Bret Iston Elis - Glamurama

Glamurama 101 – Skroz kul – kažem zureći u tanke slojeve svetloplavog leda koji prekrivaju čitav zid, hvataju se po šanku i po ogledalima iza šanka. Promiče neko u polarnoj vetrovci. – I voleo bih da otvorim restoran u obliku džinovskog skarabeja. Obojica stojimo i piljimo u jaje, a onda se ja polako udaljavam, objašnjavajući: – Moja kafa s mlekom ima malo previše pene, momak. Šminkeri su završili i ostavljaju Kloi na miru, a ja joj prilazim; ona zuri u naš odraz u ogromnom prenosnom ogledalu nasred stola, oko nje su rasuti časopisi, od kojih neki na naslovnoj strani imaju Kloino lice. – Kakve su sad to naočari? – pita. – Rif kaže da je ove sezone u modi intelektualni izgled. – Toliko je hladno da nam se dah magli, izlazi u oblačićima. – Da ti neko zatraži da pojedeš plastelina koliko si težak, da li bi i to uradio? – tiho pita. – Šizim i skačem od sreće, maco. – Viktore, baš mi je drago što znaš šta je važno a šta ne. – Hvala, maco. – Naginjem se da je poljubim u vrat, no ona se trza i šapuće nešto o kvarenju pudera, pa joj na kraju spuštam usne na teme. – Šta to miriše? – pitam. – Votkom sam posvetlila kosu – tužno kaže. – Bongo je dunuo na reviji Done Karan i počeo da mrmlja Molitvu za spokoj23. – Samo opušteno, maco. Zapamti da moraš samo da se osmehneš oko dvesta puta dnevno. I to je to! – Totalna je muka kad te fotografišu šest sati bez prekida. – Ko je tip u uglu, maco? – Mašem ka tipu na tatamiju. – To je Latoš. Stari poznanik. Znam ga već nedeljama. Upoznali smo se uz prolećne rolnice u Kin kaou. – Baš slatko. – Sležem ramenima. – Kažu da on od svih psihopata grada Rima ima najjače veze – uzdiše. – Imaš cigaretu? – Hej, šta je s nikotinskim flasterom koji si trebala danas da nosiš? – zabrinuto pitam. – Od njega mi se vrtelo u glavi na pisti. – Hvata me za ruku i gleda me u oči. – Nedostajao si mi danas. Uvek kad sam baš umorna, nedostaješ mi. Naginjem se, ovlaš je grlim, šapućem joj na uho: – Hej… koje moj omiljeni mali supermodel? 23 Molitva koja se koristi pri lečenju alkoholičara i narkomana, kao i u ostalim grupnim programima odvikavanja. (Prim. prev.)

102 BR E T IS TO N EL IS – Skini te naočari – kiselo kaže. – Izgleda kao da se preterano trudiš. Izgledaš kao Din Kejn. – Dakle, u čemu je stvar? – Skidam đozle, vraćam ih u kutiju. – Alison Pul je danas zvala jedno deset puta – kaže Kloi dok pogledom traži cigarete po stolu. – Nisam joj se javila. Imaš li pojma šta hoće? – Ne, maco. Zašto? – Pa, zar se niste videli na Alfarovoj reviji? – Maco, nisam bio na Alfarovoj reviji. – Vadim joj konfetu iz kose. – Šalom je rekla da te je videla tamo. – Šalom onda treba da nabavi nova kontaktna sočiva, maco. – I dakle, zašto si došao kod mene? – pita. – Sigurno nemaš cigaretu? Proveravam sve džepove. – Ne bih rekao, maco. – Nalazim pakovanje „mentosa“, nudim je. – Hm, hteo sam samo da navratim, da te pozdravim, po običaju. Moram da se vratim u klub, da se nađem s didžejem koji nam očajnički treba za večerašnju žurku, a onda ćemo se ti i ja videti na Todovoj reviji. – Moram da izađem odavde za četrdeset minuta ukoliko mislim da stignem na friziranje. – Otpija gutljaj iz boce „frutopije“. – Pobogu, ovde je ledeno – kažem drhteći. – Čitava mi je sedmica grozna, Viktore – ravnodušno kaže Kloi. – Možda najgroznija u životu. – Uz tebe sam, maco. – Znam da to treba da me uteši – kaže. – Ali ti svejedno hvala. – Toliko sam pretrpan danas, maco, potpuni užas – kažem. – Totalno sam pretrpan. – Zaista treba da se počastimo odmorom – kaže Kloi. – Dakle, u čemu je stvar, maco? – ponovo pokušavam. – O čemu se ovde radi? – pitam pokazujući na ekipu, jaje, tipa na tatamiju. – Nisam sigurna, ali Skot je neka vrsta fantoma-androida opsednutog karijem… začinom… a mi se svađamo oko onoga oko čega se svađaju ljudi koji izgledaju kao mi, pa ja bacam kocku, nekakvu… jao, ne znam… kocku na njega, a onda, prema scenariju, on „beži“. – Da, tako je – kažem. – Sećam se scenarija. – A onda zli fantom-android… – Maco – nežno je prekidam. – Sinopsis može da sačeka. – Mi čekamo – kaže Kloi. – Skot je zaboravio svoje replike. – Maco, pročitao sam dijalog-listu – kažem. – Ima samo jednu rečenicu. U jednini.

Glamurama 103 Sedamnaestogodišnji reditelj prilazi separeu s voki-tokijem u ruci, na sebi ima srebrne farmerke „Dona Karan“ i tamne naočari, i sve deluje glamurozno. – Kloi, rešili smo da kadrove snimamo obratnim redom. – Tejlore, neodložno moram da budem na jednom mestu za sat vremena – preklinje Kloi. – Pitanje je života i smrti. Tejlore, ovo je Viktor. – Hej – kaže Tejlor. – Sreli smo se u Pravdi prošle nedelje. – Prošle nedelje nisam bio u Pravdi, ali do đavola, batali… kako ide? – Statisti su kul, ali želimo da prikažemo stil života u kome ljudi mogu da se prepoznaju – objašnjava Tejlor. Ja duboko klimam glavom. – Vizija mi je da stvorim potpunu suprotnost od onoga što znači krijumčarenje pervitina iz Praga u iznajmljenoj „tojoti“. – Prekid, šum iz voki-tokija, izobličeni vrisci s druge strane sale. – To je samo Lars, kurir. – Tejlor namiguje. – Tejlore… – počinje Kloi. – Maco, izbacićemo te iz ove sale za manje od pola čuke, obećavam. – Tejlor se vraća grupi oko jajeta. – Bože, nervi su mi u fronclama – kaže ona. – Šta to znači? – Znači da snimaju ovo već nedelju dana, a kasnimo tri nedelje. Pauza. – Ne, šta znači „nervi u fronclama“? – To znači da sam napeta. Da sam vrlo napeta. Konačno: – Maco, moramo da popričamo o nečemu. – Viktore, rekla sam ti da ako ti treba novac… – Ne, ne. – Pauza. – Pa, u stvari i to, ali… – Šta? – Gleda me i čeka. – Šta je bilo, Viktore? – Maco, zaista se, hm, zaista se unervozim kad otvorim časopis i pročitam ko ti je idealan muškarac. – Zašto, Viktore? – Okreće leđa ogledalu. – Pa, valjda je glavni razlog – obazirem se ka Latošu i spuštam glas – to što je on moja sušta suprotnost. – O, pa šta? – Sleže ramenima. – Rekla sam da volim plavokose. – Ali, maco, ja sam u stvari smeđ. – Viktore, to si pročitao u časopisu, pobogu. – I sva ona sranja, gospode, o deci. – Pomeram se. – Ne kenjaj, maco. U čemu je stvar? U čemu je zonfa? – Oprostićeš mi, Viktore, ali pojma nemam šta znači „zonfa“. – Maco, ja sam ti najbolji prijatelj, pa zašto onda ne… – Tvoj najbolji prijatelj je ogledalo, Viktore. – Maco, samo… – Glas mi beznadežno zamire. – Meni je… stalo do nas i… – Viktore, šta nije u redu? Šta? Zašto sad ovo radiš?

104 BR E T IS TO N EL IS Blago se oporavljam. – Ništa, ništa. Nije mi ništa. – Vrtim glavom, bistrim je. – Čitavog dana držim kocku leda – kaže Kloi. – Prsti su ti modri, i čitavog dana se vrzmaš sa Skotom Benoaom. To hoćeš da kažeš? Scenu pokriva muzika s prenosnog stereo-uređaja – nešto britansko, možda Radiohead, opojna i tužna balada. – Viktore, hoću samo, i to ovim redom, da uradim Todovu reviju, dođem na tvoje otvaranje, a onda da se skljokam u krevet, a dvoje od to troje čak i ne želim da radim. – Ko je Bakster Pristli? – izleće mi. – Prijatelj, Viktore. Prijatelj. Moj prijatelj – kaže. – Treba da upoznaš neke moje prijatelje. Krećem da je uhvatim za ruku, ali odustajem. – Naleteo sam ti danas na jednu prijateljicu. Loren Hajnd. – Čekam reakciju, ali je nema. – Da, video sam je pre probe benda, dok sam kupovao diskove u „Tauer rekordsu“. Delovala je vrlo narogušeno. – Kupovao diskove u „Taueru“? Proba benda? To su neodložne stvari? Pretrpan si? Šta si još radio danas? Išao u zoološki vrt? Učio duvanje stakla? – Hej, maco, o'ladi. Sreo sam tvoju prijateljicu. To treba da te umiri… – Zabavljam se s imbeeilom i to treba da me umiri? Duga pauza, zatim: – Maco, ja nisam imbecil. Ti si vrlo kul. Okreće se od ogledala. – Viktore, nemaš ni predstavu koliko se puta u toku dana jedva suzdržim da te ne ošamarim. Nemaš predstavu. – Auh, maco. Mislim da i ne želim da imam. Unervoziću se. – Smeškam se i drhtim. Do separea dolazi kurir. – Kloi, stigla ti je limuzina, a Tejloru trebaš za oko pet minuta. Kloi samo klima glavom. Kad postane jasno da nemam više ništa da kažem, ona prekida tišinu mrmljajući: – Samo hoću da završim ovo – a pošto ja baš i ne znam na šta tačno misli, počinjem da brbljam. – Maco, zašto uopšte ovo i radiš? Mislio sam da Kloi Berns radi isključivo igrane filmove. Odbila si ono za MTV. – Ti nisi hteo da to radim, Viktore. – Da, ali tek kad sam otkrio koliko bi te dnevno plaćali. – Ne. Odbio si kad si otkrio da tebe neće plaćati.

Glamurama 105 – Might as well face it – kažem. – You're addicted to love.24 – Kloi – doziva Tejlor iz jajeta. – Spremni smo. I molim te, požuri. Gospodin Benoa bi ponovo mogao da zaboravi repliku. – Vidimo se kasnije, Viktore. – Izvlači se iz separea. – Dobro – kažem. – Ćao, maco. – Hej, Viktore, da ne zaboravim. – Da? – Hvala na cveću. Ovlaš me ljubi, odlazi. – Da. Naravno. Batali. * * * 15 Tačno je četiri. Sa drugog sprata gledam klub u kome nikad nije vladala tolika strka, stolove postavljaju probrani poslužitelji koji su se maločas dovezli na skejtbordima, konobari vitlaju čašama, stolnjacima i svećama i smeštaju stolice oko stolova, tepihe usisavaju momci s ćubastim frizurama, a dve konobarice koje su poranile snimaju ljudi u polumračnim grupicama dok plesači probaju među tehničarima i bezbednosnim ekipama i kontrolorima spiska gostiju; tri fantastične devojke na garderobi žvaću žvake i paradiraju stomacima i pirsinzima na pupku, šankovi se pune, džinovski cvetni aranžmani strateški se osvetljavaju, trešti „Were the Same“ Metjua Svita, detektori metala su namešteni, ulaz čeka da se na njega uđe, a ja sve to gledam ravnodušno, razmišljajući uzgred o značenju svega toga, a i o tome da je biti polupoznat samo po sebi teško, ali pošto je u klubu strašno hladno, teško mi je da mirujem, pa jurim dva sprata naviše, do kancelarija, smireniji nego što treba pošto sve najzad leže na svoje mesto. – Gde je bio Bo? Zvao sam ga danas četiri puta – pitam Džej Dija s vrata. . – Čas glume, a onda audicija za novi veliki film o vampirima – kaže Džej Di. – Kako se zove? – Bacam štos pozivnica na sto. – Drkula? 24 Stih iz pesme „Addicted to Love“ Roberta Palmera: „Suoči se s time da si navučena na ljubav.“ (Prim. prev.)

106 BR E T IS TO N EL IS – Sada intervjuiše didžejeve u VIP sobi za slučaj da večeras ne dobijemo didžej Eksa – afektirano upozorava Džej Di. – Znaš, Džej Di, ta odeća bi fantastično izgledala na ribi. – Evo, Viktore – kaže Džej Di i smračeno mi pruža faks. ZNAM KO SI I ZNAM ŠTA RADIŠ nažvrljano je na faksu, adresiranom na mene, koji mi Džej Di praktično utrapljuje u ruke, pri čemu je nejasno uspaničen. – Šta je ovo? – pitam piljeći u reči. – Otkako si otišao na ručak, stiglo ih je sedam. – Sedam? – pitam. – Jebo te, šta ovo znači? – Mislim da stižu iz hotela Paramaunt – kaže Džej Di i nalazi još jedan. – Neko je brižljivo obrisao logotip s vrha papira, ali smo Bo i ja na drugom primetili polovinu telefonskog broja, i poklapa se. – Paramaunt? – pitam. – Šta to znači? – Viktore, ne želim da znam šta to znači – kaže Džej Di kroz drhtavicu. – Samo oteraj babarogu. – Gospode, to bi mogao da bude bilo ko – mrmljam. – Dakle, na kraju ispada beznačajno. – Gužvam hartiju. – Hoćeš li, molim te, da pojedeš ovo? Žvaći pažljivo. – Viktore, moraš da se pojaviš na spratu, pred didžejevima – oprezno kaže Džej Di. – Misliš da me zaista neko proganja? – pitam. – Čekaj… totalno kul. – A novinarka iz Ditejlsa čuči s didžejevima i… Izlazim iz kancelarije, a za mnom trčkara Džej Di. – .. .evo još naknadnih potvrda. – Džej Di mi pruža drugi faks dok idemo ka VIP sobi. – Den Korteze? – pitam. – Hrabar čovek. Skače bandži, bavi se skajsurfingom, portparol je za „Burger king“, ali treba da operiše nos, a ja ga želim u vrhunskom izdanju. – Ričard Gir dolazi, Viktore – kaže Džej Di hvatajući korak. – Kao i Itan Hok, Bil Gejts, Tupak Šakur, brat Bilija Ajdola Dili, Ben Stiler i Martin Dejvis. – Martin Dejvis? – stenjem. – Pobogu, hajde onda da pozovemo i Džordža Koji Pije Pišaćku i njegovog dobrog ortaka Vudija Plesača Bez Noge. – Kao i Vil Smit, Kevin Smit i, hm, Ser Miksalot – kaže Džej Di ignorišući me. – Samo me izvesti o situaciji s krutonima. – Zastajem pred baršunskim zavesama koje vode u VIP sobu. – S krutonima stojimo fantastično i svi smo neverovatno odahnuli – kaže Džej Di i klanja se.

