Bret Iston Elis - Glamurama

Glamurama 201 Njih dvoje se opet zgledaju i premda se meni čini da su malo preigrali taj gest, reditelj se začudo ne slaže, te se scena nastavlja bez prekida. – Jesi li siguran? – pita Stiven. – Prilično smo uvereni da si to bio ti. – Ne, jok ja – kažem. – Ali mi se to stalno dešava. Čujte… – Pročitali smo intervju s tobom u… oh, kako se zvaše onaj časopis? – Stiven ponovo gleda Lori. – Jutkvejk? – nagađa Lori. – Da, da, Jutkvejk – kaže Stiven. – Bio si na naslovnoj strani. – Je li? – pitam i pomalo se ozarujem. – Kako vam je delovao? – Oh, bio je sjajan – kaže Stiven. – Sjajan. – Da – dodaje Lori. – Potpuno smo uživali. – Aha, i meni se čini da je dobro ispao – kažem. – Doduše, tata nije bio baš zadovoljan. – Oh, pa moraš da budeš svoj – kaže Stiven. – Tvoj otac to sigurno razume. – Baš i ne. – Viktore – kaže Lori – voleli bismo da danas večeraš s nama. – Da, tvoj bi otac pobesneo kad bi čuo da smo plovili zajedno a da nismo bar jednom večerali s tobom – kaže Stiven. – Ili bilo kad dok si u Londonu – dodaje Lori. – Aha, aha – kažem. – Ali mislim da neću ići u London. Mislim da ću prvo u Pariz. Hoću reći, prvo Šerbur, pa onda Pariz. Pošto to kažem, Lori baca pogled na Stivena kao da sam kazao nešto što joj se ne sviđa. – Moram da palim – ponavljam. – Molim te, pridruži nam se večeras, Viktore – uporan je muškarac, kao da to i nije poziv nego ljubazan zahtev. – Čujte, ne bih da vas poluispalim, ali sam zaista umoran – kažem. Taj izgovor toliko ih zabrine da moram dodati: – Pokušaću, stvarno ću pokušati, ali sam odustao od druženja i potpuno sam ispao iz fazona. – Molim te – kaže Stiven. – Mi smo u Princezinom grilu i imamo rezervaciju za osam sati. – Insistiramo, Viktore – kaže Lori. – Moraš nam se pridružiti. – Osećam se željeno, ljudi – kažem dok se žurno udaljavam. – To je super. Pokušaću. Drago mi je što smo se upoznali, prijatno i tako to. Trčim naokolo pokušavajući da nađem Marinu, usredsređen na sva praktična mesta na kojima bi se mogla zateći. Pošto sa spiska precrtam tečaj kompjutera, upadam u razne umetničke galerije, biblioteku, knjižaru, Kraljevsku šoping promenadu, liftove, lavirint hodnika, čak i dečju igraonicu. S mapom u rukama, nalazim teretanu na palubi 7, ali bežim odatle koliko me

202 BR E T IS TO N EL IS noge nose: redovi pred sobnim biciklima, suvim veslima, beskrajnim trakama, sala za aerobik prepuna starijih Japanaca koji skakuću uz neko britansko sintipop sranje, a muški instruktor ogavnih zuba maše mi da se priključim, na šta ja zamalo da se ispovraćam. Ošamućen, vraćam se u kabinu i ležem, obamrlo primećujući nove stranice scenarija, faksirane odnekud, kako leže na jastuku pored dnevnih brodskih novina, imigracionih formulara, pozivnica za žurke. Tokom svega ovoga čitavo nebo je nizak beli oblak, a brod pod njim plovi ravnodušno. 11 F. Fred Palakon zove pošto sam završio večeru koju sam poručio u sobu, a na malom televizoru iznad kreveta ide Šindlerova lista, film koji me nije zanimao kad se pojavio, ali ga sada, od petka, gledam po treći put pošto zauzima ogromnu količinu sati. Moje dosadašnje primedbe? Prvo, Nemci nisu baš naročito kul; drugo, Ralf Fajns je strašno debeo; i treće, treba mi još trave. Telefonska veza s Palakonom iznenađujuće je čista, kao da se javlja odnekud s broda, ali pošto me niko drugi nije zvao, ne mogu tačno da znam. – Pa, najzad – mrmljam. – Kako ste, Viktore? – pita. – Nadam se da se lepo staraju o vama. – Upravo sam završio raskošnu večeru u svojoj kabini. Pauza. – Šta ste jeli? Pauza. – Prihvatljivog… iverka. Pauza. – Deluje… izvrsno – nesigurno kaže Palakon. – Hej, Palakone… zašto nisam u apartmanu? – pitam i naglo se pridižem. – Zašto nemam batlera? Gde mi je džakuzi, čoveče? – Gospoda ne raspravljaju o novcu – kaže Palakon. – Naročito ako ne plaćaju. – Auh – kažem, a zatim: – Ko je gospodin? – Pokušavam da poverujem da vi jeste, dragi Viktore. – Šta si ti, Palakone? Pričaš kao nekakav razmaženi pekmez. – Je li to jeftin pokušaj da me uhvatite na emocije, gospodine Vorde? – Ovo putovanje morem je do-sad-no – kažem. – Na ovom prokletom brodu niko nije ni mlad ni poznat. Na ovom prokletom brodu ima hiljadu šeststo ljudi i svi su mumije. Svi imaju Alchajmerovu bolest, svi su slepi, svi šepaju na štakama.

Glamurama 203 – Svakako preterujete. – Stvarno sam, stvarno umoran od staraca, Palakone – kažem. – Strašno umoran. – Pozvaću „Kjunard“ i reći im da otvore salon za pirsing, salon za tetovažu i teren za vožnju rolera – smoreno kaže Palakon. – Nešto što odiše tom vrstom prljave čistote na koju vi, mladi ljudi, tako dobro reagujete. – I dalje ću biti strašno umoran, Palakone. – Onda se ispavajte – prigušeno kaže Palakon. – Zar to ljudi ne rade kad su umorni? – Umoran sam od mrmljanja „Gde sam?“ kad god se nađem u pogrešnom hodniku ili na nekoj pogrešnoj palubi koja je kilometrima daleko od palube na koju sam hteo da izađem. – Zastajem, pa dodajem: – I to okružen starcima! – Siguran sam da na brodu ne manjka mapa i putokaza na koje se možete osloniti, Viktore – kaže gubeći strpljenje. – Zamolite nekog starca da vas uputi. – Ali starci su slepi! – Slepi ljudi često imaju izvanredan osećaj za orijentaciju – praktično viče Palakon. – Oni će vam reći gde ste. – Da, ali gde sam ja, Palakone? – Po mojoj proceni, negde nasred Atlantika – uzdiše Palakon i predaje se. – Pobogu, mora li sve da vam se nacrta? Uvređenom, najednom mi izleće: – Da! – Gospodine Vorde, zvao sam samo da proverim je li sve u redu – kaže Palakon, naizgled nezainteresovan za moje probleme. – Javiću vam se još jednom pre no što stignete u Sauthempton. – Hej, Palakone, u vezi s tim – počinjem. – Da, gospodine Vorde? – Šta kažeš na to da malo skoknem u Francusku pre Londona? – pitam. Duga pauza, a ona Palakon kaže: – Zašto? – Upoznao sam jednu devojku – kažem. Još jedna pauza. – Pa? – Upoznao… sam… jednu… devojku – ponavljam. – Da, ali vas ne razumem. – Pa kao, idem u Pariz s tom devojkom, čoveče – glasno kažem. – Što bih inače išao tamo? Da se nadmećem u jedenju sira? Gospode bože, Palakone, prizovi se pameti. – Viktore – počinje Palakon – to baš i nije dobra ideja. Odustajanje, a to je u suštini to, u ovom je trenutku nezamislivo. – Alo? – kažem i pridižem se. – Možeš li to da ponoviš? Alo? – Samo gledajte svoja posla – uzdiše Palakon. – Samo se držite scenarija.

204 BR E T IS TO N EL IS – Palakone, hoću u Pariz s tom devojkom – upozoravam ga. – To bi bilo užasno – upozorava i mene Palakon, mrtav ozbiljan. – To bi bilo samouništenje. – Ali ja mislim da mi je to u naravi – objašnjavam. – Mislim da je to suština mog lika. – Možda će se zbog ovog putovanja vaš lik promeniti. – Nisam siguran. – Zvaću vas pre no što stignete do Sauthemptona, Viktore. – Palakone, čekaj… Prekida vezu. *** 10 Oko dvanaest se oblačim neformalno i izlazim iz kabine, uputivši se naizgled ka ponoćnom švedskom stolu postavljenom u sali „Mauritanija“, ali zapravo ka bilo kom baru gde mogu da stučem četiri votke s brusnicama i nađem Marinu. Tumarajući po gornjoj desnoj palubi kao po pisti – napolju je mračno i hladno – virim kroz prozore na masovno druženje koje se odvija u „Mauritaniji“. Primećujem gej Nemca kako drži tanjir natrpan dimljenim lososom; premda ide ka stolu koji je svega oko pola metra od mene, sumnjam da me može videti kroz vlastiti odraz u oknu, ali onda počinje da škilji kroz prozor i lice mu se najednom zari, te se ja naglo okrećem i natrčavam pravo na Volasove koji se šetaju palubom. Ona je u nečemu nalik „Armani“ haljini bez bretela, ogrnuta Stivenovim smokingom da bi se zaštitila od noćne svežine. – Viktore – viče Lori. – Ovamo. Rukom na čelu zaklanjam oči od nepostojeće svetlosti koja me zaslepljuje. – Da? Ko je to? – Viktore – oboje viču uglas, svega koji metar dalje. – Ovamo! Počinjem da šepam kao da me boli noga. „Razdragano“ pružam ruku, ali se onda zagrcnem, napravim grimasu i pružim ruku da izmasiram gležanj. – Viktore, pitali smo se zašto te nije bilo na večeri – kaže Lori. – Jesi li dobro? – Da, izuzetno si nam nedostajao – dodaje Stiven. – Nešto ti nije u redu s nogom?

Glamurama 205 – Pa, zadremao sam – počinjem. – Takođe sam i, hm, očekivao… telefonski poziv, ali sam… zadremao. Pauza. – Je li ti stigao poziv? – pita Lori poluzabrinuto. – O, da – kažem. – Tako da je sada sve u redu. – Ali šta ti se desilo s nogom? – Pa, kad sam pružao ruku da se javim… telefon je, dakle, slučajno pao sa stolice na kojoj sam sedeo, ovaj, spavao, a onda, dakle, dok sam dohvatao telefon… on je pao i udario me u… – Stvarno duga pauza. – Koleno. Još jedna stvarno duga pauza. Niko ništa ne govori. – Pa sam onda pokušao da ustanem… sve to dok sam razgovarao telefonom… i onda sam se sapleo o stolicu… pored televizora… – Zastajem kako bih im omogućio da me prekinu. Najzad Stiven kaže: – To mora da je bila čitava scena. Zamišljajući koliko komično taj scenario deluje, obazrivo dodajem: – U stvari sam sve to izveo veoma ljupko. I Lori i Stiven klimaju glavom, potvrđuju mi da su uvereni u to. Sledi veoma jednostavno izlaganje – te replike lako i brzo dolaze na svoje mesto – pošto u daljini vidim Marinu, okrenutu leđima, kako stoji uz ogradu i zuri u crni okean. – Sutra uveče, Viktore – predlaže Lori koja drhti. – Molim te, Viktore – insistira Stiven. – Sutra moraš večerati s nama. – Čoveče, ala ste vi neumoljivi. Dobro, dobro, sutra – kažem piljeći u Marinu. – Jao, čekajte… sutra večeram s nekim drugim. Može li sledeće nedelje? – Ali sledeće nedelje nećemo biti na brodu. – Nećemo? Hvala bogu. – Molim te, povedi svoje društvo – kaže Lori. – Smem da povedem nekoga? – pitam. – Oh, divno… kvartet – kaže Stiven trljajući šake. – Tačnije, Amerikanka. – Molim? – Stiven se osmehuje i naginje. – Amerikanka je. – Pa… da, naravno, Amerikanka – kaže zbunjeni Stiven. Lori pokušava da suzbije nevericu dok blene u mene, ali ne uspeva. – I molim te – dodaje Stiven – moraš navratiti i dok si u Londonu. – Ali definitivno idem u Pariz – mrmljam gledajući devojku pored ograde. – Definitivno ne idem u Englesku. Volasovi to primaju stoički, konačno prihvataju tu informaciju, i izlaze iz kadra uz reči „Do sutra uveče“, kao da je to neka strašno važna stvar koju su

206 BR E T IS TO N EL IS uspeli da ostvare. Međutim, deluju zadovoljni i ne zadržavaju se, a ja se čak i ne trudim da odšepam od njih, nego lakim ali sporim korakom odlazim na palubu gde stoji Marina u belim širokim pantalonama i belom kašmirskom džemperu; u toj odeći izgleda napola devičanski i napola pohotno, a meni korak postaje sve bojažljiviji i zamalo da se kradom vratim, zapanjen njenom trenutnom lepotom; liže sladoled u kornetu, ružičasto-beo, a palube su generalno dobro osvetljene, no Marina stoji u mračnom kutku, na mestu koje deluje vetrovitije. Kuckam je po ramenu i upitno gledam. – Otkud ti to? – pitam pokazujući na kornet. – O, ćao – kaže dok baca pogled na mene. – Napravio mi ga je jedan fin stariji čovek… mislim da se zove gospodin Jošomoto… mada se ne sećam da sam mu to tražila. – Ah. – Klimam glavom, a onda pravim gest rukom. – Šta tražiš na toj pučini? – Ma znam – kaže. – Sve je crno. – I hladno – kažem, glumeći drhtavicu. – Nije tako strašno – kaže. – Doživela sam i gore. – Pokušao sam da te nađem, ali sam ti zaboravio prezime. – Stvarno? – pita. – Zašto si me tražio? – Hteo sam da učestvujemo na takmičenju u narodnim igrama – kažem. – Hornpajp, džig, sve po redu. – Gibson – kaže i smeši se. – Da se ponovo upoznamo – predlažem odmičući se. – Ćao… ja sam Viktor Vord. – Zdravo – kaže prihvatajući igru. – Ja sam Marina Gibson. – Nadam se da ti nisam na smetnji. – Ne, ne, drago mi je što si naišao – kaže. – Ti mi… ugodno odvraćaš pažnju. – Od? Pauzira. – Od razmišljanja o izvesnim stvarima. U sebi uzdišem. – I gde je sada Gavin? Smeje se, iznenađena. – Ah, vidim da si zapamtio tekst. – Briše usne papirnom salvetom, a onda se naginje i baca ostatak korneta u obližnju kantu za đubre. – Gavin je na Fidžiju, s jednom baronicom. – Oh, jednom baronicom? – Gavinovi roditelji poseduju nešto kao… jao, ne znam… kao „Koka-kolu“ ili tako nešto, ali on nikad nema para. U meni se sklapaju neke kockice. – Da li ti je to bitno? – Ne – kaže. – Ni najmanje.

