Dz.V. Dzouns - Mac senki 04 - Osmatrac mrtvih

srčanim ritmom. Bila je mirna i pažljivo osluškivala. Velike vene, one od pluća ka srcu, proširile su se čim je pronašla plen. Hranile su mišiće u zadnjim nogama. Skočila je bez oklevanja. Pljuvačka mu je ispunila usta dok je rila po snegu da se dočepa uplašenog miša. Kad je razjapila čeljust da mu slomi vrat, čula je nešto. Pustila je leš i oslušnula. Raif nije shvatao šta je čula, ali je razumeo njenu reakciju. Ostavila je plen i počela da beži. Povukao se iz nje i krenuo u potragu za izvorom njenog straha. Oblast je noću vrvela od srdaca. Miševi, tvorovi, kune, leteće veverice, jeleni, risovi, medvedi... Za njega su bila vatrice u tami. Lisica je pobegla na sever. Krenuo je na jug. Nailazilo je nešto veliko. Stisnuo je zidove kaveza kad je pronašao mišićavo, hladno i tuđinsko srce stvorenja. Kucalo je nepoznatim ritmom. Odbacio je sve sumnje i ušao u njega. Iskra svesti, nalik delimično otvorenom oku, prepoznala je njegovo prisustvo. Stvorenje je znalo da je tu. Spoznaja je istog trena nestala. Ostao je u neobičnim komorama i zaliscima reptilskog srca. Tri od četiri komore pumpale su krv po telu. Sveža i iskorišćena krv mešale su se na jednom mestu, u delti tamne tečnosti koja je plovila u oba pravca. Stvorenje se brzo kretalo po nabijenom starom snegu. Klizilo je u savršenoj tišini, belo na belom. Mesečeva zmija. Njeno ime je magično zvučalo. Izazivalo je najčistiji užas. Zaudaralo je na prastare mitove. Generacije lovaca šaptale su njeno ime oko logorskih vatri. Lovci su noću, i samo noću, posle dugih krvavih dana kasapljenja plena, s vonjem mesa na rukavima košulja, pićem u venama i prigušenim glasovima govorili o mesečevim zmijama. Neko u družini bi znao nekog ko je izgubio ovcu, tele, kobilu. Priče su se, poput losova, selile na istok. Raif je slušao svedočanstvo Dagra Blekhejla o pregovorima Burda Blekhejla, njegovog oca, s novoustoličenim Gospodarom Pasa u Bladu. Nijedan poglavica Blekhejla nikad nije kročio nogom u Kuću Blada. Burdo se utaborio na severu s dvanaestočlanom družinom. Konji su od početka bili nervozni pa je naredio da se zabran napravis dva i po metra visokom ogradom.

Ubrzo je shvatio da je to bio uzaludan trud. Mesečeva zmija ušunjala se ispod ograde i otkinula nogu pastuvu. Vrištanje konja nateralo je sve da istrče iz šatora. Popalili su baklje i osvetlili krvavi trag, koji je vodio na istok, u šumu. Burdo je izdao naređenje:Nemojte ga slediti. Učinio je to zbog traga koje je stvorenje ostavilo za sobom, šaptao je Dagro. Ličio je na otisak džinovskog biča u snegu. Telo mu je zadrhtalo u kavezu. U šumi, na nivou tla, odbacio je neprijatna sećanja kao zmijsku kožu. Ta noć bila je otkrovenje, novisvet ukusa i toplote. Životinje behu srebrni oblici na crnoj pozadini. Sova iznad glave, lisica, mrtvi, još topli miš i los. Mesečeva zmija ih je sve videla i poznavala, a ni od koga se nije bojala. Lizala je ukus njihovog daha u vazduhu, sledila ih i računala. Koristila se pouzdanom matematikom smrti. Pratila je razdaljinu, pravac kretanja, veličinu, zdravstveno stanje. Srce joj je mirno tuklo dok se kretala po snegu, birajući plen. Godinama je ulazio u srca, ali nikad nije iskusio tako nešto. Divlje mačke, medvedi i vukovi bili su sračunati grabljivci, ali su i oni živeli u strahu. Mesečeva zmija nije znala za osećanja. Proučavala je verovatnoće i proračunavala izglede, a onda bi ubijala i jela. Razbaškario se u njenom primitivnom srcu. Kretao se s njom dok je pratila jednogodišnjeg losa ka istoku. Ubrzo je shvatio da je njegova veza s mesečevom zmijom snažnija nego s drugim stvorenjima. S njom je putovao dalje, daleko iza granice na kojoj je ranije gubio vezu. To je bio najhladniji deo noći. Dok se mesečeva zmija približavala losu, sneg je isparavao. Prozrela je iscrpljenost u njegovom dahu. Kretala se nasuprot vetru i ubrzavala. Strelica ga je pogodila u vrat, u kavezu. Nije to ni opazio. Telo mu se, za nekoliko sekundi, opustilo. Osetio je poriv da se vrati u kavez, pošto mu se um mutio zajedno s dahom. Borio se protiv njega. Grčevito se držao za srce mesečeve zmije. Palacnula je svešću ka njemu. Dotakla ga je pre nego što se vratila lovu. Raif je taj gest protumačio kao izraz naklonosti. Dopustila mu je da ostane.

Njegov um žurio je sa zmijom dok su Suli spuštali kavez sa onesvešćenim telom. Ubrzala je kao strela ispaljena iz samostrela. Kretala se polukružno, postrance, da presretne losa. Ledena izmaglica prigušila je zvuk stomaka kojim je razgrtala sneg. Losovo obličje je zasvetlelo i postalo jasno, s mnogo srebrnih i belih detalja. Mesečeva zmija posmatrala je pokrete prednjih i zadnjih nogu. Proračunavala je putanje, zatvorila je jednu pregradu u srcu, tako da samo sveža krv prolazi kroz arterije, i napala. Ženka losa je u trenu sve shvatila. Vene u očima su joj popucale, bešika ju je izdala, a vonj straha ispunio je vazduh. Mesečeva zmija je, treptaj oka kasnije, sklopila čeljusti oko njene prednje noge. I otkinula je, sa savršeno odmerenom žestinom. Krv se prosula po snegu. Životinja je zarikala. Ispustila je grozomorni, otegnuti vapaj, kojeg će se Raifsećati do kraja života. Na trenutak je pogledao njeno srce: ritam, s kojim se srodio početkom večeri, nestao je. Ustupio je mesto treperavom, slabom grčenju. Ostavio je losa da bi se usredsredio na mesečevu zmiju. Odbacila je otkinuti ud i pritisla palog losa. Mesečeva zmija nije znala za srcoubistvo. Čerečila je još živi plen, ud po ud. Prožeo ga je treptaj hladnog zadovoljstva kad je počela da se hrani. Gutala je čitave udove. Razjapila bi vilicu i gutala. Srce joj se povuklo i zgrčilo da bi napravilo mesta za hranu. Čula su joj nagovestila približavanje vučjeg čopora; privlačio ga je miris lešine. Nije se plašila. Progutala je dva uda i zarila glavu u torzo. Iščupala je losovo srce. Progutala ga je i poslala iskru svestiRaifu. Zadrhtao je. Ubijaj vojske za mene, Raife Sevranse. U glavisu mu odjekivale reči koje mu je uputila Smrt. Na neki način, bile su povezane s njegovim ocem. Bio je mrtav. Samo je on, Raif Sevrans, znao ko je ubica. To znači da je bio jedina osoba koja može da osveti smrt Tema Sevransa. A zašto nije? Posekao je četiriBlađanina u Dafovom švratištu za mnogo manje od toga. Ubio je Biti Šenka u Crnoj rupi ni zbog čega preterano bitnog. Smrt mu je prorekla da će ubijati vojske, alisamo je jedna smrt

zaista važna - smrt Mejsa Blekhejla. Hranio se ovom mišlju dok su mišići u stomaku mesečeve zmije gurali losovo srce u njen složeni organ za varenje. Na trenutak je mirovala i ispitivala vazduh. Povukla se s losove lešine kad je namirisala nagoveštaj zore. Otežala je i nadula se kao suždrebna kobila. Čopor vukova je nervozno igrao dok je presecala njihovu teritoriju. Vođa čopora je urliknuo kao da je ugledao mesec. Zmija nije obraćala pažnju na njega. Olenjila se. Bilisu joj preko potrebni odmor isan. Srce joj se nije naprezalo od lova, već od varenja. Zamakla je levo i počela da se gasi. Sve sporije se kretala. Srce joj se povećalo i slalo obogaćenu krv u stomak. Raif je njenu opuštenost doživeo kao svoju. Čak ni tad u njoj nije bilo ni trunke straha. Živela je u svetu bez izazova. Ta misao pratiće ga dugo nakon što se kroz sneg probila do svoje jazbine i zaspala. „Probudise.“ Prenuo se iz sna, ali nije to pokazao. Bio je na oprezu i spreman. To su bile prve reči koje mu je neko uputio posle dugo, dugo vremena. Duboko je udahnuo zatvorenih očiju. Mogao je da ih namiriše. Suli. Mirisalisu na pun mesec u hladnoj noći. Istovremeno je shvatio da je na čvrstom tlu. Duboko disanje menjalo je raspored težine u telu, a tako nešto bi uvek izazvalo ljuljanje kaveza. Više nije bilo ljuljanja. Krišom je protegao mišiće u stopalima. Pritisnuo je nožne prste o kamen. „Otvori oči. Tvoj prijatelj je ovde.“ Prepoznao je glas Jisele Bez Noža. Otvorio je oči i podigao pogled. Stajala je iznad njega, visoka i vitka, u tesnoj koži priljubljenoj uz grudi i struk. Imala je i suknju sa ojačanom kožom. Sklonila je kosu s lica, otkrivši oštre kosti na jagodicama i vilici. Hladno se smešila. „Levo od tebe je mač. Podigni ga i upotrebi.“ Trepnuo je. Ležao je postrance, na kamenitoj čistini, okružen krvavim drvećem. Snežne pahulje lebdele su oko njega. Bilo je svetlo, ali nije mogao da kaže koje je doba dana.

„Mač“ ponovila je Jisela Bez Noža. „Uzmi ga i brani se.“ Istupila je van njegovog vidokruga. Iza nje, na drugoj strani čistine, bile su četiri prilike. Video je Adija Gana, nogu i ruku svezanih iza leđa, s krpom u ustima. Stajao je između dva sulska mačevaoca. Izgledao je grozno. Izgubio je na težini, a pogled mu se zamutio. Na vratu je imao suvu crnu krastu. Klimnuo je Raifu, koji je protumačio prijateljev gest kao poruku. Dobro mi je. Vodi računa o sebi. „Ustani!“ Glas Jisele Bez Noža bio je bridak kao čelik. „Ako ne želiš da se braniš, branisvog prijatelja.“ Zvuk čelika isukanog iz kožnih korica propratio je njene reči. Četvrta prilika, Ilja Kičmolomac, visoki sulski ratnik, istupio je s dva metra dugim mačem u ruci. Raif se mahinalno podigao na kolena. Njegovo namučeno telo opsedale su sve vrste bola i slabosti. Posrnuo je kad je pokušao da ustane. Desno koleno mu je zadrhtalo. Razvio je potrebu da se prilagođava ljuljanju kaveza. Ozlojeđeno je posrnuo u stranu i zgrabio mač. Ilja Kičmolomac izveo je savršen luk mačem i napao. Raif je podigao mač iznad grudi, u dvoručni odbrambeni položaj, spreman da dočeka udarac. Prosto ga je ošamutio. Ramena su mu zadrhtala od siline napada, a donja vilica preklopila se preko gornje. Kad su se oštrice sudarile, Kičmolomčeve tamne, tuđinske oči gledale su pravo u njega. Na tren mu je laknulo kad je Sul povukao mač da bi zadao drugi udarac. Ponovo je zauzeo isti odbrambenistav. Samo za toliko je imao vremena. Drugi Kičmolomčev udarac bio je razarajući. Nabio je Raifu mač pravo u lice. Osetio je hladni, oštri metal na nosu, usni i bradi i okusio krv. Kičmolomac je mogao da bira: da se spusti na koleno i zarije protivnikov mač još dublje u lobanju, ili da se povuče za treći udarac. Znao je šta će Sul učiniti i pre no što ga je pogledao u oči. Kičmolomac će okončati ružni ples poštenim poslednjim udarcem. Guranje mača u protivniku u lice dolikuje samo pijanim siledžijama. Ilja Kičmolomac bio

