Dz.V. Dzouns - Mac senki 04 - Osmatrac mrtvih

Dž. V. Džouns OSMATRAČ MRTVIH MAČ SENKI KNJIGA 4 Preveo Vladan Stojanović alnari Beograd, 2012.

Džimu Frenkelu, zato što je knjigu učinio boljom

PRIČA DO SADA Raif Sevrans iz klana Blekhejl razvio je u sedamnaestoj godini života sposobnost za srcoubistvo divljači. Jednog jutra, dok je lovio s bratom Drejom, njegov otac i poglavica misteriozno su ubijeni u logoru u pustari. Vratio se s bratom u Blekhejl, gde su saznali da se poglavičin usvojeni sin Mejs Blekhejl proglasio vođom klana. Mejs je za ubistva okrivio Vajla Blada, poglavicu suparničkog klana. Mejsova optužba protiv Blada postala je vrlo uverljivija kad je klan Blad nedelju dana kasnije napao i zauzeo Kuću Duna. Raif je postao usamljen u svom uverenju da je Mejs Blekhejl lažov i ubica svog poočima poglavice. Blekhejlovcisu krenuli u rat protiv klana Blad jer su hteli da osvete poglavičinu smrt. Mejs je saznao da blađanski karavan putuje na zapad, u Kuću Duna. Naredio je napad, a Raif je krenuo s presretačkim odredom. Užasnuo se kad je otkrio da u karavanu ima malo ratnika, a mnogo žena i dece. Odbio je da učestvuje u masakru i zato ga je Mejs Blekhejl proglasio izdajicom klana. Četiri dana kasnije, napustio je Blekhejls ujakom Angusom Lokom, nakon što su ga izbacili iz klana jer je prekršio zakletvu. Raif i Angus krenulisu na jug. Stiglisu do Dafovog svratišta i otkrili da ih je priča o masakru nedužne nejači na Putu za Blad pretekla. Suočivši se s grupom blađanskih ratnika, Raif je priznao da je prisustvovao pokolju. Nije im rekao da nije učestvovao u masakru - lojalnost klanu obavezivala ga je da se ne brani na račun saklanovaca. To priznanje ga je zauvek učinilo prokletim u očima Blađana. Postao je jedini Blekhejlovac za kog su sigurno znali da je učestvovao u krvavom masakru. Angus Lok i Raif otišli su u Spajr Venis, grad podno Planine ubistva. Pred samom kapijom grada, spasli su Eš Mart, koju je

progonio Merafisovo Oko, zaštitnik grada. Angus je burno reagovao i bez oklevanja priskočio u pomoć devojci u nevolji. Raifova natprirodna streljačka veština pokazala se neprocenjivo korisnom. Maltene je sam izbavio devojku, probadajućistrelama srca progonitelja. Zatim su Raif, Eš i Angus pobegli iz grada. Zaputili su se na sever, u Il Glejv. Raif je usput saznao da je Eš usvojena kći nadlorda Spajr Venisa. Pobegla je zato što je strepela da će je otac zatočiti u Maskiranoj tvrđavi, u kuli Iverku. Heritas Kant, prijatelj Angusa Loka, pomogao im je da shvate nadlordovo ponašanje. Eš je, prema Kantu, bila Probojnik, kojise rađa jednom u hiljadu godina. Samo je ona imala moć da sruši Zid Slepila, zatvor bez ključa u kojem su čamile rušilačke sile, besmrtni Gospodari Tame, spremni da proždru svet. Čarobnjak je upozorio da mora da se oslobodi probojničkih moći ili će umreti. Raif i Angus složili su se da otprate Eš do Pećine crnog leda, jedinog mesta gde se mogla osloboditi moći a da ne pocepa Slepilo i oslobodi Gospodare Tame. Blađanisu ih zarobili čim su zašli na njihovu teritoriju. Poglavica Blada izgubio je sedamnaestoro unučadi na Putu za Blad i hteo je da mu Raif Sevrans plati zbog toga. Posle dva dana neprekidnog mučenja, Raif je dobio groznicu i počeo da kopni. Smrt je došla po njega, ali se predomislila. „Možda te još neću uzeti, Osmatraču“, rekla mu je. „Boriš se pod mojim likom i živiš u mojoj senci, a ako te ostavim tu gde jesi, znam da ćeš obezbediti puno svežeg mesa za moju decu. Ubijaj vojske za mene, Raife Sevranse! Ako bude manje, možda ću se vratiti po tebe.“ Sledećeg dana spasla ga je grupa blekhejlovskih ratnika pod zapovedništvom njegovog brata Dreja. „Ovde se rastajemo. Zauvek“, rekao je Drej pre no što je pustio mlađeg brata, izdajnika, da pobegne. Raif je kasnije tog dana pronašao Eš, koja je pobegla Merafisovom Oku pomoću probojničkih moći. Gospodar Pasa predao ju je Oku da bi izravnao dug s Penterom Isom, nadlordom Spajr Venisa, koji je pomogao Vajlu da zauzme Kuću Duna. Poglavica Blada je u međuvremenu zažalio zbog Isove čarobnjačke pomoći, a predajom Eš Mart podmirio je sve dugove.

Na putu do Pećine crnog leda Ešino zdravlje ubrzano je slabilo. Pala je u sneg. Raif je, nemoćan da joj pomogne, iscrtao sveti krug oko nje i prizvao Kamene bogove. Pozivu su se, međutim, odazvali Daleki Jahači Mal Kažejok i Ark Venosekač, iz drevnog naroda Sula. Posumnjali su da je Probojnica čim su je videli. Sumnjali su i da je Raif u stvari Mor Draka, Osmatrač Mrtvih - onaj koji će, po predanju, uništiti Sule. Daleki Jahačisu Eš i Raifa odveli do Šuplje reke, kojom su jedino mogli da stignu do Pećine crnog leda. Zatim su otišli. Našli su pećinu i Eš se oslobodila svoje moći, ali prekasno. Šteta je već načinjena. Malo je načela Zid Slepila sprživši ljude Merafisovog Oka u Gorkim brdima. Bezimeni čarobnjak, zarobljenik njenog poočima u Spajr Venisu, odavno je radio na cepanju zida. „Poguraj ga, a zauzvrat ćemo ti vratiti tvoje ime“, obećavali su mu Gospodari Tame. Okovani, slomljeni i izmučeni čarobnjak prihvatio je ponudu. Kad je rascepio Zid, imenovali su ga: „Baralis.“ Klanovski ratovi uzimalisu maha. Blekhejl je ratovao s Bladom da bi im se osvetio za ubistvo poglavice. Blad je vojevao s Blekhejlom zbog masakra žena i dece na Putu za Blad. Pošto je Blad preoteo kružno utvrđenje Duna, Dunjanisu se borili za povratak svojih teritorija. Robi Dun Dun je uz pomoć polubrata Brama postao poglavica Dunjana. Povratio je kružno utvrđenje Duna od Gospodara Pasa, koji ga je branio s nedovoljnim brojem ljudi jer je Pengo, Vajlov drugi sin, pobegao. Samo su Vajlo, Nan, dva preostala Vajlova unučeta i stražar izbegli pokolj. Pohitalisu na sever ka starom brdskom uporištu, koje je s dve stotine ljudi branio Klaf Suvohleb, Vajlov usvojenisin. Robi je prodao brata Rajani Kastelmilk da bi obezbedio dovoljno ljudstva za povraćaj Duna. Nagnao je Brama da napusti klan. Dečak je lepo dočekan u Kastelmilku, ali ga je sklonost spletkarenju - stečena u pregovorima sa Skinerom Dunom i Gospodarem Pasa - povukla da prekrši zakletvu i da se pridruži Fagu, tajanstvenom bratstvu posvećenom odbranisveta od Gospodara Tame. Blekhejl je osvojio Ganmidič, ali ga je izgubio čim je vojska pod

vođstvom Merafisovog Oka razbila kapiju Kraba. Polovina snaga Merafisovog Oka napustila je bojište kad je stigla vest o smrti Pentera Isa. Požurilisu nazad u Spajr Venis, da bise borili za vlast. Prepustilisu Merafisovo Oko na milost i nemilost novopridošloj vojsci Blađana pod vodstvom Penga Blada, koji je osvojio Ganmidič. Merafisovo Oko poveo je okrnjenu vojsku i četiri taoca iz klana Blekhejl za Spajr Venis, kojim je u njegovo ime vladao Roland Stornovej, njegov tast, uz čiju pomoć je postao nadlord. U Blekhejlu, Rajna Blekhejl, udovica Dagra Blekhejla, trudila se da se navikne na novi život. Sumnjala je, baš kao i Raif, da je Mejs, njen usvojeni sin, odgovoran za ubistvo svog poočima i nije podržala njegovo imenovanje za poglavicu. Mejs ju je silovao u Staroj šumi. Blekhejlovcima je rekao da se to desilo uz zajednički pristanak. Udala se za njega da ne bi ugrozila svoj ugled u klanu. Tako je po drugi put postala poglavičina žena. Polako je preuzimala vlast dok je Mejs ratovao s Bladom i Dunom. Kad je Stanig Bid došao iz Skarpa da zameni blekhejlovskog druida koji je nastradao u eksploziji Hejlkamena, posumnjala je da je došao da motri na nju. Tenzije su narasle zato što se Bid ponašao kao poglavica. Kap je prelila čašu kad je Anvina Ptica, glavna domaćica kružne kuće, hladnokrvno ubijena. Rajna Blekhejl je, smatrajući da je Anvina ubijena da bi ućutkali nezadovoljnike, u strahu i za sopstveni život, kako bi zaštitila klan, učinila jedino što je mogla. Jedne noći ušunjala se u poglavičinu odaju i ubila Staniga Bida. Angus Lok napustio je Blekhejl i krenuo kući istočno od Il Glejva. Po povratku je otkrio da mu se ispunila najgroznija noćna mora. Kuća mu je spaljena. Tri kćeri i žena su nestale. Ubijene su. Angus je bio šumar, pripadnik Faga. Krivio je sebe za nesreću. Verovao je da je lično doveo zlo do kućnog praga. Eš i Raif su iz Pećine crnog leda krenuli na sever, na teritoriju Ledenih Trapera. Dok je Raifspavao, Eš je otišla s Malom Kažejokom i Arkom Venosekačem. Pristala je da joj ispuste krv, odnosno da prođe ritual pročišćenja posle kojeg je postala Sulkinja. Nestvoreni su

ih napadali kod Plovećeg mosta. Venosekač gine, a Eš i Kažejok se razdvajaju. Putovala je sama sulskom teritorijom. Srela je stranca Lana Falstara, koji joj je rekao da će je odvesti do Srca Sula. Postali su ljubavnici, ali on ju je izdao i odveo u zamku. Znao je da je Probojnica. Hteo je da zauzda moć njenog tela da bi ubijao Nestvorene. Kažejok ju je pronašao na vreme ispasao od Falstarovih ubica. Pošlisu na jug, ka Srcu Sula. Raif se pridružio Sakatim Ljudima, odmetničkom klanu koji je živeo na liticama iznad Pukotine - dubokog procepa u zemljinoj kori, kroz koji bi Nestvoreni katkad umakli i napadali smrtne ljude. Tragis Krtica, vođa Sakatih Ljudi, poslao je Raifa da opljačka Blekhejl. To je bila proba Rafove odanosti Sakatim Ljudima. Sukobio se sa starim prijateljem Bitijem Šenkom, kad je pljačkaška družina napuštala rudnik Crnu rupu. Ubio je Bitija da bi pobegao. Našao se u Velikoj ledini, pustolini u središtu kontinenta, i izgubio se. Efi Sevrans, Raifovu devetogodišnju sestru, naterali su da napusti klan. Rođena je s nasleđem kamena, sa sposobnošću da predvidi loše stvari. Videla je kako Mejs siluje Rajnu. Udovica je strahovala za devojčicu, nevoljnog svedoka silovanja. Poslala ju je u klan Dreg da bi je sklonila van Mejsovog domašaja. Efi nikad nije stigla na odredište. Oteo ju je čamdžija iz ukletog Sivog klana. Na putu do Sivog klana, upoznala je Čeda Lajmhausa, takođe otetog. Tada je pala u reku Vuk gde joj je štuka s vrata otkinula amajliju. Raifa su u Velikoj ledini pronašla Jagnjeća Braća, koja su tragala za dušama svojih neumrlih. Ispripovedali su mu o borbi od pre hiljadu godina, u kojoj su izginuli njihovisaplemenici i mnogi drugi narodi. Tada je jedan ratnik preokrenuo tok bitke. Zvao se Gospodar Gavranova i borio se legendarnim mačem poznatim kao Gubitnik. Legenda kaže da je polje posle bitke bilo poplavljeno i da svi mrtvi, uključujući i Gospodara Gavranova, počivaju pod ledom. Nestvoreni su napali i smrtno ranili Tragisa Krticu. Vođa Sakatih Ljudi je, na samrtnom odru, nagnao Raifa da mu se zakune da će štititi otpadnički klan. Zato je krenuo da potraži smrznuto

bojište i mač. Napadi Nestvorenih postajali su sve češći i ozbiljniji, a samo je mač Gospodara Gavranova mogao da uništi bića iz Slepila. Raif je pronašao mač. Stara rana u grudima zaustavila mu je srce. Spasli su ga Adi Gan, stari prijatelj, i Jagnjeća Braća. Probudio se nekoliko dana kasnije, kao gospodar Gubitnika.

