Bret Iston Elis - Glamurama

Glamurama 251 tada zastaju Tara Palmer-Tomkinson i dizajner šešira Filip Trisi, na šta se nas dvoje odvajamo, i dok sve četvoro ćaskamo, Džejmi pita Taru gde je najbliži toalet; dok utroje odlaze, Džejmi mi namiguje, a meni ne samo što se u sećanje vraćaju kamdenski dani nego shvatam da ću i povaliti nešto i zaraditi 300.000 dolara. Zaključak: što bih se i dalje zamlaćivao manekenisanjem? Novi plan: seti se svih devojaka s kojima si se zabavljao, a koje možda treba locirati. Počinjem u glavi da pravim spisak, pitajući se da li će Palakona to makar i površno zanimati. Piljim u grupu Japanaca koji, skupljeni oko malog televizora, puše tompuse i piju burbon dok gledaju snimak Prijatelja; pošto me jedan od njih primeti, ne može da prestane da blene, a ja se, polaskan, pravim da to ne primećujem; ne znajući da li je Džejmi odnela bočicu kokaina sa sobom, počinjem da preturam po antilop-torbi „Mark Kros“ koju ona nosi u ovoj sceni dok pesma „1979“ Smashing Pumpkinsa počinje da trešti tako da puca glava, na šta ljudi protestuju pa se to gasi i zamenjuje tihim melodičnim trip-hopom. Od predmeta u torbi, Džejmi je bočicu mogla da gurne u: „Guči“ novčanik od zmijske kože, minijaturno nalivpero „Mon Blan“, adresar „Aspri“, tamne naočari „Kalvin Klajn“, mobilni telefon „nokija 9000“, sjaj za usne „Nar“, parfem u spreju „Kalvin Klajn“ i digitalni diktafon „soni ICD-50“ u koji upitno piljim dok ne dobijem znak da pritisnem dugme za reprodukciju, a kad to učinim, čujem svoj glas kako prigušeno odjekuje u praznom prostoru Kaprisa. – Hm, ne znam… – Ne budi šokiran. Ne kažem „hajde da se jebemo“. Samo kažem da možda možemo…ponovo da se upoznamo. – Hej, više me ništa ne šokira, maco. – To je dobro… To je odlično, Viktore. Glas iznad mene, neko ko se naslanja preko ograde odeven u smoking „Guči“, neko baš fantastično zgodan i mojih godina, tip koji možda jeste a možda i nije Bentli Harolds, maneken, totalno pijan, čija se čaša, do vrha puna providne tečnosti, nepouzdano klati u ruci prikačenoj za oklembešen zglavak: – O, kakav cirkus – stenje. – O, kakva predstava. Smesta gasim diktafon i ubacujem ga u Džejminu torbu, a onda gledam Bentlija i šaljem mu seksi osmeh, na šta on široko otvara oči i kezi mi se, a od navale krvi u glavu lice mu crveni, i dok još visi preko ograde, zapliće jezikom: – Zaista ostavljaš nesvakidašnji prvi utisak. – A ti si Bentli Harolds – kažem, a onda pokazujem na čašu: – Hej, ortak, šta piješ?

252 BR E T IS TO N EL IS – Hm… – Bentli gleda u svoju ruku pa u mene, zrikav od koncentracije. – Pijuckam hladan „bakardi“ – a potom, i dalje gledajući u mene: – Tvoja gola prednjica je fenomenalna. – Tako kažu – odgovaram, a onda: – Koliko fenomenalna? Bentli silazi niz stepenice i sad stoji nada mnom, ljulja se napred-nazad, zajapuren. – Izgledaš kao Bred Pit – kaže Bentli. – Nakon što se rvao s krupnim. .. dlakavim… medvedom. – Pauza. – A na to se palim. – Samo mi daj neki trenutak da se smirim. – Uzgred, zašto si preturao po torbi Džejmi Filds? – pita Bentli pokušavajući da sedne, ali se ja širim po celom kauču i to praktično onemogućavam. Odustaje, uzdiše, pokušava da se usredsredi. – Hm, verovatno ne želiš da ti umesto o tome pričam o svom napornom jutrošnjem treningu u teretani For sizonsa, a? Duga pauza tokom koje Bentli razmišlja o tome. – Mogao bih… da se… – Guta knedlu. – Onesvestim. – Ne bi bio prvi. Japanac i dalje cirka burbon i baca poglede ka meni, a onda gurka drugog Japanca, koji mu odmahuje i vraća se gledanju Prijatelja, žderući pakovanje „Hegen-Daz ponoćnog keksa“ od čokolade. Uz stenjanje, Bentli se ugurava pored mene na limeta-zeleni kauč i – fokusiran na moje ruke, grudi i noge – najzad mora da prizna nešto. – U stanju sam da se uzbudim na tebe, Viktore. – Ah, i mislio sam da si me prepoznao. – O, prepoznatljiv si ti, još kako – grohotom se smeje Bentli. – Pa, to sam ja. Bentli zastaje, razmišlja o nečemu. – Mogu li da te pitam nešto, Viktore? – Pucaj. Polako vrti glavom levo-desno i dubokim glasom upozorava: – O, to ne treba da predlažeš. – Mislio sam – nakašljavam se – samo izvoli. Bentli ovlaš čisti grlo, a onda potpuno ozbiljan pita: – Da li se još zabavljaš sa Stivenom Dorfom? Među nas najednom sleće Džejmi dok ja iskašljavam tekila-punč i hvatam vazduh. – Na petom spratu igra se kroket, a na četvrtom je galanterija – kaže i ljubi Bentlija u obraz. – Zdravo, mila – kaže Bentli i uzvraća poljubac. – Zašto se daviš? – pita me Džejmi. – Zašto se davi? – pita Bentlija, a onda: – O, Bentli, šta si uradio?

Glamurama 253 – Mua? – cvili Bentli. – Oh, samo sam mu postavio intimno pitanje koje je izazvalo izuzetno zadovoljavajuću reakciju. – Nisam odgovorio ni na kakvo pitanje – krkljam brišući usta. – Dobro, onda sada odgovori Bentliju, maco – kaže Bentli. – Hej, Hoakine, hej, čoveče – vičem mašući Hoakinu Finiksu; on je u smeđem odelu „Prada“, začešljao je kosu unazad, rukuje se sa mnom i, prepoznavši Džejmi, ljubi je u obraz, a Bentliju kratko klima glavom. – Hej, pazi žurku, čoveče – kažem. – Ludo, a? – Vrlo je… nezagušljivo – kaže Hoakin i letimično gleda zabavu iza sebe. – Kao, sviđa mi se. Bolje nego sinoć, a? – Aha, čoveče – kažem. – Pa otkud ti u Londonu, čoveče? Hoakin se trza, pravi se da me nije čuo. – Sta? – Otkud ti u Londonu, čoveče? – pitam gledajući ga u oči. – Uh, Viktore, čoveče – kaže Hoakin. – Pa sinoć ti rekoh da u Hempstedu snimam onaj film Džona Hjuza. – Oh – kažem. – Da, da, tako je. – Jeste li se vas dvojica videli sinoć? – pita Bentli, najednom obraćajući pomnu pažnju, a rečenični naglasak ne obećava ništa dobro. – Bili smo u Anabeli – uzdiše Hoakin i češe se po zulufu. – Žurku je pravila Katrina Skeper za Džarvisa Kokera. – Uzima gutljaj iz boce „cingtaoa“. – Čoveče, mislim da sam, kao, hm, zaista… sjebao časovne zone – kažem i primoravam se na ležeran kez. – Aha, žurka je bila baš super. – Onako. – Hoakin sleže ramenima. Ne zadržava se dugo jer ga odvlače Ajris Palmer i Bela Frojd, a Bentli pripaljuje novu cigaretu Džejmi, koja samo neprestano zuri u mene veoma napeto i čudno, kao da pokušava da prokljuvi nešto. Ja prihvatam igru tako što krivim glavu, izgledam zbunjeno, tupavo se cerim, vrtim cigaretu koju Bentli uporno nastoji da mi zapali, frajerski sležem ramenima. – Mislim da je Hoakinova zečja usna fantastična – dramatično oteže Bentli. – Zašto si mu rekao da si sinoć bio u Anabeli? – pita me Džejmi. – Zašto što sam bio tamo, maco – kažem. – Aha, Džarvis i ja smo se družili, pa smo se onda Hoakin i ja, hm, još malo družili i… bilo je u fazonu „sleva klovnovi, zdesna lude“, kapiraš, maco? Džejmi klima glavom, vuče dim, pa kaže: – Ali nisi bio tamo, Viktore. – Hej, otkud ti znaš, maco? – pitam. – Zato što sam ja bila tamo, Viktore – kaže. Duga pauza, a onda, glumeći uvređenost, pitam: – I nisi se javila? Pobogu, maco.

254 BR E T IS TO N EL IS – Nisam se javila, Viktore, jer nisi bio tamo – kaže Džejmi. – Zapamtila bih da si bio tamo, Viktore. – Pa, Hoakin kaže da me je video… dakle, eto. – Dižem ruke, sležem ramenima, nadam se da će taj gest poslužiti kao odgovor. – Možda me nisi videla. Bentli iz hromiranih vaza vadi bele ruže, miriše ih, kači jednu za rever, škilji u ostatak prostorije, u statiste koji promiču. Džejmi i dalje pilji u mene. Ja klimam glavom u ritmu muzike, pokušavajući da se priberem. – Šta radiš u Londonu, Viktore? – pita Džejmi. – Super se provodim, maco – kažem, naginjem se ka njenom licu, ponovo je ljubim u usne, ovog puta jače, s jezikom. Džejmi uzvraća poljubac, koji se, međutim, naglo prekida zbog senki koje se nadvijaju nad nama, a neko kaže: – Na petom spratu nastupa Kula Šejker. Iznad nas su dvoje koji naprosto fantastično izgledaju i ironično se smeše Džejmi kao da je nešto zgrešila; devojka je u providnoj „Jodži Jamamoto“ haljini na bretele i ovlaš je prepoznajem kao Tami, manekenku iz Kentakija, a drži se za ruke s Brusom Rajnbekom, takođe manekenski zgodnim i odevenim u svetlucavo ukrojeno odelo„Guči“ preko koga ima kožnu jaknu „Dolce i Gabana“; on automatski Džejmi nudi džointom koji njih dvoje zajedno duvaju. – A priča se da je onaj didžej na krovu Loran Garnije – kaže Brus. – Okrepljujuće, a? – Hej, narode – kaže Džejmi, a onda se naknadno priseća: – Oh, ovo je Viktor Vord. – Ah, fenomenalno – kaže Brus džendmenski. – Još jedan iseljenik. – Lepe obrve, ortak – kažem Brusu. – Hvala – kaže. – Moje su. – Dosađujemo se i moramo da palimo – kaže Tami. – Možemo li večeras u Spid? – pita Bentli. – Nastupa El Ti Džej Bjukem. A možemo ostati i ovde, jer mi se čini da se provodim kao nikad u životu. – Meni je dan bio totalno grozan – kaže Tami. – Samo hoću da odem kući i komiram se. – Šta piješ? – pita Džejmi uzimajući čašu iz Tamine ruke. – Mogu da gucnem? – Rum, tonik i sok od limete – kaže Tami. – Negde smo čuli da je to novo piće decenije. – Piće decenije? – gunđa Bentli. – Oh, kakva strahovita gadost. Koja je strahovito gadna persona tako nazvala taj bedni koktelčić? – Stela Makartni – kaže Tami.

Glamurama 255 – Oh, ona je divna – kaže Bentli i pridiže se. – Obožavam Stelu… uh, daj mi da probam. – Posle probanja, oblizuje usne. – O, bože… mislim da je Stela u pravu. Ova divota jeste novo piće decenije, Džejmi… obavesti medije. Ljudi… dovucite nekog medijskog agenta. – Veći deo dana provela sam u sedištu„Elit premijera“ – zeva Tami i naginje se na Brusa. – A onda ručala u Čelsiju. – O, gde? – pita Bentli gledajući belu ružu. – U Oberžinu – uzdiše Tami. – Provela sam jedno dva sata u Ventu, a onda popila nekoliko pića u Šugaru, pa došla ovamo. Gospode bože, kakav dan. – Ja sam imao foto-sesiju s Krejgom Mekdinom – kaže Brus i ponovo uzima džoint od Džejmi. – Onda sam gledao kako Špice Girls potpisuju strahovito mastan ugovor o snimanju, pa rano večerao u Okso taueru s Nikom Najtom, Rejčel Vajthed i Denijem Bojlom. – Ti si čovek od sadržaja. – Džejmi mu se smeška. – Ja sam istaknuti kreator ukusa. – Brus se smeška njoj. – Ti si suva genijalka, maco – Tami kaže Džejmi. – A ti si najupečatljiviji modni trend jeseni – Bentli kaže Tami. – Prvoklasna od glave do pete – kaže Brus stežući Taminu ruku. – Šta je ovo? – pitam. – Veče permanentno šik likova? – Čini se da svi nekuda idu, ali zapravo nije tako – kaže Tami obazirući se. – Budimo iskreni, moj utisak je: bum i ovo je gotovo – kaže Brus i dovršava džoint. Pošto se snimak Prijatelja ponovo pušta, Japanac je angažovao dvojicu prijatelja da me gledaju i luđački maše rukama, a ja pokušavam da se setim reklama koje sam snimao za japansko tržište, ali mi nijedna ne pada na pamet; Brus primećuje da mi je nelagodno, pa se osvrće na Japance, a onda to čine i Tami i Džejmi, posle čega primećujem da Tami gotovo neuočljivo klima glavom, na šta Brus predlaže: – Možda je, narode, vreme da pobegnemo. Džejmi se naginje ka meni i šapuće: – Zašto ne pođeš s nama? – Kuda ćete? – pitam dok mi pomaže da ustanem. Tami i Brus dižu Bentlija s limeta-zelenog kauča, Bentli glavinja a oni ga pridržavaju, a onda vode njegovo nestabilno telo niz stepenice. – Idemo našoj kući. – Šta je naša kuća? – Mesto u kome svi živimo – kaže. – Da li ti je to dovoljno pojednostavljeno? – Zašto se ne vratiš u For sizons sa mnom?

256 BR E T IS TO N EL IS – Ti možeš da radiš šta god hoćeš, Viktore. – Džejmi se naginje i ljubi me tako jako da leđima nalećem na ogromnu vazu belih ruža, pritiskam cveće glavom, latice mi dotiču obraze, teme, vrat. – Samo mi je drago što si ovde – prede pre no što me odvede do Brusovog „jaguara“. – I što si zdrav i čitav – tiho dodaje. – Koliko nagovaranja – stenjem. 9 Brus bezobzirno ali vesto juri ulicama Londona, Tami na suvozačkom sedištu pali novi džoint, oboje nas povremeno distancirano pogledaju u retrovizoru, a uprkos klimi koja radi kao luda, prozori su zamagljeni; ja sam između Bentlija i Džejmi, ona se privija uz mene u tami na zadnjem sedištu, sa zvučnika trešti pesma Roberta Majlsa „One and One“, ja joj pohotno ljubim usne, žudim za njom onako kako na Kamdenu nikad nisam, otresam konfete sa sakoa „Versače“ koji nosim, i kad god gurnem Bentlija, on sudbonosno proštenje, a Džejmi me neprestano mazi po kiti, koja mi je kruta i nabrekla uz butinu; moram svaki čas da se premeštam i na kraju joj hvatam ruku, vodim je, pojačavam pritisak; pošto se totalno pogubim u Džejmi, Bentli kradom primiče ruku i hvata nešto u mom džepu, počinje to da trlja i zadovoljno da prede, ali kad shvati da je to samo pakovanje „mentosa“, ponovo sudbonosno proštenje. Dok Brus izvodi polukružni okret, što mora da uradi jer su ulice blokirane zbog bombaške pretnje na Trafalgar skveru, trešti pesma „Rocks Off' grupe Primal Sčream, a „jaguar“ ubrzava, naginje se u krivini, bučna muzika nas obasipa, prozori se spuštaju, vetar fijuče kroz njih; kad god me Džejmi dodirne, vidim plave svetlace i skačem od želje, a onda ona skida cipele i diže noge preko mene tako da su joj stopala u Bentlijevom krilu, a ja se poginjem dok oko nas blešti svetlost grada. – Toliko si lep – šapuće mi dok spuštam glavu na njenu glavu, a lice mi gori. Još jedan ili dva saobraćajna zastoja izazivaju psovke. Bentli se kratko svađa s Brusom dok na zadnjem sedištu ne nađe nečiju izgubljenu sliku na kojoj se Metju Mekonahi ludira u rečici, i počinje zaokupljeno da pilji u nju; Brus konačno skreće „jaguarom“ na kolski prilaz gde se otvara mala klizna kapija; kad prođemo kroz nju, na krovu crne kuće ka kojoj se vozimo pale se

