Glamurama 301 preko članaka koje su pisale žene… rečeno mi je da uništavam živote… ali me se to nije doticalo jer nijedan naš poznanik nije bio stvaran… ljudi su prosto delovali… lažno, a… Bobiju se sviđalo što tako osećam… reče da takav stav „dobro dođe“… elem, na kraju sam postala suviše poznata da bi me se otarasio… Glas joj zamire, pa se vraća, pa ponovo posustaje, te na kraju ona samo mrmlja nizove reći, o tome kako je prešla na glumu, o svom prvom filmu, Noći bezdana, pravljenju lažnih pasoša, plaćenicima iz Tajlanda, Bosne, Jute, novim matičnim brojevima, glavama udarenim toliko jako da se raspuknu ili otvore lako kao rovito jaje, obliku mučenja gde žrtva mora da proguta konopac. – U Bombaju… – i tada se strese, guta nekoliko knedli, čvrsto zažmuri, suze joj smesta naviru. – U Bombaju… – Odbija da dovrši, a onda počinje da vrišti o serijskom ubici s kojim se Bobi sprijateljio u Berlinu, ja skačem s kreveta i kažem reditelju: – Hej, gotovo je – i dok se oni pakuju, Džejmi se koprca na krevetu, histerično jeca, grebe čaršave, ponekad izvikuje arapska imena. 33 Ispred zgrade u 8. ili 16. arondismanu, pod zamućenim sjajem lebdeće izmaglice, filmska ekipa čeka da reditelj i direktor fotografije Feliks osmisle jednostavan početni kadar u kome ćemo nas šestoro „veselo“ hodati ka crnom „sitroenu“ parkiranom na trotoaru, a onda njime poći na žurku u Nataši. Međutim, ta ekipa ne zna da je drugu filmsku ekipu, koju sam pre neko veće upoznao u hotelu Kost, tog popodneva Bobi pustio u kuću, gde se već tri sata postavljaju kablovi, rasveta, snimaju sekvence u kojima ne učestvujem, između ostalih i duga besplodna svađa između Tami i Brusa, seksualna scena između Džejmi i Bobija, još jedan segment gde Brus nasamo svira gitaru, staru pesmu grupe Bread „It Don't Matter to Me“, i sada se tiho kreću po dnevnoj sobi – električari i lepi voda tehnike i crnobradi reditelj – i svi se savetuju s direktorom fotografije koji podseća na Breda Pita; na spratu, u Bentlijevoj sobi, glavni pomoćnik reditelja neprestano razmiče izolacione zavese „Meri Brajt“, gleda drugu filmsku ekipu na ulici, obaveštava nas kroz prigušene zvuke nove svađe između Tami i Brusa – ta se ne snima – u vezi s glumcem koji igra sina francuskog premijera, pri čemu se, očekivano, treska vratima, viče, ponovo treska vratima.
302 BR E T IS TO N EL IS Ja sam u odelu „Prada“, potpuno nesvestan toga ko mi je pomogao da ga obučem, smešten u jednu stolicu „dijalogika“ u dnevnoj sobi i igram se limetazelenom kravatom koju mi je neko odabrao. Na ekranu televizora, uz ugašen ton, reprize Kafića „U zdravlje“ i emisije za kućne majstore beskrajno se vrte na kaseti koju je neko gurnuo u video-rekorder. Organizator mi daje svesku s beleškama koje je Bobi, kako mi je rečeno, napravio specijalno za mene. Istražuju se kontinenti, fotokopiraju se planovi hotela Rie, s kompjutera je odštampana skica terminala TWA na aerodromu „Šari de Gol“, tu su dijagrami Harijevog bara u Veneciji, zapisi iz dnevnika koji je izvesni Kit vodio u vezi sa svojim putovanjem u Oklahoma Siti, stranice o plastičnom eksplozivu, najboljim žicama, adekvatnom tajmeru, adekvatnoj posudi, najboljem detonatoru. Čitam: „Semteks se pravi u Čehoslovačkoj.“ Čitam: „Semteks je plastični eksploziv bez mirisa i boje.“ Čitam: „Libija ima tone semteksa.“ Čitam: „Za uništavanje jednog aviona u vazduh treba 170 grama semteksa.“ Čitam prikaz nove vrste plastičnog eksploziva po imenu remform, koji se pravi i distribuira samo „u podžemlju“ SAD i još se ne može nabaviti u Evropi. Čitam spisak „dobrih i loših strana“ remforma. Čitam reči koje je Bobi napisao na margini: Korisniji od semteksa?, a onda piljim u tri reči sve dok me one ne navedu da ustanem sa stolice „dijalogika“ i smišljeno odem u kuhinju da napravim sebi piće: „ispitivanje u toku“. Na ovolikoj dozi ksanaksa, začuđujuće je lako koncentrisati se isključivo na pravljenje „kosmopolitena“. Ne mislite ni na šta drugo dok sipate sok od brusnice, „koantro“ i limun u šejker pun leda koji ste lično napali šilom, pa onda gnječite limetu, rasecate je i cedite sok u šejker, pa onda sipate koktel kroz cediljku u ogromnu čašu za martini; pošto se vratim u sobu, šminkeri mi doteruju frizuru, a ja i protiv volje zamišljam šta Džejmi i Bobi rade u svojoj sobi, dižem pogled na plafon, uz pijuckanje „kosmopolitena“ misli mi lutaju do nalepnice Pola Makartnija i Wingsa na korici sveske koju mi je Bobi pripremio. – Zar nismo izlazili u Serifos? – pita me frizerka. – Nismo izlazili u Serifos – kažem, a onda: – O, da. Pokušavam da pročitam intervju koji je Džejmi dala za Figaro u sredu, ali ne mogu da ga pratim, pošto negde oko polovine shvatam da ne znam francuski. Jedva primećujem ručnu bombu i automatsku pušku na stočiću na kome mi je piće. Lakše je koncentrisati se na pitanje zašto je na svesci nalepnica Pola Makartnija i Wingsa. Članovi ekipe raspravljaju o tome da li je poslednji album ¡72 zaista sjajan, sve dok reditelj ne zatraži tišinu. Ulazi Bobi. Ja svečano dižem pogled sa onoga što radim, ma šta to bilo. – Lepo izgledaš – kaže.
Glamurama 303 Opuštam se, ovlaš osmehujem. – Šta piješ? – pita. Moram da pogledam boju pića pre no što odgovorim: – „Kosmopoliten“. – Mogu da srknem? – Naravno. – Pružam mu čašu za martini. Bobi uzima gutljaj, ozaruje se i osmehuje. – Sjajan „kosmo“, burazeru. Vrlo duga pauza dok čekam da vrati piće. – Hvala… na komplimentu. – Čuj, Viktore – počinje Bobi i spušta se na kolena pred mene. Ja se kočim, prekrštam noge, a Figaro pada na teraco. – Drago mi je što paziš na Džejmi i… – Hej, čoveče, ja… – Samo sam hteo da ti kažem da… – Hej, čoveče, ja… – Hej, pst, iskuliraj. – Udiše, napeto me gleda. – Čuj, ako te povremeno kaznim, ako ti – efektno pauzira – pomalo grubo stavljam do znanja gde ti je mesto u svemu ovome, to je samo zato da se ne opustiš. – Ponovo pauzira, gleda me pravo u oči. – Zaista se uzdam u tebe, Viktore. – Još jedna pauza. – Zaista. Duga pauza, ovaj put s moje strane. – Šta će se desiti, Bobi? – pitam. – Bićeš pripremljen – kaže Bobi. – Biće ti rečeno ono što treba da znaš. Dobićeš tačno odgovarajuću količinu infor… Gore neko treska vratima, Tami vrisne, a onda je ponovo tiho. Neko tabana po hodniku i psuje. Iz Tamine sobe počinje da trešti Prodigy. Bobi se štreca, pa uzdiše. – To se, međutim, otima kontroli. – O čemu se radi? – polako pitam. – Tami ima avanturu koja je nama važna, ali Brusa uopšte ne treba da tangira. – Uzdiše, i dalje na kolenima preda mnom. – Međutim, tangira ga. I to se ispostavlja kao problem. Brus to mora da prevaziđe. Brzo. – U čemu je – počinjem, udišem – problem? – Problem… – Bobi strogo pilji u mene. Napokon osmeh. – Problem se tebe zapravo ne tiče. Problem će se uskoro rešiti. – A-ha, a-ha – kažem i pokušavam da srknem piće. – Jesi li dobro, Viktore? – pita Bobi. – Spram… – gutam knedlu – očekivanja. – Mislim da si i bolje od toga – kaže Bobi i ustaje. – Što znači? – pitam, iskreno zainteresovan. – Što znači da smatram da si se dobro prilagodio. Duga pauza pre no što uspem da šapnem: – Hvala ti.
304 BR E T IS TO N EL IS Brus silazi niz spiralne stepenice, odeven u crno odelo „Prada“ i svetlonarandžastu rolku, i drži gitaru i bocu vode „volvik“. Ignorišući nas obojicu, baca se u ugao sobe i prvo udara neke akorde, a onda opet nastavlja s „It Don't Matter to Me“ grupe Bread, dok čitava ekipa ćuti i čeka. Bobi dugo promatra Brusa pre no što se vrati meni. – Vidi – kaže Bobi – jasno mi je kako ti je, Viktore. Mi podmećemo bombe. Vlada uklanja sumnjivce. – A-ha. – CIA ima više krvi na rukama nego PLO i IRA zajedno. – Bobi prilazi prozoru, sklanja tamnu čipkanu zavesu i gleda drugu ekipu koja se muva po ulici: siluete koje šapuću u voki-tokije, pokreti u magli, čekanje. – Vlada jeste neprijatelj. – Bobi se okreće ka meni. – Pobogu, trebalo bi bar ti to da znaš, Viktore. – Ali, Bobi, ja nisam… u politici – neodređeno uzvraćam. – Svi su u politici, Viktore – kaže Bobi i opet se okreće ka prozoru. – Tu nema pomoći. Jedina moja reakcija jeste da dokrajčim „kosmopoliten“. – Mora ti se doterati pogled na svet – kaže mi Bobi. – Moraju ti se doterati informacije o svetu. – Ubijamo civile – šapućem. – Prošle godine je u našoj zemlji počinjeno dvadeset pet hiljada ubistava, Viktore. – Ali… ja nisam počinio nijedno, Bobi. Bobi se strpljivo smeška, vraća se kod mene. Ja ga gledam pun nade. – Zar je zaista mnogo bolje ne petljati se, Viktore? – Jeste – šapućem. – Mislim da jeste. – Svi su upetljani – uzvraća šapatom. – To moraš da znaš. – Ja samo, čoveče, samo, čoveče, samo… – Viktore… – Samo mi je teško da, kao, nađem opravdanje za ovo i… – Molećivo ga gledam. – Mislim da ne moraš ni za šta da tražiš opravdanje, čoveče. – Bobi, ja sam… Amerikanac, znaš? – Hej, Viktore – kaže Bobi piljeći u mene. – I ja sam. – Zašto ja, Bobi? – pitam. – Zašto se uzdaš u mene?
Glamurama 305 – Zato što misliš da je Pojas Gaze izuzetno lascivan rekvizit u erotskom plesu – kaže Bobi. – Zato što misliš da je PLO snimio „Don't Bring Me Down“ i „Evil Woman“. 55 Tišina dok ne zazvoni telefon. Javlja se Bobi. Brus prestaje da svira. Zove spoljna filmska ekipa, spremni su. Bobi im kaže da odmah izlazimo. Unutrašnja filmska ekipa već se pakuje. Reditelj, očito zadovoljan, savetuje se s Bobijem, koji neprestano klima glavom, ali ne skida pogled s Brusa. Na dati znak, Tami, Bentli i ja silazimo spiralnim stepeništem, a spoljna filmska ekipa snima nas triput kako hodamo od ulaznih vrata do crnog „sitroena“, sve šestoro se smejemo, Bentli predvodi, Džejmi i Bobi drže se jedno za drugo „vragolasto“, Brus i ja idemo uz Tami, a ona nas drži za ruke, obojicu gleda srećno pošto sam u filmu koji snima spoljna ekipa ja zaljubljen u nju. Džejmi do Nataše treba da ode crnim „mercedesom“ jer je u haljini vrednoj 30.000 dolara. U Nataši MTV snima žurku na spratu gde su sve devojke pijane i prelepe, momci izgledaju kao frajerčine, svi imaju tamne naočari i čekaju da im asistenti pripale cigarete, dole je druga žurka gde se Lisjen Pela-Fine druži s kreatorom šešira Kristijanom Lijagreom, Andre Voker dolazi podruku s Klaudijom Šifer koja je u pernatom trikou i ima riđu kosu na paž, Galijano ima mali crni klasični šešir, Kristijan Lubuten svira „Je T'Aime“ na klaviru dok Stefani Mare pored njega peva deonicu Džejn Birkin, dele nam se lepeze za stolom gde sedimo, ljudi se skupljaju oko nas, šapuću neophodnu količinu „uhova“ i „ahova“, kavijar stoji netaknut na srebrnim tacnama ispred nas, sve vrlo podseća na Jutkvejk, raspoloženje je fino sve dok se ne pojave Ralf i Riki Loren, večerašnja tema je nepodnošljiva lakoća postojanja, sve je sveprisutno, odnekud dopire slab smrad govana i širi se čitavom salom. – Treba da pustiš ljude da idu svojim tempom, Bentli – nežno kaže Džejmi, naginje se, uzima mu nezapaljenu cigaretu iz ruke. – Nemoj da pizdiš. – Šta imate na sebi? – pita vidžej, a svetla i kamere švenkuju na ostatak ekipe. – Samo opušteno. U Nataši je ledeno, svima se magli dah, teramo muve, pod je zasut gomilama konfeta, smrad govana još mi je uočljiviji pošto šmrknem malo onog kokaina i preko volje ga vratim Bentliju. Markus Senkenberg, koji misli da mi je prijatelj ali nije, privlači stolicu do mene, još jedna prilika za fotkanje, još jedna crna jakna od zmijske kože koju treba prošetati, još jedna prilika da mi kaže: – Nismo nepogrešivi, Viktore. – Je li to zvanično ili nezvanično? 55 Pesme grupe Electric Light Orchestra (ELO). (Prim. prev.)
306 BR E T IS TO N EL IS Markus zeva dok prolazi Beatris Dal, a onda ponovo gleda mene. – On je terorista – kažem Markusu pokazujući na Bobija. – Nije – kaže Markus odmahujući glavom. – Ne izgleda kao terorista. Suviše je dobar frajer. – Mani se popularnosti, drugarice – uzdišem i zavaljujem se dublje. – Taj tip je terorista. – Nije – kaže Markus odmahujući glavom. – Znam teroriste. Taj tip ne izgleda kao terorista. – Ti si pustolov – zevam i prodorno ga gledam. – Ti si totalni otpadnik. – Malo sam se oteo kontroli – priznaje Markus. – Trenutno razmišljam o tome da zbrišem. – On je zlikovac – uzdišem. Nad Džejmi se nadnosi neko s Kamdena, Francuz po imenu Bertran koji je bio cimer Šona Bejtmena, šapuće joj nešto na uho, oboje pilje u mene. Džejmi klima glavom dok Bertran ne kaže nešto od čega se ona ukoči i prestane da klima glavom. Tada gura Bertrana od sebe i potpuno se smrači. Bertran zuri u mene dok se vraća u masu. Niotkuda se pojavljuju Mario Sorenti i Dejvid Sims, okružuju Markusa. Bobi počinje da obilazi stolove sa Šošanom Lonstin, jednim bivšim članom Talking Headsa, mađioničarom Dejvidom Blejnom i Snupijem Džonsom. Uplakana, Tami otrčava od Brusa, kome na krilu sedi čaučau, a diler po imenu Grand Puba, koga je poslao Bentli, na uho mi šapuće: – Jesu li te iskusili? – i posao se sklapa. 32 Kadar lepljive trake koja se, preko gumenih rukavica, stavlja na beli metalni kanistar za benzin. Taj kadar – uz lagano širenje – presečen je kadrom u kome se ja tuširam, polako sapunam grudi, noge, kamera mi bezrazložno klizi uz dupe, voda se u slapovima sliva niz napete mišiće leđa. Još jedan kadar debelog metalnog kanistra na otomanu „Hans Vegner“. Brza sekvenca u kojoj se moj lik oblači – streč-bokserice „Kalvin Klajn“, limeta-zelena rolka „Prada“, odelo „Jodži Jamamoto“ uz krupan plan etikete radi zadovoljenja publike. Krupan plan mog lica, ruka ulazi u kadar da bi stavila tamne naočari „rej ban“ (primer skupo plaćenog plasmana proizvoda). Još jedan krupan plan: tableta ksanaksa na mom jeziku, boca vode „volvik“ nagnuta ka mojim usnama. Kadar kanistra koji se pakuje u torbu „Luj Viton“.
