Bret Iston Elis - Glamurama

Glamurama 51 – Harli Tompson, Viktore, nalazi se u apartmanu „Selin Dion“ u Paramauntu i upravo pokušava nekoga da ubedi da ne koristi kondom. – Harli Tompson nije u Finiksu? – Izvesni ljudi znaju tu informaciju. – Ozbiljno spušta glas. – Ali ne znaju razlog. – Zna li neko odavde? Nemoj mi reći da znaju ti idioti koje si dovela. – Reći ću ovo: Seri Gibson neko vreme više ne može da snima Čuvare noćne plaže. – Vejverli pohlepno vuče dim cigarete. – Šeri Gibson, Harli Tompson… kapiram vezu. Prijatelji, švaleri, sjajna medijska promocija. – Toliko se radio kokainom da je morao da napusti snimanje Grada sunca 3 pošto je udario Šeri Gibson… da, u lice… a Harli je sad pod pseudonimom „Kari Fišer“ u Paramauntu. – Dakle, napušta Grad sunca 3? – A Šeri Gibson podseća na uplakanog rakuna. – Niko to ne zna? – Niko, samo mua. – Ko je Mua? – To znači „ja“, Viktore. – Naše usne su zapečaćene. – Odmičem se, pljeskam rukama, prepadam ostale prisutne, i odlazim na sredinu poda. – Vejverli, želim opšti minimalistički stil. Otprilike industrijskomaturantski. – Ali uz notu internacionalizma? – pita prateći me, zaduvana, i pali još jedan „benson i hedžiz mentol 100“. – Devedesete su čestite, neposredne. Hajde da to odslikamo – kažem hodajući naokolo. – Želim nešto nesvesno klasično. Želim da nema distinkcije između eksterijera i enterijera, formalnog i neobaveznog, mokrog i suvog, crnog i belog, punog i praznog… o, bože, dajte mi hladan oblog. – Želiš jednostavnost, maco. – Želim trezven pristup noćnom životu. – Palim „marlboro“. – Nastaviš li tako, maco, otišli smo. – Za opstanak na površini, Vejverli, moraš izgraditi reputaciju kako dobrog poslovnog čoveka tako i generalno kul tipa. – Zastajem. – A ja sam generalno kul tip. – A, ahm, poslovni čovek? – pita Džej Di. – Suviše sam kul da bih na to odgovorio, maco – kažem udišući. – Hej, jesi li me videla na naslovnoj futkvejka?

52 BR E T IS TO N EL IS – Ne, ah… – kaže Vejverli, a onda shvata nešto i dodaje: – O, to si bio ti? Izgledao si sjajno. – A-ha – kažem pomalo sumnjičavo. – Ali videla sam te na reviji Kalvina Klajna, maco, i… – Nisam bio na reviji Kalvina Klajna, maco, a jesi li primetila da je čitav zid boje pesto-sosa, što je, kao, no-no, maco? – Bez izuzetka – kaže besprekorno skockano mlado stvorenje iza nje. – Viktore – kaže Vejverli. – Ovo je Rubi. Dizajnira zdele. Pravi zdele od materijala kao što je pirinač. – Dizajnira zdele? Opa. – Pravi zdele od materijala kao što je pirinač – ponavlja Vejverli i netremice gleda. – Zdele od pirinča? Opa. – Uzvraćam pogled. – Jesam li ja to rekao „opa ? Pop-panker odlazi do plesnog podijuma i gleda desetak disko-kugli, sav u transu. – A u čemu je stvar s onom nakazom? – Feliks je radio u „Gapu“ – kaže Vejverli udišući i izdišući. – Onda je radio scenografiju zz„Real World“ na Baliju. – Ne pominji mi tu emisiju – kažem škrgućući zubima. – Izvini, maco, još je cik zore. Ali, molim te, budi fin prema Feliksu… upravo se vratio s odvikavanja. – Šta… predozirao se malterom? – Druži se s Bloupopom i Piklom i nedavno je Koni Čang, Džefu Zukeru, Izabeli Roselini i Sari Džesiki Parker dizajnirao, hm, plakare. – Kul, kul. – Klimam glavom u znak odobravanja. – Prošlog meseca je pojebao svog bivšeg dečka Džeksona u slatinama u Bonvilu, a tek pre tri dana su u močvari našli Džeksonovu lobanju, zato, znaš, budimo oprezni. – A-ha. Bože, ovde je ledeno. – Vidim narandžasto cveće, vidim bambus, vidim vratare Spance, čujem Steely Dan, vidim Felinija. – Vejverli se najednom zagrcne, ponovo izdiše, otresa pepeo. – Vidim sedamdesete, maco, i ovlažila sam. – Maco, treses mi pepeo po klubu – kažem veoma uznemiren. – A šta kažeš na Feliksovu ideju o šanku sa sokovima? – Feliks razmišlja gde će nabaviti naredni veterinarski sedativ. – Pažljivo bacam cigaretu u polupraznu bocu „snepla“ koju drži Džej Di. – Sem toga… pobogu, maco, ne želim da se sekiram oko šanka sa sokovima koji služi samo… šta… pobogu… sokove? Znaš li koliko briga imam na vratu? Ne kenjaj. – Znači najn šank za sokove? – pita Vejverli hvatajući beleške.

Glamurama 53 – Jao, molim te – stenjem. – Hajde da prodajemo sendvič-kifle, hajde da prodajemo picu, hajde da prodajemo načose, jebo te – uzdišem. – Ti i Feliks ste vrlo, vrlo bljutavi. – Maco, totalno si u pravu – kaže Vejverli, šatro otirući znoj s čela. – Moramo da se saberemo. – Vejverli, slušaj me. Novi trend je bez trenda. – Bez trenda je novi trend? – pita. – Ne, bez trenda je glavni novi trend – nestrpljivo kažem. – In je aut? – pita Vejverli. Udaram Džej Dija po ramenu. – Vidiš, ona kapira. – Vidi… ježim se – kaže Džej Di pružajući ruku. – Limun, svuda limun, Viktore – kaže Vejverli vrteći se. – A ujka Klošar nije pozvan, je li tako, maco? – Sweet dreams are made of this13, a, Viktore? – kaže Džej Di uz prazan pogled dok se Vejverli vrti po sali. – Misliš li da nas je neko pratio dok smo dolazili ovamo? – pitam paleći novu cigaretu i gledajući Vejverli. – Ako moraš to da pitaš, zar ne misliš da otvaranje ovoga Dejmijenu iza leđa nije, kao, baš dobra ideja? – Neodgovarajući odgovor. Briše se iz zapisnika – kažem piljeći u njega. – Tvojoj predstavi o tome šta je fensi prošao je rok trajanja, ortak. – Samo mislim da nije fensi da ti izlome noge – oprezno kaže Džej Di. – Zbog kluba? Jesi li ikad čuo frazu „Odoli porivu“? – Dejmijen Načiz Ros je niži primat – uzdišem. – A tvoje stanovište treba da bude: spavam zzzzz. – Zašto uopšte želiš da otvoriš drugi klub? – Svoj klub. – Da pogađam. Znam! Instant prijatelji? – Džej Di drhti, dah mu se magli. – Jao, ne kenjaj. Kad vidim sve ovo, pomislim na mastan račun u banci, pederčiću jedan. – Čoveku treba hobi, a? – A tebi treba prozak da obuzda tvoju homićnost. – A tebi treba velika injekcija stvarnosti. – A ti moraš da se iskuliraš, maco, bez zezanja. – Viktore. Ne igramo igre – kaže Džej Di – nadam se? – Ne – odvraćam. – Idemo u teretanu. 13 Stih is pesme „Sweet Dreams“ sastava Eurhytmics: „Slatki snovi su sačinjeni od ovoga.“ (Prim. prev.)

54 BR E T IS TO N EL IS 25 U teretani u opštini Fletajron, na mestu koje je prošle nedelje postalo najpomodniji odsečak donje Pete avenije, mog trenera Rida snimaju za prilog u „Entertainment Tonighf o trenerima poznatih koji su poznatiji od tih poznatih, a u teretani – koja nema ime, samo simbol i moto „Slabost je zločin, ne budi zločinac“ – ispod nizova video-monitora s epizodama Porodice Kremenko i svetlosti niskog kristalnog lustera trenutno su Met Dilon, Toni Brakston, supruga sultana od Bruneja, Tim Džefriz, Ralf Fajns – svi u agoniji. Dva manekena, Krejg Palmer i Skot Benoa, iznervirani zbog nekog mog komentara o sreći Meta Naja, poluizbegavaju me dok se brišu peškirima u svlačionici koju je dizajnirao Filip Stark. Deni Eriko iz „Ekvinoksa“ otvorio je teretanu Ridu kad se izdanje Plejgerla u kome se ovaj pojavio prodalo u nekih deset miliona primeraka, posle čega je udaljen iz nove reklamne kampanje „Gapa“. Sada Rid igra jednu od glavnih uloga u filmu o detektivu čiji su novi partneri dva gibona. Rid: 175 dolara na sat i vredi svakog prokletog centa (naglasio sam to Kloi), duga plava kosa koju nikad ne vezuje u rep, seksi neobrijan, svetla brada, prirodno taman ten, srebrna minđuša u desnom uhu, firmirani pojas za dizanje tegova, telo s toliko dobro definisanim mišićima da izgleda kao odran, na tablici njegovog crnog BMW-a piše MAČOR, svi preduslovi. U teretani je toliko hladno da se televizijski reflektori puše. Novinarka Ditejlsa kasni. – Izvini, zalutala sam – kaže odsutno; u crnom je kašmirskom džemperu, beloj pamučnoj bluzi, belim svilenim pantalonama, a pošto je verna stilu novinarki Ditejlsa, na laktovima ima štitnike, a na mišici traku s mačjim okom. – Morala sam da intervjuišem gabonskog predsednika Omara Bonga i njegovog slatkog nećaka, hm… – Gleda u notes. – Spensera. – Dame i gospodo. – Rid širi ruke, predstavlja me. – Viktor Vord, sekssimbol u fokusu. Ekipa mrmlja „ćao“ i poneko „aha“, ali ostaje u mraku iza reflektora postavljenih pred „stermaster“, i najzad neko umorno kaže: – Snimamo. – Skini te naočari – šapuće mi Rid. – Ne dok je rasveta upaljena, a-a, nema šanse. – Osećam miris „marlbora“ – kaže Rid gurajući me ka „stermasteru“. – Ne treba da pušiš, maco, skraćuješ sebi život. – Aha, jedva čekam da prevalim šezdesetu.

Glamurama 55 – Uh, opasan si. Hajde, skači ovamo – kaže Rid tapšući bočnu stranu mašine. – Danas hoću listove i butine i definitivno trbušnjake – naglašavam. – Ali bez bicepsa – upozoravam. – Postaju preveliki. – Sta? Obim im je trideset tri centimetra, maco. – Rid namešta „stermaster“ na nasumični rad, nivo 10. – Da ti ta majica nije malo, uh, tesna? – pitam podsmešljivo. – Mišice su nove grudi – zapeva Rid. – O, i vidi – kažem pokazujući mali miteser. – Imaš bubuljicu. – Seci – kaže reditelj. – Viktore – upozorava me Rid. – Vrlo uskoro ću pomenuti onaj tvoj ček bez pokrića… – Hej, Kloi se pobrinula za račun. – Ovo je biznis, maco – kaže Rid pokušavajući da se osmehne. – A ne dobrotvorna ustanova. – Čuj, ako hoćeš dodatni posao, trebaju mi izbacivači. – Ovo jeste posao, čoveče. – Šta to? Poznavanje opreme za fitnes? Ne kenjaj. – Već dopunjavam prihode, Viktore. – Čuj, pod uslovom da je seks bezbedan, smatram da je kul biti muška kurva – ako ti to pokriva račune. Rid me udara po glavi i reži: – Danas radimo čučnjeve. – I trbušnjake – naglašavam. – Imam foto-sesiju, maco. – U redu – dovikuje reditelj. – Krenuli smo. Automatski, bez probe, Rid počinje da pljeska rukama i viče: – Hoću da vidim napor, pritisak, znoj, Viktore. Suviše si napet, druškane. Izbaci tu napetost. Ubaci ljubav. – Odrekao sam se kofeina, Ride. Učim kako da se opustim pomoću vizualizacije morskih dubina. Potiskujem poriv da proveravam telefonske poruke na svakih pola sata. Grlim sve žive oko sebe. I vidi. – Pružam ruku pod majicu „Kalvin Klajn“. – Moja nova ogrlica za smirivanje. – Do jaja, maco – cvili Rid pljeskajući rukama. Gledajući u kameru, kažem: – Bio sam kod Radua i kod Paskvalea Manokije… uzgred budi rečeno, to je Madonin lični trener, maco… ali je Rid definitivno prvo ime u treniranju poznatih ličnosti. – Opsednut sam bicepsom, tricepsom, fieksorom podlaktice – snebivljivo priznaje Rid. – Žilave ruke su mi strašan fetiš.

56 BR E T IS TO N EL IS – Izdržljiv sam kao konj, ali mi je nivo šećera u krvi nizak i žešće mi treba čokoladica „džoli rančer“. – Posle sledeće pesme – kaže Rid pljeskajući bez kraja i konca. – Dobićeš i „pauerbar“, obećavam. Najednom sa ozvučenja zatresti „Come Together“ grupe Primal Scream. – O, bože – stenjem. – Ova pesma traje osam minuta i četiri sekunde. – Kako znaš takve stvari? – pita riba iz Ditejlsa. – Što bolje izgledaš, maco, više vidiš – dahćem. – To je moj moto, drugarice. – Pisti mi pejdžer, gledam ga: Džej Di iz kluba. – Ride, maco, pozajmi mi svoj mobilni. – Puštam ručke i biram broj, smešeći se u kameru. – Hej, Liza! Vidi, bez ruku! Na to Rid povećava brzinu, što sam smatrao nemogućim jer nisam znao da „stermaster“ ima nivoe i preko desetog. – Hej, jesam li pozvan na večeru sutra? – pita Rid. – Nisam video svoje ime ni u jednoj kolumni. – Da, za stolom si 78 s Velikim Štrumpfom i Polijem Šorom – brecam se. – Džej Di, reci. – Nemoj mnogo da se uzbuđuješ, Viktore – kaže Džej Di bez daha. – Ali mi… ja, Bo i Pejton… ugovorili smo intervju s didžej Eksom. – S kim? – Didžej Eksom. Treba da se sastaneš s njim u Fešn kafeu danas u pet – kaže Džej Di. – Voljan je da radi večerašnju žurku. – Sad sam na „stermasteru“, maco. – Trudim se da ne dahćem. – Šta? U Fešn kafeu? – Viktore, didžej Eks je najtraženiji didžej u gradu – kaže Džej Di. – Zamisli publicitet, a onda svrši svud po sebi. Samo napred, isprazni jaja. – Znam, znam. Angažuj ga – kažem. – Reci mu da ćemo platiti koliko god traži. – Prvo želi da se sastane s tobom. – O, bože blagi. – Treba mu nekakva potvrda. – Pošalji mu kesu karamela. Pošalji mu lepe cucle koje se izuzetno lako sisaju. Reci mu da sjajno pušiš… da li sjajno pušiš? – Viktore – kaže Džej Di srdito. – Neće pristati ako se prethodno ne nađe s tobom. A večeras nam je potreban. Uradi to. – Naređenja mi izdaje čovek koji koristi glagol „picnuti se“? – vičem. – Umukni. – Fešti kaje – kaže Džej Di. – U pet. Proverio sam ti raspored. Možeš.