Glamurama 257 zaslepljujuća svetla i ta svetla polako jenjavaju kad Brus upotrebi neku vrstu daljinskog upravljača, a u obnovljenom mraku sve nestaje izuzev oblaka na nebu iznad nas. 8 Kroz vrata u crnoj kući prolazi prvo Džejmi, za njom ja, a Bentli i Brus i Tami odlaze svako na svoju stranu, na sprat, u spavaće sobe; Džejmi i ja smo u nekom mraku, ona pali sveće i nudi me pićem koje miriše na „sambuku“, oboje uzimamo po ksanaks da se skinemo s kokaina pre no što se bacimo u toplu kupku u prostoriji koja miriše na sveže okrečene zidove i gde je upaljeno još sveća; Džejmi skida „Džil Sander“ i pomaže mi da se svučem, i najzad mi skida streč-bokserice „Kalvin Klajn“ dok ja ležim na podu kupatila, odlepljen i raskikotan, dignutih nogu; Džejmi stoji nada mnom, svetlost sveća baca njenu izduženu senku na zidove i plafon, ja pružam ruku ka njenom dupetu i zatičemo se u vodi. Posle kupanja gura me na prostran krevet, ja sam drogiran i napaljen, u pozadini tiho svira kompakt-disk Tori Ejmos, a ja se okrećem na bok, divim joj se, rukom prelazim po retkim maljama na njenoj pički, prste zavlačim i izvlačim, lupkam je dok je puštam da mi sisa prst. – Slušaj – šapuće prekidajući ugođaj. – Šta, maco? – šapućem i ja. – Šta je? Ne želi da se tuca, pa počinje da mi puši, a ja je okrećem da joj poližem cupi, koja je topla i uska pa u njoj uživam lagano, ližem je dugim potezima, ponekad skroz do čmara koji mi je raširen nad glavom, a onda zavlačim jezik dublje i brže, ponekad ga ukrućujem, tucam je njime, a onda joj ustima obuhvatam cupi koliko god mogu, sisam je celu, a onda palacam vrhom jezika po klici i tada mi ona seda na lice, jaše me dok ja posežem naviše, masiram joj bradavice dok ona svršava masirajući klicu srednjim prstom, ustima joj balavim celu šaku, ona pušta jecave zvuke, a kad ja svršim, ona pokušava da mi umiri kukove grudima jer ih nesvesno trzam naviše, a ona mi drka, i prskam svud po njoj, ejakuliram beskrajno dugo i tako snažno da moram opet da zagnjurim lice i usta u njenu cupi kako bih prigušio krike na koje me primorava orgazam, a potom padam nazad dok mi je sok iz njene vagine razmazan svud po bradi, usnama, nosu, i onda se ne čuje ništa osim mog

258 BR E T IS TO N EL IS disanja. Kompakt-disk više ne svira, nekoliko sveća je izgorelo, vrti mi se u glavi. U mraku je čujem kako pita: – Svršio si? – Aha – dahćem i smejem se. – Dobro – kaže, a krevet šuška dok ona ustaje, držeći ruku dignutu kao da se boji da će nešto ispustiti. – Hej, maco… – Laku noć, Viktore. Džejmi prilazi vratima, otvara ih, svetlost iz hodnika me zaslepljuje, stavljam ruku nad oči, a kad zatvori vrata, tama nekontrolisano buja, a ja se, i dalje ošamućen, uspinjem ka nečemu, ka mestu na kome me neko čeka, a glasovi govore tuda, tuda. 7 Budim se zbog sunca koje kroz svetlarnik i šik čelične grede sija na krevet, odakle gledam geometrijske šare ugravirane na te šik čelične grede. Nesigurno se pridižem, pridržavajući se, ali sam po svemu sudeći prespavao čitav gadan mamurluk. Razgledam okolinu: soba sređena u pepeljastosivim tonovima i potpuno minimalistička; velika čelična vaza puna belih tulipana; posvuda razasuto mnogo fenomenalnih hromiranih pepeljara; čelični noćni stočić na kome majušni crni telefon stoji na izdanju Venitifera od sledećeg meseca, s Tomom Kruzom na naslovnoj; nad krevetom ulje Dženifer Bartlet. Dižem čeličnu roletnu i virim na prihvatljivo fensersku ulicu Londona, mada nisam tačno sigurno koja je. U sobi nema satova, pa nemam pojma koje je doba, ali po tome kako oblaci jure mimo sunca iznad svetlarnika, zaključujem da nije jutro. Zovem For sizons i pitam ima li poruka, ali pošto ih nema, trenutna panika za koju mislim da je mogu kontrolisati počinje da narasta, te je spiram pod tušem neposredno uz sobu; kabina je napravljena od svetlozelenih i tamnosivih pločica, kada koju smo Džejmi i ja sinoć koristili suva je i oivičena istopljenim svećama, a „Kilovi“ proizvodi uredno su poredani pored umivaonika od nerđajućeg čelika. Brišem se, uzimam bademantil „Ralf Loren“ koji visi na kukici, ogrćem se njime pre no što vrlo sporo otvorim vrata jer nisam siguran šta je iza njih.

Glamurama 259 6 Stojim na, po svemu sudeći, prvom spratu dvospratne gradske kuće, gde je sve strogo i funkcionalno i toliko otvoreno da čovek nema gde da se sakrije. Idem hodnikom – pored spavaćih soba, radne sobe, dvaju kupatila, nizova praznih polica – ka stepeništu kojim ću sići u prizemlje, a izbor boja uključuje vodenoplavu, jabuku i nežnobež, no pepeljasta dominira – takvi su kauči, stolice, jorgani, stolovi, vaze i tepisi na izbeljenim hrastovim podovima – a onda, po silasku, dok se držim za hladan čelični rukohvat, stupam u ogroman otvoren prostor raspolovljen nizom visokih čeličnih stubova, pri čemu se podovi naglo pretvaraju u teraco, a prozori su samo kvadrati neprozirnog stakla. Vidim trpezarijski deo, gde stolice „Frenk Geri“ okružuju džinovski granitni sto „Budeiri“ pod difuznim osvetljenjem. Vidim kuhinju boje lososa, gde police vise o čeličnim šipkama, a u starinskom frižideru nalaze se jogurt, razni sirevi, neotvorena konzerva kavijara, „evijan“, pola fokače46; a u kredencu „kapetan Kranč“, boce vina. Čitavo mesto deluje prolazno, ledeno je, nekontrolisano drhtim, obilje mobilnih telefona smešteno je na fensi ružičasti sto, a ja pomišljam da sve to previše liči na 1991. Krećem se ka zvuku muzike grupe Counting Crows, koja dopire iz uređaja smeštenog u ogromnom prostoru nasred kuće, i dok zaobilazim čelični stub, pred očima mi iskrsava masivna sofa boje pistaća, televizor velikog ekrana s ugašenim tonom – Bivis i Bathed ukočeno sede – kao i isključeni fliper pored dugačkog granitnog šanka na kome se nalaze dve table za bekgemon; s leđa prilazim tipu u dukseru „USA polo sport“ i vrećastom sivom šortsu, malo preterano zadignutim, a on je nagnut nad kompjuter preko čijeg plavog ekrana neprestano sevaju dijagrami aviona; na tom stolu su i ranac „Ermes“, iz koga viri knjiga Gija Debora, te mnogobrojne koverte od manila-papira na kojima je neko nažvrljao gusenice. Tip se okreće. – Smrzavam se – viče. – 'Ladno umirem od zime, jebo te. Prepadnut, ja samo klimam glavom i mrmljam: – Aha… hladno je, čoveče. Visok je oko sto osamdeset pet, gustu crnu kosu šiša vrlo kratko i češlja unazad, preplanulim tenom neverovatno prirodnog izgleda prikriva rumenkastu kožu, a kad vidim te jagodice, smesta pomislim: Hej, to je Bobi Hjuz. Tamnozelene oči me odmeravaju, a izbeljeni osmeh podiže četvrtastu vilicu. 46 Focaccia – vrsta italijanske lepinje s maslinama i začinskim travama. (Prim. prev.)

260 BR E T IS TO N EL IS – Molim te, dopusti mi da se predstavim – kaže i pruža šaku spojenu s mišićavom podlakticom, pri čemu mu se biceps nekontrolisano steže. – Ja sam Bobi. – Ćao, čovek – kažem i prihvatam rukovanje. – Ja sam Viktor. – Izvini što sam malo znojav. – Široko se osmehuje. – Do maločas sam bio dole u teretani. Ali za ime božje, ovde je ledeno. A nemam pojma gde je prokleti termostat. – O? – kažem ostavši bez reči, a onda pokušavam da klimnem glavom. – Hoću reći… o. – Pauza. – Teretana… ovde? – Aha – maše glavom – u podrumu. – Je li? – kažem, sileći se da budem ležerniji. – Baš kul… čoveče. – Svi su u prodavnici – kaže vraćajući se kompjuteru i prinosi dijetalnu koka-kolu usnama. – Imaš sreće što si došao: večeras kuva Brus. – Opet se okreće meni. – Hej, hoćeš da doručkuješ? Mislim da negde u kuhinji ima kesa kroasana i možda malo soka od narandže, ako ga Bentli nije popio. Pauza. – Oh, u redu je, u redu je. Kul sam. – Odsutno klimam glavom. – Sigurno, momak? – pita. – Hm, da, aha. Izbačen s Jejla posle prvog semestra zbog „nedoličnog ponašanja“, Bobi Hjuz počeo je da manekeniše u osamnaestoj, za „Čeruti“, dovoljno ubedljivo, a onda se preko noći vinuo od te tezge do senzacije. Za time su usledili status Armanijevog omiljenog modela i razni milionski ugovori i svote nečuvene za muškarca u to vreme. Poznat je oglas za „Hugo Bos“ gde Bobi gasi televizijsku kameru, a ispod njega fluorescentno crvenim slovima piše „Zar iko uopšte obraća pažnju?“, a onda istorijska reklama za „Kalvin Klajn“, gde Bobi u donjem vešu odsutno kašlje dok ženski glas iz pozadine šapuće: „Opsešće vam ego“; dok je GQ još objavljivao manekene na naslovnoj, Bobijevo lice tamo je visilo od jutra do sutra, ukočenog pogleda i namešteno. Bio je meso u dva Madonina špota, „tužan izgubljen momak“ u spotu Belinde Karlajl, i polugo u ko zna koliko drugih, pošto je imao luđački dobre trbušnjake još pre no što je iko i obraćao pažnju na torzo, i verovatno je glavni pokretač te manije. Tokom karijere prošetao se hiljadama pista i dobio nadimak „Senzacija“. Bio je na omotu ploče „Unfortunately!“ poslednjeg albuma grupe The Smiths. U Japanu je imao klub obožavalaca. Štampa ga je silno volela, što je potkrepljivalo mišljenje da je, ispod nestalnog surferskog imidža, Bobi Hjuz „svestan“ i da ima „višestranu ličnost“. Osamdesetih je u jednom trenutku bio najplaćeniji muški model jer je naprosto imao najbolje crte lica, najtraženiji izgled, savršeno telo. Kalendar s njim prodao se u milionima primeraka.

Glamurama 261 Poslednji intervju dao je Eskvajeru u zimu 1989. i tada je, bez i trunke drskosti, rekao: – Tačno znam šta ću raditi i kuda idem – a onda je manje-više napustio njujoršku modnu scenu – sve to pre no što je moj život u tom gradu stvarno započeo, pre no što sam postao poznat kao Viktor Vord, pre no što sam sreo Kloi, pre no što se moj svet uobličio i počeo da širi – a onda bi se povremeno neka njegova zrnasta fotka pojavila u izvesnim evropskim modnim časopisima (Bobi Hjuz na konzularnoj zabavi u Milanu, Bobi Hjuz na kiši u Ulici Vordor u zelenoj odeći „Pol Smit“, Bobi Hjuz igra odbojku na plaži u Kanu ili pak u Kap d'Antibu u zoru nosi smoking i drži cigaretu, Bobi Hjuz spava na sedištu „konkorda“), a pošto je prestao da daje intervjue, tabloidi su uvek podgrevali glasine kako se verio s Tifani-Amber Tisen, ili kako „samo što nije“ rasturio Liz Harli i Hjua Granta, ili kako jeste rasturio Emu Tompson i Keneta Branu. Navodno je iz prve ruke poznavao izvesne sado-mazo barove u Santa Moniki. Navodno je trebalo da igra glavnu ulogu u nastavku Američkogžigola. Navodno je nagomilano bogatstvo proćerdao na propale restorane, konje, kokain, jahtu koju je nazvao Ćovek zver. Navodno je hteo da se vrati manekenstvu u godinama koje su, u najboljem slučaju, „neizvesne“. Međutim, nikad se nije vratio. A sada je ovde glavom i bradom – četiri godine stariji od mene, ni pola metra udaljen, kucka po tastaturi, pijucka dijetalnu koka-kolu, ima bele sportske čarape – a pošto baš i nisam navikao da budem u blizini tipova koji izgledaju toliko bolje od Viktora Vorda, sve me to nervira i slušam ga napetije nego ijednog drugog muškarca u životu, jer evo nepobitne činjenice: previše je lep da bi mu se odolelo. Zavodi i mimo svoje volje. – Hm, malo sam pogubljen – počinjem snebivljivo. – Gde… gde sam tačno? – Oh. – Diže glavu, gleda pravo u mene, trepće jednom-dvaput, onda donosi odluku. – U Hempstedu. – Je li? – kažem s olakšanjem. – Moj prijatelj Hoakin Finiks… znaš ga, Riverov brat? Bobi klima glavom, netremice gleda. – Pa, on snima novi film Džona Hjuza u, hm, Hempstedu – kažem i najednom se u bademantilu osećam kao budala. – Čini mi se – dodajem, blago naglašeno. – Oh, kul – kaže Bobi i vraća se kompjuteru. – Da, sinoć smo ga sreli na žurci. – Hej, kakva je bila žurka? – pita. – Žao mi je što sam je propustio. – Žurka je bila, pa… – Nervozno pokušavam da objasnim. – Da vidim, ko je sve bio? Pa, bila je na Noting Hilu… – Naravno – kaže podsmešljivo, što mi gotovo donosi olakšanje.

262 BR E T IS TO N EL IS – Jao, bre, znam, čoveče, znam. – Zanemeo, gledajući ga dok se osvrće ka kompjuterskom ekranu, pritežem bademantil oko sebe. – Bila je u čast slikara Garija Hjuma, zar ne? – pita ulagivački. – E, da – kažem. – Ali su svi znali da je zapravo u čast Patsi i Lijama. – Tačno, tačno – kaže i pritiska tri tastera, usled čega se na ekranu pojavljuje još avionskih dijagrama. – Ko je sve bio? Koje su zvezde zablistale? – Pa, hm, Kejt Mos i Stela Tenant i Ajris Palmer i, mislim, Džared Lito i Karmen Elektra i, hm, Dejmon Olbarn i… pili smo punč od narandže i… ja sam se prilično ušikao… i bilo je mnogo… ledenih skulptura. – Je li? – Gde si bio, čoveče? – pitam, najzad se prepuštajući ugodnijem vajbu. – U Parizu. – Manekenisanje? – Biznis – kratko kaže. – Ali ne manekenski? – Ne, s tim je gotovo – kaže i proverava nešto u notesu koji otvoren stoji pored kompjutera. – Okončao sam taj deo svog života. – O, da, čoveče – kažem klimajući glavom. – Znam na šta misliš. – Stvarno? – Široko se kezi i obazire preko ramena. – Znaš? – Aha. – Sležem ramenima. – I ja pomišljam da prestanem. – A šta ti radiš u Londonu, Viktore? – pita Bobi. – Nezvanično? – Manekenisanje? – Ponovo se kezi. – Jao, ne kenjaj, čoveče, ne kenjaj – smejem se. – Nema šanse… hoću reći, stvarno hoću da se povučem iz toga. – Težak život, jelda? – Čoveče, užasno težak. – Potencijalno razoran. – Samo da malo pauziram i odahnem. – Mislim da je to pametan potez. – Je li? – Zna to da šatre. Viđao sam uništene ljude. – I ja, čoveče. Totalno sam na tvojoj strani. – Nemam stomak za to – kaže. – Apsolutno nemam stomak za to. – Ali… imaš, kao, sjajan stomak, čoveče – zbunjeno kažem. – Šta? – Bobi gleda u svoje telo, shvata na šta mislim i počinje da se osmehuje, a zbunjen izraz lica prerasta mu u mio. – A, da. Hvala. Hmm. – I kad si stigao? – pitam otpočinjući proces zbližavanja. – Jutros – zeva i proteže se. – A ti?