Glamurama 307 Eksterijer Ozana. Kratak enterijer mog kasnog ručka, a u tom kadru pored mene prolazi dvojnik Kristijana Bejla, ali ga ja ne primećujem jer se koncentrišem na policajce koji patroliraju s ručnim automatskim oružjem, pošto mi pažnju odvlači utrnula ruka. Nekoliko kadrova u kojima idem Ulicom Fure prema Seni. Kadar u kome preko mosta Mari prelazim ostrvo Sen Luj dok se nad mene nadnosi Notr Dam, a nebo je sivo i oblačno. Potom izbijam na levu obalu Sene. Kadar u kome skrećem desno na Bulevar Sen Žermen. Kadar u kome silazim u stanicu metroa. Taj kadar zadržava se nekoliko sekundi na masi raštrkanih turista. Kadar u kome sam u vozu, sedim s torbom „Luj Viton“. Uputstva: stavi torbu pod sedište, ležerno otvori Mond, namršti se, pravi se da čitaš, gledaj zgodnog tinejdžera koji flertuje s tobom. Kadar u kome se Viktor na silu smeška, gleda dole, suptilno odbija, ovlaš odmahuje glavom, pokazuje da nije zainteresovan. Još jedan kadar momka: sleže ramenima, napola se kezi. Poluglasno ponavljam stih iz pesme – when Jupiter aligns with Mars when Jupiter aligns with Mars56 – a pošto mi nije rečeno šta je u torbi „Luj Viton“, lako mi je da je gurnem pod sedište. Kasnije ću otkriti da je u kanistar od 15 litara bila stavljena bomba, zajedno sa zavrtnjima, krhotinama stakla i ekserima, i da sam sve to tržnom centru „Le AT pošto telefonom dobiju nalog da odu iz Luvra (pozvao ih je Brus iz govornice u Ulici Basano, blizu Trijumfalne kapije), imaju istovetne tamne naočari, Tami deluje srećna, navodi i njega da se osmehne iako je mamuran od sinoćnog radenja kokainom koje je trajalo toliko dugo da je počeo da povraća krv. Daje mu maslačak. On duva u njega, kašlje od napora. A zatim: kadrovi bezbednosnih provera na putevima, granicama, u raznim prodavnicama. Kadrovi u kojima se uništeni voz tegli u policijsku laboratoriju. Montaža švenkova kroz muslimanske kvartove. U kanti za đubre blizu stambenog naselja u Lionu nađeni su Kuran – rekvizit koji je ostavila francuska filmska ekipa – i kompjuterski diskovi koji obelodanjuju planove za atentate na nekoliko državnika, a zbog indicije koju je Bobi podmetnuo, glumac u ulozi mladog alžirskog izbeglice ubijen je pred džamijom. 56 Stih iz pesme „Age of Aquarius“ iz mjuzikla Kosa: „Kad se Jupiter poravna s Marsom.“ (Prim. prev.)
308 BR E T IS TO N EL IS 31 Odeven u odelo „Armani“ postavljeno kevlarom, požurujem Džejmi kroz metalne barikade koje je policija postavila ispred Rica jer ove nedelje u hotelu odsedaju izvesni japanski diplomati, a uprkos mojoj pozivnici i Džejminom učestvovanju u reviji, „iz predostrožnosti“ moramo da pokažemo pasoše kako bi se uporedili s našim imenima na spiskovima koji se pregledaju na tri razna punkta pre no što uspemo da se dokopamo bekstejdža. U bekstejdžu je ledeno, kamkorderi okružuju sve žive, personalni treneri puckaju traljavo smotane džointe, vrlo opak tinejdžer koji je igrao glavnu ulogu u filmu Poltergajst 5: Noga stoji i raspravlja se pored stola sa šampanjskim bocama. S pola uha slušam kako Džejmi s Lindom Evandželistom priča o tome što nijedna nije angažovana u najnovijem filmskom hitu, o izlasku sunca u Aziji, o Rupertu Merdoku. Jedva sam sposoban za osmeh kad mi Linda kaže: – Hej, Vik, razvedri se – pošto me kucne po ramenu, ispijam još jednu čašu šampanjca, usredsređen na modele koji jure pored nas, ponovo se oseća smrad govana, utrnuli su mi ruka i jedna strana vrata. Kod bazena u prizemlju postavljena je pista za modnu reviju poznatog japanskog kreatora koji se upravo vratio s detoksikacije. Revija počinje videosnimkom poslednjeg putovanja kreatorovog dečka na Grenland, glas iz pozadine blebeće o njegovoj povezanosti s prirodom, a onda oko nas fijuču zvuči hladnih, ledenih vetrova, stapaju se s Yo La Tengo, svetla postaju vrlo jaka a manekenke, s Džejmi na čelu, počinju bose da hodaju pistom ka džinovskom sivom paravanu, ja je gledam iz bekstejdža, na malom videomonitoru zajedno s Frederikom Sančezom i Fredom Bladuom, koji su napravili muziku za reviju, te cupkam nogom kako bih iskazao da mi se muzika sviđa. Oni to ne primećuju. Na žurci posle revije poziram za paparace – po uputstvima – s Džonijem Depom i El Mekferson, pa s Dezmondom Ričardsonom i Mišel Montanj, pa sam u sendviču između Stele Tenant i Elen fon Unvert, a na licu mi je napet budalast izraz. Čak dajem kratak intervju za tajvanski MTV, ali mi od smrada govana suze oči, crni zadah ispunjava mi nos, pa moram da prekinem slikanje i iskapim još jednu čašu šampanjca, a kad mi se vid povrati i kad počnem mirno da dišem na usta, primećujem glumca koji igra sina francuskog premijera. On pali tompus vrlo dugačkom šibicom, tera muvu dok ćaska s Lajlom Lavetom i Meg Rajan, a ja čak bez voljne kontrole počinjem da mu prilazim,
Glamurama 309 najednom svestan svoje potpune iscrpljenosti. Jedan kratak pokret: posežem, dodirujem mu rame, brzo povlačim ruku. On se okreće u smehu, usred je pričanja vica, a smeh prestaje kad me vidi. – Šta hoćeš? – pita. – Moram da razgovaram s tobom – tiho kažem, pokušavajući da se osmehnem. – Ne, ne moraš. – Okreće se, počinje da gestikulira. – Da, čoveče, moram – kažem i ponovo mu dodirujem rame. – Mislim da je važno da porazgovaramo. – Beži odavde – nestrpljivo kaže. Pošto su Lajl i Meg zapodenuli sopstveni razgovor, psuje na francuskom. – Mislim da si u opasnosti – tiho kažem. – Mislim da ćeš biti ugrožen ako nastaviš da se viđaš s Tami Devol. Mislim da si već u opasnosti… – Ja mislim da si ti budala – kaže. – I mislim da ćeš ti biti u opasnosti ako smesta ne odeš. – Molim te… – Pružam ruku da ga opet dodirnem. – Hej – uzvikuje i najzad se okreće ka meni. – Moraš da se držiš dalje od njih… – Šta? Je li te Brus poslao? – Kliberi se. – Totalno jadno. Reci Brusu Rajnbeku da bude muško i lično popriča sa mnom… – Nije Brus – kažem i naginjem se ka njemu. – Nego svi… – Marš, bre, od mene, pizda ti materina – kaže. – Pokušavam da ti pomognem… – Hej, zar me nisi čuo? – Pljuvačka mu leti iz usta. – Alo, centrala? – Udara me prstom po slepoočnici tako grubo i jako da zatrepćem, pa moram da se naslonim na stub da bih održao ravnotežu. – Odjebi – kaže. – Goni se odavde. Najednom me Džejmi grabi za mišicu, odvlači od glumca i sikće mi u uho: – To je bilo glupo, Viktore – dok se provlačimo kroz gužvu. – Au revoir57, burazeru – dovikuje glumac, imitirajući klišeizirani izgovor mladog Amerikanca. – Vrlo glupo – ponovo sikće Džejmi, ponavlja to dok me vuče kroz gužvu, zastaje tri, četiri, jedanaest puta da pozira za fotke. Ispred Rica, dvojnik Kristijana Bejla stoji kod osnove patiniranog stuba na Trgu Vandom, ali ja ništa ne kažem Džejmi, nego samo njemu tužno klimam glavom dok pilji u nas. Idem za Džejmi pored gvozdene kapije koja vodi u Centar „Vandom“. Jedan policajac kaže nešto Džejmi, ona klima glavom, 57 Fr. – Do viđenja. (Prim. prev.)
310 BR E T IS TO N EL IS skrećemo duž južnog ruba trga. Džejmi psuje, pošto ne možemo do svojih kola, a ja se vučem za njom, neprestano gutam knedle, oči mi suze, grudi me bole i stežu se. Dvojnik Kristijana Bejla više nije kod osnove stuba. Konačno se Džejmi naginje kroz prozor crnog BMW-a koji nas je dovezao i kaže vozaču da ode. Bobi je tog jutra otišao držeći bording-kartu za let „Britiš ervejza“ od Pariza do Londona. Naša uputstva: doći u Ric, pojaviti se na modnoj reviji, otrovati bazen kapsulama LiDV196#, pustiti da nas slikaju, naručiti piće u baru Rica, sačekati dvadeset minuta, otići uz smeh. Trač da se Džejmi Filds možda zabavlja s Viktorom Vordom dok Bobi Hjuz nije tu može biti – prema Bobijevim beleškama – „odlična diverzija“. Sekvenca Džejmi i Viktora kako se šetaju Kejom Turnel, gledaju zvonike Notr Dama, posmatraju rečni saobraćaj na Seni, Džejmi pokušava da me smiri jer odlepljujem, grebem sebi lice, prekomerno dišem, cvilim: – Umreću, umreću – a ona nas vodi u obzidan prostor negde na Bulevaru Sen Mišel, kasnije ponovo snimamo moj slom, blizu Keja Montebelo, gde dobijam još ksanaksa. Potom taksijem odlazimo na Bulevar Sen Žermen, sedamo za sto u De Mago, gde priznajem: – Samo sam obuo neudobne čarape koje sam kupio u „Gapu“. – Tresem nos, očajnički se smejem. – Biće u redu – kaže i daje mi još jednu papirnu maramicu. – Zar me ne želiš, maco? – pitam. Džejmi klima glavom. – Iako mi se čini da si taksisti ostavio sto dolara bakšiša? – Pauza. – Naravno. – Nije ni čudo što je zviznuo za mnom. U sobi u Kostu u kojoj uvek odsedamo naš krevet je već razmešten i posut konfetama, ja stavljam automatski „valter“ kalibra .25 na noćni stočić, Džejmi se, dok je tucam, namešta tako da mogu da gledam spotove na televizoru, na koje mi obema rukama usmerava pažnju, pošto, kako sama kaže, i žmureći oseća moju žudnju, oseća potrebu kako mi izvire iz očiju, nepodnošljivu potrebu. Možda je osetila varnicu, možda je plakala. Ja sam možda rekao „Volim te“. Kasnije, dok sedim na stolici naspram kreveta, go, i pušim cigaretu, pitam je: – Šta ti je Bertran rekao? – Gde? – pita bez zastoja. – Ko? – U Nataši ono veče – kažem i izduvavam dim. – Bertran. Nešto ti je rekao. Odgurnula si ga. – Odgurnula sam ga? – kaže i sanjivo pali cigaretu. – Ništa. Batali. – Sećaš li ga se s Kamdena? – pitam. – Čini mi se – oprezno odgovara. – S Kamdena?
Glamurama 311 – Bio je cimer Šona Bejtmena. – Maco, molim te – kaže kroz zadimljen dah. – Da. Bertran s Kamdena. Da. U Nataši. U redu. Pošto ugasim cigaretu i popijem još jedan ksanaks sa šampanjcem, pitam: – Je li Bertran umešan? – Je li Bertran umešan? – polako ponavlja pitanje, vrpolji se na krevetu, dugim preplanulim nogama šutira posteljinu. – Je li Bertran umešan u Projekat „Grupa u bekstvu“? – pitam. – Ne – odlučno kaže. A zatim: – To je Bobijeva igra. – Džejmi, ja… – Viktore, zašto si došao u London? – pita, ali me i dalje ne gleda. – Šta si radio tamo? – Potom, posle duže pauze, zatvara oči i kaže samo: – Molim te? Udišem i odgovaram bez oklevanja: – Poslali su me da te nađem. Duga pauza, tokom koje prestaje da šutira posteljinu. – Ko te je poslao, Viktore. – Čovek koji je rekao da te roditelji traže. Džejmi se pridiže i pokriva grudi peškirom. – Šta si rekao? – Gasi cigaretu drhtavom rukom. Udišem. – Čovek koji se preziva Palakon ponudio mi je novac da dođem i nađem… – Zašto? – pita, najednom sva na iglama, gledajući pravo u mene možda prvi put otkako smo ušli u sobu. – Da bih te vratio u SAD – uzdišem. – To… – Zastaje, obuzdava se. – To je bilo u scenariju? Taj Palakon je bio u scenariju? – Više ne znam – kažem. – Nisam više u kontaktu s njim. – On ti je… rekao da me roditelji traže? – pita i panično seda. – Moji roditelji? To je sumanuto, Viktore. Pobogu, Viktore… – Ponudio mi je novac da te nađem – uzdišem. – Da me nađeš? – pita, hvata se za mišice. – Da me nađeš? Zašto si pristao? O čemu pričaš? – Morao sam da odem iz Njujorka, morao sam… – Viktore, šta se desilo? – Došao sam Kraljicom Elizabetom 2 – kažem. – Ponudio mi je novac da preplovim okean i nađem devojku s kojom sam studirao. Nisam čak ni hteo da dođem u London. Na brodu sam upoznao jednu devojku. Hteo sam u Pariz s njom. – Zastajem, ne znajući kako da nastavim. – Šta se desilo? – pita Džejmi. – Zašto nisi otišao? – Ona je… nestala. – Najednom ostajem bez daha, sve počinje da mi se okreće: Marinin nestanak, naše zajedničke scene, fotke iz tašne „Prada“ koje
312 BR E T IS TO N EL IS prikazuju mog dvojnika na koncertu Wallflowersa, u Skaj baru, na foto-sesiji s Brižit Lankom, zubi zaglavljeni u zidu kupatila, tragovi krvi iza klozetske šolje, njeno ime koje nedostaje na spisku putnika, retuširane fotke s večere s Volasovima. Džejmi me više ne gleda. – Kog je to datuma bilo? – Šta…? Džejmi objašnjava. Veče kad sam se s Marinom sreo u magli. Veče kad smo se oteturali u moju sobu. Veče kad sam bio preterano pijan. Veče kad je neka silueta preturala po mojim fiokama dok sam ja padao u nesvest. Rekao sam joj datum. – Kako se zvala, Viktore? – Šta? – Najednom sam izgubljen, udaljen od Džejmi. – Kako se zvala, Viktore? – ponovo pita Džejmi. – Marina – uzdišem. – Zašto je to bitno, Džejmi? – Da li se zvala… – Glas joj načas puca, pa udiše i dovršava rečenicu: – Marina Kanon? Razmišljam o tome, čujem nekog drugog kako izgovara njeno ime, nešto mi razjašnjava. – Ne. Nije Kanon. – Nego kako? – pita odišući strahom. To me navodi da razgovetno odgovorim: – Zvala se Marina Gibson. Džejmi najednom pruža ruku i okreće glavu, a taj gest nismo probali. Kad nesigurno priđem krevetu i prinesem svoje lice uz njeno, čudovišnost njenog izraza tera me da ustuknem. Džejmi ustaje, juri u kupatilo i treska vratima. Za time slede nečiji krici prigušeni peškirom. Prazan prostor na krevetu dopušta mi da legnem i zagledam se u plafon, a u tami mi s televizora po licu seva odsjaj špota Busha. Pojačavanjem tona eliminišem buku iz kupatila. 30 Tami i ja sedimo na klupi ispred Luvra, pored staklene piramide na glavnom ulazu, kuda trenutno prolazi red studenata iz Japana. Odnekud svira restoranska muzika, oboje imamo tamne naočari, Tami je u „Isaku Mizrahiju“, ja u crnoj „Pradi“, čekajući reditelja palimo cigarete i obazrivo pominjemo jedan restoran u trendu, mesto na kome smo zajedno pili„midori margarite“. Ja sam na velikoj dozi ksanaksa, Tami je mamurna od sinoćnog heroina, kosa
Glamurama 313 joj je izbeljena, a kad mi neko iz ekipe postavi pitanje dok oboje dobijamo šolje vrućeg kapucina, ja kažem: – Nemam stav o tome. Potom, pokušavajući da popravim Tamino raspoloženje, pričam joj o svom poslednjem radenju heroinom, o tome kako sam se jedva probudio sutradan ujutru, kako je koka-kola, kad sam je popio i povratio nekoliko minuta kasnije, još bila gazirana i šištala u klozetskoj šolji. Ona neprestano mrmlja svoj tekst, pokušava da zapamti bezvezan dijalog o našoj „vezi“. Ovu scenu od jutros smo snimili već četiri puta, ali je Tami rasejana, stalno zaboravlja šta treba da kaže ili uradi, u tekst koji treba da bude bezazlen unosi tugu pošto misli na sina francuskog premijera, a ne na Brusa Rajnbeka, o kome treba da se razgovara u ovoj sceni. Osim toga, međunarodna filmska ekipa govori različite jezike, pa produkciji trebaju prevodioci, a reditelj se neprestano žali da je preprodukcija odrađena na brzinu, da scenario treba doraditi. Angažovan je instruktor glume, raspravlja se o motivaciji, sprovode se vežbe čulnog pamćenja, vežbamo disanje. Odsutno primećujem da fontane oko piramide danas ne rade. Reditelj kleči pored nas, naginje se, dah mu se magli na jutarnjoj svežini. – Ovu scenu treba odigrati vrlo, hm, osećajno – objašnjava i spušta tamne naočari. – Oboje volite Brusa. Ne želite da ga povredite. Brus ti je verenik, Tami. Brus ti je najbolji prijatelj, Viktore. – Reditelj pravi ozbiljnu pauzu. – Ipak, vaša ljubav, neodoljiva uzajamna strast, naprosto je prejaka. Više ne možete da je krijete od Brusa. Želim taj napon… u redu, dragi moji? Tami ćutke klima glavom, stegnutih pesnica. Ja reditelju kažem: – Povinovaću se. – Znam – kaže reditelj. – To je dobro. Reditelj se sklanja, nakratko savetuje s direktorom fotografije Feliksom. Okrećem se ka Tami dok neko kaže: – Akcija. – Pecaljka nam visi nad glavama. Moram da se nasmešim i dodirnem Tami po ruci. Ona mora da mi uzvrati osmeh, što joj pričinjava izvesne teškoće. – Hladno je – kaže uz drhtavicu. – Da – kažem. – Moraš da se ugreješ. – Verovatno – kaže apstraktno. – Izvini zbog onog sinoć. – Gde je Brus? – pitam. – O čemu se radi, maco? – O, Viktore, nemoj, molim te – uzdiše Tami. – Otišao je u Atinu. Ne želim da se on opet ispreči između nas. Sve ću mu reći kad se vrati. Sve. Obećavam. – Već sumnja – kažem. – Nema veze. – Kad bih mogla da vratim vreme – kaže, ali bez imalo čežnje.
