. Trči na mene. Petljam se s pištoljem, ispuštam ga i, još na leđima, zadižem nogavicu. Bobi baca svoj pištolj, viče, koprca se prema meni na podu. Ja izvlačim nož iz korica. Pre no što se baci na mene, Bobi vidi nož i pokušava da se skloni. Ja mu zarivam čitavo sečivo u rame. On krikne i prevrne se. Vadim nož, jecajući, a kad mu ga zarijem u vrat, Bobijevo lice postaje iznenađeno i ukočeno.

416 BR E T IS TO N EL IS Bobi se odguruje, pušta siktave zvuke, posrče unazad, gust mlaz krvi kulja mu iz rane na vratu koja postaje sve veća. Kolena ga izdaju, pokušava rukama da zatvori ranu, ali ne može da diše. Primičem se pištolju, pružam ruku i na kraju dohvatam gladak hladan metal. Trzajući se, uspevam nekako da sednem. Ekipa ne prestaje da snima, primiče se dok Bobi umire od krvarenja. Obeznanjen od bola, uspevam da ustanem i uperim mu pištolj u glavu. – Pekahno e – grca, ali uspeva da se iskezi dok mu krv u lukovima šiklja iz grla. – Pekahno e. Proveravam kočnicu pištolja. Kad opalim iz neposredne blizine, pucanj me snažno odbaci unazad. Posrćem ka izlazu. Osvrćem se – tamo gde je maločas bila Bobijeva glava sada je samo asimetrična hrpa kostiju, mozga i tkiva. Reditelj me vodi do kancelarije produkcije koja je postavljena u salonu prve klase, pošto želi da pogledam neki video-snimak. Ekipa uzajamno baca koske i sprema se za čišćenje. Trzam se kad me reditelj uhvati za ruku. – Ne brini, ništa nije slomljeno – uzbuđeno kaže reditelj. – Samo si se gadno ugruvao. 1 Sedim na kauču pored niza prozora, službeni lekar filmske ekipe lepi mi flastere na prste i alkoholom dezinfikuje razne rane, za sebe šapućem: – Svi su mrtvi. – Monitor mi je primaknut, a reditelj seda uz mene. – Svi su mrtvi – ponavljam ravnim glasom. – Mislim da je Džejmi Filds mrtva. – Ne prenagljuj sa zaključcima. – Reditelj gleda u drugi monitor. – Bila je umotana u plastičnu foliju i umirala je – mrmljam. – Ali nije umrla uzalud – kaže reditelj. – Ma je li? – pitam. – Dala ti je smernice – objašnjava reditelj. – Spasla je živote. Spasla je avion.

Glamurama 417 Kao da hoće da me podseti, reditelj mi daje dokument koji sam odštampao iz kompjutera u kući u 8. ili 16. arondismanu. KRILA. 15 NOV. GRUPA U BEKSTVU. 1985. 511. – Viktore – kaže reditelj. – Gledaj ovo. Sirovo je i ponešto je moralo da se izbaci u montaži, ali samo gledaj. Privlači video-konzolu, a na monitoru se pojavljuju crno-bele video-slike, žurno snimljene ručnom kamerom, ali meni misli lutaju na mesec kad sam pustio jareću bradicu pošto sam o tome pročitao članak u časopisu Jang gaj, na popodne kad sam satima raspravljao o najboljem uglu pod kojim nova furnirana beretka treba da mi stoji nakrivljena na glavi, na sve devojke koje sam škartirao jer nisu imale sise, nisu bile dovoljno „zategnute“, nisu bile dovoljno „čvrste“, nisu bile „dovoljno mlade“ ili „dovoljno poznate“, na manekenku koja me je dovikivala s druge strane Prve avenije, na sve kompakt-diskove koje sam kupio jer su mi filmske zvezde po VIP salonima u kasnim noćnim satima govorile da su ti bendovi kul. – Nikad nisi naučio šta znači stid, Viktore – rekla je devojka koja mi nije bila dovoljno zgodna da je kresnem, ali je inače bila sasvim fina. – Baš me briga – rekao sam joj pre no što sam ušao u „Gap“. Maglovito sam svestan toga da mi je celo telo utrnulo. Na monitoru vojnici uleću u avion. – Ko je… to? – pitam uz neodređen gest. – Francuski komandosi i poneki agent CIA – radosno kaže reditelj. – Oh – tiho kažem. Delta i Krater u prvoj klasi nalaze nešto za šta misle da je bomba, pa počinju da je demontiraju. ali to zapravo nije bomba, to je mamac, agenti su u pogrešnom avionu, postoji bomba u avionu ali ne u ovom avionu, ono što su našli nije prava bomba jer je ovo film i to su glumci i prava bomba je u drugom avionu Statisti koji igraju putnike izlaze iz aviona, čestitaju komandosima, rukuju se s Deltom i Kraterom, na terminal su stigli i paparaci, fotografišu ljude koji su spasli avion. A kad primetim da Bertran Riplejs igra jednog komandosa u pozadini, počinjem teže da dišem. – Ne – kažem pošto sam nešto shvatio. – Ne, ne, ovo je pogrešno. – Šta? – rasejano pita reditelj. – Kako to misliš? Šta je pogrešno? Bertran Riplejs se smeši, gleda pravo u kameru, gotovo kao da zna da ja to gledam. Predviđa moje iznenađenje, a iz mene počinju da izviru jauci. znam ko si i znam šta radiš – Bomba nije u tom avionu – kažem. Bacam pogled na dokument KRILA, zgužvan u mojim rukama. GRUPA U BEKSTVU

418 BR E T IS TO N EL IS 1985 511 – To je pesma… – kažem. – Kako to misliš? – pita reditelj. – To je pesma – kažem. – Nije let. – Šta je pesma? – Pesma – kažem. – Pesma koja se zove „1985“. – To je pesma? – pita reditelj. Ne razume. – Pesma s albuma grupe Wings67 – kažem. – S albuma Band on the Run68. – Pa? – zbunjeno pita reditelj. – To nije broj leta – kažem. – Šta nije broj leta? – Pet-jedan-jedan – kažem. – Pet-jedan-jedan nije broj leta? – pita reditelj. – Ali to je to. – Pokazuje na monitor. – To je let pet-jedan-jedan. – Ne – kažem. – To je trajanje pesme. – Duboko udišem, nesigurno izdišem. – Ta pesma traje pet minuta i jedanaest sekundi. To nije broj leta. A na drugom nebu, drugi avion dostiže predviđenu visinu leta. *** 0 Noć nad Francuskom, ogromna senka, čudovišna kulisa formira se na nebu dok se „boing 747“ bliži visini od 5.000 metara. Kamera švenkuje na poštanski paket s adresom u Džordžtaunu, u koji je spakovan kasetofon „tošiba“. Eksplozivna naprava aktiviraće se uz prve klavirske tonove pesme „1985“ Pola Makartnija i Wingsa („Band on the Run“, Apple Records, 1973). Bomba će pući uz završni gromoglasan udarac činele – pet minuta i jedanaest sekundi posle početka. Srazmerno jednostavan tajmer s mikročipom i 600 grama remforma nalaze se u kasetofonu „tošiba“, a paket je smešten blizu spoljne oplate aviona, gde će probiti trup, oslabiti konstrukciju i olakšati lomljenje 67 Engl. – Krila. (Prim. prev.) 68 Engl. – Grupa u bekstvu. (Prim. prev.)

Glamurama 419 aviona. Avion leti brzinom od 630 kilometara na sat, a trenutno je na visini od 4.350 metara. Na snimku s crne kutije, ogroman tresak prekida pilotov razgovor. Za strahovitom bukom, jasnim zvukom lomljave, sledi užasna škripa koja vrlo brzo počinje da se ponavlja. U glavnu kabinu smesta počinje da kulja dim. Prednji kraj „boinga 747“ – uključujući pilotsku kabinu i kabinu prve klase – lomi se i ponire ka zemlji dok ostatak aviona stremi unapred, gonjen još čitavim motorima. Čitav red sedišta blizu eksplozije – na kojima vezani ljudi vrište – izleće iz letelice. To traje trideset sekundi, a tada avion počinje da se raspada: otkida se ogroman deo tavanice i ukazuje se široka panorama crnog neba. Pošto motori i dalje rade, avion nastavlja da leti, ali onda propada devetsto metara. Vazduh zvuči kao sirena. Boce alkoholnih pića, kuhinjski pribor, hrana – sve leti unazad u poslovnu i turističku klasu. A smrt dolazi u talasima. Ljudi se nabijaju unazad, savijaju napola, istržu iz sedišta, iz glava se izbijaju zubi, ljudi su oslepljeni, tela im lete u tavanicu a onda u zadnji deo aviona, udaraju u druge putnike koji vrište, krhotine aluminijuma nastavljaju da lome trup, fijuču u prepun avion i odsecaju udove, krv posvuda šiklja, ljudi su natopljeni njome, pljuju je iz usta, pokušavaju da je istrepću iz očiju, tada ogroman komad metala uleće u kabinu i skida skalp čitavom redu putnika, odstranjuje im temena, druga krhotina zariva se u lice jedne devojke i raspolućuje joj glavu, ali je još ne ubija. Problem je što većina ljudi nije spremna da umre, pa počinju da povraćaju od panike i straha dok avion propada još trista metara. U avionu se još nešto lomi. U sledećem trenutku nova tutnjava, pošto se pucanje aviona ubrzava, a smrt dolazi u talasima. Nekoga hvata natpritisak i luđački ga zavrti, isisa iz letelice, baca po vazduhu, telo udara u trup i kida se napola, ali čovek ipak uspeva da pruženim rukama pozove u pomoć pre no što nastavi da pada. Drugi mladić viče: – Mama mama mama – a onda komad trupa doleće unazad, prikiva ga za sedište i seče napola, ali on samo pada u šok i ne umire sve dok se avion ne sruši u šumu, a smrt dolazi u talasima. U poslovnoj klasi svi su obliveni krvlju, nečija glava potpuno je obavijena crevima koja su izletela iz ostataka žene dva reda ispred, ljudi nekontrolisano vrište, plaču, kukaju.