Glamurama 263 – Pre neki dan – kažem mu. – Iz Njujorka? – Aha. – Kakav je Njujork ovih dana? – pita ponovo usredsređen na ekran. – Retko tamo zalazim. A mislim da ne bih podneo ono što čitam o tom gradu. Možda sam samo sazreo, ili tako nešto. – Oh, znaš, sve je kao, hm, raspad, čoveče – kažem. – Mladi ljudi su totalni idioti, znaš na šta mislim? – Ljudi obeznanjeno aplaudiraju dok se supermodeli vrte po pistama? Ne, hvala, čoveče. – O, čoveče, totalno sam na tvojoj strani. – Šta radiš tamo? – Uobičajene stvari. Manekenišem. Asistirao sam pri otvaranju jednog kluba prošle nedelje. – Zastajem. – Treba da dobijem ulogu u Tankoj liniji smrti II. – Bože, kako je hladno – ponovo viče i hvata se za mišice. – Je li i tebi zima? – Malo je sveže – priznajem. Izlazi iz sobe i odnekud urla: – Boga mu jebem, gde je ovde grejalica? – a onda dovikuje: – Da zapalimo vatru? Među kompakt-diskovima rasutim po ogromnom zvučniku nalaze se Piter Gejbrijel, Džon Hajat, neki Fridi Džonston, poslednji album Replacementsa. Napolju, iza staklenih vrata, mala terasa okružena je baštom punom belih tulipana, a na čeličnoj fontani skupile su se ptičice koje, dok vetar ojačava i senke se izdužuju, ustanovljavaju da nešto nije u redu i združeno odleću. – Ko živi ovde? – pitam Bobija kad se vrati u sobu. – Mislim, znam da su ovo kulise, ali su prilično lepe. – Pa, ponekad ja iznajmim ovu kuću – kaže dok se vraća pred kompjuter i baca pogled u ekran. – Trenutno je delim s Tami i Brusom, koje si, čini mi se, upoznao. – Aha, kul su. – I Bentlijem Haroldsom, svojim starim prijateljem, i Džejmi Filds koju – pauza, ne gleda me – znaš sa studija, rekao bih. – Ahai aha – klimam glavom. – Tako je. I ona je kul. – Aha – umorno kaže Bobi, gasi monitor, uzdiše. – Svi smo mi kul do jaja. Razmatram da pokrenem razgovor u nekom pravcu, da povedem debatu, a onda rešavam da navalim. – Bobi?

264 BR E T IS TO N EL IS – Da? – Opet me gleda. – Hoću samo da ti, hm, kažem da… ovo će delovati skroz banalno… ali si bio – duboko udišem – stvarno, kao, stvarno, kao, inspiracija mnogima od nas i, kao, strahovito si uticao i samo sam hteo to da ti kažem. – Zastajem, skrećem pogled, uznemiren sam, oči mi se pune suzama. – Da li je to delovalo kao totalno bulažnjenje? Tišina, zatim: – Ne. Ne, nije, Viktore. – Prisno me gleda. – Dobro je. Sviđa mi se. Hvala ti. Preplavljuje me olakšanje, grlo mi se steže, te s mukom, totalno napetog glasa, uspevam da izustim: – Nema problema, čoveče. Glasovi iz dvorišta. Kapija se otvara, pa zatvara. Četvoro prelepih ljudi u crnom, koji imaju tamne naočari i nose šik kese iz prodavnice, idu ka kući kroz sve mračniji vrt. Bobi i ja gledamo ih kroz staklena vrata. – Ah, vojska se vraća – kaže Bobi. Mašem Džejmi dok društvance prilazi velikom prozoru iza koga stojim, ali mi niko ne uzvraća. Bentli se mrgodi, baca cigaretu. Brus, noseći dve prepune kese, u zezanju gura Tami s kamene staze. Džejmi grabi krupnim korakom, ravnodušno zuri napred, žvaće žvaku. – Zašto me ne vide? – pitam. – Ovo je ogledalo – kaže Bobi. – Oh – kažem. – To je… kul. Njih četvoro se na zadnji ulaz uteturavaju u kuhinju, a kad neko zatvori vrata, čuje se niz elektronskih pisaka. Bobi i ja gledamo kako ostavljaju namirnice na veliki čelični šank. Prilazimo ciljevima. Prva nas primećuje Džejmi, pa skida naočari i smeši se. – Znači, probudio si se – kaže Džejmi i prilazi nam. Smešim joj se; dok mi prilazi, očekujem poljubac, te zatvaram oči i lako poskakujem na prstima. Mali nalet požude dobija zamah i otima se kontroli, čitavog me obuzima. Međutim, Džejmi me mimoilazi, a ja otvaram oči i okrećem se. Ona i Bobi se grle, on je nezasito ljubi, mumla od sreće. Džejmi tek posle dužeg vremena primećuje da stojim i blenem, pa se malo odmiče od Bobija, ali je on ne pušta. – Upoznali ste se? – Džejmi ne zna šta drugo da pita kad shvati izraz na mom licu. – Aha – klimam glavom. – Hej, puštaj me – ciči Džejmi i gura Bobija od sebe. – Puštaj, puštaj. Ali Bobi ne pušta, nego se naginje, ljubi joj lice i vrat. Ja samo stojim i gledam, vruće mi je, najednom sam trezan.

Glamurama 265 – Mislim da je vreme za koktel – duri se Bentli. Tami prolazi pored mene. – Sreli smo Bafi. Upravo se vratila s Mont Everesta. Dvoje su poginuli. Izgubila je mobilni. Nemam pojma kome se obraća, pa samo sporo klimam glavom. – Hej, gladan sam – kaže Bobi, i dalje držeći Džejmi, ali se ona više ne opire. – Kad ćemo jesti? – viče. – Šta ćemo jesti? – Onda šapuće nešto Džejmi na uho, a ona se kikoće i udara ga po mišicama, hvata ga za oba bicepsa. – Ja pravim bruskete – dovikuje Brus iz kuhinje. – Rižoto s vrganjima, pršutu i smokve, salatu od rukole i komorača. – Požuri – urla Bobi, njuška Džejmino lice, čvršće je steže. – Požuri, Bruse. Umirem od gladi. – Viktore, šta imaš ispod tog bademantila? – pita Bentli piljeći u mene i držeći bocu „stolične“. – Čekaj… nemoj mi reći. Ne bih podneo. – Vrativši se u kuhinju, viče: – Uzgred, uzeo sam ti gaće. – Ja ću se okupati – kaže Tami i trepće sivim očima na mene. – Ti deluješ izvanredno pribrano, ako se ima u vidu sinoćno ludovanje. – Pući usne. – Doduše, već je pet. – Dobri geni. – Sležem ramenima. – Lep bademantil – kaže i odlazi na sprat. – Hej, ovde je ledeno – kaže Bobi i konačno pušta Džejmi. – Onda se obuci – ogorčeno kaže ona i udaljava se. – A i dođi sebi. – Hej! – kaže Bobi, šatro zapanjen, usta otvorenih u parodiji šoka. Juri na nju, a Džejmi očarano ciči i trči u kuhinju; ja sve jasno vidim i primećujem da se nisam pomerio s mesta već nekoliko minuta. Bentli dovikuje: – Oprezno, Bobi… Jamie's got a gun47. A onda Džejmi zadihano prilazi meni. Iza nje Bobi rovari po bakaluku i savetuje se s Brusom. Bentli jednoga od njih moli da proba sveže pripremljene martinije. – Gde mi je odeća? – pitam je. – U ormaru – uzdiše. – U spavaćoj sobi. – Baš ste sjajan par – kažem joj. – Jesu li sva vrata zaključana? – dovikuje Bobi. Džejmi usnama opisuje reč izvini i okreće se. Bobi se muva naokolo, šljepka Džejmi po dupetu dok se uverava da su svi bezbedni. – Hej? – pita nekoga. – Jeste li se setili da ponovo uključite alarm? 47 Engl. – „Džejmi ima pištolj“; parafraza naslova pesme James got a gun“ grupe Aerosmith. (Prim. prev.)

266 BR E T IS TO N EL IS 5 Dok sunce zalazi, ekipa snima besprekorno sumračno nebo pre no što pocrni; raspoloženje u kući se popravlja, a nas šestoro – Bentli, Tami, Brus, Džejmi, Bobi i ja – zavaljeni smo na stolice „Frenk Geri“ koje okružuju granitni sto u trpezarijskom delu; ja se stidljivo uzdržavam dok dve ručne kamere kruže oko nas i snimaju kadrove za montažu. Zatim poslužavnici i vinske boce idu od ruke do ruke, a uprkos faktoru „Bobi Hjuz je prepreka do 300.000 dolara“, ja počinjem da se osećam spokojno i pomireno i raspoloženo za sve, dok me neprestana pažnja kojom me obasipaju ti novi prijatelji navodi da ignorišem određene stvari, posebno to kako se Džejmine oči šire dok joj pogled leti od mene do Bobija i nazad, čas veselo, čas ne. Spremno odgovaram na pitanja o Kloi – prisutni su iskreno impresionirani što sam joj bio dečko – i o naslovnoj Jutkvejka i o bendu koji sam napustio i o režimu u teretani i o raznim preparatima za povećanje mišićne mase i niko ne pita „Ko si?“ ni „Odakle si?“: ta pitanja nisu značajna jer izgleda da svi znaju. Bentli čak pominje da je prošle nedelje u londonskim novinama pročitao članak o otvaranju kluba i obećava mi da će mi ga kasnije pokazati, bez aluzija. Namigivanje, kriomični pogledi, opšta drskost prema Feliksu i reditelju, ali bez zlobe jer u osnovi svi reklamiramo sami sebe i na kraju smo svi povezani jer „kapiramo“. A ja se zdušno trudim da ostanem hladan dok se razgovor vrti oko medijske pokrivenosti svakog pojedinog prisutnog, oko toga gde smo bili osamdesetih i kako će sve ovo izgledati na filmskom platnu. Groktavi komplimenti Brusovom rižotu prelaze u priču o bombi u pariškom hotelu na Bulevaru Sen Žermen pre dva dana, dok u pozadini tiho svira „Achtung Baby“ grupe ¡72, a mi jedni druge pitamo je li ikoji naš poznanik stradao tokom skorašnje serije zemljotresa u Los Anđelesu. U kući je sada toplije. Tokom dužih perioda izgleda kao da sam opet u Njujorku, recimo u Da Silvanu za velikim stolom, negde napred, dok se napolju, na Šestoj aveniji, fotograf smrzava i čeka da se ispiju espresa i naruči poslednja tura „sambuke“, pri čemu Kloi plaća, a možda je i Bobi tu. Upravo sad, večeras, Bobi je tiši od ostalih, ali deluje prisutan duhom i prilično zadovoljan, a kad god mu dopunim čašu izvrsnim „barbareskom“, on mi zahvaljuje klimanjem glave i opuštenim osmehom; često zadržava pogled na meni, a tek ga povremeno ometu reflektori i razni pomoćnici koji se motaju oko nas. Pretresaju se i odbacuju pozivi na večerašnje žurke, a ljudi se odlučuju za ostanak kod kuće jer su

Glamurama 267 umorni. Brus pali cigaru. Tami i Džejmi motaju velike džointe. Svi odlaze na svoju stranu dok ja počinjem da rasklanjam sto. U kuhinji me Bobi kucka po ramenu. – Hej, Viktore – pita. – Možeš li nešto da mi učiniš? – Naravno, čoveče – kažem brišući ruke o najskuplju krpu koju sam ikad držao. – Bilo šta. – Trebalo je da se nađem s prijateljem koji će ovde odsesti preko vikenda – počinje Bobi. – Da? – Treba da ga pokupim oko deset – kaže Bobi, primiče se i gleda na sat. – Ali sam totalno crk'o. – Čoveče, izgledaš sjajno ali – krivim glavu dok tražim manjkavosti na njegovom licu – možda malo umorno. – Ako ti pozovem kola, možeš li da odeš u Pilos… – Pilosi Hej, kul. – I pokupiš ga umesto mene? – Bobi stoji toliko blizu da mu osećam dah. – Mrsko mi je da cimam tebe, ali su ostali prilično razbijeni. – Maše glavom ka Tami, Brusu, Bentliju i Džejmi, koji se iza čeličnih stubova valjaju pred ogromnim televizorom i prepiru koju kasetu da gledaju. – Primetio sam da večeras baš i nisi pio – kaže Bobi. – Stoga pretpostavljam da ti neće biti teško da pođeš. – Pa, još me malo drži ono od sinoć, ali… – Da, sinoć – mrmlja Bobi, načas odsutan. – Dakle, gde je taj klub? – brzo pitam, vraćajući ga u stvarnost. – Vozač zna – kaže Bobi. – Čekaće ispred Pilosa. Vrataru samo reci da si moj gost, a Sem će biti u VIP sobi. – Zašto me ne staviš na spisak gostiju? – Viktore, to mesto je toliko fensi da ne možeš ući čak ni akojesj na spisku gostiju. – Kako ću prepoznati Sema? – snebivljivo pitam. – Azijac je, sitan i zove se Sem Ho. Veruj mi, prepoznaćeš ga čim ga vidiš – objašnjava Bobi. – Malo je, uh, teatralan. – Važi, dečko. – Sležem ramenima, zaista zbunjen. – Ko je on? – A zatim: – Planirate li posle neku zabavu? – Ne, ne… on ne diluje drogu – kaže Bobi. – Zar nisi čuo za Sema Hoa? – pita Bobi. – On je superpoznati azijski model. – A-ha, kul. – Klimam glavom. – Hej, ne brini – kaže. – Nema tu ničeg neverovatnog. Sastanak je predviđen scenariom.

268 BR E T IS TO N EL IS – Oh, znam, znam – pokušavam da ga uverim. – Evo. – Bobi mi daje kovertu koju mu dotad nisam primetio u rukama. – Daj ovo Semu. Znaće šta to znači. A onda se vidimo ovde. – Kul, kul. – Đavolski mi je mrsko što ovo radim, čoveče, ali sam totalno crko. – Hej, Bobi – kažem – prekini da se posipaš pepelom. Poći ću. Hteo sam da uđem u Pilos još od otvaranja… kad? Pre četiri nedelje, je li tako? – Kao, čas radi, čas ne radi. Bobi me prati u maglovitu noć, na trotoaru čeka crna limuzina, a Feliks je već postavio sledeći kadar. Bobi me gleda u oči. – Zaista sam ti zahvalan na ovome, Viktore. – Ne, čoveče, ja sam počastvovan. – Možemo li da ponovimo? – pita reditelj. – Viktore, naglasi;'« sam. Dobro, akcija, kamera još ide. Bobi me gleda u oči. – Zaista sam ti zahvalan na ovome, Viktore – kaže još osećajnije. – Ne, čoveče, ja sam počastvovan. – Car si, čoveče. – Ne, čoveče, ti si car. – A-a. Ti si car, Viktore. – Ne mogu da verujem da Bobi Hjuz meni govori da sam car – grcam i zastajem da povratim dah. – Ne, ti si car. Bobi me grli, a kad pokuša da se odmakne, ja nastavljam da ga grlim i ne mogu da prestanem. Vozač prilazi zadnjim vratima da ih otvori, a ja ga prepoznajem kao tipa koji me je dočekao u Sauthemptonu (ta če scena biti izbačena). Ima riđu kosu i deluje kul. – Hej, Viktore – dovikuje Bobi pre no što uđem u limuzinu. – Da, čoveče? – pitam i osvrćem se. – Govoriš li francuski? – pita, dok mu se telo samo ocrtava u tami ispred kuće. Treba mi trideset sekundi da sročim „Un… petitpeu.48“ – Dobro – kaže dok ulazi. – Ni mi ga ne znamo. A onda veče kreće ka logičnom svršetku. 48 Fr. – Malčice. (Prim. prev.)