314 BR E T IS TO N EL IS – Can I believe the magic in your sighs?58 – Naginjem se da je poljubim. – Znaš da možeš. – To je rečeno preterano ravnodušno. Reditelj viče: – Seci. – Prilazi i ponovo se spušta na kolena pored Tami. – Maco? – pita. – Jesmo li dobro? Tami ne može čak ni da klimne glavom, samo se češe po leđima, po tački koju, reklo bi se, ne može da dohvati. – Bitna je samo laka ruka, maco – kaže on spuštajući tamne naočari. Tami šmrkće, kaže: – Znam – ali ne zna, trese se prejako da bi se scena nastavila, pa je reditelj odvodi u stranu, a Tami, dok se udaljavaju od ekipe, neprestano odmahuje glavom i pokušava da se otme. Smrznut, palim cigaretu, škiljim na Senu, svuda smrde govna, Luvr iza nas je dugačak i dosadan, onda zamišljam kako pored nas prolazi „sab“ s pudlom na suvozačkom sedištu. Utrnula mi je noga. Tami se osvrće na mene, proverava jesam li svestan rasporeda, ali već gledam na sat koji mi je sinoć dao jedan član francuske filmske ekipe. Na digitalnom brojčaniku stoji 9.57. Neko iz francuske filmske ekipe prolazi na rolerima, potom usporava, tera me da ga primetim, a onda klima glavom i odlazi. Ustajem, bacam cigaretu, prilazim rediteljevoj stolici i uzimam crni ranac „Prada“ koji je pod njom. – Moram u klozet – kažem organizatoru. – Kul. – Sleže ramenima, gleda linijski sistem s notama istetoviran na svom bicepsu. – Tvoj život, tvoja stvar. Uzimam ranac i čekam pred kapijom muzeja do tačno 10.00. Prema uputstvima, na uši stavljam slušalice vokmena, nameštam jačinu zvuka i kačim vokmen za pojas. Pritiskam dugme. Kroz slušalice počinje da trešti početak Ravelovog „Bolera“. Stajem na pokretne stepenice. Crni ranac „Prada“ mora se staviti pored jedne od tri govornice na dnu pokretnih stepenica u Aleji Rivoli. Od prvih tonova „Bolera“ do završnih udaraca činela: 12 minuta i 38 sekundi. Bomba je zvanično aktivirana u 10.01. Razmotavam mapu koja će me uputiti kuda treba. U podnožju pokretnih stepenica čeka šest članova francuske filmske ekipe, uključujući i njihovog reditelja, i svi su mračni i u crnom. 58 Stih iz pesme „Will You Love Me Tomorrow“ grupe Soundbytes: „Mogu li da verujem magiji u tvojim uzdasima?“ (Prim. prev.)
Glamurama 315 Reditelj podsticajno klima glavom stojeći iza operatera „stedikema“. Reditelj želi da se ova scena uradi u jednom neprekidnom kadru. Reditelj mi maše da skinem tamne naočari koje sam zaboravio da uklonim dok sam silazio niz pokretne stepenice. Dok polako prolazim kroz Hol „Napoleon“, a „Bolero“ grmi i dobija na zamahu, pokušavam da ne hodam isprekidano nego u stalnom ritmu, tako što brojim korake, tako što gledam u zemlju, tako što poželim nešto. U 10.04 primećujem telefone. U 10.05 spuštam ranac „Prada“ pored nogu. Pretvaram se da koristim telefon koji prima kreditne kartice. Na sat gledam u 10.06. Odmičem se od telefona, a filmska ekipa hoda pored mene. Treba da stanem pored kioska s grickalicama i kupim koka-kolu, što činim, a onda uzimam jedan gutljaj pre no što bacim koka-kolu u obližnju kantu. Vraćam se u hol, filmska ekipa hoda pored mene, operater „stedikema“ hoda ispred mene. U 10.08 „Bolero“ postaje nametljiviji i brži. Međutim, ekipa najednom usporava, zbog čega i ja usporavam. Dižem pogled i vidim njihova zapanjena lica. Operater „stedikema“ prestaje da hoda i diže glavu s tražila. Neko me dodiruje po ruci. Skidam slušalice s glave i uspaničeno se okrećem. Organizatorka iz američke filmske ekipe. Mlada devojka koja liči na Heder Grejam. Zabrinutost na njenom licu neobično se pretapa u olakšanje. Zaduvana je i nelagodno se smeška. – Ostavio si ovo pored govornice – kaže. Drži ranac „Prada“. Ja zurim u ranac. – Viktore? – kaže, bacajući pogled na francusku ekipu, pa opet na mene. – Spremni su za tebe. Mislim da se Tami, hm, oporavila. Totalna tišina. – Viktore? – pita. – Evo. – Daje mi ranac „Prada“. – Oh… je li? – Uzimam ranac od nje. Smesta dajem ranac organizatoru u francuskoj ekipi. Drhteći, organizator uzima ranac i daje ga reditelju. Reditelj gleda ranac „Prada“ i smesta ga vraća organizatoru, koji se štreca. – Ko su ovi ljudi? – pita devojka kroz osmeh i čeka da je predstavim. – Šta? – izgovaram. – Šta se dešava? – pita malo nametljivije, i dalje nasmejana. Reditelj pucka prstima i smesta mu se dodaje mobilni telefon.
316 BR E T IS TO N EL IS Otvara ga, pritiska dugmiće, okreće se na drugu stranu i brzo šapuće nešto na francuskom. – Ko? – kilavo pitam. – Kako to misliš? Na satu: 10.09. – Ta ekipa – kaže, a onda se naginje i šapuće: – Ekipa, kao, iza tebe? – Oni? – Okrećem se. – Oh, samo su pošli za mnom – kažem. – Ne znam ko su. Francuski organizator čujno diše i bespomoćno razrogačuje oči. „Bolero“ nastavlja da jača. Ukazuje se bezbroj mogućnosti. Dišem neverovatno plitko. Devojka kaže: – Viktore, hajde, mislim da moramo poći. – Sitnom šakom dodiruje mi mišicu. Gledam reditelja. On kratko klima glavom. Na pokretnim stepenicama se osvrćem. Francuska ekipa je već nestala. – Zašto su uzeli tvoj ranac, Viktore? – pita devojka. – Znaš li ih? – Hej, maco – umorno kažem. – Hej, iskuliraj. Ćuti. – Ali, Viktore, zašto su ti ljudi uzeli tvoj ranac? – pita. „Bolero“ se završava. Kaseta u vokmenu automatski se zaustavlja. Ne gledam na sat. Kod piramide me Tami gleda upitno, ležerno gleda na sat, čini se da se oporavila. – Zalutao sam – kažem i sležem ramenima. Odande gde stojim vidim da u maglovitoj daljini organizatorka koja liči na Heder Grejam već razgovara s rediteljem i Feliksom, i obojica bacaju poglede na mene – sumnja, šapati, opšti utisak ledene zabrinutosti – a konfete su rasute svuda naokolo, neke su naprosto pale odnekud iznad nas, ali sam jedva svestan ičega. Možda sam u Malibuu i ležim na peškiru za plažu. Možda je 1978. ili 1983. Nebo je možda prepuno svemirskih brodova. Možda sam usamljena devojka koja ešarpama omotava lampu u sobi u studentskom gradu. Čitave nedelje snovi su mi se sastojali od kadrova helikoptera koji se udaljavaju i otkrivaju ogroman metalni prostor, a nad tim prostorom lebdi reč „iza“ belim i zlatnim slovima. Neki član ekipe daje mi daire. 29 Večeras su se svi strpali u apartman „Vindžor“ u prizemlju Rica. Među prisutnima: Kristen Mekmenami, Sting i Trudi Stajler, Kejt Mos, Dženifer Sonders, Brajan Feri, Tina Tarner, Donatela Versače, Džon Bon Džovi, Suzi Bik,
Glamurama 317 Nadja Auerman u koktel-haljini od pumpane čipke, Mari-Sofi Vilson u Inkaružičastom, pregršt ruskih skorojevića, čuveni producent koji se upravo vratio iz zatvora ili s lečenja od droge, zar je bitno? Veliki mops gega se kroz salu, očajnički se trudeći da ostane nezgažen. Pojma nemam šta je povod za žurku, ali može biti novi parfem „pandemonijum“. Osećam se stisnuto, na ivici kolapsa, usta su mi suva od previše ksanaksa. Dan smo proveli na jahti, gde smo jedni drugima saosećajno klimali glavama. Navratio je Oribe i sve nas isfrizirao. Neko se u uglu onesvešćuje, dokono primećujem dok palim cigaretu. Trešte disko klasici. Džejmi je – protiv svoje volje – odevena u svetložutu svilenu krinolinu s leopard-dezenom na kojoj je Bobi insistirao i razgovara sa Šalom Harlou i Sesilijom Čanselor, sve tri se umorno kikoću, a Sesilija je, u crnoj rolci i plitkim pantalonama, trenutno nagluva jer je njen dečko čitavog dana bacao petarde oko nje. Džejmi me pogledom podseća: Potpuno. Si. Sam. Iza mene je neko s plavim dredovima i pramičkom dlaka na bradi, i zahteva pivo. Bertran Riplejs pridružuje se Džejmi, ljubi Šalom, grli Sesiliju oko struka, povremeno pilji u mene. Međutim, pažnju mi odvlači muva koja letucka iznad ogromne srebrne zdele prepune kavijara „beluga“, pažnju mi odvlači slab ali osetan miris govana koji ispunjava salu – ljude neprestano pitam da li osećaju; oni samopouzdano odgovaraju da osećaju – pažnju mi odvlači tip koji baza naokolo u belom laboratorijskom mantilu, pažnju mi odvlače dijagrami raketa i poverljivi dosijei koje sam video razbacane po stolu u sobi na spratu kuće u 8. ili 16. arondismanu, pažnju mi odvlači devojka pored mene koja drži suncobran i stenje: – Totalno demode – a zatim – Skroz iz prošle sezone. – Sve je prilično onako – saglašavam se drhteći. – Oh, potpuno si nemilosrdan – uzdiše, vrti suncobran, odlazi, ostavlja me samog. Stojim u jednoj istoj pozi već toliko dugo da mi je noga utrnula. Doterani Edgar Kameron – nebitan, površni poznanik iz Njujorka koga nisam video od Božića i čija je devojka Džulija prihvatljivo moderna glupača koju sam pojebao nakon što sam se smuvao s Kloi – klimnuo mi je glavom nekoliko puta otkako je došao na žurku, a sada, pošto nemam društvo, pošto držim čašu šampanjca i pošto se trudim da ne izgledam preterano ojađeno, idealan sam kandidat za posetu. Džulija mi je rekla da Edgar ima mačku bez krzna i da je takva pijandura da je jednom pojeo vevericu koju je našao u pasažu pored Ulice Merser „jer ga je neko izazvao“. Nekada sam Džuliju ljubio kao da mi je stalo, kao da ću ostati s njom.
318 BR E T IS TO N EL IS – Dugujem ti pare, Viktore – pokajnički kaže Edgar pošto se probije do mene. – Znam, znam. Dugujem ti… koliko? Ma nema veze, da kažemo dvesta. – Zabrinuto pauzira. – Primaš li franke? – Edgare, ne duguješ mi nikakav novac – tiho kažem gledajući kako Džejmi pozira fotografu. – Viktore, to je vrlo kul od tebe, ali ja bih ono veče platio svoj deo računa u Baltazaru da sam… – Edgare, o čemu pričaš? – uzdišem prekidajući ga. – O prošloj nedelji? – kaže Edgar i neodređeno maše nekome. – U Baltazaru. U Njujorku. Kad si platio račun. Svojom karticom. Pauza. – Nisam bio u Baltazaru prošle nedelje, Edgare – oprezno kažem. – Nisam bio u Njujorku prošle… – Glas mi zamire, nešto sićušno i tvrdo u meni počinje da raste. Edgar se, međutim, smeje. – One večeri si bio znatno bolje raspoložen. Pariz te skenjava? Hej, vidi, eno Mune al Rašid. – Moglo bi se reći – šapućem. – Edgare… kada smo večerali? – U utorak – kaže Edgar, ali se više ne smeje, osmeh mu bledi. – U Baltazaru. Čitava ekipa. Platio si karticom. Svi su ti dali gotovinu… – Pauza. Edgar zuri u mene kao da sam najednom zaspao. – Osim mene. Hteo sam da odem do bankomata, ali… – Nisam bio tamo, Edgare – tiho kažem, a oči mi se pune suzama. – To nisam bio ja. – Ali posle smo otišli u klub, Vik – kaže Edgar. – Slavio si. – Pantomimom pokazuje osobu koja se dobro provodi. – Cele noći manekenke B-kategorije, separe u Čiti, sve živo. Brišem suzu koja mi curi iz jednog oka, pokušavam da se osmehnem. – Jao, čoveče. – Viktore, mislim, nemoj… – Pokušava da se nasmeje. – Mislim, sutradan sam ti telefonirao na kuću. Ostavio ti poruku. Pozvao te na ručak. – Ne sećam se ničega, Edgare – grcam. – Pa dobro, delovao si vrlo vedro – kaže, pokušavajući da me ubedi. – Rekao si da hoćeš da se vratiš na studije, na Kolumbiju ili Njujorški. – Pauza. – Nisi se uroljao, Viktore. U stvari, mislim da nisi popio ni kap. – Još jedna pauza. – Jesi li… dobro? – Ponovo pauza. – Imaš li trave? – Jesi li ti dobro, Edgare? – uzvraćam pitanjem. – Možda si ti bio totalno pijan, možda… – Viktore, moja devojka, znaš je, Džulija? Elem… – Ne, mislim da je ne znam.
Glamurama 319 – Elem, rekla je da te je sutradan srela u „Gapu“ – kaže Edgar mršteći se. – U onom na Petoj aveniji? U centru? – Pauza. – Rekla je da si kupovao preparate za sunčanje i da si izgledao, hm, vrlo veselo. – Čekaj… ko je još bio s nama? – pitam. – U Baltazaru! – Pa, ja i Džulija i… pobogu, Viktore, je li ovo šala? – Samo mi reci – kažem brišući još jednu suzu koja mi se kotrlja niz obraz. – Molim te? – Dakle, ja i Džulija i Rendi Gerber, Mira Sorvino, neko iz produkcijske kuće Demi Mur, Roni Njuhaus, neko iz Cardigansa, i naravno Dejmijen i Loren Hajnd. Svoju čašu za šampanjac vrlo pažljivo pružam Edgaru, koji je uzima nesigurno i zbunjeno. – Viktore, te večeri si nas sve očarao – kaže Edgar. – Stvarno. Nema potrebe da plačeš. Pobogu, ti i Dejmijen ste se pomirili, klub je gromoglasno uspeo, a… – Edgare, nemoj, molim te. – Prepun adrenalina, preturam po džepu sakoa, nalazim dva ksanaksa, ubacujem ih u usta, zabacujem glavu. Uzimam čašu od Edgara i ispijam šampanjac tako brzo da se zagrcnem. – Ti i Dejmijen pričali ste o otvaranju novog kluba – kaže Edgar. – Na Trajbeki, čini mi se. – Edgare – naginjem se ka njemu, teško dišući. – Mislim da to nisam bio ja. – Pa, ko god da je bio… – Edgar se trza i malo odmiče. – Ponašao se, hm, izuzetno lepo i… u stvari, moram da idem. Vidimo se, Viktore. – Nestaje u ništavilu žurke. Vruće mi je, iako mi iz usta sa svakim izdahom izbija para, a „iza“ – reč koja mi se pojavljuje u snovima – neprestano svetli ispod plafona, u fluorescentnim električnim slovima. Čini se da su svi ovde već deset sati. – Nije zabavno plašiti ljude, Viktore, slažeš li se? – Iznenada se pojavljuje direktor fotografije Feliks, u šartrez-zelenim sakoima s malim epoletama. Namiguje mi, što je nekakav znak. Pokušavam da se priberem, ali ne uspevam. – Verovatno – cedim. Reditelj, koga nisam primetio, postaje uočljiviji pošto stane pred mene i ljutito mi se zagleda u lice. – Fantastično veče – kaže. – Šta? – pitam, a onda: – Oh. Verovatno. – Nešto nije u redu? – pita reditelj. – Nešto te muči, Viktore? – Ne, hm, samo sam smlavljen. – Pa, moraš u mnogim aspektima da daješ sve od sebe, je li tako? – Da, tako je. – Klimam glavom. – I totalno odlepljujem zbog toga.