Glamurama 57 – Džej Di, usred sam preobražaja u neku vrstu zamišljenog boga – ječim. – Hoću reći, zar zaista previše tražim, jebo te… – Fešn kaje u pet. Ćao, Viktore. – Džej Di prekida vezu. – Džej Di… ne spuštaj mi slušalicu, nemoj da si se usudio da mi spustiš slušalicu. – I sam prekidam vezu, a onda nasumice saopštavam: – Najednom me obuzima potreba da se penjem. – Mislim da to radiš celog života, ortak – tužno kaže Rid. – Odbio si reklamnu kampanju „Riboka“ i najednom si baja? Pošto me ekipa snimi kako izvodim hiljadu trbušnjaka i prelazim na „tredvol“, kućni simulator slobodnog penjanja gde korisnik ostaje na mestu dok se penje, primećujem ribu iz Ditejlsa kako se naslonila na zid, držeći notes pod prvim brojem novog časopisa pod nazivom Babi. U teretani je tako hladno da mi se čini kako se penjem po ledniku. – Gospode – stenjem primetivši naslovnu stranu časopisa. – Da, to je baš super. Mišljenje Luka Perija o jebenom Kurtu Raselu. Samo nam to fali. – U čemu je stvar? – pita ona odsutno. – Uzbuđen si zbog večeras? – Seti se šta je puh rekao – tajanstveno kažem, gledajući Dilona kako prolazi i srče energetski koktel. – Hej, Mete, samo udri. – Baš se pališ na ovo – kaže riba iz Ditejlsa. – Zar je loše dobro izgledati? Poluzamišljeno traži odgovor. – Pa, šta ako je to na račun nečeg drugog? Ništa ne nagoveštavam. Samo hipotetišem. Nemoj da se uvrediš. – Zaboravio sam pitanje. – Šta ako je sve to na račun nečeg drugog? – Šta je… nešto drugo? – Kapiram. – Pokušava da dovrši izraz lica za koji sam se nadao da će izostati. – Hej, maco, svi smo zajedno u ovome – gunđam, dok su mi ruke zasute kredom. – Da, hoću da napustim sve ovo i hranim beskućnike. Hoću da napustim sve ovo i učim orangutane gestovnom jeziku. Hoću da se vozikam biciklom po prirodi sa skicen-blokom u rukama. Hoću… šta? Da poboljšam rasne odnose u ovoj zemlji? Da se kandidujem za jebenog predsednika? Čitaj mi s usana: Ne kenjaj.

58 BR E T IS TO N EL IS 24 Na foto-sesiju u Industriju stižem s izvesnim utiskom da me neko prati, ali kad god se osvrnem, iza mene su samo kuriri-biciklisti koji nose manekenske poslovne dosijee za „Klik“, „Nekst“, „Elit“, te da bih razbio paranoju, utrčavam u Brak da uzmem ne preterano penast dekofeinizirani espreso s obranim mlekom, a Alison me neprestano cima na pejdžer dok se krećem kroz ogroman niz belih praznih prostorija. Momci – nas devetorica, od kojih su neki već u kupaćim gaćama – samo bleje: Nikita, Dejvid Bouls, Rik Din, novajlija Skuter, dvojica koje baš i ne znam, uključujući i konobara iz Žur e nui, krupajliju s dredovima koga prati televizijska ekipa iz „Fashion Filea“, dvojica blizanaca koji rade u Blizancima na Gornjem Ist Sajdu, plus neki Evropljanin koji od prisutnih ima verovatno najbolje telo, ali je totalni gabor. Svi u suštini izgledaju isto: simpa glava (jedan izuzetak), sjajno telo, visoko začešljana kosa, definisane usne, ekstra smo, bezobrazni ili kakvi god treba. Dok čekam na red za čupanje obrva, pregledam asortiman CD-ova i nabacujem se jednoj devojci koja jede pirinač i brokoli dok joj rade pedikir; sve što zna da kaže jeste „Sto mu gromova!“ čitavo mesto odiše osobitim liberalizmom, ali to prestaje kad mi Stanford Blač daje „rigliz dablmint“ žvaku. Cezarova frizura ponovo se vratila i zvrkovi su u trendu, zbog čega Bingo i Velvetin i fotograf Didije besne, te se donose velike količine gela „fitoplaž“ dok svira operska muzika, a da bi sve to izdržali, neki momci piju šampanjac, gledaju horoskop u Postu, igraju kolariću-paniću zubnim koncem. Madonin bivši organizator žurki Roni Dejvis, neko iz „Dolčea i Gabane“, Garen (koji je radio frizure za najnovije revije Marka Džejkobsa i Ane Sui) i Sendi Galin muvaju se naokolo, apatično nas gledaju, kao da smo na prodaju ili tako nešto, i budimo iskreni – kao da bi. Tri izdanja: bermude, šorts i kupaće gaće. Momci će stajati ispred ogromne plave draperije, a kasnije će japanski tehničari superponirati plažu kako bi izgledalo da smo zaista na plaži, „možda čak i u Majamiju“, obećava Didije. Na bicepse, grudne mišiće i tri butine stavljaju se lažne tetovaže. Ledeno je. Bingo mi nabacuje gel na teme, vlazi mi kosu, razmazuje ga do krajeva dok se Didije šetka u blizini, razgleda mi trbušnjake, ima dvadeset dve godine i sisa cuclu. Naizgled ošamućeni Skuter – koji sprema prijemni za koledž – sedi do mene na visokoj stolici, a obojica smo pred ogromnim ovalnim ogledalima. – Hoću zulufe – stenje Bingo. – Treba da se produže.

Glamurama 59 – Zaboravi na prirodu, Bingo – kaže Didije. – Idi na strava izgled. – Zar više niko ne šamponira kosu? – ježi se Velvetin. – Pobogu. – Hoću osoran stil, Bingo. Hoću malo zlobe. Prikriveni bes. Mora biti prikrivenog besa. Hoću da ovaj momak ima agresivnu stranu. – Agresivnu? – pita Bingo. – On je poslastičar u Dinu i Deluki. – Želim stil agresivnog poslastičara. – Didije, ovaj momak je agresivan koliko i mladunče foke. – Pobogu, Bingo, totalni si davež – uzdiše Velvetin. – Da li to mene neko izaziva? – pita Didije šetkajući se. – Ne bih rekao, jer me dosada obuzima vrlo brzo. – Velvetine – viče Bingo. – Uništavaš Skuterovu frizuru. – Bingo, malčice lupaš. – Želim ekstrem – kaže Didije. – Želim Red Hot Chilli Peppers. Želim energiju. – Ja želim veliki debeli džokavac – mrmlja Skuter. – Želim i upadljivo i seksi – kaže Didije. – Hajde da složimo tu kombinaciju, maco. – Penim od uzbuđenja – zamišljeno mrmlja Didije. – Ali gde su ovim momcima zulufi? Zahtevao sam zulufe. Bingo? Bingo, gde si? – Ja imam zulufe – javljam se dižući ruku. – Hej, dečko, to je hidratantni losion za lice – moram da ukazem Bingu. – Nisu izrazito uočljivi. Je li tako, Didije? – kiselo pita Velvetin. – Nisu izrazito u stilu Kraljeva mamba. Svi smo pred velikom plavom draperijom, neki od nas pumpaju bicepse pomoću tegova, dvojica smo na podu i radimo trbušnjake, a Didije hoće tompuse i deli ih, Didije hoće glicerin zato što momci u bermudama moraju da plaču dok puše tompuse jer smo tužni i pušimo tompuse pred velikom plavom draperijom koja će postati plaža. – Tužni zato što pušimo tompuse? – pitam. – Ili tužni zato što ovo previše liči na Čuvare plaže? – Tužni jer ste svi idioti i tek ste na toj plaži to shvatili – neodređeno kaže Didije spreman da opaljuje polaroid-snimke. Skuter upitno gleda svoj tompus. – S time radi ono što si radio da bi dobio ovaj posao – kažem mu. – Puši. Skuter bledi. – Kako… znaš? – Dejvide, skini nikotinski flaster – dovikuje Didije iza kamere. – Ako moja devojka vidi ovo – stenje Skuter – pomisliće da sam gej. – Još si s Felišom? – pita ga Rik.

60 BR E T IS TO N EL IS – Ne, ovo je neka riba koju sam upoznao u toaletu u predvorju hotela Prinčipe di Savoja – bezizražajno kaže Skuter. – Izgubio sam se, a ona liči na Sandru Bulok. Ili tako kažu. – Kako se zove? – pita Dejvid. – Šu Šu. – Šu Šu i kako još? – Izgleda da nema prezime. – Kako si izgubio posao za Kalvina Klajna, čoveče? – pita ga Nikita. – Kalvin se iznervirao – kaže Skuter. – Ošišao sam se, ali je sve to daleko, ovaj, složenije. Tišina, podugačka pauza, ozbiljno klimanje glavom, ekipa iz „Fashion Filea“ i dalje kruži. – Verujte mi – kažem dižući ruke. – Kalvin i ja smo se kačili mnogo puta. – Još nekoliko puta pumpam bicepse. – Mnogo puta. – Doduše, dao ti je prilično dobra sedišta na reviji – kaže Dejvid istežući listove. – Zato što je nastupala Kloi – kaže Rik. – Nisam bio na reviji Kalvina Klajna – mirno kažem, a onda viknem: – Nisam bio na reviji Kalvina Klajna, u pizdu materinu! – U WWD-u je izašla slika s revije na kojoj se vidiš, maco – kaže Rik. – S Dejvidom si i Stivenom. U drugom redu. – Neka mi neko nađe tu sliku i dokazaću da grešiš – kažem trljajući biceps jer se smrzavam. – Drugi red malo sutra. Jedan blizanac čita današnji WWD i oprezno mi ga daje. Grabim ga i nalazim slike s jučerašnje revije. Slika nije jasna: Stiven Dorf, Dejvid Sal i ja, svi u pletenim majicama u stilu pedesetih, s tamnim naočarima, zavaljeni na sedišta, stondirani. Ispod slike su naša imena masnim slovima, a posle mog, kao da je objašnjenje neophodno, stoji „seks-simbol“. Sa stola pada boca šampanjca, neko dovikuje spremačicu. – Dakle, u čemu je stvar, Viktore? – pita Dejvid. – Da razjasnimo. Nisi bio na reviji? Nisi na toj fotografiji? Da pogađam: to je Džejson Gedrik. – Zar niko neće da pita kako napreduje klub? – napokon pitam, vraćajući novine blizancu, najednom ogorčen tom činjenicom. – Hm, kako napreduje klub, Viktore? – pita drugi blizanac. – Želim da ludujem cele noći i da sam na žurci svakog dana. – Zašto ja nisam pozvan na otvaranje? – pita Rik. – Želim… da… ludujem… cele… noći… i… da… sam… na… žurci… svakog… dana. – Ponovo od blizanca uzimam WWD i ponovo proučavam fotografiju. –

Glamurama 61 Ovo mora da je greška. Mora da je s druge revije. U stvari, ovo mora da je Džejson Gedrik. – Na kojim si još revijama bio ove nedelje? – neko pita. – Ni na jednoj – najzad mrmljam. – Kad izađeš iz orbite oko Jupitera, javi nam, važi? – kaže Dejvid tapšući me po leđima. – A Džejson Gedrik je u Rimu, snima Letnju ljubav II, maco. – Ja sam i sada i ovde, maco. – Nisam tako čuo – kaže Nikita radeći trbušnjake. – Zaista me ne zanima kakve si informacije sposoban da obradiš – kažem mu. – Je li sve kul između tebe i Bakstera i Kloi? – Dejvid to pita ležerno, a Nikita i Rik se prepredeno osmehuju, što, naravno, primećujem. – Ne može biti bolje, maco. – Zastajem. – Ovaj… kako to misliš, o, Premudri? Njih trojica deluju zbunjeni, a po izrazima lica zaključujem da očekuju neku vrstu priznanja. – Hm, pa… – zamuckuje Rik. – Dakle, znaš… – Molim te – stenjem. – Ako ćeš već da valjaš govnjive tračeve o meni, makar ubrzaj. – Jeste li ikad pogledali film Utroje? – odvažuje se Dejvid. – A-ha, a-ha, a-ha. – Stvar je u tome što Kloi, Bakstera i Viktora intrigira ta ideja. – Ne govori se valjda o Baksteru Pristliju, gospodo? – pitam. – Svakako se ne govori o tom mangupskom pederčiću. – On je peder? – Mislim, znam da si fensi, Viktore – kaže Dejvid. – I to je kul, baš kul. – Čekaj malo, čekaj malo. – Dižem šake ispred sebe. – Ako si makar i pomislio da bih delio Kloi… Kloi Berns… s tom ništarijom… jao, maco, ne kenjaj. – Ko kaže da ti ikoga deliš, Viktore? – neko pita. – Šta to znači? – Ko kaže da je to tvoja ideja? – pita Dejvid. – Ko kaže da ti to prija? – Kako da mi ne prija nešto što se ne događa? – Piljim u njega. – Samo ti prenosimo šta se priča po ulici. – Kojoj ulici? U kojoj ulici živiš, Dejvide? – Uh… Ladlou. – Uh… Ladlou – ofrlje ga imitiram.

62 BR E T IS TO N EL IS – Viktore, kako da ti išta verujemo? – pita Rik. – Kažeš da nisi bio na reviji Kalvina Klajna, ali jesi bio. Sad kažeš da ne učestvuješ u trojci s Baksterom i Kloi, a ipak se po gradu priča… – Jebo te, šta si još čuo? – praskam, odgurujući svetlomer od lica. – Ajd čik reci, ako smeš. – Da krešeš Alison Pul? – Dejvid sleže ramenima. Netremice zurim nekoliko sekundi. – Dosta, dosta. Ne viđam se s Alison Pul. – Ta ozbiljnost ti je baš upečatljiva, dečko. – To ću zanemariti jer se ne svađam s devojčicama – kažem Dejvidu. – Sem toga, ta glasina je opasna. Opasna za nju. Opasna za mene. Opasna za… – Ma opusti se, Viktore – uzdiše Dejvid. – Mene je, kao, briga? – Ionako ćeš uskoro u „Gapu“ motati džempere od dvadeset dolara – mrmljam. – Mačići moji – doziva Didije. – Vreme je. – Hej, zar Dejvid ne treba da ima malo morske trave ili nekakvog peska po licu? – pitam. – Okej, Viktore – viče Didije iza kamere. – Gledam te kao da si go, maco. – Didije? – kaže jedan blizanac. – Ja jesam go. – Gledam te kao da si go, Viktore, a ti uživaš u tome. – Poduža pauza dok Didije razgleda blizanca, a potom donosi ndai odluku. – Nateraj me da te jurim. – Uh, Didije? – dovikujem. – Ja sam Viktor. – Plešite naokolo i vičite „pička“. – Pička – svi mrmljamo. – Glasnije! – viče Didije. – Pička! – Glasnije! – Pička! – Fantastično, a ipak ne baš dobro. Posle bermuda kupaće gaće, kačketi okrenuti naopako, dele se lizalice, pušta se Urge Overkill, Didije sakriva polaroid, a onda ga proda je najboljem kupcu koji vreba u senci i ispisuje ček guščjim perom. Jedan momak ima napad anksioznosti, drugi se naliva „tetanžeom“ i priznaje da je s Apalača, usled čega neko zatraži klonopin. Didije insistira da se uhvatimo za muda i napokon u foto-sesiju uključuje i ekipu „Fashion Filea“, a onda svi osim mene i tipa koji se onesvestio odlaze na rani ručak u novo mesto na Sohou pod imenom Regjulejšn.