Glamurama 107 – Ne sprdaj se sa mnom, Džej Di – upozoravam ga. – Sa mnom nema sprdnje. – Samo malo… pre nego što uđeš – kaže Džej Di. – Unutra je prilična katastrofa, zato samo, znaš, održi svoj uobičajeni divni govor i teraj se u pizdu materinu odatle. Žele samo da znaju da, ovaj, postojiš. – Džej Di razmišlja o tome. – No kad bolje promislim… – Hoće da me spreči da uđem. – Moraš imati sluha za njihove potrebe, Džej Di – kažem mu. – Nisu to samo didžejevi. To su muzički dizajneri. – Pre nego što uđeš, slobodne su i Džeki Kristi i Kris Špirit. – Didžej lezbejke, čoveče? Ne znam. Je l’ to u trendu? Je l’ kul? – Nabacujem zelene biciklističke naočari pre no što uđem u VIP sobu, gde skup od sedam tipova i riba sedi u dva separea, a Bo s notesom sedi na stolici pred njima. Ošinuta novinarka iz Ditejlsa, koja se vrzma opasno blizu, maše nam dok Džej Di vrlo profesionalnim tonom kaže: – Ćao, Bo – a onda me mrtav ozbiljan predstavlja. – Ćao svima, ovo je Viktor Vord. – Moj pseudonim na klupskoj sceni. – Šatro sam zanesen. – Viktore – kaže Bo ustajući. – Ovo su Dolfiš, Bumerang, Džupi, Sisi Fenton, Nana i, hm – gleda u notes – Senator Klejborn Pel. – Pa-a-a-a – pitam, pokazujući na plavokosog tipa s dredovima. – Šta ti puštaš? – Puštam Nindžamena, ali i mnogo Chica i Thompson Twinsa, i čoveče, sve je to na granici foliraže. – Bo, pribeleži to – naređujem. – A ti? – pitam pokazujući ribu u kostimu arlekina s desetinama indijanskih perlica. – Anita Sarko naučila me je svemu što znam, a i živela sam s Džonatanom Pitersom – kaže. – Unosiš toplinu ovamo, maco – kažem. – Viktore – kaže Džej Di pokazujući na drugog didžeja, koji se drži pozadi u mraku. – Ovo je Fankmajster Fleks. – Ćao, Fanki. – Spuštam naočari da bih namignuo. – Dobro, narode, za raspaljivanje svoje magije imate tri gramofona, kasetofon, DAT, dva CD-plejera i magnetofon za dilej-efekte. Kako vam to deluje? Prigušeni kul zvuči, ravnodušni pogledi, još zapaljenih cigareta. – Dok radite – nastavljam šetkajući se – hoću da svi budete namrgođeni. Ne želim da iko uživa. Kapirate? – Zastajem da upalim cigaretu. – Imamo tehno, imamo haus, imamo hard haus, imamo belgijski haus, imamo gaba haus. – Ponovo zastajem, ne znajući ka kakvoj sam se poenti zaputio, a onda

108 BR E T IS TO N EL IS rešavam da pređem na: – Ne želim da se znojim u pravom skladištu. Želim taj osećaj znojenja u skladištu u noćnom klubu od tri miliona dolara s dve VIP sobe i četiri puna šanka. – Treba da bude kul do bola – dodaje Džej Di. – I ne zaboravite ambijentalni dab, treba nam i to. – Želim trenutno ludilo – kažem hodajući. – Ne tražim mnogo. Samo hoću da naterate ovde ljude da zaigraju. – Zastajem, a onda dodajem: – I ne zanima me nasilje na klinikama za abortus. – Hm… – Dolfiš nesigurno diže ruku. – Dolfiš – kažem. – Molim te, izvoli. – Hm, Viktore, već je četiri i petnaest – kaže Dolfiš. – Što će reći, sestro? – pitam. – U koliko ti sati treba jedno od nas? – pita. – Bo… molim te, pobrini se za ova pitanja – kažem, klanjam se i jurim napolje. Džej Di me prati dok se vraćam ka Dejmijenovoj kancelariji. – Baš lepo, Viktore – kaže Džej Di. – Nadahnuo si ljude, po običaju. – To mi je posao – kažem. – Gde je Dejmijen? – Dejmijen mi je naložio da ga trenutno niko ne prekida – kaže Džej Di. – Moram da mu se požalim na Martina Dejvisa – kažem penjući se stepenicama. – Ovo već postaje užasno. – To ti je loša ideja, Viktore. – Džej Di me prestiže. – Insistirao je da ga niko ne ometa. – Promeni ploču, Džej Di. – Hm… zašto? – Zato što volim da slušam udaraljke. – Ne radi to, Viktore – moli Džej Di. – Dejmijen ne želi da ga iko uznemirava. – But that's the way, uh-huh uh-huh, I like it, uh-huh uh-huh25 – Dobro, dobro – dahće Džej Di. – Samo odvuci to famozno dupe u Fešn kaje, capi didžej Eksa i ne pevaj „Muskrat Love“. – Muskrat Suzy, Muskrat Sa-a-am… – Viktore, uradiću šta god želiš. – London, Paris, New York, Munich, everybody talk about pop music.26 – Uvrćem mu nos i odlazim ka Dejmijenovoj kancelariji. 25 Stih iz pesme „That's the Way (I Like It)“ grupe KC and The Sunshine Band: Ali tako mi se, aha aha, svida, aha aha. (Prim. prev.) 26 Stih iz pesme „(Talk About) Pop Music“ grupe M: „London, Pariz, Njujork, Minhen, svi pričaju o pop muzici.“ (Prim. prev.)

Glamurama 109 – Molim te, Viktore, hajdemo na drugu stranu – kaže Džej Di. – Na bolju stranu. – But that's the way, uh-huh uh-huh, I like it. – Ne želi da ga iko gnjavi, Viktore. – Hej, ni ja, zato mi se nosi, pederčiću. – Viktore, rekao mi je da mu ne prosleđujem pozive i… – Hej… – Zastajem, okrećem se ka njemu, istržem mu se iz ruke kojom me drži. – Ja sam Viktor Vord i otvaram ovaj klub i siguran sam da sam… kako se kaže? a da… izuzet od pravila gospodina Rosa. – Viktore… Čak i ne kucam, pravo ulazim i počinjem da zakeram. – Dejmijene, znam da želiš da te ostave na miru, ali jesi li proverio spisak gostiju za večeras? Navodno će nam svraćati ljudi poput Martina Dejvisa, a ja mislim da moramo paziti na to koga će paparaci videti a koga neće… Dejmijen stoji uz prozore, uz ogromnu staklenu površinu koja gleda na Junion skver park, u košulji je na tufne i sakou havanskog stila, stiska se s devojkom u kaputu na preklop „Azedin Alaja“ i visokim štiklama „Manolo Blanik“, od glave do pete u ružičastom i tirkiznom, pri čemu se ona smesta odvaja od njega i skače na zelenu sofu. Loren Hajnd se promenila otkako sam je po podne video u „Tauer rekordsu“. – I, hm, ja, hm… – Glas mi zamire, a onda se pribiram i kažem: – Dejmijene, sjajan ti je taj izgled bogataša na plaži, maco. Dejmijen gleda u sebe, pa u mene, osmehuje se ovlaš, kao da je sve u najboljem redu, pri čemu u ukupnom kontekstu možda zaista i jeste, te kaže: – Hej, tebi je super taj dekonstruisan četvrtast izgled. Ošamućen, gledam u svoje pantalone do kukova, pripijenu satensku košulju, dugačak kožni mantil, upinjući se da ne zveram u zelenu sofu i devojku na njoj. Dugačka, jeziva tišina koju niko ne može da prekine lebdi u vazduhu, ponaša se kul, živi. Džej Di najednom protura glavu kroz vrata, preko ramena mu gleda riba iz Ditejlsa, oboje stoje u dovratku kao da je tu opasna nevidljiva granica koju ne smeju da predu. – Dejmijene, izvini na smetnji – kaže. – Kul je, Džej Di – kaže Dejmijen, prilazi vratima i zatvara im ih pred nosom. Dejmijen prolazi pored mene, a ja se koncentrišem na piljenje u ljude u parku, škiljim da bih neke od njih i razaznao, ali su predaleko, a Dejmijen mi ionako ulazi u vidno polje, zauzima ga, sa stola uzima tompus i kutiju šibica iz Delana. Pored lampe „Ermes“ stoji novi broj Veniti fera, skupa s raznim

110 BR E T IS TO N EL IS luksuznim japanskim časopisima, kompakt-diskovima, „pauerbuk“ kompjuterom, bocom „dom perinjona“ iz 1983. u kantici s ledom, dvema polupraznim šampanjskim čašama, buketom ruža koji Loren neće izneti iz ove sobe. – Boga mu jebem milog – ljuti se Dejmijen. Ja se trzam. – Koji će kurac Džina Dejvis na naslovnoj Veniti fera, jebo ih ja? Je l’ snimila film? Nije. Radi li nešto novo? Ne. Pobogu, svet se raspada, a nikoga nije briga. Kako uopšte dolazi do toga? Ne gledajući Loren Hajnd, dražesno sležem ramenima. – O, ma znaš kako to ide: tu reklama za cipele, tamo spot, mala uloga u Čuvarima plaže, loš nezavisni film, a onda bum: Val Kilmer. – Možda ima rak. – Loren sleže ramenima. – Možda je bila u ogromnoj šoping-ekspediciji. – Znate li se vas dvoje? – pita Dejmijen. – Loren Hajnd, Viktor Vord. – Ćao, Loren. – Nekako uspevam da joj mahnem, sitno i odvratno, što se pretvara u znak mira, a onda vraća u sitno i odvratno mahanje. – Ćao. – Pokušava da se osmehne ne gledajući me, usredsređuje se na svoje nokte. – Znate se? – ponovo pritiska Dejmijen. – O, da, naravno – kažem. – Ti si Kloina drugarica. – Da – kaže ona. – A ti si… – Ja sam njen… dakle… – Znate se sa studija, je li tako? – pita Dejmijen i dalje zureći u nas. – Ali se otad nismo videli – kaže Loren, a ja se pitam primećuje li Dejmijen grubost u njenom tonu, koja meni zadovoljava ego. – Dakle, ovo je kao mala godišnjica diplomiranja? – šali se Dejmijen. – Zar ne? – Tako nekako – tupo kažem. Dejmijen je sada rešio da zuri samo u mene. – Pa, Dejmijene, hm, znaš… – Prestajem, ponovo krećem. – Situacija s didžejem je… – Danas sam pozvao Džuniora Vaskeza – kaže Dejmijen paleći tompus. – Ali večeras ima drugu žurku. – Drugu žurku? – zapanjujem se. – Jao, čoveče, kakva cava. Loren koluta očima i nastavlja da proučava nokte. Dejmijen prekida tišinu: – Zar ne žuriš na sastanak? – Tako je, tako je, moram da brišem odavde – kažem uzmičući ka vratima. – Da, a ja za deset minuta imam seminar o relaksaciji u sajber-prostoru – kaže Dejmijen. – Za to mi je kazao Riki Lejk.

Glamurama 111 Džej Di zove preko interfona. – Izvini, Dejmijene… Alison na liniji tri. – Samo malo, Džej Di – kaže Dejmijen. – Kod nje to teško prolazi – kaže Džej Di pre no što prekine vezu. – Viktore – kaže Dejmijen. – Hoćeš li da otpratiš Loren? Loren Dejmijenu upućuje gotovo neprimetan zatečen pogled i prebrzo ustaje sa sofe. Preda mnom ovlaš ljubi Dejmijena u usne, a on je dodiruje po obrazu, ćutke ukazuju pažnju jedno drugom, a ja ne mogu da skrenem pogled dok se Dejmijen ne obazre na mene. Moć govora vraća mi se tek izvan kluba. Uzeo sam „vespu“ s garderobe i sad je guram preko Junion skvera, Loren ravnodušno hoda pored mene, a za nama zamire hujanje usisivača u klubu. Preko travnjaka ljudi valjaju reflektore, filmska ekipa nešto snima, a statisti besciljno tumaraju parkom. Mimo nas prolaze Gijom Grifin, Žan Pol Gotje i Patrik Robinson. Horde japanskih školaraca na rolerima jure ka novom „Gapu“ na Park aveniji, lepe devojke šetaju se u šeširima od antilopa, rebrastim kardiganima i irskim džokejskim kapama, sve klupe zasute su konfetama, a ja još gledam u zemlju dok mi se stopala pomeraju po asfaltu, hodam po toliko debelom ledu da ga ni točkovi „vespe“ ne mogu načeti, a motor još miriše na ulje pačulija kojim sam ga istrljao prošle nedelje, u impulsivnom potezu koji mi je tada delovao fensi. Zagledam momke koji prolaze pored Loren, dvojica-trojica je naizgled i prepoznaju, veverice se u prigušenoj svetlosti klizaju po ledu, gotovo je mrak, ali ipak ne sasvim. – U čemu je stvar? – najzad pitam. – Kuda ćeš? – Loren tešnje privija kaput oko sebe. – Na reviju Toda Oldama – uzdišem. – Nastupam. – Manekenstvo – kaže. – Muški posao. – Nije tako lako kao što izgleda. – Aha, manekenstvo je zeznuto, Viktore – kaže. – Treba jedino da se pojaviš na vreme. Baš naporno. – Jeste naporno – kenjkam. – To je posao u kome treba da znaš kako se nosi odeća? – pita. – To je posao u kome treba da znaš kako se… ispravi me ako grešim… hoda? – Hej, samo sam naučio kako da izvučem najbolje iz svog izgleda. – A šta ti je s umom? – Ma da – kikoćem se. – Kao da je u ovom svetu – mašem – moj um bitniji od mojih trbušnjaka. Jao, čoveče, digni ruku ako veruješ u to. – Pauza. – A ne pamtim da si na Kamdenu diplomirala neurohirurgiju. – S Kamdena ne pamtiš čak ni mene – kaže. – Iznenadio bi me čak i ako bi se setio onoga što se desilo u ponedeljak.

112 BR E T IS TO N EL IS Bez teksta, pokušavajući da joj uhvatim pogled, kažem: – Pozirao sam… i… pojeo sendvič. – Uzdišem. Ćutke nastavljamo kroz park. – Izgleda kao kreten, do đavola – najzad mrmljam. – Naručuje šortseve kod krojača. Pobogu, maco. – I dalje guram „vespu“. – Kloi zaslužuje boljeg od tebe, Viktore – kaže. – Šta to znači? – Kad ste poslednji put bili sami? – pita. – Jao, čoveče… – Ne, ozbiljno, Viktore – kaže. – Sami, na ceo dan, bez ovih budalaština kojima si okružen? – Išli smo na dodelu MTV nagrada – uzdišem. – Zajedno. – O, bože – stenje. – Zašto? – Hej, to su Oskari za ljude od dvadeset i nešto godina. – Upravo tako. Ogroman Kloin bilbord koji je prošle nedelje dignut iznad „Tojz ar as“ na Park aveniji najednom nam jasno izbija pred oči kroz golo drveće; njene oči zure u nas, Loren to takođe primećuje, a ja se onda osvrćem na zgradu kluba, gde prozori u hladnoj svetlosti kasnog popodneva deluju zamračeni. – Mrzim ovaj ugao – mrmljam dok je odvlačim od fotografije i usmeravam preko Park avenije kako bismo imali malo privatnosti na ulici iza tornjeva Zekendorf. Ona pali cigaretu. Ja takođe. – Verovatno nas je gledao – kažem. – Stoga se ponašaj prirodno – odvraća. – Ionako me ne poznaješ. – Želim da te upoznam – kažem joj. – Možemo li sutra da se vidimo? – Zar nećeš biti zauzet uživanjem u sjaju svoga uspeha? – Hoću, ali želim da ga podelim s tobom – kažem. – Ručak? – Ne mogu – kaže i vuče dim. – Imam branč u „Šanelu“. – Šta ti želiš, Loren? – pitam. – Nekog japija da te svake večeri vodi u Sirk?. – Šta je bolje od toga? – pita me za uzvrat. – Da nemam od čega da platim kiriju i da cvokoćem u obližnjem restoranu brze hrane? – Jao, molim te. To je jedina alternativa? – Ti bi se venčao s njim da možeš, Viktore. – Dejmijen uopšte nije moj tip, maco. – To verovatno nije istina – tiho kaže. – Želiš da ti pruži… šta? Stvari? Želiš da otkriješ pravo značenje života u predgrađu? Ne misliš valjda da je tenkre u „Ko je ko“? – Dejmijen jeste u „Ko je ko“. – Pa, dobro, da, naravno.