PROLOG Beli medved Medveđa lešina nije se zaledila iako se temperatura već devet meseci nije dizala iznad tačke smrzavanja. Meso se namreškalo ispod grubog belog krzna kad ga je Sadaluk, Slušalac Ledenih Trapera, bocnuo narvalovim rogom kojim se poštapao. Pred njim je bio odrasli mužjak koji je već prošao zenit svog života. Imao je mnoštvo ožiljaka na gubici i iskrzan patrljak kože umesto levog uva. Mrtav je najmanje trideset dana, zaključio je Slušalac čučeći pored medveđe glave. Oči i meko tkivo oko njuške mumificirali su se na suvom vazduhu. Snežni nanos uobličio se u slovo Y između zadnjih nogu. Nije morao da bude Slušalac da bi prepoznao kobni predznak. Nolo je pronašao medveda. Njegovi psi su namirisali lešinu. Nažalost, baš tad su bili u zaprezi, uzbudilise i prevrnulisaonice. Tovar vrbove užadi i kocaka smrznutog kitovog ulja rasuo se po snegu. I Nolo je sleteo sa sanki i tresnuo o rečni led. Psi su, s praznim saonicama, odjurili do crkotine. Kad je ustao, čekalisu ga tamo. Bilo mu je odmah jasno da nešto nije u redu jer gladni psi ne bistajali na korak od sočnog zalogaja i zavijali kao poludeli vukovi, već bi navalili na gozbu. Čak je i Nolo umeo da prepozna da nešto strašno ne valja, iako je bio mlad i mislio samo na svoju mladu ženu. Sadaluk je ustao gledajući u izlazeće sunce. Laktovi su mu krenuli - ta skorašnja pojava ga je i brinula i oduševljavala. Starost je bila važan deo njegovog zanata. Slušalac je mogao samo da poželi telo koje pucketa, da ga upozori kad počne da šeta u snu. Međutim, pucketanje je opominjalo i da će se jednog jutra probuditi ispod koža bez nade da će mu telo tog dana poneti težinu. Zabio je štap u sneg da ga očisti. Bio je svestan da Nolo i pet lovaca iza njega nestrpljivo čekaju da progovori. Napravili su polukrug

oko njega, okrenutisuncu, kako su običaji i nalagali. Znalisu da njihove senke ne smeju da dotaknu telo mrtvog medveđa. Kad se osetio spremnim, Sadaluk se okrenuo prema njima. Jelenska krzna i pera njorki lepetala su na rečnom povetarcu koji im je dahtao u lica. Svi su bili vitki i snažni od zimskih napora i skromnije ishrane. Zarezi na kopljima svedočili su o broju ubistava i različitim dostignućima hrabrosti i sreće. Nolo je bio najmlađi, ali nijedan od šestorice lovaca nije imao više od trideset zima. Lica su im bila nepomična, ali Sadaluk je jasno video strah u njihovim očima. „Nolo, podigni bič za pse.“ Sadaluk je pokazao na zmiju od uštavljene fokine kože, sklupčanu na ledu rečne obale. Uznemiren zbog pronalaska medveda, juče ga je zaboravio kraj lešine. Nolo je čučnuo da bi skratio senku i krenuo uzvodno. Iz nekog razloga odenuo je svečani kaput za ples, od tankih koža, kojise nosi krajem leta. Slušalac je prepoznao tragove zuba oko rukava. Ostavila ih je Nolova žena dok je grizla kožu da bi je omekšala. Dok se najmlađi saginjao da dohvati bič za pse, Slušalac se obratio lovačkoj družini. Pokazao je štapom na crkotinu iza svojih leđa. „Nazvaću ovog medveda Bisaga. Bogovi su nam ga poslali. U njemu je poruka. Šuro, probuši mu kožu.“ Posmatrao je lovce. Plašili su se medveda. To je samo značilo da je on, Sadaluk, Slušalac Ledenih Trapera, dužan da ih još više uplaši. Skočio je kao pauk prema Suri, koji je oklevao da ga posluša. Bio je to bedan isitan trik. Svisaplemenici na rečnoj obali videlisu ga i ranije. Petorica odraslih ljudi ipak su zaprepašćeno i uplašeno ustuknula. Starac, je li? - pomislio je Sadaluk, s kratkim samozadovoljnim klimanjem glave. Star i ćelav. Lomljiv i pucketav. Uplašen i nepripremljen. Ne smeju da proniknu u njegovo istinsko raspoloženje. „Probuši mu stomak“, naredio je. Jutarnje sunce obasjavalo je rečno korito srebrnkastom svetlošću. Sneg je lebdeo kao guščije perje, isušen šestomesečnim vetrovima s glečera. Selo je udaljeno tri sata putovanja saonicama sa psećom

zapregom ka zapadu. Na istoku su se uzdizale goleme planine koje su klanovci nazivali Obalski venci. Ledeni Traperi su ih zvali pravim imenom: Božje stepenice. Stajalisu na rečnom ledu metar i po debljine. Ispod njega je tekla tamna voda koja je izvirala iz dubokih i nepoznatih vrela. Plitki tragovi na površini leda svedočili su o čestim putovanjima ka i od sela. Zima se odužila. Ljudi i žene ponekad bi natovarilisaonice, upregli pse i samo krenuli. Neki se nisu vraćali... ali Sadaluk nije hteo da razmišlja o tome. Morao je da misli o medvedu. Sura Slomljeni Nos bio je najugledniji lovac u selu. Zarezi, oznake ubistava, pružali su se od fokinih creva oko vrha od opsidijana, sve do rukohvata od međveđe šape. U ovo doba godine, Sura i ostali lovci obično su lovili foke na morskom ledu. Ovogodišnji ulov bio je mršav. Morski led se rano uhvatio, pokrio veću površinu no obično i stvorio novu oblast - Zemlju iščezlih foka. Sura je skočio ka medvedu. Držao je koplje u visini ramena. Ogrlice od kostiju i amajlije na rubovima njegovog ogrtača zveckale su kao školjke. Jedan od četvorice lovaca oštro je udahnuo. Mananu, najstariji u družini, pritisnuo je očne kapke palčevima rukavica. Zatvorio ih je u molitvi. Koplje je poletelo. Čulisu kako vrh para kožu. Gadan mlaz sluzi prethodio je šištanju gasa. Čim je Sura izvadio koplje, crna tečnost potekla je iz rane. Zaudarala je na gangrenu i prljavštinu. Neko se zagrcnuo. Ustuknuli su svi izuzev Sadaluka. Nolo je, uzvodno od njih, razmotao pseći bič. Crna i dugačka kožna zmija prostrla se po ledu. „Mananu“, naredio je Slušalac, „daj mi tvoj rog!“ Medveđa crkotina smanjivala se pred njihovim očima. Mananu je potražio dragoceni pehar ispod jelenskih koža. Vetar nije mogao da razveje grozni vonj. Sadaluk je znao da bi čitavo rečno korito planulo čim bi neko kresnuo varnicu. Gledao je kako se crna tečnost valja preko prljavog krzna u reku. Blago se pušila i topila površinskisloj leda na svom putu. Mananu je izvadio pehar veličine pesnice i dodao ga Slušaocu ne

gledajući ga u oči. Rog je požuteo od starosti. Tunu Debeli, Mananuov deda, tri dana je ležao potrbuške na morskom ledu i puzao strpljivo, gurajući se samo nožnim prstima, da bi se približio i ubio velikog morža s kljovama. Od jedne kljove načinio je pehar. Stvorenje su nazvali Kralj Morževa jer je težilo preko dve tone. Bilo je dovoljno mesa i masti da se čitavo selo prehrani tokom poslednjeg i najtežeg zimskog meseca. Kljove su bile duge četiri stope i pripadale su lovcu koji ga je ulovio. Tunu je desnu kljovu ponudio Bogu leda. Morski led je nedelju dana kasnije počeo da puca. Drugu, levu kljovu, sačuvao je za sebe i od njene osnove, čvrste kao dijamant, načinio pehar, koji je Sadaluk nestrpljivo prihvatio od Mananua. Sadaluk je prišao lešini držeći pehar golim rukama. Bio je Slušalac, što znači da je uvek stajao dok se drugi kreću. Ko ne pravi buku, čuće i ono što drugi ne mogu. A uglavnom je slušao svoje snove. Šaptali su mu o budućnosti, prošlosti i nevidljivim nitima koje povezuju oba vremena u sadašnjost. U ovakvim danima slušao je otkucaje srca bića koje je stvorilo svet. Ledeni Traperi imali su mnogo bogova - Boga leda, Boga neba, Boga mora i foka, vatre i kiše, dima i muva. Svi su imali vlast u svom delokrugu, ali ne i van njega. Ipak, jedna sila van prirode imala je vlast nad svim zemljama i oblastima. Ta sila porodila je sve bogove. Sadaluk nije imao kad da se pita da li je i ta sila bog ili nešto drugo, jer bio je samo čovek, stvorenje nesposobno da dokuči tajne stvaranja. Ali mogao je da je čuje. Ispunjen zvucima reke, spustio se na kolena pokraj medveđe glave. Čuo je cijuk leda ispod lovačkih čizama, zveckanje amajlija i šuštanje umirućeg vetra. Onda se sve utišalo. Crna tečnost curila je iz rane. Iz blizine je namirisao njenu istinsku prirodu. Pij. Slušalac Ledenih Trapera nagnuo se napred i pritisnuo pehar na grubo krzno, odmah ispod rane. Slobodnom rukom pritiskao je trbuh lešine, da istisne tečnost. Pehar se punio, a zelenkaste masne iglice plutale su po crnoj površini. Kap crne krvi prelila se preko kljove i

poprskala Sadaluka po ruci. Bila je topla i isparavala je golicajući ga. Bio je to alkohol, ali ne čist. Medved je umro pre mesec dana od gladi, bolesti, starosti ili ko zna čega, a u ledenoj pustinji nigde nije mogao da se napije. Crna koža ispod krzna bila je netaknuta; umro je neprobušen. Meko tkivo se nije smrzlo, a srčani mišić, salo oko bubrega, plućno tkivo, žile, iznutrice i hrskavice preobrazile su se u tečnost koja je prevrela u alkohol. Proces je započeo u stomaku, u zbijenoj gomili žuči i delimično svarene hrane u želucu i tankom crevu. Želudačne kiseline nastavile su da rade i nakon smrti, oslobađajući toplotu. Ona se obično rasipa jer je većina leševa premalena ili im je krzno pretanko da bisačuvali tako nastalu toplotu. Međutim, kod nekih jelena i belih medveda toplota se ne bi rasula, već bi ostala u telu i pojačavala se. Sadaluk je već naišao na dva takva leša. Prvi put kad je još bio učenik Lutaveka, Slušaoca pre njega. Iskusni Slušalac naredio je lovcima da odvuku naduvanu lešinu jelena na morski led i da je bace u vodu kroz rupu za hvatanje foka. Tako će najmoćniji bogovi - božanstva leda i mora - otkloniti kobni predznak. Svi, uključujući i Sadaluka, složili su se da je ta strategija najmudrija. Nedelju dana kasnije poginuo je jedan lovac. Stao je na tanak led pokriven novim snegom. Pošto je posle tako zlokobnog predznaka pleme izgubilo samo jednog, iako vrlo važnog člana, smatralisu da su se jeftino izvukli. S drugom naduvanom lešinom nisu tako dobro prošli. Dva deteta našla su mrtvu medvedicu dok su se sankala južno od Kapije kitova. Sadaluka su odmah pozvali da je pogleda, kao i ovog, probudivši ga pre svanuća. Tada je bio mlad i neiskusan i još je imao obe ušne školjke. Lutavek tek što je umro prethodnog leta, a naslednik se pre svega trudio da ne napravi greške. A kao što to obično biva, kad se čovek mnogo trudi, obično zabrlja. Pogrešio je zato što nije slušao. Suočivši se s mrtvom medvedicom mumificirane glave i mekog, naduvenog tela, dopustio je da strah zaguši sve poruke od bogova. Naivno je pretpostavio da je najbolje da primeni Lutavekovo rešenje, koje se prethodni put