je daleko iznad toga. Imao je samo tren da se pripremi pre no što je sulskiratnik zgrabio mač obema rukama i zamahnuo u neuhvatljivom luku. Pogled mu se zaustavio na Adiju. Tek tada je primetio da on ne stoji sam i da ga Sul pridržava. Muči se više od mene. Ovo je ludilo. Ovo nisu Suli o kojima je Angus Lok govorio s poštovanjem. Srdžba mu je mnogo delotvornije od straha pomogla da se pribere. Ilja Kičmolomac ima živo srce u grudima. To znači da Raif Sevrans, Mor Draka, i te kako ima izgleda. Pogledao je mačevaočevo srce. Ličilo je na sunčev zrak i uopšte nije bilo ljudsko. Ni izbliza. Spopao ga je strah. Bio je Klanovac daleko od doma. Umreće ovde, od ruke ljudi koje nikad neće razumeti. Da li će glas o njegovoj pogibiji ikada stići do Dreja i Efi? Kako će znati da ih je brat voleo do smrtnog časa? Konačno se, kad se Kičmolomčev veliki mač već spuštao, a Raif premeštao mač iz položaja za odbranu u položaj za napad, setio se mesečeve zmije. Nije znala za strah. Sve je proračunavala. Šta može da ubije i kako? A polazila je od pretpostavke da sve može da ubije. On je Mor Draka, Osmatrač Mrtvih. Kičmolomac bi trebalo da ga se boji. Dok je dva metra čelika i dalje usporeno sevalo iznad njegove glave, preračunao je i namestio mač. Video je rupu i napao. Međutim, udarac masivnog mača izbio mu je oružje iz ruku. Prsti su mu se nemoćno razdvojili. Pomerao se u stranu, bežeći od udarca koji će ga pribiti uz tle. Kičmolomčev dugi mač završavao je luk ispisavši predivno slovo C. Raif je jedva shvatio šta se dešava. Krv mu je odmah zatvorila levo oko. „Dosta!“ Jisela Bez Noža zaustavila je Kičmolomčev udarac. Ratnik je zastao usred zamaha. Teško je disao. Nozdrve su mu se širile. Vratio je mač u korice besprekornim pokretom. Ni za trenutak nije ispuštao Raifa iz vida. Njegov pogled sadržao je optužbu.

Raif je seo. Drhtao je. Dva prsta na desnoj ruci su mu se nadula. Još nije mogao da shvati kako je Kičmolomac tako brzo promenio stav i putanju sečiva. Bilo mu je jasno da je gadno potcenio i brzinu i veštinu protivnika. „Pokušao je srcoubistvo?“ glas Jisele Bez Noža bio je gotovo nežan. Kičmolomac je ćutke klimnuo. Raif je imao utisak da sulski ratnik veruje da je upravo okončana borba bila ispod njegovog nivoa. Verovatno je i imao pravo. Izgleda da je i Jisela Bez Noža to razumela. „Idi!“, obratila se Kičmolomcu. „Reci Sori i Gloranu da dođu.“ Ratnik se naklonio i rekao: „Ne može se od čoveka tražiti da se bori posle dvadeset dana u kavezu.“ „Idi!“, tiše je ponovila Bez Noža. „Pripremise za mlad mesec!“ Dvadeset, ponovio je Raif kad je Kičmolomac otišao čistinom. Zbog nečega je mislio da je važno da zna tačan broj dana. Jisela Bez Noža mu je prišla. Sneg je prestao da pada. Koža joj se, na snažnijoj svetlosti, presijavala kao metal. Proučavala ga je. Pogled joj se zaustavio na novootvorenim ranama na njegovom licu, mišićima ispod rukava i očima. Svi su ćutali. Dvoje ratnika, muškarac i žena, pojavili su se iz šume posle nekoliko minuta. Raif se donekle pribrao. Nalazio se u kamenom krugu koji je video i iz kaveza. Naseobina Sula bila je na istoku. „Odvedite ga u kamenu odaju“, rekla je Bez Noža ratnicima. „Tamo će moći da stoji.“ Podigli su ga s tla. Kolena nisu htela da ga slušaju pa su ga Suli nosili. „Od sada ćeš se boriti svaki dan“, rekla mu je Jisela. „Tvoj prijatelj će umreti ako odbiješ.“ Zasiktao je na nju. Uplašeno je ustuknula. Zatim se osmehnula. Dok su ga ratnici vodili ka istoku, činilo mu se kao da je ona izvojevala neku pobedu nad njim.

12. Devina glava Grad Bela Peć nalazio se šest dana hoda istočno od Il Glejva. Porcelan načinjen od smeše lokalne gline i psećih kostiju nalazio je mesta na trpezama gospodara i trgovaca širom Severa. Peći su danonoćno plamtele da bi se održala temperatura na kojoj se topi kamen. Pravili su ih od gigantskih bazaltnih ploča, koje su dovozili uzvodno sa zapada, pošto je domaći peščar pucao pod neumoljivom toplotom. Radnici na pećima raspoznavalisu se po opekotinama na rukama i licima. Angus Lok ih je posmatrao dok se šetao pijačnim trgom. Snažni ljudi obuklisu najbolja praznična odela. Nosilisu ožiljke svog zanata sa iskrenim ponosom. Angus nije privlačio mnogo pažnje u neupadljivoj smeđoj jakni od jelenske kože, kapi od veveričijeg krzna i teškim čizmama. Nosio je manje i lakše oružje. Odbacio je mač i šešir kao obavezni deo garderobe. Veveričije krzno sprečavalo je površne posmatrače da vide pakao u njegovim očima. Osmehnuo se nadomak rukavičarske tezge. Jutarnje sunce nije išlo niz dlaku rukavičaru. Osvetljavalo je njegova usta, otkrivajući trule patrljke i crne rupe, posledice dugogodišnje loše ishrane. „Dobar dan, gospodine.“ Angus je uzvratio klimoglavom. Pre nego što mu je prišao, skinuo je stare i iznošene rukavice i zatakao ih za pojas ispod jakne. Bile su od probrane labudove kože, koje svi mačevaoci izuzetno cene jer odlično prianja za kožu. Rukavičar je verovatno bio jedina osoba u gradu koja bi odmah znala čemu služe. „Tražite li nešto naročito?“ Slegnuo je ramenima. Tezga je bila sklepana od dasaka

prebačenih preko kolica, a komad narandžaste svile prekrivao je polovinu tezge. Odmah je mogao da vidi da je trgovac ponudu delio na finu i običnu robu. Ovu drugu je položio direktno na drvo. Angus je posegnuo za običnom. Rukavičar se predugo bavio tim poslom da bi pokazao razočaranje. „To su dobre rukavice od debele kože divlje svinje. Odlične su za poljoprivredne radove. Malo se naulje i odmah omekšaju.“ Angus je prevrnuo rukavice i proverio šavove. Nisu bile loše za predviđenu namenu. „Koliko ti treba da ih napraviš?“ „Za taj par, četvrtina dana.“ „A za ovaj?“ Angus je pokazao izuzetno fine rukavice od jagnjeće kože, nabrane na vrhu da bi bolje pristajale. „Čitav dan ako već imam spremnu kožu u radnji.“ „Da li si pre šest nedelja dobio narudžbinu za par malih i tankih rukavica, od žene koja je prolazila kroz grad?“ Rukavičar je počeo da odmahuje glavom i pre nego što je Angus završio. „Nisam,“ „Da li je onda kupila par gotovih rukavica?“ Rukavičar je ponovo odmahnuo glavom. „Nije. Možda i jeste. A kako bih mogao da znam? Žene stalno kupuju rukavice od mene.“ Uzbudio se, a to je Angusu Loku i odgovaralo. Uzbuđenje retko kad vodi namernoj obmani. „Da sisreo ovu ženu, sigurno bise sećao njenog glasa, slatkog kao med.“ Rukavičar je nemoćno podigao ruke. „Takva žena poodavno nije stala pored moje tezge.“ Angus ga je dobro pogledao. Poštenim poslom ne bave se uvek i pošteni ljudi. „Ko je najbolji vidar u gradu?“ Ovo pitanje donelo je malo olakšanja rukavičaru, ali nije ga iznenadilo. „Volter Krejn. Prima u sobi iznad krčme.“ Angus je gurnuo ruku ispod jakne. Nije skidao pogled s rukavičara. On je od straha iskolačio oči. „Govorio sam istinu. Kunem se!

Nisam prodao rukavice nekoj došljakinji! Kunem se!“ Angus je polako izvadio ruku ispod jakne i spustio nešto na deo tezge prekrivene narandžastom svilom. „Za rukavice“, rekao je. Okrenuo se i otišao. Da li je rukavičar bio više iznenađen srebrnjakom ili činjenicom da je neobični ispitivač zadržao rukavice od kože divlje svinje, Angus Lok to nikada neće saznati. Nije se osvrnuo za sobom. Navukao je nove rukavice i krenuo kroz gomilu ka krčmi. Razgovor s rukavičarem ionako je bio nasumični pokušaj od kojeg nije mnogo očekivao. Ako je Deva Koja Čuči zaista bila u gradi i baš rešila da kupi rukavice, verovatno bi poslala nekog dečaka da to obavi. Ipak, stare navike teško umiru. Obaveštenja su živototvorna krv Faga. Dobavljanje obaveštenja postalo je poput urođene navike. Kreći se od spolja ka unutra. To je bila jedna od prvih lekcija koje je naučio od Hjua Malina. Nikad ne idi pravo na cilj odmah po ulasku u grad. Proskitaj, razgovaraj s prodavcima voća, starcima i pijancima da bi opipao kako varoš diše. Oslušni govorkanja i proučiraspored ulica. Bela Peć je napredovala. Pijaca je na Božji dan bila velika i puna svakakve robe iz Planinskih gradova i klanova. Na stazama između tezga prosut je šljunak se ne bi pravilo blato. Nadstrešnica na stubovima obezbeđivala je sklonište za konje u svim vremenskim prilikama. Krčma Točak, dvospratna bela zgrada, nalazila se preko puta konjušnice. Vrata su bila širom otvorena, a sunce je ohrabrilo šačicu mušterija da piju na pragu. Angus je iz blizine čuo muziku - gajde i frula svirale su ubrzanu verziju stare duhovne pesme - i namirisao pečenu živinu. Otišao je do kraja ulice pa tek onda prešao na drugu stranu. Odatle je mogao da osmotri konjušnicu pored krčme. Konjušar je prosipao vodu na kaldrmu. Angus mu je prišao. „Lep dan“, rekao je. Konjušar je podigao glavu. Bio je mlad, s mekim, devojačkim usnama i držao kofu rukom bez ijednog žulja. To je dobro.