320 BR E T IS TO N EL IS – Viktore – počinje on. – Da? – S kime si se zbližio u skorije vreme? – pita reditelj. – Mislim, osim s ljudima iz kuće. – Oh… ni sa kim. – Sležem ramenima. – Samo… sa sobom. – Šta se dešavalo jutros u Luvru? – iznenada pita Feliks. – Organizatorka Dimiti kaže da te je pratila neka filmska ekipa. – Dimiti pojma nema o čemu priča – kažem pošto mi se povrati glas. – Iako je, sama po… sebi, prilično, hm, divna – gutam knedlu – osoba. – Takođe nas zanima šta se desilo s glumcem koji je igrao Sema Hoa – kaže reditelj nenajavljeno. – Imaš li ikakvu predstavu gde je on? Ime – Sem Ho – tupo mi odjekuje u ušima, i načas se vraćam u teretanu u podrumu one kuće u Londonu: Džejmi vrišti, Bobi sa skijaškom maskom, Brus drži nož, krv i žice, žmirkanje svetla, rasporena lutka, zabava na koju smo otišli naredne večeri, devojka koja me je tamo ignorisala. – Neću da pričam… o prošlosti – uspevam da izustim. – Hajde da se koncentrišemo na sa-sa-sadašnjost. – Ti si poslednji s kim je glumac viđen po odlasku iz Pilosa – kaže Feliks. – Trebalo je da ostaneš u limuzini pošto si izašao iz kluba. Pauza. – Pa… – počinjem. – Jesi li pričao sa… vozačem? – Ni njega ne možemo da nađemo – kaže reditelj. – Šta se desilo te noći, Viktore? – Viktore, da li se Sem Ho te noći vratio u kuću s tobom? – pita Feliks. – To je vrlo važno, zato dobro promisli. – Ne, nije – kažem, napet, crven. – Lažeš – breca se reditelj. – Ta primedba duboko me vređa. – O, bože – kliberi se. – Viktore – mirno kaže Feliks, iako njegov stav deluje preteče. – Šta se te noći desilo Semu Hou? Pošto ste zajedno otišli iz Pilosa? – On je… počeo da mi se nabacuje… – Ali kuda ste otišli? – pita reditelj i primiče se. – Zašto niste ostali ispred kluba? Napolju je bila ekipa. Rekli su da su vas videli kako trčite do limuzine. Kažu da je otišla uz škripu točkova. – Zar zaista mislite da ću dati… ne znam… nekakvu nečuvenu izjavu u vezi sa… mislim, pobogu… – Kuda ste vas dvojica otišli?
Glamurama 321 – Ne znam – kažem skrušeno. – Vozali smo se… na Semov zahtev… i… vozali smo se… do drugog kluba, čini mi se. – Škiljim, praveći se da razmišljam. – Ne sećam se baš… Mislim da mi je Bobi rekao da ga dovedem kući, ali… Feliks i reditelj se zgledaju. – Čekaj – kaže reditelj. – Bobi ti je rekao da Sema dovedeš kući? – Aha – kažem. Prateći Feliksov pogled, opažam Bobija na drugoj strani sale. Bobi izgleda sveže i opušteno, pripaljuje cigaretu Kameron Dijaz, baca pogled na mene, a kad vidi s kim razgovaram, pokazuje vrlo ležernu zakasnelu reakciju i oprašta se od ljudi s kojima stoji: njih čak i ne prepoznajem jer mi se vid rapidno zamutio. – Ali to nije u scenariju – kaže Feliks. – To uopšte nije u scenariju. – Zašto je Bobi hteo da Sem Ho dođe u kuću, Viktore? – pita reditelj vrlo tiho. Bespomoćno sležem ramenima i primećujem konfete na rukavu crnog sakoa koji nosim. Bobi me hvata za tu ruku, široko se smeši Feliksu i reditelju te kaže: – Moram da popričam s ovim našim momkom… mogu li da vam ga otmem? – Ali to zapravo nije pitanje pošto je sročeno kao zahtev. – Ne – kaže reditelj. – Ne možeš. – Prekidam li vas? – detinjasto pita Bobi, stežući me jače. – Da – kaže reditelj. – Razgovarali smo o nedoslednostima. – Hej, čoveče, ja nisam supervizor scenarija – kaže Bobi. – Obratite se nekom drugom. Feliks i reditelj ne kažu ništa. Gotovo kao da se povinuju nemuštoj vibraciji koju Bobi emituje: lep sam, imam cilj, vratite se svom spavanju. Prolazimo pored statista, Bobi me drži za vrat, tapše me po ramenu, vodi me do Džejmi koja čeka pored izlaza i isfolirano se smeje nečemu što joj kaže neko njoj nepoznat, a tada me Bobi pita: – Šta bi rekao kad bi svi ovi ljudi izginuli, a hotel se srušio? – Ceri se, ozbiljan je. – O, bože – šapućem, pucajući. – O, čoveče. – Evo… uzmi – kaže Bobi, ubacuje mi tabletu u usta, daje mi svoju čašu šampanjca dok me mazi po vratu. – Kao duga.
322 BR E T IS TO N EL IS 28 Pod tušem u Džejminoj i Bobijevoj sobi Bobi se divi boji koju smo danas nabacili najahti, šokantnoj belini tamo gde su nam streč-bokserice zaklonile sunce, belim otiscima koje je ostavio Džejmin bikini, gotovo blistavoj belini u tami kupatila. Iz masivnog hromiranog tuša bije voda, obojici kurči štrče pod oštrim uglovima, Bobi dira svoju kitu, krutu i debelu, ispod koje mu muda pripijeno vise, rameni mu mišići rade dok drka, gleda me, pogledi nam se sreću, grubim glasom stenje: – Pogledaj svoju kitu, čoveče – na šta ja spuštam pogled na svoj kurac, na jake mišićave noge… Pod tušem mi Bobi dozvoljava da se vatam sa Džejmi, Bobiju je glava među njenim nogama, Džejmina kolena klecaju nekoliko puta, Bobi je neprestano pridržava rukom, gurnuo je lice u njenu pičku, ona izvija leda, nabija mu se na jezik, on jednom rukom drži moj kurac, sapuna ga, a onda Bobi počinje da ga puši, postaje mi tvrd kao kamen, osećam da pulsira, postaje još tvrđi, kara mi se još udebljava, Bobi je vadi iz usta, gleda je, steže, prelazi jezikom preko glavića, zadiže je, palaca jezikom u kratkim, preciznim pokretima preko spoja glavića i ostatka kurca, Džejmi požudno stenje „to to“ dok mazi pičku u polutami, Bobi guta kurac, uzima ga koliko god može, puši pohotno, vlažno, dok čuči, i dalje drka svoju kitu, premešta se, od čega mu butine nabreknu. Ja izvijam vrat, puštam vodu da mi teče po grudima, Bobi me, kad pogledam naniže, gleda i kezi se, kosa mu je mokra i zalepljena za čelo, jezik ispružen, ružičast spram lica. Onda mi Bobi pokazuje da se okrenem da bi mi raširio guzove, osećam da pruža jezik u čmar, onda sklanja jezik i nabija kažiprst dopola, tuca me njime dok ga ne gurne do kraja, od čega mi se kurac nekontrolisano trza… Padam na kolena i počinjem Džejmi da ližem cupi, prstima joj širim usmine, ona me masira po glavi, a ja je naslanjam na zid kabine – Bobi i dalje kleči iza mene, gura mi i vadi prst, drugom rukom prelazi mi preko čvrstih, četvrtastih trbušnjaka – i ližem je od klice do čmara, dižem joj jednu nogu na svoje rame, sisam joj klicu dok je tucam s dva pa tri prsta, onda joj guram jezik u čmar, tucam ga jezikom dok joj prstima cimam klicu, ustajem, Bobijev prst mi ispada iz rupe, okrećem Džejmi na drugu stranu, čučim iza nje, širim joj male čvrste guzove, počinjem da je karam jezikom u dupe, potom guram jezik duboko u njen anus i zadržavam ga unutra, a onda joj trljam klicu dok ne svrši…
Glamurama 323 Brišemo se i prelazimo u Džejminu i Bobijevu sobu, stajemo pored ogromnog kreveta s kojeg je skinuta posteljina, sva su svetla popaljena pa se sve vidi, Džejmi mi steže kurac, sisa mi glavić, gledam kako Bobi odlazi do floke, saginje se, guzovi mu se jako šire, načas mu se vidi i čmar, onda uzima bocu losiona, okreće se, kurac mu stoji tvrd kao kamen, prilazi nam, gledam Džejmi kako stavlja prst u cupi, pa ga vadi, pa se mazi po klici, pa prinosi taj prst mojim ustima, ja počinjem da ga sisam. Ponovo gura prst u vaginu, pa ga vadi, pa mi ga ponovo nudi, ja prihvatam, ližem slanu tečnost s prsta, sisam ga, privlačim njeno lice svome, ljubim je, ruke mi klize do njenog dupeta, pa naviše do struka, pa do krupnih čvrstih sisa, dlanovima ovlaš prelazim preko majušnih bradavica, od čega se ukrute, a ona neprestano drhti i stenje. Onda je polažem na krevet, spuštam se pored na kolena, mirišem joj usmine, duboko udišem, kapi vode još joj vise na stidnim dlakama, nežno dišem u nju, jednim prstom pratim obris njenih usmina, igram joj se s klicom, gledam kako tamni, ona leži na krevetu, žmuri, onda joj kliču zahvatam jezikom, dižem joj kukove, širim joj dupe dok ne ugledam ružičastu unutrašnjost… Vraćam usta do njenih sisa, snažno sisam bradavice dok stežem dojke ispod njih, opet odlazim dole, jezik mi putuje po simetrali njenog tela, Džejmi diže i širi noge, klica joj je potpuno nabrekao, ali ga ja isprva jedva diram, namerno ga izbegavam, teram Džejmi da se neprestano vrpolji, da pokušava da mi se namesti na jezik, da cvili, najzad joj ovlaš liznem klicu, a on postaje čvršći, veći, rukama stežem zadnju stranu njenih nogu, unutrašnju stranu butina, još je tucam jezikom, opet joj dižem kukove, počinjem da joj ližem čmar. Bobi se naginje, napeto gleda kako mi jezik ulazi i izlazi dok se nadrkava. – Bože, kako si vlažna – šapućem. – Tebo te, kako si vlažna. – Počinjem da je jebem prstom, Džejmi izvija kariku dok ja ustima obuhvatam cele usmine, onda joj opet ližem klicu, od čega Džejmi ponovo svrši… Ispred mene Džejmi stupa Bobiju u zagrljaj, on stavlja svoju veliku šaku pod njenu bradu, pridiže joj lice, ljubi je duboko, ružičasti im se jezici prepliću, Džejmine ruke nalaze put do Bobijevog kurca, stežu ga, Džejmi spušta Bobija na krevet na kome i ja ležim, glava mu je uz moja stopala, kurac mu je uz moje lice, Džejmi pada na kolena uz krevet, počinje da liže Bobijev kurac s boka dok pilji u mene, Bobi stenje, liže mi stopala, Džejmi diže i spušta usta, guta kurac što dublje može, Bobi gura kukove naviše. Ona se penje na krevet, objahuje Bobija, polako mu se spušta na kurac, pogled joj je prikovan za mene dok joj kurac klizi u pičku, onda se pridiže, trlja klicu o glavić, onda opet pada na njega, ulazi joj kao od šale, onda staje, miruje, pušta pičku da joj se raširi, a onda počinje da se nabija na Bobijev kurac, diže se do vrha pa se snažno spušta na njegovu karlicu. Bobi stenje dok joj nabija, najednom joj se svi mišići
324 BR E T IS TO N EL IS grče odjednom, pokušava da ne svrši ali gubi kontrolu, viče „jebi me jebi me jebi me“, na drugom kraju sobe pisti nečiji pejdžer, ignorišemo ga… Klečim pred Bobijem, on me tera da mu zadignem penis i onjušim muda, zabacuje mi glavu i nabija mi kurac u usta do balčaka, davim se, grcam, ali ga Bobi drži unutra dok mi se grlo ne opusti, drži me obema rukama za glavu, vodi je uz i niz svoj penis, onda ga vadi skoro celog, ali zadržava glavić u mojim ustima, pa mi opet gura ceo kurac u grlo tako da mi je gornja usna zabijena u njegove stidne dlake, nos mi je pritisnut uz njegov čvrst, napet stomak, muda su mu priljubljena uz moju bradu. Gledam naviše, zabacio je glavu, samo mu se vrh brade vidi iznad masivnog vrata prošaranog venama. Bobijevi trbušni mišići sužavaju se od grudi do malog stomaka, jednom rukom prelazim preko njih, drugu držim tamo gde mu leda prerastaju u zaobljeno dupe, gutam muški, usne su mi ovlažene sopstvenom pljuvačkom i Bobijevim sekretom, radim jezikom po glaviću, sisam i pri nabijanju i pri vađenju, gutam ga bukvalno celog sporim, postojanim pokretom, nos mi je nabijen u Bobijeve znojave stidne dlake, a onda on počinje žešće da me kara u usta… Bobi pada nauznak na krevet, diže me, namešta me tako da može da puši moj kurac dok ja pušim njegov, guta mi ga celog, svaki put ga primi do korena pa ga izvuče do glavića, snažno mi sisa kurac obložen pljuvačkom, kukovi nam se blago vrte, u ritmu. Onda se Bobi obrće i leže potrbuške, savija jedno koleno, muda mu počivaju na krevetu ispod rascepa među guzovima, Džejmi širi Bobijeve guzove, ja dahćem, saginjem se, ljubim čmar, smesta zabijam jezik u njega, Bobi reaguje izdizanjem kukova, namešta se četvoronoške, ja mu razbijam čmar jezikom, osećam kako se blago širi pa skuplja pa opet širi, Džejmi se premešta uz uzglavlje, širi noge njemu pred licem, drži ga za glavu, on pokušava da joj poliže cupi, ali ona sedi na njoj, pa se on pomera unazad i vuče nju za sobom, tako da je ona sad na leđima, diže i širi noge pred njegovim licem, on joj liže cupi, pa je okreće četvoronoške i liže joj cupi otpozadi, glasno stenje, što je prigušeno njenom pičkom, ja podmazujem Bobijev čmar losionom koji je doneo do kreveta… Klečim na petama, Džejmi se saginje i počinje da mi puši kurac, pljuje na njega dok nije sav obložen pljuvačkom, onda se izdižem na kolena, guram Džejmi od sebe, prstima jedne ruke držim Bobijevo dupe rašireno, drugom podmazujem kurac, onda prinosim glavić uz njegov čmar, hvatam ga za kukove, čvrsto ih držim, polako se zabijam, ali ne mogu da odolim – počinjem da ga karam stvarno žestoko, stomak mi udara o njegovo dupe dok me Džejmi drži, vuče me nazad svaki put kad jurnem napred. Puštam jedan kuk, pružam ruku naniže, nalazim Bobijevu ruku kako drka krut kurac, u ritmu s mojim pokretima, obavijam Bobijevu ruku svojom, od naših ritmičnih kretnji ruka mi