pokazalo tako delotvornim. Naredio je lovcima da odvuku mečku na led. Čekao je dok su širili staru rupu za hvatanje foka. Zebnja se javila tek kad su lovci počeli da guraju lešinu kroz otvor. Bili su lenji i proširili su rupu tek toliko da velika mečka prođe. Naravno, zapela je, pa su morali da je guraju. Jedan od lovaca prislonio je krupnu, mesnatu šaku na medveđu njušku i upro svom snagom. Nešto se pocepalo. Koža se razdvojila kao prezrela voćka, a uljasta crna tečnost poprskala lovce. Sadaluk nikad neće zaboraviti taj miris. Osećao ga je i posle četrdeset i dve godine. Ako neki bog istrune i preobrazi se u gorivo, imaće taj miris. „Nolo!“, brecnuo se Slušalac na mladog lovca koji je još stajao kao ukopan nizvodno. „Zatvori ta usta i pokreni noge! Pridruži se braći!“ Nolo je zatakao bič za pojas i krenuo ka ostatku družine. Slušalac se uspravio potpomažući se štapom. Dok je ustajao, tečnost u peharu je zadrhtala. Pre četrdeset dve godine napravio je grešku. Pij! - šaptali su mu bogovi i tog davnog dana, ali je neiskusni mladić pomislio da nije dobro čuo. U porodicisvakog lovca koji je onog dana došao u dodir s crnom tečnošću, zabeležen je bar po jedan smrtni slučaj. Zlehuda sudbina nije snašla samo one koje je tečnost poprskala, već i one koji su slučajno zgazili na uljaste tragove oko rupe. Sve smrti desile su se u jednom godišnjem dobu. Novorođenčad su umirala pre prvog dojenja. Gangrena bi se razvila posle običnih ogrebotina i malih posekotina nožem. Starice su kašljale krv. Lovcisu učestalo stradali na podmuklom prolećnom ledu. Sve u svemu, umrlo je sedamnaestoro saplemenika. Slušalac je preuzeo odgovornost za sve njih. Ledeni Traperi mu nisu prebacivali. Ljudi koji žive na rubu sveta, na tlu koje je zaleđeno tokom tri od četiri godišnja doba, nisu imali običaj da prebacuju krivicu na drugoga. Smrt im je uvek disala za vratom. Ipak, nije prošao bez posledica. Izgubili su poverenje u njega. Niko nije pokazivao oduševljenje tokom plemenskih svetkovina. Kretali su na putovanje

uprkos njegovim upozorenjima na opasnost. Lovci su izlazili na morski led bez njegovih amajlija. Kada bi se stranci pojavili na Kapiji kitova, nisu ih dovodili kod Slušaoca radi ispitivanja. Kasnije je povratio poverenje saplemenika. Nije se ponosio tim uspehom zato što je znao da je poverenje povratio samo zato što ih je sve nadživeo. Sadaluk Bezuhi istakao se dugovečnošću. Pomrli su svi lovci kojisu mu pomogli da odvuče medveda do rupe za foke. I većina njihovih sinova i kćeri rastavila se s dušom. Malobrojnim preživelim svedocima slučaj s mečkom više nije delovao tako strašno. Isticali su činjenicu da je Sadaluk bio mlad, prenebrežući dragoceni nauk o strašnim posledicama kada se neko ogluši o božju poruku. Nijedan od lovaca okupljenih oko lešine belog medveda tad nije bio ni rođen. Osmotrio je svakog ponaosob i prineo rog usnama. Neki su ga ravnodušno posmatrali, neki s prikrivenom zebnjom, a neki s vidljivim strahom. Spajalo ih je samo poverenje u Slušaoca. Pod njihovim nogama, u smrznutom rečnom koritu, ležao je najgori od svih kobnih predznaka. Mudri i ludi Slušalac pobrinuće se za sve njih. Budale! - hteo je da vikne Slušalac. Zar mislite da ja mogu da sprečim kraj sveta? Pogledao je medveda. Njegove sitne oči behu zatvorene. Iskoristili su te, prozborio je tiho. Baš kao što će iskoristiti i mene. Prineo je pehar od morževe kljove donjoj usni. Prestao je da diše. Izdahnuo je kad je procenio da je spreman... I udahnuo. Kužna isparenja ispunila su mu nozdrve. Stigla su do mozga uz snažno grčenje stomaka. Činilo mu se kao da mu je džinovska lignja ubrizgala mastilo. Tama je nastupila u trenu. Omamila ga je i prekinula sav dotok obaveštenja iz očiju. Bio je spreman za nešto... Ali kako čovek da se spremi za posetu bogovima? Pij. Slušalac je otvorio usta i nakrenuo pehar. Kad je tečnost došla u dodir s jezikom, učinilo mu se da sve drhti - i njegovo telo, i rečni led, i svet kakav poznaje. Sve se rušilo bez reda. Strmoglavljivalo se u

slobodnom padu. Padao je i on. Imao je veoma dug život. Pad će trajati isto toliko. Um mu je bio lopta od žive, teži od tela. Padao je velikom brzinom. Trgao se kad su mu se misli odvojile od tela. Tama se zgusnula. Postala je savršena i bezgranična. Osećao je da se može izmeritisamo vremenom, nikako i prostorom. Nijedan čovek sa štapom ne bi mogao da joj odredi dubinu. Postojala je bez kraja, hladna i nepokretna - izdah stvaranja. Misli su navalile u dronjcima. Da li sam popio otrov? Da li sam mrtav? Znao je da bogovi nisu dobroćudni i da ne mare za pojedinačne sudbine. Mogao je da propada do kraja večnosti a da oni ni okom ne trepnu. Nešto se kretalo u tami iza njega. Nešto beskrajno staro i ogromno. Sećao se Lutavekove pripovesti o brodovima koji su plovili ka Utvrđenim ostrvima. Trebalo im je toliko vremena da se okrenu da nisu ni zastajali ako bi neko pao u more. Davljenik bi se ionako utopio dok bi okrenuli lađu. Imao je utisak da se prisustvo u tami ne bi okrenulo ni zbog koga, čak ni zbog bogova. Ipak se kretalo. Pritisak se povećavao. Čitava planina pritiskala je malo parče tla. Prisustvo je raspolagalo neporecivom svrhom: polagalo je pravo na prostor i postojanje. Njegovi izviđači možda jesu bili zli, podmukli i divlji, ali ta ogromna pokretna sila bila je besprekorna - nemilosrdna ne zato što je okrutna, već zato što je iznad milosti. Postojala je van prirode, na Sadaluku nepojmljivoj ravni. Starcu na ivici smrti nije bilo teško da shvati da mu je um premali da bi sve to razumeo. Opredelio se da sluša. Trideset pet godina slušao je bez ušiju. Koliko teško je bilo slušati bez sluha? Stekao je naviku da nepomično sedi i sabira misli u tišini, čekajući zvukove. Koristio se snagom volje. Opustio bi mišiće i potisnuo misli. To je bilo to. Sadaluk Bezuhi, sin Oda Mnogoribnog i Slušalac Ledenih Trapera, postao je prvi čovek, mrtav ili živ, koji je čuo kraj postojanja. Da je imao uši, iz njih bi mu potekla krv. Zvuk je bio ogroman i potpuno

stran, protkan grmljavinom i bukom od koje se tresla zemlja. Sve je smrvljeno, usisano i uništeno, tako temeljno da ništa, čak ni sećanje na postojanje, nije opstalo. Strahovao je za Ledene Trapere, za Nola i lovce, za njihove žene i decu, za zaprežne pse, za bele medvede. Bojao se za sebe. Slike lažu, to je znao svako ko je prepešačio bar pola lige po morskom ledu, ali zvuci ga nikad nisu prevarili. Zvuci uvek donose istinu. Slušalac je govorio tri jezika. Nijedan od njih nije imao reči koje bi opisale ono što mu se primicalo. U nevolji se oslanjao na sulski, pošto su Suli najstarija rasa u Poznatim zemljama. Njihov jezik odražavao je dugo druženje s tamom. Imali su reč mash’xa, koja se nije mogla u potpunosti prevesti. Odnosila se na stanje hladnog zaborava, kakvo je postojalo pre Vremena. Označavalo je silu u savršenom neskladu sa stvaranjem. Suli su verovali da je mash’xa jedino pravo stanje postojanja i da je sve ostalo samo slučajni plamičak koji zaigra i zgasne. Sadaluk nije odbacivao ideju o postojanjumash’xa, ali je odavno odlučio da se to ne tiče njegovog bivstvovanja. Postojao je u svetu foka i ljudi. Led se obrazovao i pucao u skladu s godišnjim dobima. Bogovi su bili nestašni, zahtevni i retko kad pravedni. Međutim, u toj tami kretalo se nešto van iskustva i Ledenog Trapera i šamana, nešto što bi samo Sul mogao razumeti. Sila čistog uništenja. Mash’xa. Potresi su postajali sve glasniji. I bliži. Prisustvo, sila koja se ni na koga nije osvrtala, kretala se postrance, tako da ga presretne. Ne da bi ga srela i upoznala - Sadaluk nije laskao sebi takvom tvrdnjom - već prosto zato što se on, Slušalac Ledenih Trapera, našao na njenom putu. To je bio dar belog medveda. Ili prokletstvo. Slušalac je goreo od hladnih opekotina. Bio je ogoljen i pročišćen, rastopljen u sirovoj crnoj pećnici zatiranja. Ledena igla probušila mu je levu bubnu opnu. Druga igla zarila mu se u moždanu koru, brišući sećanja iz detinjstva, uspomene na zime na ledenom moru. Ponirao je nemo vrišteći. Učio je o svim načinima na koje oduzeti čovek oseća bol.

Kad se približio prisustvu, smanjio se i otvrdnuo. Sve misli mu behu zbrisane. Preostala bubna opna ulegla se ka unutra pod pritiskom. Tiho i mirno mestašce je nestajalo. Osluškivao je dok je nestajalo. Slušao je kako sila koja će zatrti svet prolazi kraj njega u laganom i nezaustavljivom maršu zaborava. Slušao je. Učio je. Kad se probudio, posle čitavog životnog veka, nepovratno izmenjen i obeležen, odmah je rekao: „Nolo, upregni pse. Pred nama je dug put.“ Shvatio je da više ne može da čuje sebe.

1. Polasci Raif Sevrans vratio se iz lova na jelene. Jagnjeća Braća rušila su logor. Oštri vetar duvao je sa istoka i priljubljivao im tamne halje uz tela. Izlazeće sunce sijalo je na putanji vetra, stvarajući senke koje su letele oko braće kao pesak s dina. Već su četiri od pet šatora sveli na skelete, a kože i konopce spakovali. Zabran su ostavili na svom mestu, alisu mazge i ovce svezali za nosne prstenove i odveli na ispašu. Preko noći se po oštroj zimskoj raži nahvatao mraz, ali životinje Jagnjeće Braće znale su kako da pronađu obrok. Toplije vreme tokom dana otopilo je najveći deo snega u okolini i led je opstajao samo između stenja. Raif je prišao logoru sa istoka, iz šumovite visoravni. Rasporio je jelena i ispustio krv iz lovine. Još je osećao njen miris. Bio je jednogodac. U noći bez mesečine, sat posle ponoći, uhvatio ga je kako krade mleko od majke. Majka se nedavno porodila i mleko je pripadalo lanetu. Jednogodac je pak imao drugačije mišljenje. Stalno je gurao mlađeg brata i grabio se za vime i gutao majčino bogato zeleno mleko. To je bilo isto što i namerno bratoubistvo. Tri srca kucala su u neposrednoj blizini, ali znao je koja ga životinja zanima. Nije hteo ni novorođenče ni majku. Čekao je ispod kukute da se jednogodac malo udalji od njih. Taman je hteo da odapne strelu kad je stao tačno ispred majke. Nešto ga je kopkalo da isproba veštinu, da vidi može li da probode dva srca jednom strelom. Međutim, ako ubije majku, moraće da ubije i novorođenče. Ne bi preživelo ni dan bez majčinog mleka i zaštite, a jedan čovek, bez konja i zaprege, ne može da ponese toliku lovinu. Ko ubije, taj i čereči, setio se zakona lova, kojem ga je naučio otac.

Šta bi Tem Sevrans pomislio o svom sinu? Kakav bi savet dao sinu koji može da ubije strelom kroz srce bilo koje živo biće u vidokrugu? Koji zakoni upravljaju Raifom Dvanaestoubicom, Osmatračem Mrtvih? Premestio je odranu lešinu s jednog na drugo rame i ušao u logor. Šatore su podigli pre dvadeset dana na iskrčenom proplanku. Smola se još cedila s panjeva. Krugovi požutelih borovih iglica obeležavali su nekadašnji položaj šatora. Pocrnela udubljenja svedočila su o lomačama, vatrama i pušnicama. Jedan Jagnjeći Brat zatrpavao je poljski klozet. Drugi je dugačkom motkom skidao medveđu plećku s drveta. Zadrhtao je. Promrzao je čekajući među borovima. Vazduh je u kasnim noćnim časovima, tik pre zore, bio maltene nepomičan. Posmatrao je dim mraza, belu izmaglicu koja je prelazila iz leda u paru i natrag. Još je osećao kako mu hladi opečenu kožu, iako je odonda prošlo pet sati. Oštećeni mišić u grudima smanjio se istvrdnuo. Natezao je šavove, izazivajući napetost između rebara. Rana na levom ramenu, iz koje su Jagnjeća Braća izvukla delić nestvorenog roga, zarastala je na neočekivani način. Koža iznad izlazne rane skupila se i zatvorila, ali je rupa ispod nje ostala šuplja. Sumnjao je da će se ikad popuniti. Više nije bio, niti će ikada opet biti, ceo. Svakom od nas nešto fali, rekao mu je Justafa pre četiri meseca u Pukotini. Govorio je o Sakatim Ljudima i njihovom običaju da uzimaju parče mesa od svakog ko poželi da im se pridruži. Raif je u ritualu pristupanja Sakatima izgubio pola prsta, ali tek sad je razumeo Justafine reči. Nisu se odnosile isključivo na fizička oštećenja. Sakatisu bili otpadnici, siročići, begunci i izbeglice. Nedostajalo im je mnogo više od mesa. Drej. Efi. Nemo je imenovao brata i sestru. Odmah zatim potisnuo je sve misli o njima. Razvio je čulo koje ga je opominjalo kad je bezbedno da misli o voljenima, kad sme da ih se priseća a da ne tuguje što je ostao bez njih. Danas nije takav dan.