Glamurama 269 4 U limuzini koja ide ka Čering Krosu svira pesma „Wrong“ grupe Everything But the Girl, a ja proučavam malu belu kovertu koju mi je Bobi dao za Sema Hoa; unutra se može napipati ključ, ali pošto poštujem Bobija, i ne pomišljam da otvorim kovertu; u 23.00 limuzina skreće u kišoviti pasaž gde na jednoj tabli piše DANSETERIJA, a za njom nas klimava strelica upućuje ka zadnjem ulazu u Pilos. Siluete pod kišobranima sjatile su se oko konopca, a iza tog konopca poslovični „krupajlija“ – ovaj u kineskoj košulji „Kejsli-Hejford“, s perikom u stilu Marije Antoanete i u crnoj jakni s rečju BEZOBZIRAN izvezenom preko crvenog srca – viče u megafon: – Niko više neće ući! – ali me onda uočava kako iskačem iz limuzine; dok prilazim prostoru koji se otvara za mene, izbacivač se naginje, a ja kažem: – Gost sam Bobija Hjuza. Tip klima glavom i diže konopac dok šapuće nešto u voki-toki, gura me uz stepenice, odmah s druge strane vrata mlada manekenka koja savršeno razume modni kodeks (kreacija Vivijen Vestvud iz sedamdesetih, bunda od veštačkog krzna) i koja se očito smesta zaljubila vodi me u VIP sobu kroz razne hodnike i prolaze u kojima žmirka infracrveno svetlo, studenti modnog dizajna odlepljuju na nestalne šare razbacane po zidovima, dublje u klubu najednom je dosta vlažnije, prolazimo pored grupe tinejdžera složno zagledanih u kompjuterske monitore, dileri valjaju tablete ekstazija, pod nestaje i zatičemo se na čeličnoj pasareli, ogroman plesni podijum ispod nas vrvi od čudovišne gužve, prolazimo pored didžej kabine s četiri gramofona, neki legendarni didžej pušta ambijentalni dram end bejs – ritmičan i glasan – zajedno sa šegrtom, inače naširoko hvaljenim klincem s Jamajke, večeras se njihov set uživo pušta na raznim pirat -skim radio-stanicama po Engleskoj, od zlatno-električnog nekon-trolisanog strobo-svetla čini se da se prostorija kroz koju prolazimo vrti, izgubiću ravnotežu ali me baš tad vodilja provodi mimo dvojice pozamašnih gorila u VIP sobu, a kad pokušam da zapodenem razgovor s njom – „Vrlo popularno mesto, a?“ – ona se samo okreće na drugu stranu i mrmlja: – Zauzeta sam. Iza zavese je imitacija aerodromskog salona ali s belim svetlima u disko fazonu i bordo plišanim separeima, preko crnog zida proteže se ogroman poster na kome ljubičastim fluorescentnim slovima piše PARI SE, desetine upravnika britanskih diskografskih kuća u kostimima Pobesnelog Maksa druže se s tetoviranim manekenkama iz Holan-dije, menadžeri „Poligrama“ dele banane i pijuckaju psihotronička pića s urednicima časopisa, pola progresivnog britanskog hip-hopa u uniformama gimnazijalki pleše s

270 BR E T IS TO N EL IS agentima modnih agencija, a tu su i utvare, statisti, insajderi, razni ljudi iz spoljnog sveta. Paparaci jure poznate ličnosti. U VIP sobi je ledeno i svima se dah magli. Od buljavog konobara u smokingu od pamučnog somota naručujem tasmansko pivo, a on besramno pokušava da mi proda džoint presečen ketaminom dok mi pali cigaretu, neobuzdane šare spiralno se uvijaju po ziduogledalu iza njega dok Širli Besi peva„Goldfinger“, a na raznim videomonitorima vrti se beskrajan niz reklama za „Gap“. U zidu-ogledalu smesta uočavam tipa koji izgleda kao Kristijan Bejl, onog koji je juče za mnom ušao u Masako, te se okrećem i počinjem da pričam s njim, a on se nervira i odmiče, ali me reditelj odvlači u stranu i sikće: – Sem Ho je Azijac, kretenu. – Hej, čoveče, znam, znam – kažem dižući ruke. – Kul je. Kul je. – A ko je onda to? – pita reditelj mašući glavom ka dvojniku Kristijana Bejla. – Mislio sam da učestvuje u filmu – kažem. – Mislio sam da ste ga vi angažovali. – Nikad ga ranije nisam video – breca se reditelj. – Moj je, hm, drugar – kažem mašući mu. Dvojnik Kristijana Bejla gleda me kao da sam pošandrcao i vraća se pivu. – Tamo – kaže reditelj. – Sem Ho je tamo. Poprilično lep Azijac mojih godina, mršav s plavom kosom, crnim podraskom i tamnim naočarima, oznojen i zanet pevušenjem, naslonjen je na šank, čeka šankera i svaki čas briše nos rukom u kojoj drži novčanicu. U gužvano-farbanoj je majici, izvrnutim „levis 501“ farmerkama, jakni „Pafer“ i cipelama„Katerpilar“. Uzdišući, pomišljajući Jao meni, prilazim Semu Hou, on odmah primećuje da ga gledam i smeška se za sebe, ali tada prolazi šanker ne obraćajući pažnju na Sema, zbog čega ovaj počne nezadovoljno da skače. Sem spušta naočari i pilji u mene kao da sam ja kriv. Ja skrećem pogled, ali tek pošto primetim da mu je na nadlanici istetovirana reč ROB. – Oh, prekini već jednom da vrdaš – teatralno stenje, s jakim stranim izgovorom. – Hej, jesi li ti Sem Ho? – pitam. – Kao, maneken? – Sladak si, ali ti kroz glavu duva promaja, rekao bih – kaže ne gledajući me. – Do jaja – kažem nepotresen. – Zar ovde nije sjajno? – Mogao bih vrlo srećno da živim ovde – kaže Sem tonom punim dosade. – A čak nije ni rejv veče. – Ovo mesto menja definiciju strava izlaska, a?

Glamurama 271 – Prestani da me ignorišeš, maco – viče Sem šankeru dok ovaj ponovo protrčava i žonglira trima bocama „apsolut“ votke s limunom. – I šta se radi? – pitam. – Kad je fetiš veče? – U klubovima je svako veče fetiš veče, dušo – stenje Sem, a onda popreko baca pogled na mene i pita: – Neko me traži? – Gleda mi članak na ruci. – Lepe vene. – Hvala. Prirodne su – kažem. – Čuj, ako jesi Sem Ho, imam poruku za tebe. – O? – Sem je zainteresovan. – Jesi li ti potrčko? – Dirty deeds and they're done dirt cheap.49 – Oh, još i citiraš stihove grupe AC/DC – kaže Sem pseudoslatko. – Ko mi šalje poruku? – Bobi Hjuz – ravno kažem. Najednom mi se Sem Ho unosi u lice, tako blizu da se moram odmaći i zamalo da padnem. – Hej! – upozoravam ga. – Šta? – pita Sem i hvata me. – Gde? Gde je on? Je li ovde? – Hej, pazi na košulju! – vičem sklanjajući mu ruku s kragne, a onda ga nežno guram od sebe. – Ne, ja sam došao umesto njega. – O, izvini – kaže Sem i malo uzmiče. – Vrlo si sladak… ko god da si… ali nisi Bobi Hjuz. – Pauza, a onda Sem deluje pokunjen i uspaničen. – Vi niste zajedno… je li tako? – Hej, pazi se, Seme – brecam se. – Imam vrlo jaku reputaciju i nismo. – Gde je on? – izričit je Sem. – Gde je Bobi? – Evo – kažem i pružam mu kovertu. – Došao sam samo da ti dam ovo i… Sem me ne sluša. Pohlepno čepa kovertu, vadi ključ, škilji dok čita pisamce, a onda počinje nekontrolisano da se trese i hvata za mišice, pri čemu mu blaženi osmeh ublažava uglove na licu, čini ga manje tetkastim, malčice spokojnijim, ne tako nervoznim. Za tren oka je sazreo. – O… moj… bože – kaže Sem, izgubljen, i drži pisamce na grudima. – O, moj bože… on je jedinstven. – Tako govori obožavalac – ukazujem. – Mogu li da te častim pićem? – pita Sem. – Da pogađam… japijevsko pivo s kriškom limete? – Zovem se Viktor – ukazujem. – Viktor Vord. 49 Stih iz pesme „Dirty Deeds Done Dirt Cheap“ grupe AC/DC: „Prljavi poslovi obavljeni prljavo jeftino.“ (Prim. prev.)

272 BR E T IS TO N EL IS – Viktore, pljunuti si moj drug iz srednje škole koga sam oduvek hteo da pojebem, ali nikad nisam imao petlje da mu priđem. – Da bi se smirio, pali „marlboro“ i dramatično izdiše. – Teško mi je da u to poverujem, Seme – uzdišem. – Zato, kao, ne kenjaj, važi? – Smestio si se kod Bobija? – podozrivo pita. – Aha – kažem i sležem ramenima. – Prijatelj mi je. – Ne… on je bog, ti si prijatelj – ispravlja me Sem. – Jesi li u kući na Drumu Šarlot? – Hm, ne, u Hempstedu smo. – U Hempstedu? – Sem ponovo gleda pisamce. – Ali ovde piše da si na Drumu Šarlot. – Ja odsedam samo po hotelima – kažem mu. – Stoga nisam tačno siguran gde smo. – Zastajem, gasim cigaretu. – A ionako su sve to samo kulise. – Dobro. – Udiše. – Imaš li kola? Molim te, reci da imaš jer ne želim da otimam taksi. – Kako stvari stoje – kažem – pozadi imam i kola i vozača. – Oh, sjajno – kaže Sem. – Ali moramo nekog da izbegnemo. – Koga? – pitam i obazirem se po VIP sobi. – One tipove – kaže Sem i maše glavom. – Ne gledaj, ne gledaj. Stoje pod onim zlatnim lukom… tamo. I obožavaju da se poigravaju mnome. Dva tipa telohraniteljske pojave u istovetnim mantilima „Armani“ stoje jedan uz drugog i čak se i ne sašaptavaju pod plavim svetlom koje naglašava veličinu ionako ogromnih glava; saleću ih razni robovi mode, ali njih dvojica ne raskrštaju ruke i ne deluju pometeno. Usredsređeni su na Sema, koji se pored šanka naginje ka meni. – Ko su oni? – Moj otac je to smislio – kaže Sem. – Nije zadovoljan izvesnim elementima mog života. – Naredio je da te prate? – zapanjeno pitam. – Pobogu, ja sam svog tatu smatrao najvećim gušiteljem na svetu. – Reći ću im da moram u klozet, a onda – prevlaci prstima preko mojih grudi – uh, sjajni grudni mišići… da moram kući s tobom. – Gura kovertu u džep. – Obično se suviše boje da udu u toalet sa mnom… iz očiglednih razloga. – Gleda na sat i duboko udiše. – Reći ću im, pre no što nestanem u noći, da ću se posle preko potrebnog pišanja vratiti da tebe povedem kući sa sobom, životinjice moja. Kapiraš? – Pa… valjda je to, hm, kul – kažem mršteći se. – Koje su boje kola?

Glamurama 273 – Crna limuzina – kažem i trudim se da ne gledam telohranitelje. – Vozač je ridokos. – Fantastično – prenemaže se Sem. – Videćemo se napolju. I upamti: požuri. Deluju kabasto, ali su brzi. – Jesi li siguran da je sve ovo u redu? – Imam dvadeset šest godina – kaže Sem. – Mogu da radim šta hoću. A sad žurka. – Hm. – Pazi pri izlasku – kaže Sem. – Jedan obično nosi bocu hlorovodonične kiseline i u suštini je vrlo strog. – Zastaje. – Nekada su radili za izraelsku ambasadu. – Je li to klub? Sem Ho prestaje da se smeje, opušta se i nežno me dodiruje po obrazu. – Totalni si mejnstrim – mrmlja. Odgovaram mu: – Hej, samo sam vrlo povučen posetilac klubova, ali sve pratim – ali usred rečenice on otrčava do telohranitelja, pokazuje prstom na mene i kaže nešto na šta Telohranitelj Prvi ozbiljno prebledi, a onda obojica preko volje klimaju glavom dok Sem umiče iz prostorije; Telohranitelj Drugi klima glavom Prvom i polazi za Semom, Telohranitelj Prvi usmerava pažnju na mene, pilji, a ja skrećem pogled kao da razmišljam šta da radim dok se beznadežno igram „marlborom“. Obazirem se na dvojnika Kristijana Bejla, koji još stoji pola metra od mene, za šankom, a onda se naginjem i pitam: – Jesmo li u istom filmu? – On se samo mrgodi. Na znak, jedna devojka u bordo plišanom separeu vikne od zadovoljstva što je zatreštala pesma „Lustfor Life“ Igija Popa, a onda skače na platformu, čepa haljinu „Stasi“ i majicu „Adidas“, i samo u brushalteru i martinkama počinje da duška, vrti se, šatro pliva prsno; upravo kad Telohranitelj Prvi pogleda devojku, asistentkinja koju ranije nisam primetio daje mi znak: Sada. Hajde, sada! – na šta ja ležerno i skakutavo odlazim iz VIP sobe dok svi statisti kliču. 3 U pasažu ispred Pilosa skačem preko konopca i ulećem u masu hip-hop zaluđenika koji po kiši čekaju da uđu; pošto sam se progurao kroz njih,

274 BR E T IS TO N EL IS okrećem se da vidim je li me neki od telohranitelja pratio, ali mislim da sam im umakao kad sam se pravio da ulazim u didžej kabinu. Sem je već u limuzini, protura glavu kroz prozor, viče: – Hej! Hej! – dok ja sprintujem do kola i vozaču vičem: – Požuri! – Limuzina uz škripu točkova izjuruje iz pasaža i izlazi na Drum Čering Kros, iza nas trube sirene, Sem je provalio u mini-bar, otvara malu bocu šampanjca, pije pravo iz nje i dovršava je za manje od minuta, dok ja umorno piljim, a onda on počinje da viče na vozača: – Brže, brže, bržel – i pokušava da me drži za ruku. U trenucima veće smirenosti, Sem mi pokazuje svoje kristale, traži LSD, daje mi brošure o harmonizatorima moždanih talasa, peva uz „Lustfor Life“ koja trešti sa zadnjih zvučnika u kolima, snažno cuga iz boce „apsoluta“, viče: – Ja sam tabletoman! – proturajući glavu kroz otvoren krov dok limuzina po kiši juri ka kući. – Videću Bobija, videću Bobija – pevuši, razvaljen, i skakuće po sedištu. Palim cigaretu i usavršavam namršten izraz lica. – Možeš li, molim te, da se obuzdaš? Limuzina staje ispred mračne kuće, a onda, čim se kapija otvori, polako ulazi na kolski prilaz. Svetla na krovu smesta se pale i zaslepljuju nas uprkos zatamnjenim prozorima na limuzini, a potom se polako gase. Sem Ho otvara vrata i pijano izlazi, gega se ka tamnom obrisu kuće. Na jednom od gornjih prozora pojavljuje se obris, viri iza roletne, a onda se svetlo u toj sobi gasi. – Hej, Seme – vičem dok izbacujem noge iz limuzine. – Postoji alarmni sistem, budi oprezan. – Međutim, nestao je. Nad nama se nebo razvedrilo i na njemu nema više ničega osim polumeseca. Vozač čeka da izađem iz limuzine, a mene najednom iznenađuje to koliko sam umoran. Izlazim i protežem se, a onda, dok prosto stojim i izbegavam kuću i događaje u njoj, palim cigaretu. – Je li nas neko pratio? – pitam vozača. – Ne. – Kratko odmahuje glavom. – Sigurno? – pitam. – Druga jedinica pobrinula se za to – kaže. – Hmm. – Vučem dim, bacam cigaretu. – Treba li još nešto da učinim? – pita. Razmatram ponudu. – Ne. Ne, ne bih rekao. – Onda laku noć. – Zatvara vrata na koja sam upravo izašao i oko kola se vraća za volan. – Hej – dovikujem. Diže pogled. – Znaš li tipa po imenu Fred Palakon? Vozač pilji u mene neko vreme, a onda gubi interesovanje i skreće pogled. – Dobro – napeto kažem. – U redu.

Glamurama 275 Otvaram kapiju, koja se automatski zatvara za mnom, a onda prolazim kroz mračan vrt dok svira „How the West Was Won“ grupe R.E.M.; iznad mene, u kući, neki su prozori osvetljeni, ali se ništa ne vidi. Pošto prođem kroz poluotvorena zadnja vrata ka kuhinji, čuje se niz elektronskih pisaka. Nesigurno se krećem kroz prostor – u prizemlju nema nikoga, ekipi ni traga, sve je besprekorno čisto. Iz frižidera vadim „evijan“. Kaseta – završetak filma Umri muški 2 – bez tona se vrti na ogromnom televizoru, ide špica, a onda traka počinje da se premotava na početak. Otirem konfete s džinovske sofe boje pistaća i ležem, čekam da se neko pojavi, povremeno bacim pogled na stepenice ka spratu, napeto slušam, ali čujem samo zujanje trake koja se premotava i pesmu R.E.M.-a koja se utišava. Maglovito zamišljam Džejmi i Bobija zajedno u krevetu, možda čak sa Semom Hoom, i nešto me preseca u stomaku; posle toga, međutim, nema više ničega. Na stočiću stoji scenario i ja ga odsutno uzimam, otvaram nasumice, na nekoj sceni u kojoj Bobi nekoga smiruje, daje mi ksanakse, ja plačem, ljudi se oblače za novu žurku, odvija se dijalog („šta ako postaneš nešto što ranije nisi bio“), i uto mi se oči sklapaju. Zamišljam reditelja kako mi šapuće: – Zaspi. 2 Naglo se budim iz kratkog dremeža bez snova jer je neko tiho kazao „Akcija“ (mada ne zatičem nikoga u sobi pošto otvorim oči), te ustajem s kauča i rasejano opažam da je scenario uz koji sam zaspao nestao. Uzimam bocu „evijana“, otpijam veliki gutljaj i nosim je sa sobom dok se nesigurno šetam po kući, pored prostorija u kojima je neko popalio svetla dok sam spavao. U kuhinji piljim u frižider čitavu večnost, ne znajući šta tačno da radim, a onda se ispod mene čuje čudan zvuk – brzi udarci, za kojima sledi recimo prigušen jecaj, a u istom trenutku svetla u kuhinji oslabe malo, pa još malo. Dižem pogled i tiho za sebe kažem: – Ima li koga? – Onda se sve ponavlja. Zbog osvetljenja, jedna vrata u hodniku pored kuhinje, koja ranije nisam primetio, sada praktično blistaju. Na gornjoj polovini je uramljeni poster za „Kalvin Klajn“: Bobi Hjuz na plaži, golih grudi, u belim kupaćim gaćama, neverovatno preplanuo i čvrst, ne vidi gotovo golu Sindi Kroford pored sebe pošto gleda pravo u kameru, u vas. Privučen, prelazim rukom preko stakla kojim je pokriven, na šta se vrata polako otvaraju i ukazuje se stepenište zasuto konfetama; dah mi se smesta magli jer najednom postaje strašno