Glamurama 325 se automatski pomera napred-nazad, karam ga žešće, dišem tako brzo da mi se čini kako će mi srce stati, crven sam kao rak. – Polako, polako – čujem kako stenje. – Nemoj još da svršiš… Bobi me hvata za penis, uvodi ga u Džejminu cupi, ja guram penis u nju dok joj butine držim odozdo, obuhvatam ih, presamićujem je, hvatam je za obe sise i sisam ih dok je jebem, njena pička mi usisava kurac dok se ona ljulja levo-desno, cupi joj je totalno razrađena, usisava me kad se izvučem, zabijam se u nju, stenjem sa svakim pokretom, lice joj je crveno, viče, nabija se na mene, izlazim iz nje i okrećem je na stomak, širim joj guzove palcem i kažiprstom jedne ruke, Bobi mi podmazuje kurac losionom dok ja Džejmi tucam prstom, hvatam Džejmine kukove i obrćem svoje, polako guram totalno tvrd kurac u Džejmin rektum, osećam kako se ovaj širi, čak i ne čekam da se opusti nego je odmah karam baš žestoko. Bobi se saginje, gleda kako mi kurac nestaje pa se opet pojavljuje dok se Džejmin čmar lepi za njega, on se namešta uz uzglavlje, hvata se za dasku radi oslonca, gura kukove napred, diže i širi noge da bi mu Džejmi lizala dupe dok on drka. Puštam jedan kuk, ponovo stežem Džejmine sise, prevlačim joj rukom preko stomaka dok ne nađem klicu, trljam ga s dva prsta, guram joj prste dok ona ne prestaje da liže Bobijevo dupe, povremeno mu i puši… Džejmi stoji na krevetu, opkoračila je Bobija oko kukova. Spušta mu se na kurac, hvata ga jednom rukom, uvlači ga u pičku, seda na njega, naginje se unapred, pruža se po Bobiju, gura mu sise u facu, Bobi ih drži obema rukama dok joj sisa bradavice. Ja čučim između Bobijevih nogu, širim Džejmine guzove, prstom joj mazim čmar, koji je isturen i naduven od pritiska Bobijeve kurčine koja je ispunjava. Sedam na pete, dignut kurac mi se trza, širim Džejmine guzove još više, ona izdiže kukove, Bobi ostaje samo glavićem između njenih usmina, a onda se moj kurac bez problema vraća u Džejmino dupe. Džejmi se oprezno vraća na Bobijev kurac, ja nežno odskačem gore-dole, Bobijev kurac ulazi do kraja, moj kurac izlazi dopola, obojica osećamo Džejmine vaginalne mišiće kako se snažno grče tokom njenog orgazma, grči se između nas dvojice… – Hajde, digni se – kaže Bobi, ja izdižem kukove, on mi brzo podvlači peškir pod dupe, ja mu dodirujem grudi, prelazim prstom preko simetrale njegovog tela, on mi širi noge dok se naginje i snažno me ljubi u usta, usne su mu pune i vlažne, prvo jedan prst pa dva prsta počinju da se pomeraju unutar mog dupeta, obojica se sijamo od znoja, glava mi je u Džejminom krilu, ona me drži, šapuće mi svašta na uho, naginje se i mazi mi dignut kurac. – Aha, daj da vidim taj kurac, Viktore – kaže Bobi. – Samo ga drkaj, aha. Raširi noge. Šire. Digni ih. Da ti vidim rupu. – Diže mi noge, gura mi kolena ka grudima, osećam
326 BR E T IS TO N EL IS da mi skroz širi noge, razgleda taj deo mog tela. – Da, imaš slatku roze rupicu, čoveče. Upravo je gledam. Hoćeš da ti je napunim, a? – Pripremam se za ono što sledi, napeto gledam Bobija, koji je bezizražajan, nisam siguran koliko je trenutno prstiju u mom čmaru, on počinje ruku da pomera kružno, prsti zalaze dublje, moram da ga uhvatim za zglavak i kažem: – Polako, čoveče, polako – a on mi drugom rukom uvrće bradavice dok me ne zabole, glava mi je u Džejminom pazuhu, moram da napnem mišiće kako ne bih prerano svršio… – Čekaj – stenjem i dižem glavu. – Imaš li kondom? – Šta? – pita on. – Jao, čoveče, to ti je, kao, bitno? – U redu je. – Ponovo ležem. – Hoćeš da te karam? – pita. – Da, u redu je. – Hoćeš da te karam ovom kurčinom? – pita i diže mi noge na svoja ramena. – Da, karaj me. Džejmi pažljivo gleda kako Bobi zabija svoju dugačku debelu kurčinu u moje dupe, a onda počinje da gura duže i dublje, izvlači karu skoro do kraja, pa je zariva unutra, kurac mu udara u moju prostatu, ja ga gledam, vičem, trbušnjaci mu se napinju sa svakim pokretom, pokušava da održi ravnotežu tako što mi se hvata za ramena, mišići ruku nabrekli su mu od napora, obrve su mu guste, a lice – obično ravnodušno – sada se načas mršti od zadovoljstva. – Da, karaj ga, karaj ga jače – hipnotisano ponavlja Džejmi. Bobi zabija i izvlači kurac, obojica stenjemo od olakšanja, intenzitet raste, a onda vrisnem, počnem nekontrolisano da se grčim, obojica se žestoko ritamo, ja počinjem da ejakuliram, prskam sebi po ramenima i grudima, Bobi nastavlja da me jebe, čmar mi se steže oko njegove kurčine. – Da, tako, tako, čoveče – stenje Bobi, svršava, pada na mene… 27 Kasnije se sam tuširam, voda me prska, i nežno dodirujem svoj čmar, koji deluje naduven, osetljiv, klizav od losiona i Bobijeve sperme, a meso deluje izbodeno. Izlazim iz tuš-kabine, brišem se, izbegavam da se pogledam u ogromnom ogledalu, bojim se onoga što bih tamo mogao videti. Na pultu tražim češalj, dezodorans, aspirin. Gledam u ormarić za lekove, ali je prazan. Počinjem da otvaram fioke: sat „Brajtling“, dva prstena „Kartje“ (jedan s
Glamurama 327 citrinom, jedan s ametistom), tamne naočari ukrašene dijamantima, boca kolonjske vode „ambuš“, hidratantna krema „šiseido“. U drugoj fioci: desetine karmina „Šanel“, Harpers bazar s Tami na naslovnoj strani, nekoliko suvih ruža i – u providnoj kesi na dnu fioke u Džejminom i Bobijevom kupatilu – veliki crni šešir, presavijen. Oklevam pre no što izvadim kesu iz fioke, pošto mi nešto govori da to ne uradim. Instinkti mi govore da to ne uradim. Držim kesu pred očima, skrećem pogled. Zujanje muve oko moje glave tera me da pogledam kesu. U kesi je šešir koji mi je Loren Hajnd dala u Njujorku. Šešir za koji mi je Palakon rekao da ga ponesem na KE2. Uklonjena mu je kompletna postava. Tamo gde je nekad bila mala crvena ruža sada je velika rupa. Jedna strana šešira zasuta je ružičastim i zelenim konfetama. Više ne mogu čak ni da pipnem kesu. Samo gutam knedle, oprezno je vraćam u fioku, polako je zatvaram. Ali ovo je san, ovo je film – ponavljanje tih reći smiruje me, ali negde iz dubine uma, slabašno, nejasno, čuje se smeh, dopire iz groba, šaputav je, sramotan. Go, s peškirom u ruci, polako se vraćam u sobu gde Džejmi i Bobi spavaju čvrsto, dražesno, na čaršavu koji se natopio našim znojem uprkos tome što je u sobi toliko hladno soba je zamka. Pitanje o šeširu nikada se neće postaviti. Pitanje o šeširu velika je crna planina, a soba je zamka. Na naslovnoj strani časopisa nalazi se tvoje bezizražajno lice, na ledenom noćnom stočiću stoji pištolj. U ovoj sobi je zima, a ova soba je zamka da mi se dah magli dok piljim u Džejmi i Bobija kako spavaju na krevetu. Na Bobijevom ramenu je tetovaža, crna i bezoblična. Nikad je ranije nisam primetio. Reminiscencija na KE2, sekvenca sa strobo-svetlima. Miris mora, oktobarsko popodne, Atlantik se sporo kreće ispod nas, ponoć, srećem Marinu ispred kluba Lido, glas joj je ogrubeo od plakanja, mašine za maglu, Marina osvetljena otpozadi ispred fioke u kupatilu, kod ograde je delovala vrlo stidljiva, po mojoj kabini kretala se kao da zna šta radi, vunena jakna s kapuljačom. Marini je kosa padala na lice. I imala je jaknu s kapuljačom. Imala je i tetovažu, crnu i bezobličnu, na desnoj lopatici. Ta tetovaža nije postojala onog popodneva kad smo se upoznali. Te noći nisi video Marinino lice. – Moraš u London – šapnuo je glas. Te noći joj nisi dodirnuo telo.
328 BR E T IS TO N EL IS Shvataš da se obelodanjuje nešto neokončano. Vanredno zaustavljanje usred putovanja. Neko se ukrcava na brod. Devojci koju nisi spasao sudbina je bila zapečaćena. Sve je vrlo jasno, ali moraš nastaviti da nagađaš. Najvažnije je ono što ne znaš. To ti je reditelj rekao. Oblačim se, teturam se napolje. Osvrćem se na kuću, a on stoji na prozoru spavaće sobe. Gleda me. Prinosi prst usnama. Kaže: – Psst. 26 Pošto metro radi tek od 5.30, besciljno hodam po mračnoj jutarnjoj magli, posrćem, dok konačno automatski tajmeri ne ugase uličnu rasvetu, klubovi ne počnu da se zatvaraju, a jedna me figura, utvara, mimoilazi i otrovno se smeška; u magli se siluete staklenih i betonskih tornjeva neprestano menjaju, a ja, ne razmišljajući o pravcu, shvatam da idem ka Ajfelovoj kuli, kroz Marsovo polje, preko Sene i Jenskog mosta, pa pored palate Šajo. Iz magle izleće golub, ostavlja za sobom uskovitlan trag. Neočekivano, naslonjen na crni „sitroen“, u magli, stoji dvojnik Kristijana Bejla. – Viktore? – pita, kamenog lica, prigušenim glasom. U crnom je kardiganu, polučizmama, mantilu „Prada“. Ćutke mu prilazim, ulice su zasute konfetama, magla nas obavija sa svih strana. – Neko hoće da te vidi – kaže bez mnogo okolišenja. Klimam glavom, bez zapitkivanja ulazim na zadnja vrata „sitroena“, ležem preko sedišta, sklupčavam se pošto kola krenu, puštam zvuke, ponekad jecam. On mi kaže da se priberem. Uviđavno daje primedbu o rupi u mojoj sudbini. Ja, međutim, ne obraćam skoro nikakvu pažnju, slušam ga pomno kao što bih slušao ciglu, drvo, pesak. Konačno postavljam apsurdno pitanje: – Znaš li ko sam ja? – Na radiju: nešto vezano za moju trenutnu situaciju, nešto kao „Dorit Fear the Reaper“ 59 ili „I'm a Believer“ 60. Hotel na Aveniji Kleber. 59 Pesma grupe Blue Oyster Cult: „Ne plaši se kosaca“. (Prim. prev.) 60 Pesma grupe The Monkees: „Verujem u sve“. (Prim. prev.)
Glamurama 329 Idem za dvojnikom Kristijana Bejla duž hodnika po kome su fotografije uglavnom mrtvih slavnih ljudi, toliko sam ošamućen da jedva držim korak, osvetljenje žmirka u šik fazonu, a na suprotnom kraju hodnika stižemo do vrata prekrivenih tankim slojem leda. U sobi su sva svetla prigušena, a za stolom, dok iza njega sija ekran velikog utišanog televizora, čedno prekrštenih nogu i s cigaretom u ustima, sedi F. Fred Palakon. Delujem nepometeno. – Pozdrav, Viktore – kaže Palakon. – Kako ide? – preteče pita. – Sećate li me se? Dvojnik Kristijana Bejla zatvara i zaključava vrata. Palakon pokazuje na ivicu kreveta. Pošto sednem, okrenut njemu, on prekršta noge obratno i gleda me neprijateljski. U hotelskoj sobi je ledeno, pa trljam ruke ne bih li ih ugrejao. – Ja sam se… izgubio. – Samo to kažem, postiđeno. – Pa, i niste baš – kaže Palakon. – Tehnički rečeno, niste se „izgubili“, ali verujem da ima neke istine u tome što kažete. Zurim u tepih, u šare koji se pomaljaju na tepihu, i neprestano trljam ruke ne bih li ih ugrejao. – Vidim da ste se združili s vrlo zanimljivim ljudima – kaže Palakon. – To ne treba da me čudi. Moderan, viđen mlad čovek fantastičnog izgleda kao što ste vi, potpuno sam u Parizu. – Izgovara to toliko grubo da se moram trznuti i pogledati u stranu. – Vidim da ste pocrneli. – Palakone, ja… – Gospodine Vorde, molim vas, ne govorite ništa – upozorava me Palakon. – Zasad. – Palakone, uopšte mi se nisi javio u Engleskoj – kažem u jednom dahu. – Šta sam mogao? – To je zato što sam obavešten da se uopšte niste prijavili u For sizons – strogo kaže Palakon. – Kako sam mogao da se javim kad pojma nisam imao gde ste? – Ali… to nije istina – kažem i pridižem se. – Ko ti je to rekao? Hoću reći, o čemu pričaš, Palakone? – To znači da ne postoji pismeni dokument o vašem boravku u For sizonsu – kaže Palakon. – To znači da su nam, pri pokušajima da vam se javimo u For sizons, govorili da u hotelu nije odseo ni gospodin Viktor Vord ni gospodin Viktor Džonson. – Ledena pauza. – Šta vam se desilo, Viktore? – Ali smestio sam se tamo – protivim se. – Vozač koji me je sačekao u Sauthemptonu video je da se prijavljujem na recepciji.
330 BR E T IS TO N EL IS – Ne, Viktore – kaže Palakon. – Vozač je video da ulazite. Nije video da se prijavljujete. – Greška – mrmljam. – Nijedan pokušaj da stupimo s vama u kontakt u For sizonsu nije urodio plodom – kaže Palakon gledajući me netremice. – Kad smo najzad uspeli da ostvarimo fizički kontakt, naime da pretražimo hotel, nismo našli ništa. – Pitaj njega – kažem pokazujući na dvojnika Kristijana Bejla koji stoji iza mene. – Prati me otkako sam stigao u London. – Ne baš – kaže Palakon. – Izgubio vas je one noći kad ste bili u Pilosu i našao vas tek sutradan uveče, kad vas je uočio u operi. – Pauza. – S Džejmi Filds. Ne kažem ništa. – Ali zbog vaših postupaka, recimo samo da je njegova uloga znatno pojačana. – Palakone – počinjem. – Novac me više ne zanima. Samo hoću da već jednom odem odavde. – To je vrlo časno, gospodine Vorde, ali je vaš zadatak bio da izvučete Džejmi Filds iz Londona i vratite se u SAD – kaže Palakon. – A ne da odlunjate u Pariz. Stoga se novac… od ovog trenutka… može zaboraviti. Ponovo gledam u pod i mrmljam: – Odlunjao sam, odlunjao sam, priznajem, odlunjao sam… – Zašto ste… – Palakon uzdiše, gleda u plafon, zakrivljen i fiekav, a onda, totalno iznerviran, opet u mene. – Zašto ste došli u Pariz, gospodine Vorde? Još mrmljam: – Odlunjao sam, odlunjao sam… – Gospodine Vorde – breca se Palakon. – Molim vas. – Šta još znaš? – pitam. – Kako si me našao? Palakon ponovo uzdiše, gasi cigaretu, prelazi rukama preko sakoa vrlo gizdavog odela. – Pošto ste pomenuli da ćete poći za onom devojkom koju ste upoznali na brodu za Pariz, naprosto smo razvili nekoliko teorija. – Ko to „mi“, Palakone? – pitam snebivljivo. – Treće lice vas plaši? – Koje… treće lice? – Gospodine Vorde, kakva je trenutna situacija? – Situacija je… situacija… je… – Pokušavam, ali nisam u stanju da shvatim, te odustajem. – Situacija je izvan moje kontrole. Palakon razmišlja o tome. – Velika šteta. – Posle zamišljene pauze, ljubazno pita: – Ima li izlaza iz škripca? – Šta to… znači? – pitam. – Škripca? Rekao sam ti… izvan je moje kontrole.