Glamurama 207 – Don't look back – kažem. – You can never look back41 – Odlično mi ide presecanje svih veza s prošlošću. – Mislim da je to manje-više privlačna osobina. Naslonjena na ogradu, Marina prosto počinje da priča o drastičnim promenama frizure, o karijeri koja je polukrenula zbog tih promena, truckavim letovima do Majamija, starenju, o tome da voli da je fotografišu osvetljenu sleva da bi ublažila krivinu nosa koji je slomila vozeći rolere pre tri godine, o klubu Orfej u Istočnom Berlinu gde je upoznala Luku Fedricija, o vikendima koje su proveli u Armanijevoj kući na Brionima, o besmislenosti časovnih zona, o svojoj suštinskoj ravnodušnosti, o nekim bitnim osobama, o tome šta je bitno. Neke pojedinosti su sitne (ono kako je zbog pušenja otvarala prozore u majčinom „jaguaru“ kad bi jurila kući sa žurki u Konektikatu, užasna mržnja između agenata, knjige koje nikad nije pročitala, kokain prenošen u senkama za oči, napadi plakanja tokom snimanja koji bi joj upropastili dva sata pažljivog šminkanja), ali je zbog načina na koji je pričala o njima njen svet delovao veći. Naravno, tokom manekenske faze uvek je bila živčana i krhka, i mnogi su prijatelji pomrli, parnice su se pokretale pa obustavljale, svađala se s Albertom Votsonom, ušla u nepromišljenu vezu s Piterom Mortonom, sve je to otišlo do đavola, majka alkoholičarka, brat umro od srčane aritmije povezane s unošenjem biljnog ekstazija, i sve ju je to dovelo do kreatora koji se zaljubio u nju – platonski – a potom umro od side ostavivši Marini znatnu sumu novca kako bi prestala da se bavi manekenstvom. Oboje priznajemo da znamo nekoga ko je oproštajno pismo potpisao stilizovanim nasmešenim licem. U prvo vreme uspevam da izgledam kao da se snažno koncentrišem na ono što mi priča, da mi ponešto čak i dopire do mozga, ali sam ipak sve to već čuo; potom, dok priča, primiče mi se, nešto oživljava, a ja osećam olakšanje. Ćutke usredsređen na nju, shvatam da sam pokrenut. Zurim joj u lice preko sat vremena, tražeći umesna pitanja, vodeći je ka izvesnim oblastima, glumeći reakcije koje treba da imam, saosećajno klimajući glavom kad se to zahteva, a ponekad mi je u očima i tuga, napola stvarna a napola lažna. Jedini zvuk, sem njenog glasa, jeste more koje se kreće pod nama, udaljeni talasi koji zapljuskuju korito broda. Dokono uočavam da nema mesečine. Ona izvodi gorak zaključak: – Manekenski život… putovanja, susreti s mnogo površnih ljudi… sve je to tako… Ne puštam je da završi tu rečenicu, pošto su nam lica toliko blizu jedno drugog – visoka je, iste smo visine – da se moram nagnuti i ovlaš joj poljubiti 41 Stih iz pesme „Boys of Summer“ Dona Henlija: „Ne osvrći se, osvrtanje je nemoguće“. (Prim. prev.)

208 BR E T IS TO N EL IS usne, a ona uzmiče i nije iznenađena; ponovo joj ovlaš ljubim usne, koje imaju ukus na jagode iz sladoleda i hladne su. – Nemoj. Molim te, Viktore – mrmlja. – Ne mogu. – Toliko si lepa – šapućem. – Toliko si lepa. – Viktore, ne… sada. Odmičem se i protežem, praveći se da se ništa nije desilo, ali na kraju ne uspevam da ne kažem: – Želim u Pariz s tobom – a ona se pretvara da me nije čula, prekršta ruke i naslanja se na ogradu s tužnim, spokojnim izrazom od koga joj lice izgleda još snenije. – Hej, hajde da plešemo – predlažem, a onda gledam na sat koji nemam i nehajno se pravim da gledam nepostojeću pegicu na zglavku. – Možemo da odemo u diskoteku jahting-kluba. Dobro igram. – Mislim da ti se ne bi dopao jahting-klub – kaže. – Sem ako ne voliš satima da igraš uz disko verziju pesme „Don't Cry for Me, Argentina'. Imaju i didžeja po imenu Džemtastika. – Onda piće? Nije još kasno. – Ponovo gledam na nepostojeći sat. – Moram prestati to da radim. – Zapravo jeste kasno – kaže. – Treba da spavam. – Hoćeš da navratiš u moju sobu? Na piće? – pitam prateći je dok odlazi pored ograde. – U sobi imam nenačetu korpu voća koju možemo da podelimo. Ponašaću se besprekorno. – Zlatan si, Viktore – kaže – ali sam umorna. – Hoću u Pariz – najednom kažem. Marina staje i okreće se ka meni. – Zašto? – Mogu li? – pitam. – Hoću reći, ne moramo da odsednemo zajedno, ali mogu li, kao, da putujem s tobom? – Šta je s Londonom? – London može da čeka. – Impulsivan si – kaže bojažljivo i nastavlja da hoda. – To mi je jedna od mnogih, mnogih stvarno sjajnih osobina. – Čuj, hajde samo da… – Uzdiše. – Hajde da vidimo kako će sve ići. – Sve ide lepo – kažem. – A može da bude samo još bolje. Vidi, neprijatno mi je da ovo priznam, ali sam proteklih sat vremena blenuo u tebe, a sada hoću u Pariz. – Šta želiš da ti na to kažem? – Samo pristani, kul, fensi. Samo reci: „Da, Viktore, možeš u Pariz sa mnom“ – kažem joj, a onda, šatro ozbiljan: – Znaš, ne treba mi poziv, maco… mogu prosto da te pratim. – Pa bi me, hm, kao, proganjao po Parizu?

Glamurama 209 – Samo reci: „Viktore, možeš sa mnom… dajem ti dozvolu“, a ja ću se onda pokloniti i poljubiti ti stopala i… – Ali ne znam mogu li to da kažem već sada. – Štedim te nelagodnog priznavanja onoga što zaista želiš da izraziš. – Nemaš pojma šta želim da izrazim. – Ali sada znam sve o tebi. – Ali ja ne znam ništa o tebi. – Hej. – Stajem i širim ruke. – Ovo je sve što treba da znaš. Gleda i smeši se. Gledam i ja u nju, ali na kraju moram da skrenem pogled. – Hoćeš li bar večerati sa mnom sutra? – pitam „stidljivo“. – To bi bilo… – Zastaje, razmišlja o nečemu. – Hm, maco? Čekam. – To bi bilo… – Ponovo zastaje, gleda mimo mene u ono silno crnilo. Počinjem da grickam nokat, onda po džepovima tražim papirnu maramicu, cigaretu, „mentos“, bilo kakav rekvizit koji ću vrteti po rukama. – To bi bilo… lepo. Snažno odišem od olakšanja i stavljam ruku na srce kao da sam se upravo oporavio od ogromnog udarca. Kad poželimo jedno drugom laku noć, mikrofon je sklonjen, ekipa je poslata na počinak i ponovo se ljubimo; u tom poljupcu ne mogu da ne osetim neku vrstu šablona, a zatim se rastajemo. 9 Dok se oblačim za sastanak s Marinom u salonu Kraljičinog grila u 19.30, pre večere s Volasovima, kapetan preko razglasa daje saopštenje, nešto u vezi s pozivom u pomoć s teretnog broda s kojim će se KE2 sastati oko 21.00 kako bi preuzela člana posade koji je dijabetičar, a ostao je bez insulina; odlazeći ka salonu, prolazim pored desetina zabrinutih staraca koji se pitaju hoće li se zbog tog neplaniranog stajanja kasniti s dolaskom u Sauthempton, a preterano strpljivi voditelji krstarenja, namučeni ali iskreni, uveravaju ih da neće, na šta se ja pitam: šta i ako zakasnimo, jebo te? Stari ste. Da sam ja voditelj, odgovorio bih im: „Nije važno, umrećete pre no što pristanemo.“ Večeras mi je kosa zalizana, stavio sam malo kolonjske vode, odeven sam u smoking „Kom de garson“ – sveže ispeglan – i osećam se poluretro. Kad sam se jutros javio Marini i predložio ručak, rekla je da će čitav dan ugađati sebi kako bi se otarasila utučenosti – kozmetičar, masaža, joga, aromaterapija,

210 BR E T IS TO N EL IS gatanje iz dlana – a pošto sam se već osećao blizak s njom, nije mi se moralo reći da dan provedem generalno nasamo: bazao sam naokolo, badavadžisao u teretani, fiktivno razgovarao s njom dok sam bio na „stermasteru“, uvežbavao reči koje ću izgovarati tokom seksa. Naručio sam martini, smestio se na plišani antikni kauč pored šanka, gde mi je stjuard pripalio cigaretu, a 19.30 prilično se naglo pretvorilo u 20.00, pa sam naručio još jedan martini i popušio još dva „marlbora lajts“, zureći u statiste. Formalno je veče, muškarci nose smokinge (ne uočavam ni jedan jedini pristojan), a sa starica vise jeftine svečane haljine sa šljokicama, svi promiču na putu ka raznim trpezarijama i neprestano ćeretaju o potpunim besmislicama. Sa šanka telefoniram u Marininu sobu, ali se niko ne javlja. U 20.15 posada najzad kaže da je vreme za sledeću scenu, da Volasovi čekaju. Gasim polupopušenu cigaretu, psujem, a reditelj mi „nežno ali odlučno“ oduzima drugi martini pre no što stignem da ga dovršim, kazavši da mi je „dosta“, da možda treba da se „umerim“, da će mi to „poboljšati glumu“. Grabim martini iz rediteljeve ruke, ispijam ga, mljacnem, glasno kažem: – Ne… bih… rekao. – Gađam ga zlatnom VIP karticom iz rekvizite i mrmljam: – Ti potpiši, moronu. 8 Kraljičin gril je prepun, ali su Volasovi za stolom za četvoro, blizu ulaza. Dok silazim niz stepenice ka tom stolu, Stiven ustaje, odeven u smoking, maše mi kao da je ovo neka velika svečanost, a Lori uspijeno sedi pored njega, u istoj „Armani“ haljini bez bretela kao sinoć. Svuda po Kraljičinom grilu postavljeni su ogromni cvetni aranžmani koje treba zaobići, a mimo mene prolaze desetine konobara s poslužavnicima punim šampanjskih čaša. Nežno se, za stolom pored našeg, sudaram sa šefom sale koji priprema palačinke za grupu Japanki, a one se pak zadivljeno smeše zgodnom mladom gajdžinu42 koji steže mesnatu šaku Stivena Volasa. – Ah, Viktore… zdravo – kaže Stiven dok mi konobar pridržava stolicu. – Gde ti je gošća? 42 Jap. gaijin – stranac. (Prim. prev.)

Glamurama 211 – Nisam siguran, čoveče – kažem, spreman da podignem ruku i pogledam na nepostojeći sat. – Rekla je da će se naći sa mnom na piću u salonu, ali se nije pojavila. – Smrknuto pauziram. – Zna gde večeramo, ali čoveče, u bedaku sam. – Pa, nadajmo se da će doći – kaže Stiven. – U međuvremenu… šampanjac? – Definitivno – kažem i pružam ruku ka čaši. – Ta je, hm, moja – nesigurno kaže Lori. – Ups, pardon – kažem dok konobar puni „dom perinjonom“ čašu pored moje salvete. – Dakle, Viktore, čime se baviš? – pita Stiven. – Znaš, Stivene, stari moj – počinjem neodređeno, premišljajući se dok halapljivo gutam šampanjac – zaista nisam potpuno siguran čime se bavim. Poraženi, oboje se smeju. – Čime se vas dvoje bavite? – konačno pitam dolazeći do daha. – Pa, ja radim u marketinškoj agenciji u Londonu… – počinje Stiven. – O, stvarno? Baš lepo – prekidam ga. – Ali mislio sam na ovom brodu, no nema veze. Nastavi. Mogu li da dobijem još jednu čašu šampanjca? – Ja otvaram restorane – ubacuje se Lori, pomalo pohlepno, dok konobar puni moju čašu. – Baš se vraćamo s Menhetna, s Trajbeke, gde smo osmatrali lokacije. Biće mi to prvi u SAD. – O, stvarno? – ponavljam, a u sebi gunđam. – To je super. Kakve restorane? – Dovršavam novu čašu šampanjca i ponovo pokazujem da je prazna pošto konobar dopuni Stivenovu i Lorinu čašu. Snebivljivo mi ponovo sipa. Stiven mu onda klimne glavom, što je znak da donese novu bocu. – Poslednji sam otvorila na Holand Parku – kaže Lori. – Volela bih da ga vidiš dok si u Londonu. – Ali, pazi, ja… neću… biti… u… Londonu, maco – kažem s naporom, nagnut ka Lori radi naglaska, no kada shvatim koliko neotesano to deluje, dodajem: – Mada je ponuda vrlo, hm, kul. – Lori je savršena kuvarica – dodaje Stiven. – O, stvarno? – ponovo kažem, zarivajući pete u pod. – Šta ti je specijalitet, maco? – Posredi je varijacija na temu klasične kalifornijske kuhinje, moglo bi se reći. – Lori zamišljeno naginje glavu u stranu. Kad postane jasno da treba nešto da kažem, uz netremičan pogled pitam: – Misliš, u poređenju sa… običnom kalifornijskom kuhinjom? – a zatim, pažljivo odmeravajući svaku reč, i potpuno nezainteresovan za odgovor: – Ili…posfkalifornijskom kuhinjom?

212 BR E T IS TO N EL IS – Neosporan je i uticaj Pacifičkog priobalja – dodaje Stiven. – Naime, znamo da to deluje totalno pomodno, ali je razlika ogromna. Zaglibljen, pitam: – Između? – Između… kalifornijske kuhinje i, dakle, posrkalifornijske kuhinje – kaže Stiven, malo previše strpljivo. – Kao i Pacifičkog priobalja – dodaje Lori. Duga pauza. – Zna li neko koliko je sati? – pitam. Stiven gleda na sat. – Dvadeset do devet. Još jedna duga pauza. – Znači, to je nešto kao „mlado povrće pasta od guave plavi kukuruz jakovska kapica u fahiti s vasabijem“, a? – pitam gledajući naokolo. – Pa, vrlo grubo rečeno – snebivljivo kaže Lori. Nemam više ništa da kažem, i taman pre no što ću pogledati reditelja i viknuti „Tekst!“, prepada me pucanj šampanjskog čepa, za kojim Stiven pita: – Znači, rešio si da odeš u Pariz, Viktore? – Nikad nisam drugačije ni nameravao, Stivene, stari moj – kažem. – Šta te zapravo vodi u Pariz, Viktore? – pita Stiven gledajući kroz stisnute kapke. – Imaš prijatelje tamo? – Sad ću ti poveriti jednu malu tajnu – kažem. – Je li? – oboje kažu i naginju se bliže. – Trebalo je da odem u London – priznajem, a onda se prepodobno smešim i šapućem: – Pravim malu ekskurziju. – Ne zadugo, nadam se – kaže Stiven. – Moraš svratiti u London pri povratku u SAD. – Videćemo kako će biti u Parizu, Stivene, stari moj – kažem samouvereno i ispijam još jednu čašu šampanjca. Pošto sam leđima okrenut ulazu u Kraljičin gril, ne vidim Marinu kako ulazi, ali ljudi počinju da se okreću; premda Stiven i Lori nisu upoznali Marinu, njenim dolaskom prekida se njihovo žamorenje, pa se i ja osvrćem instinktivno, na znak. Marina izgleda zanosno, s lakoćom ostvaruje ulogu koja će je učiniti zvezdom; šminkeri i kostimografi odradili su neverovatan posao, kosa joj je skupljena pozadi tako čvrsto i tako elegantno da se praktično koprcam na stolici, a onda pružam ruku da je dovedem do stola. Ona je prefinjeno prihvata, kao da joj pomažem da pređe preko praga od koga zazire, ali pošto sam ja na drugoj strani – hej, sve je u redu. Dok seda, upoznajem je s prisutnima. – Zaista mi je žao što kasnim – iskreno kaže Marina. – Oh, u redu je – kažem. – Razgovarali smo vrlo, vrlo zanimljivo i živo o… – Zaglibio sam se i moram da pogledam Volasove. – Kalifornijskoj kuhinji – podseća me Stiven.