420 BR E T IS TO N EL IS Umirući su isprskani gorivom koje počinje da prska u kabinu. Jedan red zasut je krvlju i utrobom putnika iz prethodnog reda, koji su presečeni napola. Drugom redu glave je odrubila ogromna leteća tabla aluminijuma, krv šiklja posvuda po kabini, meša se s gorivom. Gorivo pospešuje nešto, tera putnike da shvate jednostavnu činjenicu: da se moraju oprostiti od ljudi – od majki i sinova, roditelja i dece, braće i sestara, muževa i žena – i da neizbežna smrt stiže u roku od nekoliko sekundi. Shvataju da nema nade. Ali shvatanje te užasne smrti samo produžava sekunde u kojima pokušavaju da se pripreme: još živi ljudi lete tamo-amo po avionu koji pada na zemlju, vrište i povraćaju i plaču, tela su im izuvijana dok se drže, glave su im pognute. – Zašto ja? – uzalud se neko pita. Jedna noga uhvatila se u klupko metala i žice i silovito mlatara po vazduhu dok avion nastavlja da pada. U avionu je troje diplomaca Kamdena – Amanda Tejlor (1986), Stefani Mejers (1987) i Suzan Goldman (1986) – od kojih Amanda gine prva kada greda provali tavanicu aviona i udari je, a vazdušna struja je isisa iz aviona, pri čemu njen sin poseže za njom, pruža ruke dok mu se glava, hvala bogu, razbija o bunker za ručni prtljag, a on ostaje na mestu mrtav. Suzan Goldman, koja ima rak grlića materice, delimično je zahvalna bogu dok se sprema za smrt, ali menja mišljenje kad je isprska zapaljeno gorivo. Avion se pali i ogroman broj ljudi umire od udisanja plamena: usta i grla i pluća potpuno su im ugljenisani. Neki poslednji minut pada prate svesni. Pada se na šumu na samo sto deset kilometara od Pariza. Meki zvuči implozije leševa, iskidanih pri udaru. Ogroman deo avionskog trupa sručuje se na zemlju, a zbog rezervnih sistema, kompletno osvetljenje nastavlja da žmirka dok svetlucavi pepeo pljušti po ostacima. Dugačka pauza. Leševi su rasuti u grupama. Nekoliko – ali vrlo malo – putnika nema nikakve ožiljke, iako su im sve kosti izlomljene. Neki putnici sabijeni su na polovinu, trećinu, čak četvrtinu svoje normalne veličine. Jedan čovek toliko je komprimovan da liči na nekakvu ljudsku kesu, na oblik s nejasno definisanom glavom, utisnutog i avetinjski belog lica. Druge putnike unakazili su šrapneli, neki su toliko iskasapljeni da se muškarci ne razlikuju od žena, svi su goli, odeća im je odíetela tokom pada, neki su ispečeni.

Glamurama 421 I svuda se širi smrad truleži – diže se s otkinutih stopala i ruku i nogu i uspravljenih trupova, s gomila unutrašnjih organa i slomljenih lobanja, a na lica netaknutih glava urezani su vrisci. Drveće koje ne gori moraće da se poseče da bi se uklonili komadi aviona i leševi koji ih ukrašavaju, žute krpe tkiva razastrte preko granja, jeziv nakit. Stefani Mejers još je vezana za sedište, koje visi s jednog drveta, a očne jabučice izgorele su joj u dupljama. Pošto se u Ameriku prevozio tovar konfeta i zlatnih šljokica – dve tone toga – milioni majušnih ljubičastih i zelenih i ružičastih i narandžastih papirnih tačaka u slapovima zasipaju mesto krvoprolića. Evo šta sada sačinjava šumu: hiljade čeličnih zakivaka, očuvana vrata aviona, nizovi prozora, velike table izolacionog materijala, pojasi za spašavanje, ogromna klupka žice, redovi praznih sedišta – s još pričvršćenim pojasima – iseckanih i krvavih i zasutih organima, a nasloni nekih sedišta imaju ogoretine u obliku putnika koji su na njima sedeli. Psi i mačke leže smrvljeni u svojim kavezima. Iz nekog razloga, većina putnika na ovom letu imala je manje od trideset godina, a na to ukazuje i otpad: mobilni telefoni, laptopi, naočari „rej ban“, kačketi, roleri, kamkorderi, izlomljene gitare, stotine CD-ova, modni časopisi (među kojima i Jutkvejk s Viktorom Vordom na naslovnoj strani), čitave garderobe s potpisima Kalvina Klajna i Armanija i Ralfa Lorena koje vise sa zapaljenog drveća, plišani meda natopljen krvlju, Biblija, razne „nintendo“ igrice, rolne toalet-papira, tašne na rame, veridbeni prsteni, pera, kaiševi iščupani iz pantalona, tašne „Prada“ s još zakopčanim klipserima, kutije strečbokserica „Kalvin Klajn“, ogromna količina odeće iz„Gapa“ kontaminirane krvlju i drugim telesnim tečnostima, a sve zaudara na avionsko gorivo. Jedino što asocira na život: vetar se valja preko olupine, mesec se diže preko neba toliko crnog da je gotovo apstraktno, konfete i šljokice nastavljaju da padaju. Avionsko gorivo pali drveće u šumi, reč OTKAZAN pojavljuje se na elektronskoj tabli dolazaka na aerodromu „Džon Ficdžerald Kenedi“ u Njujorku, a sutradan ujutru, dok sunce ljubazno izlazi iznad ekipa za čišćenje, počinju da zvone crkvena zvona, počinju da se javljaju vidovnjaci s dojavama, počinju govorkanja.

5

9 Idem kroz Vašington skver park, nosim kožnu aktovku „Kenet Kol“ u kojoj su mi pravni udžbenici i boca „evijana“. Odeven sam neformalno, u farmerke „Tomi Hilfiger“, džemper od kamilje dlake, vuneni kaput iz „Berberiza“. Sklanjam se vozačima rolera s puta, izbegavam grupice japanskih studenata režije na Univerzitetu Njujorka koji snimaju filmove. Iz obližnjeg portabl stereo-uređaja svira jamajkanski trip-hop, iz drugog portabl stereo-uređaja svira „New Kid in Town“ Eaglesa, a ja se smeškam za sebe. Pisti mi pejdžer, zivka me Kris Kuomo, kao i Alison Pul, koja mi se prilično sviđa i s kojom ću se videti večeras. Na univerzitetu srećem svog novopostavljenog gurua i duhovnog savetnika Dipaka. Dipak je obučen u odelo „Dona Karan“, ima tamne naočari „dizel“, puši tompus. – „Partagas perfekto“ – prede jasnim indijskim izgovorom. Ja za uzvrat zadivljeno predem: – Oho-ho. – Razmenjujemo stavove o novom trendi restoranu (oh, koliko ih samo ima) i mojoj predstojećoj foto-sesiji za časopis Džordž, o tome da je nečija sida ušla u remisiju, da je nečija bolesna jetra izlečena, da je nad ukletom kućom na Gramersi Parku obavljen egzorcizam, a zli dusi isterani dobrom voljom anđela. – To je strava, čoveče – kažem. – Genijalno. – Vidiš onu klupu? – pita Dipak. – Da – kažem. – Misliš da je to klupa – kaže Dipak. – Ali nije. Strpljivo se smešim. – To si i ti – kaže Dipak. – Ti si, Viktore, takođe i ta klupa. Dipak se blago klanja. – Znam da sam se promenio – kažem Dipaku. – Sad sam drugi čovek. Dipak se opet blago klanja. – Ja sam ta klupa – čujem svoj glas. – Vidiš onog goluba? – pita Dipak. – Maco, moram da palim – prekidam ga. – Vidimo se kasnije. – Ne plaši se kosaca, Viktore – kaže Dipak i odlazi. Ja tupo klimam glavom, na lice mi se lepi odsutan kez, a onda se okrećem i mrmljam sebi u bradu: – Jebo te, ja sam kosač, Dipače. – Lepotica mi se osmehuje ispod tende, sreda je, kasno popodne, smrkava se.