Glamurama 113 – Postojalo je vreme, Viktore, kad sam želela tebe – kaže i vuče dim. – Zapravo, postojao je trenutak, Viktore, kad nisam želela ništa osim tebe. – Pauza. – Čak je i meni teško da u to poverujem, ali eto, tako je. – Maco, kul si – kažem vrlo tiho. – Molim te… skroz si kul. – Jao, prekini, Viktore – kaže. – Totalni si seronja. – Šta? I dalje te ne palim? – Treba mi posvećenost, Viktore – kaže. – A ti si poslednji čovek na svetu od koga bih je ikad tražila. – A kao, dobićeš je od Dejmijena Načiza Rosa? Ne kenjaj, maco. Molim te, ne kenjaj. Gasi cigaretu i lagano polazi preko parka. – Koliko se već dugo trošiš s Alison Pul? – Hej, pazi šta pričaš. – Gotovo instinktivno pogledom tražim Djuka ili Digbija, ali ih nema. – Zašto misliš da je ta budalaština tačna? – Da li je tačna? – Ako jeste, otkud znaš? – Pobogu, Viktore, a ko ne zna? – Šta to sad znači? – Ona ima samo dve knjige, Bibliju i Dnevnike Endija Vorhola, a Bibliju je dobila na poklon – mrmlja Loren. – Kraljica seksualnih manijaka. – Mislim da te ne pratim. – To ne liči na tebe, Viktore. – Osmehuje se, a onda kaže: – Lepo je biti s nekim odgovornim… – Misliš, punim love. Misliš, bogatim. Misliš, s kintom. – Možda. – Šta? Ne sviđam ti se zato što se možda malo kurvam? Ne sviđam ti se jer, kao, osećam recesiju na svojoj koži? – Viktore – kaže – kamo sreće da ti je bilo ovoliko stalo kad smo se upoznali. Naginjem se, snažno je ljubim u usta, i iznenađuje me što mi ona to dopušta; kad se odmaknem, ona mi se primiče, želeći da se poljubac nastavi, steže me za ruku, preplićemo prste. Konačno se razdvajamo, a ja mrmljam da moram u grad i vrlo ležerno, fensi, s lakoćom koja pleni, skačem na „vespu“, ubacujem je u brzinu i odlazim kroz park bez osvrtanja, mada bih inače video Loren kako zeva dok zaustavlja taksi.

114 BR E T IS TO N EL IS 14 Crni džip, navučenog krova, zatamnjenih stakala, vozi za mnom duž Dvadeset treće ulice; dok jurim kroz tunel na Park aveniji, vozač pali duga svetla i primiče se, a branik džipa grebe zadnji „vespin“ blatobran. Prelazim u suprotnu traku, vozila jure ka meni dok mimoilazim niz taksija, i hitam ka kružnom toku na stanici Grand central. Ubrzavam duž navoza, dajem gas u krivini, motam da bih izbegao limuzinu koja stoji ispred Grand Hajata, a onda se vraćam na Park aveniju i više nemam problema dok ne izbijem na Četrdeset osmu ulicu, gde se osvrćem preko ramena i primećujem džip jedan ugao dalje. Čim se na semaforu s Četrdeset sedmom upali zeleno, džip kreće u juriš. Kad se meni upali semafor, jurim do Pedeset prve, gde me saobraćaj primorava da sačekam na skretanje ulevo. Osvrćem se unazad na Park aveniju, ali džip nigde ne vidim. Kad se opet okrenem, vidim ga uz sebe. Kriknem i smesta udaram u taksi koji lagano promiče Park avenijom, gotovo padam s motora, zvuči se stapaju, čujem samo sopstveno dahtanje, a pošto dignem motor, skrećem u Pedeset prvu ispred džipa. U Pedeset prvoj je gadno zagušenje, stoga „vespu“ navozim na trotoar, ali džip za to uopšte ne mari nego vrluda tik iza mene, s dva točka na kolovozu, a ja vičem ljudima da se sklone, točkovi motora raspršuju oblake konfeta koje u slojevima prekrivaju trotoar, poslovni ljudi me udaraju aktovkama, taksisti vulgarno psuju, trube, domino-efekat. Sledeći semafor, na Petoj aveniji, žut je. Turiram „vespu“ i slećem s trotoara neposredno pre no što će vozila koja jure avenijom tresnuti u mene, nebo je mračno i valja se za njima, crni džip stoji na suprotnoj strani semafora. Fešn kafe je na sledećem uglu, Rokfelerove i Pedeset prve, gde skačem s motora i uguravam ga iza uglavnom beskorisnih plastičnih konopaca ispred vrata. Konopci nikoga ne zadržavaju napolju jer nema nikoga. Bez daha govorim Bajani, današnjem vrataru, da me pusti. – Jesi li video? – vičem. – Oni kreteni su pokušali da me ubiju. – Čudna mi čuda – Bajana sleže ramenima. – Sad i ti znaš. – Čuj, ubaciću ovo unutra. – Pokazujem na motor. – Samo mi daj da ga ostavim unutra deset minuta. – Viktore – kaže Bajana – šta je s onim obećanjem da ćeš mi srediti razgovor s Brajanom Meknalijem?

Glamurama 115 – Samo mi daj deset minuta, Bajana – stenjem dok uguravam motor. Čitav lokal je potpuno pust. Neko iza mene odsutno zvižduće „The Sunny Side of the Street“, ali kad se okrenem, nema nikoga, pa shvatam da se to možda sa zvučnika čuju završne note nove pesme Pearl Jama, ali dok čekam da počne sledeća pesma, postaje očito da je zvuk bio previše jasan, da je zviždukanje bilo isuviše ljudsko, ali samo sležem ramenima i zalazim dublje u Fešn kafe, prolazim pored nekoga ko usisava konfete s poda, pored dvojice šankera koji predaju smenu i pored konobarice koja sabira bakšiš u separeu Madmoazela. Jedina osoba za stolovima jeste mlađi tip s Cezarovom frizurom koji liči na tridesetogodišnjeg Bena Arnolda, ima tamne naočari i, reklo bi se, crno odelo „Anjes b.“ s tri dugmeta; sedi u separeu Voga iza makete Trijumfalne kapije koja zakrčuje sredinu glavne sale. Didžej Eks ovog popodneva izgleda malo previše pomodno, ali ipak lepo. Upitno diže pogled, spušta tamne naočari, a ja se poluarogantno obazirem po sali pre no što uđem u separe. On skida naočari i kaže: – Zdravo. – Pruža ruku. – Hej, kamo vrećaste pantalone? – uzdišem zavlačeći se u separe i ovlaš ga udaram po ruci. – Kamo ogromna majica s cikcak dezenom? Kamo novi broj Urba? Kamo ona strava izblajhana oštrickana kosa? – Izvini. – Naginje glavu u stranu. – Izvini, ali molim? – Dakle, tu sam – kažem šireći ruke. – Postojim. Hoćeš li da radiš ili nećeš? – Da radim.. .šta? – Spušta ljubičasti jelovnik u obliku fotoaparata „haselblad“. – Jedan didžej s kojim smo pričali danas hteo je da pusti „Do the Bartman“ – stenjem. – Kazao je da je to „neizbežno“. Da mu je ta pesma „zaštitni znak“. Možeš li da poveruješ koliko je svet sjeban u ovom trenutku? Tip polako zavlači ruku u jaknu, izvlači posetnicu i pruža mi je. Gledam je, jedva razabiram ime, F. Fred Palakon, a ispod toga stoji broj telefona. – Dobro, maco – kažem i udišem. – Najviša cena za didžeja na Menhetnu četvrtkom uveče iznosi petsto dolara, ali pošto smo u frci i pošto si, po rečima svih mojih gej prijatelja, ti najveća atrakcija od „astroluba“ 27 i očajnički nam trebaš, dići ćemo je na petsto četrdeset. – Hvala, gospodine Džonsone… pardon, gospodine Vorde… ali ja nisam didžej. – Znam, znam. Htedoh reći muzički dizajner. – Ne, nažalost nisam ni to, gospodine Vorde. 27 Marka lubrikanta za analni seks. (Prim. prev.)

116 BR E T IS TO N EL IS – Pa, hm, kao, ko si onda i zašto sedim naspram tebe u separeu u Fešn kafeu? – Nedeljama pokušavam da vas uhvatim – kaže. – Pokušavaš da me uhvatiš? – pitam. – Ti pokušavaš mene da uhvatiš? Moja telefonska sekretarica je, izgleda, otišla na odmor ove nedelje. – Zastajem. – Imaš vutre? Palakon se obazire po sali, a onda polako vraća pogled na mene. – Ne. Nemam. – Dakle, šta se radi na estradi? – Gledam u rimejk Nikite na jednom monitoru koji visi blizu Trijumfalne kapije. – Znaš, Palakone, odlično si odradio taj fazon dobro odevenog obrazovanog bogatog narkosa, čoveče. Ako nemaš vutre – bespomoćno sležem ramenima – pa, dragi moj, možeš komotno da ližeš sladoled iz automata u nekom kiosku u Ajdahu dok pauziraš između krečenja dva ambara, a? Palakon samo zuri u mene. Nudim mu čačkalicu s aromom cimeta. – Jeste li pohađali koledž Kamden u Nju Hempširu od 1982. do, hm, 1988? – učtivo pita Palakon. Netremice ga gledajući, bezizražajno odgovaram: – Pauzirao sam jedan semestar. – Tišina. – Tačnije, četiri. – Da li je prvi bio u jesen 1985? – pita Palakon. – Možda. – Sležem ramenima. – Da li ste se poznavali s Džejmi Filds dok ste pohađali Kamden? Uzdišem i udaram dlanovima o sto. – Čuj, ukoliko nemaš sliku, nema šanse, čoveče. – Da, gospodine Vorde – kaže Palakon i uzima fasciklu pored sebe. – Sticajem okolnosti, imam slike. Palakon mi pruža fasciklu. Ne uzimam je. On se učtivo nakašljava i spušta je preda me. Otvaram je. Na prvom nizu slika nalazi se devojka koja liči na mešavinu Patriše Hartman i Lilani Bišop, hoda pistom, u pozadini se nejasno naziru slova DKNY, nekoliko je puta snimljena s Naomi Kembel, jednom s Niki Tejlor, na narednoj fotografiji pije martini s Liz Tilberis, na više snimaka leži na kauču u studiju u Industriji, na dve šeta psetance po Vest Vilidžu, a na jednoj, koja izgleda snimljena teleobjektivom, prolazi pored menze u Kamdenu i prilazi ivici onog travnjaka što se obrušava u dolinu, a kome su studenti što pate od vrtoglavice dali nadimak Kraj Sveta. Drugi niz slika naglo je premešta u „Berlington arkadu“ u Londonu, u Grčku ulicu na Sohou, ispred terminala „Amerikan erlajnsa“ na Hitrouu. Treći niz na koji nailazim jeste foto-sesija na kojoj sam ja s njom i Majklom Berginom i Markusom Šenkenbergom, a poziramo u kupaćoj odeći

Glamurama 117 inspirisanoj šezdesetima. Ja se spremam da skočim u bazen, odeven u bele pantalone i majicu „Nautika“, dok me ona namrgođeno gleda iz pozadine; zatim se nas troje zezamo s hulahopovima; zatim plešemo na tremu; zatim ja na splavu u bazenu, iz usta izbacujem lučni mlaz vode dok se ona naginje preko ivice i maše mi da priđem. Pošto se uopšte ne sećam tog snimanja, počinjem da zatvaram fasciklu, jer više ne mogu da gledam slike. Moja prva reakcija: to nisam ja. – Da li se sad sećate? – pita Palakon. – Auh, pre tetovaže – uzdišem, primetivši da mi je biceps obavijen oko Majklovog vrata pre no što zatvorim fasciklu. – Gospode, to mora da je ona godina kad su svi nosili „leviske“ s pocepanim kolenima. – Možda je, hm, tako – kaže Palakon, naoko zbunjen. – Da li je to devojka koja me je učlanila u Feministkinje za prava životinja? – pitam. – FPŽ? – Hm… hm… – Palakon lista dosije. – Bila je – škilji u jedan list papira – aktivistkinja za marihuanu. Pomaže li vam to? – Nedovoljno, maco. – Ponovo otvaram fasciklu. – Je li to devojka koju sam upoznao na proslavi četrdesetog rođendana Spirosa Nijarhosa? – Ne. – Otkud znaš? – Znamo… znam da Džejmi Filds niste upoznali na proslavi četrdesetog rođendana Spirosa Nijarhosa. – Palakon zatvara oči, steže greben nosa. – Molim vas, gospodine Vorde. Samo piljim u njega. Rešavam da probam drugu taktiku. Naginjem se ka njemu, na šta se on pun nade naginje ka meni. – Želim tehno tehno tehno – naglašavam i najednom na kraju stola primećujem polupojedenu orijentalnu pileću salatu na tanjiru s licem Ane Vintur. – Nisam… to naručio – kaže Palakon, prepadnut, a onda, gledajući u tanjir, pita: – Ko je to? – Ana Vintur. – Ne. – Izvija vrat. – Nije. Sklanjam malo pirinčanih rezanaca i majušno parče mandarine te otkrivam čitavo lice, bez tamnih naočara. – Oh. U pravu ste. – Baš strava mesto – zevam. Prolazi konobarica. Zviždim joj da stane. – Hej, maco, ja ću ledeno pivo. Klima glavom. Gledam je kako odlazi i razmišljam o dve reči: nije loša.

118 BR E T IS TO N EL IS – Zar nemate reviju u šest? – pita Palakon. – Maneken sam. Frajerčina sam. Ali to je kul. Ja sam kul. – Najednom nešto shvatam. – Čekaj… je l’ ovo neko posredovanje? – pitam. – Pošto sam o'ladio s kokainom pre… čoveče, sigurno već ima nekoliko nedelja. – Gospodine Vorde – počinje Palakon i polako gubi strpljenje. – Navodno ste se zabavljali s ovom devojkom. – Zabavljao sam se s Ešli Filds? – pitam. – Zove se Džejmi Filds i u nekom trenutku svoje prošlosti jeste se zabavljali s njom. – Ne zanima me ništa od ovoga, čoveče – ukazujem. – Mislio sam da si didžej, čoveče. – Džejmi Filds je nestala pre tri nedelje, sa snimanja nezavisno finansiranog filma koje se odvijalo u Londonu. Poslednja mesta na kojima je viđena jesu prodavnica „Armani“ u Ulici Sloun i „Odeon“ u Ulici Ridžent. – Palakon uzdiše i lista dosije. – Nikome se nije javila otkako je otišla sa snimanja. – Možda joj se nije dopao scenario. – Sležem ramenima. – Možda je smatrala da nisu dovoljno razvili njen lik. Dešava se to, čoveče. – Kako – Palakon zbunjeno gleda u dosije – vi to možete znati? – Nastavi, o, Fenomenalni – ležerno kažem. – Izvesni pojedinci bili bi veoma zadovoljni ako bi se ona našla – kaže Palakon. – Izvesni pojedinci žele da je vrate u Ameriku. – Kao, njen agent i tako to? Kako ja to izgovorim, tako se Palakon smesta opusti, gotovo kao da je iznenada nešto shvatio, a potom se široko osmehne, prvi put otkako sam seo, i kaže: – Da. Njen agent. Da. – Kul. – Nepotvrđeni izveštaji kažu da je viđena u Bristolu, ali je to bilo pre deset dana – kaže Palakon. – U suštini, ne možemo da je lociramo. – Maco? – Opet se naginjem. – Hm, da? – I on se naginje. – Serviraš koncepciju koju niko ne kapira – tiho kažem. – Shvatam. – Znači, ona je BMSG? – Molim? – Bivša manekenka, sada glumica? – Verovatno.

Glamurama 119 Po ogromnom ekranu iznad Trijumfalne kapije manekenke se beskrajno šepure po pistama, čak se i Kloi pojavljuje nekoliko puta. – Jesi li me ikad video na naslovnoj strani Jutkvejka? – podozrivo pitam. – Ovaj… da. – Palakonu je iz nekog razloga teško da to prizna. – Kul. – Pauziram. – Mogu li od tebe da pozajmim dvesta dolara? – Ne. – Kul. To je kul. – Nepotrebno – mrmlja. – Sasvim nepotrebno. – Šta to znači? Da sam budala? Da sam neka vrsta kretena? Da sam bizgov? – Ne, gospodine Vorde – uzdiše Palakon. – Ne znači ništa od toga. – Čuj… našao si pogrešnog čoveka – kažem. – Odoh ja odavde. – Ustajem. – Ne kenjaj. Palakon me sanjivo gleda i kaže: – Nudimo vam trista hiljada dolara da je nađete. Nema oklevanja. Ponovo sedam. – Plus sve putne troškove – dodaje. – Zašto… ja, dečko? – pitam. – Bila je zaljubljena u vas, gospodine Vorde – glasno kaže Palakon, od čega se prepadam. – Bar sudeći po njenom dnevniku iz 1986. godine. – Kako si ga… nabavio? – pitam. – Pokazali su nam ga njeni roditelji. – Jao, čoveče – gunđam. – Zašto onda oni nisu došli kod mene? Šta si ti, njihov lakej? To je bilo u prethodnoj deceniji, čoveče. – U suštini – kaže i crveni. – Ja sam ovde, gospodine Vorde, samo da bih vam dao ponudu. Trista hiljada dolara da nađete Džejmi Filds i vratite je u SAD. Ništa drugo. Izgleda da ste joj mnogo značili, bilo da je se sećate ili ne sećate. Mislimo da je možete… ubediti. Malo kasnije pitam: – Kako ste me našli? Palakon smesta odgovara: – Vaš mi je brat rekao gde da vas nađem. – Nemam brata, čoveče. – Znam – kaže Palakon. – Samo vas testiram. Već vam verujem. Zagledam Palakonove nokte: ružičasti su, glatki i čisti. Poslužitelj valja bure avokada u kuhinju. Beskrajne petlje jesenjih revija neprestano se ponavljaju. – Hej – kažem. – I dalje mi treba didžej. – Mogu to da sredim. – Kako? – U stvari, već sam sredio. – Vadi mobilni i pruža mi ga. Ja samo piljim u aparat. – Zašto ne pozovete svoje saradnike u klubu?