Pokazujući bradom na štalu, Angus je pitao: „Da li ti Volterov konj opet pravi nevolje?“ Konjušar je skrenuo pogled s pridošlice na štale. „Sad je miran, ali poludi kad treba da ga nahranim.“ Angus je klimnuo s razumevanjem. Proveo je život s konjima i svašta naučio. U ispitivanju je najvažnije nadahnuće. Mogao se kladiti da će svaki konj svakog dana svakom konjušaru prirediti poneku nevolju, ali mladić je previše zelen da to zna. „Volter je u svojoj sobi?“ Mladić je spustio kofu. „Jašta. Baš je malopre ručao.“ Posmatrao je gornje spratove krčme sa snebivljivim osmehom. „Kad sam poslednji put... hm... bio ovde, bio sam malo nakresan, ako znaš šta hoću da kažem...“ Konjušar je klimnuo. „Zaboravio sam koja je tačno Voltova soba.“ Namignuo mu je. „Sve mise čini da je ona desno od stepenica...“ „Ne, nije, nego pravo, na vrhu. Ne možeš da promašiš. Stavilismo klupu ispred nje da bi teški bolesnici mogli da sednu.“ Angus se široko osmehnuo. „Cenim tvoju pomoć.“ Okrenuo je leđa mladiću. Osmeh je nestao tako naglo da bisvako ko bi ga video pomislio da su mu tetive u vilici prerezane. Odlučio se za zvaničniji glavni ulaz, iako su vrata koja povezuju štale s krčmom bila širom otvorena. Toliko dugo je upražnjavao tajnovitost da je delovao na osnovu čistog instinkta. Buka iz kuhinje značila je da je kuvar na radnom mestu, a svi kuvari na svetu budno čuvaju svoju teritoriju. Osmotrio je dve prostitutke na prednjim vratima. Jedna je bila mlađa od Kejsi, dežmekasta i pegava curica od petnaest godina, u najboljoj odeći za Božji dan. Idi kući, želeo je da joj kaže. Zla ima svuda. Ja sam živi dokaz. Unutrašnjost Točka osvetljavao je pravougaonik sunčeve svetlosti koji se rasipao kroz vrata. Krčma je zaudarala na ustajalo pivo, dim i pečene fazane. Šačica radnika iz pećnica jela je podnevni obrok za drvenim stolom pokrivenim podnošljivo čistim stolnjakom. Tri starice

vezle su svilu i pijuckale kuvano vino pored vatre. Na drugom kraju prostorije video je sveštenika Kosti. Sedeo je sam, bez hrane i pića. Iznenadilo ga je njegovo prisustvo, ali ga nije zabrinjavalo. Sveštenici uvek žive u nekom sopstvenom svetu tajni. Stepenice su bile levo od pivskog šanka. Popeo se na sprat, iskoristivši nepažnju krčmara i sluškinje. Konjušar mu je dao do znanja da su vidareve prostorije na drugom spratu, ali Angus je zastao na prvom da osmotri prilike. Viđao je i bolja i gora svratišta. Podne daske ispucale su zbog štednje na vosku, ali nije bilo prašine. Prošao je pored zatvorenih vrata, iza kojih se čulo ritmično kucanje drveta o malter - neko je vodio ljubav. Popeo se drugim stepeništem. Brzi pogled na drugi sprat otkrio je četiri zatvorena i jedna otvorena vrata. Ona otvorena vodila su u sićušnu prostoriju nagnute tavanice, s prozorom okrenutim ka severu, skromnom slamaricom i kovčegom od borovine. Prošunjao se pored nje i zastao kraj vidarevih vrata. Niko nije sedeo na klupi od hikori drveta. S druge strane vrata škripnula je podna daska. Neko je progovorio. Neko drugi mu je uzvratio. Glasovi su pripadali ženi i muškarcu. Opustio je mišiće u ramenima i premestio težinu na pete. Pripremio se za čekanje. Nije nagađao o prirodi odnosa žene i vidara, niti je prisluškivao. Znao je da će ući. Vrata će se u jednom trenutku otvoriti da bi žena izašla, trebalo je samo da se prepusti čekanju, nepomičnosti. Nepomičnost nije donosila ni spokoj ni mir, ali bila je nešto najbliže miru i spokoju što je prokleti čovek mogao da dosegne. Poslužiće. Minuti su prolazili. Jačina glasova se promenila. Podna daska je oštro zacvilela. Koraci su se približavali vratima. Angus se pomerio. Unutrašnja reza bila je navučena i čulo se kako se pomera u ležištu. „Hvala vam, gospodine. Hvala vam. Poslaću Džes sa šunkom.“ Vrata su se otvorila. Na njima se pojavila sedokosa žena rumenih obraza. Angus je krenuo ka njoj isprečio je da zatvori vrata. Ustuknula je za korak. „SlatkiBože! Uplaši me!“

Podigao je glavu i dozvolio ženi da ga pogleda u oči. „Idi“, prozborio je dok je ulazio u sobu. Nije bila mlada i znala je da prepozna tešku tugu. Ućutala je i otišla. Usredsredio se na svoj glavni cilj. Volter Krejn poskočio je sa stolice kad je čuo ženin krik. Posetilac ga je poštedeo napora da zatvori vrata. Vidar je bio čovek četrdesetih godina, visok, žgoljav i promućuran. Na pojasu za nož, koji mi je visio preko grudi, imao je popriličan komad čelika. „Imam neka pitanja“, rekao je Angus nakon što je navukao rezu. Krejn je posmatrao pridošlicu oštrim smeđim očima. Nosio je pantalone od crne vune i smeđu lanenu košulju. Debeli srebrni prsten s krupnim oniksom gospodario je njegovom desnom rukom, a zbog njega je i blagi pokret, znak saglasnosti, izgledao kraljevski. Angus je zauzeo još više prostora. „Pre četrdeset dana posetila te je žena sa izgorelim šakama. Koliko dugo si je lečio?“ Krejn se vratio za svoj sto i seo. „Ne sećam se takve žene.“ Govorio je samouverenim i odbojnim glasom. U stolici je zvučao pribranije. Angus je stao ispred jedinog prozora u sobi. Zatvorio je kapke. „Pokušaj da se setiš“, rekao je kad se okrenuo prema vidaru. „Biće nam bolje obojici.“ Krejn je pogledao ka vratima. Drugi, suptilniji pogled upravio je na nož. „Kanije su ti olabavljene. Kad potegneš nož, trgnuće se unazad. Moraćeš da ih povučeš drugom rukom napred da bi izvukao oružje. Mnogo je to vremena da se izgubi.“ Vidar je kratko razmišljao. Klimnuo je jednom, gotovo nežno. Prihvatio je novi odnos snaga u sobi. „Ko si ti?“ „Angus Lok.“ Vidar je ponovo klimnuo kad je shvatio da je to sve što će saznati o strancu. Spustio je desnicu na sto, pored zbirke bočica od mutnog stakla. „Šta hoćeš?“

„Hoću da čujem priču o ženi sa izgorelim šakama.“ Osetio je olakšanje pri pogledu na pametne smeđe oči Voltera Krejna. Konačno, staza u tami. Bila je ovde, možda u ovoj sobi, opečena i bolna. Prepustila se veštini ovog čoveka. Slučajna opaska seoskog vidara iz Slanog Potoka dovela ga je pravo ovamo. „Ako bih se ja opekao, seo bih na konja i pravo u Belu Peć. Tamošnji vidari su majstori za opekotine. One njihove pećisvakodnevno nekog ojade.“ Kad je video trzaj tetive na vidarevoj ruci, Angus je poleteo. Prešao je preko prostorije u dva skoka i zgazio vidarev zglob petom. Sto je poskočio. Volter Krejn je oštro udahnuo i privio šaku uz grudi. Angus je čekao. Vidar je počeo da se ljulja napred-nazad u stolici, s rukom na grudima, a Adamova jabučica mu je igrala. Konačno je podigao pogled. Strah od nepoznatog vratio ga je u detinjstvo, kada je bio samo uplašeni dečak. Angus je hteo da mu udeli dve lekcije. Prvo, u društvu naoružanog i opasnog stranca mora da bude nepokretan. Pogrešiće ako se opet pomeri, naročito ako rukom krene ka staklenoj bočici koja možda sadrži kiselinu, izbeljivač ili otrov. Drugo, snaga udarca bila je tačno odmerena, mogao je i mnogo gore da prođe. Ponovio je: „Žena?“ Vidar je uzdahnuo. Tečnost mu se slivala niz zglob, a koža se nadimala. „Došla je ovamo, usred noći. Provalila je dok sam spavao.“ Pogledao je druga vrata. Iza njih je verovatno spavaća soba. „Imala je teško ozleđene šake. Koža se zgulila s vrhova prstiju, a povredila je i oba dlana. Jedan ligament bio je ogoljen. Do takvih povreda dolazi samo kad se koža natopi gorivom za svetiljke. Sigurno je trpela veliki bol, ali to se na njoj nije videlo. Bila je izuzetno mirna, kao kamen.“ Ućutao je. Angus je, iz njegovog snenog izraza, izveo zaključak o Devinom duševnom stanju. Magdalena je bila u vrhunskoj formi. Umela je da okrene svaku situaciju u svoju korist. Provalila je u stan ovog čoveka, da bi uz pretnju nasilja iznudila medicinsku negu. Isti taj čovek četrdeset dana kasnije mašta o njoj kao junoša koji je nedavno počeo da se

brije. „Kako se predstavila?“ „Dilajna Pognuta.“ „Šta si učinio za nju?“ Masirao je zglob. „Prvo sam joj očistio rane. Kad se povredila, nosila je rukavice i ostaci kože su joj još prianjali uz meso. Takav zahvat zna da bude veoma bolan pa ga uvek izvodim pomoću makove krvi, ali ona je odbila sva sredstva za utupljivanje bola. Ipak, kad sam počeo da radim, nakratko se onesvestila.“ Zvučao je samouverenije otkako je prešao na svoje polje stručnosti. Nastavio je bez žurbe: „Zašio sam šta sam mogao. Isekao sam suvišnu kožu da bih pokrio nezaštićene vrhove prstiju. Međutim, tetiva je teško oštećena. Učinio sam koliko sam mogao“, slegao je ramenima, „ali sumnjam da će ikad moći u potpunosti da ovlada levom šakom, iako je pomalo pokretala prste. Što se palca tiče... dobar je, od drugog članka.“ „A desnica?“ „Tamo su opekotine bile veće, ali pliće. Neki ljudi sa sličnim povredama nisu mogli da se koriste šakom, ali Dilajna... ona je tako...“ Nije hteo da sluša vidarevu odu Devinom karakteru. „Koliko dugo si je negovao?“ „Ostala je jedanaest dana.“ U vidarevom pogledu bio je vapaj za razumevanjem: priznavao je emotivnu krhkost drugom muškarcu. Shvativši da njegov ispitivač ne obraća pažnju na takve izlive, žurno je nastavio: „Svakodnevno sam joj previjao i čistio šavove i presađenu kožu. Obično mažem opekotine medom jer sprečava upale i potpomaže lečenje. Dilajna za to vreme nije mogla da se brine o sebi. I najmanji dodir izazivao je strašan bol. Pošto nije htela da noći po svratištima, predložio sam joj da ostane kod mene, da bih se brinuo o njoj. Bila je tiha. Niko nije znao da je ovde, čak ni moji pacijenti. Povukla bise u spavaću sobu kad god bih ja imao posetioca.“ Nije imalo smisla pitati ga da li je platila za pružene usluge. Novac je retko bio razlog zbog kog su ljudislužili Devi. „Da li je slala poruke?“