424 BR E T IS TO N EL IS 8 Posle privatnog treninga s Riđom, mojim ličnim trenerom, tuširam se u svlačionici „Filip Stark“; dok stojim pred ogledalom, s peškirom „Ralf Loren“ oko kukova, primećujem da iza mene stoji Rid u crnoj kožnoj jakni „Helmut Lang“. Otpijam „evijan“ iz boce. Utrljavam regenerativni losion „klinik“ u lice. Upravo sam se mimoišao s manekenom Markom Vanderluom, koji je odrecitovao mini-pripovetku o svom životu, ali me to nije zanimalo. Kroz razglas u teretani emituje se restoranska verzija pesme „Wichita Lineman“, a ja uživam u njoj na svoj način. – Šta ima? – pitam Rida. – Druže? – kaže Rid krupnim glasom. – Da? – Okrećem se. – Daj da se zagrlimo. Pauza tokom koje razmišljam. O tome da obrišem ruke o peškir oko struka. – Zašto… čoveče? – Pošto si stvarno daleko dogurao, čoveče – kaže Rid, glasom prepunim emocija. – Čudno je, ali stvarno ostajem bez reči kad vidim šta si sve postigao. – Hej, Ride, ne bih to mogao bez tebe, čoveče – kažem. – Zaslužuješ bonus. Stvarno si me doveo u formu. – A i stav ti je besprekoran – dodaje Rid. – Nema više bančenja, skresao sam žurke, pravni fakultet je sjajan, u dugoj sam vezi. – Navlačim majicu „Braća Bruks“. – Prestao sam da se samozavaravam i počeo ponovo da čitam Dostojevskog. Sve to dugujem tebi, čoveče. Ridu se oči pune suzama. – I prestao si da pušiš – kaže Rid. – Aha. – I masne naslage spale su ti na sedam odsto. – Jao, čoveče. – Ti si momak, Viktore, zbog kakvog ovaj posao vredi. – Rid guta jecaj. – Ozbiljno to mislim. – Znam, čoveče. – Spuštam mu ruku na rame. Dok me Rid prati na Petu aveniju, pita: – Kako šljaka ona dijeta s jabukama?

Glamurama 425 – Sjajno – kažem zaustavljajući taksi. – Devojka mi kaže da mi je semena tečnost slađa. – Kul, čoveče – kaže Rid. Uskačem u taksi. Pre no što se vrata zatvore, Rid se naginje i, pružajući ruku posle kraće pauze, kaže: – Moje saučešće za Kloi, čoveče. 7 Posle kraćeg strastvenog uklanjanja odeće, ovlaš sisam Alisonine grudi, sve vreme je gledam u oči, prelazim joj jezikom preko bradavica i držim je za dojke, ovlaš ih pritiskam ali ne stežem, a ona ne prestaje zadovoljno da uzdiše. Kasnije Alison priznaje da sa mnom nikad nije glumila orgazam. Ležimo na krevetu, dva psa – Gospodin i Gospođa Čau – ušuškala su se u nabore fluorescentnoružičastog jorgana pod našim stopalima, a ja prolazim rukama kroz njihovo krzno. Alison priča o Aerosmithu dok se s uređaja tiho čuje kompakt-disk Džoni Mičel. – Stiven Tajler je nedavno priznao da mu je prvi mokri san bio o Džejn Fondi. – Alison uzdiše, vuče dim iz džointa za koji nisam čuo da ga je upalila. – Koliko on onda ima godina? Mazim Gospodina Čaua, češkam mu uši, a on čvrsto žmuri od zadovoljstva. – Hoću psa – mrmljam. – Hoću ljubimca. – Nekada si mrzeo te pse – kaže Alison. – Kako to misliš, ljubimca? Jedini ljubimac koga si ikad imao jeste „Armanijev“ orao. – Da, ali sam se predomislio. – Mislim da je to dobro – iskreno kaže Alison. Duga pauza. Psi se premeštaju, stiskaju se uz mene. – Čujem da se sutra nalaziš s Dejmijenom – kaže Alison. Malo se kočim. – A tebi je to bitno? – Zašto se viđate? – pita. – Reći ću mu – uzdišem, opuštam se – reći ću mu da ne mogu da otvaram novi klub s njim. Pravni fakultet… oduzima previše vremena. Uzimam džoint od Alison. Uvlačim, izdišem. – Tebi je on bitan? – pitam. – Mislim, Dejmijen.

426 BR E T IS TO N EL IS – Ne – kaže. – Potpuno sam oprostila Dejmijenu. I mada stvarno ne podnosim Loren Hajnd, u poređenju s ostalim seljankama koje se lepe za tipove u ovom gradu, ona je poluprihvatljiva. – Je li to zvanično? – kezim se. – Znaš li da je ona u grupi WANAH? – pita Alison. – Onoj novoj feminističkoj grupi? – Šta je WANAH? – Skraćenica od We Are Not A Hole69 – uzdiše. – Takođe odlazimo kod istog akupunkturologa. – Zastaje. – Neke stvari su neizbežne. – Verovatno. – I ja uzdišem. – I članica je organizacije PETA – kaže Alison – pa ne mogu totalno da je mrzim. Čak i ako se kresala – ako se kreše – s mojim bivšim verenikom. – Šta je PETA? – zainteresovano pitam. – Peoplefor the Ethical Treatment of Animals70. – Alison me vragolasto udara. – Treba to da znaš, Viktore. – Zašto bih to znao? – pitam. – Etičko postupanje prema… životinjama? – Vrlo prosto, Viktore – kaže. – Želimo svet u kome se prema životinjama postupa jednako dobro kao i prema ljudima. Samo piljim u nju. – A ti… misliš da to sad… nije tako? – Ne, pošto se životinje bez razlike ubijaju. Ne. – Kapiram. – U petak je sastanak u restoranu Azija de Kuba – kaže Alison. – Oliver Stoun, Bil Mar, Alek Boldvin i Kim Bejsinger, Grejs Slik, Noa Vajl, Meri Tajler Mur. Ališa Silverston čita govor koji je napisala Elen Dedženeres. – Zastaje. – Muziku pušta Mobi. – Svi će biti u maskirnim pantalonama, zar ne? – pitam. – I plastičnim cipelama? I pričaće o tome kako veštačko meso ima super ukus? – Oh, šta sad to treba da znači? – breca se i koluta očima, znatno lošije raspoložena. – Ništa. – Da si čuo za gvozdene klopke, mučenje mladunaca nerca, sakaćenje izvesnih vrsta zečeva… da i ne pominjem medicinske oglede na potpuno nedužnim rakunima i risovima… pobogu, Viktore, osvestio bi se. – A-ha – kažem. – O, maco – mrmljam. – To je zlostavljanje životinja, a ti tu mirno ležiš. – Maco, oni spašavaju piliće. 69 Engl. – Mi nismo rupa. (Prim. prev.) 70 Engl. – Ljudi za etičko postupanje prema životinjama. (Prim. prev.)

Glamurama 427 – Pilići nemaju glas, Viktore. – Maco, pilići su pilići. – Pokušaj da sagledaš svet očima zlostavljane životinje – kaže. – Maco, bio sam maneken mnogo godina – kažem. – Sagledavao sam. Sagledavam. – Oh, ne budi tako neozbiljan – stenje. – Alison – kažem i malo se pridižem. – Oni hoće da zaštite i voće i povrće, kapiraš? – Šta je tu loše? – pita. – To je ekološka svest. – Maco, breskve nemaju mame. – Imaju kožu, Viktore, i imaju meso. – Mislim da ti je ugroženo poimanje stvarnosti. – Kome nije? – Odmahuje mi. – Životinjama treba isto onoliko ljubavi, poštovanja i brige koliko pružamo ljudima. Razmišljam o tome. Prisećam se svega što sam video i uradio, i razmišljam o tome. – Mislim da će im biti bolje bez toga – maco. – U stvari, mislim da im je dobro i ovako. Ponovo mi se digao, pa se svaljujem na nju. Kasnije, posle seksa, Alison me nešto pita. – Da li te je Evropa promenila, Viktore? – Zašto? – pospano pitam. – Deluješ kao drugi čovek – tiho kaže. – Dakle? – Valjda jeste – kaže posle duže pauze. – Kako? – pita. – Manje sam… – Zastajem. – Manje sam… ne znam. – Šta se tamo desilo, Viktore? Oprezno je pitam: – Kako to misliš? Šapuće: – Šta se tamo desilo? Ćutim, razmišljam o odgovoru, mazim pse. Jedan mi liže ruku. – Šta se tamo desilo Kloi, Viktore? – šapuće Alison. 6 U Industriji na foto-sesiji za časopis Džordž ne shvatam zašto štampa pravi toliku frku oko toga. Jednostavni „nekad i sad“ snimci. Nekad: držim pivo „bejs“, u „Pradi“ sam, za lice mi je zalepljena jareća bradica, izraz lica

428 BR E T IS TO N EL IS namrgođen, oči stisnute. Sad: nosim gomilu pravnih udžbenika, u pamučnom sam odelu „Braća Bruks“, u levoj mi je ruci boca dijetalne koka-kole, naočari sa žicanim okvirom „Oliver Pipls“. PREOBRAŽAJ VIKTORA VORDA (UH, TO JEST DŽONSONA) udarni je naslov januarskog broja. Trebalo je da se sesija održi ispred „Sent Olbansa“ u Vašingtonu – škole po kojoj sam kraće vreme operisao pre no što su me izbacili – ali je tata to zabranio. Ima tu moć. U Industriji se pojavljuje dalaj-lama, rukujem se s Krisom Rokom, jedan sin Harisona Forda – pripravnik u Džordžu – vrzma se naokolo, zajedno s raznim ljudima koji su se povukli iz Klintonove administracije; MTV snima sesiju za „The Week in Rock“ I vidžejevi me pitaju za ogroman ugovor koji su Impersonators potpisali za „Drimvorks“ i zanima ih kako se osećam što više nisam u bendu, a ja dajem slatke izjave tipa: – Lakše je biti na pravnom fakultetu nego u tom bendu – i sve vrlo liči na Oči Lore Mars, ali je takođe i pseudoobuzdano jer su svi vrlo uviđavni zbog onoga što se desilo Kloi. Džon F. Kenedi Mlađi, koji je zapravo samo još jedna strahovito zgodna sirovina, rukuje se sa mnom i govori nešto kao: – Veliki sam pristalica tvog tate – a ja kažem: – Je li? – Iako sam u suštini smiren i veseo, iskrsava jedna nezgodna situacija kad mi se obrati neko s kime sa studirao na Kamdenu, a ja jednostavno nemam pojma ko je to. Međutim, dovoljno sam neodređen da se čoveku ne probude sumnje, te napokon on prosto odlazi. – Hej! – Ka meni juri asistentkinja s mobilnim telefonom. – Neko hoće da priča s tobom. – Je li? – kažem. – Čelsi Klinton hoće da te pozdravi – dahće asistentkinja. Uzimam telefon od nje. Kroz šum čujem Čelsi kako pita: – Jesi li to stvarno ti? – Aha. – Kezim se „smeteno“. Crven sam „kao bulka“. Trenutak otkrivenja koji sam elegantno iskulirao. Kad sesija počne, teško mi je da se opustim. Fotograf kaže: – Hej, ne brini… nije lako biti u tvojoj koži. Smeškam se tajanstveno, imam tajanstvene misli. – To je to! – viče fotograf. Blicevi sevaju dok ja stojim potpuno nepomično. Pri izlasku mi nervozna obožavateljka daje pozivnicu za zabavu u korist organizacije PETA, koja se sutra uveče pod pokroviteljstvom „Gapa“ održava u restoranu hotela Morgans. – Ne znam da li ću moći – kažem supermanekenki koja stoji u blizini. – Ti si ekstrovertan tip – kaže supermanekenka. Nedavno sam pročitao da tek što je raskinula s dečkom, bivšim manekenom koji vodi nov i vrlo moderan klub Ek!. Koketno mi se smeška dok izlazim. – Je li? – koketno uzvraćam. – Otkud znaš?