„Našao si lepog jelena“, pozdravio ga je Adi Gan. Sakati Čovek je odveo ovcu do jedinog panja u logoru. Stvorenje je pohlepno lizalo otvrdlu smolu nakupljenu na ravnoj površini. „Ovce vole poslastice“, reče Adi. Češkao je ovcu po potiljku. „Mleko će joj večeras bitislatko kao med.“ Raif se ćutke nagnuo i zbacio jelena, koji je tresnuo o tle. Pege laneta gotovo da su nestale, a belo krzno na butinama, znak zrelosti za parenje, tek je počelo da izbija. Pao je otvorenih očiju. Čelični vrh strele proburazio mu je desnu srčanu komoru. Nesrećna stvorenja posle takvog pogotka obično ne stignu da učine ništa izuzev da smesta umru. Pogled mu se zadržao na nekoj tački u daljini. Raif se pitao da li je jednogodac gledao u njega kad je odapeo strelu. Da li je čuo trzaj tetive dok mu je strela stremila ka srcu? Zatvorio je oči životinji. „Polazimo u podne?“ Adi je još češkao ovcu. Pažljivo je pogledao Raifa pre nego što je klimnuo. „Dobro.“ Raif Sevrans i Adi Gan putovali su stotinama liga na istok po hladnom i negostoljubivom terenu, koji je bio dobar samo da obogalji čoveka. Sporazumevali su se s malo reči. Bili su Sakati Ljudi i bivši klanovci. Obojica su znali kakva opasnost preti od preteranog vezivanja za ljude i mesta. Adi je nekada bio pastir u Bunarkući. Bolest ga je koštala i krda i klana. Drugovi pastiri preneli su njegovo okopnelo telo do Pukotine i ponudili mu da bira. Mogao je da skoči u najdublji ambis na zemlji i umre časnom smrću, ili da ga pređe i pridruži se Sakatim Ljudima. Odabrao je život. Većina klanovaca biskočila. Raif se rodio u Blekhejlu, najstarijem i najtvrdokornijem klanu. Nijedan Blekhejlovac ne bi ostavio svoj klan da bi postao Sakati Čovek. Bio ih je glas da su pljačkaši, ubice i nakaze, da ih ne obavezuju nikakve zakletve ili običaji. Nisu radili na poljima, niti su se bavili zanatima. Živeli su od pljačkaških prepada, provala, iznuda i otimanja klanovaca radi otkupa. A on, Raif Sevrans, postaće njihov kralj. Pogledao je ka suncu da bi mu odredio položaj. Usamljeni soko

klizio je preko sunčevog nadutog lica. Još dva sata do podneva. Već dvadeset dana znao je da će morati da napusti brdsku padinu južno od Jezera crvenog leda. Vratiće se Pukotini i Sakatim Ljudima koji tamo žive. Mislio je da će on odlučiti o trenutku odlaska. Jagnjeća Braća odlučila su umesto njega. Pakovali su se, a nisu ga ni obavestili da će poći. Ubeđivao je sebe da je to njihovo pravo. Ipak, nameravao je da krene pre njih. Ostavio je lešinu jelena i krenuo ka jedinom preostalom šatoru. Zaobilazio je panjeve, svestan da jedan od Jagnjeće Braće - Talal, sudeći po visini i boji tkanine na donjem delu lica - pokušava da mu privuče pažnju. Pravio se da ga ne vidi. Jagnjeća Braća pričekaće da spakuju preostali šator. Mora da odspava. Adi će obaviti sve neophodne pripreme. Raščerečiće i srediti jelena, napuniće mešine vodom, navoštiće kože, iscenkaće se s Jagnjećom Braćom za čaj i so. Sakati je uživao u poslovanju s Jagnjećom Braćom. Čaj i ovce bilisu za njega neiscrpan izvor sreće. Čim je ušao u šator, nagnuo se napred da smanji pritisak na grudima. Lako je potisnuo bol u lovu, ali došlo je vreme da plati ceh za te napore. Srce mu je pre dvadeset dana stalo. Umro je. Izvesno vreme, Raif Sevrans je prestao da postoji. Bio je samo još jedan leš u ledu. Krv je prestala da teče, skupljala se u venama, mišićisu se ukočili, a pluća zatvorila kad je otrov preplavio jetru i bubrege. Nikad nije poželeo da sazna koliko dugo je tako ležao, prazan, raspadajući se. Nadao se da će zaboraviti na vreme provedeno među mrtvima. Ipak, nije mogao da izbegne iznenadne napade slabosti i vrtoglavice; telo je volelo da ga podseća da je umro. U šatoru je bilo mračno i mirno. Svetiljka se ugasila, ali fitilj se još pušio. Odavao je prepoznatljiv miris melema za rane, koji je odudarao od preovlađujućeg vonja starih životinjskih koža. Raif nije znao od kojih životinja potiču, ali je cenio veštinu kojom su ih istanjili i izravnjali, kao i postupak kojim se otklanjala prirodna boja, tako da kože postanu prozirne i propuštaju svetlost. I kosti koje su činile skelet šatora bile su pravo otkrovenje. Pre neki dan je podigao jednu. Bila je iznenađujuće

laka, kao ptičja. Jagnjeća Braća nisu poticala sa Severa. Njihov dom je u Pustinjiškorpiona, carstvu pokretnog peska ispržene zemlje. Ko zna, možda u njoj žive ptice veličine konja. Pokušao je da zaspi na nagomilanim kožama. Možda će mu poći za rukom ako zažmuri. Ali nije zaspao, samo je zurio u rupice na krovu od koža. Kako se sjajna zvezda kretala po nebesima, tako ili je igličasta svetlost otkrivala. Spustio je pogled kad su oči počele da ga peku. Pažnju mu je privukao šest stopa dugi paket, nedaleko od zadnjeg zida šatora, koji je počivao na goloj dasci. Adi je pre deset dana zaključio da je sadržaj možda osetljiv na vlagu. „Imamo posla sa oštećenom robom“, odvratio je Raif dok je SakatiČovek tesao drvo. „Ispucao je i pocrneo. Zašto bismo se uopšte trudili oko njega?“ Adi je nestrpljivo zavrteo glavom. Bio je vešt tesar i gomila iverja brzo je rasla oko njega. „Trudimo se zato što ovaj mač zaslužuje poštovanje. Načinjen je za kraljeve. Poslednji čovek kojise borio njime umro je na onom ledu, pokušavajući da zadrži zlo toliko moćno da i bogovi zaziru od njega. Da, oštećen je, ali šta ako je ispod patine vremena još oštar? Mi posedujemo ovaj mač, Raife. Klanovi, Suli, Sakati Ljudi... Video si tela ispod leda - nismo pobeđivali. Kasapili su nas i obezglavljivali. Presecali nadvoje. Bio sam na bojištima nakon bitaka na Kobiljoj steni i Palom mostu. Video sam šta borba prsa u prsa sa živim čelikom može da učini vojsci. To je grozan prizor. Iznutrice. Govna. Krv. Ali nikad nisam video ništa slično stratištu u Crvenom ledu. Trideset hiljada tela iseckanih na delove. Na delove! I možda su, pa neka je isamo možda, ovaj mač i čovek koji ga je držao preokrenulistrahovit poraz u nerešen ishod.“ Raif je zabacio noge na pod šatora. Pokrenule su ga Adijeve reči; I Bogovi zaziru od njega, rekao je. Nije rekao zazirali su. Zaziru. Naglo je ustao. Neće spavati. Budala je bio što je uopšte pokušao. Još nepromišljenije je postupio kad je nagnao Jagnjeću Braću da odlože polazak tako što im je zauzeo šator. Ukazali su mu

poštovanje. Nisu srušili šator u njegovom odsustvu i izložili stvari hladnom prolećnom suncu. Počeo je da ih skuplja: dugi luk, rožnati tobolac, prostirka, mešina za vodu, opasač s mnoštvom kukica i vrećica, prozirna koža, nož, kalajisana kašika, drveni pehar, krpe, kožno remenje i vezice, rukavice bez prstiju od jelenske kože, orlovski ogrtač i... Olujno staklo. Protrljao je staklo u kožnoj kesi. Pokušavao je da sredi misli. Kad munja, jednom u ko zna koliko godina, dodirne pesak, preobrazi ga u staklo. Prijao mu je dodir olujnog stakla u ruci. Svetlost se prelamala u njegovim komorama, iako ga je plašljivo držao. Bilo je ređe od dijamanta. Ovo parče poklonila su mu Jagnjeća Braća, a ono mu je i ugrozilo ispasio život. Bah. Kamenčići su zadobovali po šatoru. Daleko na severu, iznad Teritorije klanova, nije bilo peska. Jagnjeća Braća morala su da bacaju kamenčiće da bi ih pozvali u šator. Raif je vratio olujno staklo u vrećicu. „Uđi!“ Nauljene smeđe šake s besprekorno održavanim noktima rastavile su platno na ulazu. Talal je ušao ćutke jer je običaj nalagao da domaćin progovori pre gosta. Jagnjeći Brat je čekao, pognute glave, pogleda uprtog u tlo. Raif je s blagom nelagodnošću izbrojao pet tetoviranih tačaka između Talalovih obrva. Juče ih je bilo tri. „Sedi“, rekao je Raif i pokazao na gomilu koža. Setio se da je obavezan da mu ponudi osveženje. Pokušavao je da pronađe nešto - bilo šta - što bi gost mogao da popije ili pojede u znak prijateljstva. Kad se Talal lako spustio na kože, Raif mu je dobacio mlitavu mešinu s vodom. Poneo ju je u lov na jelene i deset sati ležao na njoj. Gosta je čekalo neprijatno iskustvo. Pretpostavljao je da će Talal odrešiti platno i pokazati donji deo lica. Jagnjeći Brat je samo nepomično sedeo. Dve nove tačke na čelu izgledale su sveže. Providna tečnost curila je iz one bliže levom oku. Napokon je shvatio da Talal ne želi da otkrije lice. Podigao je mešinu s poda, otvorio je i sasuo poslednje količine vode u pehar. Ćutke ga je

pružio Jagnjećem Bratu. Ponuda je bez reči prihvaćena. Talal je stavio pehar ispod pokrivala za lice, otpio i progutao. Vratio je pehar i rekao: „I ne pomišljaj da nam vratiš olujno staklo. Nećemo ga prihvatiti.“ Raif je trepnuo. Kako je znao? Do malopre ni on nije bio načisto šta će s njim. Odlučio je da ga vrati zbog platna koje je ostalo na licu. Jagnjeći Brat ga je posmatrao smeđim očima protkanim plavim tačkama. „Pij“, rekao je, „pa ćemo razgovarati.“ Otpio je. Voda je imala grozan ukus. Bila je ustajala, mlaka i gadna. Vratio je pehar u ranac i primetio osušenu jelensku krv ispod noktiju. Vetar je ojačao i gnevno šamarao šator. Sedeo je navaljen na skelet šatora, kičmom oslonjen na kosti. Talal je čekao da vetar oslabi i tek onda progovorio. Posmatrao je nešto u daljini, izvan šatora. Platno na licu ugibalo se kad god bi udahnuo. „U mojoj postojbini imamo tri godišnja doba. Leto, kišu i bič. U srećnim vremenima, ovo poslednje trajalo je oko šezdeset dana. Vetrovi tad duvaju bez prestanka te i sam vazduh postane pustinja, a sav pesak biva strgnut s dina. Ko noću ostane na otvorenom, jutro dočeka odran. Pesak je oštar i kreće se brže od strele odapete iz luka pa dere kožu i meso koji mu se nađu na putu. Tad se ukopamo duboko u zemlju i molimo. U molitvama ištemo milost, oproštaj, izbavljenje od biča, vodu za životinje, mleko i urme za decu i strpljenje za sve nas. Poslednjom molitvom ipak zatražimo i nešto više. To je molitva za srećnog putnika namernika. Kažemo:Molim te, Bože, dovedi nam nove prijatelje kad nam zatrebaju.“ Ućutao se. Platno se primirilo. Odlagao je sledeći udisaj. „Moj narod ima i poslovicu:Mulah ri ashanna. Moramo da sretnemo molitvu na pola puta. Jedan od načina za to je podela darova. Verujemo da nije dovoljno nadati se da će nas stranac iskopati ako se pećina ispod peska obruši. Zbog toga poboljšavamo svoje izglede za spas preobražavajući strance u prijatelje. Nudimo im hranu, utočište i sitne darove, ono što imamo. Takav je običaj u dinama. Zato si dobio olujno staklo. Ne zato što smo znali da ćeš nas odvesti do Crvenog