276 BR E T IS TO N EL IS hladno, a onda silazim niz stepenice, držim se za ledeni rukohvat, idem ka dnu. Još jedan udarac, čudni udaljeni jecaji, svetla se opet prigušuju. U suterenu se krećem po običnom, neukrašenom hodniku, pružio sam ruku, prstima dodirujem hladan zid od cigle, pevušim – hush hush, keep it down now, voices carry50 – i idem ka vratima na kojima je još jedan poster za „Kalvin Klajn“, još jedan prizor na plaži, još jedan snimak Bobija Hjuza koji ponosno pokazuje svoje trbušnjake, iza njega još jedna lepa devojka koju ignoriše, i u roku od nekoliko sekundi zatičem se ispred postera, pokušavajući da razaznam razne preterano tihe šumove u pozadini. Vidim kvaku, nešto što treba da okrenem, a gomile konfeta rasute su svuda po betonskom podu. U tom trenutku odsutno pomišljam na svoju majku, na koncert Džordža Majkla kome sam prisustvovao svega nekoliko dana posle njene smrti, na azaleje u našem kvartu u Džordžtaunu, na daću gde niko nije plakao, na šešir koji mi je Loren Hajnd dala u Njujorku, na majušnu crvenu ružu na tom šeširu. Završni gutljaj „evijana“ i okrećem bravu, sležem ramenima, svetla se opet prigušuju. – Najvažnije je ono što ne znaš – reče reditelj. Pokret iza mene. Okrećem se dok se vrata otvaraju. Džejmi mi hitro prilazi, odevena u trenerku, skupljene kose, sa žutim gumenim rukavicama koje joj dopiru skroz do laktova. Smešim joj se. – Viktore – viče. – Ne… nemoj… Vrata se širom otvaraju. Okrećem se, zbunjen, i gledam u sobu. Džejmi iza mene viče nešto nerazumljivo. Sprave za vežbanje pomerene su u uglove te zvučno izolovane sobe, a lutka napravljena od voska i premazana bilo uljem bilo vazelinom izuvijano leži nauznak, u nekakvoj užasnoj pozi, na čeličnom ginekološkom stolu, gola, noge su joj raširene i zakačene za uzengije, mošnice i čmar potpuno izloženi, obe ruke vezane iza glave, koju pridržava konopac vezan za kuku na plafonu. Neko s crnom skijaškom maskom sedi na obrtnoj stolici pored ginekološkog stola i vrišti na lutku jezikom koji deluje kao japanski. Brus sedi u blizini, napeto zuri u jednu metalnu kutiju, rukama drži dve poluge koje štrče s jedne i druge strane kutije. Bentli Harolds kamkorderom snima događaje – objektiv mu je usmeren samo na lutku. Ja se smešim, zbunjen, preneražen time što Bentli izgleda vrlo koncentrisan i šokiran time što je voštana figura vrlo jeziva i neprirodna. 50 Stih iz pesme „Voices Carry“ grupe 'Til Tuesday: „Ćuti, ćuti, tiho, glasovi se čuju.“ (Prim. prev.)

Glamurama 277 Čovek pod crnom skijaškom maskom nastavlja da viče na japanskom, a onda daje signal Brusu. Brus ljutito klima glavom i pritiska polugu, usled čega svetla žmirnu, a za tren oka moj pogled prelazi duž žica povezanih za kutiju do tačaka gde su te žice utaknute u lutku, naime do rasekotina na bradavicama, prstima, testisima, ušima. Lutka groteskno oživljava u ledenoj sobi, vrišti, izvija telo, iznova i iznova, diže se s ginekološkog stola, vratne joj se žile napinju, a ružičasta pena udara joj iz čmara, u koji je takođe utaknuta žica, veća, deblja. Oko točkova stola zgužvani su beli peškiri natopljeni krvlju, mestimično crnom. Nešto što liči na crevo polako se pojavljuje, spontano, iz drugog, šireg procepa na lutkinom stomaku. Primećujem da u blizini nema filmske ekipe. Ispuštam bocu „evijana“, prepadnut, i uto Bentli baca pogled na mene. Iza mene Džejmi vrišti: – Sklanjajte ga odavde! Sem Ho pušta zvuke kakve nikad nisam čuo od nekog ljudskog bića, a između tih arija bola vrišti: – Oprosti, oprosti, oprosti. – Čovek na obrtnoj stolici izlazi iz kadra kamkordera i skida masku. Znojav i iscrpljen, Bobi Hjuz mrmlja, nisam siguran kome: – Ubijte ga – a onda Bentliju: – Nastavi da snimaš. Brus malim oštrim nožem hitro odseca penis Semu Hou, koji umire vrišteći za majkom, a krv iz njega lipti kao iz fontane dok sva ne isteče. Neko gasi svetlo. Pokušavam da izađem iz prostorije, ali mi Bobi preči put, ja žmurim i cvilim „molimtemolimtemolimte“, gutam vazduh, brizgam u plač. Neko, možda Džejmi, pokušava da me zagrli. *** 1 – Viktore – kaže Bobi. – Viktore, daj… hajde, čoveče, kul je. Ustani… tako. Nalazimo se u jednoj od pepeljastosivih spavaćih soba na spratu. Na podu sam, grlim Bobijeve noge, nekontrolisano se grčim, ne mogu da prestanem da stenjem. Bobi mi daje ksanakse i u kraćim periodima drhtavica prestaje.

278 BR E T IS TO N EL IS Međutim, tada se zatičem u kupatilu – Bobi strpljivo čeka ispred – i povraćam sve dok mi ne ostane samo pljuvačka. Kad završim, ležim na podu u fetusnoj pozi, lica pritisnutog na pločice, dišem isprekidano, nadam se da će me Bobi ostaviti na miru. No on se spušta na kolena uz mene, šapuće moje ime, pokušava da me digne, a ja ga stežem i jecam. Stavlja mi novu pilulu u usta i vraća me u spavaću sobu, gde me tera da sednem na krevet dok se on naginje nad mene. U nekom trenutku sam ostao bez košulje, pa se grebem po grudima, stežem se tako jako da izazivam crvenilo na granici modrice. – Pst – kaže. – U redu je, Viktore, u redu je. – Nije u redu – odvraćam kroz plač. – Nije u redu, Bobi. – Nejesfe u redu – kaže Bobi. – Kul je. Bićeš kul, važi? – Važi – šmrcam. – Važi, važi, čoveče. – Lepo, to je dobro – kaže Bobi. – Samo i dalje tako diši. Samo se opusti. – Važi, čoveče, važi. – Sada me slušaj – kaže Bobi. – Moraš da znaš neke stvari. – Daje mi papirnu maramicu, koju mimo volje cepam čim je dotaknem. – Samo hoću da odem kući – kenjkam i čvrsto zatvaram oči. – Samo hoću da odem kući, čoveče. – Ali ne možeš – utešno kaže Bobi. – Ne možeš kući, Viktore. – Pauza. – To se neće desiti. – Zašto? – pitam kao dete. – Molim te, čoveče… – Zato što… – Kunem se bogom da nikome neću reći, Bobi – kažem, konačno smogavši snage da ga pogledam, dok brišem oči iscepanom maramicom i ponovo drhtim. – Kunem se bogom da ništa neću reći. – Ne, nećeš – strpljivo kaže Bobi, ali mu se ton blago menja. – To znam. To već znam, Viktore. – Važi, idem, važi, idem – kažem dok tresem nos i ponovo jecam. – Viktore – tiho počinje Bobi. – Ti si… hej, pogledaj me. Gledam ga istog časa. – Dobro, tako je bolje. Sada me slušaj. – Bobi udiše. – Ti si poslednja osoba s kojom je Sem Ho viđen živ. Zastaje. – Razumeš li šta govorim? – pita. Pokušavam da klimnem glavom. – Ti si poslednja osoba s kojom je Sem Ho viđen živ… u redu? – Da, da. – I kad otkriju njegov leš, u njemu će biti nađeni tragovi tvoje sperme, u redu? – kaže Bobi i polako klima glavom, a oči mu odišu strpljenjem kao da se obraća detencetu.

Glamurama 279 – Šta? Šta? – Osećam da mi se lice opet grči i najednom plačem i guram ga od sebe. – To se nije desilo, to se nije desilo, čoveče, to ne može… – Razmisli šta se desilo pre neko veče, Viktore – kaže Bobi držeći me čvrsto, s glavom na mom ramenu. – Šta se desilo? Šta se desilo, čoveče? – kažem i najednom ga grlim mirišući mu vrat. – Spavao si sa Džejmi, sećaš se? – tiho kaže. – To se više neće dešavati. – Pauza. Grli me jače. – Čuješ li me, Viktore? – Ali ništa se nije desilo, čoveče – jecam mu na uho, drhtim. – Kunem se da se ništa nije desilo, čoveče… Blesak u glavi. Moj glasan orgazam, intenzivan, svršavam po rukama, stomaku, po Džejmi, ona me briše svojim rukama, oprezno izlazi držeći ruku pod određenim uglom, ja štitim oči od svetla iz hodnika, komiram se. – Jesi li me čuo, Viktore? – pita Bobi i nežno se odmiče. – Da li sada razumeš? – Pauza. – U redu? Razumeš li da se više nikad ništa neće desiti između tebe i Džejmi? – Otići ću, čoveče, u redu je, čoveče, otići ću, neću nikome reći… – Ne, Viktore, pst, slušaj me – kaže Bobi. – Ne možeš da odeš. – Zašto, čoveče, samo me pusti, čoveče… – Viktore, ne možeš nikuda da odeš… – Želim da odem, čoveče… – Viktore, ako pokušaš da odeš, objavićemo fotografije i video-snimke tvog seksualnog odnosa s ambasadorovim sinom… – Čoveče, nisam… – Ako ikuda odeš, to će biti poslato pravo… – Molim te, pomozi mi, čoveče… – Viktore, to i pokušavam. – Šta… s ambasadorovim sinom? – pitam s knedlom u grlu. – Jebo te, o čemu ti pričaš, Bobi? – Sem Ho je – pažljivo kaže Bobi – sin korejskog ambasadora. – Ali… ali kako… nisam… nisam imao ništa s njim. – Mnogo je toga s čime ćeš morati da se pomiriš, Viktore – kaže Bobi. – Razumeš li? Nemo klimam glavom. – Ništa od ovoga ne treba da te šokira, Viktore – kaže Bobi. – Ovo je očekivano. Po scenariju je. Ništa od ovoga ne treba da te iznenađuje. – Ali… – Otvaram usta, ali mi glava pada unapred i počinjem da plačem bez glasa. – Ali… šokiran sam i iznenađen, čoveče.

280 BR E T IS TO N EL IS – Trebaš nam, Viktore – kaže Bobi mazeći me po ramenu. – Previše je ljudi koji se plaše da istupe, Viktore, koji se plaše da probaju. – Zastaje, nastavlja da me mazi. – Svi se plaše promena, Viktore. – Pauza. – Ali mi mislimo da se ti ne plašiš. – Ali ja sam… – Mimo volje ostajem bez glasa, pokušavam da sprečim majušne talase crne panike da se uobliče u mučninu. – Ali ja sam… stvarno vrlo stabilan čovek, Bobi. Bobi mi daje još jednu belu tableticu. Ja je zahvalno gutam. – Sviđaš nam se, Viktore – tiho kaže. – Sviđaš nam se jer nemaš skrivene interese. – Pauza. – Sviđaš nam se jer nemaš nijedan odgovor. Refleksno grcam, brišem usta, ponovo drhtim. Napolju je gotovo sumrak i čuju se večernji zvuči i večeras se održavaju žurke na kojima moramo da se pojavimo i po sobama na prvom spratu ostali se gosti tuširaju, oblače, uče tekst. Danas se išlo na masažu, Tami i Džejmi su se isfrizirale u salonu koji je toliko šik da nema čak ni ime ni broj telefona. Danas se šopingovalo u„Vajld outsu“ na Noting Hilu, što je rezultovalo gajbom „evijana“ i marokanskom hranom koja još stoji u kuhinji boje lososa. Danas je Velvet Underground svirao po čitavoj kući, a s hard-diska kompjutera u dnevnoj sobi razni su dokumenti obrisani i gomile informacija uništene. Danas je teretana oprana i sterilisana, a peškiri i odeća iseckani i spaljeni. Danas je Bentli Harolds s Džejmi Filds otišao u For sizons da me odjavi, uzme moje stvari, ostavi napojnicu raznim nosačima, uskrati recepcioneru informaciju gde sam. Danas je plan putovanja finalizovan i trenutno se pakuje prtljag pošto sutra idemo za Pariz. Negde usred svega toga leš je eliminisan, a videosnimak mučenja poslat je na odgovarajuću adresu. Danas je filmska ekipa ostavila poruku s adresom kuće na Holand Parku i uputstvom da se s njima tamo nađemo najkasnije do 21.00. Odeća – jednostavno crno odelo „Armani“, bela košulja „Kom de garson“, crveni prsluk„Prada“ – leži na pepeljastosivom divanu u uglu sobe. Bobi Hjuz je u papučama i sipa čaj od nane iz crnog keramičkog čajnika, pa vraća čajnik na hromirani sto. Sada mi, sa čiviluka u garderobi, bira kravatu za večeras. Kad se ponovo zagrlimo, ustrajno mi šapuće na uho. – Šta ako jednog dana, Viktore – udiše i steže me jače – šta ako jednog dana postaneš nešto što ranije nisi bio?

Glamurama 281 0 Prvo smo na nekoj dobrotvornoj zabavi evropskog MTV-ja u Kvo vadisu na Sohou pijuckali „stolične“, a onda stigli na žurku na Holand Parku u dva „jaguara XK8“, oba crvena, uglancana i parkirana pod upadljivim uglovima ispred kuće. Ljudi su neopozivo primetili i počeli da se domundavaju kad smo nas šestoro zajedno ušli, i upravo u tom trenutku zasvirala je pesma Serža Genzbura Je T'Aime“ i nije prestajala do kraja večeri. Na žurci nije bilo uočljivog centralnog jezgra, domaćini su bili nevidljivi, gosti su morali napeto da objašnjavaju zašto su došli, a neki su potpuno zaboravili ko ih je pozvao, niko nije imao pojma. Modeli za donji veš „Emporio Armani“ muvali su se kroz gužvu u kojoj su se zatekli i Tim Rot, Sil, članovi Supergrassa, Pipa Bruks, Fajruza Balk, Pol Veler, Tajson, a neko je nosao velike poslužavnike s oso bukom51. Napolju je vrt bio pun ruža, iza visoke živice su deca obučena u safari-košulje „Tomi Hilfiger“ pila pastelni punč s grenadinom i igrala se praznom bocom od „stolične“, šutirala je po bujnom zelenom travnjaku, a iza njih je bila samo noć. Među mirisima koji su se širili kućom našli su se estragon, cvetovi duvana, bergamot, hrastov lišaj. – Moguće – promrmljao sam nekome. Ja sam sedeo zavaljen u crnu kožnu fotelju dok mi je Bobi, u odelu koje je kupio u Ulici Savil Rou, neprestano davao ksanakse i šaputao rečenicu: – Treba što pre da se navikneš – kad god bi se udaljio. Ja sam stalno mazio keramičku mačku koja je stajala pored fotelje i povremeno obraćao pažnju na ogromnu knjigu pod nazivom Dizajn s pločicama koja je ležala na podu. Akvarijum pun trapavih crnih riba delovao mi je fenomenalno. Svi su se upravo vratili iz Los Anđelesa, ljudi su odlazili u Rejkjavik na vikend, neki su brinuli zbog sudbine ozonskog omotača, dok drugi uopšte nisu. U kupatilu sam se zablenuo u monogramisan sapun u crnoj posudici dok sam stajao na čupavom vunenom tepihu, nemoćan da se pomokrim. Onda sam izgrizao ostatke noktiju dok me je Sofi Dal predstavljala Brusu i Tami pre no što su njih dvoje otišli da plešu pored živice, posvuda su se nalazili ogromni listovi bananine palme, a ja sam se sve vreme štrecao, no Sofi to nije primetila. Iako mi je gotovo stalno bila u vidnom polju, Džejmi Filds je nekako uspela potpuno da me izbegne te večeri. Ili se s Amber Valetom smejala nekoj internoj šali, ili je blago odmahivala glavom kad god bi je ponudili predjelom – 51 It. osso buco – „šuplja kost“; italijanska vrsta lonca s govedinom, u koji se dodaje i goveđa kost čija srž doprinosi ukusu. (Prim. prev.)

282 BR E T IS TO N EL IS almohabanasima52 specijalno dopremljenim avionom iz restorana u San Huanu – ili odgovarala „hoću“ na praktično sve što bi se od nje zatražilo. Bentli je otpratio kako se jedan trapav ali lepo vaspitan tinejdžer, koji je pio pino noar iz krigle srednje veličine, za nekoliko sekundi zaljubljuje u mene, a ja sam mu se, kad je otro neke konfete s mog sakoa „Armani“ i rekao „kul“ kao da ta reč ima dvanaest slova u, samo slabašno osmehnuo. Tek sam znatno kasnije primetio da je tu i filmska ekipa, uključujući i Feliksa, direktora fotografije, mada niko od njih nije delovao pometeno, a onda je magla počela da se diže i shvatio sam da možda niko od njih ne zna za Sema Hoa i ono što mu se desilo, za njegovu užasnu smrt, za to kako mu se ruka mučno trzala, kako se istetovirana reč ROB zamutila od snažnih vibracija njegovog tela. Bobi, koji je izgledao retuširano, dao mi je salvetu i zamolio me da prestanem da balavim. – Zađi među ljude – šapnuo je. – Zađi među ljude. Neko mi je dao još jednu čašu šampanjca, neko drugi mi je zapalio cigaretu koja mi je već pola sata visila s usana, a u glavi mi je sve više bledela misao „Ali možda sam ja u pravu, a oni nisu“ pošto sam se predavao, predavao. 52 Šp. almoj|banas – pirinčani uštipci sa sirom. (Prim. prev.)