Glamurama 213 – A, da. – Šampanjca? – pita Stiven Marinu malo previše revnosno. – Hvala – kaže Marina dok Stiven sipa, a onda, pokušavajući odmah da se uključi u razgovor, pita: – Treba li uskoro da stanemo? – Za petnaestak minuta – kaže Stiven i vraća šampanjac u kanticu. Ja vadim bocu i sipam sebi još jednu čašu. – Zar nikome ovo nije čudno? – pita Marina puštajući šefa sale da joj prostre salvetu po krilu. – Mislim da su po pomorskim zakonima brodovi obavezni da jedni drugima pomažu u opasnosti – kaže Stiven. – I mislim da KE2 nije izuzeta od toga. – Uopšte to nije velika neprilika – kaže Lori dok polako odmerava Marinu. – Ne znam kako će naći taj brod po ovoj magluštini – kaže Marina. – Zaista? Magla je? – pitam pošto sam pretpostavljao da zurim u ogroman sivi zid, ali je to zapravo veliki prozor ka desnoj palubi. – Auh – mrmljam. – Pa, radari' su vrlo napredni u današnje… – počinje Stiven. – Izvinite – kaže Lori dok napeto pilji u Marinu – ali da li se mi znamo? Marina promatra Lori. – Ne bih… – Hoću reći, da li smo se već srele? – pita Lori. – Izgledate mi neverovatno poznato. – Manekenka je – uzvikujem. – To je posredi. – Ne, ne, nije to – kaže Lori, a onda nežno bocka: – Jeste li iz Njujorka? Da li smo se možda tamo srele? – Mislim da nismo – kaže Marina, a onda se smeši i ukočeno dodaje: – Ali ko zna? – Diže šampanjsku čašu i prinosi je usnama, ali ne otpija. – Ali sigurna sam da jesmo – mrmlja Lori i zuri. – Sto posto sigurna. – Stvarno? – pita Marina u suptilnoj panici. – Da, sigurna sam da smo se srele. – Gde, draga? – pita Stiven. – Toga ne mogu da se setim – mrmlja Lori. – Da li često boravite u SAD? – pita Marina. Međutim, stiže konobar, a Stiven predlaže da naručimo jelo odmah, pre no što brod stane, što ja potpuno podržavam, kako bi veče pošlo u nekom drugom pravcu. Marina se dvoumi, kazavši da baš i nije gladna. Stiven kaže nešto tipa: – Pa, mila moja, s dečjeg jelovnika ne može se naručivati – a nama je to znak za „srdačan smeh“. Prvo predjelo: kavijar. Drugo predjelo: devojke odabiru medaljone od jastoga umesto guščje džigerice. Glavno jelo: pačetina. Stiven naručuje dve boce vina od konobara impresioniranog izborom hrane.

214 BR E T IS TO N EL IS – Elem, kako ste se svi vi upoznali? – pita Marina. – Mi zapravo znamo Viktorovog oca – kaže Stiven. – Da, ja njih dvoje nikad ranije nisam video. – Stvarno? – pita Marina okrećući se ka meni. – Ko ti je otac? – Zaista ne bih sada da ulazim u to – kažem. – Na odmoru sam i želim da tako i ostane. – Da li ste u skorije vreme bili u Berlinu? – najednom Lori pita Marinu. – Ne. – Marina se smeši, ali se blago sledi pre no što ponovi: – Ne. – Mislim da smo se videle u Berlinu, ali vam je frizura bila drugačija – mrmlja Lori, nagoveštavajući nešto. – Da, u Berlinu. – Draga, molim te – kaže Stiven. – Ostavimo se toga. – Godinama nisam bila u Berlinu – kaže Marina i mršti se. Lori škilji na nju. – Ovo me izluđuje, ali znam da smo se srele. – Manekenka je – kažem i cimam konobara za rukav da mi sipa još šampanjca. – To je razlog, maco. Konobar otvara obe boce vina i, pošto ih Stiven proba, presipa ih u karafe, na šta se svi usredsređujemo. Pred nas se stavljaju tanjiri sa zlatnim rubom, a„beluga“ se dovozi na kolicima. Dok šef sale servira kavijar na tanjire, a ja blebećem o novom dizajnu – ne o starom nego o novom dizajnu – časopisa Rejgan, jedan fotograf koji prečešljava salu prekida nas pitanjem može li da nas slika. – Sjajna ideja – kažem preglasno i pljeskam rukama. – Ne, ne – insistiraju Volasovi vrteći glavama. – Možda posle večere – kaže Lori. – Ma dajte – kažem okrećući se ka Marini. – To će nam biti kao suvenir. – Viktore, ne – kaže Marina. – Ne sada. – Da, Viktore – kaže Stiven. – Možda kasnije. Fotograf čuči pored stola i čeka odluku. – Do đavola – kažem. – Dajte, ljudi. Jao, ma samo slikaj – kažem fotografu. – Samo škljocni. – Viktore, molimo te – kažu Volasovi uglas. – Trenutno se ne osećam fotogenično – izgovara Marina nezamislivu izjavu. – Pa, mili moji, ;a sam spreman za kameru – uzvikujem. – Samo napred, momak. Baš kad blic opaljuje, pokušavam da se naslonim na Marinu, ali se Marina malo odmiče ka šefu sale koji se pomerio u stranu i strpljivo čeka da nastavi sa služenjem kavijara.

Glamurama 215 Volasovi me strogo gledaju dok fotografu govorim svoje ime i broj kabine i tražim četiri primerka. Dok fotograf odlazi, kapetan preko razglasa saopštava da će KE2 stati za koji minut i moli sve putnike da ostanu na mestima, da nema potrebe za ustajanjem jer se od magle verovatno ništa neće videti, a uskoro ionako nastavljamo dalje. Međutim, većina plebsa u Kraljičinom grilu ne zarezuje kapetanov predlog i odlazi od stolova do desne strane broda, a među njima su i – hvala bogu – Volasovi, premda to deluje samo kao izgovor da se posavetuju s rediteljem. Ja sebi sipam belo vino iz jedne karafe, no tada me Marina dodirne po ramenu. – Viktore – kaže. – Mislim da su ljuti na mene – kažem. – Izgleda da im se nije dopalo što su se slikali. Jebem ti Engleze, znaš? Gospode bože. Mislim, znam da smo ti i ja na to navikli, ali… – Viktore – ponavlja. – Znam, znam, izvini – kažem. – Ali, maco, ti izgledaš fantastično. – Viktore, pijan si – kaže. – A ti si fantastična… – Viktore, moram da porazgovaram s tobom. – A ja moram da porazgovaram s tobom, maco. – Vatam je ispod stola. – Ne, ozbiljna sam – kaže i odmiče se. – I ja sam – kažem naginjući se ka njoj. – Viktore, prestani – kaže. – Moraš da se otrezniš. – Maco, ti si… – Moram da idem – kaže i baca pogled na Volasove. – Javi mi se kad završite večeru. – Ne-ne-ne-ne – kažem, smesta trezan. – Ni govora, maco. Moraš da ostaneš. Ne ostavljaj me sa… – Odlazim, a ti ćeš mi se javiti u kabinu kad završite večeru – strpljivo objašnjava Marina. – Zašto ne mogu s tobom? – pitam. – U čemu je stvar? Šta ne valja? – Moram da idem – kaže i ustaje. – Idem i ja – kažem držeći je za ruku. – Pravicu se da mi je pozlilo. – Ne, to nije moguće – kaže. – Pusti me. – Maco, daj… – Imperativ je da mi se javiš odmah posle večere – kaže dok se udaljava od stola. – Znaš li šta znači „imperativ“? – Znači da… – škiljim na nju – da… moram da ti se javim posle večere? – Dobro – kaže s polovičnim olakšanjem. – Maco, šta se dešava?

216 BR E T IS TO N EL IS – Sad nemamo vremena da ulazimo u to. Volasovi se vraćaju, kao i većina drugih putnika, a po sali se razleže razočaran žamor o čemu – što nisu opazili mornara dijabetičara? Totalno sam pogubljen. – Maco – počinjem. – Ne shvatam ovo… – Poželi im laku noć u moje ime – kaže Marina i brzo izlazi iz restorana. Gledam kako odlazi hodnikom, a onda u blizini uočavam konobara koji sagledava izraz mog lica i tužno sleže ramenima u znak saučešća. – Đavolska magla – kaže Stiven dok pridržava stolicu Lori. – Kuda ti je prijateljica otišla? – pita Lori sedajući. – Ne znam – uzdišem. – Poludela je zbog nečega. – Nadam se da je nismo mi uznemirili – kaže Lori. – Draga, jedi kavijar – kaže Stiven. Kasnije Volasovi insistiraju da im se pridružim na karaoke-zabavi u klubu Lido, ali sam pijan i detalje oko sebe vidim čas jasno čas zamućeno, a pre no što zaždim u kabinu, kamera zumira na desert: tanjir sa zlatnim rubom, maline, borovnice, dve kugle šlaga oko čokoladnog bonsai-drveta. 7 U sobi, naliven gotovo do očiju, pozivam Marinu Gibson na kabinu, ali se niko ne javlja. Na molbu da proveri je li pozvala pravi broj, telefonistkinja mi uzvraća nekom prostotom, a ja spuštam slušalicu, u mini-baru nalazim malu bocu šampanjca i ispijam je bez čaše, ali mi pena šiklja po rukama, koje brišem bademantilom „KE2“. Tražim primerak scenarija, ne nalazim ga, odustajem, rovarim po sobi, palim cigarete, a televizijski pogled s pramca skoro je potpuno zaklonjen maglom. Telefon zvoni. – Viktore? – Čini se da je Marina plakala. – Hej, maco – tešim je. – Je li te, kao, Gavin pozvao? U čemu je stvar? Kao da si u bedaku. – Moramo da razgovaramo. – Sjajno – kažem i pridižem se. – Može kod mene? – Ne. – Dobro, dobro – kažem, a onda pokušavam: – Može li… kod tebe? – Mislim da nije bezbedno – šapuće. Zastajem i razmišljam o tome. – Marina – blago kažem. – Imam kondome.

Glamurama 217 Spušta slušalicu. Smesta ponovo biram njen broj. Javlja se odmah po prvom zvonu. – Hej, maco, ja sam – kažem. – Ovo ne ide – mrmlja za sebe i deluje nejasno uspaničeno. – Kako to misliš? – pitam. – Da li… ti imaš kondome? – Uopšte ne govorim o tomel – viče. – Auh, maco – počinjem, odmičem slušalicu, a onda je ponovo prinosim uhu. – O čemu ne govoriš? – Viktore, dešava se nešto što mora da ti se objasni. – Čuj, žao mi je što sam nestrpljiv – izvinjavam se. – Pročitaću ostatak scenarija, upoznaćemo se, nema veze. – U opasnosti si, Viktore, bog te jebo – viče. – Nemoj sad da mi šizneš, maco… – Viktore, da li ti je iko dao nešto da poneseš u London? – pita bez daha. – Kako to misliš, maco? – Proveravam svoju frizuru u ogledalu iznad toaletnog stočića. – Da li ti je iko rekao da poneseš nešto… paket, kovertu, bilo šta… u London? – ponovo pita, upinjući se da se smiri. – Kao, na primer? – Ne znam – stenje. – Poklon ili tako nešto. Nešto za nekoga. – A, da, tako je – kažem kao da se polako prisećam. – Šta? Šta to? – žurno pita. Pauziram pre no što se zakikoćem. – Samo ovog prelepog sebe, maco. – Do đavola, Viktore – viče Marina. – Jesi li siguran? Pažljivo razmisli. – Mislim da to ne mogu u ovom stanju. – Viktore, molim te, moraš da se otrezniš. – Dolazim u tvoju sobu – kažem joj. – Rekao bih da si pod stresom. Treba ti masaža. Dozvoli mi da primenim svoju čuvenu relaksacionu… – Naći ćemo se u klubu Lido… odmah. – Maco, a zašto ne u tvojoj sobi? – razočarano kmečim. – Zato što nije bezbedno – kaže. – Zato što moramo da se nađemo negde gde ima ljudi. – Hej, maco… Spušta slušalicu. Treba da pogledam telefon i slegnem ramenima, što i činim.

218 BR E T IS TO N EL IS 6 Umivanje hladnom vodom baš i ne doprinosi trežnjenju, pa stoga samo pokušavam da se ne teturam dok idem u Lido, koji je zapravo dovoljno blizu moje kabine da stignem tamo bez onesvešćivanja ili hitnijeg saplitanja. A tamo nije gužva jer se karaoke-zabava, koju su Volasovi pomenuli, premestila u kabinu gospodina Kusobošija, kako mi šanker kaže pošto sednem i uzdržim se od naručivanja martinija; uzimam veliko pivo, pijuckam ga i povremeno gledam kroz veliki prozor što gleda na palubu zaogrnutu maglom i mali plitak bazen s koga se diže para i meša sa svom tom silnom maglom. Jedan član posade srdito pokazuje nekoga ko stoji pored ograde: magla se povremeno komeša, ali je uglavnom u formi teškog nepokretnog zida od nejasno prozirnog granita, u kome se obris gubi. Traljavo potpisujem račun za pivo, a onda izlazim. Na palubi je tiho, čuju se jedino mašine za suvi led koje proizvode ogromne oblake magle, a čini se da se brod kreće sporije nego inače. Marina mi je okrenuta leđima i odevena je u vrlo kul veliku „Prada“ vunenu jaknu s kapuljačom; kada je dodirnem po ramenu, automatski se koči, i dalje gledajući u daljinu; ja drhtim i vlažno je, ona izgleda još viša nego što jeste, ja pokušavam da se sagnem i vidim je li na štiklama, ali začudo, na nogama ima „najke“ koje takođe izgledaju veće, mada, pošto se ne sećam da sam joj ikad pogledao stopala, šta ja to lupetam, kog đavola? – Marina? – pitam. – Marina… jesi li to ti? Pauza, a onda se kapuljača klimne. – Hej, jesi li dobro? – Škiljim i uzaludno rukom rasterujem smrdljivu lažnu maglu. – U čemu je stvar? Je li te Gavin zvao? Šta se desilo? – Ne možeš u Pariz sa mnom – šapuće grubim glasom, kao da je plakala. – Moraš u London. – Hej, maco, zašto si se predomislila? – kažem stežući je za rame. – Hej, pogledaj me. Kapuljača se vrti levo-desno. – Viktore – kaže i odmiče se, i dalje okrenuta leđima. – Pijan si. – Kako znaš kad nećeš da me pogledaš? – molećiv sam. – Osećam miris – kašlje glas. – Hej, maco, primakni se – mrmljam i naginjem se. – Hoću u Pariz s tobom. – Viktore, pijan si – protivi se i udaljava glas.