120 BR E T IS TO N EL IS – Uh… zašto? – Samo ih pozovite, gospodine Vorde – kaže Palakon. – Nemate mnogo vremena. Otklapam telefon, kucam broj kluba. Javlja se Džej Di. – Ja sam… – kažem, iz nekog razloga uplašen. – Viktore – kaže Džej Di bez daha. – Gde si? – U Fešn kafeu. – Beži odatle. – Zašto? – Dobili smo Džuniora Vaskeza za večeras – ciči. – Kako? – Blenem pravo Palakonu u oči. – Kako se… to desilo? – Džuniorov menadžer pozvao je Dejmijena i rekao da Džunior želi da radi. Spremni smo. Prekidam vezu i polako, promišljeno spuštam telefon na sto. Vrlo oprezno razgledam Palakonovo lice, misli mi se roje po glavi, a onda ga pitam: – Možeš li ikako da me ubaciš u Tanku liniju smrti IP. – O tome možemo porazgovarati kasnije, gospodine Vorde. – Može i bilo koja uloga gde bih igrao američkog žutokljunca koji vozom putuje po Evropi. – Hoćete li razmisliti o ovoj ponudi? – pita Palakon. – Nisi mi slao nikakve faksove, je li tako? – Kakve faksove? – pita i vraća fasciklu sa slikama u tanku crnu aktovku. – Šta je na njima pisalo? – „Znam ko si i znam šta radiš.“ – Već znam ko ste, gospodine Džonsone, i već znam šta radite – kaže i zatvara tašnu. – Auh… šta si ti? – pitam, blago impresioniran. – Pas čuvar, jebo te? – Moglo bi se tako reći – uzdiše. – Čuj. – Gledam na sat. – Pričaćemo, hm, kasnije, valjda. Tolika kinta ne može da se zanemari, maco. – Nadao sam se da ćete mi odmah odgovoriti. Zurim u njega, izgubljen. – Želiš da odem u London i nađem neku ribu s kojom sam se, kao, zabavljao a toga se i ne sećam? – Znači, razumeli ste me – kaže s vidnim olakšanjem. – Načas sam pomislio da vam ništa ne dopire do mozga. Najednom zamišljen, gledam Palakona u oči. – Izgledaš kao čovek koji jede sopstvene kraste – mrmljam. – Jesi li to znao? Da tako izgledaš? – Svakojako su me doživljavali, gospodine Vorde, ali ne i kao čoveka koji jede kraste.

Glamurama 121 – Do đavola, za sve postoji prvi put, ortak – uzdišem, odmičem se od stola, ustajem. Palakon ne prestaje da me gleda, usled čega me hvataju nervoza i žmarci, hvata me strah kakav me nikad ranije nije hvatao. – Hej, vidi… Riki Lejk grli uličnog mangupa. – Pokazujem na videomonitor iza Palakonove glave. Palakon se osvrće da pogleda. – Ha-ha… prešao sam te. – Počinjem da se udaljavam. Palakon ustaje. – Gospodine Vorde… – Hej – dovikujem preko sale. – Imam tvoju posetnicu. – Gospodine Vorde, ja… – Čućemo se kasnije, čoveče. Mir. Restoran je potpuno pust. Nigde ne vidim čak ni Bajanu ni Džasmin ni konobaricu od koje sam naručio pivo. Stigavši do motora, nalazim ogroman faks zakačen za dršku guvernala: ZNAM ŠTA RADIŠ I ZNAM ŠTA SI REKAO. Grabim ga i trčim nazad u prigušenu svetlost glavne sale da ga pokažem Palakonu, ali je i ta prostorija prazna. 13 Revija je u Brajantparku, iako je trebalo da bude u napuštenoj sinagogi u Ulici Norfok, ali je Tod otkačio kad je čuo da je opsedaju duhovi dva zavađena rabina i ogromna leteća italijanska piroška; prilazim zadnjem ulazu – Četrdeset druga ulica krcata je reportažnim kolima, satelitskim tanjirima, limuzinama i crnim automobilima – a fotografi su se već postrojili, dozivaju me po imenu dok obezbeđenju pokazujem propusnicu. Iza barikada grupe tinejdžera viču „Madona“, iako se ona ne očekuje jer je prezauzeta suočavanjem s najnovijim progoniteljem na sudu, ali je Gaj iz „Maverik rekordsa“ obećao da će doći, Elza Klenš i ekipa CNN-a pitaju studente Instituta za modnu tehnologiju ko su im omiljeni kreatori, pre samo sat vremena pista je skraćena zbog očekivanih petsto posetilaca viška, a manjkalo je i prostora za trista stojećih mesta. Napolju su postavljeni video-monitori za višak viška. Predstava košta 350.000 dolara, stoga svi moraju da je vide. Proba u bekstejdžu papazjanija je od vešalica, papira s uputstvima, polaroid-snimaka odeće, stolova s perikama, ogromne količine žestokog ljubakanja po vazduhu, stotina zapaljenih cigareta, golih devojaka koje jurcaju naokolo, i u osnovi niko ne obraća nikakvu pažnju. S ogromnog postera reči

122 BR E T IS TO N EL IS TRUDI SE bodu oči, a muzika iz filma Klinci odvrnuta je do nepodnošljivog broja decibela. Priča se da dve manekenke nedostaju: ili kasne s prethodne revije, ili ih grozni novi momci zlostavljaju u limuzini koja se zaglavila negde na Leksingtonu, ali niko ne zna tačno. – Današnja ključna reč je odocnjenje, zar ne? – džangriza Pol, reditelj revije, pravo meni u lice. – Ne bih rekao. – Sanjaj – imitiram Ališu Silverston iz Otkačene plavuše. – Dobro… prva provera za pet minuta – dovikuje Kevin, producent iz Hejstingsa u Minesoti. Tod mahnito trči naokolo, uspeva nekako da umiri uzdrhtale, uplašene, smoždene manekenke najobičnijim poljupcem. Ja ljubim Kloi koja ima tonu senke oko očiju, koja je okružena odećom na vešalicama i koja izgleda baš kao da već mnogo sati snima japansku reklamu za gazirani sok, ali joj kažem da izgleda kao „totalna lutka“ i zaista je tako. Žali se na žuljeve i na stopalima su joj smeđe papirne pedikir-sandale dok joj Kevin Okoan, s providnim plastičnim pojasom za pribor i narandžastom izgužvanom strukiranom košuljom „Gotje“, puderiše dekolte i nanosi sjaj na usne. Devojkama je frizure radio Orlando Pita i svi se neopozivo odlučujemo za poluublaženost i sedefnoružičastu masnu senku za oči, gornji kapci namazani, donji tek ovlaš. Neko mi stavlja lažnu tetovažu crtane ajkule Snepija na levi grudni mišić dok pušim cigaretu, te potom jedem dva „tvizlera“ i zalivam ih „sneplom“ koji mi pomoćnik daje dok mi neko, blago impresioniran, pregleda pupak, a neko drugi sve to snima kamkorderom – okončan je još jedan moderan trenutak. Todovu novu kolekciju inspirisanu sedamdesetima, pankom, nju vejvom i spojem Azije s Ist Vilidžom prikazuju Kejt Mos u paru s Markijem Markom, Dejvid Bouls s Bernadet Piters, Džejson Pristli s Anžanetom, Adam Klejton s Naomi Kembel, Kajl Meklahlan s Lindom Evandželistom, Kristijan Slejter s Kristi Tarlington, odnedavno vitkiji Sajmon le Bon s Jasmin le Bon, Kirsti Hjum s Donovanom Licem, plus mešavina novih manekenki – Šalom Harlou (u paru s jebenim Baksterom Pristlijem), Stela Tenant, Amber Valeta – i nekoliko starijih, uključujući Kloi, Kristen Mekmenami, Beverli Pil, Patrišu Hartman, Evu Hercigovu, skupa s neophodnim muškim modelima: Skotom Benoaom, Rikom Dinom, Krejgom Palmerom, Markusom Šenken-bergom, Nikitom, Tajsonom. Kostimi će se menjati ukupno sto osamdeset puta. Moj prvi izlazak: crne kupaće gaće i crna majica. Drugi: go do pojasa. Treći: široke pantalone i tregerica. Četvrti: minijaturne kupaće gaće i tregerica. Ali svi će verovatno blenuti u Kloi, pa je na neki način sve to bez veze. Tod recituje uputstva pre revije: – Široko se osmehujte i budite ponosni na sebe.

Glamurama 123 U prvom izlasku Kloi i ja prilazimo mnoštvu zum-objektiva koji istog časa pošize. Pod televizijskom rasvetom manekenke klize jedna pored druge, s lakoćom prebacuju nogu ispred noge. Kloi njiše kukovima, vrcka dupetom, izvodi savršenu piruetu na kraju piste, oboje gledamo netremice, pogled nam je pun onog pravog stava koji se traži. U publici uspevam da zapazim Anu Vintur, Kari Donovan, Holi Brubak, Katrin Denev, Fej Danavej, Barija Dilera, Dejvida Gefena, Ijana Šrejgera, Pitera Galagera, Vima Vendersa, Andrea Leona Talija, Breda Pita, Fren Lebovic, Vinonu Rajder (koja ne aplaudira dok prolazimo), Rene Ruso, Silvestera Stalonea, Patrika Mekartija, Šeron Stoun, Džejmsa Trumana, Fern Malis. Izbor muzike obuhvata Sonic Youth, Cypress Hill, Go-Go's, Stone Temple Pilots, Swing Out Sister, Dion Vorvik, Psychic TVi Wu Tang Clan. Posle završne šetnje s Kloi, ja se malo udaljavam, a Tod je hvata za struk, oboje se klanjaju, onda se ona odmiče i aplaudira mu, ja moram da se oduprem porivu da stanem pored nje, a onda svi skaču na pistu i odlaze u bekstejdž, na zabavu Vila Rigana. U bekstejdžu: entertainment Tonight“, MTV News, Ej Džej Hamer s VH1, „The McLaughlin Group“, „Fashion File“ i desetine drugih televizijskih ekipa probijaju se između šatora, koji su toliko nagurani da niko ne može ni da mrdne, a mikrofoni nad masom vise na dugačkim pecaljkama. Ledeno je, uprkos svim reflektorima, a nad ljudima se valjaju ogromni oblaci polovnog dima. Dugačak sto prekriven je belim ružama, martinijima „skaj“, bocama „moea“, škampima, štapićima od sira, viršlama, zdelama king-sajz jagoda. Trešte stare ploče B-52, za njima Happy Mondays i Pet Shop Boys, a Boris Bene i Miki Hart plešu. Frizeri, šminkeri, travestiti srednje klase, predsednici upravnih odbora robnih kuća, cvećari, kupci iz Londona ili Azije ili Evrope, svi jure naokolo, jure ih deca Suzan Sarandon. Pojavljuje se Spajk Li s Džulijanom Šnabelom, Jasmin Gauri, Nadež, LL Kul Džejem, Izabelom Roselini i Ričardom Tajlerom. Pokušavam da uhvatim potpredsednika za glumačku podelu i talente u „Soniju“, ali se kroz šatore probija previše trgovaca, kao i čitave vojske saradnika i raznih urednika, sa stotinama kamera i mikrofona, i teraju me u ugao „ovde sede i bleje momci i muški modeli“, gde neki već obuvaju rolere, no onda me Dejvid Arket i Bili Boldvin upoznaju s kuvarom Blejn Tramp, Dikom Hejlonom. Mala enklava sačinjena od Majkla Grosa, Linde Vakner, Daglasa Kiva, Oribea i Džin Beker priča o odlasku na otvaranje kluba, ali svi odmeravaju posledice odsustvovanja s večere Voga. Žickam „marlboro“ od Dru Barimor. Zatim mi i Džejson Kaner i Dejvid, vlasnik „Bos modela“, pričaju kako su se sa mnom ludo provodili u Pravdi pre neko veče, a ja samo sležem ramenima

124 BR E T IS TO N EL IS u fazonu „pojma nemam“ i probijam se do Kloinog stočića za šminkanje, mimoilazeći Dejmijena, koji jednom rukom drži tompus a drugom Alison Pul; ona pak još ima tamne naočari, peca prilike za fotkanje. Dok Kloi daje intervju Majku Volasu, otvaram joj tašnu i u rokovniku tražim adresu Loren Hajnd, a uz to uzimam i 150 dolara; kad me Tabita Soren upita šta mislim o predstojećim izborima, samo joj pokazujem znak mira, kažem: – Moja konfuzija raste iz dana u dan – i krećem ka Kloi, koja je baš znojava, drži čašu šampanjca uz čelo; ljubim je u obraz i kažem joj da ću navratiti do nje u osam. Polazim ka izlazu, gde se muvaju svi telohranitelji, i prolazim pored nečijeg bišon frizea28 koji tromo diže glavu, a iako mogu da iskoristim stotine mogućnosti za slikanje, gužva je prevelika. Neko pominje da je Mika možda u Kanjon Rancu, Toda su spopali fensi obožavaoci, a ja otprilike osećam: vidiš, ljudi ipak i nisu tako loši. 12 Stajem pred Loreninim stanom u Silk bildingu iznad „Tauer rekordsa“ gde sam je video po podne; dok uvozim „vespu“ u predvorje, vratar tinejdžer u kul košulji snebivljivo diže telefonsku slušalicu i klima glavom Raselu Simonsu koji mimo mene izlazi na Četvrtu ulicu. – Ćao. – Mašem. – Dejmijen kod Loren Hajnd. – Ovaj… koji Dejmijen? – Dejmijen… Herst. Pauza. – Dejmijen Herst? – Ali zapravo sam samo Dejmijen. – Pauza. – Loren me zna samo kao Dejmijena. Vratar me belo gleda. – Dejmijen – malo ga požurujem. – Samo… Dejmijen. Vratar zove u Lorenin stan. – Ovde je Dejmijen? Pružam ruku da mu opipam kragnu košulje, pitajući se gde ju je nabavio. – Šta je ovo? – pitam. – Štreberski šik? Sklanja mi ruku, zauzima karate pozu. Pauza, tokom koje ga samo gledam. – Dobro – kaže vratar i spušta slušalicu. – Kaže da je otvoreno. Popnite se. – Mogu li da ostavim moped ovde, čoveče? – Možda ga nećete zateći kad se vratite. Zastajem. – Auh, dečko. – Uvozim motor u lift. – Hakuna matata. 28 Bišon frize – rasa malog kućnog psa. (Prim. prev.)

Glamurama 125 Proveravam nokte, razmišljam o novinarki iz Ditejlsa, situaciji s krutonima, razgovoru na uspinjači u nekom skijaškom centru, toliko šupljem da se ne sećam ni šta je rečeno. Vrata lifta se otvaraju, naslanjam motor u hodnik tik ispred Loreninog stana. Unutra: sve belo, sklopivi paravan „Ejms“, duguljasti sto „Ejms“, ruže koje sam video u Dejmijenovoj kancelariji stoje na ogromnom postolju „Sarinen“, okružene sa šest tulipan-stolica. Na ogromnom ekranu u dnevnoj sobi MTV bez tona: reprize današnjih revija, na pisti Kloi, Čandra Nort, druge manekenke, odnekud se čuje ABBA, „Knowing Me, Knowing You“. Loren iz spavaće sobe izlazi u dugom belom bademantilu, kosa joj je umotana u peškir, a kad me vidi kako stojim nasred sobe i pitam je: – U čemu je stvar, maco? – blago cikne i uzmiče nekoliko koraka, ali se onda pribira i samo me gleda, sleđenih očiju, prekrštenih ruku, stisnutih usana: ženska poza koja mi je poznata. – Nećeš se ni potruditi da prikriješ koliko si ljuta? – najzad pitam. – Nećeš me, kao, ponuditi „sneplom“? – Šta ćeš ovde? – Ne šizi. Prilazi pultu zatrpanom modnim časopisima, pali kristalni luster, pretura po ručnoj tašni „Prada“ i pali „marlboro medijum“. – Moraš da odeš odavde. – Hej, zar ne možemo ni da porazgovaramo, maco? – Viktore, odlazi – nestrpljivo me upozorava, a onda se mršti. – Da porazgovaramo? – Otići ću tek pošto popričamo. Razmišlja o tome i, uz grimasu, primorava se da brzo upita: – Dobro… kako je bilo na Oldamovoj reviji? – Baš vrhunski – kažem vukući se po sobi. – Ćaskao s Elzom Klenš. Sve po običaju. – Kako je Elza? – pita, i dalje zureći. – I Elza i ja smo Jarci, pa se odlično slažemo. – Da li je ovde hladno ili mi se čini? – A inače? – pita i čeka. – Bilo je, ovaj, vrlo, vrlo… a, da… bitno. – Bitno? – pita Loren polusumnjičavo. – Odeća je bitna, maco. – Odeća završava kao krpa za nameštaj, Viktore. – Hej – uzvikujem. – Razvedri se, maco. – Viktore, moraš da odeš. – Šta si radila? – pitam šetkajući se po sobi i razgledajući stan.