„Ja to nisam video.“ „Da li je primala posete?“ Krejn je posmatrao zglob. Zaboravio je da skine prsten s oniksom pre nego što mu se prst naduje. „Nije.“ „Šta je nosila sa sobom?“ „Maliranac.“ „Da lisi pregledao sadržaj?“ Oklevao je jedan otkucaj srca ispustio pogled. „Jesam.“ Angus je bio veoma miran. „I šta si našao u njemu?“ „Rezervnu odeću. Čizme. Novac i nakit. Nož.“ Slegnuo je ramenima. „Ništa naročito.“ „Kakve je kovanice imala?“ Krejn je malo razmislio. „Većinom zlatnike sa suncem.“ Jutarnja Zvezda. To je odgovaralo glasini da je Planinski grad na istoku njen dom. Vidar je nastavio: „Imala je i one neobične pljosnate novčiće iz Spajr Venisa.“ Milostinjsko zlato, iskovano ispod istoimene kapije, dukati nadlordova. Nije bio iznenađen. Pentero Is je imao i više od jednog razloga da mu se osveti. Angus Lok mu je, s njegove tačke gledišta, ukrao kći iz Spajr Venisa, odveo je na sever ka Il Glejvu i klanovima. Is je za njima poslao Merafisovo Oko, svoju desnu ruku. Gonio ih je sve do Il Glejva. Duboko je udahnuo i poželeo da je mrtav. Nije trebalo da Eš i Raifa vodi do svog seoskog imanja posle Il Glejva. U družini Merafisovog Oka bio je i čarobnjak, i to dovoljno moćan da rastera izmaglicu nad smrznutim jezerom. Takav čovek sigurno je raspolagao bezbrojnim načinima za otkrivanje istine i praćenje. Sarga Vejs. Bio je Isov pregovarač s Gospodarem Pasa. Nakon što je Gospodar Pasa predao Eš Merafisovom Oku i njegovoj družini, nešto je pošlo naopako u Gorkim brdima. Tad je Angus bio zarobljenik Gospodara Pasa. Dobro se sećao Šunkice, koji mu je dvaput dnevno donosio hranu. Rekao mu je da su sva braća po straži poginula i da su samo Oko, Vejs

i Eš preživeli. Pomislio je opet na Eš Mart i savršenu simetriju njenog lica, ali brzo ju je potisnuo nazad na duboko, tajno mesto. „Da li je Pognuta znala da si preturao po njenom rancu?“ Činilo se da strah, koji je opseo vidara posle udarca, brzo kopni. Izgledao je samo umorno i jadno. Povređeni zglob mu se pristojno naduo. „Ne verujem. To je bilo prve noći, nakon ušivanja. Siguran sam da se obeznanila.“ „Šta ti je rekla o sebi?“ Otvorio je usta da odgovori i ostao tako, zbunjen. Angus se i ranije susretao s tom pojavom. Ljudi uvere sebe da poznaju Devu, steknu utisak da je otvorena prema njima koliko i oni prema njoj. Međutim, kada bi ih neko pitao da nešto o njoj kažu, shvate da nemaju šta da kažu. Ostanu bez reći i kad ih neko zamoli da opišu njen izgled. Znala je da se krije na otvorenom, u po bela dana. Nije saučestvovao s vidarevom izgubljenošću. „Budi srećan što si živ!“ rekao mu je na rastanku. Već sledećeg trena našao se na putu i krenuo ka istoku, ka Jutarnjoj Zvezdi, potpuno zaboravivši tihi očaj u vidarevim očima.

13. Stari neprijatelji „Tvoja kobila ima i sulskog u sebi“, rekla je Čela Glojal kad se popela na sivog pastuva. „Ima li i peti korak?“ Rajna je potapšala Milostivu po glavi. „Da. Kad je raspoložena, voli da igra napred i postrance, u isto vreme.“ „To bih volela da vidim.“ Zarila je pete čizama u trbuh svog pastuva i poterala ga po tvrdo utabanom vežbalištu. Rajna ju je sledila na Milostivoj. Iako je bila svesna da joj Krozerka laska, nije mogla a da se ne oseća ponosno. Milostivu joj je poklonio Dagro. Hvaleći konja kojeg je izabrao, hvalila je i Dagra. „Da li si bila na Klinu?“, pitala je Rajna. Klimnula je ka visoravni na istoku. „Nekoliko puta. Hajdemo na sever.“ Rajna nije pokazala iznenađenje. Čela nije bila u kružnoj kući ni dvadeset dana, a već je stigla da nekoliko puta odjaše do Klina i natrag? Ko ju je vodio? Posmatrala je Krozerkin mirni i samouvereni profil. Na njemu se jasno video odgovor: Čela Glojal vodila je samu sebe i ni na koga nije čekala. Butinama je poterala Milostivu u kas i pretekla Krozerku. Slana je još iskrila jer nije prošao ni pun sat otkako je svanulo. Ovce su duž staze čupkale nežne izdanke trave i divlje šargarepe. Sa osmehom je posmatrala kako trapava stvorenja beže od njene kobile. Retko je jahala severno od kružne kuće. Nije volela tamnu četinarsku šumu. Međutim, Čela je predložila pravac i neće dozvoliti da Krozerka sazna da je polumrak ispod crnih kamenih borova onespokojava. Ćutke su jahale čitav sat, sve do drveća. Čela je bila darovita jahačica uspravnog držanja i opuštenih ramena. Pastiri su zastajali da bi joj se divili. Kosa joj se, negde usput, oslobodila veza pa su se tamni kestenjasti uvojci rasuli po njenim leđima. Rajna joj je zavidela. Bila je

mlada, lepa i odnedavno u braku s dobrim čovekom koji je obožava. Pred njom je čitav život, pun mogućnosti i nade. Da li sam i ja tako izgledala kad sam se udala za Dagra? - pitala se. Verovatno nisam. Nikad nisam bila ovoliko samouverena. Čela je prešla u vodstvo na šumskoj stazi. U šumi je snežni pokrivač još bio debeo. Suvi i rastresiti sneg posut borovim iglicama škripao je pod konjskim kopitima. Milostiva je sledila Čelinog pastuva na tako bliskom odstojanju da su ostavljali jedan trag za sobom. „Da li je ovo jedna od staza do rudnika?“ Rajna je bila toliko preokupirana sopstvenim mislima da se iznenadila kad je saputnica progovorila. „Do Crne rupe?“, pitala je da bi kupila vreme. Čela je osmotrila preko ramena. „Da.“ Razmišljala je. Odlučila je da odgovori jer u tome nije videla nikakvo zlo. „I ovuda može do Crne rupe, ali većina rudara ide istočnim kolskim drumom.“ „Čula sam da ćete zatvoritirudnik.“ Posmatrala je Krozerkin potiljak. Do nje, Rajne Blekhejl, poglavičine žene, takva glasina nije doprla. Nastojala je da se seti kad je poslednji put čula da neko pominje Crnu rupu, jedini preostali rudnik srebra u Blekhejlu. „Družina rudara stigla je u Krozer malo pre mog odlaska“, rekla je Čela poravnavši se s Rajnom. „Došli su da traže posao u rudnicima gvožđa. Rekli su nam da je kružna kuća Blekhejla puna do krovnih greda i da u njoj nije bilo mesta i za njih.“ Rajna je imala utisak da devojka dobro zna da su ovo za nju nepoznate vesti. „U Blekhejlu uvek ima mesta za sve, čak i za nezaklete pripadnike klana“, kruto je prozborila. „Pogrešilisu.“ Čela je odgovorila jedva primetnim sleganjem ramenima. „Sigurna sam da je sad tako.“ Ova reakcija razjarila je Rajnu. Bila je spremna za svađu. Zašto je bila tako osetljiva na Čelu Glojal? Ona je došljakinja koja se udala u klan, tako da je njen status u potpunosti zavisio od muža. Odlučila je da

preuzme uzde: „Staza se ovde širi. Predlažem da se odmorimo.“ „Za nekoliko minuta naići ćemo na proplanak.“ Rajna je zatreptala. „Imaš pravo“, reče Čela kad je pročitala pitanje s Rajninog lica. „Nikad ranije nisam bila u ovoj šumi, ali znam da čitam tragove. Nagoveštavaju mesto za odmor i pojilište za konje.“ „Umeš li da loviš?“ pitala je Rajna kruto. „Slabo.“ Okrenula se u sedlu i znalački se osmehnula. „Lovim kad moram.“ Rajna nije ni pokušala da bilo šta prigovori. Zažalila je što je pozvala Krozerku na jahanje. Čela joj je pre tri dana u štalama rekla da je napravila dve greške. Tada joj je objasnila prirodu prve greške. Nije imala šta da prebacisebi. Bila je neiskusna u pripremi i izvođenju vojnih poduhvata. Danas je želela da čuje šta je druga greška, ali već je zažalila što je toliko pažnje poklonila Čeli Glojal i njenom mišljenju. Staza ih je uskoro dovela do proplanka s potočićem, baš kao što je Čela i predvidela. Bio je tu čak i otesani balvan, kao klupa u bašti, i još jedan preko vode, kao mostić. Sjahala je i povela Milostivu do potoka. Namirisala je dim i gar od skorašnjih logorskih vatri. Kako je mogla dvadeset godina da živi u Blekhejlu a da nijednom ne kroči nogom na ovo mesto? Suzbila je želju da propita Čelu o čistini. Rekla je: „Provela si neko vreme u Jutarnjoj Zvezdi.“ Čela je graciozno kliznula s pastuva. Pridružila se Rajni pored potoka. „Razgovarala sis mojim mužem?“ To nije bilo pitanje pa Rajna nije ni odgovorila. Čela je i te kako vodila računa šta govori čim je bila tako sigurna da niko u Blekhejlu, izuzev njenog supruga Grima Šenka, ne zna o njoj ništa izuzev osnovnih činjenica. Čučnula je i skinula sive kožne rukavice da bi procenila temperaturu vode. Rajnise činilo da može da oseti kako razmišlja. „Moja majka ima rođake u gradu. Tri godine sam živela kod njih.“ „Odjednom?“

Podigla je obrve. „Ne. Iz dva puta.“ Rajna je sačuvala pribranost. Nije znala kako joj je to pitanje palo na pamet, ali osetila je da je za nju bolje da to ne pokaže. Tiho je prozborila: „Ne želim da me uhodiš. Tvoj suprug otišao je u Banen i ostala si sama u mojoj kući. Ne teraj me da te izbacim.“Hladnokrvno sam ubila čoveka, pomislila je. Ako me Kameni bogovi slušaju, mogu to da čuju u mom glasu. Čela Glojal se uspravila. Rajna je primetila da ima žulj od potezanja luka na desnom palcu. „Izvinjavam se zbog onog što sam uradila u štalama.“ Govorila je ujednačenim glasom, gledajući sagovornicu pravo u oči. „To se neće ponoviti.“ Rajna se tad setila da je uopšte nije uhvatila u prisluškivanju i da nikada ne bi ni znala da je bila u pregradi da se nije sama pokazala. Da lisu njene učtive rečisamo obećanje da će se sledeći put veštije sakriti i da se neće pokazati. Prešla je rukom preko čela. Bogovi, uopšte nisam dobra u ovome. Odmahnula je rukom i rekla: „Mogla bi da mi kažeš šta je druga greška.“ „Udaljila si prijatelje od sebe.“ Vetar je zatalasao krošnje i podigao Rajninu kiku s potiljka. Opazila je crvenorepog sokola na nebu. Pomislila je da, gledano odozgo, izgleda kao usamljena prilika u šumi crnog drveća. Orvin Šenk i Korbi Miz, njena dva najmoćnija i najodanija saveznika, otišli su iz kružne kuće na njen zahtev. Bila je toliko zabrinuta za sigurnost blekhejlskog blaga da je zaboravila da je i njoj potrebna zaštita. Dagro, vrati se, ljubavi moja! Tako mije teško bez tebe! Vetar je zamro, a soko odleteo na zapad. Vreme nije moglo da se vrati. Zalud je to očekivala. Pažljivo posmatrajućiČelu, reče: „Umem da brinem o sebi.“ Devojka joj je uzvratila pogled zelenim očima. „Ne sumnjam u to.“ Razdvojile su se. Prišla je Čelinom divnom konju. Pastuv je pronašao mladu paprat na istočnoj strani proplanka i mirno brstio. Kad