4

38 Filmska ekipa prati Tami do trpezarije, gde ona napeto doručkuje s Brusom. Pijucka mlaku čokoladu, pravi se da čita Mond, a Brus agresivno maže maslacem parče hleba s bademima dok ne prekine tišinu time što saopšti Tami da zna grozne stvari iz njene prošlosti i pri tome stalno pominje boravak u Saudijskoj Arabiji bez daljih objašnjenja. Brusu je kosa mokra, usko lice rumeno od nedavnog tuširanja, nosi majicu „Pol Smit“ boje pistaća, a kasnije će prisustvovati prestižnoj zakusci na krovu, koju negde u 16. arondismanu organizuje Versače i na koji su pozvani samo zgodni ljudi. Brus je rešio da za zakusku obuče crnu pripijenu majicu i sive cipele „Prada“, a tamo ide zapravo samo zbog prošlomesečnog otkazanog angažmana. – Znači, bićeš cenjen – kaže Tami i pali tanku cigaretu. – Ti me ne ceniš. – Ne budi smešan – mrmlja. – Znam s kim se viđaš po podne. – Šta još radiš danas? – pita ona ravnom intonacijom. – Ići ću na zakusku kod Versačea. Poješću sendvič. Klimaću glavom kad to bude bilo umesno. – Pauza. – Držaču se scenarija. Kamera sve vreme kruži oko stola za kojim sede, na Taminom licu ništa se ne vidi, Brusu se ruka blago trese dok diže „Ermes“ šoljicu za kafu, a onda je, ne srknuvši kafu s mlekom, vraća na tacnu i zatvara zelene oči, pošto mu manjka snage za svađu. Glumac koji igra Brusa bio je perspektivan košarkaš na Univerzitetu Djuk, a onda je pošao za Denijem Ferijem u Italiju, gde je Brus odmah dobio manekenske angažmane, i u Milanu je upoznao Brusa koji se u to vreme zabavljao s Tami Devol i odatle je sve krenulo. Vaza – rekvizit – puna prevelikih belih tulipana besmisleno je smeštena između njih. – Ne budi ljubomoran – šapuće Tami. Mobilni telefon na stolu počinje da zvoni, niko od njih ga ne uzima, ali možda zove Bobi pa se Brus napokon javlja. Ipak, nije on nego Lisa-Mari Prešli koja traži Bentlija – zove ga svojom „starijom sekom“ – ali Bentli spava jer je kući stigao u zoru, u pratnji studenta režije s Univerziteta Njujorka kojeg je smuvao sinoć u La Luni pošto su ionako ogromne usne studenta režije s Univerziteta Njujorka bile naglašene plavo farbanim pramenovima, a momak je imao i sklonost ka neagresivnom vezivanju kome Bentli nije mogao da odoli.

Glamurama 285 – Ne budi ljubomoran – ponavlja Tami pre no što ode. – Samo se drži scenarija – upozorava je Brus. Dok Tami nehajno uzima kutiju „Viton“ s hromiranog stola u predvorju, klavirski intro pesme „S.O.S.“ grupe ABBA počinje da svira, a pesma se proteže kroz čitav Tamin dan, iako se u vokmenu, koji nosi po celom gradu, nalazi kaseta koju joj je snimio Brus – Rolling Stones, Bettie Serveert, didžej Šedou, Prins, Luscious Jackson, Robert Majls, jedna pesma Elvisa Kostela koja im je nekada oboma nešto značila. Po Tami dolazi „mercedes“, a vozač, Rus po imenu Vajat, odvozi je u „Šanel“ u Ulici Kambon, gde ona u kancelariji doživljava slom: isprva plače ćutke, a onda rida dok Đanfranko ne stigne i ne ukapira da se nešto „desilo“, pa šmugne nakon što sekretarici naredi da smiri Tami. Tami je odlepila, jedva uspeva da odradi probe, a onda se sastaje sa sinom francuskog premijera na buvljoj pijaci na Klinjankuru, te uskoro sede u „Mekdonaldsu“, oboje s tamnim naočarima; on je tri godine mlađi od Tami, ponekad živi u palati, mrzi skorojeviće, kara samo Amerikanke (uključujući i svoju dadilju kad je imao deset godina). Tami je pre četiri meseca „naletela“ na njega ispred „Diora“ na Aveniji Montenj. Ispustila je nešto. On je to podigao. Njegova kola su čekala. Spuštao se mrak. Sin francuskog premijera upravo se vratio s Jamajke, Tami mu malodušno hvali preplanuo ten, a onda smesta pita za njegov problem s kokainom. Je li se to rešilo? Da li je njemu stalo? On se samo vrdavo smeška, ali prekasno shvata da je to pogrešan potez jer ona postaje ćudljiva. Stoga naručuje „big mek“, Tami uzima kesicu pomfrita, stan mu kreče pa se smestio u predsednički apartman u Bristolu, u „Mekdonaldsu“ je ledeno, dah im se magli svaki put kad progovore. Ona gleda vrhove svojih prstiju, pita se da li kokain škodi kosi. On mrmlja nešto i pokušava da je uhvati za ruku. Dira joj lice, govori joj koliko je osetljiva. Ali sve je beznadežno, sve je etiketa, zakasnio je kod frizera. – Oprezna sam – napokon priznaje ona. On se – što ona ne zna – oseća slomljeno. Neodređeno zakazuju sledeći susret. Ona izlazi iz „Mekdonaldsa“, a napolju, gde čeka filmska ekipa, pada slaba kiša i toplo je, Ajfelova kula samo je senka u džinovskom zidu izmaglice koja se polako razvejava, Tami se usredsreduje na kaldrmisane ulice, na bagreme, prolazi jedan policajac s vučjakom na povocu, na kraju se Tami vraća u „mercedes“ koji vozi Rus po imenu Vajat. U Zoržu je ručak koji će morati da preskoči – suviše je uznemirena, sve se uskomešalo, ne pomaže ni još jedan klonopin – pa zove Džoan Bak da joj objasni. Otpušta vozača, uzima kutiju „Viton“ i beži filmskoj ekipi u butiku „Versače“ u Ulici Fobur Sent Onore. Narednih trideset pet minuta niko ne zna gde je Tami.

286 BR E T IS TO N EL IS Kutiju „Viton“ daje neverovatno zgodnom Libancu zavaljenom za volan crnog BMW-a parkiranog tik uz trotoar negde u 2. arondismanu, što zapravo i nije daleko od Žorža, pa se Tami predomišlja i odlučuje da se pojavi na ručku gde je čeka filmska ekipa; reditelj i direktor fotografije Feliks neprestano se izvinjavaju što su je izgubili, ona na sve to samo odsutno sleže ramenima, mrmlja: – Izgubila sam se – i ljubazno se pozdravlja s ljudima. Agent joj saopštava dobre vesti: Tami će snimati sledeću naslovnu stranu britanskog Voga. Svi imaju tamne naočari. Raspravlja se o Sajnfeldu i plafonskim ventilatorima. Tami odbija čašu šampanjca, a onda je ipak prihvata. Počinje da se razvedrava, oblaci se razilaze, temperatura raste pet stepeni za petnaest minuta, pa studenti koji ručaju u otvorenom dvorištu Instituta za političke studije počinju da se sunčaju dok Libanac zaustavlja BMW na Bulevaru Raspaj, gde na obližnjim krovovima čeka druga filmska ekipa, spremna da snimi naredne događaje teleobjektivom. Ispod njih neko uzdiše od zadovoljstva, studenti piju pivo, polugoli leže na klupama, čitaju časopise, zajedno jedu sendviče dok počinju da se formulišu planovi za bežanje s predavanja, a neko s kam-korderom luta po dvorištu i konačno se fokusira na dvadesetogodišnjeg momka koji sedi na ćebetu i tiho plače dok čita poruku kojom ga devojka ostavlja: napisala je da mu se više nikad neće vratiti, a on se ljulja napred-nazad i govori sebi da je sve u redu, u redu, u redu; kam-korder se dijagonalno pomera i fokusira devojku koja drugoj devojci masira leđa. Nemačka televizijska ekipa intervjuiše studente na temu predstojećih izbora. Dele se džointi. Naokolo jure vozači rolera. Libanac je dobio jednostavna uputstva: da samo skine poklopac kutije „Viton“ pre no što izađe iz kola, ali pošto je Bobi Hjuz lagao u vezi s trenutkom aktiviranja bombe – rekao je vozaču da parkira kola i ostavi ih na Bulevaru Raspaj, ispred instituta – vozač će poginuti u eksploziji. Libanac, koji je učestvovao u planiranju januarskog napada na štab CIA u Lengliju, jede „m&ms“ i razmišlja o devojci po imenu Sigi koju je upoznao prošlog meseca na Islandu. Studentkinja Brigid prolazi pored BMW-a, primećuje Libanca nagnutog nad suvozačko sedište, čak je uočila i da se uspaničio dok je podizao nešto u sekundama pre eksplozije kola. Jednostavan svetlosni blesak, glasan zvuk, BMW se raspada. Opseg razaranja je nejasan, a posledice nekako nisu u prvom planu. Poenta je u samoj bombi, u njenom podmetanju, aktivaciji – to je poruka. Poruka nije u Brigid raznetoj do neprepoznatljivosti, niti u silini udara koja je tridesetoro studenata najbližih kolima odbacila petnaestak metara u vazduh, niti u petoro studenata koji su poginuli na licu mesta, od čega dvoje od

Glamurama 287 šrapnela koji su preleteli preko dvorišta i žarili im se u grudi, niti u drugom delu kola koji leti i odrubljuje nečiju ruku, niti u troje studenata koji su smesta oslepeli. Nije u iskidanim nogama, slomljenim lobanjama, u ljudima koji su za nekoliko minuta iskrvarili do smrti. Razrovan asfalt, ugljenisano drveće, klupe oblivene krvlju, neke i spaljene – sve je to jednako nebitno. Poenta je u volji da se izvrši to razaranje, a ne u njegovom ishodu, pošto je to samo dekor. Sleđena tišina, a onda – među svesnima zalivenim krvlju, ne obavezno sopstvenom – počinje vrištanje. Pedeset jedan povređen. Četvoro više nikad neće hodati. Drugo troje imaju ozbiljno oštećenje mozga. Računajući vozača BMW-a, poginulo je trinaestoro, uključujući i starca koji, nekoliko blokova dalje, umire od srčanog udara u vreme eksplozije. (Nedelju dana kasnije asistent iz Liona umreće od povreda glave, čime se broj žrtava penje na četrnaest.) Pre no što trepćuća plava svetla ambulantnih kola počnu da stižu na lice mesta, filmska ekipa se spakovala i nestala, a pojaviće se za koji dan na novom zakazanom mestu. Kad ne gledaju kroz sočivo kamere, s te udaljenosti sve im izgleda majušno i nebitno i prilično nestvarno. Ko je mrtav a ko nije može se odrediti samo kad se tela svojeručno podignu. Iste večeri, na vrlo kul i seksi večeri na spratu hotela Krijon, iza vrata pored kojih stoje crnokosi zgodni čuvari, Tami se druži s Amber Valetom, Oskarom de la Rentom, Đanfrankom Fereom, Bredom Renfrom, Kristijanom Lubutenom, Danijelom Stil, princezom od Velsa, Bernarom Arnoom i raznim Rusima i urednicima Voga; svi su veoma ozbiljno opušteni, neki su se upravo vratili iz Marakeša – nekolicina je još umorna od puta – drugi pozdravljaju Tami koja se skupila u uglu i sa Šalom Harlou tračari o tome kako se sve devojke zabavljaju s totalno pogrešnim likovima (ništarijama, kriminalcima, galebovima, dečkićima, članovima Gornjeg doma, Tamajkancima s kojima nisu prisne), Tami se hladi pozivnicom na žurku u Kvinu koju joj je dao jedan dvojnik Kristijana Bejla, ali će Tami preskočiti tu žurku zarad one koju Naomi priređuje u 16. arondismanu, servira se sašimi, cigarete se žickaju pa pale, Tami se naginje ka Džonu Galijanu i kaže mu: – Totalno si odlepio, maco – šapatom na uho, pije previše crnog vina, prelazi na koka-kolu, nekoliko lezbejki uopšteno joj se nabacuje, neko u kimonu pita kako je Brus Rajnbek, a Tami, gledajući u figuru koja promiče u mraku, sneno odgovara: – Samo malo – pošto shvata da je posredi samo još jedno naporno veče.

288 BR E T IS TO N EL IS 37 Ogromna scenografija – visokotehnološka i u fazonu serijske proizvodnje, s naznakama art dekoa i misionarskog stila – koja zauzima apartman u 8. ili pak 16. arondismanu jeste mesto na kome Džejmi Filds, Bobi Hjuz, Bentli Harolds, Tami Devol, Brus Rajnbek i ja živimo preko jeseni u Parizu. Smešteni smo u tripleksu od 460 kvadrata, za koji se plaća iračkim novcem opranim preko Mađarske. Da bi se ušlo u kuću, mora se dezaktivirati alarm i proći kroz dvorište. Unutra spiralno stepenište povezuje sve tri etaže, izbor boja obuhvata prigušeno maslinastozelenu, svetlosmeđu i nežnoružičastu, u podrumu je teretana na čijim su zidovima Klementeovi crteži. U prostranoj otvorenoj kuhinji, koju je dizajnirao Biber, nalaze se elementi od ebanovine iz Makasara i farbanog drveta tulipovca, pećnica „mile“, dve mašine za sudove, frižider sa staklenim vratima, zamrzivač „sabziro“, ručno pravljene police za vina i začine, serijska restoranska prskalica instalirana u nišu od nerđajućeg čelika, sudni cedionici od tikovine na kojima je tufnasti porcelan s pozlatom. Lusteri „Serž Muj“ vise nad blistavim zelenobelim teraco podovima i tepisima koje je dizajnirala Kristina van der Hurd. Svuda su stakleni zidovi i ogromne bele sveće od citronele i staklene kutije pune CD-ova i beli stakleni kamini i stolice „dijalogika“ prekrivene žanilom „džajant tekstajls“ i vrata tapacirana kožom i stereo-uređaji i fotelje „Rulman“ pred televizorima priključenim na digitalni satelitski sistem koji prima petsto kanala iz celog sveta; uza sve zidove stoje police sa zdelama, na raznim stolovima leže gomile mobilnih telefona. U spavaćim su sobama izolacione zavese koje je dizajnirala Meri Brajt, tepisi Morisa Vel Kipa, naslonjače i otomani„Hans Vegner“ presvučeni kožom „spinibek“, divani prekriveni žanilom „Larson“, pored kojih se često mogu videti patuljasta stabla voćaka, a svi zidovi u svim spavaćim sobama obloženi su kožom. Kreveti su napravljeni u Skandinaviji, a posteljinu i peškire potpisuje Kalvin Klajn. Kroz apartman se proteže komplikovan sistem za video-nadžor (a spoljašnje kamere opremljene su ugrađenom rasvetom), kao i razrađen alarmni sistem. Šifre se pamte i, pošto se sekvenca menja svake nedelje, pamte nanovo. Dva BMW-a parkirana u garaži imaju sistem za globalno pozicioniranje, neregistrovane tablice, blindirane vetrobrane, gume zaštićene od bušenja, zaslepljujuće halogene farove i napred i pozadi, snažne branike. Apartman se čisti dvaput nedeljno – telefonske linije, utikači, „pauerbukovi“, abažuri, klozeti, sva električna oprema. Iza zaključanih vrata nalaze se sobe,