Glamurama 429 – Vidi se. – Sleže ramenima, a onda me poziva na partiju pokera u svlačenje kod izvesnog gospodina Dokolice. *** 5 Telefonski razgovor s tatom. – Kad stižeš ovamo? – pita. – Za dva dana – kažem. – Javiću se. – Da. Dobro. – Da li je novac prebačen? – pitam. – Da. Jeste. Pauza. – Jesi li dobro? – pitam. Pauza. – Da, da. Samo sam… rasejan. – Ne budi rasejan. Moraš da se koncentrišeš – kažem. – Da, da. Naravno. – Neko će ti javiti kad stižem. Duga pauza. – Halo? – pitam. – Ja… ne znam – kaže i udiše. – Odlepljuješ – upozoravam ga. – Nemoj – upozoravam ga. – Zaista ne moramo da se viđamo dok si ovde – kaže. – Mislim, moramo li? – Ne. Nema razloga – kažem. – Sem ako ti želiš. – Pauza. – Imaš li neke zabave na kojima bi me pokazivao? – Hej… – breca se. – Pripazi – upozoravam ga. Trebaju mu četrdeset tri sekunde da se pribere. – Drago mi je što ćeš doći – napokon kaže. Pauza. Puštam da reči odjeknu. – Zar? – Da. – I meni je drago što ću doći. – Stvarno? – Udiše, drhti.

430 BR E T IS TO N EL IS – Učiniću sve za zacrtani cilj – kažem. – Jesi li sarkastičan? – Ne. – Pauza. – Sam provali. – Uzdišem. – Zar ti je to uopšte bitno? Pauza. – Ako ti šta treba… – Glas mu zamire. – Zar mi ne veruješ? – pitam. Treba mu mnogo vremena da izusti: – Mislim da ti verujem. Smešim se za sebe. – Čujemo se. – Pozdrav. – Pozdrav. 4 Nalazim se s Dejmijenom na piću u Indipendentu, nedaleko od kluba na Trajbeki koji nas dvojica planiramo da otvorimo za mesec dana. Dejmijen puši tompus i cevči „stoličnu“ s kafom, koja je meni lično odvratna. Vezao je kravatu „Guči“. Želim što pre da okončam taj susret. Iz pozadine svira setan folk-rok. – Jesi li video ovo? – pita Dejmijen dok ja sedam na šank-stolicu. – Šta? – pitam. Preko šanka gura današnji Njujork post, otvoren na šestoj strani. Tračevi o ženama s kojima se Viktor Džonson viđao posle tragične smrti Kloi Berns u sobi pariškog hotela. Peta Vilson. Jedna iz Špice Girls. Alisa Milano. Garsel Bove. Karmen Elektra. Još jedna iz Špice Girls. – Samo za punoletne, a? – kaže Dejmijen, gurka me, izvija obrve. Malčice se grlimo, ništa drugo. Opuštam se i naručujem koka-kolu, na šta Dejmijen odmahuje glavom i preagresivno mrmlja: – O, čoveče. – Verovatno znaš zašto sam došao – kažem. – Viktore, Viktore, Viktore – uzdiše Dejmijen i vrti glavom. Zastajem, zbunjen. – Dakle… znaš? – Sve ti opraštam – kaže, glumeći ležernost. – Ma daj, to već znaš. – Hoću da izađem iz posla, čoveče – kažem. – Stariji sam. Studiram. – Kako idu prava? – pita Dejmijen. – Mislim, to nije trač, zar ne? Stvarno studiraš? – Aha. – Smejem se. – Stvarno. – Otpijam koka-kolu. – Naporno je, ali… Promatra me. – Da? Ali?

Glamurama 431 – Ali se prilagođavam – najzad odgovaram. – Sjajno – kaže Dejmijen. – Zar? – ozbiljno pitam. – Mislim, zar stvarno jeste? – Viktore – počinje Dejmijen i hvata me za podlakticu. – Da, čoveče? – Gutam knedlu, ali ga se u stvari ne bojim. – Neprestano razmišljam o ljudskoj sreći – priznaje. – Auh. – Baš tako – kaže i obazrivo pijucka votku. – Auh. – Hoće li sve biti kul? – pitam. – Ne ostavljam te u škripcu? Dejmijen sleže ramenima. – Biće kul. Japanski investitori. Srediće se već. Smešim se, pokazujem zahvalnost. Ali sam vrlo kul povodom cele situacije, pa prelazim na druge teme. – Kako je Loren? – pitam. – Uh… joj – kaže Dejmijen. – Ne, ne, čoveče – kažem. – Samo pitam. Dejmijen me ovlaš udara po ramenu. – Znam, čoveče. Samo se zavitlavam. Pržim te. – Super – kaže. – To mogu da podnesem. – Sjajno je – kaže. – Totalno je kul. Dejmijen prestaje da se smeši, maše konobaru da mu naspe još jedno piće. – Kako je Alison? – Dobro je – kažem ravnim tonom. – Skroz se primila na organizaciju PETA. Kao, Ljudi za etičko postupanje prema…ma otkud znam, jebo te. – Baš je nepredvidljiva – kaže Dejmijen. – Baš, hm, izmiče iz ruku – dodaje. – Izgleda da se ljudi ipak menjaju, a? Posle oprezne pauze, kažem: – Kako to misliš? – Pa, ti si postao odlučna i atletski nastrojena vatra od čoveka. – Baš i nisam – kažem. – Gledaš samo spoljašnost. – Zar išta drugo i postoji? – pita. – Zezam se – dodaje nepovezano. – Ne takmičimo se u kupaćim gaćama, burazeru – upozoravam. – Znači, džabe sam depilirao prepone? – Sarkastično podiže ruke. Najzad. – Nema ljutnje? – iskreno pitam. – Nema nikakvih osećanja, čoveče. Zadivljeno zurim u Dejmijena. – Idem na rok-festival „Fudži“ – kaže Dejmijen kad ponovo počnem da slušam. – Vraćam se iduće nedelje. – Hoćeš mi se javiti? – Šta misliš? Ne trudim se da odgovorim. – Hej, ko je taj gospodin Dokolica o kome svi pričaju? – pita Dejmijen.

432 BR E T IS TO N EL IS 3 Bil, agent iz CAA, zove me da mi kaže da sam „osvojio“ ulogu Omana u filmu Tanka linija smrti II. U novom sam stanu, u konzervativnom odelu „Prada“, i spremam se da pođem na žurku na kojoj ne želim da budem, pa plasiram izvestan premoren ton kojim se Bil po svemu sudeći hrani. – Reci mi šta se još dešava, Bile – kažem. – Dok se češljam. – Pokušavam da u sebi nađem zanimanje za scenario o malom Jevrejinu koji hrabro pokušava da proslavi bar micvu pod opresivnim nacističkim režimom. – Tvoji utisci o scenariju? – uzdišem. – Moji utisci? Nema trećeg čina. Moji utisci? Mnogo se jedu govna. Tišina, a ja i dalje začešljavam kosu. – Dakle, Viktore – prepredeno počinje Bil. – Šta misliš? – O čemu? – O Tankoj liniji smrti II – urla, a onda, pošto povrati dah, vrlo tankim glasom dodaje: – Izvini. – Do jaja – kažem. – Maco, skroz je to kul – kažem. – Čitav taj novi imidž, Viktore, zaista se isplaćuje. – Ljudi mi kažu da je izuzetno fensi – priznajem. – Sigurno si dobro proučio sve Madonine spotove. – Od prvog po poslednjeg. – Mislim da ti kontrolišeš duh vremena – kaže Bil. – Mislim da si za volanom. – Ljudi jesu govorili da sam blizu volana, Bile. – Ljudi obraćaju pažnju, to je razlog – kaže Bil. – Ljudi vole posipanje pepelom. Kratka pauza dok se gledam u ogledalu. – To radim, Bile? – pitam. – Posipam se pepelom? – Radiš isto što i Bouvi – kaže Bil. – A izvesni ljudi na to reaguju. To se zove „autotransformacija“. Ta reč postoji. Pogledaj u rečnik. – Šta pokušavaš da mi kažeš, bile? – Zasut sam ponudama za Viktora Džonsona – kaže Bil. – I ponosan sam što sam zasut ponudama za Viktora Džonsona. Pauza. – Bile… nisam siguran… – Zastajem, razmišljam kako da mu saopštim. – Ja nisam… To nisam ja.