Glamurama 63 23 Kroz jesenju svetlost brzo se penjem stepenicama ka kancelarijama na vrhu kluba, preko ramena su mi roleri, na trećem spratu televizijska ekipa kanala (nažalost) VH1 intervjuiše vrhunskog cvećara Roberta Izabela, po svačijoj odeći zaključuje se da su limeta i narandžasta najistaknutije nove boje sezone, naokolo poput konfeta leti ultrarestoranska muzika benda /, Swinger, pevaju „proleće je“ i „vreme je za ples“, posvuda su tulipani i maslačci, a ceo poduhvat poprima obrise onoga što svi žele: kul s lakoćom. Po čitavom jednom zidu kancelarije izlepljene su slike grudnih mišića, preplanulih stomačnih mišića, butina i mlečnobelih zadnjica, uz poneko lice – svi od Džoela Vesta, preko Harlija Tompsona, Markija Marka, Džastina Lazarda, Kirka Kamerona (za ime božje), Fridoma Vilijamsa do delova tela koji mogu, a i ne moraju biti moji: ovde, u Džej Dijevom i Boovom svetilištu, uprkos tome što se čini da svakodnevno cepam snimke Džoija Lorensa, slike se svakodnevno menjaju, a svi momci toliko su slični da je sve teže i teže razlikovati ih. Žurku će večeras pokrivati jedanaest medijskih agenata. Sedam minuta zvocam Bou o krutonima. Konačno Džej Di ulazi s odštampanim mejlovima, sa stotinama faksova, s devetnaest zahteva za intervju. – Je li se javio moj agent? – pitam. – Sta misliš? – frkće Džej Di, a zatim: – Agent za šta? – Super ti je onaj člančić za Mladog homića, Džej Di – kažem mu pregledajući novu revidiranu listu gostiju za 22.45. – Koji to, Viktore? – uzdiše Džej Di listajući faksove. – Onaj pod nazivom „Upomoć! Navučen sam na tipove!“ – A poenta je? – pita Bo. – Da ste obojica veoma neheteroseksualni – kažem otežući. – Ja možda jesam homić, Viktore – zeva Džej Di. – Ali sam i dalje čovek… čovek s osećanjima. – Ti si homić, Džej Di, i ne želim više ni reč da čujem o tome. – Vrtim glavom na nove postere – Kijanua.Toma Kruza, razne snimke Brusa Vebera, Andree Bokaletija, Emerija Robertsa, Džejsona Pristlij a, Džonija Depa, mog dušmanina Krisa O'Donela – koji prekrivaju zid iznad njihovog stola. – Gospode, vama pederčićima zaista malo treba da se napalite. Dobro telo, lepa faca… bože mili. – Viktore – kaže Bo pružajući mi faks. – Pouzdano znam da si u prošlosti spavao s tipovima.

64 BR E T IS TO N EL IS Prelazim u svoju kancelariju, tražim „snepl“ ili džoint. – Čitav taj fensi biseks fazon praktikovao sam ukupno oko tri sata, na studijama. – Sležem ramenima. – Čudna mi čuda. Ali sada je za mene isključivo era pičića. – Aha, a ona plastična vagina Alison Pul predstavlja znatan napredak u odnosu na… koga?… Kijanua Rivsa? – kaže Džej Di prateći me. – Momak, Kijanu i ja se nikad nismo dohvatili – kažem prilazeći audioliniji. – Samo smo „dobri prijatelji“. – Razgledam stativ s diskovima: Elastica, Garbage, Filter, Kulio, Pulp. Ubacujem Blur. – Jesi li znao da „kijanu“ na havajskom znači „svež okeanski povetarac“ i da je dobio japanskog Oskara za ulogu agenta FBI-ja koji postaje surfer u Tačkiprekida? – Preprogamiram numere 2, 3 i 10. – Gospode… a mi se Japanaca plašimo? – Moraš prestati da spavaš s Dejmijenovom devojkom, Viktore – kenjkavo istrtljava Bo. – Vrlo smo nerv… – Ma jebi se – stenjem i gađam ga kutijom od diska. – Ako Dejmijen sazna, ubiće nas, Viktore. – Vas će ubiti ako sazna da zaista otvaram svoj klub – oprezno kažem. – Vi ćete biti umešani bez obzira na sve. Samo se, hm, uglavite u priču. – O, Viktore, tvoja nonšalancija je tako kul. – Pre svega, ne razumem zašto vi pederčići mislite da bih ja uopšte kresao Dejmijenovu devo… – A i sjajno lažeš. – Hej… kakva je, do đavola, ovo ABBA u plejeru? Ah, samo malo… da pogađam. – Viktore, ne verujemo Dejmijenu – kaže Bo. – Ni Digbiju ni Djuku. – Psst – kažem prinoseći prst usnama. – Ovo mesto je možda ozvučeno. – Nije smešno, Viktore – ljutito kaže Džej Di. – Možda stvarno jeste. – Koliko puta moram da vam kažem da je ovaj grad prepun odvratnih ljudskih bića? – ječim. – Naviknite… se… na… to. – Digbi i Djuk su slatki, Viktore, ali toliko prepuni steroida da bi te s velikom radošću isprebijali na mrtvo ime – kaže Bo, pa dodaje: – A to ti i treba. Gledam na sat. – Otac će mi to uraditi za oko petnaest minuta, zato ne kenjaj – uzdišem i bacam se na kauč. – Čuj, Digbi i Djuk su Dejmijenovi, pa, prijatelji. Kao izbacivači su… Šta je? – Mafija, maco – kaže Džej Di. – Jao, gospode – stenjem. – Mafija? Za koga? „Banana ripablik“? – Mafija, Viktore. – Bo klima glavom u znak saglasnosti.

Glamurama 65 – Do đavola, oni su izbacivači, narode. – Sedam. – Budite saosećajni. Zamislite da za platu morate da se maltretirate s narkomanima i turistima. Žalite ih. Bo puca. – Žalićemo tebe, Viktore, čim Dejmijen vidi onu prokletu sliku… joj! – Video sam da si nagazio Boa – vrlo pažljivo kažem Džej Diju piljeći u obojicu. – Koga ti štitiš, Džej Di? – grca Bo. – Treba to da zna. Istina je. Tako će biti. Ustajem s kauča. – Mislio sam da je to sve sređeno, Džej Di. – Viktore, Viktore… – Džej Di podiže ruke. – Kaži mi smesta. Šta, gde, kada, ko? – Je li iko primetio da nije postavio najvažnije pitanje: zašto? – Ko ti je rekao da slika postoji? Ričard? Hoi? Reba? – Reba? – pita Džej Di. – Koje Reba, jebo te? – Ko ti je rekao, Džej Di? – Udaram ga po šaci. – Badi. Dalje od mene. – Iz Njuza? Bo ozbiljno klima glavom. – Badi iz Njuza. – I Badi kaže… Mašem mu da nastavi. – Hm, tvoje bojazni u vezi s određenom slikom su, hm, „netaknute“, a, hm… – Džej Di škilji na Boa. – Verovatnoća – kaže Bo. – Tako je. Verovatnoća je na strani, hm… – Džej Di ponovo škilji na Boa. – Objavljivanja – šapuće Bo. – Objavljivanja, hm… – Džej Di zastaje. – A, da, „gore“. Tišina, dok se ne nakašljem i otvorim oči. – Koliko si dugo nameravao da čekaš pre no što mi saopštiš tu informaciju? – Zvao sam te na pejdžer čim se glasina potvrdila. – A ko ju je potvrdio? – Svoje izvore ne odajem. – Kada? – stenjem. – Važi? Može kada? – Ne postoji kada, Viktore. – Džej Di nervozno guta knedle. – Samo sam potvrdio ono što si hteo. Fotografija postoji. Čega? Mogu samo da nagađam spram tvog, hm, opisa od juče – kaže Džej Di. – A ovo je Badijev broj. Duga pauza, tokom koje svira Blur, a ja se obazirem po kancelariji i najzad dotičem biljku. – I, hm, zvala je Kloi i rekla da želi da se nađete pre Todove revije – kaže Džej Di.

66 BR E T IS TO N EL IS – Šta si joj rekao? – uzdišem gledajući telefonski broj koji mi je Džej Di dao. – „Tvoja bedno odevena ogorčena polovina ruča s ocem u Nobuu.“ – Podsećaš me na loš ručak na koji još nisam ni otišao? – Grčim se. – Isuse Hriste, kakav dan. – I zahvaljuje ti na cveću. – Kakvom cveću? – pitam. – I hoćeš li, kò boga te molim, prestati da mi piljiš u budžu? – Dvanaest belih tulipana isporučenih u bekstejdž na reviji Done Karan. – Pa, hvala što si ih poslao u moje ime, Džej Di – mrmljam vraćajući se na kauč. – Postoji razlog zašto te plaćam dva dolara na sat. Pauza. – Nisam… poslao cveće, Viktore. Pauza. Red je na mene. – Pa, ni;'a nisam poslao cveće. Pauza. – Postojala je kartica, Viktore. Na njoj je pisalo: „Ain't no woman like the one I've got“ 14 i „I'm-a want you, Baby, I'm-a need you.“ 15 – Džej Di gleda u pod, a onda opet u mene. – To liči na tebe. – Trenutno nemam snage za to. – Mašem rukama, ali onda shvatam ko je mogao poslati cveće. – Čuj, znaš li klinca po imenu Bakster Pristli? – On je sledeći Majki Bergin. – Ko je prethodni Majki Bergin? – Bakster Pristli igra u novoj seriji Darena Stara i svira u bendu Hey That's My Shoe. Zabavljao se s Dejzi Fuentes, Martom Plimpton, Liv Tajler i Glendom Džekson, mada ne obavezno tim redom. – Bo, trenutno u sebi imam mnogo klonopina, kapiraš, zato uopšte ne konstatujem šta govoriš. – Kul, to je kul, Viktore. – Šta da radim s Baksterom Pristlijem? – stenjem. – Likom s tetkastim jagodicama. – Đubre ljubomorno – sikće Bo. – Kako to misliš, šta da radiš s njim? – pita Džej Di. – Hoću reći, ja znam šta bih ja. – Neverovatne jagodice – strogo kaže Bo. – Da, ali je totalni moron. A i ne želim da mu popušim – mrmljam. – Daj mi taj faks. – Kakve veze Bakster Pristli ima sa svim ovim? 14 Stih iz istoimene pesme grupe Four Tops: „Nijedna žena nije kao ona koju imam.“ (Prim. prev.) 15 Stih iz istoimene pesme Dženifer Lav Hjuit: „Želim te, maco, trebaš mi.“ (Prim. prev.)

Glamurama 67 – Ne bi mu škodilo da se prijavi na superintenzivni kurs engleskog. Sranje… moram da idem. Hajdemo na posao. – Škiljim u faks. – Da li Adam Horovic ide pod nadimkom Adrok ili kao Adam Horovic? – Adam Horovic. – Dobro, šta je ovo? Nove potvrde? – Ljudi koji traže da budu pozvani. – Pričaj. – Frenk de Karo? – Ne. Da. Ne. O, bože, ne mogu to sad da radim. – Sleš i Lars Ulrih dolaze zajedno – kaže Džej Di. – As MTV-ja Erik Nis i Daf Mekejgan – dodaje Bo. – Dobro, dobro. – Kris Ajzak može, da? – Savršen slatkiš – dodaje Bo. – Ima uši kao Dambo, ali nema veze. Verovatno bih se kresao s njim da sam derpe – uzdišem. – Da li je Fli pod F ili ima, kao, pravo ime? – Nije bitno – kaže Džej Di. – Fli dolazi sa Slešom i Larsom Ulrihom. – Čekaj malo – kažem. – Zar Aksl ne dolazi s Entonijem? – Ne bih rekao. – Bo i Džej Di nesigurno se gledaju. – Nemoj mi reći da Entoni Kidis ne dolazi – stenjem. – Dolazi, Viktore, dolazi – kaže Bo. – Samo ne s Aksiom. – Kvin Latifa? Pod Q ili L? – pita Džej Di. – Čekaj – uzvikujem dok gledam slovo L. – Lipsinka dolazi? Šta sam vam rekao: nećemo nijednu trandžu. – Zašto? – One su novi klovnovi, eto zašto. – Lipsinka nije trandža, Viktore – grdi me Bo. – Lipsinka je polni mađioničar. – A ti si pederčić – režim i cepam Tajsonovu fotografiju iz reklame za „Ralf Loren“. – Jesam li ti to ikad rekao? – A ti si rasista, pizda ti materina – viče Bo i iz ruku mi grabi zgužvanu hartiju. Smesta vadim kapu Malkom Eks koju sam dobio na premijeri – s potpisom Spajka Lija – i guram je Džej Diju u facu. – Vidiš? Kapa Malkom Eks. Nemoj da me optužuješ da nisam multikulturalista, pederčiću. – Paul Verhuven je rekao da je Bog biseksualac, Viktore. – Paul Verhuven je nacista i nije pozvan. – Ti si nacista, Viktore – podsmeva se Bo. – Ti si nacista.

68 BR E T IS TO N EL IS – Ja sam nacista za pičke, pederčiću, a Žan-Kloda van Dama ste pozvali meni iza leđa? – Dejvid Krouli, medijski predstavnik Kejta Kejlina, neprestano zove. – Pozovi Dejvida Kroulija. – Oh, ljudi vole Kejta, Viktore. – Jesu li pogledali njegov najnoviji film, Doktor Lobanja! – Nije bitno: totalno se lože na kosu. – Kad smo već kod toga: Džordž Stefanopulos. – Ko? Spaomupenis? – Ne. Džordž… – Čuo sam te, čuo sam te – prezrivo gunđam. – Samo ako dolazi s nekim prepoznatljivim. – Ali, Viktore… – Samo ako se – gledam na sat – od sad do devet pomiri s Dženifer Džejson Li ili Lisom Kudrou ili Ešli Džad ili nekom poznatijom. – Hm… – Dejmijen će odlepiti, Džej Di, ako se ovaj pojavi sam. – Dejmijen me stalno podseća, Viktore, da želi i politiku i stil. – Dejmijen je hteo plesače s MTV-ja, a ja sam ga od toga odgovorio – vičem. – Šta mislite, koliko će mi trebati da ga nateram da šutne tog malog Grka? Džej Di gleda Boa. – Je li to kul ili uzalud? Nisam siguran. Pljeskam rukama. – Hajde samo da završimo kasne potvrde. – Lisa Loub? – Oh, to će svakako biti blistavi uspeh. Dalje. – Džejms Aja… gitarista iz SmashingPumpkinsa. – Bolji bi bio Bili Korgan, ali u redu. – Džordž Kluni. – Oh, tako je živ i lud. Dalje. – Dženifer Aniston i Dejvid Švimer? – Bla-bla-bla. – Dobro, Viktore… moramo da pređemo B, D i S. – Šibaj. – Stanford Blač. – O, bože mili. – Odrasti, Viktore – kaže Džej Di. – On je vlasnik otprilike pola Savoja. – Pozovi vlasnika druge polovine. – Viktore, braća Vajnstin ga obožavaju.