Glamurama 219 – Treba mi bolji izgovor – kažem. – Mogla bi me bar… ahm… udostojiti inteligentnijeg izgovora. – Za time sledi neverovatan podrig, posle koga se izvinjavam. I dalje pokušavam da je navedem da me pogleda, ali ona neprestano uzmiče i privija jaknu s kapuljačom čvršće oko sebe. – Samo idi – kašlje, a onda mrmlja nešto drugo. – Ne idem nikud – kažem. – Viktore, molim te… – Htela si da razgovaraš sa mnom – ukazujem. – Evo me. Spreman sam. Prilično sam pri svesti. – Samo sam htela da ti kažem da ne možeš u Pariz… – Hej, maco, molim te, pogledaj me – kažem joj. – Hajdemo za šank, pa ću naručiti kafu, lep kapućino, a? Ona poseže iza sebe i hvata me za ruku bez osvrtanja, pa šapuće nešto o mojoj sobi. – Šta? Šta si rekla, maco? – šapućem za uzvrat i naslanjam se na nju, najednom omamljen od seksualne prilike, sveg popijenog šampanjca, mirisa jakne „Prada“. – Hajdemo u tvoju sobu. – Udiše, a glas joj je promukao i krupan. – Maco – počinjem. – To je savršena… I dalje držeći moju ruku, okreće se i polazi, prelazeći palubu kraćim putem kroz maglu, a meni je teško da pratim njene krupne korake, pa mrmljam: – Maco, maco, uspori. – Međutim, ona me samo vuče za sobom i hita ka mojoj kabini. Na svojim vratima, uskikotan i bez daha, vadim ključ iz džepa, ispuštam ga – kroz smeh kažem: – Razbijaš mi koordinaciju uma i oka, maco – pa posežem dole i petljam se s ključem, no ona ga hvata prva, a ja pokušavam da je uhvatim za ruku, no kad se konačno uspravim, zaduvan, ona je već otvorila vrata i ušla u sobu, pa me vuče za sobom i gasi sva svetla, još okrenuta leđima. Padam na krevet i hvatam je za nogu. – Odmah se vraćam – kaže iz kupatila pre nego što zatvori vrata. Gunđajući se pridižem, izuvam cipele, čujem ih kako padaju pored kreveta na pod, pa pružam ruku da upalim bar neko svetlo, ali ne mogu da dohvatim nijedan prekidač i brzo shvatam da sam preumoran i prepijan da bih sad išta uradio. – Hej, maco – dozivam. – Možemo li da ostavimo upaljeno svetlo? – Opet padam na krevet. – Dušo? Vrata kupatila se otvaraju i Marina nakratko stoji u dovratku; kapuljaču je spustila na ramena, ali čak ni škiljeći ne mogu da joj razaznam crte lica, pošto je osvetljena otpozadi, i svela se samo na taman obris koji ide ka meni, dok se

220 BR E T IS TO N EL IS vrata polako i delimično zatvaraju za njom, a pri tome je u kabini toliko hladno da mi se dah magli u polusvetlosti iz kupatila; ona pada na pod, kosa joj skriva lice, pa mi skida pantalone i streč-bokserice „Kalvin Klajn“ te ih baca u ugao; obema rukama me drži za butine, širi mi noge, smešta se između njih tako da joj je glava kod mog struka, a kita mi je – nepojmljivo – tvrda kao kamen; liže mi glavić dok ga istovremeno sisa, rukom drži kurac za koren, a onda, ne vadeći glavić iz usta, počinje da mi drka. – Hoću da te poljubim – stenjem i hvatam je pod pazuha pokušavajući da je dignem na sebe, ali su joj ruke okovane glomaznom jaknom, koju najzad uspevam malo da smaknem, otkrivši mišićava svetloputa ramena i nešto nalik na tetovažu na desnoj lopatici, delimično sakrivenu bretelom bele tregerice. Pružam ruku i pokušavam da dodirnem tetovažu. – Hajde – stenjem – skini se – ali me ona stalno odguruje, a kita mi ulazi u njena usta i izlazi iz njih; kosa joj visi, dirka me po kukovima, a jezikom mi stručno liže čitav komad, a onda se ja nameštam tako da joj mogu gurnuti čitav kurac u grlo, a ona me hvata obema rukama za kukove i počinje da ga guta celog; ja tiho stenjem, zadižem košulju ne želeći da svršim na nju, i počinjem da drkam dok mi ona liže jaja; čmar mi pritiska prstom koji nekoliko puta sklanjam, ali na kraju uspeva da ga gurne a ja počinjem da svršavam, a kasnije, dok dahćem, sve se oko mene kovitla, kroz zamućeno sočivo primećujem je kako se muva po sobi i otvara fioke, pa mrmljam: – Zašto nosiš periku? – pre no što se onesvestim, što ne želim da mi se desi jer imam toliko toga da joj pokažem. 5 Sirena za podne prekida mi san. Usred noći, posle padanja u nesvest, umotan sam u ćebad, ali mi niko nije skinuo košulju i leptir-mašnu. Pošto ne mogu da se ne pomeram dok sam čvrsto sklupčan u fetusni položaj – usled jakih bolova – pružam ruku ka telefonu, ali usred tog pokreta shvatam da sam propustio doručak, a i da bih ionako sve ispovraćao, pa odustajem od sobne usluge. U očajničkoj potrebi za vodom, nekako se dižem, posrćem do kupatila uz bolove, cvilim: – Sranje, sranje – i pohlepno pijem vodu iz umivaonika, koja je odvratnog ukusa, a onda piljim u svoj odraz u ogledalu, krajnje zbunjen: lice mi je potpuno dehidrirano i štrokavo, kosa mi je ulepljena pod čudnim uglovima na totalno bedan način tipičan za osamdesete, a ispod toga su mi oskudne malje na stomaku ulepljene osušenom spermom. Posle tuširanja, dan

Glamurama 221 mi deluje samo napola grozan i znatno manje tmuran. Oblačim se, pijem tri tablete advila, stavljam kapi u oči, a onda se sručujem na krevet. Zovem Marininu sobu, ali se niko ne javlja. 4 Nalazim Marininu sobu i kucam na vrata, ali niko ne otvara, a i zaključano je, što sam i očekivao. Ponovo kucam i prislanjam uho na vrata: tišina. Dok stojim u hodniku, odsutan duhom, još ošamućen, pitajući se šta da radim nakon što joj se izvinim za pijanstvo, primećujem da sobarica pet vrata dalje sprema sobu i polako dolazi ovamo. Počinjem da se šetam desnom palubom, ali na kraju prelazim samo mali njen deo, s tamnim naočarima na licu, mrmljajući sebi u bradu dok me vetar s Atlantika zanosi tamo-amo, da bih se konačno opet vratio u Marinin hodnik. Vrata su sada otvorena, a sobarica je dobila znak da uđe, ostavljajući na ulazu ogromnu platnenu korpu punu prljavog rublja. Kucam, provirujem, nakašljavam se, na šta sobarica diže pogled dok skida posteljinu s kreveta. Bez osmeha, nekim škotskim gazdaričkim tonom, kaže: – Izvolite? – Zdravo – kažem pokušavajući da budem srdačan, što mi totalno propada. – Samo tražim devojku čija je ovo soba. – Da? – pita sobarica čekajući i držeći zgužvanu posteljinu. – Nešto sam, hm, zaboravio ovde – kažem i ulazim u kabinu, primećujući da je neotvorena korpa voća oborena na toaletnom stočiću i da telefon s koga me je Marina pozvala leži na podu, u uglu pored kreveta, umesto da stoji na stalku, kao da je poslednji korisnik čučao i krio se iza kreveta. – Gospodine… – nestrpljivo počinje sobarica. – U redu je, u redu je – kažem. – U vezi smo. – Gospodine, treba da dođete kasnije – kaže sobarica. – Ne, ne, u redu je – kažem shvatajući da soba ni najmanje ne izgleda kao da se u njoj živi. Prolazim pored sobarice i otvaram ormar. – Gospodine, treba da sačekate da… Dižem ruku. – Rekoh da je u redu – mrmljam. Ormar je potpuno prazan: nema odeće, nema prtljaga, nema čak ni vešalica. Zatvaram ga, zaobilazim sobaricu da bih došao do toaletnog stočića i počinjem da otvaram fioke. I one su sve prazne.

222 BR E T IS TO N EL IS – Gospodine, tražim od vas da odete – kaže sobarica gledajući me neljubazno. – Ako ne odete, moraću da pozovem obezbeđenje. Ignorišući je, primećujem da je zidni sef otvoren i da je u njemu dopola sakrivena jedna „Prada“ tašna – najlonska s robnim žigom u vidu trougla. Dok prilazim sefu, iza mene sobarica izlazi iz kabine. Polako otkopčavam šnalu na tašni i otvaram je. Zavlačim ruku: nema praktično ničega osim jedne koverte. S gađenjem, naglo otežalog daha dok me mamurluk snažno obuzima, iz koverte vadim niz polaroid-snimaka. Osam snimaka mene. Dva su napravljena u bekstejdžu na, reklo bi se, koncertu Wallflowersa: u pozadini je poster benda; znojavi Džejkob Dilan drži crvenu plastičnu šolju iza mene, a preko pleća je prebacio peškir. Dva su snimljena tokom foto-sesije za časopis: nečije ruke drže šminkersku četku koja mi dodiruje lice, ja spokojno žmurim, Brižit Lankom namešta fotoaparat. Preostala četiri: ja pored bazena u šortsu i prsluku bez košulje, svuda po zemlji dušeci, a na dva snimka napolju blešti, ogromno narandžasto sunce probija se kroz smog, a iza dugačke staklene pregrade pored maloletne japanske konobarice u sarongu, preda mnom se prostire Los Anđeles. Poslednja dva polaroida snimljena su u suton, Rendi Gerber grli me preko ramena dok neko pored nas pali tiki-baklje43. To mesto, iz raznih časopisa, prepoznajem kao Skaj bar u nedavno otvorenom hotelu Mondrijan. Međutim, nos mi je drugačiji – širi, malo pljosnatiji – a i oči su mi preblizu; brada je rošava, definisanija; kosu nikad nisam šišao tako da lako pravim razdeljak na strani. Nikad nisam bio na koncertu Wallflowersa. Niti me je slikala Brižit Lankom. Niti sam bio u Skaj baru u Los Anđelesu. Vraćam fotografije u „Prada“ tašnu pošto više ne želim da ih držim. Kupatilo zaudara na varikinu i dezinficijens, a pod je mokar i svetlucav iako sobarica još nije bila počela tu da čisti; prostirka je još zgužvana pored kade, a peškiri, mokri i čudno isflekani, leže u uglu. Nema nikakvih toaletnih potrepština, nema bočica šampona, nema sapunčića na ivici kade. Onda me neko namešta u čučanj pored kade i tera me da zavučem ruku u slivnik; posle izvesnog pipkanja vadim prste, na kojima su ružičaste mrlje; pošto prste zavučem dublje, nailazim na nešto meko, a kad ponovo izvučem ruku – mimo 43 Tiki-baklja – ukrašen štap od bambusa ili trske, visok oko metar i po, na čijem se vrhu nalazi rezervoar goriva i fitilj; tiki-baklje koriste se za večernju dekoraciju eksterijera. (Prim. prev.)

Glamurama 223 volje, refleksno od straha što dotičem nešto meko – ružičasta boja je tamnija, crvenija. Iza šolje je više krvi – ne mnogo, tek toliko da ostavi utisak – a kad prevučem prstima preko nje, oni postanu ružičasti kao da je krv razvodnjena ili da je neko bezuspešno pokušavao da očisti krv na brzinu. Tik uz bočnu stranu šolje, u zidu, nalaze se dva mala bela predmeta. Vadim jedan iz zida, primenjujem pritisak pod određenim uglom da bih ga izvukao, i posle razgledanja onoga što mi je u ruci okrećem se ekipi. Tišina je prazna, ljudi se koncentrišu na ledenu svetlost u kupatilu. – Možda sam odlepio – kažem tiho uz teško disanje – ali ovo je zub, jebo te… – A potom govorim glasno, kao da ih optužujem za nešto, pružajući zub ka njima. – Ovo je zub, jebo te – ponavljam i tresem se. – Ovo je zub, jebo te – ponavljam, a onda mi se kaže da izjurim iz prostorije. 3 Ekipa me upućuje ka Obezbeđenju, ali pošto na brodu zapravo ne postoji takva kancelarija, scena se snima blizu biblioteke, za stolom kojim se kancelarija simulira. Kao „tekstura“: kompjuterski terminal neuključen u struju, četiri prazna notesa sa spiralom, prazna konzerva dijetalne koka-kole, mesec dana staro izdanje časopisa Pipi. Mladi britanski glumac – koji je igrao sitne uloge u Trejnspotingu i u Emi po romanu Džejn Ostin, i koji izgleda pogubljen čak i pre no što ja progovorim – sedi za stolom iz rekvizite i igra službenika, bled, nervozan i prilično sladak za engleskog glumca u ulozi službenika. – Zdravo, ja sam Viktor Vord, prva klasa, kabina 101 – počinjem. – Da? – Službenik krivi glavu, pokušava da se osmehne, zamalo da uspe. – I tražim Marinu Gibson… – Tražite? – prekida me. – Da, tražim Marinu Gibson, koja je u kabini 402. – Jeste li gledali u kabini 402? – prekida me. – Jesam, i nije bila u kabini 402, a čini se – duboko udišem, a onda na jedan mah: – da tamo uopšte niko ne boravi, a moram da je nađem i zapravo bih hteo da je, hm, pozovete preko razglasa. Pauza koja nije po scenariju. – Zašto želite da je pozovemo, gospodine? – pita službenik.

224 BR E T IS TO N EL IS – Pa – kažem i zaplićem se – ja… mislim da se izgubila. – Najednom počinjem da se tresem i moram da se uhvatim za sto kako bih se obuzdao. – Mislim da se izgubila – ponavljam. – Mislite da se putnica… izgubila? – polako pita i malo uzmiče. – Hoću da kažem – udišem – da se možda preselila u drugu kabinu, možda. – To je vrlo malo verovatno, gospodine – kaže službenik vrteći glavom. – Pa, dakle, trebalo je da se nađemo na ručku, a ona se uopšte nije pojavila. – Žmurim i trudim se da ne paničim. – I voleo bih da je pozovete… – Žao mi je, gospodine, ali ne pozivamo ljude samo zato što su propustili obrok, gospodine – čujem glumca kako izgovara. – Možete li mi, molim vas, potvrditi da je u toj sobi? Važi? Možete li makar to? – pitam kroz zube. – Mogu to da potvrdim, gospodine, ali vam ne mogu dati broj sobe. – Ne tražim da mi date broj sobe – nestrpljivo kažem. – Ne tražim broj sobe te putnice. Znam broj njene sobe, do đavola. Samo potvrdite da je u sobi 402. – Marina…? – Marina Gibson – naglašavam. – Kao Mel. Mel Gibson. Samo što se zove Marina. Službenik otvara jednu beležnicu sa spiralom, koja navodno sadrži kompjuterski listing svih putnika na ovoj plovidbi. Zatim se odguruje do monitora, udara po nekoliko tastera, pravi se da zna šta radi, razgleda jedan pa drugi grafikon, uzdiše nekoliko puta. – Koji broj sobe rekoste, gospodine? – Kabina 402 – kažem na ivici nerava. Službenik se mršti, proverava nešto u beležnici sa spiralom, a onda belo gleda u mene. – Na ovoj plovidbi u toj sobi nema nikoga – kaže bez uvijanja. Duga pauza pre no što uspem da izustim: – Kako to mislite? Kako to mislite „nema nikoga“? Sinoć sam telefonirao u tu sobu. Neko mi se javio. Razgovarao sam s nekim iz te sobe. Kako to mislite „nema nikoga“? – Mislim, gospodine, da u konkretno toj sobi nema nikoga – kaže službenik. – Kažem, gospodine, da u tu sobu niko nije smešten. – Ali… – Počinjem da vrtim glavom. – Ne, ne, to nije tačno. – Gospodine Vorde? – počinje službenik. – Siguran sam da će se pojaviti. – Otkud vi znate? – pitam dok bledim. – Gde bi uopšte mogla biti, do đavola? – Možda je u ženskom spa centru – nabacuje službenik sležući ramenima.

Glamurama 225 – Ma da, kako da nije – mrmljam. – U ženskom spa centru. – Pauza. – Samo malo… ovde postoji ženski spa centar? – Sigurno za sve ovo postoji potpuno logično objašnjenje, gospodine Vorde… – Hej, čekajte, ne govorite tako – kažem drhteći i dižem ruke pred sebe. – Kad god neko to kaže, nešto je definitivno otišlo u kurac. – Gospodine Vorde, molim vas… – Mislim da je u nevolji – kažem i naginjem se. – Jeste li me čuli? Mislim da je u nevolji. – Ali, gospodine Vorde, Marina Gibson čak nije ni na spisku putnika – kaže službenik. – Za ovu plovidbu nije se prijavila nijedna Marina Gibson. Službenik me gleda kao da uopšte ne može da pojmi izraz na mom licu. Čekam na maloj stolici u predvorju i gledam svakoga ko prođe kroz ženski spa centar do zatvaranja. 2 F. Fred Palakon zove u 19.00. U sobi sam od 17.00, kada se zatvorio ženski spa centar, i zanosim se mišlju da prekrstarim ceo brod u potrazi za osobom koja je sebe zvala Marina Gibson, ali na kraju ipak odustajem jer mi je pod vrata gurnuta fotografija sa sinoćne večere, u koverti od manila-papira sa zaglavljem KE2. Slika nije ispala baš dobro, ponajviše zato što na njoj nisu Volasovi. Za stolom u Kraljičinom grilu sede dvoje ljudi koje nikad nisam video, koji čak ni izdaleka ne liče na Volasove. Čovek koji se mršti na mene znatno je stariji od Stivena, a žena, koja zbunjeno gleda u tanjir, mnogo je aljkavija i prostija od Lori. Marina je okrenula glavu na drugu stranu, pa joj je lice zamućeno. Jedino se ja opušteno smešim, što me zapanjuje jer su mi na čitavoj slici poznate jedino gomilica kavijara na mom tanjiru, karafe s vinom koje je naručio Stiven i Japanke u senci za susednim stolom. Original i tri kopije koje sam naručio rašireni su na stolu za kojim palim cigaru na cigaru, a u sobi je tako hladno da sam napola smrznut dok nosim dva džempera „Džej Kru“ ispod ogromnog kaputa „Versače“, i još me drmaju ostaci mamurluka, uporni, poput kakvog podsetnika. Neodređeno sam svestan da KE2 sutra pristaje u Sauthempton.