Glamurama 433 – Kako to misliš? S kim razgovaram? – žurno pita Bil, a onda dubokim šaputavim glasom pita: – To nije Dagbi, zar ne? – Gotovo ga čujem kako se ježi. – Dagbi? – pitam. – Ne, ovo nije Dagbi. Bile, čuj, sad idem na predavanja i… – Ali to je samo fora radi publiciteta, pretpostavljam – zeva Bil. – Hmm? Pauza. – Uh, ne, Bile. Nije fora radi publiciteta. – Stop, in the name of love, before you break my heart – kaže Bil. – Samo me ubuduće upozori prodornim vriskom kad mi budeš čitao takve replike. – Nije to replika, Bile – kažem. – Sada studiram prava i ne želim da snimam film. – Ponuđeno ti je da u Svemirskim kadetima igraš astronauta koji spašava svet, i da pri tome režira gospodin Vil Smit, šta ćeš lepše. Za Božić ti „Hazbro“ izbacuje četiri akcione lutke, a ja ću se pobrinuti da ostanu potpuno netaknute s genitalnog aspekta. – Bila hvata beskrajan napad kašlja, posle kojeg krklja: – Ako me kapiraš. – To deluje previše komercijalno za moje trenutne pojmove. – Šta to pričaš? Da ti Svemirski kadeti nisu san snova? – Čujem kako Bil lupka po slušalici. – Halo? S kim razgovaram? – Pauza. – To nije Dagbi, zar ne? – Šta drugo da radim? – Uzdišem i gledam imam li bubuljica na licu, ali večeras sam pošteđen bubuljica. – Oh, mogao bi igrati čoveka s nadimkom „Izdajica“ koga prebijaju na parkingu, i to u nezavisnom filmu pod nazivom Rasprodaja koji režira nedavno rehabilitovani italijanski narkoman poznat samo kao „Vivi“, a dnevnica bi ti bila dvadeset bonova za „Burger king“ i ne bi bilo završne žurke. – Bil zastaje kako bi mi sve to doprlo do mozga. – Ti odlučuješ. Viktor Džonson odlučuje. – Javiću ti – kažem. – Imam neku žurku. Moram da palim. – Slušaj, prekini da tvrdiš pazar. – Ne tvrdim pazar. – Ne bih da budem grub, ali fazon s mrtvom devojkom… nadahnut potez, uzgred budi rečeno… izbledeće za oko nedelju dana. – Pauzira. – Moraš da se aktiviraš odmah. Dobroćudno se smejem. – Bile, zvaću te kasnije. I on se smeje. – Ne, ostani na liniji sa mnom. – Bile, moram da idem. – Ne mogu da obuzdam kikot. – Moje lice traži se na drugom mestu.

434 BR E T IS TO N EL IS 2 Žurka za slepe, pod pokroviteljstvom „Bakardija“, negde blizu centra grada, na koju su me oterali moji novi medijski agenti iz „Rodžersa i Kauana“. Među VIP zvanicama: Bono, Kal Ratenstin, Kevin Bejkon, Demi Mur, Fiona Epl, Kortni Lav, Kler Dejns, Ed Berns, Dženifer Aniston i Tejt Donovan, Šakil O'Nil i iznenađujuće tetkast Tajger Vuds. Neki me, izgleda, znaju, a neki ne. Pijem koka-kolu s izvesnim Benom Aflekom dok se sa zvučnika u rupi od kluba u kojoj smo svi pogubljeni čuje Jamiroquai; Gabe Dopelt upravo me je upoznala s Bjork, moram da poziram s Đorđom Armanijem, on me grli kao da smo stari znanci, na sebi ima teget majicu, teget džemper od kašmira, teget somotske pantalone i ogroman ručni sat „Jeger – Le Kultr reverso“. Ljudi su masovno u pokajničkom fazonu zbog Kloi, gotovo kao da je ona kriva što je umrla (informacija koju imam: „teško krvarenje usled gutanja fatalne doze mifepristona, poznatog i kao RU 486“ ). Mark Valberg, gutači vatre, silna blebetanja o izgubljenoj generaciji, a sve miriše na kavijar. Ništa drugo nego strahovite budalaštine u strahovito šik prezentaciji. Tipični razgovori vrte se oko serijskih ubica, detoksikacija, razmere između „vrlo suvih“ i samo „suvih“ cupija koji se vrte po sceni, spektakularnog autodestruktivnog ponašanja jedne retardirane manekenke. Neprijatnost je tolika da dajem izjave poput: – U suštini sam građanin koji poštuje slovo zakona. – Fraza „ponovo na školovanju“ – izgovorena svaki put kad mi neki reporter gurne mikrofon u lice – počinje užasno da me davi, pa moram da se izvinim i pitam gde je najbliži toalet. U muškom toaletu dva pedera u kabini do moje razmenjuju stavove o životu u besadržajnom svemiru, a ja samo proveravam poruke preko mobilnog i pravim pauzu. Konačno njih dvojica odlaze, toaletom zavladava tišina, gotovo potpuni muk, a ja mogu da preslušam poruke ne držeći ruku na drugom uhu. Mrmljam sebi u bradu – ponovo Dejmijen, moj medijski agent, glumci iz izvesne televizijske serije koji nikad nisam gledao – ali onda moram da zastanem jer shvatam da toalet nije prazan. Neko je tu i taj neko zvižduće. Prekidam vezu i krivim glavu jer mi melodija deluje poznato. Oprezno virim preko vrata kabine, ali ne vidim nikoga.

Glamurama 435 Zviždanje odjekuje, a onda glas, dubok i muževan ali i avetinjski i s drugog sveta, počinje isprekidano da peva: – On the… sunny side of the street… Naglo otvaram vrata kabine, a telefon mi pada na pločice. Prilazim umivaonicima ispod širokog ogledala kako bih osmotrio čitav toalet. Nema nikoga. Toalet je prazan. Perem ruke i gledam u sve kabine, a onda izlazim i utapam se u zabavu. 1 Ponovo u novom apartmanu koji mi je tata kupio na Gornjem Ist Sajdu. Zidovi dnevne sobe plavi su i zeleni, zavese na prozorima ka Sedamdeset drugoj ulici od ručno su slikane svile. Imam antikvitetne stočiće za kafu. Imam osmougaona francuska ogledala u predvorju. Imam lampe „Noguči“ i lake fotelje raspoređene na prijatan način. Na kauču su šareni jastučići. Na plafonu je ventilator. Na zidovima su slike Donalda Beklera. Imam čak i biblioteku. Moderni detalji u kuhinji: mozaički pod od škriljca i mermera, crno-beli foto-mural pustinjskog pejzaža nad kojim leti avion. Metalni nameštaj iz lekarske ordinacije. Prozori u trpezariji imaju okna od matiranog stakla. Oko stola kupljenog na aukciji u „Kristiju“ stoje stolice rađene po narudžbini. Ulazim u spavaću sobu da preslušam poruke, pošto trepćuće svetlo naznačava da me je zvalo još petoro ljudi otkako sam pre dvadeset minuta otišao iz kluba. U spavaćoj sobi čipendejl ogledalo koje je tata poslao visi iznad mahagonijevog kreveta napravljenog u devetnaestom veku u Virdžiniji, ili bar tako tvrde. Pomišljam da kupim dalmatinca. Doputovao je Gas Frerot. Javila se Kameron Dijaz. A onda Met Dilon. A onda opet Kameron Dijaz. A onda opet Met Dilon. Palim televizor u spavaćoj sobi. Spotovi, ništa novo. Prelazim na meteorološki kanal. Protežem se, stenjem, pružam ruke visoko nad glavu. Rešavam da napunim kadu. Pažljivo kačim sako „Prada“ na vešalicu. Razmišljam: To više nikad nećeš obući. U kupatilu se naginjem nad belu keramičku kadu, okrećem slavine, podešavam vruću vodu. Dodajem so za kupanje „kil“, mešam je rukom.

436 BR E T IS TO N EL IS Pomišljam da kupim dalmatinca. I dalje se protežem. Uočavam nešto na podu kupatila. Saginjem se. Majušni krug, od papira. Pritiskam ga kažiprstom. Prinosim prst očima. Konfeta. Dugo piljim u nju. Mali crni talas. Počinje da juri ka meni. Nehajno počinjem da zviždućem dok se polako vraćam u spavaću sobu. U spavaćoj sobi primećujem da su konfete – ružičaste i bele i sive – rasute svuda po krevetu. Zureći u čipendejl ogledalo nad krevetom, krajičkom oka zapažam senku iza paravana s tapiserijom iz osamnaestog veka koji stoji u uglu. Senka se malo pomera. Čeka. Drži se kao da čeka. Prilazim krevetu. Dok i dalje ležerno zviždućem, naginjem se ka noćnom stočiću i, smejući se sam sebi, pravim se da se mučim s pertlama na cipelama koje izuvam, ali zapravo pružam ruku u fioku i vadim „valter“ kalibra .25 s prigušivačem. Krećem nazad u kupatilo. Odbrojavam. Pet, četiri, tri… Naglo menjam pravac i krećem pravo ka paravanu, s podignutim pištoljem. Ocenjujem gde je glava i povlačim obarač. Dvaput. Prigušeno stenjanje. Vlažan zvuk – prskanje krvi po zidu. Čovek u crnom, poluuništenog lica, pada unapred i pretura paravan, a u desnoj ruci, na koju je navučena rukavica, steže mali pištolj. Baš pre no što ću se sagnuti i uzeti pištolj, osećam kretanje iza leđa i naglo se okrećem. Ka meni, preko kreveta, pa povrh mene, s ogromnim nožem u pruženoj ruci, skače još jedan čovek u crnom. U magnovenju nišanim i saginjem se. Prvi metak fijuče mimo njega, udara u čipendejl ogledalo, razbija ga. Dok pada na mene, drugi ga metak pogađa u lice, a silina udara odbacuje ga unazad. Leži na tepihu i koprca se. Ja se dižem i brzo mu ispaljujem dva metka u grudi. On smesta postaje nepokretan. – Sranje, sranje, sranje – psujem, tražim mobilni telefon i okrećem broj koga se samo napola sećam.