Glamurama 331 Palakon prevlaci rukom preko stola za kojim sedi, a onda, posle duže pauze, pita: – Jeste li u poziciji da stvari dovedete u red? – Ne znam. – Nejasno osećam da mi noge i ruke polako trnu dok skljokano sedim na ivici kreveta. – Nisam siguran. – Pa, počnimo od ovoga: da li vam veruje? – pita. – Je li voljna da pođe? Hoće li se vratiti u SAD? – Još jedna pauza. – Da li je zaljubljena u vas? – Bili smo… intimni – kažem odsutno. – Nisam siguran… – Čestitam – kaže Palakon. – Znači, postali ste duet. Baš divno. Baš – krivi glavu – prigodno. – Palakone, mislim da ne znaš šta se dešava. – Gutam knedlu. – Mislim da nisi u istom filmu – oprezno kažem. – Samo odvedite Džejmi Filds iz Pariza – kaže Palakon. – Samo je vratite u Njujork. Briga me kako ćete to izvesti. Obećajte joj kule i gradove, oženite se njome, otmite je, svejedno. Izdišem paru. – Ima… dečka. – To za vas nikad nije bila prepreka, gospodine Vorde – kaže Palakon. – Ko je on? S kim se zabavlja? S nekim iz te kuće? Ne s Brusom Rajnbekom. A posredi ne može biti Bentli Harolds. – S Bobijem Hjuzom – kažem odsutno. – Ah, naravno – kaže Palakon. – Na njega sam zaboravio. – Kako je to moguće? – zbunjeno pitam. – Zavisno od toga na kojoj planeti živite, Viktore, nije tako teško. Dugačka tišina. – Postoji mali problem, Palakone. – Ako je mali, nije problem, gospodine Vorde. – Oh, mislim da ovo jeste – kažem utanjeno. – Samo vratite Džejmi Filds u SAD – kaže Palakon. – Ništa drugo ne morate da uradite. – Postoji mali problem – ponavljam. – Strpljenje me je izdalo čim smo se videli, gospodine Vorde. O čemu je reč? – Pa, vidiš – naginjem se radi naglaska, smejem se mimo volje, srce mi se steže, glasno šapućem. – Svi su oni ubice. Palakon umorno uzdiše. – Izgovori, izgovori. O, gospodine Vorde, umete vi i bolje. Niste toliko lenji. Na smiren i promišljen način pokušavam da iskažem sve što se dešava: kako pamte geografske mape, lozinke, signale upozorenja, redove letenja, kako uče da rasklope, sklope i napune razno lako automatsko oružje – Ml6, „brauning“, „škorpion“, RPG, „kalašnjikov“ – da pobegnu pratiocima, da su
332 BR E T IS TO N EL IS jednog dana iz našeg kompjuterskog sistema morali da eliminišu sve što ih povezuje s Libijom. Pričam Palakonu o detaljnim planovima raznih američkih i izraelskih ambasada koji su rasuti po kući, da u ormaru pored teretane uvek stoji skriveno tri miliona dolara u gotovom, da izvesne ljude znamo samo po šifriranim nadimcima, da posrednici često ručaju u kući, da je upleteno vrlo mnogo raznih strana. Pričam Palakonu kako se dolazi do lažnih pasoša, kako se ti pasoši neprestano seckaju i spaljuju, kako Bobi stalno putuje u Beograd ili Zagreb, kako se zahtevi za vize podnose u Beču, kako se stalno obavljaju nervozne konsultacije, kako se stalno odlazi u vile u predgrađima. Pričam mu kako me stalno upoznaju s raznim mladim Palestincima koji su „teško živeli“ ili s ljudima koje je delimično oslepila izraelska pismo-bomba, patriotima koji su skrenuli s pravog puta, ljudima koji imaju izgovore za to što neće da pregovaraju, lepim muškarcima koji se hvališu tajnim savezništvima. Pričam Palakonu o bombi u Institutu za političke studije, o bombi u kafeu Fior, o bombi u metrou na Pon Roajalu. Pričam Palakonu o kolima s 55 kilograma eksploziva koja su se skotrljala niz nizbrdicu u Lionu, udarila u policijsku stanicu, ubila osmoro ljudi, od čega četvoro dece, a ranila pedeset šestoro. Objašnjavam pokušaje podmetanja bombe u Luvr, objašnjavam kako je Džejmi Filds otrovala bazen u Ricu, kako se šapatom govorilo o letovima kompanije TWA s aerodroma „Šari de Gol“, kako su izmišljeni novi matični brojevi, kako se teren snimao iz vazduha, kako je postignuto da izvesni ljudi nestanu. Pričam Palakonu o haotičnoj žurci, pa o još jednoj haotičnoj žurci, sve vreme držeći jorgan, i čitava mi priča deluje toliko nerealna da mi na um pada moto jednog baskijskog separatističkog pokreta koji mi je pokazao jedan scenarista: „Akcija ujedinjuje. Reči razdvajaju.“ Palakon me pomno gleda. Uzdiše, a potom nastavlja da uzdiše više minuta. – Ako vam poverujem, gospodine Vorde… a ne znam da li sam još spreman na to… kakve to veze ima sa… – Hej, ne izmišljam – vičem. – Nisam tako dobar glumac. – Ne kažem da izmišljate, Viktore – kaže Palakon i sleže ramenima. – Pomišljam, međutim, da možda imate bujniju maštu nego što sam uviđao. Možda previše gledate filmove, gospodine Vorde. Nešto mi najednom iskrsava pred očima. Grozna spoznaja. – Šešir – kažem. – Kod njih je šešir. Palakon baca pogled na dvojnika Kristijana Bejla. Palakon ponovo gleda mene. – Kako to mislite? – nesigurno pita Palakon. – Kod njih je šešir – kažem. – Šešir za koji si mi rekao da ga ponesem.
Glamurama 333 – Da? – oteže Palakon. – O čemu… tačno pričate? – Našao sam šešir koji mi je dala Loren Hajnd – kažem. – U njihovom kupatilu. Bio je u njihovom kupatilu… Džejminom i Bobijevom. – Zbunjen sam – kaže Palakon. – Jeste li im ga vi dali? – Ne. Nisam. – Ali… – Palakon se nelagodno vrpolji u stolici, a onda seda ispravljenih leđa. Sobu ispunjava nova, zlokobna atmosfera. – Šta pokušavate da mi kažete? Kako su ga se dokopali? – Ne znam – kažem. – Nestao je iz moje kabine na KE2 – kažem. – Našao sam ga pre sat vremena u fioci u kupatilu – kažem. Palakon ustaje, počinje da se šetka, mršti se za sebe. Zauzima stav koji govori: sad se sve menja. Dvojnik Kristijana Bejla naginje se s rukama na kolenima i duboko udiše. Najednom sve deluje izvan svog mesta, suptilne gradacije brišu granice, ali je utisak još snažniji od toga. – Palakone? – polako pitam. – Zašto je taj šešir tako važan? Bez odgovora. – Zašto mi je Loren Hajnd dala taj šešir? – pitam. – Zašto je taj šešir tako važan, Palakone? – Ko kaže da je važan? – pita Palakon, rasejan, uzrujan, a i dalje se šetka. – Palakone – uzdišem. – Ja sam svašta, ali nisam glup. – Konačno se toliko uplašim da počinjem da pucam. – Treba mi pomoć. Moraš da me izbaviš odavde. Novac me više ne zanima. Ubiće me. Ozbiljan sam, Palakone. Oni će me ubiti. – Uspaničen, presamićen na krevetu, zamišljam svoj leš na žalu, neko bi to nazvao „blagostanjem“, duva povetarac, podne je, neki obris nestaje u pećini. – Ne treba čak ni da budem ovde… o, boga mu jebem… ne treba čak ni da budem ovde. – Niko vas nije pratio – kaže Palakon. – Molim vas, gospodine Vorde, smirite se. – Ne mogu – cvilim, i dalje presamićen, držeći se za mišice. – Ne mogu, ne mogu, ne… – Gospodine Vorde, ima li ikoga ko bi vam pomogao? – pita Palakon. – Ikoga s kime nas možete povezati? – Ne ne ne, nema nikoga… – A porodica? Roditelji? Možda nešto može da se sredi. U finansijskom smislu. Znaju li gde ste? – Ne. – Udišem. – Majka mi je umrla. Otac… ne mogu, ne mogu da uplićem oca u ovo. Palakon najednom staje.
334 BR E T IS TO N EL IS – Zašto? – pita. – Ako nas povezete s ocem, možda bi mogao da dođe, pa bismo organizovali da vas nekako izvuče iz te zbrke… – Ali, Palakone, kakve zbrke? Kako to misliš, zbrke? I ne mogu da uplićem oca. – Vrtim glavom, jecam. – Ne, ne, ne mogu, ne… – Viktore, zašto ne možete da uplićete oca? – Palakone, ne razumeš – šapućem. Gospodine Vorde, pokušavam da vam pomognem… – Ne mogu ne mogu ne… – Gospodine Vorde… – Palakon viče. – Otac mi je američki senator – vrištim i netremice ga gledam. – Otac mi je američki senator, u pizdu materinu. Zato ne mogu da ga uplićem, Palakone – vrištim. – Kapiraš? Kapiraš? Palakon smračeno guta knedlu, razmišlja o onome što sam rekao. Vidno uznemiren, zatvara oči i koncentriše se. Talasi zapljuskuju leš na žalu, iza toga zategnuti preplanuli surferi razdragano jašu zelene vodene mase pod vrelim suncem visoko iznad horizonta, iza njih je ostrvo – stene, šume, stari granitni kamenolom, miris soli – na tom ostrvu jedan drugi obris nestaje u pećini, a onda pada noć. – Otac vam je Samjuel Džonson? – pita Palakon. – Da – sikćem, i dalje ga gledajući. – Zar to nisi znao kad si mi se obratio? – Ne, nismo to znali – tiho i smerno kaže Palakon. – Ali sada – nakašljava se – shvatam. – Ne shvataš – kažem potpuno razbijeno, ljuljajući glavom napred-nazad kao dete. – Ne shvataš. – Viktore, ne morate mi objašnjavati ko vam je otac – kaže Palakon. – Čini mi se da razumem. – Ponovo pauzira. – A zbog toga razumem i zašto je cela situacija… škakljivija. Počinjem da se kikoćem. – Škakljivija? Situacija je škakljivija? – Prestajem da se kikoćem, grcam kroz jecaj. – Viktore, možemo da vam pomognemo, čini mi se… – U zamci sam, u zamci sam, u zamci sam, a oni će me ubiti… – Gospodine Vorde – kaže Palakon, spušta se na kolena, naginje se ka meni koji sedim na ivici kreveta. – Molim vas, pomoći ćemo vam, ali… Pokušavam da ga zagrlim, ali me on nežno gura od sebe. – Ali se morate ponašati kao da se ništa nije desilo. Morate se praviti da ništa ne znate. Morate igrati igru dok ne smislim nešto. – Ne, ne, ne… Palakon domahuje dvojniku Kristijana Bejla. Osećam dve ruke na svojim ramenima. Neko šapuće.
Glamurama 335 – Bojim se, Palakone – jecam. – Ne bojte se, gospodine Vorde – kaže Palakon. – Znamo gde ste. U međuvremenu moram da razjasnim izvesne stvari. Javićemo vam se… – Morate biti oprezni – kažem. – Svuda su prisluškivači. Svuda su kamere. Sve se snima. Pomažu mi da ustanem. Pokušavam da se zalepim za Palakona dok me vode ka vratima. – Morate se smiriti, gospodine Vorde – kaže Palakon. – Sada pustite Rasela da vas vrati, a mi ćemo vam se javiti za koji dan, možda i pre. Međutim, morate ostati mirni. Sada je sve drugačije, a vi morate ostati mirni. – Zašto ne mogu da ostanem ovde? – preklinjem i otimam se dok me vode ka vratima. – Molim vas, pustite me da ostanem ovde. – Moram da sagledam čitavu situaciju – kaže Palakon. – Trenutno imam samo delimičan uvid. A moram da sagledam čitavu situaciju. – Šta se dešava, Palakone? – pitam, konačno nepomičan. – O čemu se radi? – Samo to da je nešto pošlo užasno naopako. Zadnje sedište crnog„sitroena“ celo je zasuto konfetama, čini se da su protekli sati pre no što me je Rasel ostavio na Bulevaru Sen Marsel, a onda sečem kroz Botaničku baštu, izbijam na Senu, nada mnom se beli jutarnje nebo, i razmišljam: Ostani u kući, idi da spavaš, ne petljaj se, sve posmatraj bezizražajno, pij viski, poziraj, prihvati. 25 Stojim u govornici u Ulici Fobur Sent Onore, telefoniram Feliksu u Ric. Telefon u njegovoj sobi zvoni šest puta pre no što se on javi. Skidam tamne naočari, pa ih stavljam, pa opet, pa opet. – Halo? – umorno kaže Feliks. – Felikse, ja sam – kažem. – Viktor. – Da? – pita Feliks. – Šta je? Šta hoćeš? – Moramo da razgovaramo. – Na drugoj strani ulice neko se čudno ponaša: otkačena frizura, rasteruje izduvne gasove novinama, nekontrolisano se smeje. Na drugoj strani ulice sunce počinje da izlazi, pa se predomisli. – O, Viktore, ovo me stravično smara – kaže Feliks. – Ti me stravično smaraš. – Felikse, molim te, ne sada, molim te, nemoj da me drndaš – kažem.
336 BR E T IS TO N EL IS – Moraš da saznaš neke stvari – kažem. – Shvatio sam nešto i moram to da ti kažem. – Ali ja više nisam zainteresovan da te slušam – kaže Feliks. – U stvari, niko nije, Viktore. I iskreno, mislim da više i nemaš ništa nikome da kažeš, osim, naravno, ako u pitanju nije tvoja frizura ili tvoj režim u teretani ili osoba koju planiraš da pojebeš sledeće nedelje. (Bobi leti u Rim, pa u Aman u Jordanu, „Alitalijom“. U ručnoj torbi u avionskom pregratku u prvoj klasi nalaze se kalemovi električne žice, uska klešta, veliki kuhinjski noževi, aluminijumska folija, paketi remforma, čekići, kamkorder, desetak dosijea s dijagramima vojnog oružja, projektila, blindiranih automobila. Dok leti, Bobi u fensi časopisu čita članak o predsednikovoj novoj frizuri i njenom značaju, Bobi pamti tekst koji mora da izgovori, flertuje sa stjuardesom koja usput pominje da joj je najomiljenija pesma „Imagine“ Džona Lenona. Utešnim glasom Bobi je uverava da je odabrala pravo zanimanje. Ona ga pita kako izgleda gostovati kod Opre Vinfri. On se priseća odlaska u sobu 25 u motelu Drimlend. Planira katastrofu. Zamišljeno jede čokoladni kolač.) – Felikse, sećaš li se da si me pitao šta se desilo Semu Hou? – kažem. – Sećaš li se da je postojala još jedna filmska ekipa? Ona s kojom me je Dimiti videla juče u Luvru? – Viktore, molim te, samo se smiri – kaže Feliks. – Saberi se. To više ništa nije važno. – Oh, i te kako je važno, Felikse, i te kako je važno. – Ne – kaže. – Nije važno. – Zašto? – pitam. – Zašto nije važno? – Pošto je film gotov – kaže Feliks. – Produkcija je zaključena. Svi odlaze večeras. – Felikse… – Šokantno si neprofesionalan, Viktore. (Džejmi prolazi kroz kružni tok oko Trijumfalne kapije, onda skreće na Aveniju Vagram, pa desno na Bulevar Kursel, ide na Aveniju Kliši da se sastane s Bertranom Riplejsom, i Džejmi i pri tome razmišlja da je ovo najduži dan u godini, razmišlja o jednoj posebnoj jelki iz svog detinjstva, ali na nju utisak nije zapravo ostavila jelka, nego ukrasi na jelki, onda se seća kako se kao mala plašila okeana – „previše je voden“, govorila je roditeljima – potom ima osamnaest godina, u Hemptonsu, letnja zora, nedelju dana je deli od prve godine na Kamdenu, zuri u Atlantik, sluša kako momak koga je upoznala u bekstejdžu na koncertu grupe Who u „Nasau koliseumu“ ovlaš hrče iza nje, a dve godine kasnije, na Kembridžu, on će se ubiti, privući će ga sila koju nije
Glamurama 337 mogao da sagleda, ali tada je bio kraj avgusta, bila je žedna, iznad nje je kružio veliki galeb, a oplakivanje još nije bilo važno.) – Molim te, molim te, Felikse, moramo da razgovaramo. – Praktično se davim i neprestano se osvrćem da vidim gleda li me iko. – Pa ti mene ne slušaš, budalo mala – breca se Feliks. – Film je gotov. Ne moraš ništa da mi objašnjavaš jer više nije važno. Nema uticaja. – Ali oni su ubili Sema Hoa te noći, Felikse, ubili su ga – kažem u jednom dahu. – I snima se još jedan film. Onaj za koji ne znaš. Ovde je još jedna ekipa, a Brus Rajnbek je ubio Sema Hoa… – Viktore – nežno me prekida Feliks. – Brus Rajnbek je jutros došao, popričao s nama… s rediteljem, sa scenaristom, sa mnom… i objasnio, hm, situaciju. – Pauza. – Tačnije, objasnio je tvoju situaciju. – Kakvu situaciju? Moju situaciju? Ja nemam situaciju. Feliks stenje. – Batali, Viktore. Odlazimo večeras. Vraćamo se u Njujork. Gotovo je, Viktore. Zbogom. – Ne veruj mu, Felikse – vičem. – Laže. Šta god da ti j e Brus rekao, laže. – Viktore – umorno kaže Feliks. Najednom uočavam da Feliks više nema strani izgovor. (Brus zamenjuje kartonski okvir koleta „Guči“ listovima crne plastike koja prikriva eksploziv, a eksploziv je u obliku uskih sivih traka bez mirisa. U trakama: pozlaćena žica od nikla. Brus je poredao dvadeset pet kilograma plastičnog eksploziva s kraja na kraj, a onda to povezao s detonatorom. Detonator radi na tri male baterije. Povremeno Brus gleda u uputstvo za upotrebu. Iza njega stoji Bentli, prekrštenih ruku, ćutke pilji u Brusa, u njegov potiljak, u Brusovu lepotu, razmišlja: Kamo sreće da je…, a kada se Brus okrene, Bentli se pravi blesav, samo klima glavom, sleže ramenima, prigušeno zeva.) – Verovatno mogu da ti kažem, pošto očito ne voliš Brusa, iako ja mislim da je vrlo šarmantan i trebalo je da bude zvezda ovog filma – oholo drobi Feliks. – Znaš li zašto je trebalo da Brus bude zvezda ovog filma, Viktore? Zato što Brus Rajnbek ima štofa za zvezdu, Viktore, eto zašto. – Znam, znam, Felikse – kažem. – Trebalo je da bude zvezda, trebalo je da bude zvezda. – Brus kaže da je zbilja pokušao da ti pomogne, Viktore. – U vezi s čim? – vičem. – Kaže da si pod izuzetnim emocionalnim pritiskom, verovatno usled gadne zavisnosti od droga – uzdiše Feliks. – Takođe kaže da si često sklon halucinacijama i da ne treba verovati ni u šta što izustiš.