mu je prišla, podigao je glavu da je pozdravi. Pomilovala ga je i počešala po glavi. Nešto u liniji nosa i jagodica podsetilo ju je na Milostivu. „I on ima sulsku krv. Jednu osminu.“ Čela je već stajala kraj nje. „Odmah se vidi ako ga pogledaš u oči.“ Dohvatila je oglav i okrenula konju glavu da bi Rajna mogla da pogleda desno oko. „Vidiš li sićušne bele mrlje na dužici? Suli ih zovu xhi asta - mesec i zvezde.“ Rajna se začuđeno osmehnula. I Čela se osmehnula. „I Milostiva ih ima. Doduše, samo nekoliko.“ Nešto se desilo među njima, pored potoka. Rajna je još pokušavala da shvati šta. Nešto su otkrile, ali nije mogla da dokuči prirodu tog otkrovenja. Da lisu pokazale skrivene prednosti, ili mane? Možda i jedno i drugo. Podsetila se da mora da bude na oprezu. Čela nije ličila ni na jednu Krozerku koju je srela. Bila je tajnovita i promućurna, a najviše je odskakala po preteranoj samouverenosti. „Ponela sam neke đakonije“, reče Čela i skinu bisage. „Zaslužile smo da se počastimo posle dugog jahanja.“ Izvukla je crvenu metalnu kutiju, s lepim šarkama i bravicom, kao i flašicu u futroli od zečjeg krzna. „Ponesi ćebe. Sešćemo na balvan.“ Iz Krozera je. Možda tamo žive po drugačijim pravilima. Zbog toga je ćutke prešla preko drskog obraćanja i naređivanja poglavičinoj ženi. Uzela je ćebe sa sedla i raširila ga je preko najbližeg balvana. Bila je gladna. Nije mogla da se seti kad se poslednji put zaustavila da nešto prezalogaji. „Pij!“ Čela joj je dodala otvorenu bocu. Rajna je prihvatila. Točnost je bila hladna, sa ukusom jabuka. Kretala se kroz njeno telo kao dim kroz praznu kuću. „Napravio ga je moj deda“, reče Čela dok je redala stvari po balvanu, između njih. „Ima zasad krušaka na južnoj obali Vuka.“ To je podrazumevalo da ima i imanje. „Piće je divno.“ „Bio bi srećan da može da te čuje.“ Uzela je bocu od Rajne i otpila. Pogled joj načas odlutao. Rajna je pretpostavila da razmišlja o

prošlosti. „Pa, imamo dimljenu pastrmku, meki sir, zašećerene šljive iz Krozera isvež hleb ispečen jutros u ranu zoru.“ Mislila je na sve. Ponela je i porculanske tanjiriće i nož zaobljenog sečiva, za sir. Rajna je uzela pastrmku u komadu hleba. „U Dregu sam svakodnevno jela dimljenu ribu za doručak, a Blekhejlovci je uopšte ne vole. Ne mare za vodu i ono što živi u njoj.“ „Nijedan klan nije savršen.“ Čela je gurnula šljivu u usta. Sažvakala je i progutala. „I nijedan poglavica.“ Rajna se posvetila komadu mekog, masnog sira. Nije zagrizla mamac. Devojka je drsko i otvoreno nastupala. Da je imala dovoljno poštovanja, ne bi ni pomenula poglavicu pred njegovom ženom. Osetila se uvređenom, ali devojčina drskost i nepoštovanje običaja bili su nekako privlačni. Ko je ona? I zašto je odabrala da se uda za Grima Šenka i odseli na sever u njegov klan? Više vremena provodila bi s mužem da je ostala u Krozeru. Znala je da će se Grim vratiti u rat. „Priča se da je Rajana Kastelmilk položila ratničku zakletvu u trinaestoj.“ Čela je završila s jelom i otrla mrve sa suknje. „Njen brat je čuvao njen zakletni kamen do smrti. Uzela ga je s njegovog leša isad ga ona čuva.“ „Poznaješ li Angusa Loka?“ Čela Glojal je po prvi put za dvadeset dana boravka u Blekhejlu pokazala nespokoj na licu. Rajna nije znala zbog čega je postavila ovo pitanje. Imala je nejasnu ideju da je i Angus Lok voleo da priča priče slične ovoj o poglavarki Kastelmilka, nešto zanimljivo, s obaveznim naravoučenijem iskrivenom poukom. Krozerka je pakovala ostatke hrane. „Upoznala sam ga. Dolazio je u Krozer da trguje novostima isitnom robom.“ Rajna je ustala. „Hajdemo kući.“ Osećala je Čelin pogled na leđima dok je hodala ka Milostivoj. Kobila je, iz samo njoj znanih razloga, stajala nasred potoka. Morala je da je namami na obalu. Glava joj je bila puna ideja i nadala se da će moći da razmišlja u sedlu. Milostiva nikad nije zaboravljala jednom pređeni put. Pustila je

uzde. Nisu čekali na Čelu i pastuva. Bližilo se podne, ali u šumi je i dalje bilo sveže. Pitala se da li će se sneg između borova ikad otopiti. Prelaz iz šume na pašnjake bio je nagliskok u drugisvet. Sunce je tu bilo jače, a sneg bljuzgav i pomešan s blatom. Pominjanje Angusa Loka potpuno je izbacilo Čelu Glojal iz ravnoteže. Zašto? Šta im je zajedničko? Oboje su bili stranci u Blekhejlu. Oboje su živeli u planinskim gradovima... Oboje su voleli da se mešaju u tuđe živote! O, Angus Lok je bio mnogo neupadljiviji u svom zanatu, ali bio je i bar dvadeset godina stariji od devojke. Tu je još jedna stvar. Grim Šenk, bogovi ga zauvek voleli, bio je dobar ratnik isin, alisvojoj supruzi, po pameti, lepoti ili držanju, nije bio nikakav par. Čela je sa svojom ljupkošću mogla da bira čoveka, a izabrala je Grima. Kod potoka je opazila nešto u njenim očima. Nameru, svrhu, nešto. Šta traži ovde? Očigledno je da je smatrala Rajnu Blekhejl nedoraslom za poglavarku i nije se uzdržavala da to i obznani. Dosta je bilo, opomenula je sebe. Previše razmišljaš. Dagro je retko kad dugo mozgao, a naročito nije dozvoljavao da mu brige pokvare uživanje u jahanju. Zabila je pete u konjske slabine. Galopirala je poslednju ligu do kružne kuće. Čela je jahala iza nje iako bi njen pastuvlako pretekao Milost da mu je dozvolila. Oba konja su zapenila kad su stigle do zabrana. Rajna se okrenula prema Čeli i osmehnula, a devojka joj je uzvratila smeškom. „Bilo je divno“, rekla je. Rajna se složila. Otkasale su do štale u prijateljskoj tišini. Pastiri i mlekari okupili su krave i bavili se krdom. Rajni je bilo drago da vidi stoku na putu ka pašnjaku. Prizor je najavljivao dolazak proleća. Trava će iznići, što će smanjiti pritisak na zalihe. Radovala se tome. Danas barem neće brinuti o zalihama žita. „Poglavičina.“ Glavni mlekar Nedik Čvor pozdravio ju je skraćenom verzijom titule poglavičina žena. S njegovom velikom crvenom keceljom prebačenom preko belog odela mlekara i dubokih čizama, bilo ga je teško promašiti. „Stigla si na vreme za uzbuđenje, zar

ne? Sigurno si znala šta će se desiti.“ Mišići između stomaka i pluća su joj se napeli. Spolja je ostala mirna. „Pa...“, započela je. Grozničavo je razmišljala. Zažalila je zbog drugog gutljaja napitka od kruške. „Malo šta se ovde događa bez mog znanja.“ Obratila se konjušaru koji je došao po Milostivu: „Odvedi pastuva u štalu, a ja ću ujahati u dvorište.“ Govorila je dovoljno glasno da bi je čula i Čela. To je bilo naređenje. Konjušar i Čela Glojal su ga odmah razumeli: pastuv i jahačica ostaju u štalama. Nastavila je da jaše. Osećala je da napušta pređašnji život i da je staza ka ulazu u kružnu kuću tunel iza kojeg će naći potpuno preoblikovanisvet. Poznavala je svoj klan. Ono što je čula u mlekarevom glasu i ono što je videla na licu konjušara već joj je reklo sve što bi trebalo da zna: nesreća je stigla u Blekhejl. Ljudi su se skupljali ispred nje. Zidari i tesari ostavili su opravku bedema i sjatili se u glavno dvorište. Glavna kapija bila je otvorena, a ratnici, žene i deca izlazilisu napolje. Uočila je Skarpovce. Nešto je bilo drugačije. Većina ih bila je u zvaničnoj odori - u crnim košuljama s ukrasnim kožnim umecima i lasičjim pojasevima. I svisu bili naoružani. Uočila je i njihov broj. Ulivao je strah. Udaljila si prijatelje od sebe. S juga se približavao odred jahača. Kad su stigli do pošljunčenog puta, rasporedili su se u klasični poredak let divljih gusaka, da bi na špicu naglasili visok položaj vođe. Iza čelnog jahača išla su dva barjaktara, koji su na dva metra visokim motkama nosili crni i smeđi steg Skarpa - lasicu i otrovni bor. Slatki bogovi. Poglavarka Skarpa, Jelma Skarp. Sedela je prekrštenih nogu na velikoj smeđoj kobili s mekim sedlom. Čim ju je Rajna prepoznala, staričine usne su se razvukle u nešto slično osmehu. Pred tobom sam, poručila je. Ne skidajući pogled s lica poglavarke Skarpa, brzo je donela niz odluka. Okrenula se gomili, dozvala mladog buzdovandžiju Poga Bramvela, najbližeg, pogledom mu pokazala konjički odred i tiho

naredila: „Brzo! Kad završiš, vratise istani iza mene!“ Sedamnaestogodišnji Pog Bramvel, koji je još sanjao svakodnevnu upotrebu brijača, naklonio se. Nežne zlatne vlasi na potiljku odudarale su od ratničkog perčina. „Razumem, gospo.“ Poterala je Milostivu napred da bi stala ispred gomile. Jelma je stigla do zaravni ispred kapija. Prateći odred je usporavao. Rajna je izbliza videla da poglavarka Skarpa sedi na velikom, mekom sedištu s naslonima za ruke - sličnom prestolu - i da Jelmini koščati i nakitom prekriveni prsti počivaju na mekoj koži. Držala je uzde samo levim palcem, razmećućise jahačkom veštinom. Pre dva meseca, na dan kad je Anvina Ptica ubijena, Dugoglavac ju je upozorio da poglavarka Skarpa sprema posetu. „Doći će kad se sneg povuče s tla“, rekao je. Nije morala da bude mudrac pa da vidi veliku talasastu masu na jugu i sneg u sivim gomilama pored puta, na severnim padinama brda i brežuljaka, pod šumarcima i bljuzgavim barama iznad polja. To je značilo da je Jelma poranila. Ili je htela da iznenadi Blekhejlovce u utvrdi, ili ju je dolazak leša Staniga Bida isterao iz Lasičje stolice pre vremena. To sad nije bilo važno. O lasicama moraš da znaš rekao joj je jednom Dagro, da plen proždiru od glave. Progutala je knedlu. Spopao ju je snažni poriv da sjaše, ali naterala je sebe da se opusti i zavali u sedlu. Tim postupkom uputila je jasnu poruku. Znala je to, baš kao i Jelma Skarp i svi u glavnom dvorištu. Danas nema povlačenja. Rajna Blekhejl je svima dala do znanja da se smatra jednakom s poglavarkom lasica. Delaj i budi prokleta. Neka moja vladavina počne. Čula je potmulu tutnjavu velikih vrata - zvuk koji je čekala. Razlegao se u pravi čas. Kapija se zatvarala. Moćna škripa pronela se velikim dvorištem i zagrebla po duši svih koji su je čuli. Zenice ratnika su se širile. Svako je proverio spremnost oružja i raspoloživi prostor. Žene su zagrlile decu. Starcisu zažalili za mladošću. Kakva god veza da je postojala između Blekhejla i Skarpa, pokidala se zatvaranjem kapije.