226 BR E T IS TO N EL IS – Znači, ne idete u Pariz? – pita Palakon. – Ipak ćete ostati u Londonu? Dugačka tišina za koju sam ja odgovoran navodi Palakona da vikne: – Alo? Alo? – Da – prigušeno kažem. – Kako si to… skontao? – Prosto sam osetio da ste se predomislili – kaže Palakon. – Kako si to uspeo? – Pa, ukratko, ti vaši starmali trenuci obično prestanu – čujem ga kako kaže. – A i snažno se koncentrišem na vas i na ono što morate da kažete i uradite. – Pauza. – Takođe posmatram sve iz drugačijeg ugla. – I'm a lover, not afighter44, Palakone – uzdišem. – Locirali smo Džejmi Filds – kaže Palakon. Načas gledam naviše. – Znači, moj posao je gotov? – Ne – kaže Palakon. – Samo je olakšan. – Sta trenutno radiš, Palakone? – pitam. – Neki lakej te pedikira dok jedeš džinovsko pakovanje mentol-bombona? To ja zamišljam. – Džejmi Filds je u Londonu – kaže Palakon. – Naći ćete je prekosutra na snimanju filma u kome igra. Sve potrebne informacije čekaće vas u hotelu. Vozač će doći po vas… – Limuzina? – prekidam ga. Pauza, a onda Palakon ljubazno kaže: – Da, gospodine Vorde, limuzina… – Hvala. – Limuzina će doći po vas u Sauthempton i odvesti vas u London, gde ću ja stupiti u vezu s vama. Dok Palakon drobi, neprestano mrdam četiri primerka slike, premeštam ih. Palim novu cigaretu pre no što ugasim staru. – Razumete li, gospodine Vorde? – Da, razumem, gospodine Palakone – odgovaram ravnim glasom. Pauza. – Deluje kao da ste na rubu sloma, gospodine Vorde. – Samo pokušavam da ustanovim nešto. – Da li je to ili samo pokušavate da zauzmete pozu? – Čuj, Palakone, moram da idem… – Kuda ste naumili, gospodine Vorde? – Za deset minuta počinje tečaj iz pisanja aforizama, a ja želim da ugrabim dobro mesto. – Čućemo se kad stignete u London, gospodine Vorde. – Već sam to zabeležio u rokovnik. – Milo mi je što to čujem, gospodine Vorde. 44 Pesma grupe Kinks: „Ja sam ljubavnik, a ne siledžija.“ (Prim. prev.)

Glamurama 227 1 Feliksa snimatelja nalazim u klavirskom baru, pogrbljenog nad nizom čašica dopola napunjenih brendijem: očajno zuri u sopstveni odraz u ogledalima iznad polica s alkoholom i nemilice puši „goloaz“. Pijanista – užasnuto shvatam da je posredi onaj instruktor aerobika s ogavnim zubima – svira tužnu verziju pesme ^Anything Goes“. Sedam na šank-stolicu pored Feliksa i ljoskam mu fotografije pored ruke. Ni da trepne. Nije se brijao danima. – Felikse – trudim se da se obuzdam. – Pogledaj ovu fotku. – Neću da gledam nikakve fotke – kaže očajni Feliks svojim kolebljivim, neodredivim izgovorom. – Felikse, molim te, važno je – kažem. – Čini mi se. – Nije predviđeno da gledam tu fotku, Viktore. – Ma u pizdu materinu… jebo te, Felikse, samo je pogledaj – uspaničeno mi izleće iz usta. Feliks se okreće ka meni i mrmlja: – Baš smo nadrndani – a onda umorno osmatra sliku. – Da? Pa? Ljudi jedu kavijar i ne deluju naročito srećni. – Sleže ramenima. – Dešava se. – Felikse, nisam jeo kavijar s tim ljudima – kažem. – A ipak ova fotka popo-postoji – frfljam. – Kako to misliš? – uzdiše Feliks. – Jao, bože, što sam umoran. – Ali ovo je pogrešna fotka – luđački cvilim. – Ovo nije bračni par s kojim sam sinoć večerao. Ovo nisu Volasovi. Razumeš li, Felikse? Ja… ne… poznajem… ove… ljude. – Ali to je ta slika, Viktore – kaže Feliks. – Ovo si ti. – Da, to sam ja – kažem. – Ali ko su ovi ljudi, Felikse? – Radi naglaska, prelazim rukom preko fotografije. – Mislim, šta je ovo? Šta se zbiva, do đavola? – Zabludela omladina – uzdiše. – Gde, Felikse? Gde? – pitam vrteći se ukrug. – Na ovom prokletom brodu ne vidim nikoga mlađeg od šezdeset. Feliks maše šankeru da mu sipa još jedno piće. – Felikse – kažem i udišem. – Mislim da se bojim. – I treba, ali zašto? – Iz mnogo razloga – šapućem. – Od života se i inače može očekivati izvesna doza tegoba. – Znam, znam, moram da prihvatim zlo ako želim da prihvatim i dobro… pobogu, Felikse, samo umukni, jebo te, i pogledaj jebenu fotku.

228 BR E T IS TO N EL IS Feliksovo se zanimanje pojačava kad fotku pogleda izbliza, atmosfera u baru zadimljena je i nejasna, pijanista nastavlja s žalobnom verzijom pesme „Anything Goes“ dok ga razni statisti, u ulogama ucirkanih dadilja, krupijea i konobarskog osoblja, zaneto slušaju, a ja se koncentrišem na tišinu oko muzike i pokušavam da privučem šankerovu pažnju. – Montirana je – kaže Feliks pošto se nakašlje. – Otkud znaš? – Devojčino lice trebalo bi da se vidi. – Pokazuje na Marinu. – Aha, ali mislim da se okrenula kad je blic opalio. – Ne – kaže Feliks. – Nije. – Kako znaš? – Po položaju njenog vrata… vidiš ovde? – Feliks prevlaci prstom preko Marininog grla. – Položaj vrata nagoveštava da je gledala u kameru. Neko je… oh, kako se kaže?… superponirao preko ove devojke. – Zastaje, a onda prelazi na Volasove. – Pretpostavljam da se isto desilo i ovom paru – kaže škiljeći na fotku. – I to zapravo vrlo amaterski. – Uzdiše i spušta fotku na šank. – Ali, do đavola, ko zna? Možda si bio skroz pijan i prijateljski nastrojen, pa si seo za neki drugi sto. Odmahujem glavom. – Nikad ne bih sedeo s tim ljudima – kažem. – Pogledaj ženinu frizuru. – Naručujem „apsolut“ votku s brusnicama – s limetom, naglašavam – a kad mi je šanker da, ispijam je brzo, ali me nimalo ne opušta. – Možda samo treba da pojebem nešto – uzdišem. Feliks počinje da se kikoće. – Pojebaćeš. – Ne prestaje. – O, još kako. – Zajebi to kikotanje, Felikse. – Nisi pročitao novu verziju? – pita. – Mislim da se scenario neprestano menja, Felikse – kažem. – To u ugovoru nije stajalo. – Razočaranja su ti zaista svakodnevna pojava, zar ne, Viktore? – Mislim da se nešto gadno desilo toj devojci – ponizno kažem. – Toj… Marini. – Misliš da se prave greške? – pita Feliks i uzima velik gutljaj brendija pa zamenjuje jednu čašicu drugom. – Mislim da ljudi mogu previše da znaju. – Samo… samo… mislim da se desilo nešto… jao, čoveče… kao, neplanirano i… – Glas mi zamire. Zurim u pijanistu, u statiste za stolovima, na kaučima, koji zamišljeno klimaju glavom uz muziku. – I… mislim da niko ne reaguje… jao, čoveče. – Trebalo bi, čini mi se, da nađeš plodniji i skladniji način života. – Na naslovnoj sam Jutkvejka – uzvikujem. – O čemu ti, pobogu, govoriš?

Glamurama 229 – Možda to nema veze jedno s drugim. – Nemoj mi reći da sam smušen i glup – preklinjem ga. – Nemoj mi reći da je ovo „nebitno pitanje“, Felikse. Hoću reći, ja sam prilično opušten čovek. – Znam, znam – saosećajno kaže Feliks i vuče dim. – Nepodnošljivo, a? Napokon pitam: – Šta je s Palakonom? Kako je on upetljan u sve ovo? – Ko je Palakon? – pita Feliks. – Palakon – uzdišem. – Tip koji me ubacio na ovaj jebeni brod. Feliks ćuti, a zatim gasi cigaretu. – Ne znam nikoga ko se tako preziva. Dok tražim od šankera još jedno piće, iznervirano mrmljam: – Šta? – Palakon nije u scenariju, Viktore – oprezno kaže Feliks. Pauza. – Auh… čekaj malo, čekaj malo. – Dižem ruku. – Alo? Ti si skrenuo, maco. – Ne, ne, ne bih rekao – kaže Feliks. – I molim te, ne zovi me „maco“, Viktore. – Stani malo, Felikse – kažem. – Govorim o tipu koga sam upoznao u Fešn kafeu. O onom evropeiziranom kretenu koji me je strpao na ovaj ploveći starački dom. O Palakonu? Feliksu to ništa ne znači. Ja nemo blenem. – Upoznao sam ga nakon što su me jurili – pokušavam da objasnim. – Upoznao sam ga u Fešn kafeu nakon što me je jurio crni džip? F. Fred Palakon? Feliks mi se okreće, više zabrinut nego veseo, i najzad kaže: – Nismo snimali scenu jurnjave, Viktore. – Duga pauza. – Nismo snimali ništa u Fešn kafeu. Dok piljim u fotku, osećam da se nešto u meni ruši. – U knjizi snimanja ne postoji Palakon – mrmlja Feliks dok takođe pilji u fotku. – Nikad nisam čuo za njega. Dok dišem isprekidano, pred mene se stavlja novo piće, ali me hvata gorušica pa guram čašu ka Feliksu. – Mislim da je ovo logična tačka za rez – kaže Feliks i otkrada se. 0 Na palubi je vazduh bio vlažan, nebo neobično tamno, gotovo crno, oblaci nabrekli, izobličeni, iza njih je vrebalo čudovište, a zatim je zagrmelo, što je zavređivalo izvesnu pažnju i donekle uplašilo sve prisutne; mimo te tame, ispod tog neba, čekalo je kopno. Na palubi sam zapalio cigaretu, kamera je kružila oko mene, nove zalihe ksanaksa otklonile su mučninu i neugodne

230 BR E T IS TO N EL IS tikove; vokmen sam ostavio uključen, „Crash Into Me“ Dave Matthews Banda zujala mi je u uhu kroz slušalice, mésala se s muzičkom podlogom. Seo sam na klupu, s tamnim naočarima na očima, mahnito treptao, čvrsto stezao novi časopis pod nazivom Novi časopis koji je pokrenula Gejl Lav, sve dok više nisam mogao da sedim. Slika Marine kako skače u crnu vodu, tone stotine metara na mirno peščano dno i nestaje bez traga razigrano mi je skakala po podsvesti, zadirkivala me, a možda je Marina skočila s broda zato što inače predstoji nešto još gore. Šešira koji mi je Loren Hajnd dala u Njujorku i za koji mi je Palakon rekao da ga ponesem nije nigde bilo, potvrđeno je da je „nestao“ pošto sam prevrnuo kabinu tražeći ga, i premda to nije smelo da bude problem, nekako sam znao da jeste. Reditelj mi je rekao da je najvažnije ono što ne znam. Na palubi sam bio svestan da mi noge mlitavo promiču pored kioska sa šećernom vunom otvorenog za „decu“. Palubom su prošli Volasovi, rešeni da se ne petljaju sa mnom, a ja nisam mogao da protumačim kakve signale šalju svojim lažnim osmesima i srce nije prestajalo da mi lupa, ali sam zapravo bio usporen i apatičan; međutim, čak je i to osećanje delovalo usiljeno, ali mu se nisam opirao i nisam mogao ništa da učinim. Kad bi mi zafalilo hrabrosti, oduvek bih sebi govorio da sam maneken, da me zastupa CAA, da sam zaista dobar u krevetu, da imam dobre gene, da je Viktor zakon, ali sam na palubi počeo poluozbiljno da sumnjam u to. Palubom je prošao mladi gej Nemac i izignorisao me, ali se on ionako nikad nije uklapao u priču, a moje scene s njim odbačene su, što nije narušilo kontinuitet. Na palubi su članovi ekipe rasklapali mašine za maglu i smeštali ih u sanduke. Evropa mi se primakla, tamni okean tekao je oko nas, oblaci su se raspršivali, tačkice svetla na nebu širile su se dok nije svanulo. Na palubi sam se držao za ogradu, sabirao sate koje sam izgubio dok su se dubina i perspektiva prvo zamagljivale pa bistrile; neko je zviždukao „The Sunny Side of the Street“ dok je prolazio pored mene, ali kad sam se okrenuo, nisam zatekao nikoga, što se i dalo predvideti. Gledajući u stopala, tupo blenući u stopala, pored cipele sam primetio jednu zalutalu konfetu, a potom i drugu.

3

14 Ulica na Noting Hilu. Jedan uz drugi: novi „Gap“, „Starbaks“, „Mekdonalds“. Dvoje izlaze iz fitnes centra Kranč, nose sportske torbe „Prada“, deluju otprilike puni energije, iz teretane iza njih trešti „Disco 2000“ grupe Pulp dok oni prolaze pored niza BMW-a, gusto parkiranih na trotoaru te ulice na Noting Hilu. Grupa tinejdžera uskih kukova i neuredne kose, u majicama s ironičnim sloganima, stoji ispred „Gapa“: pokazuju jedni drugima šta su kupili, neko drži džepno izdanje romana Irvina Velša, puše jednu cigaretu ukrug i u opštem vakuumu nepovoljno se izražavaju o motociklu koji grmi ulicom, a onda motocikl usporava pred semaforom, pa koči. Neko nalik Bonu Voksu šeta crnog labradora i cima mu povodac kad ovaj pojuri ka komadu đubreta koji hoće da poždere – omotu od „arč deluks“ hamburgera. Pored Bonovog dvojnika grabi jedan poslovni čovek, mršti se dok čita naslovnu stranu Ivning standarda, u ustima čvrsto steže lulu, a Bonov dvojnik prolazi pored dadilje koja je u fazonu šezdesetih i gura firmirana dečja kolica, a dadilja pak prolazi pored dvojice studenata umetnosti koji zajedno jedu svetlo obojene slatkiše iz kese i bulje u lutke u izlogu radnje. Jedan japanski turist video-kamerom snima postere, devojke koje izlaze iz „Starbaksa“, crnog labradora koga šeta Bonov dvojnik, dadilju iz šezdesetih koja je prestala da gura kolica jer, kako stvari stoje, bebu treba pregledati. Tip na motociklu i dalje čeka na semaforu. Pulp se pretvara u zlokobnu stvar od Oasisa, izgleda da svi nose „najke“ i niko se ne kreće dovoljno ležerno – ljudi deluju koordinisano, gotovo programirano, a kišobrani se otvaraju jer je nebo nad ulicom na Noting Hilu hladne „Dior“ sive boje i sluti na neizbežnu kišu, ili je bar tako ljudima rečeno. Tokom dužeg perioda dešava se sledeće: Džejmi Filds pojavljuje se u ulici na Noting Hilu, istrčava iz pasaža, očajnički maše rukama, izvikuje bujicu nerazumljivih upozorenja, bolan izraz uništava joj (ili povećava?) lepotu lica, prekrivenog smeđim štrokama. Taksi koji polako vozi ulicom na Noting Hilu gotovo udara Džejmi Filds, pa se ona vrišteći baca na njega, a vozač, adekvatno skamenjen, diže prozor i ubrzano beži vijugajući oko motocikliste; crni labrador počinje besno da laje,