leda, već smo pomislili: Evo putnika namernika koji će nas jednog dana iskopati iz pećine.“ Ćutke je razmišljao. Negde u teškim kožnim zavežljajima na mazgama dva Jagnjeća Brata nalazile su se na hiljade kožnih vrećica. Svaka je predstavljala dušu jednog od poginulih saplemenika. Na bojištu ispod Crvenog leda počivaju na desetine hiljada smrznutih leševa. Veliki deo njih pripada narodu iz Pustinje škorpiona. Pronašao je Gubitnika i davno izgubljene ostatke njihovih predaka. Time im je mnogo pomogao. Pitanje je samo da lisu oni uopšte pomogli njemu? Mač je bio njegov. Ležao je umotan u jelensku kožu, počivajući na drvenom prestolu koji je napravio Adi. Koliko će ga koštati posedovanje Gubitnika? Pogledao je Talala. Jagnjeći Brat sedeo je opušteno, s rukama u krilu. Čekao je da se rastanu kao prijatelji. Raifse trudio da opravda to očekivanje. Pocepao sam se, shvatio je. Ja sam Raif Sevrans, Temov sin, Efin i Drejev brat, ali i Mor Draka i Dvanaestoubica. Jagnjeća Braća nisu pomogla Raifu Sevransu - njega su poslali na put koji se završio smrću na ledu - već Mor Draki, Osmatraču Mrtvih. Naoružalisu ga. Ko je naoružao Gospodara Gavranova? - pitao se. Poslednji čovek koji je vitlao Gubitnikom morao je biti nečiji sin, brat ili prijatelj. Da lise osećao kao i on? Da li je slutio da će biti prva žrtva tog mača? „Talale“, rekao je, „ti i tvoja braća spasli ste mi život. Zahvaljujem vam na tome.“ Talal nije bio budala. Sev u očima bio je jedini odgovor na pažljivo sročenu izjavu zahvalnosti. Raif je trepnuo i video obezglavljeno telo Gospodara Gavranova ispod leda; crni ukrašeni oklop okovao je smrznuto telo. Stiskao je Gubitnikov balčak s tri posivela, naduta prsta. „Pitaj me za deset godina, tada ću znati da li da tise zahvalim za mač.“ Ako poživim toliko. Jagnjeći Brat oštro sleže ramenima. „Kad Peščani krenu na sever,

podsetiću ih da te pitaju.“ Nalet vetra zatresao je šator i skelet od kosti. Raif je slušao kako vetar zviždi kroz šupljine, nekad ispunjene koštanom srži. „Zašto bi Peščani krenuli na sever?“ Talal se osmehnuo. Raif je to zaključio po nabranom velu. Ipak, u očima nije bilo osmeha. „Peščani će krenuti na sever kad čuju ono što ću im reći.“ „A to je?“ „Reći ću im da je munja dva puta udarila u isto mesto. Prvi put da stvori olujno staklo, a drugi put da ga miropomaže.“ Talal je zaćutao da bi dopustio tišini da obavi posao. Naišlisu na nešto uronjeno duboko u zamršenu nepokretnu suštinu proročanstva. Čekali su ovaj trenutak, a Raif je čekao s njima. Kad je zaključio da je poruka primljena, Talal je klimnuo ka Raifovoj ruci. „To je deo moje postojbine. Dina sagorela u staklo. Munja pali pesak samo jednom u deset hiljada puta. Ovaj Jagnjeći Brat nije učio matematiku u Hanati pa ne može da izračuna koja je verovatnoća da munja dva puta udari u isti komad peska.“ Raif je stisnuo olujno staklo. Osećao je kako nastoji da izađe iz vrećice, kao semenke iz zgnječenog zrna grožđa. Ujak Angus Lok objasnio mu je principe verovatnoće pre dva proleća, dok su lovili i u ćošak saterali retkog belog irvasa u smrdljivim močvarama oko Hladnog jezera. „Da li si ikad video takvu životinju?“; pitao ga je Raif glasom piskavim od uzbuđenja. Angus je odmahnuo glavom. „Nisam, momče. Takva zverka viđa se jednom u životu. Ubij ga i oderi pa ćeš jedini imati krzno belog irvasa u Blekhejlu, a jedno od svega dva u svim klanovima.“ Ćutke je razmišljao. Reči njegovog ujaka su, kao i uvek, sadržale mnoštvo obaveštenja. Imaćeš. Ne imaćemo. Raif će ga imati. Predao mu je pravo na lovinu, da on odluči o životu ilismrti životinje. „Kako bi bilo da ga poštedim, da ga pustim da se pari i napravi još belih irvasa?“, pitao je do članaka zaglibljen u prljavoj močvarnoj vodi.

„Nemoj. Mali su izgledi da će imati poroda. Sirotan je izuzetak, veliko odstupanje. Ne miriše kako treba, vid mu je nepouzdan, sunce ga nemilosrdno prži, a paraziti opsedaju. I ćopavi jednooki vuk mogao bi da ga prati i sam ulovi. Ne verujem da će još dugo opstati. Imao je neverovatnu sreću da uopšte dogura do zrelog doba. Moraš da uzmeš sve to u obzir kad ocenjuješ njegove šanse da se dokopa ženke i načini još jednu utvarnu prikazu.“ Nameštao je kičmu uz skelet šatora razmišljajući o verovatnoći da munja dva puta udari u isto olujno staklo. Broj je bio ogroman, mnogo veći od verovatnoće da siroti beli irvas dobije porod. „Peščani su jedinstveni u našem narodu. Žive odvojeno, spremaju se za rat i čekaju.“ Ukrstio je pogled s Jagnjećim Bratom. Talal je neprimetno klimnuo, iako nije morao. Raif je shvatio šta čekaju i - uplašio se. Strahovao je da ne izgubi sebe, da ne postane nešto slavnije i daleko manje ljudsko od Raifa Sevransa, nešto što će ljudi i vojske slepo slediti. Barjak. Ratni poklič. Mit. Sećao se trenutka kad je vrh strele probo kožu belog irvasa. Bio je to dobar hitac za petnaestogodišnjaka. Pogodio ga je visoko u vrat, odmah ispod vilice. Strelu je odapeo s dovoljno snage da prodre kroz palac debeli mišić u osnovi lobanje i pokida venu. Krv je briznula po žbunju, šipražju i močvarnoj vodi. Prenerazila ga je topla, crvena i smrdljiva krv. Pozlilo mu je od ubistva. Bio je dovoljno naivan da pomisli da avetinjski belo krzno i neshvatljivo visoka verovatnoća znače da stvorenje nije stvarno, da je duh, mit. Ustao je. Jagnjeći Brat hteo je još nešto da mu kaže, ali Raif više nije imao volje da ga sluša. Ako odmah krene s Adijem, možda će stići do Blađanske šume pre nego što se smrkne. Ona će im ponuditi dobar zaklon. Sigurnost je najedanput postala važna. Trebalo je da beli irvas ostane u oblastima pod snegom ili u šumama belih breza. Prokleto glupa životinja morala je da siđe u močvare, gde je bila sjajna meta. Talal je ustao odmah za Raifom, a halja mu se podigla kao voda koja puni čašu. Dva tamnija kruga na velu bilisu tragovi disanja.

„Sledite pogrešnog čoveka“, upozorio ga je Raif pre nego što je Talal stigao da progovori. „Ako me Peščani pronađu, poslaću ih nazad.“ Talal je ćutao. Raif je imao osećaj da se Jagnjeći Brat bori s potrebom da ga nazove budalom koja se samoobmanjuje. Nemo su se posmatrali. Raif je gledao svoj odraz - tačku u Talalovom oku. „Neka ti voda plače!“ konačno se oglasio JagnjećiBrat. Prepoznao je dvosmisleni blagoslov iz Pustinje škorpiona i primio ga kao nizak udarac. Pogled Jagnjećeg Brata kliznuo je ka ulazu u šator. Dugismeđi prstisavilisu se oko platna na ulazu. Kad je zakoračio da izađe, Raif ga je presekao: „Šta se desilo s telima pod ledom?“ I dalje okrenut leđima, odgovorio je: „Pobrinuli smo se za njihove ostatke.“ „Za sve njih? I za severnjačke vojske? I za ljude iz gradova? I za Sule?“ Podigavši platno, Talal je odmahnuo glavom. „Sahranili smo samo ljude iz pustinje.“ Izašao je. Raif je gledao kako platno na ulazu pada za gostom. Ostavili su ih da trunu. Jagnjeća Braća, posle svih onih priča o Jednom Bogu i svetoj misiji, preturala su po leševima i zbrinula samo svoje, a ostale zanemarila. Obezglavljeni leš Gospodara Gavranova još je tamo negde. Brzo truli, prekriven crvima i muvama, nezbrinut i neupokojen. Pomislio je na to i učinio ono što je morao - izašao je iz šatora. „Adi, idemo!“, povikao je dok je navlačio rukavice od fokine kože, žmirkajući na podnevnom suncu. Lešinar je klizio u liniji sa severnim horizontom kao jedina pokretna tačka na zelenkastoplavom nebu. Adi je klečao u jednom od požutelih šatorskih krugova. Vezivao je odsečena jelenska kopita u navošteno platno. Kovrdžavoj ovčici nije prijao miris krvi, ali Adi joj se dopadao. Nervozno je pasla korov na dva koraka od njega. Tri Jagnjeća Brata tovarili su mazge na ivici

logora. Vezivalisu i zatezali bogato ukrašene amove i vodice. Adi je spakovao poslednje zavežljaje i ustao. Bio je nizak, krivonog i, što je rado isticao, klempav. Raif nije znao koliko ima godina. Čitav život proveo je na otvorenom, tako da mu je sunce nepovratno potamnilo kožu. Raifov glas ga je nagnao da požuri. Pokupio je zavežljaje i prostirku i zabacio ih na leđa. Bacio je pogled na Jagnjeću Braću i Raifa, koji mu je, pošavši na zapad, rekao sve što treba da zna. Završio sam s ovim mestom. Adi je zamišljeno pljunuo. Pomilovao je krotku ovčicu po glavi i krenuo za Raifom. Brzo su odmicali nizbrdo. Jelenska staza vijugala je između visokih borova i crnog gloga, pored potočića s veoma malo vode. Zaobilazila je čvornovate tise i svibe. Tle je bilo pokriveno zelenilom, a korov i opalo lišće škripalo je pod nogama. Jagnjeća Braća otpratila su pogledom njihov odlazak. Raif se nije osvrtao, ali je znao da ih posmatraju, baš kao što je znao da će, čim Adi i on dovoljno odmaknu, porušiti i poslednji šator. Požuriće da što pre napuste mrsku zemlju, motaće po dve ili više koža odjednom, nagomilaće i čvrsto vezati platno... Ve-rovatno će im promaći. Ostaće u zavežljaju, neotkriveno, sve dok opet ne podignu šator, a neće ga podići sve dok se ne vrate u Pustinju škorpiona. To im je bio peti, rezervni šator, koji im neće trebati u povratku. Imali su četiri, po jedan za braću i jedan za Boga. Provera i opravka opreme doći će na red tek kad stignu na konačno odredište i obave sve dužnosti koje običaji nalažu. Tada će u kožnoj vrećici boje peščanih dina, ušuškanu u naborima petog šatora, naći olujno staklo. Poruka će biti primljena nekoliko meseci nakon što ju je poslao, ali biće vrlo jasna: Raif Sevrans neće biti svetionik Peščanima. Nikakve munje neće otkrivati njegovo kretanje u oluji. Mrtav je za narode Pustinje Škorpiona kao i obezglavljeno telo Gospodara

Gavranova. Adi je razumeo Raifov rastanak s Jagnjećom Braćom. Sakati Čovek čitav sat nije otvorio usta. Birao je staze tiho i precizno. Zastao je samo da pojede komad ovčijeg sira, kojim nije ponudio Raifa. Malo kasnije načeo je i komad usoljenog jelenskog mesa. Potapšao je Raifa po ruci i pružio mu komad crnog, žilavog mesa. I Raif je ćutao. Odlično je razumeo da je meso usolio i izdimio Adi, a sir je bio dar od Jagnjeće Braće. Jeli su u tišini. Vilični mišići zaboleli su ih od dugog i napornog žvakanja. Adi je progutao poslednji zalogaj i klimnuo ka severnom delu neba. „Onaj soko lebdi od podneva. Dosad je trebalo da uhvati bar neku vevericu.“ Raif je smrknuto posmatrao poslednje parče tvrde i žilave srnetine. Adi ga je sigurno pomešao s cementom. Zavukao ga je u vrećicu za pojasom i rekao: „To je sivi soko. Na nebu je od rane zore.“ Adi je gotovo čitav sat razmišljao o ovom obaveštenju. Stiglisu do dna doline i krenuli na jug, ispod crvenih borova, ka blađanskoj granici. Ovčar je rekao: „Znači da je njen. Jisele Bez Noža.“ Raif je klimnuo. Zaobišao je pastira i preuzeo vođstvo. Suli su motrili na njih, a nisu mogli da ih spreči u tome. Jagnjeća Braća poslaće Peščane na sever čak i kad otkriju da im je vratio olujno staklo. Ni povodom toga nije mogao ništa da učini. Kad je preskočio plitki potok, Gubitnik ga je udario po leđima. Upoznalisu ga, procenili i označili. Slediće ga.