Ostalisu samo ljuti neprijatelji. Iz njihovog ponašanja bilo je jasno da se odvajkada mrze. Vreme se ne može vratiti unazad, ali se može pokrenuti unapred. Odluka o zatvaranju vrata pred poglavarkom Skarpa bilo je početak novog doba. Krajičkom oka videla je kako se straža okuplja oko nje. Hardgejt Miz, Korbijev otac, stao je desno. Ozbiljno je ranjen pod Ganmidičem, ali nije dozvoljavao da se to vidi. Balik Crveni i Vrana Barjaktar, dva najbolja strelca u kući, stalisu s leve strane. Ostatak ljudstva sačinjavali su dečaci s Prvom zakletvom i sedobradi veterani. Pripadali su starim zakletim porodicama: Lužine, Murdokovi, Ganlouovi, Gormalinovi, Barjaktari i Onakri. Na njihovu odanost mogla je uvek da računa, ali dva najdragocenija saveznika - Orvin Šenk i Korbi Miz - nisu bila tu. Nije znala kako će proći u njihovom odsustvu. Jelma Skarp dala je signalsvom odredu. Stalisu tridesetak koraka od Rajne, u urednom bojnom redu. Palo joj je na pamet da bi slikar mogao da nacrta poglavarku Skarpa bez ijedne krive linije. Odenula je krutu svilenu jaknu, sa vezenim rubovima i rukavima, s motivima lasica i borovih šišarki. Nosila je gomilu šljaštećeg nakita. „Dobro došli!“, reče Rajna. U njenom ravnom i umornom glasu čuo se odjek jahanja po Severnoj šumi. Nadala se da će biti protumačen kao pribranost. „Drago nam je da ste došli.“ Sunce za leđima poglavarke Skarpa otežavalo je čitanje njenog raspoloženja. Sekunde su prolazile. Da li je posmatrala gomilu ispred velikih vrata i brojala Skarpe? Stiskala je naslone stolice. „Ženo“, rekla je, „došla sam ovamo iz poštovanja prema vašem poglavici, kao prijatelj Blekhejla u ratno vreme. Loše postupa kuća koja zatvara vrata pred saveznicima. Samo neko nerazuman može da izda takvo naređenje. Molim te da odeš po starešine Blekhejlovaca, želim da razgovaram s onima koji donose odluke.“ Rajnina straža nije se ni pomerila. Osluškivala je zvuke gomile iza sebe, pokušavajući da čuje da li se Blekhejlovci i Skarpovci već dele u tabore. Krv joj je strujala ušima pa nije mogla biti sigurna da li se

uopšte neko miče. Jedno je sigurno, neće odatisvoj strah osvrtanjem. Podigla je bradu. „Razgovaraćeš sa mnom. Vrata su zatvorena zato što smo puni i što ne možemo da prihvatimo još Skarpovaca. Ali nemamo ništa protiv ako se utaborite na zapadnom polju.“ Pokazala je rukom ka čistini, desno od kružne kuće. Konjušari su je koristili za razigravanje konja. Mrtva trava, sneg i konjski izmet pomešali su se u ujednačenu smeđu masu. „Daćemo vam išatore ako ni njih nemate.“ Jelma Skarp je dala neprimetni znak kažiprstom pre kraja Rajninog govora. Podigla ga je s naslona presvučenog kožom. Čula je izvlačenje mačeva iz korica, ali kod vrata. Jelmini barjaktari odbacili su stegove i potegli oružje. Čitav odred učinio je isto posle njih. Rajna je oštro udahnula. Razmišljala je o mogućim ishodima. Bila je svesna svih posledica ako narediBlekhejlovcima da napadnu Skarpovce. To bi bila objava rata. Podigla je ruku. Tak. Strela je poletela kroz vazduh. Tak! Tak! Tak! Još tri su sevnule, jedna za drugom. Po dve strele podrhtavale su u stegovima Skarpa i prikovale crno ismeđe platno za tle. Strele s perom vrapca i bakarnom žicom nisu imale nikakvih oznaka. Rajna je zaključila da su dospele s krova novog zdanja koje se oslanjalo na istočni zid kružne kuće. Na trenutak je sve bilo mirno. Jelma Skarp stiskala je uzde obema rukama. Četiri strele, majstorski odapete, pale su na tri i po metra od njene kobile. Lako je mogla da zamisli petu u svojim grudima. Njen odred je možda mogao da pobedi u okršaju prsa u prsa u velikom dvorištu, ali nije mogla da naudi strelcima na visokom položaju, ne bez oklopa i sopstvenih strelaca na podjednako dobrom mestu. Strele su saopštavale jednostavnu poruku - ako krene, umreće prva. Rajna je na krilima iznenadnog uspeha podignutom rukom pokazala na ustreljene barjake. „Nemoj“, obratila se Jelmi Skarp, „da se prevariš i narediš napad na Blekhejl. Bolje je da sad ideš, dok još nije prolivena krv između saveznika i dok moji strelci još mogu da se obuzdavaju.“ Sunce je zašlo za oblake dok je govorila. To joj je

omogućilo da po prvi put vidi lice lasičje poglavarke. Jelma Skarp je mnogo ličila na svog nećaka Mejsa Blekhcjla. Rajnin glas postao je tvrđi od kamena. Jelma Skarp je osmotrila novu zgradu, a zatim i Rajnu. „Umrećcš zbog ovih strela, ženo. Došla sam kao prijatelj, da ponudim zaštitu Blekhejlu dok su ratnici i poglavica u ratu, a doživela sam da me popišulja bez vlasti dočeka bez dužnog poštovanja i još se usuđuje da odapinje strele na mene. Ja sam poglavarka, a ti si postala moj neprijatelj.“ Povukla jc uzde i okrenula kobilu. Čitav odred se okrenuo u isti mah. Novi poredak oblikovao se na njen znak. Promeškoljila se u tapaciranom sedlu i osvrnula ka Rajni. „Neka ti ovo bude uteha! Nećeš me dugo čekati u strahu!“ Zabila je mamuzu u konjske sapi i jurnula. Drži se, mislila je Rajna dok je posmatrala kako Jelmin odred jaše za vođom ka jugu, preko pašnjaka. Ne bi bilo dobro da se onesvestiš. Gomila iza nje počela je da se kreće i žamori. Čula je gnevno gunđanje i zabrinuti šapat. Nečija beba se rasplakala. Nije obraća pažnju na galamu. Posmatrala je povlačenje Skarpovaca. Da se Jelma okrenula, videla bi kako joj Rajna Blekhejl bez straha uzvraća pogled. „Mogla si da mi kažeš da si postavila nekog na krov.“ To je bio Balik Crveni. Zaboravila je da je starešina strelaca pored nje. „To je bila sjajna strategija, ali bi mi bilo mnogo lakše da sam znao šta nameravaš.“ Ćutala je. Razum joj je govorio da bi mnogo izgubila, ne dobivši pritom ništa, kad bi mu rekla da nije rasporedila strelca na krov, da i ne govori da nije ona izdala naređenje da se odapnu strele upozorenja. Mora biti praktična iako to zahteva prisvajanje tuđih zasluga. Poglavarka Skarpa pobrinuće se da današnji događaj dobije odgovarajući značaj. Zamišljala je kako u svom postavljenom sedlustolici gnevno sastavlja poruku Mejsu. Prokleta sam. Sad nije vreme da razmišlja o tome. Okrenula se prema kružnoj kući i pogledom pretražila krov nove zgrade. Ko god da je odapeo

strele, više nije bio na njemu. Dobro je. S tim će se pozabaviti kasnije. Najpre treba izbaciti sve Skarpovce iz kružne kuće. Pošto su postali neprijatelji, više nemaju šta da traže u njoj. Tiho se obratila Baliku, Hardgejtu i Vrani Barjaktaru. Saslušali su je ozbiljnih lica. Naoružani Skarpovci posmatrali su njihov razgovor pomno i nepomično. Naoružani Blekhejlovci pomno su posmatrali Skarpovce. Osetila je koliko joj nedostaje nenametljivi autoritet Orvina Šenka. Čela Glojal jutros nije mogla izreći istinitiju tvrdnju: grdno je pogrešila što je baš njega poslala u Dreg. Da li je i ovo greška? Posmatrala je Skarpovce u crnoj kožis gajtanima, ofarbanih kosa i s tetovažama otrovnog bora. Jednostavno ih nije podnosila. „Ne vratili se nikad više!“, procedila je. Laknulo joj je kad su otišli.

14. Mrtva šuma Nikad je nije voleo, ali je u detinjstvu naučio sve staze u njoj. Teško da bi i danas ikom mogao da objasni zašto je tu tumarao. Nesumnjivo da je bio svojeglavo dete. Ako bi neko rekao „Nemoj to da radiš!“ smesta bi upravo to i uradio. I to dvaput! To je bio samo deo objašnjenja. Bilisu tu i ponos, ozlojeđenost i nada. Niko ga nije želeo u kući pa je zato bežao iz nje, a Mrtva šuma bila je jedno od Vajlovih pribežišta. U detinjstvu je bio hrabriji nego u odraslom dobu. Nje mogao da veruje da je logorovao sam u neprohodnoj, komarcima ispunjenoj nedođiji, punoj mrtvog i umirućeg drveća. Da li je zbilja dolazio ovde samo s ćebetom i nožem? Vajlu u poodmaklom dobu bilo je teško da poveruje u to. Vodio je i pse. Oterao je crnu mušicu i vratio misli u sadašnjost. Vodili su konje jelenskom stazom, mekom od istopljenog snega i izmeta. Divlji vepar jurio je ka jugu, a njegov avetinjski zvuk uznemiravao je konje i većinu ratnika. Navići će se. Konji i ljudi prepoznavali su poruku, obznanu goleme i opasne zveri odlučne da brani svoju teritoriju. Niko se od njih nije plašio divljeg vepra, već su podsvesno drhtali od Mrtve šume, svesni da na svetu ima i mnogo bezbednijih mesta. A i kakav su izbor imali? Nisu mogli da jašu Putem za Blad, zbog opasnosti od plavih ogrtača Dun Duna i crvenih ogrtača Kvera Blada, a još je dunski kralj poslao Daglasa Ogera, ludog sekirdžiju, da pustoši granicu dva klana. Sekire protiv mačeva obično su jemčile tešku i krvavu borbu. Vajlo je verovao da bi imao dobre šanse za pobedu u takvom sukobu, ali nije mogao da računa i da bi prošao bez gubitaka. Bilo ih je četrdeset petoro, računajući Nan, unučad i njega lično. Da bi povratio Kuću Blada, trebaće mu svaki čovek, što znači da je opstanak

imao prednost nad junačenjem. Nije mu se dopadala pomisao o šunjanju oko Kuće Blada. Bio je svestan da je samo stari poglavica skitnica, sa sedamnaest zuba, načetim srcem i polovinom duše, ali odavno se navikao da radi i ono što ne voli. Procenio je da su, u najboljem slučaju, oko tri dana severozapadno od Kuće Blada. Stigli bi do kapija za dva izlaska sunca kad bi mogli da jašu brzo, na otvorenom. Međutim, nijedan put nije prolazio kroz Mrtvu šumu, samo staze, uske i niske. Moralisu da putuju u rastegnutom redu, peške, bez obzira na veličinu odreda. „Poglavice!“ Mačevalac Odvin Dva Medveda prijavio se za izviđača. Jahao je ispred družine i proveravao moguće staze. Društvo mu je pravila velika crno-narandžasta kuja. „Neko je napravio novu stazu ispred nas.“ Odvinova mati i starija sestra bile su zamkari i najveći deo detinjstva proveo je s njima postavljajući i obilazeći zamke po šumi. Krzna žderavca bila su veoma cenjena u Bladu i zamkarisu ljubomorno čuvalisvoje teritorije za lov, a Marila Dva Medveda i njena kći Julija polagale su pravo na mali, ali veoma berićetan deo Mrtve šume. Vajlo je to znao zato što mu je svake godine na Žetvenu noć Julija, devojka divne medene puti, donosila kao danak krzno od deset celih žderavaca, sa sve glavama. Odvin je s Julijom redovno obilazio Mrtvu šumu sve do prošlog leta i zato je Vajlo veoma pažljivo saslušao vest da su se staze promenile. „Hodaj sa mnom.“ Gospodar Pasa nije hteo da zaustavi odred koji je putovao u otegnutoj koloni. Naredba bi morala da putuje duž linije od čoveka do čoveka, a to ne bi bio mudar potez u trenutku opšte uznemirenosti. Osim toga, odred bise rastegao na četvrt lige, a ta mu se pomisao ni najmanje nije dopadala. Odvin Dva Medveda išao je malo ispred poglavice. Odenuo je navošteni kaput i nauljene pantalone za probijanje kroz šumu. Odeća je usko prianjala uz izviđačevo telo, tako da je predstavljao manju metu za granje, trnje i čičak. „Otkrio sam novu stazu ka istoku. Granje je visoko