Glamurama 233 dvojica studenata umetnosti odvraćaju pogled od lutaka, dadilja iz šezdesetih gura kolica u suprotnom pravcu, dadilja udara u poslovnog čoveka usled čega njemu iz usta ispada lula, on se okreće, ozlovoljen, i izgovara Šta je sad ovo? Tada zgrade počinju da eksplodiraju. Prvo nestaje teretana Kranč, nekoliko sekundi kasnije „Gap“, a odmah zatim „Starbaks“, pa na kraju „Mekdonalds“. Svaka od četiri zasebne eksplozije proizvodi ogroman kumulus podivljale vatre i dima koji se uzdiže u sivo nebo, a pošto su bombe pažljivo postavljene tako da se zgrade sruše na trotoare, leševi ili nestaju u plamenu ili lete preko ulice, kao da su na najlonu, da bi im se let prekinuo treskom u parkirane BMW-e; kišobrani isterani iz ruku lete na eksplozivnom talasu, neki su zapaljeni i njišu se po sivom nebu pre no što nežno slete na gomile krša. Alarmi piste svuda naokolo, nebo blešti narandžastim sjajem, dodatno obojenim dvema manjim naknadnim eksplozijama, tlo neprestano podrhtava, skriveni ljudi izvikuju naredbe. Potom najzad tišina, ali samo na petnaestak sekundi, a onda ljudi počinju da vrište. Grupa tinejdžera: spaljena. Poslovni čovek: raspolućen u eksploziji „Starbaksa“. Japanskom turisti nema ni traga, izuzev kamkordera koji je u besprekornom stanju. Tip na motociklu koji čeka na semaforu: ugljenisani kostur potpuno umršen u olupinu motocikla, stopljen s njom. Dadilja u fazonu šezdesetih mrtva je, a firmirana kolica koja je gurala deluju kao da ih je spljeskala neka džinovska ruka. Crni labrador je preživeo, ali Bonovog dvojnika više nema. Njegova šaka – odsečena u korenu – još steže povodac, a pas, prekriven pepelom i usirenom krvlju, izbezumljen, luđački trči ka kameri iza koje stoji njegov dreser. U ulici na Noting Hilu, ošamućena Džejmi Filds polako pada na kolena dok gleda u sivo nebo, s grizom savesti poginje glavu i užasnuto se grči, dok čudan vetar raznosi dim, otkriva još krša, još delova tela, higijenske proizvode iz „Gapa“, stotine pocrnelih plastičnih čaša iz„Starbaksa“, istopljene članske karte Kranča, čak i opremu za trening – „stermastere“, suva vesla, sobni bicikl, sve zapaljeno. U prvi mah šteta iza Džejmi Filds deluje grozomorno, ali posle izvesnog vremena, ulica zapravo i ne deluje razorena – samo otprilike urušena. Samo su se dva BMW-a prevrnula – leševi vise kroz izlomljene vetrobrane – a usirena krv koja okružuje raskomadane leševe deluje neautentično, kao da je neko po trotoarima izlio burad pasiranog paradajza, isprskao tom mešavinom organe i lutke koje još stoje u uništenim izlozima – navodno krvlju i mesom studenata

234 BR E T IS TO N EL IS umetnosti – a mešavina izgleda preterano crvena. Međutim, kasnije ću otkriti da ta konkretna boja izgleda stvarnije nego što sam ikad zamišljao stojeći u ulici na Noting Hilu. Ako sada pogledate Džejmi Filds, primetićete da se smeje kao da joj je laknulo, iako je okružena otkinutim glavama, rukama i nogama, ali ti udovi napravljeni su od pene i ubrzo ih članovi ekipe s lakoćom skupljaju. Reditelj je već viknuo: – Seci – a neko Džejmi ogrće ćebetom i šapuće joj nešto na uho, no Džejmi deluje dobro; dok se klanja, aplauz se razleže i dominira prizorom koji se odigrao u ulici na Noting Hilu te srede ujutru. Posle eksplozija vetar jača, statisti puštaju šminkere da im obrisu krv s lica, helikopter bučno leti nad scenom, glumac nalik Robertu Karlajlu rukuje se s rediteljem, lutke se rasklapaju, kaskaderi čestitaju jedni drugima dok vade čepiće za uši, ja idem za Džejmi Filds u njenu prikolicu gde joj asistentkinja daje mobilni telefon, a Džejmi seda na stepenice pred vratima prikolice i pali cigaretu. Moji neposredni utisci: bleđa nego što je pamtim, iste one neverovatne jagodice koje sad deluju još više, oči toliko plave da liče na kontaktna sočiva, kosa i dalje plava, ali sada kraća i zalizana, telo definisanije, šik bež široke pantalone preko nogu koje izgledaju mišićavije, u grudima pod jednostavnom majicom od velura definitivno su silikoni. Devojka iz šminkernice briše strateški raspoređene mrlje s Džejminog lica, čela i brade velikim tupferom od vate, a Džejmi, pokušavajući da razgovara preko mobilnog, tera devojku i reži: – Kasnije – kao da to zaista misli. Devojka pokušava da se osmehne i povređeno se odvlači nazad. Ja se smeštam na bočne tribine, seksepilno se naslanjam na prikolicu preko puta Džejmine kako bi me primetila čim digne pogled: kezim se prekrštenih ruku, fensl razbarušen, u sportskoj odeći „Prada“, samouveren ali ne razmetljiv. Kad Džejmi zaista digne pogled, razdraženo terajući još jednu šmirtkerku, ne primećuje me – iako nisam ni pola metra od nje. Skidam tamne naočari „Armani“ uvežbanim pokretom i vadim pakovanje „rttentosa“. – Sve sam ja to prošla – umorno šapuće Džejmi u mobilni, a onda: – Aha, ne veruješ dok ne vidiš svojim očima – za čime sledi: – Ne treba da pričamo preko mobilnog – a na kraju mrmlja: – Barbados – i u tom trenutku već stojim nad njom. Džejmi baca pogled naviše i, beZ ikakve najave sagovorniku, naglo sklapa mobilni i ustaje tako brzo da zamalo što ne padne sa stepenica koje vode u malu belu prikolicu s njenim imenom na vratima, a izraz na njenom licu kaže: Jaoj, totalna havarija na pomolu, beži koliko te noge nose.

Glamurama 235 – Ćao, maco – nežno počinjem, pružam ruke, krivim glavu, dečački se kezim. – Šta, kao, ima? – Kog ćeš ti đavola ovde? – reži. – Uh, hej, maco… – Gospode bože… šta ćeš ovde? – Uspaničeno se osvrće. – Je l’ ovo neka šala, jebo te? – Hej, iskuliraj, maco – kažem i primičem se, na šta ona uzmakne unazad uz stepenice, hvatajući se za gelender da se ne bi saplela. – Kul je, kulje – kažem. – Ne, nije kul – viče. – Gospode, odmah se nosi do đavola odavde… smesta. – Čekaj malo, maco… – Treba da si u Njujorku – sikće i prekida me. – Šta ćeš ovde? Pružam ruku da je umirim. – Maco, čuj, ako… Udara me po ruci i penje se na još jednu stepenicu. – Dalje od mene – a zatim: – Do đavola, šta si sinoć tražio u Anabeli? – Maco, hej, čekaj… – Prestani – kaže gledajući prestrašeno iza mene, na šta se i ja osvrćem, a onda ponovo gledam u nju. – Ozbiljna sam… odlazi. Ne smeju da me vide ovde s tobom. – Hej, hajde da o tome prodiskutujemo u prikolici – ljubazno predlažem. – Hajde da pričamo u prikolici. – Pauza. – Hoćeš „mentos“? U neveri ci, ponovo mi gura ruku. – Jebo te, nosi se s ovog snimanja inače ću zvati Bobija, kapiraš? – Bobija? – pitam. – Hej, maco… – Treba da si u Njujorku, jebo te… a sad marš odavde i nosi se do đavola. Podižem ruke da vidi da ništa ne skrivam, a onda uzmičem. – Hej, kul je – mrmljam. – Kul je, kul sam. Džejmi se okreće i, pre no što uđe u prikolicu, osvrće se da me prostreli ledenim pogledom. Potom treska vratima za sobom. Iznutra se čuje zaključavanje brave. A onda tišina. Najednom se svuda širi smrad zapaljene gume i tera me na gadan kašalj koji obuzdavam pomoću dva-tri „mentosa“, a onda žickam „silk kat“ od još jedne slatke šminkerke, koja liči na Džinu Geršon, pa se potom muvam pored drugih ljudi koji me isprva možda nisu primetili, pa odlazim Vestborn Grouvom, pa Čepstou Roudom, pa svraćam u totalno kul radnju pod imenom „Oguri“, a posle toga uočavam Elvisa Kostela na uglu Kolvil Rouda kako izlazi iz neo-art-deko javnog klozeta s tirkiznim pločicama.

236 BR E T IS TO N EL IS 13 Zaista ranjene duše, pokušavajući da smislim novi plan igre kako bih prekinuo isprazno tumaranje, obilazim razne novinske kioske u očajničkoj potrebi za Njujorkpostom ili Njujork njuzom da proverim kojim je tokom krenuo moj život na Menhetnu, ali nigde ne nalazim nikakve strane novine, samo tipično britansko smeće s gromoglasnim naslovima tipa LIJAM: ČOVEK IZA LEGENDE ili JEDAN DAN U ŽIVOTU BIŽU FILIPS (članak u kome se mogu a i ne moram pojaviti, zavisno od dana) ili potražnja za šampanjcem raste jer raskalašni London uči da se zabavlja. Svraćam u „Tauer rekords“, pošto sam u sebe sasuo prosečan veliki dekofeinizirani espreso s mlekom u jednom od desetina „Starbaksa“ na londonskim ulicama, i kupujem kasete za vokmen (Fiona Epl, Tomas Ribijero, Tiger, Sparklehorse, Kenickie, muzika iz filma Mandela), a onda pri izlasku nalećem na povorku vozača rolera koji traže parkove. Ragbisti i čitav ragbistički izgled definitivno su in, kao i kitnjasta pozamanterija, neo-hipi pačvork i obrijane glave; na osnovu Lijama i Noela Galagera, zaključujem da su brade više u fazonu nego prošli put kad sam bio, zbog čega se neprestano odsutno diram po licu, osećajući se go i ranjiv i toliko izgubljen da zamalo što ne nagazim dva šteneta pekinezera pošto se u Ulici Bond sudarim s bradatim neo-hipi ragbistom koji ih šeta. Pomišljam da se javim Tamari, devojci iz visokog društva s kojom sam se smuvao kad je prošli put bila u SAD, ali ipak pre toga razmatram kako da unapredim situaciju s Džejmi Filds ukoliko se F. Fred Palakon uopšte javi. Oluja s grmljavinom počinje da mi mrsi kosu, pa ulećem u radnju „Pol Smit“ u Ulici Bond, gde kupujem elegantan sivi mantil. Odasvud se čuje „Missing“ grupe Everything But the Girl, što se povremeno prekida opuštajućim hausom i velikim dozama Bekove pesme „Where It's At“ i tako dalje i tako dalje. Sem toga, prati me tip s biciklističkim tamnim naočarima koji izgleda kao da mu je mesto u sapunskoj operi – zgodan, s prejako izvajanom bradom i gustom začešljanom kosom – i podseća možda na mods verziju Kristijana Bejla, nepoverljivo je blaziran u dugačkom crnom kaputu „Prada“, naizgled ne smera ništa dobro i deluje plastično. Kajanje: nije trebalo da odbijem onu škotsku reklamu. Zaključak: ove sezone ajlajner na muškarcima izgleda prilično kul. U Masaku sam skljokan u plišani separe pozadi i mrljavim suši koji ima ukus šunke, kvazi Kristijan Bejl sedi za stolom za četvoro u prednjem delu

Glamurama 237 pustog restorana, udaljeno se ceri, kamkorder stoji na praznoj stolici do njega, a kobna muzika koja ide sa razglasa ne uspeva nikoga da razvedri. Kad mu pridem držeći bocu „san pelegrina“, on plaća račun, uzima poslednji gutljaj hladnog sakea i arogantno mi se osmehuje. – Hoćeš moj autogram? To je u pitanju? – pitam, a onda mi glas postaje bebast. – Prestani da me pratiš. Samo me ostavi na miru, jebó te, može? – Pauza, tokom koje on ustaje a ja uzmičem. – Inače ću ti prosuti ovaj „san pelegrino“ na glavu… kapiraš? Odgovara ćutke, izrazom „pa šta?“. Gledam kako samouvereno izlazi na trotoar ispred Masaka, gde ga čeka glomazan plavi „džip komando“ zacrnjenih prozora koji zaklanjaju vozačevo lice. Napolju primećujem razne teksasko-meksičke restorane, postapokaliptično raspoloženje, svoju pseudostvarnost, a onda krećem natrag u Forsizons, gde me od stvarnosti zanima jedino da skinem košulju. 12 Ispred For sizonsa obavezni paparaci dele cigarete i dokono bacaju pogled na mene dok stojim i pravim se da po džepovima tražim ključ od sobe, a inače čekaju da se neki redak taksi ili limuzina zaustavi i ispljune nekoga vrednog slikanja, što ja danas nisam. Unutra: Ralf Fajns rukuje se s filmskim producentom dvadesetogodišnjakom, za koga sam siguran da ga je neko od mojih poznanika karao, a Gabrijel Birn u isto vreme priča preko mobilnog, daje intervju za Pipi i srkuće čaj iz velike šolje. Drugim rečima: sve se dešava, sve je poznato. Jedini manjak: nema poruke od Palakona, što mi ne donosi olakšanje onako kako sam zamišljao. Otvaram vrata svog apartmana, palim MTV – i najednom Everything But the Girl ispunjava sobu, u kojoj je trenutno kao na Arktiku. U nekontrolisanoj drhtavici, svu silu japanskih modnih časopisa rasutih po krevetu skupljam na gomilu, a onda se bacam na krevet, navlačim pokrivače, telefoniram recepciji da bih naručio proteinski šejk i proverio kad se zatvara hotelska teretana. Naglo se okrećem jer se po sobi nešto mrda. Džejmi Filds: noge je prebacila preko obrtne stolice sa cvetnim dezenom, obukla ultramodernu majicu na bretele „Prada“, svetlucave crne diskopantalone, crne stileto-štikle, tamne naočari „Armani“, a lice joj je kao maska, no posle početnog šoka ja u to lice učitavam neko neodređeno pokajanje, a ona

238 BR E T IS TO N EL IS ga potvrđuje skidanjem naočara, dok na noktima ima semafor-crven lak „hard kendi“. Džejmi primećuje koliko mi njeni nokti odvraćaju pažnju. – Znam… odvratno je – uzdiše i pali cigaretu. – Za film. – Koji? – pitam. Sleže ramenima, izduvava. – Za oba? – Kako si ušla ovamo? – pitam. – Dobro se znam s izvesnim ključnim pripadnicima osoblja u For sizonsu – ležerno kaže. – Znaju me. Daju mi šta god poželim. To mi hrani ego. I neka ostane na tome. Pauziram pre nego što pitam: – Hoćeš li opet šiznuti? – Ne. Izvinjavam se zbog svega toga. Još jedna pauza. – Šta se tamo dogodilo? – Oh, samo sam te pomešala s nekim – mrmlja. – Batali. Da-a-a-akle… – Mene si pomešala s nekim? – pitam. – Maco, to boli. – Znam. – Pruža ruku u kožnu „Guči“ pismo-tašnu s kopčom i vadi umotan poklončić. – Pa mi je palo na pamet da će ti ovo ublažiti bol. Snebivljivo uzimam poklon. – Šta je to? – Tompusi. „Montekristo“ – kaže, ustaje i proteže se. – To jest, pod pretpostavkom da si i dalje onoliko u trendu kao nekad. – Vuče dim cigarete, mršti se, gasi je u pepeljaru. – Zaista mislim da se vremena nisu toliko promenila. – Počinje da hoda po apartmanu, nije ni impresionirana ni neimpresionirana, samo bizarno neutralna; pipka zavese, razgleda kojekakve moje drangulije što zauzimaju prostor na stolu. Najednom zvoni telefon. Javljam se, ali nema nikoga. Polako spuštam slušalicu. – To se stalno dešava – mrmljam. Džejmi ne prestaje da se šetka po sobi, prevlaci rukama po donjoj strani stonih ploča, proverava jednu pa drugu lampu, otvara ormar, .zaviruje iza televizora – Bek na magarcu, jedna od Špice Girls vitla lasom – a onda uzima daljinski kao da će ga istog časa rastaviti, no jaje prekidam. – Maco, što ne bi sela? – pitam. – Lenstvujem ceo dan. – Ponovo se proteže, zauzima nešto opušteniju pozu. – Ne drži me mesto. – Hm, maco? – počinjem nelagodno. – Kako si me našla? – Hej… – Gleda i ona mene. – Kako si ti našao mene? Pauza. – Prvo ti. – Moji asistenti pozvali su sva mesta na kojima bi, po mom sudu, mogao odsesti. – Uzdiše, nastavlja. – Konot, Staford, Kleridž, Dorčester, Berkli, Halsion, a zatim… tras!… For sizons.