Glamurama 69 – Taj tip je toliko grozan da bi radio u prodavnici kućnih ljubimaca samo da bi mogao da jede besplatna zečja govna. – Andre Balaž? – S Kejti Ford, da. – Dru Barimor? – Da… i na večeru. – Gabrijel Birn? – Bez Elen Barkin, da. – Dejvid Buzom? – Važi, ali samo na žurku. – Skot Benoa? – Samo na žurku. – Lilani Bišop? – Žurka. – Erik Bogosjan. – Ima reviju. Ne može na večeru. Dolazi na žurku. – Brendi. – Gospode, Bo, ima šesnaest godina. – „Moesha“ je hit, a album je platinast. – Ušla je. – Sandra Bernard. – Samo žurka. – Bili, Stiven i/ili Alek Boldvin. – Večera, samo žurka, večera. – Boris Beker. – A-ha. Pobogu, ovo sve više i više liči na otvaranje Planet Holivuda u kome nikad ne poželiš da jedeš – uzdišem. – Vidim li ja dobro šta piše na ovom faksu? Lisa Bone? – Ako Leni Kravic dolazi, ona neće. – Da li Leni Kravic dolazi? – Da. – Precrtaj je. – Tim Barton. – O, bože, kako sam napaljen! – Hale Beri. – Može. – Hamiš Bouls. – A-ha. – Toni Brakston.

70 BR E T IS TO N EL IS – Da. – Itan Braun? – Oh, već me boli uvo šta je stvarnost – stenjem, a zatim: – Samo žurka. – Metju Broderik. – Večera ako je sa Sarom Džesikom Parker. – Da. Antonio Banderas. – Znaš li šta je Antonio rekao Melani Grifit kad su se upoznali? – Mi kita es veća de Donova? – „Znači, ti si Melani. Ja sam Antonio. Kako si?“ – Mora prestati da u intervjuima izjavljuje kako „nije budala“. – Ros Blekner. – Može. – Majki Bergin. – Kakvo parče… a, momci? – Dejvid Barton? – Oh, nadam se da dolazi sa Suzanom koja će obući nešto slatko od Rejmonda Dragona – cvilim. – Samo žurka. – Metju Barni. – Da. – Kendas Bušnel. – Da. – Skot Bakjula. – Da. – Rebeka Brokman. – Ko je to? – Naslednica „Kalue“. – Fino. – Tajra Benks. – Mogu samo da grlim samog sebe dok se ne smirim. – Jasmin Blit. – Tresem se od zadovoljstva. – Kristijan Bejl. – A-ha. – Gil Belouz. – Ko? – Poznat je u, hm, izvesnom kosmosu. – Misliš, unutar pozivnog broja. – Misliš, unutar poštanskog broja. Nastavi. – Kevin Bejkon.

Glamurama 71 – Dobro, dobro. Ali molim te, gde je Sandra Bulok? – pitam. – Njen medijski agent je rekao… – Bo zastaje. – Da, nastavi. – Ne zna – dovršava Džej Di. – O, gospode. – Viktore, ne mršti se – kaže Bo. – Moraš naučiti da je tim ljudima važnije da budu pozvani nego da se zaista pojave. – Ne – praskam i upirem prstom. – Ljudi samo treba da nauče kako da prihvate status poznate ličnosti. – Viktore… – Alison Pul je rekla da će Sandra Bulok doći, da dolazi… – Kad si pričao s Alison? – pita Džej Di. – Ili ne treba ni da pitam? – Ne pitaj zašto, Džej Di – kaže Bo. – Ma sranje. – Džej Di sleže ramenima. – Ima li ičeg slađeg nego varati Kloi Berns? – Hej, pazi šta pričaš, pederčiću. – Je li to zato što je Kamil Palja svojevremeno napisala osam hiljada reči o Kloi a da nijednom nije pomenula tebe? – Kučketina – mrmljam i drhtim. – Dobro, idemo na D. – Beatris Dal. – U Pruskoj snima film Ridlija Skota sa Žan-Markom Barom. – Bari Diler. – Da. – Met Dilon. – Da. – Klif Dorfman. – Ko? – Leonardov prijatelj. – Dikapriov? – Biće u kreaciji Ričarda Tajlera i crvenim plišanim papučama, a dovešće i Klifa Dorfmana. – Robert Dauni Mlađi. – Samo ako bude imitirao Čaplina! O, molim te, molim te, nateraj Daunija da imitira Čaplina! – Vilem Dafo. – Žurka. – Majki Daglas. – Ne dolazi. Ali Dijandra dolazi. – Prilježno sam pratio trnovit put njihovog braka. Može.

72 BR E T IS TO N EL IS – Zelma Dejvis. – Mislim da polako gubim kontrolu. – Džoni Dep. – S Kejt Mos. Večera, da. – Stiven Dorf. – Stiven – oklevam – Dorf. Mislim, zašto su ti ljudi zvezde? – DNK? Puka sreća? – Nastavi. – Pilar i Nesja Deman. – Naravno. – Lora Dern. – Ajoj! – Grifin Dan. – Neophodan svakoj žurci. – Megan Daglas. – Treba mi… hladan… tuš. – Patrik Demaršelije. – Da. – Džim Dojč. – Ko? – Poznat i kao kapetan Džonson? – A, tako je, tako je. – Šanen Doerti dolazi s Robom Vajsom. – Poseban par. – Klimam glavom kao beba. – Kameron Dijaz. – Šta je s Majklom Delukom? – Da. – Sjajno. Prelazimo na S. – Ališa Silverston dolazi. – Fantastično, jebo te. – Šeron Stoun možda, mada„najverovatnije“. – Dalje, dalje, dalje… – Greta Skaki, Elizabet Salcman, Suzan Sarandon… – I Tim Robins? – Da pogledam… hm, samo malo, samo malo… da. – Brže. – Itan Stejfel, Bruk Šilds, Džon Stejmos, Stefani Simor, Dženi Šimuzu… – Važi, važi… – Dejvid Sal, Nik Skoti…

Glamurama 73 – Još, još, još… – Sejdž Stalone. – Zašto, do kurca, prosto ne pozovemo „Duraselovog“ zeku? Nastavi. – Markus Šenkenberg, Džon Stjuart, Adam Sendler… – Ali ne Dejvid Spejd. – Vesli Snajps i Lisa Stensfild. – Važi, dečko. – Antonio Sabato Mladi, Ajoni Skaj… – Ona sa sobom dovodi duha Rivera Finiksa – dodaje Bo. – Ozbiljan sam. Zahtevala je da se to stavi na spisak. – Jebo te, to je toliko fensi da ćemo smesta faksirati Njuzu. – Majki Stajp… – Samo ako prestane da pokazuje onaj prokleti ožiljak od bruha. – Oliver Stoun, Don Simpson, Tabita Soren… – Auh, ulazimo u seksi zonu. – Dži I Smit, Ana Sui, Tanja Sarna, Endru Šu… – I Elizabet Šu? – I Elizabet Šu. – Sjajno. Dobro, šta puštamo tokom koktela? – pita Bo dok ja krećem ka vratima. – Počnite nečim blagim. Filmskom muzikom Enija Morikonea ili Stereolabom ili čak nečim ambijentalnim. Kapirate? Bert Bakarak. Onda prelazimo na nešto agresivnije, ali ne napadno, mada nipošto na muziku za liftove. – Mjuza za garsonjeru u svemirskom dobu? – Zvuči raspoloženja? – Letim naniže na treći sprat. – Neki polinežanski tiki-tiki ili krajm džez. – Džej Di leti za mnom. – U osnovi, ultrarestoranski koktel miks. – Ne zaboravi, imaš sastanak s didžej Eksom u Fešn kafeu – viče Bo odozgo. – U pet! – Ima li vesti od Mike? – dovikujem s drugog sprata, gde je ledeno, a nekoliko muva veselo zuji naokolo. – Ne. Ali Fešn kaje u pet sati, Viktore! – viče Bo. – Zašto niko još nije našao Miku? – derem se silazeći dublje u klub. – Viktore – viče Džej Di iza mene. – Znaš li razliku između muflona i perlona? – Jedno je… dabar? – Koje? – O, bože, zajebano – stenjem. – Gde mi je medijski agent?

74 BR E T IS TO N EL IS 22 Otac je poslao kola kako bi „osigurao moje prisustvo“ na ručku, te sam sada na zadnjem sedištu „linkoln taun kara“ i pokušavam mobilnim da dozovem Badija iz Njuza; vozač se probija kroz podnevni saobraćaj na Brodveju, ponekad se zaglavi, idemo ka Nobuu, prolazimo pored još jednog Kloinog postera na autobuskoj stanici, posredi je reklama za neku vrstu difuzne šminke „Este Loder“, a sunce se toliko snažno odsijava o karoseriju limuzine pred nama da mi u očima izaziva šuplje ružičaste opekotine, i uprkos zatamnjenim prozorima, moram da stavim tamne naočari „Macuda“; prolazimo pored novog „Gapa“ u Ulici Hauston, odrasli igraju školice, odnekud milo peva Alanis Moriset, dve devojke što hodaju trotoarom mašu „taun karu“ kao na usporenom snimku, a ja im pokazujem znak mira, preterano uplašen od mogućnosti da ću, ako se okrenem, videti da nas Djuk i Digbi prate. Palim cigaretu, a onda podešavam mikrofon skriven ispod kragne košulje. – Hej, zabranjeno pušenje – kaže vozač. – I šta ćeš da mi uradiš? Samo ti vozi. Gospode. Uzdiše i nastavlja da vozi. Konačno se Badi javlja, naizgled slučajno. – Badi… Viktor. U čemu je stvar? – Potvrdi mi ovu glasinu: da li se zabavljaš sa Stivenom Dorfom? – Ne kenjaj, Badi – gunđam. – Hajde da se dogovorimo. – Slušam – uzdiše. Pauziram. – Čekaj. Samo se, hm, nadam da još nisam na spisku momaka koje želiš da kresneš. – Nisi, već imaš dečka. – Stiven Dorf mi nije dečko, do đavola – vičem. Vozač me gleda u retrovizoru. Naginjem se i lupkam mu naslon sedišta. – Postoji li ikakva pregrada koja razdvaja mene od tebe? Vozač odmahuje glavom. – Šta imaš, Viktore? – uzdiše Badi. – Maco, priča se da poseduješ jednu, hm, moju sliku. – Viktore, imam ih oko milion. – Ne. Specifičnu fotografiju. – Specifičnu? Specifičnu fotografiju? Ne bih rekao, dušice. – Na njoj smo ja i, hm, izvesna riba. – Ko? Gvinet Paltrou? Irina? Kristin Herold? Čeri Oteri? – Ne – vičem. – Do đavola… ja i Alison Pul.

Glamurama 75 – Ti i Alison Pul? A radite… ahm… šta? – Pijuckamo ajskafu dok se muvamo preko Neta, pizda li ti luda materina. – Alison Pul… naime, devojka Dejmijena Načiza Rosa? Ta Alison Pul? – Takođe se kara s pola ekipe Niksa, dakle nisam jedini. – Nevaljalče. Opasan život. Nije to dobro. – Šta je to… najveći hitovi Bon Jovija? Slušaj… – Pretpostavljam da je slika snimljena s dozvolom i odobrenjem gospodina Rosa i gospođice Berns, barabo nemoralna. – Ja nemoralan? – grcam. – Auh… samo malo. Ti si krčmio slike s autopsije Roberta Maksvela, đubre jedno. Ti si imao jebene polaroide raznete lobanje Kurta Kobejna. Ti si imao snimke Rivera Finiksa kako se grči na Sansetu. Ti si… – Ja sam te takođe progurao u medije, govno nezahvalno. – I totalno si, totalno si u pravu. Čuj, nisam te kritikovao. Hteo sam da kažem da sam impresioniran. – Viktore, iako ne radiš ništa, o tebi se piše, što uglavnom ja radim. – Ne, čoveče, ozbiljan sam, gas do daske, to je moj moto, i onda, znaš… – Za uspešno ulizivanje treba talenat. Ili bar vrsta šarma kakvu ti prosto nemaš. – Zaključak: šta mogu da ti dam u zamenu za sliku? – Šta imaš? I hajde da ubrzamo. Uskoro dajem intervju za „A Current Affair“. – Pa, hm, šta želiš da, kao, saznaš? – Da li se Kloi viđa s Baksterom Pristlijem i da li zajedno upražnjavate nekakve neobuzdane perverzne trojke? – Jao, sranje, čoveče… ne. Poslednji put: ne – stenjem. A zatim, posle Badijeve sumnjičave pauze: – I ne zabavljam se sa Stivenom Dorfom. – Zašto Kloi ove sezone toliko mnogo radi na pisti? – Oh, to je lako: ovo joj je poslednja godina na pistama. Veliki oproštaj, takoreći – uzdišem s olakšanjem. – Zašto je Bakster Pristli na svim njenim revijama? Najednom se uspravljam i vičem u telefon: – Ko je taj mali govnar? – Pokušavajući da se opustim, menjam stil. – Hej, Badi… šta kažeš na, hm, Vinonu? – Šta s njom? – Znaš, hm, dolazi na otvaranje večeras. – Pa, to je dobar početak, Viktore. O, pardon, to mi je dupe zevnulo. S kim je? – uzdiše.

76 BR E T IS TO N EL IS – S Dejvom Pirnerom, naslednicom „rigliz dablmint“ žvake i basistom iz Falafel Mafije. – I šta radi? Gde? – U For sizonsu, diskutuje zašto Stvarnost grize nije više zaradio na premijeri. – Dupe mi opet zeva. Zastajem, ozbiljno piljim kroz prozor. – Harli Tompson – najzad kažem, nadajući se da će to proći. – Sad sam blago očaran. – Hm, jao, sranje, Badi… – Stajem. – Ovo uopšte ne potiče od mene. – Nikad ne otkrivam izvore, pa te molim da svom gospodaru samo kažeš šta se dešava. – Samo to da je, znaš, Harli, kao, u gradu. Pauza. – Blago se palim. – Škljockanje kompjuterske tastature, a zatim: – Gde? Pauza. – Paramaunt. – Nadrkavaš me – kaže Badi. – Zašto nije u Finiksu, na snimanju Grada sunca 3 s ostatkom ekipe? Pauza. – Hm, Šeri Gibson… – Palim se. Strahovito me pališ, Viktore. – Ona ga je… šutnula… – Tvrd mi je kao kamen. Nastavi. – Zbog… problema s kokainom. Njegovog. – Svršiću. – A on je, hm, prebio… Šeri. – Svršavam, Viktore… – Pa je Šeri morala da napusti Čuvare noćne plaže… – Praznim jaja… – Jer joj je lice u havariji… – Svršavam svršavam svrš… – A on sad traži kliniku za odvikavanje na planinama Pokono… – O, bože, svršio sam… – A Šeri liči na, hm, a, da, „uplakanog rakuna“. – Ispraznio sam muda. Čuješ li kako dahćem? – Pizda ti materina – šapućem. – Ovo je famozno. – Badi, osećam da smo se vrlo zbližili. – Gde je Harlijev brat? Karli? – Obesio se.