126 BR E T IS TO N EL IS – Zašto nisi došla na reviju? – Imala sam foto-sesiju za promociju odvratnog filma u kome glumim s Benom Čaplinom i Rufusom Suelom – sikće, jedva uspevajući da se obuzda. – Onda sam se potopila u penu za kupanje i u časopisu Njujork pročitala članak o nemogućnosti postojanja pravih emocija na Gornjem Ist Sajdu. – Gasi cigaretu. – Ovaj razgovor me je iscrpio, ali mi je drago što smo ga vodili. Vrata su tamo, ukoliko si zaboravio. Prolazi pored mene, duž hodnika prekrivenog ručno tkanim tepihom u berberskom stilu i marokanskim vezenim jastucima uza zidove, a onda se zatičem u njenoj spavaćoj sobi, gde skačem na krevet, podlakćujem se, stopalima jedva dotičem pod, gledam Loren kako se šunja u kupatilo i počinje da briše kosu. Iza nje, nad šoljom, visi poster za neki nezavisni film sa Štivom Bušemijem u glavnoj ulozi. Toliko je ljuta – mada se možda folira – da moram reći: – Jao, dosta više, nisam baš tako loš. Kladim se da se družiš s tipovima koji stalno govore nešto kao „Ali šta ako poželim novi 'mazerati'?“ Kladim se da ti je život prepun toga. – Zastajem, pa kažem: – I toga. Uzima polupraznu čašu šampanjca s umivaonika, iskapljuje je. – Hej – kažem pokazujući na uramljeni poster. – Glumila si u tom filmu? – Nažalost – mrmlja. – Primećuješ gde visi? Zatvara oči, dodiruje se po čelu. – Upravo si završila novi film? – tiho pitam. – Da. – Najednom počinje da prebira po mnoštvu teglica „Este Loder“, „Lankomovih“ proizvoda, uzima masažni balzam s maslacem „Lbksitan“ koji i Kloi koristi, čita sastav, spušta ga, konačno odustaje i samo se gjeda u ogledalu. – O čemu se radi? – pitam kao da je to bitno. – Liči malo na Futluz – kaže, a onda zastaje i nežno šapne: – Ali se dešava na Marsu. – Čeka moju reakciju. Ja samo piljim u nju s kreveta. Poduža tišina. – Baš kul, maco. – Na snimanju sam svakodnevno plakala. – Jesi li upravo raskinula neku vezu? – Ti si… potpuna tupča. – Čekam da vidim hoću li dobiti ulogu u Tankoj liniji smrti II – nehajno pominjem dok se protežem. – Znači, u istoj smo situaciji? – pita. – To hoćeš da kažeš? – Alison Pul mi je rekla da ti prilično dobro ide. Otpija iz obližnje boce „evijana“. – Recimo samo da je sve bilo zamorno na unosan način. – Maco, slutim da si zvezda.

Glamurama 127 – Jesi li gledao ijedan moj film? Pauza. – Alison Pul mi je rekla da radiš… – Ne pominji tu pičketinu u ovom stanu – vrišti i gada me četkom. – Hej, maco – kažem pošto se izmaknem. – Dođi ovamo, maco, iskuliraj. – Šta? – kaže ljutito. – Kuda da dođem? – Dođi ovamo – mrmljam gledajući je pravo u oči. – Dođi ovamo – kažem i tapšem prekrivač. Ona samo zuri u mene kako ležim, košulja mi je malo zadignuta, vide mi se donji trbušnjaci, noge sam ovlaš raširio. U nekom trenutku sam ostao bez jakne. – Viktore? – Da? – šapućem. – Šta ti Kloi znači? – Dođi ovamo – šapućem. – To što fantastično izgledaš ne daje ti veća prava nego… – Ostaje bez reči, nastavlja: – Drugima. – Znam, maco. Kul je. – Sedam, gledam je, ne skrećem pogled. Prilazi mi. – Hajde – kažem. – Tako je. – Šta želiš, Viktore? – Da dođeš ovamo. – Šta si ti? – pita i najednom se izmiče. – Uzgredna privilegija za lepe devojke? – Hej, ja sam kolačić. – Sležem ramenima. – Gricni me. Letimičan osmejak koji kazuje da će verovatno uraditi bilo šta. Vreme je za opuštanje i drugačiju igru. Zavlačim ruku u farmerke, zadižem košulju još malo da bi mi videla ostatak stomaka, širim noge još više da bi mi uočila budžu u farmerkama. Nudim je „mentosom“. – Zaista izgledaš kao da ideš u teretanu – kažem. – Kako ostaješ tako čvrsta, lutko? – Pomaže mi što ne jedem – mrmlja. – Znači, odbijaš „mentos“? Osmehuje se, jedva primetno, i klima glavom. – Dolaziš li večeras u klub? – pitam. – U Kopu? U Kopakabanu? Najluđe mesto severno od Havane? – pita, pljeska rukama i širi oči glumeći očaranost. – E, sestro, mojne me kašdr. – Gde je Kloi sada, Viktore? – pita i primiče se. – Ko je rvo; poslednji dečko, maco?

128 BR E T IS TO N EL IS – Trgovac i bivša varalica koga sam upoznala na seminaru iz pisanja scenarija, a zatim Gavin Rosdejl – kaže. – A, da, i Adam Sendler na tri dana. – Jao, sranje. – Udaram se po čelu. – Sad znam ko si. Sad se sećam. Blago se osmehuje, otkravljuje. – S kim se sad viđaš, Viktore? – Zastaje. – Osim s Alison Pul. – Hej, mislio sam da je to ime zabranjeno u ovom stanu. – Sme da ga izgovori samo neko ko ima njenu vudu-lutku s petsto igala zabijenih u glavu i ekstra velikim „snikersom“ zalepljenim za dupe – kaže. – Elem, s kim se viđaš, Viktore? Gukni. Daj da čujem kako izgovaraš to ime. – S četiri koje žele da me poseduju, s dve koje žele da me kamenuju i s jednom koja kaže da mi je prijateljica. Smeši se i stoji nad krevetom. – Mogu li da te pitam nešto? – pitam. – Možeš li? – Nećeš odlepiti? – Zavisi. – Dobro. Samo mi obećaj da ćeš ovo shvatiti u određenom kontekstu. – Šta? – Pa… – Zastajem, udišem, kikoćem se. – Šta pa? Glumeći krajnju ozbiljnost, kažem: – Pa, sada imam neodoljivu želju da ti gurnem jezik u macu. – Stiskam kitu preko pantalona i gledam je pravo u oči. – Obećavam da neću uraditi ništa drugo. Samo umirem za time da ti odmah poližem macu. – Stidljivo zastajem. – Smem li? Diše, ali se ne pomera. – Hoćeš li se žaliti na moje ponašanje? – pitam. – Ne – kaže. – Dođi ovamo – kažem. Pogledom mi prelazi preko tela. – Dođi ovamo – ponavljam. Stoji, premišlja se šta da radi, nepokretna je. – Imaš li… dilemu? – pitam. – Viktore – uzdiše. – Ne mogu. – Zašto? – pitam. – Dođi ovamo. – Zato što kao da si… pao s neba ili tako nešto – kaže. – A i ne poznajem te. – I tebe je teško raspakovati, maco. Pušta penjoar da spadne. – Mislim da sad možemo završiti razgovor – kažem. Opkoračuje me, gura na krevet, zajahuje oko struka. Zavlačim joj jedan prst u macu, ubrzo glatko ulazi, zatim dva, potom ona sama trlja klicu, a ja se pridižem i počinjem da joj ližem i sisam grudi. Vadim joj prste iz mace i stavljam ih sebi u usta, govorim

Glamurama 129 joj koliko želim da je poližem, te je najzad okrećem na leđa, širim joj i zabacujem noge tako da joj je maca raširena, na izvol'te, i tucam je prstima dok joj ližem i sisam klicu. Stavljam još jedan prst u usta i zavlačim joj ga među noge, niže, dok joj ne dodirnem čmar i ovlaš ga pritisnem. Tvrd mi je kao kamen, gaće sam spustio do kolena, dupe isturio naviše, drkam, jezik mi je duboko u njenoj pički, no onda me ona povlači na svoje grudi i tera da joj sisam bradavice, ali dok još drkam, smesta nastavljam naviše i jedno drugom napadamo usta, požudno se sisamo; hvata me za kurac i trlja ga o usmine, a onda mi kurac ulazi u nju bez ikakvog otpora, ona počinje žestoko da se nabija na njega, ja pratim njen ritam, ona svršava, a tada zvoni interfon i vratar najavljuje: – Loren… penje se Dejmijen Ros – na šta se oboje sledimo. – Au, jebo te. – Posrče, grabi penjoar s poda i juri hodnikom, dovikujući: – Oblači se… Dejmijen je tu. – Jao, sranje, maco. – Uspaničen, sedam, pogrešno procenjujem svoj položaj na krevetu i padam. Smesta navlačim gaće „Kalvin Klajn“, nameštam u njih dignut kurac, bolan i mokar. – Poranio je – stenje i trči nazad u sobu. – Sranje] – Poranio na što? – pitam. Kad se okrenem, vidim je u plakaru kako pretura po haljinama i džemperima dok konačno ne nađe crni damski šešir – kul šešir, s malim crvenim vezenim cvetom na klobuku – a onda ga gleda jednu nanosekundu i gura mi ga u šake. – Evo. – Šta? – pitam. – Ovako ti shvataš masku? – Reci mu da si navratio da ga uzmeš za Kloi – kaže. – I obrisi lice. – Loren, maco – kažem. – O'ladi. – Nije trebalo da dolaziš. – Vraća se u hodnik. – Budala sam što te nisam izbacila. – Čini mi se da smo se baš lepo provodili – kažem prateći je. – E pa to nije trebalo da radimo – viče. – To nije trebalo da radimo – šapuće. – Hej, ne govori to. – Hajde da nađemo čvrsto tlo i sve proglasimo trenutkom slabosti – kaže. – Nije trebalo da dolaziš. – Maco, to si ustanovila… skapirao, važi? – Ulazim za njom u dnevnu sobu i nalazim mesto na kome ću zauzeti ležernu pozu. – Ne, stani ovde – kaže Loren dok vezuje pojas na penjoaru. – Kao da smo… jao, bože… pričali. – Dobro, o čemu ti se priča? – pitam smirujući se. – O tome koliko mi se kita diže na tebe?

130 BR E T IS TO N EL IS – Samo mi vrati taj prokleti šešir. – Kloi bi verovatnije nosila trulu cepanicu oko vrata. – Pošto se zabavlja s tobom, otkud ti to znaš? Dejmijen ulazi, s tompusom u ruci, i kaže: – Ćao, maco, ne brini, nije upaljena. – Ne zamajavaju se poljupcem, a Dejmijen mi zaista spokojno klima glavom, slatko maše i kaže: – Ćao, Viktore. – Ćao, Dejmijene. – Ja njemu takođe slatko mašem. – Danas te svuda ima, a? – Svuda istovremeno… taj sam. – Viktore – kaže Loren. – Kaži Kloi da ne žuri s vraćanjem, važi, Viktore? – Vraća mi šešir. – Aha, naravno, Loren. Hm, hvala. – Zurim u šešir, prevrćem ga po rukama, zagledam. – Lep… šešir. – Šta je to? – pita Dejmijen. – Šešir – kaže Loren. – Za koga? – pita on. – Za Kloi – kažemo Loren i ja uglas. – Viktor je navratio da ga uzme za nju – dovršava ona. – Kada će ga prošetati? – pita Dejmijen. – Čemu frka? – Večeras – kažem. – Prošetaće ga večeras. Sve troje se gledamo i prožima nas nešto čudno, nešto preterano prisno, pa se opet vraćamo šeširu. – Ne mogu više da gledam taj šešir – kaže Loren. – Moram da se istuširam. – Maco, čekaj – kaže Dejmijen. – Stvarno žurim. Moramo da popričamo o nečemu. – Mislila sam da smo već diskutovali o onome o čemu si hteo da diskutujemo – ukočeno odgovara. – Viktore – kaže Dejmijen gurajući Loren iz sobe. – Odmah se vraćamo. – Nema problema, ljudi. Proveravam poruke: Gavin Paloun, Emanuela Bear, neko iz „BrilstinGreja“, neko drugi kome nova jareća bradica, po mom sudu, dobro stoji. U stanu je ledeno. Sve me najednom blago iscrpljuje, neodređeno smara: dizanje kašike, iskapljivanje čaše šampanjca, pogled koji znači da treba da odete, čak i pretvaranje da spavam. Negde postoji neka sala i u toj sali su svi stolovi prazni, ali su i svi rezervisani. Gledam na sat. Pored njega je jedna konfeta, ali sam preumoran da je otresem, a zaista bi mi dobro došao čips sa sosom, jer sam mrtav gladan. Znam ko si i znam šta si rekao. Za šankom Dejmijen sebi sipa tekilu „patron“ i neutešno pilji u tompus. – Ne da mi da pušim ovde. – Zastaje. – Tompuse, naime. – Prvi put zapažam da

Glamurama 131 Dejmijen, u stvari, na neki način zaista dobro izgleda, a pod tim svetlom čak i ne razaznajem da ima umetke; kosa mu deluje gusta i crna i jaka, a ja se diram po bradi, mlitavo, da vidim je li ona isto tako šuplja kao i Dejmijenov izgled. – Kul je – kažem. – Viktore, šta ćeš ti ovde? Dižem šešir. – Je l’? – pita. – Stvarno? – Hej, čuo sam da je večerašnji didžej Džunior Vaskez – kažem, elegantno menjajući temu. Dejmijen umorno uzdiše. – Sjajno. Zar ne? – Kako se to desilo? – Zvanično? Klimam glavom. – Javio se neki impresario za specijalne događaje – kaže Dejmijen. – I… voild29. – Mogu li nešto da te pitam? – Obuzima me smelost. – Šta? – Gde ste se upoznali? – pitam. – Mislim, ti i Loren. Eksira tekilu, nežno spušta čašicu na šank i mršti se. – Upoznao sam je dok smo zajedno večerali s najbogatijim ljudima na svetu. – S kim? – Nije nam dozvoljeno da ih imenujemo. – Oh. – Ali ih ti verovatno znaš – kaže Dejmijen. – Ne bi se iznenadio. – Kul. – Pomoć: upravo su proveli vikend na rancu Nedođija. – Hoćeš „mentos“? – pitam. – Treba mi usluga, Viktore. – Za tebe bih sve uradio, čoveče. – Molim te, batali srceparajuće trenutke. – Izvini. – Hoćeš li da povedeš Loren sa sobom na otvaranje? – pita Dejmijen. – U suprotnom neće doći. Ili pak preti da će doći s jebenim Skitom Ulrikom ili Olivijeom Martinezom ili Mikijem Hartom ili Danijelom Dej Luisom, pizda li mu materina. – To bi bilo kul – razmišljam. – Mislim, ako nam dođe Danijel Dej Luis… – Hej – praska. – Pazi šta pričaš. – A, da. Izvinjavam se. 29 Fr. – eto. (Prim. prev.)