Glamurama 239 Duga pauza, tokom koje bez reči blenem u nju. – Šta? – pita. – Šta je bilo? – A Hempel, jebo te? Što nisi proverila Hempel, u pizdu materinu? Pobogu, maco. Počinje da je zahvata osmeh, ali ga osujećuje kad od neke spoznaje proštenje i baci se nazad na obrtnu stolicu. – Nemoj da opet stavljam naočari, Viktore – upozorava. Telefon ponovo zvoni. Uzdišem, posežem ka noćnom stočiću, dižem slušalicu, slušam. Tišina, niz neravnomerno raspoređenih pisaka, dva škljoca, udaljen šum, još jedan pisak, pa tišina. Bacam pogled na Džejmi koja se na obrtnoj stolici zamišljeno igra naočarima dok joj noge vise preko ručke, a onda polako spuštam slušalicu. – Tražila sam sobu Viktora Džonsona, ali sam se onda setila… ili negde pročitala… da si promenio prezime. U Vord. – Zastaje, vragolasto se smeška. – Zašto? – Razne komisije smatrale su da je to dobar medijski potez koji će mi pokrenuti karijeru. – Sležem ramenima. – Posle toga sam postao polupoznat. – Polupoznat si postao zbog nesporazuma – ispravlja me. – Taj nesporazum daleko me je doveo. – Tezgu si dobio zbog parnice. – Kao i zbog toga što sam naprosto kul u neumerenoj količini. – Zašto smatraš da te je otac naterao da promeniš prezime? – Ponovo se vragolasto smeši. – A? Je li tata to tražio? – Ne govorim o ocu… – Jao, bože, nema veze. – Ponovo ustaje, pa se ponovo baca na stolicu i uzdiše više puta. – Čuj, došla sam samo da ti se izvinim što sam poludela, da ti, ono, poželim lep provod u Londonu, a i nadam se da ćemo se, hm, videti u narednih osam godina. – Znači, opet ćeš da pošiziš? – pitam glumeći kul frajera, pa se preko kreveta primičem bliže njoj. – Osećam se, hm, reformisano. – O, to je dobro. Pauza. – To zavisi od tvoje definicije dobrog – kaže. – Šta ima, maco? – uzdišem šatro umorno. – Šta radiš? Kuda ideš? – Danas smo završili snimanje – kaže. – Enterijere smo završili prošle nedelje u „Pajnvudu“. – Pauza. – Dakle, u suštini sam slobodna, slobodna, slobodna. – Onda mi je drago što sam te uhvatio.

240 BR E T IS TO N EL IS – Uhvatio? – pita ukočeno, u neodređenoj nervozi. – Zašto ti je drago što si me uhvatio, Viktore? Iznenada joj zvoni mobilni. Vadi ga iz tašne „Lulu Ginis“ koju dotad nisam primetio i javlja se. Dok gleda pravo u mene, kaže: – Da?… U redu je… Tako je… Ne, u For sizonsu sam… Znači, to je trend dana?… Neka dignu ruke svi koji su za… Da… Fenomenalno… Dobro… Ćao. – Prekida vezu i belo me gleda. – Ko je to bio? – pitam drhteći, a dah mi se magli. – Ne znaš osobu – mrmlja, a onda jedva čujno: – Zasad. Ležim na boku, kradom prevlačim rukama preko cvetnog dezena jorgana, privlačim pažnju na svoje ruke zbog načina na koji se kreću, košulja mi se ispasala, ali ne preterano sugestivno, a kad pogledam naniže „snebivljivo“, a onda opet naviše uz zavodljiv osmeh, Džejmi pilji u mene s ubistvenim izrazom. Kad se vratim u nešto manje pastuvski modus, ona se opušta, proteže, stenje. – Moram nešto da pojedem – kaže. – Maco, umireš li od gladi? – I gore od toga. – Hej, to je iz nekog filma. – Kezim se, pseudobezobrazno. – Da naručimo u sobu? – predlažem dubljim glasom. Stoji, razmišlja o nečemu, obazire se na televizor, a onda brižljivo razgleda plafon. Naposletku mrmlja: – Hajdemo odavde. – Kuda? – Napolje na večeru. – Sada? Tek je pet – ukazujem. – Zar je išta već otvoreno? – Znam jedno mesto – mrmlja. Nešto na plafonu, u uglu, zaokuplja Džejminu pažnju i ona prilazi tome, pruža ruku, a onda – shvativši nešto – staje. Okreće se, pokušava da se osmehne, ali očito ne uspeva: soba je na neki način brine. – Maco, ovo je samo scenografija – kažem. – Ne uzbuđuj se. 11 Iako Kapris ne služi hranu pre 18.00, Džejmi nas tamo ubacuje u 17.30 pomoću tajanstvenog telefonskog poziva koji obavlja iz taksija na putu ka Trgu Arlington.

Glamurama 241 – Trebalo je da večeram s Amandom Harlek, ali mislim da će ovo biti mnogo, hm, zanimljivije – kaže vraćajući mobilni u tašnu. – To sam ja – kažem. – Blesak iz prošlosti. Dok sedim spram nje u Kaprisu, svestan sam da je Džejmi Filds toliko lepa da počinje da uništava i poslednje eventualne ostatke sećanja na Loren Hajnd koji su mi se možda zadržali u glavi; posle nekoliko martinija i malo belog vina, naručujemo čorbu od rakova i kukuruza i porciju lignji na žaru, te počinjemo da se prepuštamo trenutku, što Džejmi samo nakratko prekida širokim zevanjem i pomalo umrtvljenim pogledom u strava plavim očima. Naručujem još jedan martini pomišljajući: Ovo će biti prosto kao pasulj. – Kuda si danas otišla posle snimanja? – pitam. – Na tretman himalajskog podmlađivanja u „Avedi“ u „Harviju Nikolsu“ – kaže. – Trebalo mi je to. Zaslužila sam. – Kul, fensi. – I šta ćeš ti u Londonu, Viktore? – pita. – Kako si me našao? – Maco – kažem – čistom slučajnošću. – A-ha – kaže pomalo sumnjičavo. – Šta si tražio jutros na snimanju? – Razgledao sam, malo sam nešto šopingovao na Notingem Hilu, gledao svoja posla i… – Noting Hilu, Viktore – kaže Džejmi i maše konobaru da donese još hleba. – NotingHilu. Nastavi. Piljim u nju, šaljem vibracije; neke mi se vraćaju u facu, neke meko sleću i primaju se. Maše mi rukom pred očima. – Alo? Viktore? – A, da – kažem trepćući. – Hm, možeš li da ponoviš pitanje? – Kako… si… me… našao? – napeto pita. – Samo sam… naleteo, znaš? – Škiljim i vazdušasto mašem rukama, nadajući se da je od toga jasnije. – To liči na tebe, ali neću nasesti. – Dobro, dobro – kažem, seksepilno joj se osmehujući i naginjući se unapred, da vidim koliko daleko mogu da doguram na taj način. – Neko na jednoj zabavi… – Viktore – prekida me – ti odlično izgledaš. Ne moraš to da mi guraš u facu, važi? Skontala sam. Seksepilni osmeh nestaje, naslanjam se na stolicu i uzimam gutljaj martinija, a onda pažljivo brišem usne salvetom. – Nastavi – kaže prekrštenih ruku i netremice gleda.

242 BR E T IS TO N EL IS – Neko na jednoj zabavi pomenuo je, hm, nešto – kažem rasejan, a onda sležem ramenima. – Možda u klubu Gručo. Mislim da je to bio neko ko je s nama išao na Kamden… – Misliš? – Maco, toliko sam bio pijan… – Jao, jebo te, Viktore, ko je to bio? – Čekaj… izvini, mislim da je to bio neko na koga sam naleteo u Braunu… – Ko, pobogu? Naginjem se, seksepilno se osmehujem i predem. – Vidim da sam ti sad potpuno zaokupio pažnju. – Viktore – kaže vrpoljeći se. – Hoću da znam. – Maco – odgovaram – da ti kažem nešto. – Da? – kaže puna iščekivanja. – Nikad ne otkrivam svoje izvore – šapućem joj u praznom restoranu, a onda se zadovoljno naslanjam. Ona se opušta i, da bi pokazala kako joj to ne smeta, uzima poslednju kašiku čorbe i zamišljeno je liže. Sad je na nju red da se nagne. – Imamo načina da te nateramo da progovoriš – uzvraća mi šapatom. Razigrano, ponovo se naginjem i kažem joj krupnim glasom: – Oh, kladim se da imate. Džejmi se, međutim, na to ne osmehuje – najednom je zaokupljena nečim drugim, što se mene može a i ne mora ticati. Odsutna i zamišljena, uzdiše i usredsređuje pogled na tačku iza mojih leđa. Okrećem se i gledam niz fotografija Dejvida Bejlija na zidu. – Hej, maco – počinjem – najednom deluješ sva premorena. Jesi, kao, baš crkla? – Kad bi čitavog dana morao da izgovaraš tekstove poput „Čim se Faris dočepa žezla, s vašom planetom je svršeno“, i ti bi se deprimirao – umorno kaže. – Japanski investitori… treba li još nešto da kažem? – Hej, ja jesam deprimiran – uzvikujem pokušavajući da je razvedrim. – Jedna devojka mi je jednom to rekla – kažem šatro ponosno. – S kim se sada viđaš? – ravnodušno pita. – Više ne ulazim u veze. „Budi osećajniji, budi više mačo.“ Sačuvaj me bože. – Pauza. – Sad jurim kurve. – Kad smo kod toga… šta se desilo s Kloi Berns? – pita. – Da li se već predozirala? – Sleže ramenima, pa razmišlja. – Za to bih verovatno čula. – Ne, kul je – kažem razmatrajući kako da se izvučem iz trenutne situacije, pa se odlučujem za: – Na pauzi smo. Kao na odmoru. – Šta? To je šifra za „šutnula me je“?

Glamurama 243 – Ne – strpljivo počinjem. – To znači da svaka… veza ima, kao, hm… a, da… uspone i padove. – A sad ste u padu? – Može se tako reći. – Hvala. – Nema na čemu – sumorno kažem. – Čula sam da je imala okršaj s heroinom – veselo kaže Džejmi. – Ne mogu da potvrdim tu glasinu – kažem. – Jer nije tačna? – Vadi paklu cigareta. – Hej, maco… – U redu je – strpljivo kaže. – U londonskim restoranima sme da se puši. – Nisam zato rekao „hej, maco“. – Samo mi reci celu istinu. Kloi nije mrtva: jesam li bar to tačno skontala? – pita. – Ne, nije mrtva, Džejmi – kažem blago iznerviran. – Pa, priča se, Viktore… – kaže Džejmi vrteći glavom pseudotužno, a onda pali cigaretu. – Boli me kurac kakve si glasine čula. – E, sad je dosta, molila bih. – Zavaljuje se, izduvava dim, prekršta ruke, iščuđava mi se. – Zar je to isti Viktor Džonson koga sam ranije znala, ili si se najednom prizvao pameti? – Samo kažem da Kloi… – Jao, pa zapravo me i ne zanima tvoj odnos s Kloi Berns. – Prekida me razdražljivo i glavom daje konobaru znak da skloni činiju. – Mogu misliti. Vikendi u Saut Biču, ručkovi s Endi Mekdauel, razgovori se vrte oko „Hoće li Kloi otići u modni raj ili neće“, raspravlja se o žutoj boji, stalno nalaziš špriceve u Kloinoj „Prada“ tašni… – Hej – praskam. – Bila je to nazalna zavisnost. – Uh. – Oči joj se cakle. – Je li to zvanično? – Jebo te, zabole me kurac šta ljudi govore – mrmljam i odmičem se od stola. – Pa baš me briga šta ljudi misle, Džejmi. Pauza. – Ja mislim da se dobro prilagođavaš – kaže kroz osmeh. – Da, ja sam genije, maco. – I zašto je onda genije u Londonu a ne u Njujorku? – pita Džejmi samu sebe. – Da pogađam: obavlja istraživanja za onaj scenario koji je oduvek želeo da napiše. – Hej, ja sam genije, maco – kažem joj. – Znam da ti je teško da u to poveruješ, ali tako je.

244 BR E T IS TO N EL IS – Baš strava – kaže, a onda je premor savladava, pa kenjka: – O, ne, imam fleševe… vraćaju mi se osamdesete i napad anksioznosti je neizbežan. – Grli samu sebe i drhti. – To je dobro, maco – žurno kažem. – Uroni u to. – Ne, Viktore – kaže odmahujući glavom. – Nasuprot uvreženom mišljenju, to definitivno nije dobro. – Hej, maco, zašto? – Zato što se prisećam naših studentskih dana, a njih ne želim da se sećam. – Ma daj, maco… super si se provodila na Kamdenu. Priznaj – kažem. – I ne gledaj me kao da sam poludeo. – Provodila? – pita zgroženo. – Zar se ne sećaš Ruperta Gesta? Druženje s njim bilo je provod? – Dilovao je drogu, maco – kažem. – Nije bio čak ni student. – Nije? – pita zbunjeno, a onda, pošto se setila nečeg intimnog i užasnog, stenje: – O, bože. – Sećam se, međutim, Roksen Forest – zadirkujem je. – I zaista sjajnih trenutaka s onom Šveđankom… Katrinom Svenson. – Jao, grozno – uzdiše, a onda se brzo pribira i rešava da pristane na igru. – Sećaš li se Dejvida van Pelta? Mičela Alena? To su bila lepa vremena. Poduža pauza. – U tom slučaju… nisu mi prijatelji, maco. Prepoznajem trenutni izraz na Džejminom licu – vreme je za podsmeh – i ona izgovara neko ime, ali ja samo piljim u crni pod ispod nas, pokušavajući da se setim Dejvida van Pelta ili Mičela Alena, načas gubim koncentraciju te ne čujem ime koje je Džejmi upravo pomenula. Molim je da ponovi. – Loren Hajnd? – kaže Džejmi određenim tonom. – Sećaš U se nje? – Hm, ne, ne baš – ležerno kažem, reagujući na ton. – Moraš se sećati Loren, Viktore. – Kaže to kroz uzdah i skreće pogled. – Loren Hajnd? – Nije mi poznato – ravnodušno kažem. – Zašto? Treba li da bude? – Ostavio si me zbog nje. Posle duge tišine, tokom koje pokušavam da se setim sleda događaja po semestrima, kažem: – Ne. – O, gospode, možda je ovo bila greška. – Džejmi se nezgodno vrpolji u stolici, kao da pokušava da se odlepi od sedišta. – Ne, sećam je se – kažem gledajući pravo u Džejmi. – Ali se sećam i da sam uzeo slobodan semestar, a kad sam se vratio u decembru, tebe nije bilo… – I ja sam bila uzela slobodan semestar, Viktore – uzvraća.