Glamurama 77 – Ko je bio na sahrani? – Džulija Roberts, Erika Kejn, Melisa Eteridž, Loren Holi i, hm, Salma Hajek. – Zar se ona nije zabavljala s njegovim ocem? – Jeste. – Dakle, njega je smuvala pa šutnula? – Dakle, nema slike, Badi? – Slika tebe i Alison Pul je nestala. – Zvanično, šta je bilo na njoj? – Zvanično? Ne želiš da čuješ. – Znaš, Badi, Alison je upravo izgubila ulogu u filmskoj verziji Prave stvari – dodajem – ako ti to šta vredi. – Baš ništa. Hvala, Viktore. Stigli su iz „A Current Affaira“. – Ne… hvala tebi, Badi. I molim te, ovo nije poteklo od mene. – Zastajem, onda nešto shvatam i vičem: – Nemoj da kažeš, nemoj… – Uzdaj se u mene. – Badi prekida vezu. *** 21 Nobu pre podne, grizem pola ksanaksa dok prolazim pored limuzine parkirane ispred, sigurno tatine, a unutra: razni upravnici s MTV-ja, novi šef sale daje intervju za jutarnje vesti CBS-a, Helena Kristensen, Mila Jovović i francuski dizajner cipela Kristijan Lubuten za jednim stolom, a za drugim Trejsi Ros, Samanta Kludž, Robi Kravic i Kozima fon Bilov; tata je mršav zlovoljan tip u teget odelu „Ralf Loren“, sedi u drugom separeu od vrata, žvrlja po žutom papiru, a pored zdele sunomona stoji debela i sumnjiva fascikla. Dvoje njegovih asistenata zauzeli su prednji separe. Treba da izgleda sredovečno, ali uz ne baš skorašnje zatezanje lica i uz to što je, po rečima moje sestre, na prozaku od aprila (tajna), sve je manje-više kul. Za opuštanje: lov na jelene, astrolog koji se bavi planetarnim vibracijama, skvoš. A njegov nutricionista naglasio je sirovu ribu, smeđi pirinač, bez tempure ali hidžiki može, a ja sam u osnovi došao na sašimi od tune, malo šaljivog razgovora i šarmantnog traženja gotovine. Smeši mi se, navlake blistaju.

78 BR E T IS TO N EL IS – Izvini, tata, izgubio sam se. – Deluješ mršavo. – Zbog svih onih silnih droga, tata – uzdišem i zavlačim se u separe. – To nije smešno, Viktore – umorno kaže. – Tata, ne drogiram se. U sjajnoj sam formi. – Ne, zaista. Kako si, Viktore? – Razbijam, tata. Totalno razbijam. Fantastičan sam. Svašta se događa. Kontrolišem sve elemente. Ti se smeješ pomalo iskrzano, tata, ali ja sam u neprestanom toku. – Je li tako? – Zauzimam novu teritoriju, tata. – Naime? Zurim pravo napred. – Budućnost. Tata me mrgodno gleda, odustaje, obazire se naokolo, nelagodno se smeši. – Mnogo si se izveštio, Viktore, u izražavanju, hm, svojih ambicija. – I te kako, tata. Aerodinamičan sam i direktan. – Divno. – Maše Evetu, konobaru, da mu donese još ledenog čaja. – Odakle stižeš? – Imao sam foto-sesiju. – Nadam se da više ne snimaš one gole snimke s Vebsterom ili tako nešto. Gospode. – Skoro gole. Brus Veber. Ne pokušavam da te prestravim, tata. – Vrtiš guzicom kao… – Bila je to reklama za „obsešn“, tata. Ponašaš se kao da je nekakav pornić. – Šta hoćeš da kažeš, Viktore? – Tata, hoću da kažem da mi je ispred… prepona… stajao… stub. Već lista jelovnik. – Da ne zaboravim: hvala na disku, hm, Peti Lupone koji si mi poslao za rođendan, Viktore. Pažljiv poklon. I ja gledam jelovnik. – Nema frke, dečko. Tata neprestano baca nervozne poglede na sto MTV-ja, neki upravnici verovatno zbijaju šale. Uzdržavam se od mahanja. Tata pita: – Zašto tako pilje u nas? – Možda zato što ti na čelu piše „izgubljeni belac“? – odvraćam. – Gospode, treba mi čaša flaširane vode. Ili suvo pivo. Evet donosi ledeni čaj i ćutke prima naše narudžbe, a onda nesigurno odlazi ka dnu restorana. – Lepa devojka – zadivljeno kaže tata. – Tata – počinjem. – Šta je? Ne mogu da ga pogledam. – To je tip, ali nema veze.

Glamurama 79 – Zezaš me. – Ne, to je tip. Potpuno je u tom, znaš, feminiziranom fazonu. – Zaboravio si da skineš tamne naočari. – Nisam zaboravio. – Skidam ih, trepćem nekoliko puta. – Dakle, šta se radi na estradi? – Pa, vodio sam dosije o tebi. – Zloslutno tapše po fascikli. – I kad god pomislim na svog jedinca sina, setim se prošlog leta, kad smo razgovarali o mogućnosti da se vratiš na studije. – Jebo te, tata – stenjem – išao sam na Kamden. Jedva sam diplomirao na Kamdenu. Ne znam čak ni šta sam diplomirao. – Eksperimentalni orkestar, ako se dobro sećam – hladno kaže tata. – Hej, ne zaboravi analizu dizajna. Otac škrguće zubima, umire od želje za pićem, pogled mu luta po sali. – Viktore, imam veze na Džordžtaunu, na Kolumbiji, na Njujorškom, pobogu. Nije to tako teško kako ti se čini. – Do đavola, tata, jesam li te ikad koristio? – Zabrinut sam za tvoju karijeru i… – Znaš, tata – prekidam ga – u „Horasu Manu“ sam se najviše užasavao kad bi me psiholog upitao kakvu karijeru planiram. – Zašto? Jer ništa nisi planirao? – Ne. Jer sam znao da bi ga moj odgovor nasmejao. – Sećam se samo da sam čuo da su te poslali kući jer si na času algebre odbio da skineš tamne naočari. – Tata, otvaram klub. Bavim se manekenstvom. – Malo se pridižem radi naglaska. – Hej, takođe čekam da čujem jesam li dobio ulogu u Tankoj liniji smrti II. – To je film? – sumnjičavo pita. – Ne… nego sendvič – zapanjeno odgovaram. – O, bože – uzdiše. – Viktore, imaš dvadeset sedam godina i samo si maneken? – Samo maneken? – kažem, i dalje zapanjen. – Samo maneken? Na tvom mestu bih promislio o toj izjavi, tata. – Mislim da bi mogao marljivo da se baviš nečim što… – Aha, tata, baš sam odrastao u okruženju u kome se ljudi bogate marljivim radom. Kako da ne. – Nećeš mi valjda reći da tragaš za, hm, umetničkim i ličnim razvojem kroz… samo da proverim… manekenstvo? – Tata, vrhunski muški model može da zaradi jedanaest hiljada dolara dnevno.

80 BR E T IS TO N EL IS – Jesi li ti vrhunski muški model? – Ne, nisam vrhunski muški model, ali nije u tome poenta. – Noćima ne spavam, Viktore, pokušavajući da shvatim šta je tvoj cilj. – Ništarija sam, maco – uzdišem i zavaljujem se na sedište. – I zašto me onda ne ubiješ? – Nisi ništarija, Viktore – uzdiše tata za uzvrat. – Moraš da, ovaj, pronađeš sebe. – Ponovo uzdiše. – Da pronađeš… ne znam… novog sebe? – „Novog sebe“? – zacenjujem se. – Pobogu, tata, zaista mi sjajno usađuješ osećanje beskorisnosti. – A zbog večerašnjeg otvaranja kluba osećaš se kako? – Tata, znam, znam… – Viktore, ja samo želim… – Ja samo želim da napravim nešto što je u celini moje – naglašavam. – Gde nisam… zamenljiv. – I ja. – Tata se štreca. – I ja ti to isto želim. – Model… manekenstvo… zamenljiv sam – uzdišem. – Hiljade momaka ima napućene usne i lepu simetriju. Ali otvaranje nečega, kluba, to je… – Glas mi zamire. Posle poduže pauze tata kaže: – Skrenuta mi je pažnja na tvoju fotografiju u prošlonedeljnom Piplu. – Koji broj? Nisam je video. Ko je bio na naslovnoj? – Ne znam – kaže netremice me gledajući. – Pažnju mi je skrenuo neko od mojih zaposlenih. – Do đavola! – Treskam rukom o sto. – Zato mi treba medijski agent. – Poenta je u tome, Viktore, što si bio u nekom prilično raskošnom hotelu… – Nekom prilično raskošnom hotelu? – Da. U Majamiju. – Bio sam u hotelu? Negde u Majamiju? – Da. U hotelu. U Majamiju. Odeven.. .jedva… u bele kupaće gaće, vrlo, vrlo mokre… – Jesam li dobro izgledao? – Tamne naočari. Pušio si nešto za šta se samo nadam da je cigareta, obema rukama grlio si dve stasale nauljene Penthausove cice… – Zaista to moram da vidim, tata. – Kada si bio u Majamiju? – U Majamiju nisam bio mesecima – naglašavam. – Veoma tužno… ne prepoznaješ sopstvenu krv, sopstvenogsina… – Viktore – mirno kaže otac – ispod slike je pisalo tvoje ime.

Glamurama 81 – Ne bih rekao da sam to bio ja, dečko. – Pa – počinje veselo – ako nisi bio ti, Viktore, ko je onda bio? – Moram to da proverim, maco. – I šta ti je s prezimenom? – pita. – Još koristiš „Vord“? – Mislio sam da je promena prezimena bila tvoja ideja, burazeru. – Tada mi se to činilo pametnim – mrmlja, pažljivo otvarajući fasciklu s novinskim isečcima, faksovima novinskih isečaka, mojim slikama. – Ovo je citat iz – otac okreće mutan faks na poleđinu – rubrike „Stil“ Njujork tajmsa. Člančić o tebi, s ovim citatom: „U materici ljubavi svi smo slepe pećinske ribe.“ Je li to istina, Viktore? Možeš li, molim te, objasniti termin „materica“ u kontekstu te rečenice? I da li slepe pećinske ribe zaista postoje? – O, bože… isečeno. Dečko, to je čista patka – uzdižem. – Štampa uvek izvrće moje reči. – Pa, šta hoćeš da kažeš? – Zašto si tako bukvalan? – Reklama za „CK One“. Ovo liči na dva momka… mada otkud ja znam, mogu biti i dve devojke… i da, ljube se, a ti ih gledaš s rukama na šlicu. Zašto su ti ruke na šlicu? Da li taj gest treba da nam kaže da je „CK One“ solidan proizvod? – Seks se prodaje, dečko. – Shvatam. – Što bolje izgledaš, više vidiš. – Ovo je intervju iz, hm, Jutkvejka… uzgred, čestitam na naslovnoj, na očima imaš divnu smeđu senku… – Terakota – uzdišem. – Ali nema veze. – …i pitaju te s kime bi najradije ručao, a tvoji odgovori su: s Foo Fightersima, s astrologom Patrikom Vokerom – koji je, uzgred budi rečeno, mrtav – i (ovo valjda nije štamparska greška?) Unabomberom? 16 Piljim u njega. – Pa? – Želiš da ručaš sa… Unabomberom? – pita. – Je li to vredna informacija? Da li zaista moramo to da znamo o tebi? – Šta je s mojim obožavaocima? – Još jedan citat koji se pripisuje tebi, sem ako opet nije izvrnut: „Vašington je najtupaviji grad na svetu i tu žive, kao, najgluplji ljudi.“ – Jao, tata… 16 Teodor Kacinski (Theodore Kaczynski, 1942), poznat kao Unabomber – američki terorista koji je 18 godina slao pisma-bombe anonimnim nedužnim ljudima; usmrtio ih je 3, a ranio 29; na doživotnoj je robiji. (Prim. prev.)

82 BR E T IS TO N EL IS – Ja radim i živim u Vašingtonu, Viktore. Ono što govoriš i radiš zaista mi utiče na život, a pošto mi je život takav kakav je, možeš mi čak pričiniti i neprijatnost. – Tata… – Samo sam hteo da ukazem na to. – Ne kenjaj, molim te. – Takođe piše da si u bendu pod nazivom „Ritam cupija“, koji se ranije zvao – guta knedlu – „Kučka u kuhinji“. – Promenili smo ime. Sad smo Impersonators17. – Pobogu, Viktore. Svi živi… – Tata, prestravio sam se kad su Čarli i Monika tetovirali svoju bebu. Čoveče… šta? Misliš da sam nekakav delinkvent? – Dodaj još i to što tvoja sestra kaže da tvoje slike iz one Madonine knjige kolaju Internetom… – Tata, sve je pod kontrolom. – Kako to možeš da kažeš? – pita. – Neukusno je, Viktore. Vrlo neukusno. – Tata, život je neukusan. – Ali ti ne moraš da osvojiš prvu nagradu. – Dakle, u osnovi tvrdiš da sam i dobar i loš. – Ne – kaže. – Ne baš. – Znači, gotovinski dodatak verovatno ne dolazi u obzir? – Viktore, nemoj to da radiš. Pričali smo o tome mnogo, mnogo puta. Pauziram. – Znači, gotovinski dodatak verovatno ne dolazi u obzir. – Mislim da ti je fond dovoljan. – Hej, Njujork je skup… – Onda se preseli. – Pobogu, osvesti se. – Šta pokušavaš da mi kažeš, Viktore? – Tata. – Udišem. – Budimo otvoreni. Švorc sam. – Ček ti stiže za koji dan. – Nestao je. – Kako može nestati ako ga još nisi ni dobio? – Veruj mi, i za mene je to potpuna enigma. – Mesečni ček i talka, Viktore – naglašava tata. – Ništa manje. Ništa više. Jasno? – Pa, onda ću verovatno morati da uđem u minus na „vizi“. – Vrlo pametna ideja, sine. 17 Engl. – Imitatori. (Prim. prev.)