2. Kuća u gradu Sneg je padao na Il Glejv u noći poznatoj kao Veče vešala. Sneg se topio, čim bi dodirnuo crnu masu grada zagrejanu prolećnim suncem, Popločane ulice bile su masne i klizave, a puteljci od utabane zemlje vlažni ismrdljivi. Lagano su se preobražavali u reke životinjskog izmeta i blata. Pacovi su napuštali skloništa. Hiljade glodara rastrčalo se po pločnicima i slivnicima, duž trošnih zidova, statua bez ruku, garavih stabala i kosih krovova. Samo je oštro škljocanje mišolovki remetilo noćni mir. Osmatrač je čučao u senkama i osluškivao pažljivo. Njegov ogrtač od kuvane vune imao je i drugi sloj od navoštene konjske kože pa nije osećao vlagu i hladnoću. Konjsku kožu kupio je na kožarskoj pijaci pre tačno sedamnaest sati. Sedeo je i čekao u obližnjoj pivnici da prodavač oboji kožu po njegovom nalogu. „Mat crna?“, kriknuo je prodavač kad je čuo mušterijin zahtev. „Imate divnu kožu od kulaša i želite daje upropastite crnom bojom?“ Nije ga zanimalo da li se prodavač buni zbog istinskog nezadovoljstva ili da bi se izborio za višu cenu. Cenjkao se s kožarom zato što osoba koja kupuje skupi vodootporni ogrtač, a onda želi da ga uništi jeftinom bojom, već izaziva previše neželjene pažnje. A ako kupi ogrtač bez cenkanja, čitava pijaca govoriće samo o njemu. Prodavci vole da se hvale uspesima, ali preprodavač konjskih i magarećih koža više se nikad neće hvaliti. Kad je podigao ogrtač, predomislio se. Il Glejv je bio mali grad, uprkos sve većem broju stanovnika i neprestanom širenju gradskih zidina. Ljudi su se poznavali, a glasine brzo širile. Krio se u najdubljim senkama i nije smeo da dozvoli da glas o njegovom dolasku stigne do pogrešnih ušiju. Znao je pravila igre i morao je da živi po njima. Bolje je ubiti čoveka tiho, bez krvi, lomljenjem vrata, nego dopustiti neprijatelju da načuje kako je

stigao u grad. Malo pre ubistva osetio je blagu napetost, ali posle je nestala. Odonda nije pomislio na prodavca. Promenio se jer je bio spržen iznutra. Plamen je sažegao sve što je moglo da gori, ostalo je samo tvrdo gvožđe. Ljuljao se na petama da bi opustio nožne mišiće. Po navici je čitao vetar. Brisao je s juga na sever, pa sa istoka na zapad, kao da je zatočen među gradskim zidinama i grozničavo traži izlaz. Nije bila dobra noć za odapinjanje strela ili lov na jelene. Da su u kući koju motri ljudi držali pse, do sad bi ga sto puta namirisali. Nije bilo zavetrine u kojoj bi se sakrio od izuzetno osetljivog psećeg čula mirisa. Ipak, poznavao je kuću i njena dva stanara i znao je da ne drže pse, niti da postavljaju straže. Uprkos tome, nije hteo da rizikuje jer su se okolnosti možda promenile. Ako jesu, onda mu samo ostaje da se nada da su se promenile u njegovu korist. U kući su gorele dve svetiljke. Svetlija je bila bliža donjem prozoru, zadnjem sleva. Debeli hrastovi kapci behu zatvoreni, a kuća stara i vlažna. Vlasnik očigledno nije hteo da troši novac na opravke pa su se kapci iskrivili i olabavili; svetlost se probijala na sastavima i oko okvira. Druga svetiljka gorela je u sobi, odajući slabašni sjaj oko prozora na istočnoj strani zgrade. Kuća je, poput velikog broja građevina u Il Glejvu, bila uska, ali duboka, od jantarskog peščara koji je loše podnosio vreme. Blokovi su bili meki i porozni pa su ih krunile oluje, ostavljajući udubljenja mlečnonarandžaste boje. Isti problem imalo je čitavo pokolenje zgrada, koje je Il Glejvu davalo nesvakidašnje zaobljen izgled. Polako je ustao. Vreme je za preciznije osmatranje. Trospratnica se izdvajala od drugih zgrada sa četrdesetak ari slobodnog zemljišta iza nje. Zemljište je nekad očigledno pripadalo nekom sitnijem zemljoposedniku, koji je okućnicu uredio po sopstvenom ukusu. Podigao je senik s bakarnim krovom, fontanu u obliku rečne pastrmke i dvorište popločano crnim i belim kamenom.

Donja polovina placa nekad je bila povrtnjak, sa urednim lejama, jezercetom i ledarom. Vrt je kod novog vlasnika propao, a građevine su se urušile. Prekrio ih je korov i ptičji izmet, a pacovski brabonjci i raspadnute lešine upropastile su travnjak. U nekad urednim lejama izrasla je travuljina u visini odraslog čoveka, a alge su zagušile jezerce. Čitavo imanje - i kuća i okućnica - izgledali su kao da tu niko ne živi već trideset godina. Osmatrač je znao da to nije tačno. Održavanje je podrazumevalo brigu, a vlasnik zgrade se i te kako trudio da ne brine o svom okruženju. Stanovao je u toj kući više od trideset godina i svojski se potrudio da je celom Ii Glejvu predstavi kao zapušten i oronuo dom. Zdanje se nalazilo u bogataškom delu grada, ali je poručivalo da u njemu obitavaju ljudi bez novca i uticaja. Lopovi bi je samo jednom gadljivo pogledali i krenuli ka bogatijim zgradama u susedstvu. Ribari i mlekadžije obilazili su je u širokom luku. Nije privlačila ni pažnju prolaznika. Ipak, kad bi je pažljivije zagledali, brave i reze bi im rekle sve. Šarke su bile od kvalitetnog gvožđa iz Vora, najboljeg na Severu, kovanog na visokoj temperaturi. Te brave su nekada stajale na tamnicama zloglasnog Ispovedničkog krila Jezerske tvrđave. Vlasnik kuće dobio ih je u zamenu za uslugu gospodaru Il Glejva. Kad bi se neki znatiželjnik sagnuo i pogledao ispod ključaonice, na bravama bi našao jezerski pečat. Isto je važilo i za iskrivljene kapke. Dovoljno je gvirnuti kroz pukotine i istina izlazi na videlo. Rešetke od kovanog gvožđa, duboko usađene u peščar i ojačane malterom, potpuno su onemogućavale ulaz kroz prozore. Osmatrač se nije brinuo zbog njih. Poznavao je stanare kuće i njihove navike. A umeo je da čeka. Čučnuo je i prišao osvetljenom prozoru. Na tlu ispod njega bilo je slomljenog stakla. Sklanjao je krhotine u pokretu. Pre četvrt stoleća naučio je veštinu bešumnog hoda, a prošle su godine pre nego što se našao u prilici daje iskoristi. Njegov život je umnogome podsećao na dvorište popločano crnim i belim kamenom. Šunjanje, obuka u

korišćenju svih vrsta oružja, tajnovitost i nadzor bili su crni elementi, deo života koji je nekad smatrao svojim pozivom. Zadaci i putovanja u potpunostisu pripadali crnilu. A belo... Belo je iščezlo. S njim je gotovo. Čak i dete zna: kad nešto sagori u pepeo, ostane samo crno. Zauzeo je mesto ispod prozora. Otkako se smrklo, proučavao je kuću iz daljine. Nije primetio ništa neobično u paljenju i gašenju lampi. Niko nije došao ili otišao. I to je bilo uobičajeno. Otisci stopala u blatu na stazama ispred i iza kuće nisu mnogo govorili. Osmatrač se osam mračnih sati uzdržavao od nagađanja. Prerano je za tako nešto. Raspolagao je s premalo podataka da bi odbacio bilo koju mogućnost. Bacio je pogled kroz pukotinu u kapcima. Tad je prvi put zavirio u unutrašnjost zgrade. Promenio je ritam disanja. Disao je sporije i opreznije. Treperio je kao struna od iščekivanja. Video je samo mali deo sobe zato što je rešetka pokrivala veći deo pukotine. Uočio je zatvorena vrata. Dotrajali ali izuzetno mek svileni tepih pokrivao je pod ispred vrata. Boje su mu se svele na crvenkastosmeđu i sivu, a paunovi raširenih repova i raspolućene smokve jedva su se raspoznavale. Zidove su prekrivali ormani s knjigama tamnih korica. Video je rukopise, svitke, psaltire vezane lancima, papire, činije, tegle za uzorke, drvene kutije i stotine knjiga naguranih u slobodni prostor između polica. Vlasnik kuće govorio je sedam jezika, a čitao je na više od dvadeset. Telo mu je pre trideset i jedne godine skrhao okrutni zajednički neprijatelj i otad nije mogao da ustane iz stolice bez tuđe pomoći, niti da hoda bez štapa. Ipak, telesne tegobe nisu ometale jedan od najboljih umova Severa. Osmatrač je poštovao taj um. Poznavao ga je dovoljno da bude svestan da ne može ni da pojmi opseg moći koju poseduje. Pažljivo je postupao i još pažljivije razmišljao. Naporedo s nečujnim hodom, usvojio je i veštinu samokontrole misli, ali u toj veštini se nikad nije naročito isticao. Znao je dovoljno da se kući približi kasno, posle

ponoći, kad su mentalne sposobnosti vlasnika načete umorom, crvenim vinom i pospanošću. Izbegavao je i uočljive skokove misli, kao i da imenuje ono što se nadao da će naći. Vlasnik je sedeo u udobnoj fotelji s visokim naslonom u središtu prostora osvetljenog lampom. Fotelja je stajala bočno u odnosu na prozor. Osmatrač je video samo njen srebrni okvir i ruku položenu na meki naslon. Zglob je bio tanak, prsti skupljeni i sastavljeni, a nokti požuteli kao pseći očnjaci. Ruka je vidno drhtala, ali nije se pomerala. Osmatrač se usredsredio na nju. Izgledalo je kao da njen vlasnik spava, ali nije mogao bitisiguran. Tama ga je služila. Sneg je prestao da pada i odmah je zahladnelo. Led se hvatao po baricama i opkoljavao mu čizme. Osluškivao je. Kuća je bila tiha, bez koraka, bez otvaranja vrata. Kad se druga lampa ugasila, pretpostavio je da je ostala bez ulja jer nikakva buka nije prethodila ili pratila iznenadnu tamu. Nijedan od dva znana stanara u toj kući nije bio sposoban za nečujno kretanje. Ipak, ako je postojao i neko treći, gost... Ako. Vlasnikova ruka poskočila je s mekog naslona. Osmatrač je potisnuo misli. Ruka se podigla i zastala u vazduhu. Osmatrač je zadržao dah, čekajući da se tetive opuste. Trenuci su prolazili. Zamišljao je vlasnika. Pitao se da li je prejakim osećanjima privukao njegovu pažnju. Nije mogao da isključi tu mogućnost. Slučajnosti ne postoje; sve ga je uvek ispunjavalo zebnjom. Ruka se konačno opustila. Uputila se nadole i nestala u vlasnikovom krilu. Zaškripala je postava od konjske dlake. Osmatrač je nakratko ugledao vlasnikovu glavu, kad se ovaj nagnuo napred u fotelji. Lobanja je bila kratko ošišana i lepo se video mali krater iza levog uva. Lomljenje na točku nije do kraja zadovoljilo zajedničkog neprijatelja. Naredio je da mu izbuše i lobanju jer je i on poznavao izvanredne osobine tog uma. Hteo je da ga obogalji, ali se verovatno zaigrao. Kad je bušilica izašla iz lobanje s komadima sive materije u navojima, vlasnik je pao u stanje potpunog gubitka pamćenja i razuma.

U takvom stanju proveo je godinu dana i probudio se tek sledećeg proleća. Zatvorili su mu rupu u glavi komadom bedrene kosti. Umne moći, umesto da budu trajno osakaćene, pojačale su se i proširile u neočekivanim pravcima, a svega šačica ljudi mogla je da nasluti njihov opseg. Osmatrač je stisnuo usne. Rupa u glavi. I gore stvari mogu da mu se dese i desiće mu se. Nije ni trepnuo kad se vlasnik okrenuo na stranu, ka nečemu pored stolice. Čuo je zveckanje porcelana. Odraz svetlosti zaigrao je na ormanu za knjige kad je podigao čašu do usana i otpio. Zatim je premestio težinu tela i navalio se na naslon. Osmatrač je čekao da se vlasnik maši štapa i udari o pod, ali on se nije micao. Dah mu je bivao sve plići, a vremenski razmak između udisaja ravnomeran. Osmatrač je to znao zato što je brojao u sebi. Vlasnik očigledno neće ići u postelju. Da bi to učinio, mora da probudi drugog stanara da mu pomogne da ustane iz stolice. Osmatrač se povukao s prozora kad je zaključio da vlasnik čvrsto spava. Sova je huknula kad je kliznuo kroz senke, ka zadnjim vratima. Žmarcisu ga podišli od ptičjeg zova. Stare navike teško umiru. Gavrani isove. Obe vrste Suli koriste za prenošenje poruka na velike razdaljine. Huk sova označio je početak osmatračevog poziva. Graktanje gavrana ga je okončalo. Poslednje putovanje, poslednje odsustvo, počelo je s gavranom na drvetu. Potisnuo je misli, svestan da stupaju na opasnu teritoriju. Izabrao je put bez povratka. Osluškivao je oslonjen o zadnji zid. Prvi petao zakukurikao je na istoku, što znači da će se drugi ukućanin uskoro pokrenuti. Ona je bila biće navika, kao i mnogi koje su obučavali u Kuli. Ustajala je pre zore, ložila vatru i pristavljala vodu za čajnik. Posmatrajući natkriljenu gomilu drveta preko puta vrata, pripremio je nož. Svetlost je već jačala na istoku kad se začulo zatvaranje vrata na drugom spratu. Teški, odmereni koraci govorili su mu da se neko spušta stepenicama. To je bila ona. Prepoznao je poodmaklu životnu