Glamurama 245 – Maco, poenta je… – Poražen, znajući da poente nikad nije ni bilo, da nikad ni u šta neću uspeti to lepo da upakujem, samo tiho pitam: – Jesi li još ljuta? – Ma da, upropastio si me – kaže kolutajući očima. – Morala sam da se odselim u Evropu kako bih prebolela genija. – Zar si zbilja ovde toliko dugo? – pitam sluđen. – To je… nemoguće. – Živim u Njujorku, tupčo – kaže. – Radim u Njujorku. – Zašto se nikad ne viđamo? – Mislim da nas sputava kombinacija tvog samoljublja i mog straha od praktično svih živih na Menhetnu. – Jao, maco, baš si jaka – kažem joj. – Niko te ne plaši. – Znaš li Alison Pul? – pita. – Hm. – Ovlaš se nakašljavam, a onda mrmljam: – To bih zaobišao. – Nisam tako čula… – Hej, kad si me poslednji put videla? – prekidam je. – Pošto klonopin koji uzimam izaziva gubitak dugoročnog pamćenja. – Pa – počinje – prošle nedelje sam u WVVD-u videla tvoje fotke s revija. – Misliš, s revije Toda Oldama? – pitam. – Još imaš taj broj? – Ne, bio si na reviji Kalvina Klajna – kaže. – A, da – odsutno kažem. – Da, tako je. – Verovatno sam postala svesna tebe… kao i toga da neću moći da ti pobegnem… kad sam videla reklamu za „Gap“ koju si radio pre nekoliko godina – kaže. – Vrlo pristojna crno-bela slika tvoje glave, a pisalo je nešto kao „Čak i Viktor Vord nosi kaki-pantalone“ ili nešto slično. Utisak je bio da te kakipantalone nosiš vrlo ponosno, Viktore. Opako sam se impresionirala. – Jesmo li… – počinjem, a onda vrtim glavom. – Nema veze. – Šta? Jesmo li se na kraju omrzli? Jesmo li završili onako kako smo oduvek i znali da ćemo završiti? Jesam li ja počela da nosim kaki-pantalone zbog te jebene reklame? – Ne, jesmo li… ikad zajedno snimali modne fotke za GQ? Duga pauza. Uznemireno pilji u moju gotovo praznu čašu za martini. – Koliko si toga popio? – Još jedna pauza. – Čoveče… treba da se skineš s klonopina, dečko. – Nema veze. Znam da je pitanje blesavo, zaboravi – kažem pokušavajući da se osmehnem dok vrtim glavom. – Elem, ko je spavao u tvom krevetu? – Uživam u veštini polusamačkog življenja – uzdiše. – Vidim tvoje lice u novom svetlu – kažem, spuštam bradu na dlan i gledam pravo u nju. – A ti lažeš. – U vezi s čim? – snebivljivo pita. – U vezi s time da si solo.

246 BR E T IS TO N EL IS – Otkud ti znaš? – Pošto devojke koje izgledaju kao ti nikad nisu same – kažem šatro uvereno. – Sem toga, znam te, Džejmi. Previše voliš tipove. Zuri u mene, otvorenih usta, a onda počinje histerično da se smeje i ne prestaje dok ne upitam: – Jesi li takve jagodice imala i na Kamdenu? Duboko udiše dva-tri puta, uzima moj martini da ga dokrajči, rumena, zaduvana, i pita: – Viktore, šta treba da kažem na to? – You dropped a bomb on me45, maco – mrmljam gledajući u nju. Prepadnuta, a praveći se da nije, pita: – Šta sam uradila? – You dropped a bomb on me – kažem. – Kao, uticala si na mene. – Kad se to desilo? – Kad smo se upoznali. – I? – I sad sam u istom stanju. – Pa, prevaziđi to – kaže. – A i priberi se. – Ali ipak razmišljaš o nečemu – kažem odbijajući da skrenem pogled, čak i da trepnem. – Da, razmišljam – napokon kaže uz osmeh. – O čemu razmišljaš, Džejmi? Posle pauze i gledanja pravo u oči, kaže: – Razmišljam o tome da si potencijalno zanimljiva osoba s kojom bih mogla ponovo da se upoznam. – Ti si za mene oduvek bila jedna od pedeset najinspirativnijih žena na svetu. – Želiš li da se ponovo upoznamo, Viktore? – pita, izaziva me, spušta pogled, a onda ga diže i širi oči. Najednom me način na koji to izgovara i izraz na njenom licu – totalni seks – usplahiruju, te zajapuren pokušavam da dovršim rečenicu, ali mi iz usta izlazi samo: – Hm, ne znam… – Na kraju se zapiljim u sto. – Ne budi šokiran – kaže. – Ne kažem „hajde da se jebemo“. Samo kažem da možda možemo… ponovo da se upoznamo. – Hej, više me ništa ne šokira, maco. – To je dobro – kaže posle nekog vremena dok me promatra. – To je odlično, Viktore. Pošto je sto raščišćen, delimo desert, a ona pita: – O čemu razmišljaš? Posle duge pauze, razmatrajući kojim putem da krenem, kažem: – Razmišljam: „Da li ona još uzima drogu?“ – I? – zavodljivo nastavlja. – I… ima li je sada pri sebi. 45 Naslov pesme grupe Gap Band: „Pogodila si me bombom.“ (Prim. prev.)

Glamurama 247 Uz osmeh i kooperativno raspoloženje, Džejmi kaže: – Ne. – Kratka pauza. – Ali znam gde može da se nabavi. – Konobar? – Dižem ruku. – Račun, molim. Pošto ga dobijemo, Džejmi nešto shvata. – Ti ćeš zaista platiti? – pita. – O, bože. – Hej, maco, ima se, može se – kažem. – Ide mi. Ja sam događaj. Dok me gleda kako na sto stavljam odgovarajuću količinu kesa, uključivši i ogromnu napojnicu, Džejmi mrmlja: – Možda su se stvari zaista promenile. 10 Dok „Setting Sun“ ChemicalBrothersa trešti na rediteljski znak, vraćamo se na Noting Hil, u skladište nekog milijardera industrijalca – jedna od dosad najrazrađenijih scenografija, tačnije nesaglediv niz skladišta unutar jedne ogromne zgrade – gde je u toku žurka za Garij a Hjuma, mada je to zapravo u čast Petsi i Lijama; onima koji nisu kao mi teško je da uđu, ali je kroz srebrna lučna vrata Džejmi furnula odmah iza Kejt Mos i Stele Tenant, mimo čuvara sa slušalicama, a ono što se dešava ispred skladišta deluje kao „samo još jedan ogroman medijski događaj“ s obaveznim reportažnim kolima, rampama, obožavaocima koji pružaju ruke, slavom, poznatim imenima na jaknama, klincima koji nas gledaju i misle „tako i ja želim da izgledam, to želim da budem“. Kad pitam Džejmi ko je milijarder industrijalac, kaže mi da finansira izvesne ratove i da je „fini“ alkoholičar, a onda nalećemo na Petsi Palmer i Martinu Mekačeson, pa svi zajedno pričamo Neli Huper koliko nam se sviđa novi remiks Massivea dok Dejmon Olbarn ljubi Džejmi u oba obraza. Unutra: ogromni prazni prostori u skladištu najvećim delom izgledaju kao restoranske kuhinje s džinovskim zamagljenim prozorima, a strašno je hladno zbog mamutskih izloženih ledenih skulptura; na raznim spratovima sviraju bendovi (Jon Spencer Blues Explosion je u podrumu) i svi poziraju kao za „Guči“ dok piju pivo „cingtao“, ali je veće, kao, u fazonu „majice 'Gap' i mokasine 'Prada'“, nema nepredviđenih opasnosti, posvuda su kamkorderi, Karmen Elektra u ljubičastoj haljini „Alaja“ pleše s jednom ledenom skulpturom, i žurka je čas crno-bela čas u blistavim bojama, kao nove reklame za „Kviksilver“, raspoloženje je u osnovi operisano od stila, a mi drhtimo kao da smo na ledenom bregu pored norveške obale, ili negde gde je isto tako hladno.

248 BR E T IS TO N EL IS Trip-hop svira na spratu na kome smo Džejmi i ja upecali mali limetazelen kauč ispod masivnog čeličnog stepeništa, sa svih strana okružuje nas belo cveće, ogroman digitalni časovnik sija u mraku, sa plafona štrče šipke, i radimo se kokainom koji je Džejmi bez problema nabavila; postoje maznula električni blender iz jedne kuhinje, pijemo svetlonarandžast vodnjikav tekilapunč, a u nekom trenutku Džejmi se presvukla u crnu „Džil Sander“, nebitni paparaci pokušavaju da naprave neke snimke, ali je Džejmi obazriva, a ja malo previše na iglama da bih bio spreman za snimanje, pa ih teram i režim: – Hej, treba joj privatnost. Gospode… mi smo samo ljudi – i uto neko promiče, privlači im pažnju, te ja pomalo razočaran gledam kako paparaci odlaze i ostavljaju nas. Senke se odvlače u stranu radi šaputavog razgovora. Jedno drugom palimo cigarete. – Hvala, Viktore – kaže duvajući dim. – Nisi morao da budeš toliko, hm, odlučan, ali mi je drago što imaš… zaštitnički stav. – Svi su tako mršavi i prezgodni, maco – prenemažem se dok kokain struji kroz mene. – A zubi su im beli, čoveče. Nije to London koji pamtim, maco. – Pošto su ovde većinom Amerikanci, ne bih se brinula za tvoje pamćenje. – Fantastična žurka – prenemažem se. – I očekivala sam da ćeš se impresionirati – uzdiše. – Kako tebi deluje ovo mesto? – pitam primičući joj se na limeta-zelenom kauču. – Pa – kaže dok se obazire – malo mi previše liči na novi hotel Filipa Starka. – Previše? – zbunjeno pitam. – Ja mislim da je multiupotrebljivo, ali, maco, ne želim da pričam o dizajnu enterijera, maco. – Dobro, o čemu želiš da pričaš? – kaže. – Osim o sebi. – Ne, maco, želim da pričam o tebi. – Pauza. – To jest, o nama. – Još jedna pauza. – Ali počnimo od tebe. Mogu malo koke? Tura mi bočicu u ruku. – Da pogađam… želiš da budeš jedan od onih tipova koje njihove bivše ribe nikad ne prebole, je li tako? Okrećem se zidu, snažno šmrčem nekoliko puta i pokazujem joj nos da ga pregleda. Klima glavom, što znači da je u redu, a onda joj vraćam bočicu dok ona maše nekom tipu u sivom trodelnom odelu „Prada“ koji razgovara s Oliverom Pejtonom. Tip u odelu uzvraća joj mahanje polupretenciozno, rekao bih. Oboje drže pitone. – Ko je to? – pitam. – Neko čije su noge snimljene u onoj novoj reklami za „Tomi Hilfiger“ – kaže Džejmi. – Žurka je strava, maco – prenemažem se.

Glamurama 249 – Osećaš se sjajno, a izgledaš još bolje, je li tako? Klimam glavom. – Što bolje izgledaš, više vidiš. – Vidim Emili Lojd kako održava neverovatno dostojanstvo dok jede ogromnog škampa na žaru. – Džejmi zeva, otvara bočicu, okreće se. – Užasno sam iscrpljena. – Hej, vidi, eno Lulu Ginis… ona ti je napravila tašnu – kažem totalno naelektrisan. – Hej, eno i Džareda Lita… snima se film o mom životu, a on treba da glumi mene. Džejmi se trza i okreće ka meni, briše nos i otpija veliki gutljaj tekilapunča. – Tebe neko treba da nauči važnim životnim lekcijama, Viktore. – Aha, aha, maco, baš tako – kažem. – Ali mislim da je tebi samo teško da se izboriš s mojom hipermuževnom vibracijom. – Ne budi šonja, maco – upozorava. – Hej, ako nisi došla da se provodiš, nemaš šta da tražiš sa mnom. – Prilazim joj bliže, bedra nam se dodiruju. – Da, ta sam. – Pali cigaretu, smeši se. – Mala gospođica Nevaljala. – Šta se s nama desilo na Kamdenu, maco? – pitam. – Pošto toga ni za živu glavu ne mogu da se setim. – Mislim da smo prvo ustanovili da si idiot – ležerno kaže i duva dim. – A-ha, a-ha, ali mislim da sad imam ogroman kredibilitet… – Kao i džinovske probleme s bliskošću koje, rekla bih, nisi rešio. – Jao, ne kenjaj, ne kenjaj – kikoćem se. – Hajde, maco. – Naginjem se ka njoj i širim ruke. – Šta meni može uopšte da fali? – Sem toga što ne znaš gde ti je mesto? – pita. – I toga što voliš da karaš totalno nepoznate ribe? – Hej, mislio sam da si ti droca, maco – kažem. – A mislim i da sam, hm, evoluirao. – Ja sam šutnula tebe, Viktore – podseća me, ali to nije mnogo grubo jer se naginje ka meni i smeši se. – Ali nisi mi baš slomila srce – šapućem jer smo dovoljno blizu. – Zato što ga nisi ni imao – uzvraća šapatom i naginje se još bliže. – Ali, hej, to meni može da bude i… seksi. Gledajući je u oči, shvatam da je raspoloženija nego što sam u prvi mah mislio, a pošto ja još nisam raspoložen, naslanjam se, odmičem, igram kul, gledam masu, šljemam punč. Ona zastaje, razmišlja o nečemu, pridiže se, otpija punč, pušta me da na njenom bedru držim ruku u kojoj mi nije cigareta. – Priča se da si pobegla iz SAD, maco – kažem. – Zašto? – Priča se? – pita i sklanja mi ruku tako što prekrsti noge. – Ko ti je to rekao? – Pauza. – O meni kolaju priče?

250 BR E T IS TO N EL IS – Hej, maco, zvezda si. – Sležem ramenima. – Pojavljuješ se u štampi. – Nisi znao čak ni da živim u Njujorku, Viktore – kaže i mršti se. – Gospode… o čemu ti pričaš? Kakvoj štampi? – Znači… nisi pobegla iz SAD? – nesigurno pitam. – Zna-a-ači, nisi ovamo došla da se, kao, sakriješ? – Pobegla iz SAD? Krijem se ovde? – pita. – Bog te jebo, Viktore, čuješ li ti sebe? Zar izgledam kao da se krijem? – Pa, hm, maco, svašta sam čuo… – Došla sam ovamo da snimim govnjiv naučnofantastični film – kaže. – I s kim si pričao? Ko ti je napričao te budalaštine? – Hej, maco, svašta sam čuo. – Sležem ramenima. – Čuo sam za neke nevolje s dečkom. Imam odlične veze, znaš. Ona samo pilji u mene, a onda, pošto prođe adekvatna količina vremena, odmahuje glavom i mrmlja: – Bože mili. – I kad se vraćaš? – pitam. – Kuda? – pita. – Tamo kuda ti ideš? Neće moći. – U SAD, maco… – U SAD? Tebo te, samo kreteni kažu „SAD“ umesto „Amerika“. – Aha, u SAD, maco. – Sležem ramenima. – Hoćeš sa mnom? Duga pauza za kojom sledi: – Zašto te toliko brine hoću li se vratiti ili neću? – Ne brine me, maco, ne brine me – kažem, ponovo obraćam pažnju na nju, primičem se. – Samo me zanima da li i kada odlaziš i da li ti, hm, treba prevoz. – Ne znam, Viktore – kaže ne odmičući se. – Ne znam šta radim. U stvari, ne znam čak ni šta radim na ovoj žurci s tobom. – Hej, ne verujem u to – kažem. – Hajde, maco. – Zašto ne veruješ? – Zbog načina na koji si to rekla. – Sležem ramenima, ali sada napeto zurim u nju. I ona mene promatra, a onda se strese. – Imam grozan predosećaj da ćeš se za oko tri godine pojaviti u noćnom kontakt-programu u ružičastom smokingu. – Hej – šapućem promuklo – stvoren sam da trajem, maco. – To je znak za poljubac. – Maco… hodi da osetiš pravi ukus. Svetla trepere, pa se prigušuju, prolama se refren pesme „Staring at the Sun“ grupe U2, a ona krivi vrat tako da su joj usne pristupačne; konfete počinju da padaju oko nas, a onda najednom pretrčava Rakel Velč iz Milion godina pre nove ere koji se projektuje na čitav zid nad našim glavama; dok nam se usne dotiču, ona odiše nekom neumoljivošću na koju reagujem, ali