Glamurama 83 Pored stola zastaje Amanda Dekadene, snažno me ljubi u usta, kaže da ćemo se videti večeras, a onda odlazi pre no što stignem da je predstavim tati. – Kako je Kloi? – pita on. *** 20 Ručak je srećom bio kratak, sad je tek 13.10 i vozaču govorim da me ostavi na uglu Brodveja i Četvrte kako bih pre probe benda svratio u „Tauer rekords“ i kupio neke preko potrebne nove diskove; unutra se pop-grupa Sheep – glavni alternativni rok-bend, čiji je singl „Diet Coke at the Gap“ spot ovog meseca na MTV-ju – vrti po prednjoj prostoriji radnje i trepće u razne video-kamere, dok Majki Levin – Eni Libovic alternativnog roka – škljoca fotoaparatom, a na svim je monitorima „Aeon Flux“; na štandu s časopisima tražim novi broj jutkvejka da vidim jesu li čitaoci komentarisali članak o meni. U mojoj korpi: Trej Lud, Rancid, Sisi Pensiton, Yo La Tengo, Aleks Čilton, Machines of Loving Grace, Jellyfish, the 6th's, Teenage Fanclub. Takođe sam poneo svoj manekenski dosije, i primećujem jednu slatku Orijentalku u belim farmerkama sa srebrnim lancem oko pojasa, tunikom od žerseja na V-izrez i crnim sandalama kako gleda poleđinu diska Electric Light Orchestra, pa „slučajno“ ispuštam dosije, a snimci u kupaćim gaćama rasipaju joj se oko nogu. Zastajem pre no što se sagnem da ih pokupim, ali me ona gleda u stilu „šta se pališ?“ i odlazi, a onda mi u pomoć pritrčava jedan mali gej, sladak kao lutkica. – U redu je, u redu je – ponavljam istržući mu snimak u tangama iz ruku, a onda u „Tauer rekordsu“ uočavam najseksepilniju devojku na svetu. Stoji pored pulta za slušanje, sa slušalicama na glavi, pritiska dugmiće, njiše se, u pripijenim je kapri-pantalonama boje dinje koje se pretapaju u male crne čizme i otvoren ljubičasto-bež kaput „Tod Oldam“; dok prilazim, vidim da drži diskove Blura, Suedea, Oasisa, Sleepera. Tik sam iza nje dok skida slušalice. – Totalno kul ploča – kažem pokazujući disk Oasisa. – Treća, četvrta, peta i deseta stvar su odlične. Okreće se, prepadnuta, vidi me, i tada joj izraz koji se može opisati samo kao čudan – trećinom zabrinut, trećinom nasmešen, trećinom još nešto –

84 BR E T IS TO N EL IS nabira lice; pita me: – Poznaješ li me? – ali na onaj izazovan način na koji sam navikao, pa mogu samopouzdano da odgovorim: – Aha… Los Andeles ili Majami, jelda? – Ne – kaže, a pogled joj se ledi. – Jesi li – nešto mi ovlaš sine – išla na Kamden? – Toplije – prosto kaže. – Čekaj… jesi li manekenka? – Ne – uzdiše. – Nisam. – Ali Kamden nije daleko od mete? – pitam pun nade. – Ne, nije. – Ponovo uzdiše. – Da, da, evo samo što nisam procvetao. – To je dobro. – Prekršta ruke. – Znači, išla si na Kamden? – pitam, a zatim, da potvrdim: – Onaj u Nju Hempširu? – Zar postoji drugi? – nestrpljivo pita. – Hej, maco, polako. – Pa – kaže kuckajući po disku Oasisa – hvala za kritiku albuma, Viktore. – Čoveče, poznaješ me? Prebacuje crvenu cilindričnu antilop-tašnu s rajsferšlusom preko ramena, spušta tamne naočari „Macuda“ – plave oči – i pući usne: – Viktor Džonson? To jest, ako jesi Viktor Džonson. – Pa, jesam – smeteno priznajem. – Zapravo sam sad Viktor Vord, ali sam, hm, i dalje isti taj. – O, baš sjajno – kaže. – Znači, venčao si se? Ko je srećnik? – Onaj tamo mali tupan sa štrudlom od jagoda na glavi. – Pokazujem jednog geja koji je, koliko vidim, zadržao jedan snimak u kupaćim gaćama. Smeši mi se, a onda beži. – Uh, stidljiv je. Konačno shvatam da zapravo znam tu devojku. – Jao, čoveče, uopšte ne pamtim imena – izvinjavam se. – Oprosti. – Samo napred – kaže prećutkujući nešto – budi hrabar, pogađaj. – Dobro, imaću trenutak vidovitosti. – Stavljam ruke na slepoočnice i zatvaram oči. – Karen… Nensi… Džodžo… Imaš brata Džoa?… Vidim mnogo, hm, slova dž… Vidim, vidim… mače… mače po imenu Kuti? – Otvaram oči. – Loren. – Gleda me tupo. – Loren, ta-a-ako je. – Aha – kaže strogo. – Loren Hajnd? Sećaš li se sada? Zastajem, prestravljen. – Pobogu. Loren Hajnd. Auh… – Znaš li sada ko sam? – pita.

Glamurama 85 – O, maco, zaista sam… – Preneražen, priznajem: – Znaš, kažu da klonopin izaziva gubitak kratkoročnog pamćenja, pa… – Zašto ne počnemo ovako: ja sam Kloina drugarica. – Da, da – kažem pokušavajući da odagnam nelagodu. – Skoro smo pričali o tebi. – Mmm. – Kreće prolazom, prevlaci rukom po rubu police s diskovima, udaljava se od mene. Pratim je. – Da, baš smo totalno fino, hm, ćaskali, znaš? – O čemu? – Pa, ono, znaš, o pozitivnim stvarima. Ona produžava, a ja zastajem iza nje, skidam tamne naočari da overim telo ispod otvorenog kaputa: mršava s punim grudima, duge i dobre noge, kratka plava kosa, sve ostalo – oči, zubi, usne, šta god – jednako lepo. Sustižem je, hodam uz nju, ležerno njišem korpu s diskovima uz bok. – Znači, mene se sećaš s Kamdena? – O, da – kaže poluprekorno. – Sećam te se. – Jesi li se tako ponašala i na koledžu ili seja ponašam drugačije? Staje i okreće se ka meni. – Ti se zaista ne sećaš ko sam ja, zar ne, Viktore? – Sećam se. Ti si Loren Hajnd. – Pauziram. – Ali, znaš, mnogo sam putovao, a klonopin izaziva gubitak dugoročnog pamćenja. – Mislila sam da izaziva gubitak kratkoročnog pamćenja. – Vidiš? Već sam zaboravio. – Ma, batali. Sprema se da se okrene, ali je pitam: – Jesam li isti? Gleda me pažljivo. – U priličnoj meri, rekla bih. – Usredsređuje se na glavu, promatra mi lice. – Pa, mislim da nisi imao te zulufe. Šlagvort koji smesta grabim. – Nauči da voliš zulufe, maco. Oni su ti najbolji prijatelji. Zulufi su mezimci. – Naginjem se, okrećem profil, predem. Gleda me kao da sam šenuo. – Šta? Šta je bilo? – pitam. – Zulufi su mezimci, maco. – Zulufi su mezimci? – Ljudi obožavaju zulufe, maco. – Poznaješ ljude koji obožavaju dlake? – kaže poluzgroženo. – Poznaješ ljude koji zauvek žele da izgledaju kao da im je dvadeset godina? Rukom teram muvu. Menjam stil priče. – I šta ima, Loren Hajnd? Bože, baš sjajno izgledaš. U čemu je stvar? Gde si bila? – Možda to izgovaram pogrešnim tonom, pošto ona prelazi na neizbežno. – Prošle nedelje sam naletela na Kloi kod „Patriše Fild“ – kaže. – U stanu Patriše Fild? – impresionirano pitam.

86 BR E T IS TO N EL IS – Ne – kaže gledajući me čudno. – U njenoj radnji, budalo. – O. Kul. Duga pauza, tokom koje nas mimoilaze razne ribe. Dve mi kažu „ćao“, ali ih ja nehajno ignorišem. Loren ih merka sumnjičavo, uznemireno, što je dobar znak. – Hm, nisam siguran o čemu smo pričali… Pisti mi pejdžer. Gledam broj: Alison. – Ko je to? – pita Loren. – Oh, znaš, verovatno opet neki poziv u vezi sa sindikalizacijom muških manekena. – Sležem ramenima, a malo potom dodajem: – Maneken sam. – Sindikalizacija muških manekena? – Ponovo počinje da se udaljava, što mi samo izaziva jaču želju da je pratim. – Kažeš to kao da je budalaština. – Mislim da za sindikat trebaju posvećeni ljudi, Viktore. – Hej, bez gadnih sarkazama u učionici. – Ovo je smejurija – kaže. – Moram da idem. – Zašto? – Ručam s nekim. – Međutim, ruka joj drhti dok je provlači kroz kosu. – S kim? – pitam. – Zašto? – odvraća. – S tipom? – Viktore. – Ma daj. – S Baksterom Pristlijem, ako već moraš da znaš. – Jao, strava – stenjem. – Ko je to govance? Mislim, ne kenjaj, maco. – Viktore, Kloi i ja smo drugarice. Pretpostavljam da to znaš – kaže gledajući me pravo u oči. – Makar treba da znaš. – Zašto treba da znam? – pitam uz osmeh. – Jer ti je ona devojka? – odvraća i ostavlja usta otvorena. – To je izgovor? – Ne, Viktore. Razlog. Ti to pretvaraš u izgovor. – Ne pratim te, maco. Malo kao da me tripuješ. – Pa, priberi se. – Hej, može kapućino? – Zar ne znaš s kime se tvoja devojka zna? Zar ne razgovaraš s njom? – Loren počinje da šizi. – Šta je s tobom… pobogu, što uopšte i pitam? Znam, znam. Moram da idem.

Glamurama 87 – Čekaj, čekaj… hoću ovo da kupim. – Pokazujem na korpu s diskovima koju držim. – Pođi sa mnom i otpratiću te. Imam probu benda, ali mogu da uguram espreso s mlekom. Okleva, a onda kreće sa mnom ka kasama. Tamo mi „ameks“ kartica ne prolazi. Stenjem „Kakav smor“, ali se Loren smeši – taj osmeh mi izaziva veliki déjà vu – plaća svoje i moje diskove svojom karticom i ne pominje vraćanje novca. U „Taueru“ je toliko hladno da sve – vazduh, zvuk oko nas, diskovi na policama – deluje belo, pokriveno snegom. Ljudi prolaze, idu na sledeću kasu, a visoko postavljeno fluorescentno osvetljenje, od koga sve izgleda pljosnato i bledo i isprano, ne utiče na Loreninu kožu, koja liči na omotač od slonovače, njeno prisustvo – samo njeno potpisivanje računa – dotiče me na način koji ne mogu da prenebregnem, a od muzike – „WonderwcdF – osećam se drogiran i udaljen od svog života. Na požudu već dugo nisam naleteo, pa je pratim po „Tauer rekordsu“, a teško je otrgnuti se misli da je Loren Hajnd deo moje budućnosti. Napolju joj spuštam ruku na koren kičme, vodim je kroz gužvu na trotoaru ka Brodveju. Ona se okreće i dugo me gleda, a ja joj to dopuštam. – Viktore – počinje, reagujući na moju vibraciju. – Čuj, samo hoću da razjasnim nešto. Viđam se s nekim. – S kim? – To nije važno – kaže. – Zauzeta sam. – Pa zašto mi ne kažeš s kim? – pitam. – Ako si s onom kretenčinom Baksterom Pristlijem, daću ti hiljadu dolara. – Mislim da nemaš hiljadu dolara. – Kod kuće imam veliku teglu sa sitnišem. – Bilo je – zastaje, tragajući za rečju – zanimljivo sresti te opet. – Hajde, idemo na kafu s mlekom u Din i Deluku. Fensi, a? – Šta je s bendom? – pita. – Ti kreteni mogu da čekaju. – Ja ne mogu. Odlazi. Pružam ruku, nežno je dodirujem po ruci. – Čekaj… dolaziš li na reviju Toda Oldama? U šest je. Nastupam. – Pobogu, dosta već jednom, Viktore. – Ne zaustavlja se. Trčim slalom između ljudi da bih održao korak s njom. – Šta? Šta je? – pitam. – Nisam baš deo te scene. – Kakve scene, maco? – One na kojoj svakoga zanima ko se s kim jebe, ko ima najveći kurac, najveće sise, ko je poznatiji od koga god.

88 BR E T IS TO N EL IS Zbunjen, nastavljam za njom. – A tebe to, hm, kao, ne zanima? – pitam gledajući je kako zaustavlja taksi. – Kao, imaš problem s time? – Moram da idem, Viktore. – Hej, mogu li da dobijem tvoj broj? Pre nego što tresne vratima, bez osvrtanja, Loren kaže: – Kloi ga ima. 19 U septembru smo Kloi i ja otišli u Los Anđeles, iz razloga koje nikad nismo skontali, mada naknadno smatram da smo pokušavali da spasemo vezu, a Kloi je uručivala nagrade MTV-ja, ali se s tog događaja ne sećam ničega osim priče o Oskaru, priče o Fridi Kalo, priče o gospodinu Dženkinsu, priče o tome koliki je kurac Dvizila Zape, Šeron Stoun je bila u pidžami, Edgar Bronfman Mlađi nabacivao se Kloi, samo dve zelene bombone „džudžifruts“ u kutiji koju sam stondiran držao tokom ceremonije, i sve je zapravo bilo samo Sindi Sindi Sindi, a na kojoj god sam se slici pojavio – u W-u, u US-u, u Rolingstounu – držim istu polupraznu bocu „evijana“. Odseli smo u Šato Marmonu, u ogromnom apartmanu čije dve trećine otpadaju na balkon s pogledom na zapadni Los Anđeles. Kad Kloi ne bi htela da priča, odjurila bi u kupatilo, uključila fen na najjače i usmerila ga ka mom mirnom, zbunjenom licu. Tih nedelja zvala me je „moj mali zombi“. Izašao sam na audiciju za ulogu narkomanovog prijatelja u pilot-epizodi medicinske dramske serije koja na kraju nije ni proizvedena, i nisam je dobio, ali to nije ni bilo bitno pošto sam toliko pukao da sam morao po više puta da čitam čak i izjave Pole Abdul u intervjuima. Kloi je večito „umirala od žeđi“, večito smo dobij ali ulaznice za neke buđave projekcije, razgovori su nam večito bili izobličeni, ulice su večito – i neobjašnjivo – bile zasute konfetama, večito smo visili po roštiljima kod Herba Ritsa, kojima su večito prisustvovali ili Madona ili Džoš Brolin ili Ejmi Lokejn ili Veronika Veb ili Stiven Dorf ili Ed Limato ili Ričard Gir ili Lela Ročon ili Ace of Base, i tu su se večito servirale ćureće pljeskavice, koje smo večito zalivali ledenim čajem od ružičastog grejpfruta, a po celom gradu večito su gorele vatre, kao i ogromni kupasti reflektori koji su najavljivali premijere. Kad smo otišli na dobrotvornu zabavu za borbu protiv side, koju je u Barnizu priredila Lili Tartikof, blicevi su sevali, Kloi je svojom suvom rukom držala moju mlitavu i stegnula ju je samo jednom – upozorenje – kad me je

Glamurama 89 reporter s televizije E! upitao šta ću ja tu, na šta sam ja rekao: – Trebao mi je izgovor da prošetam svoj novi „Versače“ smoking. – Jedva sam razaznao niz strmih stepenika ka poslednjem spratu, ali čim sam se tamo popeo, bacio sam kosku s Kristijanom Slejterom, pa smo blejali s Denisom Lirijem, Helen Hant, Bilijem Zejnom, Džoeli Fišer, Klaudijom Šifer, Metjuom Foksom. Neko mi je pokazao nekoga drugog i šapnuo „Pirsing se nije primio“ pre no što je opet potonuo u gužvu. Ljudi su govorili o brijanju glave i paljenju noktiju. Ljudi su većinom bili cirnuti i zdravi, preplanuli i jedri, i šetkali su se naokolo. Drugi su bili toliko histerični – ponekad prekriveni kvrgama i modricama – da nisam ni shvatao šta mi govore, pa sam se trudio da se držim uz Kloi kako bih se totalno uverio da nije podlegla nekakvim destruktivnim navikama, a ona je imala kapri-pantalone i šminku „Kamali“, otkazala je aromaterapijske tretmane za koje nisam ni znao da ih je zakazala, ishranom su joj dominirale granite s ukusom grožđa, limuna i đumbirovog piva. Kloi nije uzvratila na telefonske pozive Evana Danda, Roberta Tauna, Dona Simpsona, Viktora Draja, Frenka Mankjuza Mlađeg, Šejna Bleka. Stalno je vikala, kupila je grafiku Frenka Gerija za nekih trideset hiljada, i sliku magle Eda Ruše za znatno više. Kupila je japanske stone lampe „Lisjen Go“ i mnogo gvozdenih korpi i sve to poslala na Menhetn. Odbijanje ljudi bila nam je omiljena zabava. Upražnjavali smo mnogo seksa. Svi su govorili o 2018. godini. Jednog dana pravili smo se da smo duhovi. Dani Jansen htela je da nas vodi na tajnovita mesta, mene je četvoro raznih ljudi pitalo koja mi je omiljena kopnena životinja, a pošto nisam znao šta su kopnene životinje, nisam čak mogao ni da slažem. Družeći se s dvojicom iz Beasty Boysa u kući u Silver Lejku, sreli smo znatan broj kratko ošišanih plavuša, Tamru Dejvis, Grega Kinira, Dejvida Finčera i Perija Farela. „Mljac… leda“ bio je stalni refren dok smo pili mlake bakardi-kole i pljuvali po porezima. U zadnjem je dvorištu ispražnjen bazen bio napunjen šljunkom, a ležaljke su bile zasute praznim špricevima. Jedino pitanje koje sam postavio tokom večere bilo je: „Zašto je sami ne gajite?“ Sa svog mesta sam posmatrao nekoga kome je trebalo deset minuta da odseče parče sira. U zadnjem dvorištu bio je žbun okresan u obliku Eltona Džona, pored bazena sa šljunkom. Jeli smo vikodin i slušali trake Velvet Undergrounda. – Beznačajna ružnoća naših problema deluje potpuno smešno spram sve ove prirodne lepote – rekoh. – Maco, to iza tebe je žbun u obliku Eltona Džona – reče Kloi. Po povratku u Sato, po čitavom apartmanu razbacali smo kompaktdiskove i prazne pakete „Federal ekspresa“. Na reč „koješta“ svodilo se sve što osećamo jedno prema drugom, ili je bar Kloi tako rekla. Svađali smo se u