dob po teškom isporom spuštanju koraka na stepenice. U prizemlju su debeli tepisi prigušili hod. Vreme je prolazilo. Lampe se nisu palile. Metal je udario o metal. Niz brava je škljocnuo.Klik, klik, klik. Zadnja vrata su se otvorila. Osmatrač je vrebao. Bacio se napred čim je video kako čizma prelazi preko praga. Slobodnom rukom uhvatio ju je za podlakticu, cimnuo joj ruku, unazad i nagore, dok nije ocrtala bolno slovo V na leđima. Prislonio joj je nož uz grlo. „Vrisni i umrećeš“, promrmljao je. Stopu dugo i kao brijač oštro sečivo pritiskalo joj je naboranu kožu na vratu. Nije vrisnula. Prošaptala je samo jednu reč: „Anguse?“ Nije odgovorio. Um mu se bavio položajem noža i otvorenim vratima kroz koja je dopirala hladna promaja. Pre nego što je postavio prvo pitanje, zavrnuo joj je ruku na leđima. Ispustila je tihi krik straha i iznenađenja kad ju je telesni refleks povukao da zakorači napred, pravo na sečivo prislonjeno uz grlo. „Bez vriske“, podsetio ju je. Usne su mu počivale na njenom uvu. Mirisala je na starost i odsustvo seksa. Stiskao je sasušenu babu koja je zaudarala na zagorelu čorbu i prazne noćne posude. Pritiskala mu je levi kuk polupraznom vrećom desne butine. Zvala se Meri Gag, iako se predstavljala kao domaćica Ganet. Održavala je kuću za čoveka u stolici. „Gde je moja kći?“ Oklevala je. Pogrešila je. Nabio joj je podlakticu u leđa, ali ovog puta nije popustio stisak. Oštrica se zarila u meso. „Nijedna od tvojih kćeri nije ovde. Mrtve su.“ Glas joj je bio iznenađujuće prkosan za osobu koja krvari iz grla. Bila je od žilave sorte. Pribrano je ponovio pitanje: „Gde je moja kći?“ „Koja? Sve su sahranjene iza tvoje kuće.“ Pogledao je na vrata, a zatim i na zadnji zid, sve do prozora radne sobe. Nije bilo promena u svetlosti svetiljke, ali to ništa nije značilo.

„Kad je došla ovamo?“ Žena je oštro izdahnula kroz nozdrve. Krv je kapala po oštrici. „Nije došla. Niko nije dolazio. Pretraži kuću - ništa nećeš naći. Mrtve su.“ Ponovo joj je zavrnuo podlakticu na leđima. Nož joj je već bio u grlu i naslanjao se na prstenastu hrskavicu dušnika. „Još jednom. Gde je?“ Odmereno je disala. Po jednom za svaku reč. „Ne. Znam.“ Pomerio je nož u njenom grlu. Ravnomerno raspoređena sila pritiskala je nadole umesto da seče. „Ovo ti je poslednja prilika. Gde je?“ Uplašila se. Osećao je napetost mišića i žila. Držao je ženu od nategnutih struna. Opustio se. Nailazio je trenutak koji svi mučitelji očekuju, kad žrtva shvati da se neće izvući neozleđena. Tamo napolju je vasceli svet bola, pomislio je održavajući pritisak na njenom grlu. Gledao ga je, nanosio ga je, odskora ga je neprestano i trpeo. Nije ni znala koliko je srećna. Nije bilo važno da li će živeti ili umreti, u oba slučaja neće nishvatiti koliko je srećna. Angus Lok je očekivao istinu i pre nego što je udahnula da progovori. Ispitivanje je gotovo. Znao je to, baš kao i ona. Postavljala je sebi samo jedno pitanje: Da li ću ostati živa? Nadala se da će preživeti. To bi bilo razumno, ali još nije znala da se Angus rastavio s razumom. Udahnula je. To je platila delićem grkljana. „Nije dolazila ovde. Kant je pre deset dana dobio poruku - o njoj.“ Čekao je, ali više nije imala šta da mu kaže. Ubio ju je brzo i nečujno. Položio je njeno telo na pod ispod stepenika. Zora je svanula i obasjala svet, ali ta svetlost nije ni ugrejala ni osvetlila Angusa Loka kad je okrenuo leđa lešu i ušao u kuću. Dobro je poznavao sve sobe i hodnike. Kuća je bila postaja, uvek prva stanica na njegovim putovanjima. Ovde je uvek dobijao obaveštenja, opremu i novac. Navikao se na njenu gostoljubivost. Pre trinaest godina proveo je devetnaest dana u njoj. Oporavljao se od

ozbiljnih rana zato što nije hteo da ga porodica vidi u takvom stanju. Obmana se taložila preko obmane. Heritasa Kanta, vlasnika kuće, smatrao je prijateljem, ali više ne. Nikada nisu ni bili prijatelji, samo zaverenici. Kant i on kovali su zavere, bili su zakulisni gospodari Severa, sakupljači tajni, čuvari misterija, podbunjivači, spasioci, sudije, dželati, lažovi, braća Duge noći, pripadnici Faga. Kant nije bio njegov prijatelj, već njegov izvor. Taj blistavi um razvrstavao je saznanja u potpuno odvojene pregrade i odavao samo ono što je bilo neophodno i ništa više od toga. Ovo mora da se uradi. Ovo mora da se nadgleda. Pojavila se pretnja na jugu. A gde se delo upozorenje: Tvoja porodica je u opasnosti... Tih pet reči promenile bi sve. Kant ih, ipak, nije izgovorio iako njemu ništa nije promicalo, iako je imao uhode koje uhode špijune koji špijuniraju uhode, iako je znao sve o svakom ubistvu ili pokušaju ubistva u ataru Jezerske tvrđave. Ništa nije rekao iako nadgleda svaku kapiju, tunel, pukotinu u zidu i lukavo postavljene merdevine, svaki prokleti ulaz u Il Glejv. Tvoja porodica je u opasnosti. Znao je to baš kao što je znao da su bogovi mrtvi. Znao je! Ubice kao što je Deva Koja Čuči nalaze se pod stalnom prismotrom Faga jer kraljevi i stare vladarske loze padaju od njihovih ruku. Nije smela da priđe ni na sto liga njegovom imanju, a ipak su joj dozvolili. Dara Lok, Bet Lok i Maribel Lok stradale su od njene ruke. Žena. Dve kćeri. Disao je. Nije razmišljao. Delao je zato što su pripadnici Faga tako obučeni. Zvižduk iz čajnika zamaskirao je zvuk njegovih koraka dok je prolazio mračnim hodnikom okrečenih zidova. Tanki, porozni površinski sloj upijao je dim deset godina. Okrugla, malo svetlija površina označavala je mesto na kojem je nekada bila slika. Zalud je pokušao da je se seti. Zastao je ispred vrata dnevne sobe. Šutnuo ih je. Nije računao na efekat iznenađenja, mogao je da zaboravi na

njega čim je ušao u kuću. U Fagu je naučio da čarobnjaci uvek obezbeđuju vrata, a iskustvo ga je naučilo još koječemu. Jedan od tih nauka glasi:Nasilje izaziva protivudar. Vrata su tresnula na pod, iverje je poletelo kao oblak strelica, prašina se digla s tepiha, klin je ispao iz šarke, zakotrljao se po sobi i zaustavio u podnožju fotelje. Heritas Kant se nagnuo napred i proučio klin. Dva štapa s drškom u obliku bikovske glave bila su naslonjena na fotelju. Blago je potapšao najbliži dok je proučavao klin, a zatim i vrata koja je Angus srušio. „Izdržala bi da je bio pola palca duži“, rekao je. Heritas izbliza nije bio ugodan prizor. Mišići su mu odumrli, tetive skratile od neupotrebe, a udovi ukočili. Ličio je na čoveka koji se sprema da zadrhti, ili da se pomoli. Uočio je grudvu kostiju na zadnjem delu vrata. Da li je to ključna kost, grudni koš ili kičma? Ko preživi lomljenje na točku postane zbrka članaka, viška zglobova i nazubljenih grbina. I najpažljiviji i najučeniji posmatrači brzo bi odustali od pokušaja da imenuju delove. Bilo ih je previše, a kad bi ga rastavili i ponovo sastavili, ostalo bi mnogo delova viška. Ipak, Heritas Kant je svojim postojanjem postavljao mnogo veću zagonetku: Kako je uopšte uspeo da preživi takvu torturu? Angus je stao teškom čizmom na oborena vrata i ušao u sobu. Čarobnjak je kopneo: oči su mu još dublje upale, a koža oko nosa se istanjila. Stao je ispred čarobnjakove stolice, ne plašećise više. S visine je posmatrao čoveka kog je poznavao trideset godina. „Gde je Kejsi?“ Progovorio je tihim i smirenim glasom. Prvi put u dvanaest dana izgovorio je ime najstarije kćeri. Preplavilo ga je osećanje isuviše krhko da se nazove nadom. Heritas Kant pomerio je glavu kao kokoška kad kljuca. Pogled mu je ostao na istom nivou, ali očisu mu postale krvavo-smeđe. Videlo se da duboko razmišlja. Poslužio se oštrim tonom: „Ulaziš bez pozdrava? Da li ćeš me umoriti u stolici, ili ćeš me odvući napolje, kao domaćicu Ganet?“ Angus nije zagrizao mamac. „Pre deset dana dobio si poruku. Gde

je?“ Kant je jedva primetno uzdahnuo. Imao je široku plavu halju od kozje dlake svezanu pojasom od crne svile. Ispod nje je nosio do vrata zakopčanu noćnu košulju, koja je sezala do poda, a na nogama meke vunene papuče. Blago su se pomerile kad se uspravio u stolici. „Kejsilin Lok, ili neko ko odgovara njenom opisu, viđena je kako prodaje lančić na trodnevnom vašaru u Slanom Potoku.“ Slani Potok bio je jugoistočno od imanja Lokovih. Kejsi nije poznavala ni teren ni puteve ka istoku, a nije ni imala razloga da pođe bilo kuda izuzev na zapad, ka Il Glejvu. „To nije bila ona. Došla bi ovamo.“ Njegova žena i najstarija kći tačno su znale šta treba da rade ako zagusti. Krenite šturim ovčarskim drumom do Il Glejva. Uđite u grad noću, na severnu kapiju,i idite pravo kod Kanta. On će vas zaštititi. Lagao ih je čovek kog su volele. Kant je gurnuo desnicu ispod svilenog pojasa. Mišići ruke pomerali su se ispod kože u nizu složenih pokreta. Konačno je sklopio prste i bacio sjajni predmet na pod sa iskrom trijumfa u očima. Angusu su odmah postale jasne dve činjenice. Kao prvo, Heritas Kant tragao je za njegovom kćerkom jer je na podu ležao Kejsin zlatni lančić. A kao drugo, čarobnjak je, uprkos svem onom smijanju i predostrožnosti, znao da je tu. Verovatno je to saznao čim je ušao u grad jer je lančić čitave noći bio za njegovim pojasom; dakle, čekao ga je. Sagnuo se i podigao lančić s medaljonom u obliku jagode. Poklonio joj ga je za šesnaesti rođendan. Metal je bio previše žut da bi se smatrao čistim zlatom, ali njoj to nije smetalo. Sviđa mi se, oče. Divan je. Šta piše pozadi? Gurnuo je lančić u vrećicu za oružje. Ustao je i pažljivo osmotrio Kanta. Slomljeni čarobnjak uzvratio mu je pogled iz postavljene stolice, svog mrtvačkog kovčega. Teškom mukom je ponovo svezao svileni pojas. Ustresao bise kad god bi pokušao da koristi obamrlu levu ruku, koja je bila potpuno zdrobljena i nanovo sastavljena. Ličila je na ruku,

ali nije mogla da radi ono što se od nje očekuje jer su sve koščice u prstima srasle. Desnica je morala sama da obavlja osetljive radnje vezivanja i zatezanja čvora, a levica je bila samo protivteg, da pritisne svilu dok druga ruka posluje. Nije uvek tako bilo. Kant je, kao i većina čarobnjaka, rođen levoruk. Bušenje lobanje ga je promenilo. Metal u mozgu pokidao je veze i sivu masu, ali je načinio prostor za promenu. Centar za orijentaciju odmah mu se premestio iz leve u desnu stranu, a takođe ga je prošlo i slepilo za boje. Po prvi put u životu mogao je da razlikuje crvenu od zelene. Rupu u glavi nazivao je pećinom odjeka. To je bilo mesto gde su se misli u beskraj ponavljale, a tkivo širilo na prirodi nepoznat način. Ideje su tu mogle da putuju do iznenađujućih odredišta. Angus je hteo da zna šta se dešava u tom umu. Da lise sprema da odbije napad? Rekao je: „Znao si da su u opasnosti.” To nije bilo pitanje. Niko ne može da ispituje čarobnjaka. Kant je slegnuo jednim ramenom. „Znao je prejak izraz.“ Čovek može i bezmerno da prezire sebe, shvatio je Angus. Hteo je da tresne Kanta po licu zbog te opaske. Trebalo bi bar da pokuša, uprkos svemu što zna o čarobnjacima. Pa šta ako mu vrati udarac s takvom žestinom da mu sagori meso kad ga dodirne? Nije znao nikog ko bi čarobnjaštvo mogao da iskoristi za napad, ali je znao nekoliko njih koji mogu da ga iskoriste za odbranu. Takvi su bili sposobni da uhvate i vrate sve što se pokuša protiv njih. Oklevao je da okuša sreću s ovim čovekom. Mnogo toga je izgubio, ali ne i nagon za samoodržanjem. Kant je pognuo izobličenu glavu. Znao je da čarobnjak zna o čemu razmišlja i da se slaže s njim, iako ništa nije rekao. Da, samo napred. Preziri samog sebe. Slomljeni čovek je progovorio: „Deva je tajnovita. Znalismo da je krenula na sever ka Il Glejvu. Kad se nije pojavila u gradu, pomislili smo da ima posla severnije, na Teritoriji klanova.“ Iz Kantovih usta i laži i istine uvek isto zviiče. Njima se podjednako dobro služio kao i levom i desnom rukom. „Niste upozorili