Glamurama 437 Posle tri pokušaja, signal za transmisiju. Ukucavam šifru, teško dišem. – Hajde, hajde. Još jedan signal. Još jedna šifra. A onda biram novi broj. – Direktan napad – kažem u mikrofon. Čekam. – Da. – Slušam. – Da. Dajem adresu. Izgovaram reči: – Šifra 50. Prekidam vezu. Zatvaram slavine i na brzinu pakujem jednodnevni prtljag. Odlazim pre no što čistači stignu. Noćim u hotelu Karlajl. 0 Sutradan se nalazim s Evom na večeri u novom supertrendi japanskom restoranu odmah iznad Sohoa, u novom glamuroznom potezu Ulice Hauston: Eva pijucka zeleni čaj u separeu u prepunoj glavnoj sali, strpljivo čeka, a novi Njujork obzerver (s izrazito povoljnim člankom o mom ocu, u kome se u stvari govori o novom Viktoru Džonsonu i svemu onome što je naučio) stoji savijen na stolu, pored njenih ručnih zglavaka. Šef sale me malo preterano oduševljeno vodi do separea, drži me za ruku, izjavljuje saučešće, kaže mi da izgledam ultrakul. Ja to mirno prihvatam, zahvaljujem mu i zavlačim se pored Eve. Eva i ja se samo smešimo jedno drugom. Ne zaboravljam da je poljubim. Ne zaboravljam da obavim sve neophodne pokrete, pošto svi zure u nas, pošto je to poenta separea, pošto je to poenta našeg pojavljivanja. Naručujem hladan sake i kažem Evi da sam dobio ulogu u Tankoj liniji smrti II. Eva kaže da joj je vrlo drago. – I gde ti je dečko večeras? – pitam kroz osmeh. – Izvesni tip je otputovao – vrda Eva. – Gde je? – navlačim je. – Otišao je na rok-festival „Fudži“ – kaže, koluta očima i otpija zeleni čaj. – Znam nekoga ko je tamo otišao. – Možda su otišli zajedno. – Ko zna. – Da – kaže i otvara jelovnik: – Ko zna. – Poenta je: ti ne znaš. – Da, to je poenta. – Divno izgledaš. Ne kaže ništa.

438 BR E T IS TO N EL IS – Jesi li me čula? – pitam. – Lepo odelo – kaže ne dižući pogled. – Da li mi to pričamo o poslu? – Ovih dana te baš ima u štampi – kaže Eva i lupka po Obzerveru. – Kud god da kreneš, eto paparaca. – Nisu to samo tamne naočari i autogrami, maco. – Šta to znači? – Zar nisu ovi ljudi smešni? – pitam uz neodređen gest. – Oh, ne znam – kaže. – Jednostavnost mi maltene godi. Kao da sam se vratila u srednju školu. – Zašto je tako? – Zato što shvatiš da se u društvu glupih ljudi osećaš mnogo pametnije – kaže. – Bar sam tako ja doživljavala srednju školu. – Where were you while we were getting high? – mrmljam sebi u bradu, usredsređen na to da nikoga u restoranu ne pogledam u oči. – Molim? – Um mi se neosporno razvija – kažem i nakašljavam se. – Bez nas je sve ovo obično smeće – slaže se. Uzimam edamame. – Kad smo kod toga – počinje Eva. – Kako je Alison Pul? – Imam osećaj da joj lomim srce. – Imam osećaj da si vest u lomljenju srca – kaže Eva. – Neprestano zapitkuje o Kloi Berns – mrmljam. Eva ne kaže ništa. Ubrzo potom pijucka „stoličnu“ s limunom, a ja čalabrckam hidžiki s tanjira. – Šta si radila danas? – pitam pre nego što shvatim da me to i ne zanima naročito, uprkos tome što ispod stola stežem Evino bedro. – Imala sam foto-sesiju. Ručala sam sa Salt-n-Pepa. Izbegla sam određene ljude. Javila sam se ljudima koje nisam izbegla. – Uzima dah. – Život mi je sada u stvari jednostavniji nego što sam očekivala. – Uzdiše, ali ne nesrećno. – Ako i ima koječega na šta nisam navikla, ipak je sladak. – Kapiram – kažem. – Znam o čemu pričaš, maco – kažem imitirajući robota. Eva se kikoće, oslovljava me po imenu, pušta me da joj jače stegnem bedro. Međutim, onda skrećem pogled i nastupaju teškoće. Ispijam još jednu čašicu sakea. – Deluješ rasejano – kaže Eva. – Sinoć se nešto desilo – mrmljam.

Glamurama 439 – Šta? Pričam joj, šapatom. – Moramo da budemo oprezni – kaže Eva. Najednom se nad nas nadnosi dvoje ljudi, a ja čujem nekoga kako uzvikuje: – Viktore? Hej, čoveče, šta ima? Uzimam dah i dižem pogled s uvežbanim osmehom. – O, ćao – kažem i pružam ruku. Prilično moderan par, naših godina. Tip – koga ne prepoznajem – hvata mi ruku čvrstim stiskom koji znači „molim te, seti me se pošto si tako kul“; devojka, poskakujući u masi, ovlaš mahne, a Eva klima glavom i maše za uzvrat. – Hej, Korina – kaže tip – ovo je Viktor Vord… oh, pardon – tip se grize za jezik – hoću reći, Viktor Džonson. Viktore, ovo je Korina. – Ćao, drago mi je što smo se upoznali – kažem rukujući se s Korinom. – A ovo je Loren Hajnd – kaže tip pokazujući prema Evi, koja se i dalje smeši, potpuno nepomična. – Ćao, Loren, mislim da se znamo – kaže Korina. – Sa one dobrotvorne žurke Kevina Okoana? U Čelsi pusu? Upoznao nas je Aleksander Mekvin. Davala si intervju za MTV. U vezi s novinarskom projekcijom onog filma? – A, da, da, naravno – kaže Eva. – Jeste. Tako je. Korina. – Ćao, Loren – kaže tip, malo previše stidljivo. – Ćao, Maksvele – kaže Eva uz seksepil između redova. – Otkud se vas dvoje znate? – pitam gledajući Maksvela pa Evu. – Loren i ja smo se upoznali na pres-žurci – objašnjava Maksvel. – U For sizonsu u Los Anđelesu. Eva i Maksvel se značajno zgledaju. Ja ćutke povraćam. – Popularno mesto? – pita me Maksvel. Pauziram pre pitanja: – Je li to „da-ne“ pitalica? – Čoveče, potpuno si pijan – kaže s ustezanjem. – Samo petnaestak minuta. – Pre će biti oko sat. – Maksvel se smeje. – Naše iskreno saučešće za Kloi – prekida ga Korina. Ja ozbiljno klimam glavom. – Idete li na onu žurku u Lajfu? – pita. – O, da, naravno, dolazimo – neodređeno kažem. Korina i Maksvel čekaju pored stola, a Eva i ja odsutno zurimo u njih dok najzad ne shvate da ih nećemo pozvati da sednu. Tada nas pozdravljaju, Maksvel se ponovo rukuje sa mnom, nestaju u gužvi u baru, prisutni sada

440 BR E T IS TO N EL IS drugačije gledaju Korinu i Maksvela zato što su zastali kod našeg stola, što su odali utisak da nas znaju. – Bože, nikoga ne prepoznajem – kažem. – Moraš da pregledaš one foto-albume koje si dobio – kaže Eva. – Moraš da upamtiš lica. – Verovatno. – Testiraću te – kaže Eva. – Zajedno ćemo to. – Voleo bih – kažem. – A kako je Viktor Vord? – pita Eva kroz osmeh. – Pomaže da se decenija definiše, maco – sarkastično kažem. – Značaj se na duže staze isplati – upozorava Eva. – Mislim da ovo jesu duže staze, maco. Oboje nas spopada žešći kikot. Ali onda ja ućutim, osećam se sumorno, ne prepoznajem se ni u čemu. Restoran je neverovatno krcat, a stvari nisu onoliko jasne koliko to meni treba. Ljudi koji su nam domahivali i gestovima pokazivali čujemo se videli su da su Korina i Maksvel probili led, pa će nam se sad na glavu popeti. Eksiram još jednu čašicu sakea. – Oh, ne budi tako tužan – kaže Eva. – Ti si zvezda. – Da li je ovde hladno? – pitam. – Hej, šta nije u redu? Deluješ tužno. – Da li je ovde hladno? – ponovo pitam i teram muvu. – Kad ideš u Vašington? – najzad pita. – Uskoro.