132 BR E T IS TO N EL IS Dejmijen pored desnog uha još ima tragove jutrošnje blatne maske. Pružam ruku i nežno mu otirem mrlju. – Šta je to? – pita pošto se štrecnuo. – Blato? – nagađam. Uzdiše. – Govno, Viktore. Sve je to govno. Zastajem. – Imao si… govno na licu? – pitam. – Auh, dečko. Ne treba ti to. – Ne. Moj život, Viktore. Čitav moj život, jebo te. Sve je to govno. – Zašto, frajeru? – pitam. – Kad se dogodilo to obilno pražnjenje creva? – Imam devojku, Viktore – kaže Dejmijen gledajući me pravo u oči. – Aha… – zastajem, zbunjen. – Alison? – Ne. Alison mi je verenica. Devojka je Loren. – Verili ste se? – Protiv volje se zacenjujem, a u pokušaju da to prikrijem, zacenjujem se opet. – Oh, znao sam to, dečko. Hm, znao sam. Dejmijenu se lice koči. – Kako znaš? – pita. – To niko ne zna. Pauza, zatim polulako, stegnutim glasom dok zadržavam dah, iz mene izlazi: – Čoveče, čoveče, kakva je ovo čaršija. Dejmijen je, reklo bi se, suviše deprimiran da to ne bi prihvatio. Duga pauza. – Hoćeš da kažeš – počinjem – vereni kao za brak? – To je uobičajeno značenje. – Tako mi kažu – mrmljam. – Kada ste se ti i Loren tako zbližili? – iznenada pita. – Zaista je uopšte ne poznajem, Dejmijene – kažem stežući šešir. – Ona je Kloina prijateljica. – Rekla je da je studirala s tobom – mrmlja. – Rekla je da si bio… nemoj pogrešno shvatiti… totalna kretenčina. – Neću pogrešno shvatiti. – Vidim da ti je ovih dana samopoštovanje na nivou, a? – Čudno… mislio sam da je studirala s tobom, čoveče. – Bedno se smeškam samom sebi i blago se klanjam poluzatvorenih očiju. – Zar vi niste studirali zajedno, č-čoveče? – Viktore, migrena me jebe pa me razbija. Nemoj. – Zutvura oči, pruža ruku ka „patronu“, staje. – Dakle… hoćeš li? Hoćeš li je odvesti? – Vodim… Kloi. – Samo neka Loren pođe s vama. – Pisti mu pejdžer. Gleda ga. – Sranje. Alison. Moram da idem. Pozdravi Loren. Mi se vidimo u klubu. – Večeras je noć nad noćima – kažem. – Mislim da će uspeti – kaže. – Mislim da neće biti katastrofa. – Videćemo, čoveče.

Glamurama 133 Pruža ruku. Ja instinktivno prihvatam rukovanje. Potom odlazi. Stojim u dnevnoj sobi i treba mi mnogo vremena da primetim Loren kako stoji na vratima. – Sve sam čula – mrmlja. – To je verovatno više od onoga što sam ja čuo – mrmljam. – Jesi li znao da su se verili? – Ne – kažem. – Nisam. – Dakle, verovatno večeras idem s vama. – Želim to – kažem. – Znam da želiš. – Loren… – Ja se zaista ne bih brinula – kaže i protiskuje se mimo mene. – Dejmijen ionako misli da si peder. – Hm. ..važan peder ili nevažan peder? – Mislim da se Dejmijen ne zamlaćuje tom razlikom. – Da jesam peder, verovatno bih bio važan. – Ako nastavimo ovaj razgovor, verovatno ću ući u carstvo retarda. Pali televizor i gnjura lice u šake, čini se kao da ne zna šta da radi. Ni ja ne znam šta da radim, pa ponovo gledam na sat. – Znaš li kad sam te poslednji put videla, Viktore? – pita me okrenuta leđima. – U… „Tauer rekordsu“? – Ne. Pre toga. – Gde? – pitam. – Pobogu, samo nemoj reći „na reviji Kalvina Klajna u Majamiju“. – U izdanju „Najseksepilniji muškarci u galaksiji“ nekog bezveznog časopisa – kaže. – Ležao si na američkoj zastavi, go do pojasa, i sve u svemu si izgledao kao idiot. Prilazim joj. – A pre toga? – Osamdeset pete – kaže. – Pre milion godina. – Pobogu, maco. – Kad si mi rekao da ćeš doći po mene. Na Kamdenu. – Doći po tebe kuda? – U moj dom – kaže. – Bio je decembar, padao je sneg, i trebalo je da me odvezeš u Njujork. – Šta se desilo? – pitam. – Jesam li te odvezao?

134 BR E T IS TO N EL IS Duga pauza, tokom koje zvoni telefon. Poruku ostavlja Fabijan Baron. Telefon ponovo zvoni. Džordž Vejn iz Londona. Loren samo zuri u mene, potpuno izgubljena. Pomišljam da nešto kažem, ali odustajem. – Treba da pođeš. – Otišao sam. – Kuda? – Po smoking. – Budi oprezan. – Nema frke – kažem. – Po veličini sam industrijski standard. 11 Poslednji Kloin i moj boravak u Los Anđelesu: rehabilitacija na skrivenoj lokaciji za koju smo znali samo ja i jedan Kloin medijski agent. Potegnute su razne veze, pa je Kloi preskočila listu čekanja i završila u prilično otmenoj ćeliji. Imala je zaseban deluks bungalov inspirisan ćerpičem, s daikiri-plavom ukopanom dnevnom sobom, tremom s ležaljkama u imitaciji sedamdesetih, džinovskom mermernom kadom ukrašenom ružičastim jeguljama i desetinama mini-džakuzi tuševa, a bili su tu i zatvoreni bazen, potpuno opremljena teretana i zanatski centar, ali nije bilo televizora, pa sam morao da na kasetu snimam Svu moju decu u sobi hotela u obližnjem pustinjskom gradu gde sam odseo, što mi zaista nije teško palo. Kloi je imala sopstvenog konja, po imenu Grožđica. U prvo vreme, kad god bih došao u posetu, Kloi je govorila da je „sve to beskorisno“. Zvocala je o „preterano hipernutritivnoj“ hrani koja se servirala na poslužavnicima u menzi (iako je šef kuhinje bio iz šik hotela u Sijetlu), zvocala je o tome da sama mora da prazni pepeljare, te nedelje je četvoro pokušalo da se ubije, neko ko je došao zbog zavisnosti od valijuma pobegao je kroz prozor tri dana pre no što je to iko primetio, a onda je jedna bolničarka pročitala izveštaj o tome u Staru u ponedeljak ujutru. Kloi je zvocala o neprestanom buncanju i o tome da se pacijenti takmiče u guranju – raznorazni samo destruktivni moguli, klinci koji su šmrkali butan na grupnim terapijama, čelnici studija koji su dnevno pušili petnaest grama kokaina, ljudi koji su izgubili kontakt sa stvarnošću još 1987. Stiven Tajler joj se nabacivao kod automata za slatkiše, Gari Oldman ju je pozvao u Malibu, Kelsi Gramer

Glamurama 135 „slučajno“ je pao preko nje na času istezanja, bioenergetski tehničar pohvalno se izrazio o njenim nogama. – Ali, maco, telefon možeš neograničeno da koristiš – rekoh joj. – Razvedri se. – Ovde je boravio Kurt Kobejn, Viktore – prošaputala je ošamućena i bela kao kreč. A onda je, kao i uvek, vreme počelo da leti. Tabloidi su bacali senku, kako ju je upozorio medijski agent, Hard kopi je stezao obruč, Kloin privatni telefonski broj svakodnevno se menjao, a ja sam morao da podsetim Pet Kingsli da je Kloina mesečna kapara u PMK 5.000 dolara i zar to ne može bolje? I tako se Kloi konačno predala. Na kraju nam je Kloina savetnica za crnim granitnim stolom rekla: – Čujte, pokušavamo sve što možemo, ali ne uspevamo svaki put – a onda sam izveo Kloi do zlatnog „leksusa“ koji sam iznajmio, dok je ona nosila kesu punu poklonjenih šolja, majica, privesaka na kojima je stajalo „Dan po dan“; neki tip je sedeo po turski na travnjaku i svirao „I Can See Clearly Now“ na gitari dok su se nad nama zlokobno njihale palme, a mali Meksikanci plesali su u polukrugu pored ogromne plave fontane. Taj mesec koštao je 50.000 dolara, ne računajući moj apartman u obližnjem pustinjskom gradu. 10 Filmovi koji se večeras snimaju svuda po Sohou zagušuju saobraćaj, vlažno je i hladno dok izlazim iz Loreninog stana i guram „vespu“ po trotoaru Četvrte ulice do ugla s Brodvejom, gde me čeka crveno svetlo. Crni džip primećujem tek kad se upali zeleno (niko se ne mrda, ljudi trube), ali se pravim da ne primećujem i utapam se u saobraćaj ka centru. U retrovizoru gledam džip kako napokon polako skreće iza mene, udesno s Četvrte, a ja opušteno menjam trake do naspramne strane Brodveja, prolazim pored desetina kola čiji me farovi načas zaslepljuju dok se probijam, dišem kratko i isprekidano, a džip je zarobljen u gužvi iza mene. Prolazeći preko Treće ulice, gledam na Bliker, gde smesta motam udesno, jurim oko dolazećih automobila, penjem se na trotoar i gotovo udaram u grupu klinaca koja bleji kod ulaza u apartmane „Bliker kort“, potom naglo zaokrećem levo u Merser pa krećem Haustonom, gde široko motam udesno, i

136 BR E T IS TO N EL IS baš kad pomislim da sam utekao, maltene se sudaram s crnim džipom koji čeka na uglu. Međutim, to nije isti crni džip, pošto ovaj, koji stoji na uglu Vustera i Haustona ima tablicu si-co2, a onaj što je i dalje zaglavljen na Brodveju ima tablicu SI-COJ. Dok prolazim pored novog džipa, on silazi s trotoara i juri za mnom. Na Zapadnom Brodveju široko skrećem ulevo, ali zbog brojnih gradilišta i filmova koji se snimaju, ulica je praktično neprohodna. Mileći ka Ulici Prins, odsutno primećujem da se prvi džip nekako stvorio ispred mene i da me čeka na sledećem uglu. U ogledalu uočavam da je treći auto iza mene onaj drugi džip. Guram motor između dve limuzine parkirane na trotoaru, s jedne krovne terase trešti Space Hog, pa silazim, uzimam ključeve i veoma polako krećem peške Zapadnim Brodvejem. Na trotoaru, svetla iz prodavnica bacaju senku nekoga ko me prati. Najednom stajem i naglo se okrećem, ali nema nikoga, samo nekakvo poluelektrično osećanje da ne mogu da usredsredim pogled, a potom neko, neki statista, zaista prolazi i kaže nešto nerazumljivo. Iza mene neko izlazi iz crnog džipa. Ispred novog martini-bara Bejbiland primećujem Skita Ulrika, koji daje autograme, nosi antilop-patike „Puma“, upravo je snimio emisiju kod Konana O'Brajena i završio konferenciju za štampu preko Interneta i možda dobio glavnu ulogu u novom filmu Sema Rejmija, pa poredimo svoje tetovaže, a Skit mi kaže da nikad nije bio mamurniji nego kad smo se zajedno razbili na žurci „Vilhelmine“ u Teluridu; ja šutiram konfete koje nas okružuju na trotoaru i teram jednu muvu gvatemalskim raspećem koje mi je Sajmon Reks poklonio za dvadeset peti rođendan. – Aha – kaže Skit i pali tompus. – Družili smo se s novim šampionom u tajlandskom boksu. – Totalno sam pogubljen, čoveče. – Belac s dredovima? – kaže Skit. – Imao je fabriku ekstazija u podrumu? – To mi je nešto poznato, čoveče, ali sam potpuno smožden – kažem obazirući se preko ramena. – Hej, šta smo… mislim, otkud ti u Teluridu? Skit pominje film koji je snimao, dok mu ja nudim „mentos“. – Koga si igrao u tom filmu, čoveče? – „Domišljatog“ mrtvaca. – Onog što je živeo u kripti? – Ne. Onog što je pojebao zbor veštica. – I iz kotla ih naučio šatrovački? Auh. – Strogi sam profesionalac.

Glamurama 137 Neko prolazi i slika nas, naziva Skita „Džoni Dep“, a onda Kejt Spejd kaže ćao, a meni iz džepa i dalje viri Lorenin smotani šešir, pa ga dodirujem da se podsetim na nešto. Kad se ležerno osvrnem, vidim tipa koji je na Zapadnom Brodveju izašao iz džipa kako stoji troja vrata dalje i zuri kroz prozor novog salona za kvarcovanje i pirsing, i ne mogu da obuzdam kikot. – Džoni Dep, čoveče? – mrmlja Skit. – Da se smrzneš. – Jezivo ličiš na Džonija Depa, čoveče. – Laknulo mi je kad sam čuo da je Džoni Dep stekao zasluženu reputaciju monogamnog čoveka. – Malčice je poznatiji od tebe, čoveče – moram da ukazem. – Stoga verovatno treba da paziš šta pričaš. – Poznat po čemu? – roguši se Skit. – Što odbija komercijalna scenarija? – Čoveče, potpuno sam smožden. – I dalje manekenišeš, burazeru? – sumorno pita Skit. – Ponekad se pitam kako uspevam da ne potonem. – Zurim mimo Skita u tipa koji izlazi iz džipa u Ulici Prins i polako kreće otprilike ka meni. – Hej, čoveče, uspeo si – kaže Skit i ponovo pali tompus. – Uspeo si. Prilično si dobar maneken. – Je l'? Kako to, Skite? – Zato što imaš poludugu gustu kosu i pune usne i, kao, sjajno telo. Tip stiže do sledećeg ugla. Drugi tip je iza mene, dve radnje dalje. – Hej, hvala, čoveče – kažem gledajući na obe strane. – Do jaja. – Kul – kaže Skit. – Hej, čoveče, ne diši tako teško. Teram Skita da se sa mnom pomeri ka izlogu knjižare „Rizoli“. – Hajde da se pravimo da razgledamo. Obazirem se preko ramena. – Šta, čoveče? – zbunjeno pita Skit. – Da razgledamo… knjige? Tip s Prinsa prilazi mi brže. Drugi je na možda dva metra. Pogled mi je zalepljen za izlog „Rizolija“ i jedva čujem Skita kako kaže: – Hej, čoveče… šta radiš? – Pauza. – Je li to razgledanje? Najednom, baš kad Skit počinje da postavlja naredno pitanje, ja zaždim preko Zapadnog Brodveja i u taj čas obojica kreću za mnom, a kad stignem do Bruma, pojavljuje se još jedan tip u crnom i trči ulicom ka meni. Presecam preko Zapadnog Brodveja na drugu stranu, zamalo da me udari jedna limuzina, a sva trojica su iza mene. Najednom četvrti naglo juriša iz novog restorana Harija Ciprijanija, pa ponovo prelazim preko Zapadnog Brodveja i stepenicama se penjem u „Portiko“, prodavnicu nameštaja.

138 BR E T IS TO N EL IS Četiri tipa – mlada i zgodna, u crnom – skupljaju se ispod mene na stepenicama „Portika“, raspravljaju o nečemu dok se ja krijem iza belo ofarbane betonske vitrine. Neka žena me pita da li radim tu, a ja je teram i sikćem. Jedan tip na stepenicama vadi voki-toki iz crne kožne jakne, pri tom mu se vidi pištolj u futroli, a onda mumla nešto u voki-toki. Sluša, okreće se drugoj trojici, kaže nešto i na to oni klimnu glavom, a onda ležerno otvara vrata i ulazi u „Portiko“. Ja jurim kroz radnju ka zadnjem izlazu, koji vodi u Ulicu Vuster. Čujem samo nekoga kako viče: – Hej! Posrćem i hvatam se za gelender dok skačem na trotoar. Probijam se napred-nazad između vozila na Vusteru, a onda trčim-hodam do „Kom de garson“ da podignem smoking. Treskam vratima za sobom i jurim dole, gde me čeka Karter. – Šta se dešava, jebo te? – vičem. – Gospode bože! – Viktore, izmene su gotove – kaže Karter. – Smiri se. Smoking je famozan. Kloi se pobrinula za račun… – Ne… neki kreteni su me maločas jurili po Zapadnom Brodveju – dahćem. Zastaje. – Da li se hvališ ili žališ? – Ne kenjaj – vičem. – Pa, ovde si, zato samo kažem da su tvoje nindža-sposobnosti na vrhuncu, dragi Donatelo. I dalje zaduvan, navlačim smoking i nalažem Karteru da naruči BMW od agencije CLS. Džej Di me zove na pejdžer dok Karter kruži, afektira i trepće, proveravajući – zajedno s Misi, švaljom – da li sve stoji kao saliveno, a oboje me hvataju za potpuno nepristojna mesta; kada pozovem Džej Dija preko mobilnog, javlja se Bo i pita zašto nisam na intervjuu za MTV-jevu emisiju „House of Style“, na koji sam totalno zaboravio. Navodno ljudi ispred mog stana „odlepljuju od besa“, a jeza koju mi izaziva taj izraz pomalo me opušta. Obučen u smoking, ostalu odeću ubacujem u kesu „Kom de garson“; dok izlazim iz radnje, gledajući uz Vuster, pa niz Vuster – i totalno vijugam ka BMW-u koji čeka na trotoaru – Karter dovikuje: – Čekaj… zaboravio si ovo! – i u znojave mi ruke gura crni šešir s crvenom ružom.