potkresano, za jahače.“ Vajlo je progunđao. Krčenje staze toliko visoko, da i konjanici mogu nesmetano da jašu, nije mali posao. To nije odgovaralo Gangarikovom izveštaju o Kverovom upravljanju Kućom Blada. Šta je rekao o starijem bratu? Kvero je ostario i ulenjio se. Po ceo dan loče pivo i jaše kurve iz Zemlje rovova. Debeli i lenji poglavica ne krči staze, pogotovo ne u najnepristupačnijem kutku svog domena. Ko ih je onda načinio? Da li je Kvero već imao suparnika za mesto poglavice? Da li je neki pravi Blađanin potrošio silne dane gledajući pijanog poglavicu i počeo da priprema planove za preuzimanje vlasti? Ili su možda plavi ogrtači Dun Duna polako čistili stazu ka vratima kružne kuće Blada? Ni jedno ni drugo nije slutilo na dobro. „Dokle si izviđao?“ „Oko tri lige.“ Razmišljao je. „Da listaza skreće na jug, ka kružnoj kući?“ Odvin je odmahnuo glavom. „Ali možda skreće kasnije, iznad gaja.“ Sve je ukazivalo na tajni put. Iz Kuće Blada većina staza kroz Mrtvu šumu vodi na sever. Vajlo je mogao da nabroji nekoliko razloga zbog kojih ova staza ide baš istočno, iznad kružne kuće, a nijedan mu se nije dopadao. I dalje je osećao stid kad se seti napada Robija Dun Duna na Sveti gaj od pre šest meseci. Kao poglavica Blada, trebalo je da bude kod kuće i branisvetinju. „Dun otvoreno napada s jugoistoka“, reče Odvin. Time je dokazao daje dovoljno pametan da predvidi poglavičina razmišljanja. „Možda su odlučili da ovog puta zaobiđu sa severoistoka.“ „Ima li čistina duž staze?“ „Naišao sam na jezerce s dabrovima i još jedan prilično otvoren deo. Samo drveće, bez grmlja.“ Vajlo je bacio pogled preko ramena. Šunkica Fa hodao je ispred Paše i Arona. Veliki Boro, iskusni ratnik, stupao je iza njih. Znao je da se nešto kuva. Nemo je poslao kratku poruku poglavici. Spreman sam.

Vajlo mu je klimnuo. Odlučio se. „Poći ćemo tom novom stazom.“ Odvin je išao prvi. Podne je prošlo, a loše vreme na severu produbljivalo je seni između drveća. Puzavice, čije ime Vajlo nije znao, lagano su proždirale crvene hrastove i borove. Zloćudni izraštaji debljine čoveka imitirali su izgled drveća koje su gušili. Tamo gde su stabla gubila bitku, bujalo je i drugo šipražje. Pseće grmlje, ruj, medveđe bobice i trnje stvarali su gotovo nepremostive prepreke. Gospodar Pasa napravio je palicu - neka bude proklet ako je nazove štapom! - i sa uživanjem mlatio drske grane. Mrtva šuma je, uprkos imenu, bujala od života. Kad je družina prošla kroz pukotinu u šipražju i stupila na novu stazu, divlji vepar zarikao je kao stvorenje iz podzemnog sveta. Široki i visoki prolaz presecao je šumu u pravoj liniji. Vajlo je oklevao da uzjaše konja, iako je prolaz, baš kako je Odvin rekao, bio dovoljno visok za jahače. Čuo je kako se Paša žali Šunkici da je bole noge. „Kad poglavica ide peške, pešačimo i mi“, strpljivo je rekao Šunkica, verovatno ne po prvi put. „Dobro si učinio što si je pronašao“, čestitao je Vajlo Odvinu Dva Medveda. „Meni je sa uzvisine izgledala kao još jedna neprohodna oblast s gustim drvećem.“ Odvin je kratko klimnuo. Bio je zadovoljan. Širina staze dozvoljavala im je da hodaju po dvoje. Vajlo je lepo video crveni ratnički znamen na Odvinovom levom obrazu. „Neko je morao dobro da zapne da bi ovo napravio. Radili su mesecima, verovatno čitavo godišnje doba.“ Gospodar Pasa složio se sa svojim ratnikom. I on je zapostavljao Mrtvu šumu, kao i većina njegovih prethodnika. Bila je prirodna prepreka severno od Kuće Blada. Kakve šanse drugi klanovi imaju u njoj kad se nisamiBlađani ne usuđuju da kroz nju prolaze? Međutim, niko nije očekivao ni nemilosrdno skrnavljenje Svetog gaja, niti bezočnu rešenost Robija Dun Duna. Vajlo je posle svakog koraka po stazi bivao sve sigurniji da je staza dunskih ruku delo. Da li su već napali? Jedno je bilo sigurno:staza je nedavno korišćena. Svako

je mogao da namiriše svežu konjsku balegu. Predugo sam odsustvovao. Požurio je zanemarujući bol u nogama. Na šta li je samo mislio svih ovih meseci? Prvo je zauzeo Dun, a zatim i Ganmidič. I šta je dobio kad su ga isterali iz obe kružne kuće? Otišao je na sever do ruba Teritorije klanova, da bi se s Dunom igrao psa koji niti kosku glođe, niti je drugom daje. Trebalo je odmah da se vrati kući. Sve poglavice Blada bile su po tri dana okovane za sveti kamen pre no što bi druid prihvatio njihovu zakletvu. Vajlo se sećao tog rituala kao da je bio juče, a ne pre trideset šest godina. Bio je mlad i žilav. Poglavičino bdenje shvatao je kao telesno iskušenje, a ne sveti ritual neophodan za dobijanje statusa poglavice. Verovao je u sebe, a ne u sveti kamen i Kamene bogove. Nije očekivao vizije, niti ih je želeo. Sumnjao je da Moris Držipero, stari druid, potajno pokušava da ga ubije. Moris je zaronio duge nokte, nalik ptičjim kandžama, u činijicu vode i poprskao ga po licu. Te kapljice bile su jedino što je za tri dana prošlo preko njegovih usana i samo su razjarile žeđ. Isprva se borio s priviđenjima. Bilo je i grozničavih snova, posledica grčeva u mišićima, gladi i neprozirne tame. Bogovi, ala je taj Blad-kamen bio hladan! Tri dana je bio okovan za njega i ni na tren ga nije ogrejao, samo je isisavao toplotu iz njega. Uzimao je i uzimao, ne dajući ništa izuzev noćnih mora. Moris Držipero bi to bunilo sigurno nazvao vizijama. Druid ga je poslednjeg dana ostavio sasvim samog: nahranio je dimne vatre, zapečatio vrata i otišao. Vajlo je pretpostavio da je zaspao, ili je možda i izgubio svest od dima. Sećao se da je malo kasnije otvorio oči... i video ono što nijedan čovek ne bi trebalo da vidi. Da li je to bila budućnost? Tada nije tako mislio. Posmatrao je tamnu i razrušenu zemlju po kojoj su lutale - krstarile - prilike u ljudskom obličju. Strašna bića krivila su prostor oko sebe. Blad je nestao, a kružna kuća bila je samo tužna hrpa ruševina. Velika šuma na

istoku je gorela, nebo se crvenelo od dima. Neživa bića nisu se plašila plamenova. Hodala su tamo gde nijedan čovek, žena ili dete nisu mogli. Pred Vajlovim očima, iz čeljusti plamenova istrčao je dečak sa zapaljenim leđima i nogama. Vrištao je u panici i strahu. Grozna bića jurila su za njim sa isukanim mačevima. Njegov pogled se u jednom trenutku susreo s Gospodarom Pasa. Budući poglavica shvatio je šta znači biti taj dečak. Proživljavao je ceo njegov život. Nada je ustupila mesto iznenađenju, a zatim istrahu. Usledio je blesak čistog užasa, kad je dečak shvatio da ima i gorih smrti od one u plamenovima. Užas je ustuknuo pred agonijom. Prestao je da udiše vazduh i počeo da usisava bol. Gospodar Pasa se poslednjih trideset šest godina bezbroj puta prisetio tog trenutka. U snovima mu se neprestano vraćao. Uvek je postavljao dva ista pitanja. Da li je dečak u poslednjem trenutku osetio olakšanje? Nikad neće znati odgovor, zato što su grozna bića iz vizije okrenula leđa beživotnom dečaku i pogledala u njega, Vajla Blada. Krenula su na njega. Treperila su u vazduhu. Mačevima su usisavala dim iz vatre. Našao se pred izborom - Da li da beži, ili da se bori? To je bilo drugo pitanje koje ga je mučilo. Šta da radi? Probudio se u druidskoj kući, okovan za sveti kamen. Udisao je dim, ali ovaj je dolazio iz žeravnika, a ne od šumskog požara. Da li da beži, ili da se bori? Neobično je da čovek misli da se bori i kad, uistinu, samo beži. Da li je to učinio kad je napao Dun, a zatim i Ganmidič? Ti postupci ličilisu i mirisali na bitku, ali su ga odvukli od dužnosti prema klanu. Može li ih smatrati bitkama? Dosta je bilo. „Dovedite mi konja!“, dreknuo je Vajlo. „Brzo!“ Ako bude previše razmišljao, uplešće se u sopstvene zamke. Ovde je i boriće se i zubima i noktima da Kuća Blada ne padne u ruke Dun Duna. To može. Neće razmišljati o onom što ne može da ispravi. Šunkica je priveo pastuva i pridržao je uzde dok se poglavica peo

u sedlo. „Dodajte mi tu devojku koju bole noge!“, naredio je Vajlo. Podigli su Pašu. Dodali su mu je kao džakče žita. Ćutala je, nesigurna da li je dobar trenutak da se buni zbog takvog postupanja. Dopustila je bez reči da je Gospodar Pasa posadi ispred sebe. Obo je pastuva i krenuo. „Osmatraj stazu“, upozorio ju je zato što nije verovao da su baš sve grane u visinisedla posečene. Ubrzo je počeo da se opušta. Dunjani su sjajno iskrčili šumu. Kako li su se dosetili da naprave put Blađanima pred nosom. I gde su bile Kverove patrole? Prokleta budala kitise titulom poglavice Blada, a ne čini ništa da obezbedi kuću i klan? E pa, stari poglavica se vraća. Novi poglavica biće ugažen u zemlju, zajedno s Dunjanima. Najstariji sin nije zaslužio pažljiv i odmeren prilaz. Dobiće jednu priliku da se preda i to će biti to. „Deda, eno jezerceta!“ Pašin piskavi glas poremetio je Gospodaru Pasa tok misli. Stiglisu do jedne od čistina o kojoj je izvestio Odvin, do jezerca s dabrovima i blatnjavom plažom. Vajlo je pogledao u nebo. Ostalo je još dva sata dnevnog svetla. Hteo je da nastavi, ali morali su i da se odmore pre mraka. Moralisu bar jednom da prenoće u Mrtvoj šumi. To znači da su morali da pronađu i obezbede prenoćište. Naredio je da se zaustave. Jezerce s dabrovima je, nesumnjivo, bilo jedno od najjadnijih mesta za noćenje. Blato na obali lepilo se za obuću, a neka crkotina, još od prošlog leta, gadno je zaudarala. Zakržljalo drveće i trulo žbunje bilo je delimično pod vodom. Nekakva žuta sluz plovila je na površini, a muve su je smatrale izuzetno privlačnom. Paša iAron izulisu čizme i ušli u plićak. Nan je slegla ramenima kad se Vajlo optužujuće namrštio. Deca, voda. Mogla je da ih kontroliše, alisamo do izvesne mere. Odlučio je da ih ne dira. Mislio je na odbranu logorišta. Posavetovao se s Velikim Borom i Šunkicom. Odlučili su se za punu noćnu stražu: polovina od četrdeset dva ratnika biće budna.