338 BR E T IS TO N EL IS – Pa boga mu jebem krvavog, Felikse – vičem. – Ti ljudi su ubice, kretenčino. Teroristi, pizda im materina. – Shvatajući koliko sam glasan, okrećem se da vidim ima li koga iza mene, a onda se utišavam i šapućem: – Teroristi su, pizda im materina. – Takođe je rekao da si, s priličnom verovatnoćom, mentalni bolesnik i da si – ma koliko to neverovatno delovalo reditelju i meni – prilično opasan. – Feliks dodaje: – Takođe je rekao da ćeš nam reći da su oni teroristi. Eto. – On pravi bombe, Felikse – grubo šapućem u slušalicu. – Jao, zajebi to… on je mentalni bolesnik, Felikse. Sve je to laž. – Prekidam ovaj telefonski razgovor, Viktore – kaže Feliks. – Dolazim tamo, Felikse. – Ako dođeš, zvaću policiju. – Molim te, Felikse – stenjem. – Kumim te bogom. Feliks ćuti. – Felikse? – stenjem. – Felikse, jesi li tu? Feliks ne progovara. – Felikse? – Ćutke plačem, brišem lice. A onda Feliks kaže: – Pa dobro, možda će i biti neke koristi od tebe. (U Luksemburškom parku on je opet mamuran – opet rokanje kokainom, opet bdenje do zore, opet nebo od sivih pločica – ali Tami ljubi sina francuskog premijera, ohrabruje ga, a na buvljoj pijaci na Por de Vanvu on je, dok ona drži obe ruke na grudima, uzima podruku sleva i obuven je u papuče. – Srodne duše? – pita. Tami miriše na limun i ima tajnu, nešto što želi da mu pokaže u kući u 8. ili 16. arondismanu. – Tamo imam neprijatelje – kaže on i kupuje joj ružu. – Ne brini, Brus je otišao – kaže ona. Ali on hoće da priča o putovanju u južnu Kaliforniju na koje će poći u novembru. – S'il vous plait? – kenjka Tami zacakljenih očiju. Kad stignu u kuću, Tami zatvara vrata za njim, zaključava ih kako joj je naloženo, Bentli pravi piće u kuhinji, daje sinu francuskog premijera čašu za martini skroz napunjenu mutnim „gimletom“, a ovaj, dok je ispija, oseća nešto iza sebe i tada – prema planu – Brus Rajnbek uleće u sobu, viče, drži račvasti čekić, Tami se okreće na drugu stranu i zatvara oči, stavlja ruke na uši dok sin francuskog premijera vrišti, nikad nije bilo odvratnije buke u toj sobi, Bentli bez reči izliva drogirani alkohol iz bokala u sudoperu, briše pult narandžastim sunđerom.) Počinjem da plačem od olakšanja. – Biće koristi od mene – kažem. – Biće zaista velike koristi od mene… – Brus je ovde ostavio torbu. Zaboravio ju je. – Šta? – Pritiskam slušalicu uz uho, brišem nos rukavom. – Šta, čoveče? – Ostavio je torbu „Guči“ – kaže Feliks. – Valjda možeš da navratiš i uzmeš je. To jest, ako ti ne bi bilo mnogo teško, Viktore…
Glamurama 339 – Felikse, čekaj… moraš da se otarasiš te torbe – kažem, a od adrenalina mi naglo pripada muka. – Ne prilazi toj torbi. – Ostaviću je kod recepcionera – iznervirano kaže Feliks. – Nemam nameru da se vidim s tobom. – Felikse – vičem. – Ne prilazi toj torbi. Izvedi sve ljude iz hotela… – I ne pokušavaj da stupiš u kontakt s nama – prekida me Feliks. – Zatvorili smo produkcijsku kuću u Njujorku. – Felikse, izlazi iz hotela… – Bilo je lepo sarađivati s tobom – Feliks. – Kad bismo se zezali. – Felikse – vrištim. (Na suprotnom kraju Trga Vandom dvadeset tehničara stoji na raznim osmatračkim punktovima, reditelj na video-monitoru gleda materijal snimljen tog dana: Brusa Rajnbeka kako izlazi iz hotela, s čačkalicom u ustima, Brusa kako pozira za paparace, Brusa kako se ovlaš smeje, Brusa kako uskače u limuzinu s blindiranim prozorima. Francuska filmska ekipa već je opremljena čepićima za zaštitu ušiju koje koristi kad ekipa za demoliranje počne da detonira bombe.) Počinjem da jurim ka Ricu. (U svetloružičastoj sobi Feliks spušta slušalicu. Feliksov apartman prilično je blizu središtu hotela, čime se obezbeđuje maksimalna moguća strukturalna šteta. Torba „Guči“ na njegovom je krevetu. U sobi je toliko hladno da se Feliksu magli dah. Muva mu sleće na ruku. Feliks otvara torbu. Pilji u nju, zbunjen. Puna je crnih i crvenih konfeta. Sklanja konfete. Nešto se ukazuje. – Ne – kaže Feliks. Bomba guta Feliksa, smesta ga pretvara u dim. Doslovno je nestao. Ništa nije ostalo.) 24 Gromoglasan udar. U čitavom 1. arondismanu smesta nestaje struje.
340 BR E T IS TO N EL IS Udar razara Ric iz središta – gotovo od zida do zida – i slabi mu čvrstinu dok se talas širi na obe strane hotela. Prozori se savijaju, a onda pucaju od implozije. Džinovski zid od betona i stakla juri ka turistima na Trgu Vandom. Vatrena kugla kipti ka njima. Ogromna masa crnog dima, višeslojna, nepravilna, uzdiže se nad Parizom. Udarni talas podiže Ric, izbija gotovo sve noseće grede iz ležišta. Zgrada počinje da klizi na Trg Vandom, a njeno rušenje praćeno je šištavom tutnjavom. Potom još jedan zaglušujući tresak. Komadi krša neprestano padaju, zidovi neprestano pucaju, a prašine je toliko da Trg Vandom izgleda kao da ga je zahvatila peščana oluja. Za eksplozijom sledi uobičajen „zapanjeni muk“. Zvuk stakla koje se lomi bez prekida uvod je u vrištanje. Gromade betona zasipaju ulice oko Rica, čovek mora da se popne uz njih da bi stigao do Trga Vandom, gde ljudi jure naokolo obliveni krvlju, vrište u mobilne telefone, a nebo je zaklonjeno dimom. Razneta je čitava fasada hotela, gumena krovna obloga leprša na vetru, a nekoliko kola, uglavnom BMW-a, gori. Dve limuzine leže prevrnute, svuda se širi smrad zapaljenog katrana, a ulice i trotoari potpuno su spaljeni. Leš jednog Japanca klati se s drugog sprata, uklešten, krvav od glave do pete jer mu je ogromna staklena krhotina zarivena u vrat, drugi leš upleten je u čelične nosače, lica sleđenog u teskobi, ja šepam pored gomila krša iz kojih štrče ruke, pored nameštaja u stilu Luja XV, kandelabara visokih tri metra, antikvitetnih škrinja, a ljudi posrću mimo mene, neki su goli, sapliću se o malter i izolaciju; prolazim pored devojke čije je lice rasečeno napola, donji deo tela joj je otkinut, noga koja leži u blizini potpuno je načičkana zavrtnjima i ekserima; druga žena, koja je čađava i koprca se, ostala je bez ruke, vrišti, umire; jedna Japanka u krvavim ostacima kostima „Šanel“ pada preda mnom, i venu i arteriju u vratu raseklo joj je leteće staklo, te sa svakim njenim udahom krv klokoće. Dok se teturam ka džinovskom komadu betona neposredno ispred hotela, vidim četvoricu muškaraca kako pokušavaju da izvuku ženu ispod tog komada betona, i tada joj noga otpada – s lakoćom se odvaja – od ostataka njenog leša, koji je okružen neprepoznatljivim parčadima mesa iz kojih vire kosti. Čovek kome je staklo odseklo nos i uplakana tinejdžerka leže jedno do drugog u sve većoj lokvi krvi, njoj su oči izgorele u dupljama. Sa svakim korakom ka glavnom ulazu broj razasutih ruku i nogu udvostručuje se, koža ostrugana s
Glamurama 341 leševa leži posvuda u velikim, papirnatim krpama, zajedno s ponekom lutkom u funkciji leša. Prolazim pored lica ispresecanih tamnocrvenim posekotinama, gomila Armirane odeće, ventilacionih vodova, greda, pored dupka, a zatim i bebe koja izgleda kao da je zamočena u krv i iskasapljena leži na hrpi krša. U blizini jedno dete neprestano krvari iz usta, a iz slepoočnice mu vise delovi mozga. Mrtvi nosači leže među časopisima, prtljagom „Luj Viton“ i odrubljenim glavama, od kojih jedna pripada i vrlo lepom dečku jedne manekenke koju znam iz Njujorka, a mnoge od njih su IDP (što bi Brus Rajnbek rekao, Izgorele Do Neprepoznatljivosti). Ošamućeni, pored mene prolaze: Poli Melon, Klaudija Šifer, Džon Bon Džovi, Meri Vels Lorens, Stiven Fridman, Bob Kolačelo, Mariza Berenson, Boj Džordž, Maraja Keri. Kroz betonske blokove što blokiraju Trg Vandom prave se prolazi, paparaci stižu prvi, za njima reporteri CNN-a, pa lokalne televizijske ekipe, onda konačno ambulantna kola dovode spasilačke timove, za kojima dolaze plavo-crni kamioni s pripadnicima antiterorističke policije, koji imaju pancirne prsluke preko padobranskih kombinezona i nose automatsko oružje, policajci počinju da umotavaju žrtve u ćebad, stotine golubova leže mrtve, neke ranjene ptice nasumično pokušavaju da lete, nisko nad zemljom, povrh krša, kasnije se na dečja stopala u mrtvačnici kače etikete, poludele roditelje izvode iz te mrtvačnice, leševi će morati da se identifikuju po urođenim belezima, zubarskim kartonima, ožiljcima, tetovažama, nakitu, u obližnjoj bolnici objavljena su imena mrtvih i ranjenih kao i njihovo stanje, i ubrzo spasioci ispred Rica više nemaju koga da spašavaju. 23 Sedim u kinoteci na Italijanskom bulevaru. Srušio sam se na klupu na Trgu Parvi. U jednom trenutku prošao sam preko Pigala. U drugom trenutku prelazio sam Senu tamo-amo. Lutam kroz tržni centar „Troa kartje“ na Bulevaru Madlen dok me moj odraz, koji vidim u ogledalu na odeljku firme „Klinik“, ne natera da odjurim u kuću u 8. ili 16. arondismanu. U kući Bentli sedi za kompjuterom u dnevnoj sobi, u atletskoj je majici „Gap“, na glavi su mu slušalice vokmena. Gleda sliku koja se na ekranu neprestano vrti iz raznih uglova. Grlo me boli od silnog dima koga sam se nagutao, lice mi je, kad se usput pogledam u ogledalu, umazano
342 BR E T IS TO N EL IS prljavštinom.kosa ukrućena i siva od prašine, oči žute. Polako prilazim Bentliju s leđa, a on me ne primećuje. Na monitoru: glumac koji je igrao Sema Hoa leži go na leđima u neprepoznatljivoj spavaćoj sobi s lamperijom, noge mu diže i širi tip prosečnog izgleda, možda moj vršnjak ili malo stariji, takođe go, i iz profila se zabija među Semove noge, tuca ga. Bentli stalno pritiska tastere, razgleda sliku, zumira. U roku od nekoliko minuta tip prosečnog izgleda koji tuca Sema Hoa dobija definisaniju muskulaturu, veće grudne mišiće, vidljivi deo kurca je podebljan, stidne dlake posvetljene. Neprepoznatljiva spavaća soba pretvara se u moju spavaću sobu u Hempstedu: šik čelične grede, ulje Dženifer Bartlet nad krevetom, vaza puna ogromnih belih tulipana, hromirane pepeljare. Popravljene su i oči Sema Hoa, crvene od blica. Prinosim ruku čelu, dodirujem ga. Od tog pokreta Bentli se naglo okreće u stolici i skida slušalice. – Šta ti se desilo? – nedužno pita, ali ne može da održi fasadu i počinje da se ceri. – Šta to radiš? – pitam otupeo i ispražnjen. – Drago mi je što si se vratio – kaže Bentli. – Bobi hoće da ti nešto pokažem. – Šta to radiš? – ponovo pitam. – Ovo je novi program – kaže Bentli. – Kai's Photo Soap za Windows 95. Baci pogled. Pauza. – Šta taj program… radi? – Gutam knedlu. – Poboljšava slike – kaže Bentli bebastim glasom. – Kako to… postiže? – pitam drhteći. Fotografija seksualnog odnosa ponovo se razgleda, Bentli se koncentriše na novi niz tastera, povremeno pogleda listove iscepane iz neke brošure i raširene pored kompjutera na stolu. Za pet minuta moja glava – iz profila – glatko je nakalemljena na ramena tipa prosečnog izgleda koji tuca Sema Hoa. Bentli prikazuje čitavu sliku, zadovoljan rezultatom. – Moraš imati veliki čvrsti… – Bentli baca pogled na mene – disk, kao i izvesnu dozu strpljenja. U prvom trenutku kažem: – To je kul, baš… kul – pošto Bentli ne prestaje da se ceri, ali me onda hvata mučnina, pa se povlači i tera me da ućutim. Pritiska se još jedan taster. Fotografija nestaje. Ekran je prazan. Pritiskaju se još dva tastera, pa se ukucava broj dokumenta, pa naredba. Pojavljuje se niz fotografija koje u brzom sledu ispunjavaju ekran. Sem Ho i Viktor Vord u desetinama poza, izuvijani i goli, pornografska sekvenca.