6

0 Džejmi mi je rekla: – Ti si jedini horoskopski znak koji nije živo biće. – Kako to misliš? – promrmljao sam. – Ti si Vaga – kaže. – Najobičnije terazije. Razmišljao sam: Ovo je samo nabacivanje, je l’? Razmišljao sam: Hoću opet da te pojebem. – Ali ja sam mislio da sam Jarac – uzdahnuo sam. Ležali smo na livadi oivičenoj crvenim i žutim drvećem, ja sam podigao ruku da zaštitim oči od sunca koje se nakoso probijalo kroz granje, toplota mi je tukla u lice, bio je septembar, leto se bilo završilo, ležali smo na javnom travnjaku, kroz otvoren prozor čuli smo da neko povraća u sobi na prvom spratu doma „But“, odnekud drugde je svirao „Us and Them“ Pink Floyda, ]z sam bio skinuo košulju, Džejmi mi je nasumično utrljala„ben de solej“ svuda po leđima i grudima, ja sam razmišljao o svim devojkama koje sam pojebao preko leta, razdvajao sam ih u parove, svrstavao u kategorije, iznenađen sličnostima koje sam nalazio. Noge su mi utrnule, a devojka koja je prolazila rekla je da joj se dopala moja priča koju sam uradio na časovima kreativnog pisanja. Klimnuo sam glavom, zanemario je, ona je produžila dalje. Pipkao sam kondom u svom džepu. Donosio sam odluku. – Ja ne idem na te časove – rekoh Džejmi. – No future, no future, no future… for you – otpevušila je Džejmi. A sada, u hotelskoj sobi u Milanu, sećam se da sam tog dana na travnjaku počeo da plačem jer mi je Džejmi rekla izvesne stvari, šapnula mi ih na uho tako službeno kao da joj je bilo svejedno ko sluša: da hoće da raznese studentski grad „u božju mater“, da je odgovorna za smrt svog bivšeg dečka, da neko zaista treba da prekolje Loren Hajnd, a sve je to priznavala sasvim nehajno. Konačno je Džejmi prekinuo Šon Bejtmen, koji se doteturao s paketom od šest piva „roling rok“, legao pored nas, neprestano krčkao zglobovima prstiju, posle smo svi uzeli neke tablete, a ja sam ležao između Šona i Džejmi koji su razmenjivali značajne i tajanstvene poglede. Šon mi je u jednom trenutku šapnuo na uho: – Svi momci misle da je ona špijunka. – Imaš potencijala – šapnula mi je Džejmi na drugo uho. Vrane, gavrani, te leteće senke kružile su iznad nas, nad njima je mali avion preletao nebo,

Glamurama 443 njegovi izduvni gasovi formirali su logotip „Najkija“, a kad sam konačno ustao, zagledao sam se preko travnjaka u daljinu, u Kraj Sveta, i tamo opazio filmsku ekipu. Činilo se da ne znaju kuda bi, ali kad im je Džejmi mahnula, kamere su usmerili ka nama. 1 Sutradan me organizatori francuske filmske ekipe kljukaju heroinom dok me otpremaju u Milano privatnim mlažnjakom koji je obezbedio izvesni gospodin Dokolica, a pilotiraju dva Japanca. Avion sleće na aerodrom Linate, organizator me prijavljuje u hotel Principe di Savoja, petak je, vansezona, tiho popodne. Zaključan sam u apartmanu, čuva me dvadesettrogodišnji Italijan po imenu Davide, koji preko grudi nosi „uzi“. Filmska ekipa navodno odseda u kvartu Brera, ali mi niko ne daje nikakav telefonski broj niti adresu, a javlja mi se jedino reditelj, otprilike na svaka tri dana. Jedne večeri me Davide seli u hotel Dijana, a sutradan ujutru vraća me u Principe di Savoja. Kaže mi se da ekipa trenutno snima eksterijere ispred Stare pošte. Kaže mi se da će ekipa otići iz Milana u roku od nedelju dana. Kaže mi se da se opustim, da ostanem lep. 2 Telefoniram svojoj sestri u Vašington. Prvi put javlja se sekretarica. Ne ostavljam poruku. Drugi put javlja se ona, ali je tamo gluvo doba noći. – Sali? – šapućem. – Halo? – Sali? – šapućem. – Ja sam. Viktor. – Viktor? – gunđa. – Koliko je sati? Ne znam šta da kažem, stoga spuštam slušalicu. Kasnije, kad ponovo pozovem, u Džordžtaunu je jutro. – Halo? – javlja se.

444 BR E T IS TO N EL IS – Sali, opet ja – kažem. – Zašto šapućeš? – iznervirano pita. – Gde si? Pošto začujem njen glas, rasplačem se. – Viktore? – pita. – U Milanu sam – šapućem između jecaja. – Gde? – pita. – U Italiji. Tišina. – Viktore? – počinje. – Da? – kažem brišući lice. – Je li ovo neka šala? – Ne. U Milanu sam… treba mi tvoja pomoć. Jedva stiže da udahne pre no što joj se glas promeni. – Ne znam ko je to, ali moram da idem. – Ne ne ne ne… čekaj, Sali… – Viktore, nalazimo se na ručku u jedan, u redu? – kaže Sali. – Šta kog đavola izvodiš? – Sali – šapućem. – Ne znam ko je to, ali više ne zovi. – Čekaj, Sali… Spušta slušalicu. *** 3 Davide je iz Lenjana, industrijskog severozapadnog predgrađa Milana, ima crno-zlatnu kosu, stalno jede mentol-bombone iz zelene papirne kese dok sedi na maloj pozlaćenoj stolici u apartmanu u Principe di Savoja. Kaže mi da je radio kao konobar, da je povezan s manjom, da mu je devojka italijanska Vinona Rajder. Širi nozdrve i prodorno gleda. Puši „njuport lajts“ i ponekad nosi šal a ponekad ne. Ponekad mu izleti da mu je pravo ime Marko. Danas je u avokado-zelenoj kašmirskoj rolci. Danas se igra lopticom za stoni tenis. Usne su mu strahovito debele, kao da se žvalavio od samog rođenja. Igra kompjutersku igricu, povremeno gleda muzičke spotove na italijanskom MTVju. Ja uznemireno piljim u njega s kreveta dok on pozira u mestu. Pravi

Glamurama 445 mehuriće od pljuvačke. Napolju kiša bije o prozor, a Davide uzdiše. Plafon: plava kupola. 4 Neki drugi dan. Napolju pljusak ne prestaje, pogrešni klimatski uslovi. Jedem omlet koji je Davide naručio preko sobne usluge, ali omlet nema nikakav ukus. Davide mi kaže da mu je omiljena televizijska voditeljka Simona Ventura i da ju je upoznao u Izoli. U apartmanu do našeg saudijski princ nemoralno se ponaša s lepom udatom ženom. Zove reditelj iz francuske filmske ekipe. Poslednji put smo se čuli pre nedelju dana. – Gde je Palakon? – pitam po automatici. – Ah – uzdiše reditelj. – Opet to prezime, Viktore. – Gde je on? – dahćem. – Po stoti put ti kažem – odvraća reditelj. – Palakon ne postoji. Nikad nisam čuo to prezime. – Posle svega, neizrecivo mi je teško da to prihvatim. – Pa, šta ćeš – kaže reditelj. – Ne znam šta drugo da ti kažem. – Hoću da se vratim – cvilim. – Hoću kući. – Uvek postoji ta mogućnost, Viktore – kaže reditelj. – Nemoj je odbaciti. – Zašto više ne obraćaš pažnju na mene? – pitam. – Nisi zvao nedelju dana. – Prave se planovi. – Ne kaže ništa drugo. – Nisi me zvao nedelju dana – vičem. – Šta ću ja ovde? – Kako to… da formulišem? – razmišlja reditelj. – Misliš da je projekat nerealizovan – izleće mi u panici. – Zar ne? To misliš. Ali nije tako. – Kako to da formulišem? – ponavlja reditelj. – Taktično? – šapućem. – Taktično? – Da. – Tvoja uloga je gotova, Viktore – kaže. – Nemoj da se šokiraš – kaže. – Treba li to da shvatim… kao upozorenje? – Ne. – Mozga nešto. – Samo kao dug period prilagođavanja. – Misliš… mogao bih ovde da budem dokad? Do avgusta? Do sledeće godine?

446 BR E T IS TO N EL IS – Neko će te pre ili kasnije izvući – kaže reditelj. – Samo ne znam tačno kad. – Zastaje. – Davide će te paziti, a neko će ti se uskoro javiti. – A ti? – kukam. – Zašto ti ne možeš ništa da uradiš? Pozovi Palakona. – Viktore – smireno kaže reditelj. – U nedoumici sam. Prelazim na sledeći projekat. – Ne možeš, ne možeš – vičem. – Ne možeš da me ostaviš ovde. – Pošto ja idem dalje, doći će neko drugi da nadgleda tvoju, hm, eventualnu buduću ulogu. – Ovo se ne dešava – mrmljam. Ponovo počinjem da plačem. Davide diže pogled s kompjuterske igrice. Načas obraća pažnju, nepovezano se osmehuje. – U međuvremenu… – Reditelju zamire glas. Pre no što prekine vezu, reditelj kaže da će pokušati da ubrza stvari tako što će me povezati s ratnim zločincem „koji možda zna šta bi“ sa mnom, a onda reditelj spušta slušalicu i više se nikad nećemo čuti. *** 5 Povremeno smem u šetnju. Davide uvek pravi seriju telefonskih poziva. Uvek se spuštamo servisnim liftom. Davide je uvek neupadljivo naoružan. Tokom šetnje pomno zagleda svakog nepoznatog prolaznika. Pošto je vansezona i u gradu nema nikoga, smem da razgledam po muškom butiku „Prada“ u Ulici Montenapoleone. Pijemo piće u kafeu Atlantik na Bulevaru Umbrija. Kasnije delimo porciju sušija u Teraci u Ulici Palestro. Imam tone sitnih teorija. Još povezujem indicije – imam samo skicu, samo obris – koje se ponekad i sklope, ali samo kad navrnem hladnu sirupastu „sambuku“. Davide ima jednu veliku teoriju koja objašnjava sve. – Sviđa mi se tvoj totalno kul način izražavanja, Davide – kažem. Gledajući u zemlju, dodajem: – Izvini. – Pominje Leonarda i Tajnu večeru, kaže da je konobarica slatka. Kasno po podne nebo nad Milanom je zagađeno, smrkava se prilično brzo, Davide i ja lutamo kroz maglu. Dok idemo Ulicom Sotokorno, primećujem limuzinu koja stoji na trotoaru. Manekenke s narandžastom kosom i promrzlina-plavim karminom idu ka nizu osvetljenih prozora, ja se