90 BR E T IS TO N EL IS pivnici Šaja, triput u Beverli centru, jednom kasnije u Kolonijalu na večeri za Nika Kejdža, još jednom u Kući bluza. Jedno smo drugom govorili da to nije bitno, da nas baš briga, jebeš ti to, što je zapravo bilo vrlo lako izvesti. U jednoj svađi Kloi me je nazvala „seljačinom“ koja je ambiciozna kao i „čuvar parkinga“. Nije bila u pravu, nije grešila. Ako bismo se zatekli u apartmanu u Šatou, posle svađe nismo imali kuda, ili u kuhinju ili na balkon, gde su obitavala dva papagaja, Blinki i Brbljiva Budala Skrabi. Ona bi ležala na krevetu, u donjem vešu, dok bi zamračen apartman oblivala svetlost s televizora i sa zvučnika drndali Cocteau Twins, a ja bih tokom tih zatišja otišao do bazena, žvakao žvaku i pio „frutopiju“ dok čitam stari broj Film treta ili knjigu Konačni izlaz, tačnije poglavlje „Samospasenje kroz plastičnu kesu“. Bili smo u nultoj zoni. U raznim vilama na Bel Eru nađeno je deset ili jedanaest mrtvih producenata. Nekom mladom stvorenju dao sam autogram na poleđini kutije šibica svojim „gotovo nečitljivim švrakopisom“. Razmišljao sam o tome da objavim svoje dnevničke zapise u Ditejlsu. U „Maks-fildsu“ je bila rasprodaja, ali nismo imali strpljenja. Jeli smo tamale u praznim oblakoderima i naručivali bizarne rolnice u suši-barovima s enterijerom u stilu industrijskog šika, u restoranima po imenu Mjuz, Fjužn, Bafalo klub, s ljudima poput Džeka Nikolsona, En Magnuson, Los Lobosa, Šona Mekfersona, četrnaestogodišnjeg manekena zvanog Vilin Konjic, koga je Džimi Rip stvarno gotivio. Kloinoj prijateljici beba je umrla na rođenju. Napustio sam ICM. Ljudi su nam govorili ili da su vampiri ili da znaju vampire. Pića s Depeche Modeom. Toliko je mnogo naših usputnih poznanika umrlo ili nestalo tokom tih nedelja – udesi, sida, ubistva, predoziranje, pregazio ih kamion, upali u kiselinu ili ih je neko gurnuo – da je na Kloinoj „vizi“ račun za vence dostigao skoro pet hiljada dolara. Ja sam izgledao zaista sjajno. 18 U Konradovom potkrovlju u Ulici Bond sad je 13.30, stoje zaista jedino vreme za vežbu, jer su svi ostali stanari zgrade ili na poslu ili u Tajm kafeu i s lakoćom izigravaju budale za ručkom; naslonjen na dovratak što vodi u potkrovlje, vidim sve članove lmpersonatorsa kako leže u raznim pozama, svako uz svoje pojačalo: Astek je u majici „Heng ten“, češe tetovažu Kenija Šarfa na bicepsu, u krilu mu „fender“; Konrad, pevač, izgleda nekako vlažno,

Glamurama 91 zabavljao se s Dženi Mekarti, ima spaljenu kosu boje limunade i odeva se u zgužvan pamuk; Fergi je ogrnut dugačkim kardiganom i igra se magičnom bilijarskom kuglom18, tamne naočari spuštene; a Ficdžerald je svirao u gotikrok bendu, predozirao se, spasli ga, ponovo se predozirao, ponovo ga spasli, bezumno je kampanjašio za Klintona, pozirao za „Versače“, zabavljao se s Dženifer Kaprijati, u pidžami je i spava u ogromnoj krpenoj fotelji na bele i ružičaste pruge. I svi egzistiraju u tom ledenom, ekscentričnom potkrovlju po kome su rasuti DAT-ovi i CD-ovi, na televizoru se vrti MTV, predsednici SAD pretapaju se u reklamu za „mentos“ koja se pretapa u trejler novog filma Džekija Čena, prazne ambalaže iz restorana Zen palata razbacane su svuda naokolo, bele ruže venu u praznoj boci „stolične“, jednim zidom dominira ogromna slika tužne krpene lutke koju je snimio Majk Keli, sabrana dela Filipa K. Dika ispunjavaju čitav red u polici za knjige, lava-lampe19, konzerve plastelina. Duboko udišem, ležerno ulazim, otresam konfete s jakne. Svi osim Fica dižu pogled, a Astek smesta počinje da na „fenderu“ svira nešto iz Tomija. – Potpuno je isključen – Astek peva i priča. – Testovi pokazuju kompletan nedostatak svesti. – Oči mu reaguju na svetlost… instrumenti to pokazuju – uključuje se Konrad. – Čuje, ali ne može da odgovori. – Umuknite – zevam i uzimam ledeno pivo iz frižidera. – Njegove oči vide, njegove uši čuju, njegove usne govore – nastavlja Astek. – Kazaljke sve vreme drhte i lete – priznaje Konrad. – Ne postoji mašina – ukazuje Fergi – koja bi uspela da ukloni njegovu unutrašnju blokadu. – Šta mu se zbiva u glavi? – pevaju njih trojica zajedno. – Oh, da samo znam – dobacuje Ficdžerald iz krpene fotelje, u retkom trenutku lucidnosti. – Da samo znaaaam. – Smesta se obrće u fetusni položaj. – Kasniš – breca se Konrad. – Ja kasnim? Vama treba čitav sat samo da se naštimujete – zevam i bacam se na gomilu indijskih jastuka. – Ne kasnim – ponovo zevam, otpijam pivo, primećujem da svi pilje u mene. – Šta je? Morao sam da otkažem friziranje kod Oribea da bih stigao ovamo. – Primerkom Spina koji leži pored prastare nargile gađam Fica, koji se čak i ne trza kad ga časopis pogodi. 18 Igračka u vidu velike crne bilijarske kugle unutar koje je smešteno dvadeset mogućih „proročkih“ odgovora na željeno pitanje. (Prim. prev.) 19 Lampe sa staklenim sudom u kome viskozna tečnost pluta naviše, pa pada na dno i tako ukrug. (Prim. prev.)

92 BR E T IS TO N EL IS – „Magic Touch“ 20 – viče Astek. Smesta odgovaram: – Plimsouls, „Everywhere at Once“, 3:19, Gefen. – „Walking Down Madison“ – ispaljuje. – Kirsti Mekol, „Electric Landlady“, 6:34, Virdžin. – „Real World“. – Jesus Jones, „Liquidizer“, 3:03, SBK. – „Jazz Polke“. – Leonard Koen, „I'm Your Man“, 3:51, CBS. – „You Get What You Deserve“. – Big Star, „Radio City“, 3:05, Staks. – Zevam. – Prosto kò pasulj. – „Ode to Boy“. – ]ez, „You and Me Both“, 3:35, Sajer. – „Top of the Pops“. – Asteku prestaje da bude zanimljivo. – The Smithereens, „Blow Up“, 4:32, Kapitol. – Kad bi i bendu posvećivao toliko pažnje, Viktore – kaže Konrad Konradovim „pazi što sam nadrkan“ tonom. – Ko je prošle nedelje doneo spisak pesama koje treba da obradimo? – odvraćam. – Neću da pevam„We Built This City“ u esid-haus verziji, Viktore – besni Konrad. – Bacaš pare kroz prozor, dečko. – Sležem ramenima. – Obrade ne vode nikud, Viktore – ubacuje se Fergi. – U obradama nema love. – To i Kloi uvek tvrdi – kažem. – A ako ne verujem njoj, kako ću verovati tebi? – Čemu to, Viktore? – uzdiše neko. – Ti, maco – pokazujem na Asteka – imaš sposobnost da pesmu koju su ljudi čuli milion puta odsviraš onako kako niko nikad pre tebe nije. – A ti si suviše lenj da bi s{m komponovao – kaže Konrad pokazujući na mene, pun nezavisnorokerske zlobe. – Mišljenja sam da bi koktel-miks verzija „Shiny Happy People“ super prošla… – REM je klasični rok, Viktore – strpljivo govori Konrad. – Mi ne obrađujemo klasični rok. – Bože, želim da se ubijem – stenje Fergi. – Hej… ali dobra vest, narode, jeste ta da je Kortni Lav prevalila tridesetu – srećno kažem. 20 Engl. – Čarobni dodir. (Prim. prev.)

Glamurama 93 – Dobro. Sad mi je lakše. – Kolike tantijeme Kortni dobija od prodaje Nirvaninih pesama? – pita Astek Fergija. – Jesu li imali predbračni? – pita se Fergi. Svi sležu ramenima. – Znači – zaključuje Fergi – od Kurtove smrti, možda nikakve. – Hej, čoveče… Kurt Kobejn nije umro – kažem. – Njegova muzika i dalje živi u svima nama. – Zaista moramo da se usredsredimo na novi materijal, ljudi – kaže Konrad. – Pa možemo li makar da napišemo jednu pesmu bez govnjivog rege ritma i koja neće počinjati sa „Š'o e nočas bila strava gandža“? – pitam. – Ili sa „Covpa mi na gajbi – ku' ču, š'a ču?“ Astek otvara „zimu“ i zamišljeno udara u žice „fendera“. – Kad ste poslednji put snimili demo? – pitam primećujući Kloi na naslovnoj novog Menhetn fajla, pored poslednjeg broja Vajerda i primerka Jutkvejka gde sam napred ja, lica potpuno zaklonjenog ljubičastim mastilom. – Prošle nedelje, Viktore – čujem Konrada kako govori kroz stegnute zube. – Znači, pre milion godina – mrmljam listajući u potrazi za člankom o njoj. Sve je bla-bla-bla – poslednja godina na pisti, ugovor s „Lankomom“, dijeta, filmske uloge, poricanje glasina o zavisnosti od heroina, priznanje da želi decu („Veliki dubak, i sve redom“, citiraju je), slika nas dvoje na Modnim i muzičkim nagradama VH1, gde ja tupo zurim u kameru, slika Kloi u Dopelgengeru, na zabavi u čast pedeset najčuvenijih ljudi na svetu, za njom se vuče Bakster Pristli – a ja pokušavam da se setim u kakvom sam odnosu s Loren Hajnd bio na Kamdenu, ako ga je uopšte i bilo, kao da je to, upravo sad, u potkrovlju u Ulici Bond, izuzetno bitno. – Viktore – govori podbočeni Konrad – mnogi bendovi su u muzičkom biznisu iz potpuno pogrešnih razloga: da bi zaradili, da bi kresali… – Auh, čekaj malo, Konrade. – Pružam ruke, pridižem se. – To su pogrešni razlozi? Stvarno? Samo da vidim jesam li dobro shvatio. – Ti ovde, Viktore, samo piješ pivo i po ko zna koji put čitaš ovomesečne časopise u kojima ste osvanuli ti ili tvoja devojka – kaže Konrad nadvijen nad mene. – A svi vi ste totalno izgubljeni u prošlosti, čoveče – umorno kažem. – Ploče Kapetana Bifharta? Yogurta? Koji se kurac ovde događa, a? – uzvikujem. – I pobogu, Astek… podseci nokte! Gde ti je moral, jebo te? Šta uopšte radiš sem što ideš na govnjive poetske večeri u Fez? Što ne ideš u teretanu, recimo?

94 BR E T IS TO N EL IS – Dovoljno se rekreiram – sumnjičavo kaže Astek. – Motanje džointa nije rekreacija, momak – kažem. – I obrij tu prokletu bradu. Izgledaš kao jarac, u pizdu materinu. – Vreme je da se smiriš, Viktore – kaže Astek – i zauzmeš svoje mesto u estradnom kremu. – Samo ti nudim izlaz iz čitavog tog buđavog hipi fazona. Fergi me gleda i neodređeno se stresa. – Ugrožavaš naše prijateljstvo, dečko – kažem, mada to izgovaram bez neke zabrinutosti. – Nikad se ovde ne zadržiš dovoljno dugo, Viktore, da bi išta ugrozio! – viče Konrad. – Jao, ne kenjaj – mrmljam i ustajem da pođem. – Samo ti idi, Viktore – uzdiše Konrad. – Niko te ovde ne želi. Idi i otvaraj svoj veliki kičerozni klub. Uzimam dosije i kesu s diskovima te krećem ka vratima. – Svi tako mislite? – pitam stojeći nad Ficom, koji trlja nos o uzglavlje od zgužvanog hokejaškog dresa, zatvorenih očiju, u spokojnom snu o kutijetinama metadona. – Kladim se da Fic želi da ostanem. Je l’ tako, Fic? – pitam dok se saginjem i drmam ga ne bih li ga razbudio. – Hej, Fic, probudi se. – Nemoj ni da se trudiš, Viktore – zeva Fergi. – Šta je klavijaturisti? – pitam. – Sem što je ranu mladost proveo u Goi. – Sinoć se uništio od „jegermajstera“ – uzdiše Konrad. – Sad je na ibogainu21. – Pa? – pitam, i dalje gurkajući Fica. – A doručkovao je ekstazi s previše heroina. – Previše? – Previše heroina. – Umesto sa… – Umesto s tačnom količinom heroina, Viktore. – Gospode – mrmljam. – Do đavola, Viktore. – Konrad se podrugljivo smeška. – Za tebe je seoski život. – Radije bih bio zemljoradnik nego se družio s ljudima koji piju sopstvenu krv, pizda li vam materina vampirska, hipici. – Fic takođe pati od binokularne disforije i sindroma karpalnog tunela. 21 Ibogain – halucinogen iz afričke biljke Tabernanthe iboga; pigmejska plemena koriste ga u obredu inicijacije, a na zapadu se koristi u procesu odvikavanja od droga. (Prim. prev.)