Glamurama 343 Bentli se naslanja, zadovoljan, prekršta šake na potiljku u filmskoj pozi, iako u blizini nema kamere. – Hoćeš li da vidiš drugi dokument? – pita Bentli, ali to zapravo i nije pitanje jer već pritiska tastere. – Da vidimo – mozga. – Koji? Blesak. Ukucava se komanda. Pojavljuje se spisak, a svaka stavka ima datum i broj dokumenta. „VIKTOR“ Revija K Klajn „VIKTOR“ Telurid S Ulrik „VIKTOR“ Koncert Dogstara K Rivs „VIKTOR“ Junion skver L Hajnd „VIKTOR“ Majami Okeanski drum „VIKTOR“ Majami Delano predvorje „VIKTOR“ KE2 serija „VIKTOR“ Sem Ho serija „VIKTOR“ Pilos S Ho „VIKTOR“ Skaj bar R Gerber „VIKTOR“ GQ snimanje Dž Filds M Bergin „VIKTOR“ Kafe Flor Bred Erik Din „VIKTOR“ Institut za političke studije „VIKTOR“ Njujork Baltazar „VIKTOR“ Njujork Wallflowers „VIKTOR“ Anabela H Finiks „VIKTOR“ 80 i Park A Pul „VIKTOR“ Paklena Kuhinja Mika Njujork Dok Bentli vrti to po ekranu, postaje jasno da spisak zaprema čitave stranice. Bentli počinje da pritiska tastere, prikazuje nove slike. Poboljšava boje, doteruje nijanse, pooštrava ili umekšava slike. Usne se digitalno podebljavaju, pegice se uklanjaju, u nečiju pruženu ruku stavlja se sekira, BMW postaje „jaguar“ koji postaje „mercedes“ koji postaje metla koja postaje žaba koja postaje portfiš koji postaje poster Dženi Mekarti, registarske tablice se menjaju, još se krvi sipa po prizoru zločina, neobrezan penis najednom je obrezan. Kuckajući po tasterima i pregledajući slike, Bentli dodaje mutni trag pokreta (snimak „Viktora“ koji džogira pored Sene), dodaje refleksije (u zabačenoj pustinji na istoku Irana rukujem se s Arapima, nosim tamne naočari
344 BR E T IS TO N EL IS i pućim usne, a iza mene su postrojeni kamioni s benzinom), dodaje zrnastu strukturu, briše ljude, stvara novi svet, besprekorno. – Ovim možeš da pomeraš planete – kaže Bentli. – Možeš da oblikuješ živote. Fotka je samo početak. Posle dužeg vremena ćutljivog zurenja u kompjuter, kažem dubokim glasom: – Ne želim da te uvredim, ali… mislim da si tenkre. – Jesi li bio tamo ili nisi? – pita Bentli. – Sve zavisi od toga koga pitaš, a čak ni to zapravo više nije važno. – Nemoj… – Međutim, zaboravljam šta sam hteo da kažem. – Moraš još nešto da vidiš – kaže Bentli. – Ali prvo treba da se istuširaš. Gde si bio? Odvratno izgledaš. Da pogađam. Bar Vandom? Pod tušem, dok isprekidano dišem, prisećam se dva dokumenta koji su na džinovskoj listi s mojim imenom imali najsvežije datume. „vIKTOR“ Vašington Samjuel Džonson (otac) „VIKTOR“ Vašington Sali Džonson (sestra) 22 Posle tuširanja, vode me dole držeći me na nišanu pištolja (što je Bobi smatrao preteranim i nepotrebnim, ali ne i Brus Rajnbek), ka sobi unutar sobe u onome što smatram podrumom kuće u 8. ili 16. arondismanu. Tu sina francuskog premijera, okovanog za stolicu, polako truju. Go je, sija se od znoja, konfete plutaju na lokvi krvi koja se gruša na podu ispod njega. Grudi su mu skoro potpuno crne, više nema nijednu bradavicu, a zbog otrova koji mu Brus daje, diše otežano. Izvađena su mu četiri zuba, a lice mu je rastegnuto pomoću četiri žice: neke su mu zarivene u izubijane usne, usled čega izgleda kao da mi se ceri. Još jedna žica uvučena je u ranu na njegovom stomaku i povezana s jetrom, koju razvaljuje elektricitetom. Neprestano se onesvešćuje, ostali ga bude, opet se onesvešćuje. Dobija još otrova, potom morfijum, a Bentli sve to snima na video-traku. U podžemnoj sobi lepo miriše, a ja pokušavam da skrenem pogled od testere za mučenje koja se nalazi na koferu „Luj Viton“, ali nemam na šta drugo da se usredsredim; muzika u sobi dolazi s jedne od dve radio-stanice (NOVA ili NRJ). Brus kroz viku, na francuskom, glumcu postavlja pitanja sa
Glamurama 345 spiska od njih 320, odštampanom na debeloj gomili kompjuterske hartije: mnoga se ponavljaju specifičnim redosledom, dok Bobi zuri sa stolice izvan kadra, oborenih uglova usana. Sinu francuskog premijera pokazuju se fotografije, on razrogačenih očiju pilji u njih. Nema ni najblažeg pojma kako da reaguje. – Ponovo postavi pitanja od 278 do 291 – mrmlja Bobi u jednom trenutku. – Prvo u istoj sekvenci. Onda ih ponovi u sekvenci C. – Nalaže Brusu da popusti žice u ustima, da da još jednu dozu morfijuma. Ja se odsutno naslanjam na zid, a noga mi je utrnula jer sam vrlo dugo proveo u toj pozi. Bentliju niz lice curi znoj dok snima prizor, Bobi je zabrinut zbog rakursa, ali ga Bentli uverava da Brusova glava nije u kadru. Sin francuskog premijera, načas lucidan, počinje glasno da psuje. Bobi je primetno ljut. Brus uzima pauzu, briše čelo peškirom „Kalvin Klajn“, otpija topli ustajali „beks“. Bobi pali cigaretu, gestom nalaže Brusu da izvadi još jedan zub. Bobi stalno prekršta ruke, mršti se, gleda u plafon. – Vrati se na sekciju četiri, prođi je u sekvenci B. – Ponovo se ništa ne dešava. Glumac ništa ne zna. Naučio je drugi scenario. Ne donosi izvedbu koju Bobi želi. Pogrešno je odabran. Ne odgovara za ovu ulogu. Sve je gotovo. Bobi govori Brusu da sipa kiselinu na glumčeve šake. Bol mu se razliva licem dok pilji u mene i uzaludno vrišti, a onda mu testerom odsecaju nogu. 21 Glumac u ulozi sina francuskog premijera shvata da više nije važno kako treba živeti – to je pitanje za njega prestalo da postoji u podžemnoj sobi kuće u 8. ili 16. arondismanu. Sada je na italijanskoj rivijeri, vozi „mercedes“ kabriolet, u kasinu je u Monte Karlu, u Aspenu je na osunčanom tremu prošaranom snegom, a devojka koja je upravo osvojila srebrnu medalju na Manekenskim Olimpijskim igrama obigrava oko njega i ljubomorno ga ljubi. Ispred je kluba Spoj u Njujorku i beži u maglovitu noć. Sastaje se s čuvenim crnim komičarima i teturavo izlazi iz limuzina. Na panoramskom je točku, priča preko mobilnog, pored njega ošamućena ženska prisluškuje. U pidžami je i gleda majku kako pijucka martini, kroz prozor treperi svetlo, a on samo što je stavio inicijale na crtež belog medveda koji je uradio za nju. Šutira fudbalsku loptu preko velikog zelenog terena. Mrak, njegova boja, savija se ka njemu, blistava i skakutava.
346 BR E T IS TO N EL IS Sve je sasvim proizvoljno: obećanja, bol, žudnja, slava, prihvatanje. Škljocali su fotoaparati, iza njega se nešto rušilo, obris s kapuljačom, i dok je obris padao na njega, glumac je digao pogled i video glavu čudovišta s licem muve. 20 Večeramo u apartmanu u Ulici Pola Valerija, između Avenije Foš i Avenije Viktora Igoa, i sve je prilično obuzdano jer je jedan manji procenat pozvanih gostiju raznet juče u Ricu. Za utehu su ljudi otišli u šoping, što je razumljivo iako su se malo previše oduševljavali kupovinom. Večeras imamo samo poljsko cveće i bele ljiljane, samo šeficu pariške kancelarije časopisa VV', Donu Karan, Erin Loder, Ines de la Fresanž i Kristijana Lubutena, koji misli da sam mu natrljao nos, i možda jesam, ali mi više nije bitno. Samo Anet Bening i Majkla Stajpa s paradajz-crvenom perikom. Samo Tami na heroinu, spokojnu i staklastih očiju, usana nateklih od injekcija kolagena, premazanih balzamom od pčelinjeg voska, koja klizi kroz zabavu, zastaje da sasluša Kejt Vinslet, Žana Renoa, Poli Voker, Žaka Granža. Samo smrad govana, koji lebdi i svuda se širi. Samo još jedan razgovor sa šik sadistom opsednutim origamijem. Samo još jednog čoveka bez ruke koji maše patrljkom i uzbuđeno šapuće: – Dolazi Nataša! – Samo preplanule ljude koji su se vratili iz odmarališta „Arijel sends“ na Bermudima, od kojih neki deluju kao da su presvukli kožu. Samo mene, koji povezujem činjenice na osnovu straha, doživljavam vrtoglavicu, pijem „vu-vu“. Bobiju zvoni mobilni i on izlazi iz sobe, ljupko pušeći tompus koji drži istom rukom kao i telefon, a drugu stavlja na uho da utiša buku zabave, i meni tada prilazi Džejmi. – Definitivno je u frizerskom raju – kaže Džejmi pokazujući na Dominika Siropa. Džejmi izgleda graciozno u malecnoj suknji i cipelama od 1.500 dolara dok gricka italijanski keks. – Večeras dobro izgledaš. – Što bolje izgledaš – mrmljam – više vidiš. – Upamtiću to. – Nećeš. Ali ću ti zasad verovati. – Ozbiljna sam. – Tera muvu od lica. – Izgledaš vrlo moderno. Imaš talenta. – Šta hoćeš? – pitam i blago se odmičem.
Glamurama 347 Iza nje se Bobi žustro vraća u sobu. Namršteno se drži za ruke s našom domaćicom, ona saosećajno klima na ko zna kakvu laž koju joj ispreda, već je pomalo uznemirena što ljudi u predsoblju plešu, ali je hrabra, i tada Bobi primećuje Džejmi i počinje da se probija kroz gužvu ka nama, iako ima mnogo ljudi kojima mora da poželi dobro veče i laku noć. – To je tendenciozno pitanje – ledeno kaže Džejmi. – Znaš li koliko je ljudi poginulo juče u Ricul – pitam. – Nisam pratila – kaže, a zatim: – Ne budi tako banalan. – Zvao je Bertran – kaže Bobi onako. – Moram da palim. – Deluješ izbezumljeno – polako kaže Džejmi. – Šta se desilo? – Kasnije ću ti reći, kod kuće – kaže, uzima njenu čašu za šampanjac, ispija je dopola. – Zašto odlaziš, Bobi? – oprezno pita Džejmi. – Kuda ćeš? – Verovatno je moj društveni život prometniji od tvog – kaže Bobi da je skine s vrata. – Životinjo. – Kezi se. – Divljaku. – Samo ostani na večeri – kaže Bobi gledajući na sat. – Onda se vrati kući. Stići ću do jedanaest. Bobi snažno ljubi Džejmi u usta i pokušava da se ponaša ležerno, ali nešto nije u redu, a on jedva kontroliše paniku. Pokušavam da ne piljim. On to primećuje. – Prekini da bleneš – ljutito kaže. – Stići ću kući do jedanaest. Možda i pre. Pri izlasku Bobi zastaje iza Tami, koja se ljulja levo-desno i zaneseno sluša dilera po imenu Kajzer: Bobi maše Džejmi s druge strane sobe i usnama opisuje reči Pazi na nju. Džejmi klima glavom. – Je li Bobi otišao? – pita Džejmi. – U dobrom si fazonu večeras – cedim dok je posmatram. – Znaš li koliko je ljudi poginulo juče u Ricu? – Viktore, molim te – iskreno kaže dok pokušava da se osmehne, za slučaj da nas neko posmatra. Međutim, francuska filmska ekipa okružuje grupu ožalošćenih koja se smeje u uglu sobe slične pećini. Za šankom zuje blenderi, u kaminu bukti vatra, ljudi se javljaju na mobilne telefone. – Juče su ubili i sina francuskog premijera – kažem mirno, radi pojačanog utiska. – Odsekli su mu nogu. Gledao sam kako umire. Kako možeš da nosiš tu haljinu? – pitam, a lice mi se grči od gnušanja. ***
348 BR E T IS TO N EL IS – Je li Bobi otišao? – ponovo pita. – Samo mi reci da li je već otišao. – Da – zgađeno kažem. – Otišao je. Ona se vidno opušta. – Moram da ti kažem nešto, Viktore – kaže gledajući preko ramena, a onda bacajući pogled u stranu. – Šta? – pitam. – Da si sad skroz sazrela? – Ne, ne to – strpljivo kaže. – Ti i ja… više ne možemo da se viđamo. – Ma je li? – Osvrćem se po sobi. – Zašto? – Previše je opasno. – Je li? – kažem uz zloban smešak. – Kakav kliše. – Ozbiljna sam. – Ne želim više da pričam s tobom. – Sve se ovo otelo kontroli – kaže Džejmi. Počinjem neobuzdano da se kikoćem, a od naglog grča straha oči mi suze i lice mi se izobličuje. – To je… sve? – Nakašljavam se, brišem oči, šmrčem. – Samo… otelo kontroli? – Glas mi je visok i ženski. – Viktore… – Ne držiš se pravila – kažem, a u grudima me steže. – Ne držiš se scenarija. – Pravila ne postoje, Viktore – kaže. – Kakva pravila? Sve je besmisleno. Pauzira. – Previše je opasno – ponavlja. – Osećam manjak napretka – kažem. – Mislim da svi živimo mimo sveta. – Pretpostavljam da sad bolje razumeš Bobija – kaže. – Lakše je, zar ne? Sada je lakše proceniti faktor straha, zar ne? Duga pauza. – Valjda – kažem, ne gledajući je. – Ali ipak možeš da budeš na mojoj… periferiji. – Valjda – ponavljam. – Baš utešno. – Takođe moraš da se kloniš Bertrana Riplejsa. – Zašto? – Jedva da je slušam. – Mrzi te. – Pitao sam se zašto uvek reži na mene. – Ozbiljna sam – gotovo me preklinje. – Još je kivan – kaže i pokušava da se osmehne dok nekome maše. – Od Kamdena. – Zašto? – pitam kroz mešavinu razdraženosti i straha. – Bio je zaljubljen u Loren Hajnd – kaže. – Misli da si se prema njoj poneo kao govno. – Pauza. – Ovo je zvanično. – Još jedna pauza. – Budi oprezan.
Glamurama 349 – Je li to šala ili nekakav francuski fazon? – Samo ga se kloni – upozorava me. – Ne provociraj. – Otkud to znaš? – Mi… ne komuniciramo. – Sleže ramenima. Pauza. – Koliki je faktor bezbednosti? – pitam. – Ukoliko ga se budeš klonio? Klimam glavom. Suza, jedna sitna kap, klizi joj niz obraz, predomišlja se i isparava dok Džejmi pokušava da se nasmeši. – Pola-pola – šapuće. Najzad kažem: – Odlazim. – Viktore – kaže Džejmi i dodiruje me po ruci pre no što odem. – Šta je? – gunđam. – Odlazim. Umoran sam. – Viktore, čekaj – kaže. Stojim. – U kompjuteru – kaže kroz udah. – U kompjuteru. U kući. Postoji dokument. – Zastaje, klima glavom nekom gostu. – Dokument se zove „Krila“. – Pauza. Dok se okreće na drugu stranu, govori: – Moraš da ga vidiš. – Zašto moram da ga vidim? – pitam. – Više me nije briga. – Viktore – počinje. – Mislim… da sam… poznavala onu devojku koju si upoznao na KE2… – Džejmi guta knedlu, ne zna kud da pogleda, pokušava da se sabere, uspeva s mukom. – Devojku koja je nestala s KE2… Ja je samo belo gledam. Kad Džejmi shvati moju reakciju – punu mržnje – samo klima glavom za sebe i mrmlja: – Nema veze, nema veze. – Odlazim. – Udaljavam se dok počinju da padaju konfete. Zbog osvetljenja u apartmanu, statisti moraju da paze da se ne sapletu o kablove i šine nasred dnevne sobe, u predsoblju mi prvi pomoćnik reditelja francuske filmske ekipe daje sutrašnji raspored, a Rasel – dvojnik Kristijana Bejla – ima lenonke, puši džoint, poredi veličinu cipela s Dermotom Malronijem, ali onda shvatam da obojica pričaju preko mobilnih, a ne jedan s drugim; Rasel me šatro prepoznaje i „pijano“ dovikuje: – Hej, Viktore! Pravim se da se smešim. Pružam ruku da se rukujemo. – Ma daj, burazeru – kaže sklanjajući mi ruku. – Nismo se videli mesecima. – Grli me čvrsto, ubacuje mi nešto u džep sakoa. – Kakva je žurka? – pita, odmiče se, nudi mi džoint. Odmahujem glavom. – Oh, sjajna je, kul je – kažem grizući usne. – Baš je kul. – Počinjem da odlazim. – Ćaos.
350 BR E T IS TO N EL IS – Super – kaže Rasel, tapše me po leđima, vraća se svom razgovoru preko mobilnog dok Dermot Malroni otvara bocu šampanjca koju steže kolenima. Dok se taksijem vraćam u kuću u 8. ili 16. arondismanu, otkrivam da mi je Rasel u džep ubacio karticu. Vreme. Sutra. Adresa. Ugao na kome treba da stanem. Uputstvo kako da stignem do tog ugla. Sugestije u povodu ponašanja. Sve to majušnim slovima u koja, na zadnjem sedištu taksija, škiljim dok mi ne pripadne muka. Naslanjam glavu na prozor. Taksi zaobilazi manju saobraćajnu nezgodu, policajci s automatskim oružjem staloženo se šetaju ulicama. Bole me leđa. Nestrpljivo počinjem papirnom salvetom da brišem šminku koja mi je ranije naneta na lice. Kod kuće, pošto sam platio taksisti. Unosim šifru za dezaktivaciju alarma. Vrata se otvaraju. Posrćem kroz dvorište. Dnevna soba je prazna – tu je samo nameštaj koji je tokom popodneva francuska filmska ekipa odgurala u stranu. Ne skidajući mantil, prilazim kompjuteru. Već je uključen. Pritiskam taster. Unosim naredbu. Ukucavam KRILA. Pauza. Ekran bleska. Pojavljuje se KRILA ZADATAK 3764 Počinju da se pojavljuju slova. I grafikon. 15 NOV GRUPA U BEKSTVU Ispod toga: 1985 A zatim: 511 Prelazim na sledeću stranu. Na ekranu se pojavljuje mapa: autoput. Vodi do aerodroma „Sari de Gol“. Ispod toga se pojavljuje logotip kompanije „Transvorld erlajns“. TWA. Ništa više. Pritiskam tastere da bih odštampao dokument. Dve stranice. Ništa se ne dešava. Teško dišem, adrenalin mi struji kroz žile. Zatim čujem četiri brza uzastopna piska. Neko ulazi u dvorište. Shvatam da štampač nije uključen. Kad ga uključim, on pušta tih zvuk, a onda počinje da zuji.