Glamurama 139 9 U mom stanu novinarka iz Ditejlsa naslonjena je na stub, motri svaki moj pokret dok sisa narkotičku lizalicu s ukusom maline, a okolo se vrzma tona asistenata, uključujući i jednu zaista mišićavu ribu s nosnom minđušom na klipser, koja na reflektore stavlja filter-gelove boje kivija, lavande i nara; kamerman jamajkanski izgovara: – Ćao, Viktore – ima konjski rep na šnalu jer ga nije imao kad sam ga ranije po podne video u Ulici Bond, a delimično je Čipeva domorodac; reditelj tog priloga, Mat, savetuje se s vidžejem iz „MTVNewsa“, nekako mi se samo osmehuje i trlja ožiljke na bicepsu koje je zadobio ludovanjem na svom „harliju“, a ja tada kažem: – Izvinjavam se što kasnim… zalutao sam. – U svom… kraju? – pita. – U kraju se dešava pojava poznata kao seljoberizacija, pa je postalo, hm, zapetljano. Mat se samo kao smeši, u stanu je ledeno, ja se bacam na veliku gomilu belih satenskih jastuka koje je ekipa donela, neki Japanac za sebe snima davanje intervjua MTV-ju, drugi Japanac fotografiše video-ekipu, ja počinjem da nabrajam imena bendova koje treba da puste preko priloga kad se bude emitovao: Supergrass, Menswear, Off-spring, Phish, Liz Fer („Sup er nov a“), možda Pearl Jam ili Rage Against the Machine ili čak Imperial Teen. Toliko sam izgubljen da čak i ne primećujem Mata kako stoji nada mnom dok mi dvaput ne pucne prstima pred nosom, a ja napućim usne, namignem mu i upitam se koliko sam kul u tuđim očima. – Tokom intervjua ću pušiti veliku „koibu“ – kažem Matu. – Tokom intervjua ćeš izgledati kao kretenčina. – Hej, ne zaboravi s kim pričaš. – Politika MTV-ja. Nema pušenja. Oglašivači to ne vole. – A s druge strane, prodajete mržnju Trenta Reznora milionima naivnih mladih ljudi. C-c-c. – Želim da pobegnem odavde, zato hajde da počnemo. – Mene je večeras neko jurio po Sohou. – Nisi toliko popularan, Viktore. Zovem Džej Dija preko mobilnog. – Džej Di… saznaj ko me je jurio po Sohou. – Prekidam vezu, a pošto sam u elementu, smešim se od uha do uha, pa dozivam zaista mišićavu ribu s nosnom minđušom na klipser: – Hej, mačkice, s tim dupetom bi i taksi zaustavila. – Zovem se Dejvid – kaže. – A ne Mačkica. – Auh… skroz si u tom „muško-žensko“ fazonu – kažem dok se ježim.

140 BR E T IS TO N EL IS – Ko je ovaj klovn? – pita Dejvid ostale. – Stara priča – uzdiše Mat. – Niko, u prodoru, zvezda, propao. Ne obavezno tim redom. – Hej, održavajte dobar vajb – neodlučno kažem neodređenom sagovorniku, a onda me šminkerka koketno dira po zulufu, na šta dreknem: – Ne diraj to – a potom, mirnijim tonom: – Može li neko da mi donese „snepl“? – Upravo tada najzad primećujem šta potpuno nedostaje u mom stanu: Sindi. – Čekaj, čekaj malo… gde je Sindi? – Sindi ne vodi intervju – kaže Mat. – Samo ga najavljuje, na svoj šatro neponovljiv način. – To je totalna havarija, ako mene pitaš – zapanjeno kažem. – Je li? – Da sam to ranije saznao, ne bih ovde sedeo. – Sumnjam. – Pa gde je, jebo te? – U Bejrutu, na otvaranju novog Planet Holivuda. – Ozbiljno poniženje. – Gadno sranje, klinac. – To me… pobogu, Mate… stvarno šokira – kažem dok mi se oči pune suzama. – Stvarno me šokira što mi se tako obraćaš. – Aha. – Mat zatvara oči, prinosi tražilo uhu. – Dobro. – Čekaj malo, čekaj… – Gledam vidžeja koji priča preko mobilnog ispod ogromne slike Nen Goldin koju mi je Kloi poklonila za Božić. – Onaj tamo pederast će raditi intervju? – zgroženo pitam. – Onaj homoseksualni pederast? – Hej, u čemu ti živiš? U filmu za niže razrede? – Ne želim da me intervjuiše neko ko je u ovom poslu poznat kao veliki homoseksualni pederast. – Jesi ikad spavao s tipom, Viktore? Setivši se MTV-jevog novog sveprožimajućeg stava „čitav svet je pun pedera“, usiljeno se osmehujem, napola klimam glavom i cedim: – Možda – a onda se pribiram i dodajem: – Ali sam sad striktni heteroseksualac. – Dugačka pauza. – Zapravo religiozno predan. – Obavestiću medije. – Ti si medij, Mat – uzvikujem. – Ti i homoseksualni pederast vidžej. – Jesi ikad spavao s petnaestogodišnjom devojčicom? – umorno pita Mat. – Devojčicom? – Pauza. – Možda. – Pa?

Glamurama 141 Pokušavajući da dešifrujem na šta Mat cilja, zastajem i škiljim, a onda sikćem. – Jebo te, šta sad to znači, moronu? Tu postoji neka poenta? Jer mi, kao, hm, izmiče. Prilazi vidžej – sav živ u dečačkim osmesima i „Versačeu“. – Zabavlja se s Kloi Berns – kaže Mat. – Ništa drugo ne treba da znaš. – Super – kaže vidžej. – Možemo li to da ubacimo? – Ubacićeš to – odgovaram umesto Mata. – I ne pitaj ništa o mom ocu. – Odgovaraš kao iz topa – kaže vidžej. – A to mi se sviđa. – I spreman sam za kameru. MTV: – I kako izgleda biti seks-simbol u fokusu? JA: – Slava ima cenu, ali se još prisno družim sa stvarnošću. MTV: – Kako te, po tvom mišljenju, drugi vide? JA: – Problematičan sam tip. Legenda sam. Ali u stvari je sve velika svetska žurka bez VIP soba. MTV (pauza, zbunjenost): – Ali zar u tvom novom klubu nema VIP soba? JA: – Hm… seci. Seci. Seci. Svi prilaze, a ja objašnjavam plan igre: želim da pričam o svojim ličnim odnosima s Robertom Daunijem Mladim, Dženifer Aniston, Metom Dilonom, Madonom, Latuz Latrekom i Dodijem Fajedom. Ljudi napokon klimaju glavama, zadovoljni. Život se nastavlja uz nekoliko mekših pitanja i prilikom da budem fensi bezobrazan, koju grabim. MTV: – Kako je bilo pojaviti se u Beverli Hilsu 902101 JA: – Klasični kliše. Luk Peri izgleda kao mali Nosferatu, a Džejson Pristli jeste gusenica. MTV: – Vidiš li sebe kao simbola nove generacije u Americi? JA: – Pa, predstavljam povelik kružni isečak nove generacije. Možda sam simbol. – Pauza. – Ikona? Ne. – Duža pauza. – Još ne. – Duga pauza. – Jesam li pomenuo da sam Jarac? A, da, takođe sam i za obnavljanje inicijative da se ova generacija više angažuje na ekološkim pitanjima. MTV: – To je baš kul. JA: – Ne, ti si baš kul, dečko. MTV: – Ali šta vidiš kad zamišljaš svoju generaciju? JA: – U najgorem slučaju? Dvesta mrtvih ozbiljnih klinaca obučenih poput statista iz Vrane kako igraju uz C+C Music Factory. MTV: – I šta misliš o tome? JA (iskreno dirnut pitanjem): – Mnogo me to stresira. MTV: – Ali zar osamdesete nisu gotove? Zar ne misliš da je otvaranje takvog kluba vraćanje u period koji većina želi da zaboravi? Zar klinci ne žele manje obilja?

142 BR E T IS TO N EL IS JA: – Hej, to je lični stav, čoveče. – Pauza. – Ma koliko to, znaš, komercijalno delovalo. A ja – najzad nešto shvatam – samo želim da se nekako odužim društvu. – Pauza. – Radim to zbog ljudi. – Pauza. – Čoveče. MTV: – Šta misliš o modi? JA: – Moda se možda bavi nesigurnošću, ali je dobar način za izbacivanje napetosti. MTV (pauza): – Stvarno? JA: – Potpuno sam obuzet modom. Tražim je. Žudim za njom. Sedam dana nedeljno, dvadeset osam sati dnevno. Jesam li pomenuo da sam Jarac? A, da… biti najbolji u samo jednoj stvari jeste kontraproduktivno. MTV (duga pauza, blaga zbunjenost): – Koliko ste ti i Kloi Berns već zajedno? JA: – Kad je posredi Kloi, vreme je beznačajno. Ona prkosi vremenu, čoveče. Nadam se da će imati dugu karijeru kao glumica povlaka manekenka. Fenomenalno izgleda i, ovaj, najbolja mi je… prijateljica. (Novinarka Ditejlsa se smeje.) MTV: – Priča se da… JA: – Hej, održavanje veze je jedna od teškoća moga posla, maco. MTV: – Gde ste se upoznali? JA: – Na večeri pred Gremi. MTV: – Šta si rekao kad si je upoznao? JA: – Rekao sam: „Hej, mačkice“, a zatim da sam – i dalje – najperspektivniji muški model godine. MTV (posle poduže pauze): – Vidim da si te večeri bio, hm, introspektivan. JA: – Hej, uspeh znači voleti sebe, a svako ko tako ne misli nek se jebe. MTV: – Koliko ti je godina? JA: – Dvadeset i nešto. MTV: – Ne, stvarno. Tačno. JA: – Dva-de-set i ne-što. MTV: – Šta zaista nervira Viktora Vorda? JA: – Činjenica da je Dejvid Birn nazvao svoj novi album po „šrilankanskom čaju koji se prodaje u Britaniji“. Kunem se da sam to negde čuo i smesta otkačio. MTV (posle učtivog smeha): – Ne. Šta te zaista izluđuje? Od čega zaista besniš? JA (duga pauza, razmišljanje): – Pa, u skorije vreme didžejevi koji nestaju, nevaspitani šankeri, određeni muški modeli skloni tračevima, medijski tretman slavnih ličnosti… hm…

Glamurama 143 MTV: – Pre smo očekivali nešto poput rata u Bosni ili epidemije side ili terorizma na domaćem tlu. Šta kažeš na trenutnu političku situaciju? JA (duga pauza, tanak glasić): – Trapavi roleraši?… Reči „tačka kom“?… MTV (duga pauza): – Još nešto? JA (shvatam nešto s olakšanjem): – A mulatto, an albino, a mosquito, my libido30 MTV (duga pauza): – Jesi li… razumeo pitanje? JA: – Kako to misliš? MTV: – Zar se ne dešavaju razne stvari… JA (iznerviran): – Možda ti nisi razumeo moje odgovore. MTV: – Dobro, pustimo to, hm… JA: – Samo pređi na sledeće pitanje. MTV: – Oh, dobro… JA: – Pucaj. MTV (stvarno duga pauza, zatim): – Jesi li ikad poželeo da prosto nestaneš iz svega toga? 8 Pošto pojma nemam gde su mi ključevi, jurim kod Kloi shvatajući da kasnimo (i misleći: To je kul); vrata otvara Loren Hajnd i blenemo jedno u drugo dok ne kažem: – Večeras izgledaš… predivno – a ona najednom izgleda kao da ju je probolo nešto poput bola, ili možda nešto drugo, nešto od Versačea, pa šire otvara vrata kako bih ušao u Kloin stan gde grandž-verzija Bakstera Pristlija sedi na ostrvu u kuhinji, s tarzankom i naočarima „Oukli“, i mota džoint presečen ksanaksom; u pozadini se bez tona vrti kanal naučne fantastike, s dva zvučnika od po deset hiljada dolara svira razmetljiv drimpop, Kloi u haljini Toda Oldama stoji pored Bakstera, jede kolačić od mente i sluša Bakstera kako priča: – Danas sam video klošara sa stvarno sjajnim trbušnjacima – a na mermernom šanku je trinaest boca mineralne vode u različitim stadijumima ispražnjenosti, pored faksova na kojima piše ZNAM KO SI I ZNAM ŠTA RADIŠ, dok je dvanaest belih tulipana, koje sam navodno 30 Stih iz pesme „Smells Like Teen Spirit“ grupe Nirvana: „Mulat, albino, komarac, moj libido.“ (Prim. prev.)

144 BR E T IS TO N EL IS poslao Kloi, smešteno u ogromnu kristalnu vazu koju joj je poklonila izvesna Suzan Sontag. – Pun si doskočica, prijatelju moj – mrmljam pljeskajući Bakstera po ramenu, što ga trza iz tuposti, a u isti mah se naginjem da poljubim Kloi, čekajući da neko prokomentariše koliko sam šik. Iza mene Loren Hajnd još stoji na vratima, a Kloi kaže: – Na ulici nas čeka limuzina – na staja klimam glavom i mrzovoljno odlazim u našu spavaću sobu, pazeći da Kloi primeti urokljivi pogled kojim gađam Bakstera dok on nastavlja da vadi semenje. U mom ormaru: bele farmerke, kožni kaiševi, kožna pilotska jakna, crne kaubojke, dva crna odela od vunenog krepa, desetak belih košulja, crna rolka, pogužvana svilena pidžama, pornić visoke klase koji sam gledao milion puta, a u kome glume ljudi vrlo nalik nama. Pravim se da prebiram po stvarima dok Kloi ne uđe, što se dešava nekoliko sekundi pošto sam čučnuo da pregledam sandale kupljene u „Banana ripabliku“ u Barseloni. – U čemu je stvar? – najzad pitam. – Gde mi je blejzer s tri drikera? – Kakva stvar? – uzdržano odvraća. – Zar ono nije njegova glava u kampanji „Gospodin Dženkins“, maco?31 – Rekla sam ti da će doći. – Šta misliš, koliko košta taj antimodni stajling? – pitam. – Dva soma? Tri soma? – Batali, Viktore. – Traži tamne naočari. – Do jaja. – Viktore – počinje. – Šta tražiš? – Gel za kosu. – Odmičem se od ormara i usput je okrznem dok odlazim u kupatilo, gde počinjem da stavljam gel na kosu i zalizujem je. Pisti mi pejdžer, ali ga ignorišem. Kad ponovo zapišti, perem ruke i vidim da me zove Alison, pa se pitam kako se sve tako sjebalo, ali pošto overim profil u ogledalu, smirujem se i duboko udišem nekoliko puta, vizualiziram morske dubine i onda sam spreman da pođem. – Smoking lepo izgleda – kaže Kloi stojeći na vratima kupatila i gledajući me. – Ko je to bio? – Pauza. – Na pejdžeru? – Neko iz kluba. – Samo stojim, a onda gledam na sat i vraćam se do kreveta, gde preturam po torbi „Kom de garson“ kako bi odeća otišla u Kloinu hemijsku čistionicu. Odsutno nalazim šešir koji mi je Loren dala, sav izgužvan. – Šta je to? – čujem Kloin glas. 31 Reklamna kampanja za džin „tankerej“ (Tanqueray), u koju je kolažnim postupkom uklopljena glava sredovečnog poslovnog čoveka. (Prim. prev.)