Glamurama 95 – Shine on, you crazy diamond22. – Preturam po džepu kaputa i počinjem da delim besplatne konzumacije. – Dakle, došao sam da vam kažem da odlazim iz benda i da ovo važi samo večeras, od 23.46 do 00.01. – I to je to? – pita Konrad. – Tek tako odlaziš? – Blagosiljam vas za nastavak karijere – kažem spuštajući dve konzumacije na Ficovu nogu. – A kao, baš ti je stalo, Viktore – kaže Konrad. – Mislim da su to dobre vesti, Konrade – kaže Fergi i protresa magičnu kuglu. – Mislim, super. U stvari, i kugla kaže „Super“. – Pruža nam je da pogledamo. – Čitava nezavisna rok scena jednako fuj – kažem. – Kapirate me? Konrad samo pilji u Fica. – Konrade, hej, možda ovog vikenda možemo na bandži s Dvejnom i Kiti – kaže Astek. – Šta kažeš na to, Konrade? Konrade? – Pauza. – Konrade? Konrad ne prestaje da pilji u Fica, a dok odlazim, kaže: – Da li je iko shvatio da nam je bubnjar najlucidniji čovek u bendu? 17 Hodam duž Lafajeta, pod neprestanim utiskom da me neko prati, a kad zastanem na uglu Istočne četvrte, hvatam svoj odraz u zaštitnom staklu na reklami za „Armani eksčejndž“, i odraz se stapa sa slikom manekena u boji sepije, i teško je odvratiti pogled, ali izuzev mog pejdžera koji pisti, ceo grad najednom zamukne, suv vazduh pucketa ne od šuma nego od nečeg drugog, nečeg manjeg. Taksiji se vuku ulicom, neko odeven u dlaku isto kao ja prelazi ulicu, prolaze tri lepe devojke, imaju po možda šesnaest godina i merkaju me, prati ih grmalj s kamkorderom, prigušeni disonantni Mobijevi zvuči dopiru kroz otvorena vrata teretane Kranč s druge strane ulice, a na zgradi iznad teretane ogroman bilbord džinovskim crnim štampanim slovima reklamira reč TEMPURA. Međutim, neko viče „Seci!“ pa me buka s gradilišta novog „Gapa“ i pištanje pejdžera – iz nekog sumanutog razloga, broj pripada Indokini – pokreću ka telefonskoj govornici gde pre biranja broja zamišljam golu Loren 22 Pesma grupe Pink Floyd: „Samo sijaj, ludi dijamante“. (Prim. prev.)

96 BR E T IS TO N EL IS Hajnd u apartmanu u Delanu, kako mi prilazi isuviše odlučno za moje sadašnje mogućnosti. Javlja se Alison. – Moram da rezervišem mesta – kažem pokušavajući da izobličim glas. – Imam nešto da ti kažem – odvraća ona. – Šta? – gutam knedlu. – B-bila si muškarac? Alison udara slušalicom o čvrstu površinu. – Jao, izvini, to mi je poziv na čekanju. Moram da palim. – To nije ličilo na, uh, poziv na čekanju, maco. – Nova vrsta poziva na čekanju. Simulira zvuk koji se čuje kad osoba u vezi s beskorisnom kretenčinom ljutito udari telefonom o zid. – Ti si mi u fundamentu, maco, u fundamentu. – Želim te ovde u Indokini u roku od dva minuta. – Prebukiran sam, maco, totalno prebukiran. – Šta je to? Dan za rečnik stranih reči? – praska. – Samo dovući tu guzicu ovamo. – Ta guzica mora da se… nađe s nekim. – Gospode, Viktore, napeta pauza u kombinaciji s „nekim“ znači samo jednu osobu: tu budalu s kojom si u vezi. – Maco, videćemo se večeras – šatro predem. – Čuj, Kloin broj mi je ravno pred očima, maco, i… – Nije kod kuće, Meduzo. – U pravu si. U Spaj baru je, snima japansku TV reklamu, a… – Do đavola, Alison, ti… – …ja sam raspoložena da pravim sranja. Treba mi nešto da me odvrati od takvog raspoloženja, Viktore – upozorava Alison. – Treba mi nešto da me odvrati od pravljenja sranja. – Toliko se foliraš, maco, da to boli – uzdišem. – Joj – dodajem. – To je radi, hm, naglaska. – O, Kloi, iskreno mi je žao. On je nasrnuo na mene. Kao životinja. Jekao je da tebe i ne loli. – I u čemu je poenta tog tvog ludila, maco? – Ne želim više da te delim s drugom, Viktore – kaže Alison, uzdišući kao da joj je potpuno svejedno. – Skoro sam sigurna da sam do tog zaključka stigla na Alfarovoj reviji. – Ne deliš me – kažem, ali to je uzalud. – Spavaš s njom, Viktore. – Maco, da ja ne spavam, spavalo bi neko HlV-pozitivno đubre, a onda… – O, bože! – . ..bismo svi bili u žešćem sranju.

Glamurama 97 – Okončaj to! – cvili Alison. – Samo okončaj! – A ti ćeš šutnuti Dejmijena? – Dejmijen Načiz Ros i ja smo… – Maco, ne koristi puno ime. Ogavno je. – Viktore, pokušavam nešto da ti objasnim, a ti se ponašaš kao da me ne čuješ. – Sta? – kažem, opet gutajući knedlu. – B-bila si muškarac? – Bez mene, samim tim i bez Dejmijena, ne bi imao klub. I koliko puta to moram da ti ponovim? – Pauza, izdah. – Niti bi imao šansu da otvoriš taj drugi klub koji planiraš da… – Auh! – ...otvoriš svima nama iza leđa. Oboje ćutimo. Pred očima mi je spor, pobedonosan osmeh koji Alisonine usne vuče naviše. – Ne znam otkud ti sve te ideje, Alison. – Začepi. Ovaj razgovor nastaviću samo u Indokini. – Pauza koju ne prekidam. Zbog nje, Alison dovikuje: – Tede… možeš li da mi pozoveš Spaj bar? – Prekida vezu, izaziva me. Mimo limuzine parkirane ispred ulaza, uz ogromnu hrpu crnih i belih konfeta, pa uz stepenice u Indokinu, gde šef Ted daje intervju za „Meet the Press“ noseći džinovski cilindar, a ja ga pitam: – U čemu je stvar? – Ne skidajući pogleda s televizijske ekipe, pratim njegov prst uprt ka separeu u dnu praznog, ledenog restorana, a u memljivoj pozadini čuje se najnoviji disk Pi Džej Harvi. Alison me opaža, gasi džoint i ustaje od stola, za kojim preko „nokije 232“ razgovara s Nen Kempner i jede tortu s Piterom Gejbrijelom, Dejvidom Lašapelom, Džanin Garofalo i Dejvidom Korešom, koji diskutuju o lakrosu i novom majmunskom virusu, dok je pored svakog tanjira ovomesečno izdanje Madmoazela. Alison me vuče ka dnu restorana, gura me u muški toalet i s treskom zatvara vrata. – Bićemo brzi – mumla. – Kao da ti znaš i za jedan drugi način – uzdišem i pljujem žvaku. Skače na mene, lepi svoje usne za moje. Kroz jedva nekoliko sekundi odmiče se i mahnito otvara prsluk sa zebra-dezenom. – Bio si vrlo hladan – dahće. – Ma koliko mi to bilo mrsko da priznam, ovlažila sam. – Nisam te video ceo dan, maco. – Vadim joj sise iz bež megabrusa. – Na Alfarovoj reviji, maco. – Mini suknju s crnim šavovima zadiže preko preplanulih bedara i spušta bele gaćice.

98 BR E T IS TO N EL IS – Maco, koliko puta moram da ti ponovim? – Raskopčavam farmerke. – Nisam bio na Alfarovoj reviji. – Jao, bože mili, ti si apsolutno đubre – stenje. – Javio si mi se na Alfarovoj reviji, maco. – Zrikavo gleda dok mi gura jezik u usta i vadi ga. – Jedva, ali si se javio. Ližem joj vrat i usred toga se ispravljam, gaće mi spadaju, i samo piljim u njeno lice poludelo od seksualnog nagona. – Pre-e-eviše vutre duvaš, maco. – Viktore… – Delirična je, ruka mi je među njenim nogama, dva pa tri prsta u njoj, zabacuje glavu, oblizuje se, meša mi na ruci, steže cupi oko mojih prstiju. – Još malo pa završavam s ovim… – S čim? – Samo dođi ovamo. – Hvata me za kitu, jako je steže i bez kondoma vuče sebi, trlja glavić o usmine. – Osećaš ovo? Je li stvarno? – Protivno svojim instinktima, kažem da jeste – odvraćam i zarivam se u nju, baš kako voli. – Ali, maco, osećam da neko pravi gadan prestup. – Maco, samo me jebi žešće – stenje. – I digni košulju. Da vidimo to telo. Kasnije, dok se polako vraćam kroz pust restoran, uzimam polupopijen „grejhaund“ s jednog stola, cugam gutljaj i pljujem ga u čašu za viski. Dok brišem usne rukavom jakne, Alison mi se okreće, zadovoljena, i priznaje: – Pratili su me čitav dan. Stajem. – Šta? – Samo da znaš, pratili su me čitav dan. – Pali cigaretu dok prolazi pored mene i konobara što postavljaju stolove za večeras. – Alison… zar su one gorile sada napolju? – Treskam rukom o sto. – Auu… kakvo sranje, Alison. Okreće se. – Gorila sam se otarasila u „Starbaksu“ pre sat vremena. – Izduvava dim, nudi me „marlborom“. – Ako možeš da poveruješ da se u „Starbaksu“ ikoga možeš otarasiti. – U „Starbaksu“ zna da bude gužva, maco – kažem uzimajući cigaretu, ošamućen ali s olakšanjem. – Ne brinu me oni – ležerno kaže. – Mislim da nad time što seks možeš da upražnjavaš samo u toaletu Indokine treba ozbiljno da se zamisliš, maco. – Htela sam da proslavim prestanak naših briga u vezi s izvesnom fotografijom. – Razgovarao sam s Badijem – kažem. – Znam. – Kakav si užasan potez povukao? – zadivljeno pita. – Potvrdio si Kloinu gadnu bivšu zavisnost? – Ne želiš da znaš.

Glamurama 99 Razmišlja o tome. – U pravu si – uzdiše. – Ne želim. – Jesi li ti naterala Dejmijena da kupi onaj novi 600SEL? – Uzeo ga je na lizing – mrmlja Alison. – Kreten. – Dejmijen nije kreten. – Nisam govorila o njemu, ali jeste. – Hej, reci mi šta znaš o Baksteru Pristliju. – Osoba s neverovatnim jagodicama. – Sleže ramenima. – Svira u bendu Hey That's My Shoe. Maneken povlaka glumac. Za razliku od tebe, koji si maneken povlaka ništarija. – Zar on nije derpe ili tako nešto? – Mislim da se Bakster do ušiju zaljubio u Kloi Berns – kaže, graciozno prelećući pogledom preko mog lica u potrazi za reakcijom, a zatim, pošto je promislila o nečemu, sleže ramenima: – Mogla je i gore da prođe. – Jao, Alison. Smeje se, opušteno. – Viktore… samo pripazi. – Šta hoćeš da kažeš? – pitam protežući se. – Šta ono stalno govoriš? – pita. – Što bolje izgledaš, više vidiš. Tako beše? – Hoćeš da kažeš da se Bakster Pristli i Kloi… šta, Alison? – pitam, još držeći ruke pred sobom. – Fircaju? – Što se uopšte brineš? – Vraća mi cigaretu. – Šta vidiš u toj jadnici osim zapanjujućeg intelekta? – Šta je s Loren Hajnd? – nehajno pitam. Alison se uočljivo uštogljuje, vadi mi cigaretu iz usta, dovršava je, polazi ka prednjoj strani restorana. – Gotovo ništa. Dva filma Atoma Egojana, dva filma Hala Hartlija, najnoviji film Toda Hejnsa. O, i mala uloga u novom Vudiju Alenu. To je otprilike to. Zašto? – Auh – impresionirano kažem. – Totalno je van tvoje lige, Viktore, nije čak ni zabavna. – Alison uzima kaput i tašnu sa šank-stolice. – Šta to treba da znači? – Znači da nemaš razloga da brineš da će te ona shvatiti ozbiljno – kaže Alison. – Jer neće. – Umirem od oduševljenja, maco. – Sležem ramenima. – Izgleda da je patila od ludila čupanja kose. Potpuno je nestalo posle terapije prozakom. Ili tako kažu. – Dakle, u osnovi kažeš da smo u klopci i da nam nema izlaza? Je li tako? – pitam. – Pa, ti ćeš morati da nađeš izlaz. – Ljubi me u nos.

100 BR E T IS TO N EL IS – Nema izlaza, Alison. – Onda baci kosku. – Zeva dok se zakopčava. – Kuda ćeš? – smeteno pitam. – Pod datim okolnostima, verovatno ne dolazi u obzir da me povezeš, a? – Imam ekstremno važan termin za friziranje kod Stivena Nola – kaže Alison i steže me za obraz. – Pusica, ćaos. – Vidimo se večeras – kažem mašući umorno. – I te kako – mrmlja, silazi niz stepenice, napolju je, daleko od mene. 16 Ulaz u Spaj bar u Ulici Grin obezbeđuje Umberto, koji tera muve rukom, drži voki-toki, želi mi sreću večeras i pušta me unutra, a ja se penjem stepenicama mirišući prste, te zamičem u muški toalet gde perem ruke i piljim u svoj odraz u ogledalu nad umivaonikom, no onda se setim da vreme leti, da ludilo uzima svoj danak i tako to; u glavnoj sali reditelj, asistent reditelja, kamerman, električar, glavni električar, još dva asistenta, Skot Benoa, sestra Džejsona Vorhiza, Brus Hals, Gerlinda Kostif, scenski tehničari i operater „stedikema“ stoje oko veoma velikog belog jajeta, nemi, video-kamere kruže, snima se spot o pravljenju reklame, fotografi slikaju video-ekipu. Kloi sedi dalje od njih, u velikom separeu u dnu sale. Okružena je grupom šminkera koji drže gelove i četke, a odevena je u vruće pantalonice sa štrasom, mini haljinu s volanima i izgleda neprirodno srećna u toj zoni sumraka, ali pošto sam joj ulovio pogled, samo bespomoćno sleže ramenima. Neko ko se valjda zove Dario, ko je izlazio s Nikol Miler, a sad ima tamne naočari, tropski šešir „Braća Bruks“ s trakom od madrasa i ulegnutim vrhom, i sandale, leži na tatamiju u blizini, s tetovažom Moćnih rendžera na bicepsu. S telefona na šanku proveravam poruke: Baltazar Geti; ček za mog instruktora tajčija nije prošao; Elejn Irvin; medijski agent moje teretane; Val Kilmer; Ris Viderspun. Neko mi daje kafu s mlekom, ja ćaskam s nekim manekenom po imenu Andre, delimo pretvrdo smotan džoint za dugačkim švedskim stolom prekrivenim zaista trendi sušijima i kanticama za led „Keni Šarf“, pri čemu se Andreov život u osnovi svodi na mnogo vode, ribu na žaru i sve sportove kojima stigne da se bavi, a izgleda mlado, odrpano i pomalo sirotinjski, ali na fensi način. – Samo želim da se ljudi više smeju – kaže Andre. – A takođe me brinu i planetarni ekološki problemi.