Glamurama 289 iza tih soba nalazi se još zaključanih vrata, a u tim pak sobama poslagana su koleta – uglavnom „Viton“ i „Guči“ – spremna za upotrebu. U drugim skrivenim sobama smeštene su profesionalne šivaće mašine, pakovanja eksploziva, ručne bombe, puške M-16, mašinke, ormarić u kome stoje punjači baterija, kapisle, plastični eksploziv, električni detonatori. Jedan ormar sadrži desetine Armiranih komada odeće ojačanih kevlarom, dovoljno debelim da zaustavi brze metke ili gelere. Na svim telefonima u kući analizira se glas pozivaoca u potrazi za nečujnim mikropodrhtavanjima koja egzistiraju kad govornik laže ili je pod stresom, i očitavanja slušalac neprestano vidi na LED ekranu. Na svim telefonima u kući instalirani su analizatori koji duž linije šalju električne impulse i, pošto očitaju njihov odjek, slušaocu saopštavaju da li se poziv lovi. Na svim telefonima u kući instaliranje digitalni koder za pretvaranje glasa u brojeve koje sagovornik može da dekodira, ali će eventualni prisluškivač čuti samo šum. Nenadano, tokom te prve nedelje u Parizu, Bobi je priredio opsežnu zabavu u čast Džoela Silvera, koji se na kraju Ričardu Doneru, tek pristiglom iz Sakramenta, hvalisao svojom novom prikolicom od tri miliona dolara; neko je dopremio svoje pse „konkordom“; pojavila se Serena Altskul i dala nam ekskluzivne informacije o turneji Busha, s Bobijem Sortom došli su Hamiš Bouls i jedan poznati reper koji će uskoro biti ubijen, a onda – paf paf paf, jedno za drugim – princeza Katarina od Jugoslavije, princ Pavlos od Grčke, princeza Sumaja od Jordana i Skit Ulrik, koji je nosio odelo „Prada“ i košulju sa klasičnom kragnom, i isprva se činilo da mu je drago što me vidi, uprkos tome što sam ja pri našem poslednjem susretu pobegao od njega mračnom ulicom na Sohou. Skit je zabrinuto propratio moj pogled ka„mentosu“ koji je pao na teraco. Sagnuo sam se, obrisao „mentos“, ubacio ga u usta i počeo brzo da žvačem. – Samo moraš, hm, da sagledaš stvari s pozitivne strane – snebivljivo mi je rekao Skit. – Raširenih ruku dočekujem potpuni zaborav – kazao sam Skitu kroz brzo žvakanje. Zastao je, slegao ramenima, mrzovoljno klimnuo glavom i smesta otišao. Prošli su Orora Dika, Iv Sen Loran i Taki. Ambasador Iraka celu žurku proveo je stojeći uz Bobija, koji je stalno mahao ka meni i terao me da zađem među ljude. Ja sam tokom prvog dela zabave nervozno ćaskao s Dijanom fon Firstenberg i Barijem Dilerom i pokušavao da se primaknem Džejmi, koja me je katkad ignorisala, a katkad se histerično smejala mazeći baseta koga je neko dovukao, dok su šankeri sipali šampanjac u uske visoke čaše zureći ukočeno

290 BR E T IS TO N EL IS mimo nas. Prema očekivanjima, s vremenom je žurka postajala sve više fensi, ljudi su počeli da igraju uz muziku benda República, stigle su Kejt Mos i Naomi Kembel u društvu Umetnika Nekada Poznatog Kao Prins, Tom Ford se pojavio s Dominikom Brauning, ja sam s Majklom Daglasom vodio težak razgovor o safarijima visoke klase dok sam, izgledajući prilično bezazleno, držao tanjir s jastogom, zatreštala je pesma „J'm Your Boogie Man“ grupe KC and the Sunshine Band, što je bio znak za Džejmi da zaigra, a za mene da se začuđeno zagledam u nju. Cvetne aranžmane uradio je Baptist Pitu. Reč ŽURKA neprestano je sevala iznad nas u raznobojnim slovima. Brus je otišao čim se pojavio sin francuskog premijera, Tami se s bocom šampanjca zaključala u kupatilu na spratu i zapala u prilično histerično stanje neko mi je – onaj urađeni student režije s Univerziteta Njujorka, koji već nekoliko noći provodi u stanu i svima pali cigarete – dao svoj broj telefona, napisavši ga na zadnjoj strani starog broja Monda vrhunskim perom koje je posudio od neke zvezde. Negde na Pigalu otvarala se nova teretana „Dejvid Barton“, a zbunjena princeza Sumaja od Jordana zacenila se: – Oh, savršeno! – Reditelja, Feliksa i veći deo filmske ekipe uzbudio je pravac u kome se žurka kretala. Ja sam se na kraju skljokao na klupu u dvorištu i pijano rekao: – Bonjour53, dečko – Piteru Dženingsu dok je odlazio, noga mi je utrnula pa sam se šepajući vratio na zabavu i pokušao da plešem sa Džejmi, ali mi Bobi nije dopustio. 36 Revije na kojima smo danas bili: Gotje, „Kom de garson“ i – posle svraćanja u novi lokal Franka Majoa negde ispod Šanzelizea – Galijano (ogromna bela zavesa, neobično moderno osvetljenje, svira„Stupid Girl“ Garbagea, manekenke se klanjaju, nama trebaju alibiji), a onda nismo mogli zaobići Le Ben i večeru u čast Drisa van Notena: izbacivači nas uvlače unutra, ja sam u „Pradi“, urađen neverovatnim dozama ksanaksa, velika fensi gužva, ja u napetim varijacijama govorim: – Ćao, maco – Piteru Birdu i Kandelas Sastre i Eleanori de Roan-Šabo i Emanuelu de Brantu i Gregu Hansenu i zubaru iz Santa Fea kod koga sam nakratko otišao dok je Kloi tamo snimala i Ines Rivero, previše je fotografa i 53 Fr. – Dobar dan. (Prim. prev.)

Glamurama 291 kupaca serijske robe i medijskih agenata, sve devojke nose slamnate tašne i haljine pastelnih boja, klub je prekrcan džinovskim cvetnim aranžmanima od gardenija i ruža. Neprestano čujem reč „insekti“, a pošto zapalim cigaretu, u svojoj ruci primećujem hiljadu franaka koje mi je, neznano zašto, Džejmi dala na Galijanovoj reviji dok sam sedeo do nje i strahovito drhtao. Jutros za doručkom Bobi nije rekao kuda će ići preko dana, ali pošto se toliko mnogo scena snima bez mene, ja samo kao luđak bubam svoj tekst i pojavljujem se u skladu s produkcijskim rasporedom, držim se neupadljivo, držim se podalje. Prilazim filmskoj ekipi i palim Džejmi cigaretu. Ona je u pripijenom „Valentino“ kostimu sa šljokicama i pažljivo je nanela ajlajner. Sa zvučnika počinje da svira Erik Klepton, što je moj znak. – Erik Klepton je bez veze. – Ma je li? – kaže ona. – Baš super. Uzimam čašu šampanjca s poslužavnika koji pronosi konobar, oboje smo izloženi, stojimo zajedno na plesnom podijumu, i gledamo sve samo ne jedno drugo. – Želim te – kažem, slabašno se smeškam, klimam glavom Klaudiji Šifer koja prolazi. – Opasno te želim. – To nije u scenariju, Viktore – upozorava me i takođe se slabašno smeška. – I neće proći. – Džejmi, molim te – kažem. – Možemo da razgovaramo. Bobi još nije došao. – Samo izbij iz te slatke glavice sve fantazije o sudaru povlaka karanju – kaže i izdiše. – Maco – iskreno kažem. – Ne želim da te povredim. – Ako tako nastaviš, povredićeš nas oboje. – Ako kako nastavim? – pitam. Odmiče se. Primičem se. – Hej, Džejmi… – Pružam ruku da joj dodirnem rame. – U čemu je stvar? – Ne znaš čak ni gde si, Viktore – smrknuto kaže, ali i dalje nasmešena, čak uspeva i da odmahne ljudima koji joj mašu. – Pojma nemaš gde si. – Pokaži mi. – To bi me koštalo, Viktore. – Ne voliš ga – kažem. – Vidim to. Ne voliš Bobija. U pitanju je posao, zar ne? Deo plana? Samo glumiš, je li tako? Ne odgovara. Bobi razmiče zelenu plišanu zavesu i ulazi u fantastičnom smokingu „Valentino“, na leđima mu je ranac „Prada“ koji nije ostavio na garderobi, razgleda salu dok pali cigaretu, nakratko je zaslepljen paparacima, upravo se

292 BR E T IS TO N EL IS vratio sa žurke u Anaiju, kosa mu izgleda mokra, kreće ka nama, ukočeno se smeši dok grabi preko plesnog podijuma. – Mislim da ga se bojiš – kažem. – Ali ga ne voliš. – Hajde samo da preguramo ovu nedelju, važi? – kaže sve napetija. – Reci mi da ga voliš… da čujem – šapućem. – Reci mi bar da ti se dopada. Kamera najednom prestaje da kruži, zadržava nas oboje u kadru dok bespomoćno gledamo u Bobija koji prilazi. – Ćuti – kaže i klima glavom nekome ko prolazi u polumraku. – Reći ću mu nešto – šapućem. – Boli me uvo. – Hajde da se utišamo, Viktore – upozorava me i široko se osmehuje. – Nadam se da se ta šala odnosi na nešto što si rekao a ja nisam čuo, Viktore – kaže Bobi, naginje se i ljubi Džejmi u usta. – Mmm – prede Džejmi i oblizuje se. – Margarita? – O čemu pričaš, Bobi? – Repliku izgovaram tako da se ne može odrediti foliram li nedužnost ili žestoko glumim, ali Bobiju pažnju odvlači nešto na drugom kraju sale, te na neki umilan način deluje nezainteresovano. – Umirem od gladi – kaže Džejmi. – Šta? – mrmlja Bobi i krivi vrat. – Rekoh, umirem od gladi – nervozno ponavlja. Blago uspaničen, gutam još jedan ksanaks i usredsređujem se na MTV ekipu kojoj Nikol Kidman s bindijem54 na čelu daje intervju. – Rajnbek je ogavno raspoložen – kaže Bobi dok pilji u Brusa koji se stondirano skljokao u jedan separe na periferiji žurke; pored Brusa je Tami, zanosna i potresena od eksplozije, s tamnim naočarima, a oboje su okruženi grupicom mladih Londonaca. – Mislim da će ga proći – kaže Džejmi. – Uskoro. – Aha, ali Tami pati, a to bi moglo da napravi sranje – kaže Bobi. – Izvinite me. Bobi odlazi do separea, rukuje se sa svima koji su impresionirani njegovim prisustvom, naginje se, Brus ga jedva primećuje, i tada prilazi Bentli s Markom Džejkobsom, konačno Tami pogleda Bentlija koji joj pokazuje svoj ručni sat, a zatim se i ovlaš osmehne Marku, ali čim čitav separe prsne u žamor, lice joj se pretvara u masku. – Razgovaraj s njim – kažem Džejmi. – Reci mu da raskidate. Reci mu da će sve biti u redu. – Sve će biti u redu? – pita. – Budalo – mrmlja. – Samo pokušavam da iskažem ono što zaista osećam. 54 Bindi – ukras u obliku tačke na čelu, osoben za žitelje Indije i jugoistočne Azije. (Prim. prev.)

Glamurama 293 – Tvoja primarna odgovornost, Viktore, pri trenutnom stanju stvari jeste da samo… – Umukni – tiho kažem. – Preboli me. – Ti si ovo počela. – Ovo j e samo vrh ledenog brega – kaže Džejmi, a onda ne može da odoli: lice joj se opušta, baca kratak pogled u moje oči i tiho šapuće: – Molim te, Viktore, samo se ponašaj neupadljivo, pa ćemo razgovarati kasnije. – Kada? – uzvraćam šapatom. Bobi se vraća s Bentlijem i Markom Džejkobsom, Mark i Bentli upravo su se vratili iz razgledanja Markovog stana na Pon Nefu, Mark je vrlo nervozan jer je jedan od novih trendi dizajnera tinejdž trandža koja se inspiriše svojom čivavom po imenu Hektor. – Zaglavio sam se u razgovoru s jednim belgijskim ikonoborcem, pa me je gospodin Džejkobs spasao – kaže Bentli i tera muvu. Mark se klanja, ljubi Džejmi u obraz, ležerno klima glavom ka meni i kaže: – Ćao, Viktore. – Gospode, ovde je ledeno – kaže Bentli, dah mu se magli, a onda me odmerava i dodaje: – Izgledaš umorno, Viktore. Fantastično, ali umorno. – Kul sam, kul sam – kažem ravnim tonom. – Sve je kul. – Evo… ovo si zaboravio. – Bobi Bentliju daje ranac „Prada“ dok Mark šarmira Džejmi kreveljenjem iza Bentlijevih leđa, na šta se Bobi ovlaš osmehuje. – Zašto ga nisi samo ostavio na garderobi? – kenjka Bentli. – Pobogu, Bobi. – Nisam znao hoću li se zadržati. – Bobi sleže ramenima i gleda mene. Pošto se smestim za sto s Donatelom Versače, Markom Vanderluom, Katrine Borman, Azedinom Alajom, Frankom Socani i belgijskim ikonoborcem, pošto smo se siti ismejali na račun drugih ljudi, pošto smo popušili desetine cigareta, pošto su konobari odneli tanjire koje ljudi nisu ni pogledali, kamoli pipnuli, pošto smo svi šapnuli neku tajnu osobi sleva, Džejmi prolazi pored stola s džointom i traži vatru od Donatele, koja je pored mene, a Džejmi mi – dok se pravi da priča s Donatelom, koja priča s Frankom – kaže da Bobi sutra odlazi u Bejrut, a zatim u Bagdad i Dablin, gde će se sastati s članom paravojne formacije „Virdžinija“, i vraća se za pet dana. Ja to napeto slušam, a ona me podstiče da se veselo smejem i prenosi mi te informacije tako da bi posmatrač s druge strane sale – gde je Bobi trenutno – pomislio da Donateli govori kako sjajno Viktor izgleda ili da glasno razmišlja o tome koliko joj je život postao

294 BR E T IS TO N EL IS glamurozan; Džejmi uzima samo jedan dim iz džointa pre no što ga pusti da kruži oko stola, meni je noga utrnula, šepajući za njom udaram u spore obrise i senke, primećujem da Bentli žurno odlazi s rancem „Prada“, rok-grupa Autom de Lucie počinje da se štimuje i sprema za prvu pesmu, naslovnu s albuma „Substitute“ grupe Who. 35 U pozadini trešti „Voulez-Vous“ grupe ABBA, beli „rejndž rover“ stoji spreman, na suvozačkom sedištu reditelj iz druge filmske ekipe pregleda večerašnju sekvencu dok razni asistenti napeto zure pred sebe i preko bežičnih slušalica komuniciraju s drugom ekipom, koja se već smestila na predviđenu lokaciju. S rancem „Prada“ preko ramena, Bentli uskače u „rejndž rover“, a ovaj, u pratnji crnog „sitroena“, kreće ka Bulevaru Sen Žermen. Kafe Flor razmatran je cele nedelje, a detaljan opis rasporeda prostorija pomogao je da se odredi najbolji sto za ostavljanje ranca „Prada“. Bentli proučava narednu scenu iz dva lista faks-papira i pamti tekst. Taksi ostavlja Bentlija jedan ugao od kafea Flor, a on hoda brzo, odlučno, ka spoljnom stolu tik uz trotoar, gde Bred, glumac u ulozi studenta režije koga je Bentli smuvao u La Luni prošle nedelje, sedi s dvojicom drugova – žgoljavaca iz Sijetla koji su pohađali Kamden s Bredom – i sva trojica otmeno žvaću žvake i puše „marlboro“, zavaljeni na stolice i savršeno isfrizirani; nasred stola nalazi se prazna kartonska šolja iz„Starbaksa“, a pored Bredovih nogu stoji torba „Gap“ puna sveže kupljenih majica. – Uh, hajde da se preoblačimo – kaže Bred kad vidi Bentlija kako u smokingu „Versače“ manevriše među stolovima. Kafe Flor je prepun, blistav, nema mesta ni za lek. Bentli to primećuje sa zlokobnim zadovoljstvom, ali se i oseća izgubljeno. Još ga opseda film Briljantin, još ga muči ideja da su mu noge premršave iako niko tako ne misli niti mu je to omelo manekensku karijeru, još nije preboleo momka koga je upoznao na koncertu Styxa 1979. na nekom stadionu na Srednjem zapadu, u varošici u koju se od svoje devetnaeste nije vraćao; taj momak zvao se Kal i pravio se da je hetero mada je odmah pao na Bentlijev izgled, ali je znao da je Bentli emocionalno osakaćen i dodatno ga je odbilo to što Bentli ne veruje u raj, pa je otišao i na godinu-dve postao glavni urednik programa na HBO-u. Bentli, već ozvučen, seda na skerletno-zelenu stolicu i pali cigaretu. Pored njih

Glamurama 295 japanski turisti razgledaju mape i povremeno fotografišu. To je početni kadar sekvence. – Ćao, Bentli – kaže Bred. – Ovo su Erik i Din. Išli su na Kamden i obojica su perspektivni manekeni. Poredili smo režime ishrane. – Znači, zato sam pomislio da svi izgledate baš kul – kaže Bentli, a zbog pominjanja Kamdena seti se Viktora i onoga što mu predstoji. – Večeras u Reksu nastupa Loran Garnije – kaže Bred pun nade. – Možda, možda – kaže Bentli, klima glavom, duva dim, a onda, gledajući tetovažu oko Dinovog zglavka: – Lepo. – Imaš? – pita Bred, misleći na ekstazi koji je Bentli trebalo da donese u kafe Flor. – Moraću kod Bazila na gajbu – kaže Bentli bez najave i ponovo se osmehuje Dinu. – Jao, čoveče – stenje Bred razočarano. – To će trajati sto godina. – Strpljenja… hej, imaš samo dvadeset tri godine, čemu žurba? – pita Bentli, tapše Breda po butini i čvrsto je steže, na šta se Bred opušta, gleda naniže, crveni. – Trebaće mi najviše dvadeset minuta – obećava Bentli i gasi cigaretu u pepeljari. Ustaje. – Ko mi garantuje da ćeš se vratiti? – pita Bred dižući pogled. – Ostaviću ovo – kaže Bentli i spušta ranac „Prada“ Bredu u krilo. – Samo ga čuvaj. – Molim te, požuri – kaže Bred i kezi se. – Žešće nam trebaju stimulansi. – Baš ličiš na Džona Bon Džovija – kaže mu Bentli. – Tako kažu. – Bred se ponosno osmehuje. – I zbog toga si tako kul. – Odakle se čuje ta ABBA? – pita Din i osvrće se u stolici. – Vratiću se – kaže Bentli i otire konfete s Bredovog ramena. – Vratiću se. – Imitacija Arnolda Švarcenegera ne uspeva mu u drugom navratu, pa se Bentli, koji zapravo ne misli da je Bred super, ćutke mršti. – Šta je to? – pita Bentli pošto je primetio grubu skicu nečega što liči na list i broj koji Bred žvrlja po salveti. – Dizajn tetovaže koju hoću da stavim. – Zašto broj četiri? – pita Bentli škiljeći. – To mi je omiljeni broj. – Lepo je što imaš omiljeni broj. – A vidiš ovo? – pita Bred. – To je list. Međutim, Bentli mora da krene, dobija signale s druge strane bulevara, iz raznih strateški parkiranih automobila i kombija, a kamere zuje. – Fantastično izgledaš, maco – kaže Bred i ovlaš ljubi Bentlija u usta.