Glamurama 145 – Ups, pogrešan šešir – kažem i vraćam ga u torbu, u imitaciji crtaća kojoj je ranije znala da se nasmeje, ali sada ne kapira i ne gleda šešir, nego je opsedaju druge misli. – Zaista želim da se sve sredi – kaže snebivljivo. – Između nas – objašnjava. – Ja sam lud za tobom. – Sležem ramenima. – Ti si luda za mnom. – Ponovo sležem ramenima. – Ne radi to, Viktore. – Šta? – Srećna sam zbog tebe, Viktore – kaže napeto, dok iscrpljeno stoji preda mnom. – Zaista sam srećna zbog ovoga večeras. – Izgledaš pseudoorgazmično, maco, a to što grickaš taj džinovski mentol ne doprinosi opštem utisku. – Prolazim pored nje. – U pitanju je Bakster? – pita. – Ona dalabu? Ne kenjaj. Ovde je ledeno. – Hej, Viktore, pogledaj me. Stajem, uzdišem, okrećem se. – Ne želim da se izvinjavam zato što je moj dečko talentovan za nerviranje ljudi, važi? Samo piljim u prazno ili u svoju zamisao o praznom, no konačno nalazim motiva da kažem: – Po opštem pravilu, od ljudi ne treba da očekuješ previše, draga – a onda je ljubim u obraz. – Upravo sam se našminkala, pa me ne možeš rasplakati. 7 We'll slide down the surface of things… Svira stara pesma ¡72, dve ulice od kluba je zastoj u saobraćaju, ja baš i ne čujem šta se priča na zadnjim sedištima limuzine, samo reči – tehnobit, slemovanje, Mesečev pejzaž, semteks, nirvana, fotogeničan – imena ljudi koje znam – Džejd Džeger, Iman, Endi Garsija, Petsi Kensit, Goo-Goo Dolls, Galijano – i parčiće tema koje me obično zanimaju – martinke, Ćejpel Hil, „Kids in the Hall“, vanzemaljske otmice, trambuline – jer se trenutno petljam s nezapaljenim džointom i gledam kroz stakleni krov limuzine, stondiran od nestalnih šara koje rasveta stvara na crnim zgradama oko i iznad nas. Bakster i Loren sede naspram Kloi i mene, ja prolazim kroz usporeno skriveno odlepljenje, usredsređujem se na naš mučan napredak prema klubu dok Kloi pokušava da me dodirne po ruci, što joj dopuštam na po

146 BR E T IS TO N EL IS nekoliko sekundi pre no što se otrgnem da upalim Baksteru cigaretu ili da premotam traku U2 ili da se prosto dotaknem po čelu, a izričito izbegavam da pogledam Loren Hajnd, njene blago raširene noge ili njen tužan pogled u vlastiti odraz u zatamnjenim prozorima. – We all live in a yellow limousine32 – Bakster pevuši kroz smeh. – Yellow limousine – priključuje se Kloi uz nervozan kikot i gleda me da vidi hoću li se naljutiti. Ja svoj pristanak pokazujem klimanjem glave ka Baksteru, koji klima glavom za uzvrat, na šta se ja naježim. We'll slide down the surface of things… Konačno stajemo na trotoar ispred kluba i prvo čujem nekoga kako viče: – Akcija! – a odnekud iz vedra neba počinje da svira „Even Better Than the Real Thing“ grupe U2 dok vozač otvara vrata; Bakster proverava frizuru u Kloinoj pudrijeri, a ja mu dobacujem svoj pojas za smoking. – Samo omotaj ovo oko glave i izgledaj sanjivo – mrmljam. – Biće sve u redu. – Viktore – počinje Kloi. Ljude koji stoje iza rampe ispred kluba zapahnjuje talas hladnog vazduha, usled čega se konfete rasute po plišanom crveno-zelenom tepihu na ulazu vrtlože oko nogu policajaca iz obezbeđenja, a iza baršunskih užadi stoje tri kul Irca koje je angažovao Dejmijen, od kojih svaki drži po voki-toki i zaseban spisak gostiju, dok s obeju strana konopaca stoje ogromne gomile fotografa; tada nas glavna medijska agentkinja – toplo nasmešena dok ne vidi Kloinu haljinu – zamoli da sačekamo pošto Alison, u istoj „Tod Oldam“ haljini kao i Kloi, i Dejmijen u „Guči“ smokingu upravo ulaze i poziraju paparacima, ali je narod već primetio Kloi i izvikuje njeno ime visokim, izobličenim glasovima. Dejmijen izgleda neobično napet, steže i opušta zube, a Loren me naglo hvata za ruku, pri čemu ja držim Kloi za ruku, no kad pogledam Kloi, primećujem da ona drži Bakstera za ruku. Kad Dejmijen čuje da ljudi dozivaju Kloi, okreće se i klima mi glavom, zatim se tužno osmehuje Loren, koja samo mrmlja nešto ravnodušno, a kad vidi Kloinu haljinu, reaguje s ogavnim zakašnjenjem i viteški pokušava da osmehom prikrije džinovsku knedlu, a onda žurno uvodi Alison u klub, iako je ona usred korišćenja fantastične prilike za fotografisanje i očito je ljuta što ju je prekinuo; Kloi su, srećom, već zaslepili blicevi, pa ne primećuje Alisoninu haljinu, a ja sebi mrtav ozbiljan objašnjavam šta treba da se desi unutra: dim ali the lights, sweet darling33, ili je gotovo za večeras. 32 Engl. – „Svi mi živimo u žutoj limuzini“; parafraza stiha iz pesme „Yellow Submarine“ grupe The Beatles: „We all live in a yellow submarine.“ (Prim. prev.) 33 Stih iz pesme „Dim All the Lights“ Done Samer: „Priguši sva svetla, dragi.“ (Prim. prev.)

Glamurama 147 Fotografi nas viču poimence dok prilazimo stepenicama što vode u klub, pa se zadržavamo uljudno dugo – lica su nam maske, Kloi se smeši iznureno, Bakster se smeši namrgođeno, Loren se prvi put večeras smeši iskreno, ja sam dovoljno ošamućen – a nad vratima, slovima u stilu sedamdesetih, stoji upozorenje MTV-ja („Ovaj događaj se snima. Ulaskom pristajete na kablovsko i drugo emitovanje svog imena, glasa i pojave“); tada ulazimo, prolazimo kroz detektore metala, a Kloi mi na uho šapuće nešto što ne čujem. We'll slide down the surface of things… „Even Better Than the Real Thing“ trešti u glavnoj sali u koju ulazimo, neko ponovo viče: – Akcija! – i tu su već stotine ljudi, a na Kloi smesta kidiše nova grupa fotografa; tada se snimateljske ekipe probijaju ka njoj i ja joj puštam ruku, dozvoljavajući da me masa odnese ka jednom šanku i aktivno ignorišući slavne ličnosti i obožavaoce; Loren mi je tik iza leđa, a ja privlačim šankerovu pažnju i naručujem čašu „vev klikoa“ za Loren i „glenlivet“ za sebe, i tu samo stojimo dok se divim tome kako je Patrik Vudrof dizajnirao osvetljenje koje se odbija o crni baršun od poda do plafona, a Loren razmišlja o ne znam ni ja čemu dok eksira šampanjac i traži drugi; gledajući je, konačno moram da kažem: – Maco… – a onda se naginjem i gurkam joj obraz usnama tako ovlaš da bi to primetio samo neko ko mi stoji tačno iza leđa, udišem miris i zatvaram oči, a kad ih otvorim, gledam je da vidim reakciju. Steže čašu tako jako da su joj jagodice bele i plašim se da će je slomiti; gleda mimo mene u nekoga iza mojih leđa, okrećem se i zamalo da ispustim čašu, ali je drugom rukom pridržim za dno da se umiri. Alison dovršava martini sa „stoličnom“ i od šankera traži novi ne gledajući ga, čeka poljubac od mene. Dečački se kezim dok se pribiram i lako je ljubim u obraz, ali dok to radim, ona pilji u Loren kao da sam nevidljiv, a večeras, možda prvi put u životu, želim da je tako. Prolaze Hari Konik Mlađi, Brus Hals i Patrik Keli. Gledam u stranu, pa u pod. – Pa-a-a-a… još jednu „stoličnu“? – pitam Alison. – Ustoličila sam se – kaže Alison gledajući u Loren. Ležerno, da joj zaklonim vidik, naslanjam se na šank. – Dobro došla u zemlju opuštanja – kažem „razdragano“. – Ovaj, uživaj u, hm, poseti. – Đubre – mrmlja Alison i koluta očima, a onda uzima piće od šankera i eksira ga u jednom gutljaju. Dok se blago nakašljava, diže mi ruku i briše usta rukavom mog sakoa. – Hm… maco? – nesigurno počinjem. – Hvala ti, Viktore – kaže preterano učtivo. – Hm… nema na čemu.

148 BR E T IS TO N EL IS Tapšanje po ramenu, okrećem se od Alison i naginjem ka Loren, koja vrlo umiljato pita: – Sta vas dvojica vidite na toj kučki? – Hajde da preusmerimo ovaj razgovor na nešto drugo, može? – Sad ti ne kenjaj, ništarijo – kikoće se Loren. Srećom, ka meni se kroz gužvu probijaju Ajoni Skaj i Adam Horovic – šansa koju smesta grabim. – Ćao! Šta ima novo, šećeru? – smešim se pruženih ruku. – Mjau – prede Ajoni nudeći mi obraz. – Izvini me dok ljubim nebo34 – kažem i prihvatam. – Bljak – čujem Alison kako mrmlja iza mene. Blicevi sa sredine sale eksplodiraju kao kratki blesci pokvarenog stroboskopa, Ajoni i Adam nestaju u uzavreloj masi, ja sam zapalio cigaretu i u principu se samo vrzmam naokolo tražeći pepeljaru dok Loren i Alison zgađeno pilje jedna u drugu. Dejmijen me uočava i izvlači se od Penelopi En Miler; u prilasku primećuje s kim stojim i staje, pri čemu zamalo da se saplete o jednog baš kul patuljka koga je neko doveo. Šokiran, usnama opisujem reči Dođi ovamo. Žalosno se obazire na Loren, ali neprestano trepće zbog silnih bliceva; masa ga gura napred i sad se sa mnom rukuje preterano formalno, pazeći da ne dotakne ni jednu ni drugu devojku, pri čemu nijedna ionako ne reaguje na njegovo prisustvo. Iza njega Kloi i Bakster odgovaraju na pitanja pred televizijskim ekipama, a pored njih prolaze Kristi Tarlington, Džon Vu, Sara Gilbert i Čarls Barkli. – Moramo da razgovaramo – kaže Dejmijen nagnuvši se ka meni. – Vrlo je važno. – Hm, mislim da to nije baš dobra ideja u… ovom trenutku, hm, frajeru – kažem oprezno birajući reči. – Za promenu si možda u pravu. – Pokušava da se osmehne dok se mršti i klima glavom Loren i Alison. – Odvešću Loren do ekipe „Entertainment Tonight“, važi? – kažem. Najednom on pruža ruku u gomilu, hvata Bakstera, otima ga od Kloi i ekipe MTV-ja, i šapuće mu nešto na uho, a ¡72 se pretvara u Dream Warriorse, „My Definition oj a Boombastic Jazz Style“. I Loren i Alison zapalile su cigarete i duvaju dim pravo jedna drugoj u lice. Bakster značajno klima glavom i pušta da ga Dejmijen pritisne uza šank – na način koji bi, po mom mišljenju, mogao biti i suptilniji – između Alison i Loren, i tako popuni prazno mesto na kome sam ja stajao. 34 Prezime Skaj (Skye) i engleska reč za nebo (sky) izgovaraju se istovetno. (Prim. prev.)

Glamurama 149 – Ko je to? – Alison tupo pita Dejmijena. – Ovo je Bakster Pristli, maco – kaže Dejmijen. – Želi da te pozdravi i, hm, poželi sve najbolje. – Aha, aha, baš si mi poznat – kaže Alison potpuno smorena, maše šankeru i usnama opisuje Još jedno. – Glumi u novoj seriji Darena Stara – kažem. – I svira u bendu Hey That's My Shoe. – Koga glumiš u seriji Darena Stara? – pita Alison malo življe. – Lujku – kaže Loren zureći u šankera. – Da, on je Lujka – kažem Alison dok me Dejmijen odvlači i koristi moje telo kao barikadu za probijanje kroz gužvu; stepenicama se penjemo na pust prvi sprat, gde me vodi ka ogradi nad žurkom. Smesta palimo cigarete. Na tom spratu je postavljeno dvadeset stolova za večeru, a zaista zgodni poslužitelji pale sveće. Na svim monitorima: otmen šum. – Koji je ovo kurac? – Dejmijen duboko povlači dim. – Samo, hm, pale sveće za večeru – kažem, nedužno pokazujući na poslužitelje. Dejmijen me blago šamara po obrazu. – Jebo te, zašto je Kloina haljina potpuno ista kao Alisonina? – Dejmijene, znam da izgledaju slično, ali zapravo… Gura me ka ogradi i pokazuje nadole. – Šta ti to meni pričaš, Viktore? – To je… navodno, hm, vrlo popularna haljina ove… znaš… – Tu ostajem bez glasa. Dejmijen čeka, razrogačenih očiju. – Da? – Sezone? – cvilim. Dejmijen prevlaci rukom preko lica i gleda preko ograde, da se uveri da se Alison i Kloi još nisu videle, ali Alison flertuje s Baksterom, a Kloi odgovara na pitanje koliki je večerašnji koeficijent famoznosti, dok se niz televizijskih ekipa gura u potrazi za savršenim uglom; Dejmijen mrmlja: – Zašto nema onaj šešir koji si uzeo? – pa se ja izvlačim („Oribe je rekao da je taj šešir totalni promašaj“), a on opet pita: – Zašto nema onaj prokleti šešir koji si uzeo? – dok za to vreme Loren priča s jebenim Krisom O'Donelom, a Dejmijen iskapljuje veliku čašu skoča i drhtavom je rukom spušta na ogradu, pri čemu sam ja nekako sav u panici i strašno umoran. – Dejmijene, pokušajmo samo da se kul… – Mislim da me to više ne zanima – kaže. – Šta te ne zanima? Kul provod? – pitam. – Nemoj to da govoriš. – Zatim, posle duge tišine: – Zaista ne znam kako da reagujem na to. – Zatim, posle još duže tišine: – Večeras zaista sjajno izgledaš.

150 BR E T IS TO N EL IS – Ona me ne zanima – kaže. – Alison. Ne zanima me ona. Zurim u gužvu, oči mi se protiv volje usredsređuju na Lorenin izraz dok je Kris O'Donel muva i cuga iz boce „grolša“; ona se zavodljivo igra mokrom etiketom, a modeli su posvuda. – Zašto te je… ikad i zanimala? – čujem svoj glas dok razmišljam. Makar će novinski članci biti dobri. Dejmijen se okreće ka meni, a ja skrećem pogled, ali ga pogledam u oči pošto kaže: – Šta misliš, čiji je sav ovaj novac? – Molim? – kažem odmičući se, a vrat i čelo su mi natopljeni znojem. – Šta misliš, ko finansira sve ovo? – uzdiše. Duga pauza. – Razni… zubari… iz, hm, Brentvuda? – pitam škiljeći i brišem čelo. – Hm, ti. Zar nisi ti, kao, odgovoran za sve, hm, ovo? – Novac je njen – viče. – Alisonin. – Ali… – zastajem, klateći se. Dejmijen čeka i gleda me. – Ali… ne znam kako da reagujem na… to. – Nisi pazio na času? – breca se. We'll slide down the surface of things… – Našli su Miku – kaže Dejmijen. – Ko? – otupelo pitam zureći u prazno. – Policija, Viktore – kaže. – Našli su Miku. – Pa, malo je kasno – kažem dok pokušavam da se oporavim. – Zar ne? Ne prelazi se preko starta? Ne uzima se dva miliona dolara iz banke? Džunior sjajno radi svoj posao, a lično sam oduvek smatrao da je Mika nekako… – Viktore, mrtva je – umorno kaže Dejmijen. – Nađena je u kontejneru u Paklenoj kuhinji. Izubijali su je čekićem i… gospode bože – udiše, maše naniže Elizabet Berkli i Krejgu Birku, a onda prinosi ruku ustima – rasporili. Primam to s ogromnom dozom izuzetnog mira. – Predozirala se? – Ne – kaže Dejmijen vrlo obazrivo. – Rasporili su je, Viktore. – O, moj bože – grcam držeći se za glavu, a zatim: – Šta znači „rasporili“? – Znači da nije umrla spokojno. – Pa, dobro, ali kako to znamo? – Zadavljena je sopstvenim crevima. – U redu, u redu. – Nadam se da shvataš da je ovaj razgovor nezvaničan. Ispod nas gledam Debi Mazar i Sofi B. Hokins, koja je s Itanom Hokom i Metjuom Barnijem. Odozdo nas primećuje jedan fotograf i opaljuje tri, četiri, osam snimaka u brzom nizu pre no što uspem da namestim kravatu. – Niko to još ne zna – uzdiše Dejmijen i pali novu cigaretu. – Neka tako i ostane. Neka se svi osmehuju do sutra. – Da, čoveče, kul – kažem i klimam glavom. – Mislim da to mogu.