Daru.“ „Tvoja supruga je oduvek bila tvrdoglava. Pre tri godine sam joj poslao slično upozorenje i- oglušila se o njega.“ Šutnuo je bližu prednju nogu stolice. Pukla je. Stolica je nakratko visila u vazduhu. Kant je udahnuo i to je bilo dovoljno da se raspored težine promeni i da stolica krene na pod. Jastuci i čovek kliznulisu napred. Kant je izbacio stopalo, da bise oslonio o pod, dohvatio desnom rukom štap, koji je krenuo sa stolicom, i upotrebio ga kao polugu. Pokušao je da se vrati u fotelju. Vrat mu se zacrveneo od napora. Angus ga je bezosećajno posmatrao. Lomljenje čarobnjakove stolice nije se računalo kao napad. Možda i jeste? Možda se Kant samo pravi da je nemoćan? To više nije bilo važno. Završio je. Nova pitanja samo bi mu donela još uvijenih istina i laži. Kantu je možda odgovaralo da Dara i devojke nestanu. Možda se nameračio na Devinu glavu. A ko bi je lakše ubio od lovca na ljude, starog šumara koji će joj doći glave iz osvete? Jedno je bilo sigurno: čarobnjaka ne može da nadmudri. Prazan prostor u njegovoj glavi prepun je zamki. U sobi se osetio miris vrelog metala. Voda je isparila iz zaboravljenog čajnika na šporetu. Nije znao da li je čajnik od olova. Ako jeste, mogao bi da se usija, prasne i izazove požar. Kant je pročistio grlo. Hteo je nešto da kaže, aliAngus Lok mu je okrenuo leđa i pošao ka vratima. Poznavao je čarobnjaka. Izjaviće nešto dobro smišljeno, ne otkrivajući osećanja. Strah je ono što ga u ovom trenutku prožima:slomljeni čovek sam u praznoj kući. Neće zvati u pomoć. Odgovor na pitanje kako je preživeo bio je jednostavan - zahvaljujući ponosu. Požurio je napolje. Mora da stigne i ubije ubicu. Deva neće umreti lakom smrću. Bol je jedini jezik kojim se govori kad prokletnik ubija prokletnika. Izašavši iz kuće na sivu svetlost dana, osetio je Kantov glas u uvu. Bio je to jeftin trik. Poznavaocistarih veština izvodilisu ga na prolećnim vašarima. Glas u uvu namenjen samo čoveku udaljenom trideset

koraka, šapat koji dolazi iza neprozirnog paravana, uvek dobro prolazi kod prostog naroda. Došapnuo mu je upozorenje. „Neću moći da te izvučem ako propadneš preduboko.“ Angus Lok je samo nastavio da grabi ka istoku.

3. Delaj i budi prokleta Stanig Bid krenuo je iz Blekhejla u istim kolima u kojima je došao, u kući od otrovnog bora sa šest pari točkova. Nosio je istu tesnu halju od izglancane svinjske kože, okovratnik od kuninog krzna i šiljate čizme. Obojili su mu kosu i bradu, skratili nokte, a kožu namazali najfinijom smolom hiljadugodišnjih borova iz Oklopljenog gaja u Skarpu. Ceremonijalno dleto stavili su mu u desnu ruku. Majstori Blekhejla su se zaista potrudili oko njega. Čelična žica, koja je držala prste, videla se samo iz neposredne blizine. Njegovim ranama nije ukazana ista pažnja. Šav od debelog crnog konca pružao se preko čitavog grla i nestajao ispod krznenog okovratnika. Naborana koža ožiljka se stvrdla. Rajni Blekhejl laknulo je kad ga je ispratila pogledom. Stajala je u popločanom dvorištu ispred kružne kuće Blekhejla i gledala kako brojni konji vuku tešku kuću na točkovima ka jugu. Molila se da ne stanu. Odlazi, govorila je u sebi. Toliko dana provedenih u strahu. Odlazi! Sunčeva svetlost pojavljivala se i nestajala iza lenjih oblaka. Bližilo se podne. Kola su krenula s dva sata zakašnjenja jer se pojavio problem. Jedna od zadnjih osovina zahtevala je podešavanje, a to se razvuklo. Rajna tih dva sata nije znala šta će sa sobom. Nije mogla samo da sedi i čeka. Da li da prošeta? Izjaše? Kako da izgleda opušteno kad strepi od optužbe za ubistvo? Opredelila se da nešto radi. Otišla je do štala i pomogla kravi da se oteli. Teški i krvavi posao blagotvorno je uticao na nju. Namučena krava zahtevala je punu pažnju. Rodila je dva teleta, a samo jedno je ustalo da sisa. Rajna i Vern Sačel, glavni mlekadžija, podigli su drugo tele. Pomogli su mu da se osloni na

noge. Čulisu povik iz dvorišta: „Kuća na točkovima je spremna!“ Prepustila je bolesno tele Vernu i izašla ispred kružne kuće da gleda kako se drvena skalamerija pokreće. Orvin Šenk, Korbi Miz, Gat Murdok, Merit Ganlou, Šila Kobin i stariji stajali su u tišini iza nje. U dvorištu se okupio i veliki broj Skarpovaca. Pokojni Stanig Bid bio je njihov druid sedam godina i skoro svi su izašli da mu odaju poštu. Skarpovci u žalosti behu neobičan i nimalo lep prizor. Preko tri stotine ljudi, žena i dece obojili su levu ruku u crno. Stajali su u neprekidnom stroju u velikom popločanom dvorištu kružne kuće Blekhejla, ljuljali se napred-nazad i nabrajali Kamene bogove naopakim redom. Bilo je jezivo čuti ime Behatmusa, boga tame, na prvom mestu. Neće nas ostaviti na miru, shvatila je Rajna. Svi, čak i deca, bili su naoružani noževima i mačevima tankih oštrica. Kružna kuća izgorela im je do temelja, a njihova poglavarka trenutno je pljačkala sopstvene posede. Plenila je stoku i žito od svih Klanovaca da bi ih podelila samo svojima. Njihov druid je mrtav, a već se šuškalo da je stradao od ruke Blekhejlovca. IliBlekhejlovke. Pokušavala je da ostane mirna. Bivala je sve umešnija u tome. Tvrđa. Hladnija. Sve manje je ličila na sebe, a sve više na poglavicu. Glasine su harale kružnom kućom kao besni miševi. Cijuk ovde, grudvica izmeta onde. Stanig Bid je pre deset dana pronađen mrtav u poglavičinoj odaji; to je bila neoboriva činjenica. Sve ostalo bilo je u domenu nagađanja. Pričalo se da je pronađen izmrcvaren, obeskrvljen i obezglavljen i da mu je srce izvađeno iz grudi. Kukuljičari, govorili su Hejlovci. Zar nisu već ubili Anvinu Pticu i Džani Gajlo? I to takođe u kući. To je delo dobro obučenog ubice iz neprijateljskog klana. Ko bi drugi uradio tako nešto? To je delo nekog od vaših, tvrdili su Skarpovci. Bid je zaključavao vrata kad bi krenuo na počinak. Otvarao ih je samo onima koje je poznavao i kojima je verovao. Tu su i krvavi otisci stopala. Vodili su iz Bidove sobe uz stepenice. Ubica je bio bos i sitan, ako je

uopšte i bio muškarac. Rajna je ćutala i izbegavala poglede. Danju je radila, noći je provodila s udovicama. Nije mogla da spava iako je bila premorena. Te kobne noći napustila je poglavičinu odaju ispunjena osećajem moći. Ubila je Bida, ali to je nije zadovoljilo. Odlučila je da uništi monstruozni sveti kamen koji je dovukao sa sobom iz Skarpa u kući na točkovima. Nešto joj se dogodilo dok se pela stepenicama iz poglavičine sobe. Mislisu joj se okrenule samoodržanju. Bidova krv preobražavala se u lepljivu pastu na njenim stopalima. Slušala je sopstvene korake na stepenicama dok joj je srce poskakivalo u grudima. Svetlost je polako prodirala u predvorje i klan se budio. Ratnici će uskoro otvoriti vrata, lučonoša će pogasiti lampe, momci iz kuhinje potpaliće peći za hleb, a deca potrčati hodnicima. I Skarpovci će se probuditisa ostalima. Jedna iz gomile budalastih Bidovih obožavateljki doneće doručak druidu - toplo mleko i vruć hleb. Ona će ga, po svoj prilici, i pronaći mrtvog. Ako ne bude oprezna, devojka će videti i ubicu na vrhu stepeništa, krvavih stopala. Požurila je. Klizila je kroz senke kružne kuće do svojih odaja ispod kuhinje. Skinula se i obrisala vlažnom krpom. Spavala je čak dva sata, a tek onda su je probudili da je izveste o Bidovoj smrti. Vest joj je saopštio Orvin Šenk i bez reči joj vratio nož. Zažalila je što je ostavila sveti kamen nedirnut. Iz dvorišta je lepo mogla da vidi prepolovljeni monolit koji je nekad pripadao Skarpu. Bogate žile bitumena činile su ga krhkim, a prednji deo se već krunio. Bid je za života naređivao da ga pokriju kad pada kiša ilisneg. Niko to više nije radio. Ptice su srale po njemu, bitumen je curio iz granita i bojio ga u crno. Gledala je kako gavran sleće na zapadni ugao i gegucka se po vrhu kamena. Bio je bezvredna stena. Svi su to znali. Pod hladnim prolećnim suncem ličio je na napuštenu šupu. Pogledala je ka odlazećoj kući na točkovima. Vozilo je izašlo iz dvorišta i odmicalo utabanim putem ka jugu. Uskoro će nestati u oblacima prašine. Duboko je udahnula, a zatim još jednom. Znala je da je to glupo, ali bila je ubeđena da će biti bezbedna kad Bidovo telo

napustiBlekhejl. Čovek ne misli na ono što mu nije pred očima. Mi smo Skarp. Naše reči seku oštro koliko i naši mačevi. Naudiš li nam, obrušiće se na tebe svom snagom. Rajna je oduvek mislila da je geslo Skarpa gnusna pesmica. Proučavala je žene i muškarce iz Skarpa. Uzvraćalisu joj pogled s neskrivenom netrpeljivošću. Nije bila tajna da poglavičina žena jedva trpi njihovo prisustvo u kružnoj kući. A postali su ranjivi bez Bida, njihovog najuticajnijeg zaštitnika. Lepo su se ugnezdili u kružnoj kući, hranili su ih blekhejlovski seljaci i kuvari, od hladnoće su ih štitili tri metra široki zidovi, a ako se vrate u postojbinu, moraće da se pomuče za hranu i sklonište. Jelma Skarp, poglavarka Skarpa, bila je škrtica. Uopšte se nije trudila da izbeglice podstakne na povratak. I dolazi ovamo, pomislila je Rajna. Šta je rekao Dugoglavi? Poći će na put kad se istopi sneg? Pogledala je suvi kamen pod svojim nogama, a zatim isve crnje nebo. Čovek uvek može da se nada. „Ratnicise vraćaju!“ Povik je stigao sa osmatračnice na velikom kupolastom krovu kružne kuće. Svisu pogledali ka jugu. Ožalošćeni Skarpovci nastavilisu da se ljuljaju i zapevaju, iako su znali da se nešto dešava. „Petorica“, reče buzdovandžija Korbi Miz. Zahvaljujući upečatljivoj visini, video je dalje od svih. „Mislim da je među njima i Balik.“ Rajna nije mogla a da ne pita: „A Mejs?“ Korbi je progovorio posle duge trisekunde: „Nije.“ Odahnula je. Više nije mogla da sluša naricanje Skarpovaca. „Ispraznite dvorište!“ povikala je. „Svi unutra!“ Za divno čudo, ućutali su se. Nenaoružani Blekhejlovci počeli su da se povlače u kružnu kuću jer je običaj nalagao da ratnike dočekaju samo ratnici. Skarpovcisu isprva oklevali da pođu za njima - htelisu da vide ko dolazi - ali im domaćini nisu dozvolili da ostanu u dvorištu. Prava reč bila bi da su ih uterali unutra kao ovce. Međutim, niko, čak ni Korbi i Orvin Šenk, nije pokušao da utera i Rajnu Blekhejl. Pogledala je preko jednog, pa preko drugog ramena,