296 BR E T IS TO N EL IS – Nemoj to da izgubiš – kaže Bentli pokazujući na ranac „Prada“. – Neću ga iz ruku ispuštati, ne brini, samo donesi robu – nestrpljivo kaže Bred, tera Bentlija da pođe, čvrsto steže ranac „Prada“. Bentli odlazi, nestaje u masi koja se večeras šeta po trotoaru. Poslednje Bredove reči koje je Bentli čuo glase: – Stan mu je totalno strava. Na sledećem uglu Bentli prelazi Bulevar Sen Žermen i uskače u crni „sitroen“ koji čeka pored trotoara, a dok se osmehuje, preko lica mu preleće senka. Teleobjektiv polako prelazi na ranac „Prada“ u Bredovom krilu. Snaga prve eksplozije odbacuje Breda u vazduh. Noga mu je razneta od butine naniže, u stomaku mu zjapi rupa od trideset centimetara, iskasapljeno telo završava mu na trotoaru Bulevara Sen Žermen, pljuska po sopstvenoj krvi, koprca se u samrtnom ropcu. Potom se aktivira druga bomba iz ranca „Prada“. Din i Erik, obojica isprskani Bredovim mesom, uz obilno krvarenje iz sopstvenih rana, uspevaju da se doteturaju do Breda, obnevidelo vrište u pomoć, a zatim, nekoliko sekundi kasnije, dešava se druga eksplozija. Ta bomba znatno je jača od prve, nanosi mnogo veću štetu, pred kafeom Flor stvara krater prečnika deset metara. Dva taksija, koji su se tu slučajno zatekli, prevrću se i jednovremeno pale. Ostaci Bredovog leša lete kroz ogroman poster za „Kalvin Klajn“ na skelama s druge strane ulice i prskaju ga krvlju, utrobom, kostima. Erik proleće kroz izlog butika „Emporio Armani“ preko puta. Dinov leš nabada se na šiljke ograde između trotoara i bulevara i ostaje tu, presamićen. Šrapneli se šire u svim pravcima, udaraju sredovečnu ženu koja sedi u kafeu, zaspaju joj vrat, lice i grudi, ubijaju je za nekoliko trenutaka. Japanka koja je sedela do Bredovog stola ošamućeno posrće iz dima, izgubila je obe ruke do laktova, a onda pada na krš na trotoaru. Mladi Jermenin leži dopola na ulici, otpola na trotoaru, glava mu je razneta, a moped mu je još među nogama. S ivice bele tende visi otkinuta ruka, a za firmu kafea Flor zalepljeni su veliki komadi mesa. S druge strane kamera na krovovima i u kombijima sve je prilično uobičajeno: krvavi ljudi istrčavaju iz gustog crnog dima, ranjeni i umirući vrište, jedan čovek puzi po bulevaru, povraća krv i grca, ugljenisani leševi vire iz automobila koji su se u trenutku eksplozije zadesili pored kafea Flor, kese stoje u lokvama krvi pred ulazom. Šok, sirene, stotinu ranjenih – sve je to vrlo poznato. Reditelj se uzda da će vrhunski montažer sastaviti kadrove kako

Glamurama 297 treba i kaže ekipi da se mora krenuti dalje. Dok „rejndž rover“ hitro prolazi pored scene i preseca put crnom „sitroenu“, Bentli je u magnovenju primetio jednu ženu iskidane butine kako leži na trotoaru i vrišti, a onda je zapalio cigaretu i kazao reditelju: – Vratite me u Le Ben, molim vas. – Tamo sluša Džin Triplhorn kako sat vremena naklapa o kineskim peškirima u Tajvanu, a on joj kaže da se protivi međurasnim vezama. 34 Ljudi odlaze. Bobi jutros, Tami na vikend kod Žaka Levija, Brus da proveri planove terminala na aerodromu Orli, Bentli na odmor, „možda u Grčku, možda ne“, usled čega ja ostajem da pratim Džejmi u salon Karita u Ulici Fobur Sent Onore, gde se Džejmi podvrgla – ne obavezno navedenim redom – farbanju kose, masaži, aromaterapiji i antistres tretmanu, energetski izbalansiranoj magnetnoj manipulaciji, a onda je nju-ejdž savetnik (osamnaestogodišnjak, prelep) vodi na „plažu mira“ sa sve snimljenim zvucima školjki koje skakuću po velikoj krševitoj steni. Ja čekam s telohraniteljima, a telohranitelji čekaju zbog brazilskih milionera, dve-tri carice, princeze od Monaka, Židit Godreš, i svi pijuckamo „šato de bele“ iz 1992; ja sam na ksanaksu dok me filmska ekipa snima kako namrgođeno prelistavam monografiju o filmskim časopisima iz šezdesetih, a naposletku mikroman udara jednog telohranitelja u glavu, reditelju je dosadno, ekipa odlazi na ranu večeru i sledeću lokaciju. U Operi „Garnije“ japanski libreto izaziva oprečna osećanja, ali smo tu zapravo zbog paparaca koji čekaju u podnožju stepeništa dok Džejmi i ja stojimo na vrhu stepeništa. Tu je Kristijana Brandolini, Sao Šlumberger gubi kontaktno sočivo, Irena Amik sikće: – Gaziš mi po skutu – ali kad se okrene i vidi mi lice, uspaničeno pod svetlošću lustera, popušta i osmehuje se, šapuće mi koliko sam lep, tada Kendi Speling maše Džejmi, a Amira Kazar i Astrid Kol pričaju mi o prošlonedeljnoj žurci u Le Benu na koju nisam bio pozvan. Primećujem dvojnika Kristijana Bejla koga sam prvi put uočio u Ulici Bond u Londonu: sada je u smokingu i sporo klima glavom kad vidi da ukočeno piljim u njega. Džejmi i ja rešavamo da odemo tokom prve pauze. Crni „sitroen“ vodi nas u Buda bar, sedamo za sto, potreseni, bez reči, samo beznadežno zurimo jedno u drugo, Džejmi zavlači ruku u tašnu „Prada“ i zove hotel Kost, a pošto zna Žan-Luja i Žilbera, soba nas čeka kada stignemo u

298 BR E T IS TO N EL IS Ulicu Sent Onore 239. Prvi pomoćnik reditelja baca pogled na papir i kaže nam da sutra budemo na snimanju u 9.00. Ponoć je, Džejmi uleće u predvorje, ogrće se mantilom „Helmut Lang“ od kože ponija, i onda je na mene red da pođem s njom. Vrata naše sobe zatvaraju se za mnom, Džejmi i ja padamo na krevet dok je ljubim u usta, ona me grli oko ramena, po skidanju se tresem tako jako da ona mora da se odmakne. Tada neko kuca na vrata. Džejmi ustaje, takođe gola, navlači mantil „Helmut Lang“, lenjo odlazi do vrata. Otvara ih ne pitajući ko je. Ulazi filmska ekipa koju ranije nisam video. Doprema se velika „panavižn“ kamera, postavlja se rasveta. Prvi pomoćnik reditelja kaže mi gde da legnem dok se Džejmi savetuje s rediteljem i supervizorom scenarija. Rekviziter otvara bocu šampanjca i sipa ga u dve čaše. U scenu se unosi džoint – ne rekvizit – i tada Džejmi leže pored mene, a ja palim džoint. Neko gužva ćebad na krevetu, reditelj viče: – Traka – i tada Džejn Birkin počinje da peva „Je T'Aime“ sa CD-a, filmska ekipa samo je senka iza reflektora, toliko je hladno da nam iz usta neprestano izlazi para. Džejmi leži na leđima i sneno duva džoint koji sam joj dao, zadržava dah dok ga polako ne ispusti – što je njen znak da počne da priča kolebljivo, oprezno, šaputavim i izgubljenim glasom, polužmureći. – Bobi je… ušao… u Superstudio Industrija… snimanje koje je okasnilo… beše za „En Klajn“?… ne sećam se… ljudi su zarađivali sto hiljada dolara dnevno i posao je delovao dobar… bilo je možda pola jedanaest, jedanaest… decembra 1990… pre četiri godine?… pet?… i iz nekog razloga je nestalo struje… totalni mrak… upalili su sveće, ali se svejedno ništa nije videlo i bila je ciča zima… toliko je zahladnelo… za svega nekoliko minuta… ja sam bila naježena od glave do pete te noći u Industriji… i po mraku se kretao jedan obris… figura… visoka… stalno mi se primicala, a ja sam stajala sama… i onda je počela… da kruži oko mene… masa… oblik… i zviždukao je pesmu… koja mi je delovala poznato… „On the Sunny Side of the Street“… a onda sam primetila filmsku ekipu… pratila ga je na diskretnom odstojanju… ali nisu imali rasvetu… a ipak su snimali… taj obris, tog stvora… kad je zapalio cigaretu… videla sam mu lice i smesta ga prepoznala… odveo me je u VIP sobu u klubu Kseroks… a negde u pozadini motala se filmska ekipa… a iz još veće pozadine svirao je Who… ne mogu tačno da ti kažem… šta me je motivisalo… ne mogu da zalazim u detalje… bio je to nesrećan period mog života… mrzela sam svoje telo… svoj izgled… uzimala sam tablete, posećivala psihijatre, odlazila u teretanu jer sam znala da se inače nikome neću dopasti… čak sam i pomišljala na plastičnu hirurgiju… imala sam dvadeset tri godine… majka i otac su se

Glamurama 299 nedugo pretoga ogavno razveli, a majka je imala…. neku vrstu neravnog sloma… a noću sam sanjala samo crni prostor… što se ponekad smenjivalo s kostima i onom pesmom koju je Bobi pevao te večeri u Industriji… bila sam raskinula lošu vezu s poznatim fotografom i nakratko se viđala s momkom iz špota Aerosmitha… imala sam želje… želela sam da budem na većem broju naslovnih strana… želela sam da budem lepa… želela sam da budem bogata, želela sam da budem poznata… fotografisali su me Lindberg, Elgort i Demaršelije… revije, radila sam strašno mnogo revija… ali sam i dalje bila u srednjoj klasi… tuga mi se činila beskrajnom… želela sam nešto drugo… a tu su bile i Bobijeve želje… i u našim sastancima ja sam… evoluirala… Bobi se pojavio i uvideo koliko je moj svet ograničen… i motivisao me je… nikad se nisam osećala dovoljno lepom, a on me je… rekao mi je da sam fizički savršena… i tada sam rešila da ću biti uz njega… da ću svuda poći za njim… pa sam proleće provela s njim u Los Andelesu gde me je upoznao s prijateljem… „genijem“, čovekom po imenu gospodin Dokolica… umešao se i Stiven Mejsel i karijera mi je krenula uzlaznom putanjom… ali moraš znati, Viktore, da nisam… znala šta Bobi radi… nisu mi saopšteni njegovi planovi… znala sam jedino da nije jutarnji tip… a nisam bila ni ja… a na otvaranju neke izložbe u Muzeju savremene umetnosti… nešto pod imenom „Istorija tufni“… stajali smo… – Bio sam na tome. – U uglu… govorio je tako nežno… i počeo svašta da mi priča… i negde na polovini… zamolila sam ga da prestane… Džejmi počinje da plače bez glasa. Ponovo palim džoint i dajem joj ga. Uzima ga bez pridizanja, vuče dim, malo se zakašlje. – Kako je regrutovao ljude?… samo manekeni… i to poznati manekeni… nije ga zanimao niko drugi… iskoristio je činjenicu da kao maneken po ceo dan samo stojiš i radiš ono što ti drugi kažu… to je zloupotrebio… a mi smo slušali… i ta analogija imala je smisla… na kraju… kad je zatražio… svašta od nas… i nije bilo teško regrutovati ljude… svi su hteli da budu u našoj blizini… svi su hteli da budu filmske zvezde… i naposletku su svi, u osnovi, bili psihopate. .. sve devojke su nosile šinjone… i odnekud je večito svirao Who… vrlo se slabo sećam početka tog perioda… pošto sam regrutovana… imam previše dugih sivih zona… dijete… odlasci u teretanu, što je bila Bobijeva opsesija… odsustva… ogromne praznine… toliko sam toga potisnula… život je bio potpuno besciljan… sve što smo radili bilo je najmodernije moguće… restorani u kojima smo jeli… hoteli u kojima smo odsedali… ljudi s kojima smo se družili… u Njujorku smo se šalili da nikad ne odlazimo na adrese van poštanskog broja 10021… iznajmljenim „boinzima 737“ leteli smo na

300 BR E T IS TO N EL IS venčanja… konobari nas nikad nisu gnjavili… smeli smo da pušimo gde god smo hteli… ljudi nisu hteli da nas vole jer smo bili mladi, bogati i lepi… i niko, doslovno niko, Viktore, nije bio zadovoljan mojim uspehom… ali to je, prema Bobijevim rečima, „ljudska priroda“… ali ipak, niko, a to je vrlo važno, Viktore, niko nije sumnjao u nas… i putovali smo… Palm Bič… Aspen… Nigerija… božici na Sent Bartu… nedelju dana u Armanijevoj kući na Panteleriji… Bobi se pobrinuo da mi posao stvarno krene, a onda se pojavila i Sindi Kroford i Paulina Poriškova i… i Klaudija Šifer… i Jasmin Gauri… Karen Mulder i Kloi Berns i Tami Devol i Naomi i Linda i Elejn i… i Džejmi Filds… i morale su da znaju šifre kako bi se razumeo taj svet… gotovo kao gestovni jezik… i ljudi su učili kako da se ponašaju preda mnom… i devojke su me drugačije gledale otkako sam počela da se zabavljam s Bobijem Hjuzom… a onda su počele da se pojavljuju mračne strane… a kad sam Bobiju rekla: „Niko nije svoj, svi su tako isfolirani“, Bobi je rekao: „Psst“, a onda šapnuo: „To znači biti svoj“… Bobi je pokušao da me obrazuje… da mi objasni… šta radi… koji je cilj svega ovoga… i rekao mi je: „Maco, Džordž Vašington je bio terorista“, ja sam pogledala to lice i te oči… te usne… i sve je počelo da se odmotava i postala sam obrazovana… govorio mi je da mi svetu pokazujemo svašta i tokom tog pokazivanja podučavamo ga svojim željama… davao mi je romane E. M. Forstera, koje ja nikad nisam razumela, ali je iz nekog razloga… Bobiju bilo drago što je tako… govorio mi je: „Mi smo samo odraz svog vremena“ i nikad nije precizirao šta pod time misli… ja sam ga pitala: „Šta znači fin de siecleV, a on bi sat vremena govorio o inherentnom zlu… u rep-muzici… a odnekud je neprestano svirao Who.. znala sam da Bobi nije veran… spavao je s velikim manekenkama., poznatim držećim džetseterkama… povremeno s nekim tipom ili., maloletnicama, koje su pohađale „Spens“ ili „Čejpin“ ili „Sveto srce“, a ako bi zapao u nevolju s njihovim majkama, pojebao bi i njih… vagao je devojke… morale su da budu određene težine… i uglavnom, ali ne stalno, određene težine… kako bi se kresnule s Bobijem Hjuzom.. ako bi prošla na toj skali, onda bi te… pojebao… Ruke su mi utrnule, pa se meškoljim i palim novi džoint koji mi dodaje član ekipe. – Mnoge devojke su nestale ili se… predozirale… ili „stradale u nesreći“, a ja sam tad već počela da dobijam napade u „konkordu“ kad bih videla zakrivljenost Zemlje i oblake naizgled stotinama kilometara ispod nas… šiznula bih… čak i na velikim dozama ksanaksa i na vrhuncu slave… ja sam bila odgovorna za povišenu stopu samoubistava među… tinejdžerkama i devojkama koje su shvatile da nikad neće izgledati kao ja… to mi je rečeno preko uvodnika u časopisima.. preko agresivnih pisama od predebelih majki…