Glamurama 447 otržem Davideu i utrčavam u Da Dakomo, u magnovenju opažam Stefana Gabanu i Toma Forda, Tom Ford baca pogled na mene i ležerno klima glavom, a onda me Davide izvlači iz restorana. Taj ispad znači da je vreme za povratak u hotel. 6 Po povratku u sobu u obliku košnice Davide mi dobacuje Plejboj pre no što ode pod tuš. Decembarska zečica i njene omiljene stvari: vojne oznake, šeme oružja, poseta nacionalnom komandnom centru u Pentagonu. Ali ja gledam MTV i prilog o bendu Impersonators – milionski ugovor s „Drimvorksom“, razgovor s članovima, novi singl „Nothing Happened“ s predstojećeg albuma „In the Presence of Nothing“. Polako prilazim ogledalu, lice mi u njemu izgleda sablasno, providno, prazan pogled podseća me na nešto, kosa mi sedi. Čujem kako se Davide tušira, voda pljuska o pločice, Davide zvižduće pop hit od pre četiri godine. Kad Davide otvori kupatilo, ja sam sklupčan na krevetu, klonuo, poluusnuo, sisam tabletu. – Ti si još živ – kaže Davide, ali sam potpuno uveren da je, pri čitanju replike, mali akcenat stavio na zamenicu. Davide je go, bezbrižno se briše preda mnom. Ogromni bicepsi, jake potpazušne dlake, guzovi kao dinje, stomačni mišići isteruju mu pupak napolje. Primećuje da gledam i naglašeno se smeši. Ja sebi kažem da je on tu kako bi odagnao opasnost. Obučen, Davide je tmurno raspoložen i jedva podnosi i najmanje količine očaja koje izviru s mog mesta na krevetu, a ja se koprcam, beskrajno plačem, buljim u njega. On bulji u mene, zbunjen, uzdržan. Počinje da gleda meki pornić: Japanke se seksaju na gumenoj strunjači. Zvoni mu mobilni. Davide se javlja, otupeo, praznog pogleda. Brzo priča na italijanskom. Zatim sluša. Zatim opet brzo priča, pa prekida vezu. – Neko dolazi – kaže Davide. – Da nas vidi. Pevušim listen to the wind blow, watch the sun rise71. 71 Stihovi iz pesme „The Chain“ grupe Fleetwood Mac: „Slušaj kako vetar duva, gledaj kako sunce izlazi.“ (Prim. prev.)

448 BR E T IS TO N EL IS 7 Kucanje na vratima. Davide otvara. U sobu ulazi divna mlada devojka. Davide i devojka grle se i prijateljski ćaskaju na italijanskom dok ja ošamućeno blenem s kreveta. Devojka drži kovertu, a u koverti je video-kaseta. Daje mi je bez upoznavanja. Ja tupo gledam kasetu, a onda mi je Davide nestrpljivo istrže iz ruke i stavlja u video-rekorder pod televizorom. Kad kaseta počne da se vrti, Davide i devojka odlaze u drugu sobu u apartmanu. 8 Emisija „60 Minutes“, ali bez tona. Den Rader najavljuje prilog. Iza njega fotografija članka iz časopisa. Lice mog oca. A ispod, u polusenci, moje lice. Azaleje. U kući Pamele Digbi Čerčil Hejvord Hariman. Večerinka za Samjuela Džonsona. Donatorska zabava za njegovu predsedničku kampanju. Gosti: Rut Oti i Ed Hjuling i Debora Gor Din i Barbara Raskin i Debora Tanen i Dona Šalejla i Hilari Klinton i Man Džipson Staut. Tu su Ben Bredli i Bil Sidman i Malkom Endikot Pibodi. Tu su Klejton Friči s gospodom i Brajs Klaget i Ed Berling i Sem Nan. Tu su Mariza Tomei i Kara Kenedi i Voren Kristofer i Ketrin Grejam i Ester Kupersmit. A tata stoji sa ženom od četrdeset i nešto godina, odevenom u koktelhaljinu „Bil Blas“. Uočavam je samo letimično. Sada Den Rader intervjuiše mog oca u njegovoj kancelariji. Tata je očito išao na zatezanje lica, skraćen mu je deo od gornje usne do nosa, otegnuti kapci su podignuti, a zubi izbeljeni. Smeje se, opušten. Zatim fotografije u brzom nizu. Tata s Mortom Zukermanom. Tata sa Šelbijem Brajanom. Tata sa Stromom Turmondom. Tata s Andreom Mičel. Najednom: arhivski snimak. Razgovor s mojom majkom, s polovine osamdesetih. Snimak mojih roditelja koji u Beloj kući stoje s Ronaldom i Nensi Regan.

Glamurama 449 Den Rader ponovo intervjuiše mog oca. Sekvenca: braća Bruks, En Tejlor, Tomi Hilfiger. A onda ja hodam po Djupont parku dok me intervjuiše Den Rader. To se najednom prekida snimkom koji je jesenas snimila ekipa emisije „Entertainment Tonight“, a na kome vežbam s Riđom u njegovoj teretani. Razne fotografije iz mog poslovnog dosijea: „Versače“, „Kalvin Klajn“, materijal izbačen iz Madonine knjige Seks. Paparaco-fotke mene kako izlazim iz noćnog kluba Kras. Slika na kojoj izlazim iz Konjičkog kluba. Den Rader me intervjuiše u suterenu Red sejdža. Smejem se, opušten sam, nosim naočari sa žicanim okvirom. Odeven sam kao student, u odelo „Braća Bruks“. Klimam glavom na sve što se od mene traži. Den Rader mi pokazuje sliku iz Voga gde sam u streč-boksericama „Kalvin Klajn“ i lakiram nokte na nogama Kristi Tarlington. Den Rader gestikulira i komentariše moju fizičku atraktivnost. Ja klimam glavom kao da se stidim. A onda: slika Kloi Berns, za kojom slede naslovne strane raznih časopisa. Snimak hotela Kost u Parizu. Sekvenca s njene sahrane u Njujorku. Sedim u prvom redu, plačem, teše me i Alison Pul i Bakster Pristli. Razgovor s Fredom Tompsonom, pa s Groverom Norkvistom, pa s Piterom Mandelsonom. Snimci na kojima hodam kroz Vašington skver park. Ponovo tata. Izlazi iz Palma s onom ženom od četrdeset i nešto godina, tamnokosom, lepom, ali i dovoljno svakodnevnom da ne izaziva nelagodu. Drže se za ruke. Opet ona ispred kluba Bomba], ovlaš ga ljubi u obraz. Prepoznajem tu ženu. To je Lori Volas. Engleskinja koja me je upoznala na KE2. Žena udata za Stivena Volasa. Žena koja je htela da odem u Englesku. Žena koja je prepoznala Marinu. Letim ka televizoru, pokušavam da pojačam ton dok ide intervju s Lori Volas. Međutim, tona nema, samo šum. Na kraju, tata i Lori Volas na božičnoj zabavi kod Kerol Laksalt. Tata stoji pored poinsetije. Rukuje se s Džonom Vornerom. A u pozadini, s majušnom staklenom šoljom punča, stoji F. Fred Palakon, iza koga sija velika božična jelka. Stavljam ruku preko usta da sprečim krik.

450 BR E T IS TO N EL IS 9 Ponovo zovem sestru. Zvoni tri, četiri, pet puta. Diže slušalicu. – Sali? – Teško dišem, glas mi je stegnut. – Ko je to? – sumnjičavo pita. – Ja sam – grcam. – Viktor. – A-ha – kaže s nevericom. – Zaista bih volela, ko god da ste, da više ne zovete. – Sali, to sam stvarno ja, molim te… – grcam. – Za tebe je – čujem kako kaže. Zvuk dodavanja slušalice nekome drugome. – Halo? – pita glas. Ne govorim ništa, samo napeto slušam. – Halo? – ponavlja glas. – Ovde je Viktor Džonson – kaže glas. – Ko je to? Tišina. – Bilo bi stvarno lepo ako biste prestali da gnjavite moju sestru – kaže glas. – Važi? Tišina. – Pozdrav – kaže glas. Škljoc. Isključen sam. 10 Davide želi malo privatnosti. Daje mi džemper, predlaže da se opet prošetam. Devojka puši cigaretu, sedi gola na plišanom kauču. Baca pogled na mene, čeka. Otupeo, povinujem se. S vrata, stojeći u hodniku, pitam Davidea: – Kako znaš da ću se vratiti? – Verujem ti – kaže kroz osmeh i tera me napolje. – Zašto? – pitam. – Zato – kaže gestikulirajući, i dalje nasmešen – što nemaš kuda da odeš.