Petnaestorica će čuvati logor, a šestorica - tri para - obezbeđivaće stazu. Bio je silno zadovoljan kad se za prvu smenu javilo pregršt dobrovoljaca. Udahnuo je. Spremao se da izabranoj šestorici saopšti da će vuk-pas patrolirati čitavim područjem, a da će njegove životinje čuvati stražare i stvoriti treći obruč sigurnosti. Ipak, setio se da se vukpas vratio u utvrdu Klafu Suvohlebu. Odabrao je novog gospodara. Nije smeo da pokaže slabost pred valjanim ljudima koji su se, posle celodnevnog puta, prijavili za opasnu stražarsku dužnost. Suzbio je misli o vuku-psu da bise usredsredio na raspored straža. Bogovi, bili su odreda mladi i odvažni. Suvohleb je oko sebe okupio najbolje mlade ratnike u klanu. Gospodar Pasa prepoznavao je sinovljev osmeh na njihovim spokojnim i zamišljenim licima. Čuo ga je u njihovoj ćutljivosti, nevoljni da progovore ako nemaju nešto važno da kažu. Srce ga je zabolelo. Svakom paru dodelio je po jednog psa. Nisu mogli da podignu živi zid oko logora bez vuka-psa kao vođe čopora, ali izviđače u ograničenom prostoru. Uvek može da se osloni na njihove uši i noseve. Dok su se utaborili i rasporedili stražu, pao je i mrak. Nisu palili vatre, niti su dizali šatore, tako da nije bilo naročite udobnosti. Pametnica Nan sačuvala je bocu dunskog slada baš za ovakvu noć. Svako je dobio gutljaj. Ritual prenošenja boce iz ruke u ruku delovao je snažnije od pića. Čak su i dečica dobila priliku da gucnu. Razvezao je ćebe na stražarskom mestu prema zapadu i Dunu. Zagrizao je komad usoljenog mesa i posmatrao crne obrise drveća na sve tamnijem nebu. Sa svih strana pritiskali su oblaci komaraca. Trpeo ih je. Logor se iza njega utišao. Tištio ga je dubok nemir. Suvohleb nije bio tu, baš kao ni vuk-pas. Ulogorio se na dva dana severno od kružne kuće. Uskoro će nareditiBlađanima da napadnu svoje klanovce, možda čak gurne svoj klan u bratoubilačkirat. Spremno je dočekao neobični zvuk. Možda ga je i očekivao. Opet, moguće je očekivati nešto, a ipak biti i duboko iznenađen. Krik je dopro sa severa. Ustao je i isukao mač. Predugo je bio u istom položaju i mišići su

se opirali promeni. Reč star krenula je s njim obodom logora, na severoistok. Nekada je bolje video u mraku. Nervirao se zbog granja i korenja koji su ga usporavali. Ni njegov um nije bio više oštar kao nekad. Morao je ranije da shvati o čemu se radi. Istinska pretnja nije dolazila sa zapada. Ne večeras, niti bilo koje druge noći. Istinska pretnja dolazisa severa. „BLADE!!!“, zagrmeo je. „Na oružje!“ Prva bitka sa senovitim zverima nimalo ga nije pripremila za drugu. Prvi put, kod utvrđenja, nestvorenim jahačima suprotstavio se s malom grupom probranih ratnika. Ti Nestvoreni borili su se na njemu shvatljiv način. Klaf Suvohleb objasnio mu je da su ta devetorica Nestvorenih u stvari oteta obličja njegovih ljudi. Nekada su bili Blađani. Neprepoznatljive senke nekadašnjeg postojanja blistale su u tami, kao zubna gleđ u noćnom osmehu. Ipak, beskonačno mali deo užasa bio mu je poznat. Tada to nije umeo da ceni. Sad jeste. Nosili su kil-ji, prazni čelik, ali nestvoreni metal je ovoga puta bio skovan u noževe umesto u mačeve. Vitka i treperava obličja, koja su tim bodežima sekla noć, kretala su se neljudskom brzinom. Setio se šta mu je rekao Okiš Bik dok su posmatrali borbu između ljudi iz grada na Prolećnom vašaru. Megdane su uvek pratile velike opklade u novcu i dobrima. Više od hiljadu Klanovaca skupilo se da posmatra borce. Vajlu su pravila bila smešna. Sve dobre stvari, uključujući i udaranje glavom i kopanje očiju, bile su zabranjene. Promenio je mišljenje nakon suočavanja s veštinom i brutalnošću boraca. Vitki, crnokosi Voranin u drugoj polovini četrdesetih odmah je privukao Okijevu pažnju. Njegov protivnik bio je dobrih deset godina mlađi, s lepo oblikovanim mišićima i podlom njuškom. Voranin je imao prednost u iskustvu i brzini. Vajlo nikad nije video tako brzog čoveka. „Taj ima odležalu živu u venama“, prošaptao je Oki Vajlu u uvo kad se borba krvavo okončala. „Ona pripada samo drugom dobu.“ Gledao je kako Nestvoreni klize kroz tamu oko logora, s dugim

noževima od praznog čelika kojisu usisavali vazduh u zaborav. Tek tad je u punoj meri shvatio posledice onog što mu je osmi i najvoljeniji sin rekao o Gospodarima Kraja. Da su vršnjaci bogova. Pre nego što je bilo klanova, pre nego što je bilo ljudi, Gospodari Kraja skupljali su vojske. Otimali su i druga, mnogo starija bića i pravili od njih Nestvorene. Da li to ljudi Okiša Bika, od odležale žive, napadaju logor? Nije bio siguran da želi da čuje odgovor na to pitanje. Logor se uzbunio. Jezgro od dvanaest ratnika obrazovalo je štit oko Nan i dece. Suvohleb ih je dobro obučio. Toj dvanaestorici niko nije morao da objašnjava da će im dugi mačevi biti veliki problem u grmlju, pa su se pomerili na blatnjavu plažu, jedinu čistinu u blizini. Četvorica su zagazila u vodu. Vajlo im je kratko klimnuo dok je grabio preko logora. Bilo je previše mračno da bi pogledao Nan u oči, zato nije ni pokušao. Imala je nož i vrećicu s otrovom. Znala je šta joj valja činiti. Preostala tridesetorica ratnika trudila su se da obezbede granice logora, ali njihov obruč je već probijen. Ratnici su se podelili u grupice da bi se lakše štitili. Nestvoreni, šiljata obličja, napadala su u potpunoj tišini. Imali su duge noževe, najbolje oružje za borbu u šipragu. Gledao je kako se njegovi ljudi muče da zamahnu mačevima u gustom, isprepletanom žbunju. Noževi Nestvorenih probadalisu ih kao strelice. „Razdvojte ih!“, prodrao se. „Ne dozvolite im da vas zaobiđu!“ Pridružio se bojnom redu i priljubio mač uz telo. Istog trenutka namirisao je oštri, bolesni vonj utrobe. Nekom je prosut stomak. Neka mu Kameni bogovi pomognu! Pažnju mu je privukao zamah sa strane. Okrenuo se da se zaštiti i izbliza osmotrio napadača. Iskezio je zube kao pas. Pogled mu je otkrivao skrhane ostatke nestvorene duše. Vajlo se postideo kad je koraknuo unazad. Poneo je zadah gasa i leda sa sobom. Mač je kliznuo u prostor koji je oslobodio. U prvi mah nije mogao da shvati zašto, a tek onda je čuo piskavi vapaj, kad se živi čelik sudario s praznim. Oba sečiva završila su u grmlju. Proklinjao je nepouzdani vid. Kil-ji je jurio ka njemu. Nije uspeo

da opazi tanku crnu liniju praznog čelika u tami. Bacio je pogled udesno. Video je kako plavokosi mačevalac Veliki Boro čupa mač iz žbunja. Krenuo je napred da bi ga zaštitio. Trapavo je potezao balčak mača, u nastojanju da iščupa oštricu iz grmlja. Grana ga je ogrebala ispod levog oka. Nije mogao da spreči nagon da zažmuri, da bi zaštitio oči. Otvorio ih je manje od četvrtine sekunde kasnije. Bilo je prekasno. Veliki Boro već je bio rasporen udarcem praznog čelika, od kuka, preko torza, sve do desne strane lica. Snaga i preciznost udarca oduzimalisu dah. Krv je poprskala Vajla po ruci i vilici. Kad se Boro srušio na šumsko tle, nešto mu je zatreperilo na rubu vidokruga. Isturio je mač ukoso ispred sebe, kao štit, i zakoračio postrance i unazad. Nestvoreni ga je hitro sledio, kao da se kreće kroz nešto mnogo ređe od vazduha. Blago se pognuo u kolenima i okrenuo u struku. Postavio je oštricu ispred napadača. Kil-ji je snažno udario po loše postavljenom maču. Gospodar Pasa našao se na kolenima. Nadjačan sam, shvatio je. Prvi put u svoje pedeset i tri godine doživeo je da ga neko nadjača sirovom snagom. Saznanje ga je ispunilo nečim što se - da mu je dozvolio - moglo očas preobraziti u paniku. I ranije je imao posla s bržim i jačim protivnicima, ali preživeo je ta neugodna iskustva jer je uvek uspevao da bude nešto više od protivnika. Ili iskusniji. Ili brutalniji. Ili bezobzirniji. Ova stvar, ova teška sen sa svešću o sopstvenom uništenju u očima, bila je nemilosrdnija. A biti nemilosrdan znači biti nepobediv. Nestvoreni se skupljao iznad njega kao mastilo u čaši vode. Izgubio je iz vida prazni čelik, koji se kretao strahovitom brzinom, crno na crnom. U bojnom redu, prema zapadu, čuo je tihe uzdahe iznenađenja. Ispuštalisu ih ljudi probodenisečivima. „U vodu!“, neko je vrisnuo. Možda Šunkica Fa. Nekoga je služio mozak. Vajlo je sumnjao da će im taj potez pomoći. Nestvoreni su bili prebrzi. Mrtav si čim okreneš leđa. Polagao je nađe u grupu od dvadeset ratnika oko Nan i derana. Imali su dovoljno mesta za korišćenje mačeva i priliku da uče na greškama saboraca.

Kad je podigao mač u uspravni položaj, štiteći lice i srce, učinilo mu se da čuje topot kopita. Nije imao vremena da se pita čiji su to konji. Nestvoreni se spremao za novi napad. Osetio je ledeno hladni vazduh na koži. Vreme se skratilo, zato što se kil-ji najedanput pojavio na njegovim grudima. Nije video njegovu putanju iako je s najvećom pažnjom buljio u tamu. Međutim, Gospodara Pasa niko nikad nije zatekao nespremnog. Bio je na kolenima, s balčakom u visini butina. Oslobodio je desnicu i potegao nož. Bio je iskusan borac i znao je hiljadu trikova. Pogodio je da će ga Nestvoreni napasti sa strane. Čim je video da zamahuje, podigao je nož u visini grudi, u ravnis tlom, načinivši krst s mačem. Kilji je ciljao mesto gde se našao vrh noža. Snaga sudara nabila je pljosnati deo noža duboko u Vajlova rebra. Čuo je tiho pucanje kostiju. Bol mu je sevnula u srcu. Butinama je dotakao šumsko tle i osetio novi nalet hladnog vazduha. Kil-ji se povukao, ali nalet hladnog vazduha jasno je govorio da se odmah i vraća. Ponestalo mu je isreće i trikova. Odabrali su nas Kameni bogovi da čuvamo njihove granice. Dug život je naša nagrada. Da li će geslo Blada biti poslednje što mu je prošlo kroz glavu? U njegovom slučaju, obećanje Kamenih bogova ostaće neispunjeno. Njemu ne sleduje nagrada. Više nije imao ni snage ni pribranosti da zamahne mačem. Ispustio ga je. Nož mu je bio jedini prijatelj. Povukao se nazad, seo na guzicu i prislonio nož na srce, oštricom upolje. Nestvorenise iznad njega kretao kao bič. Gospodar Pasa je, u jednoj strašnoj sekundi video vrh praznog čelika. Susreo se s okom Gospodara Kraja, hladnim i crnim zaboravom na kraju svih stvari. Spoznao je isto što i dečak iz njegove vizije: ovo je najgori način da se umre. Trebalo je da branim granice. Tak. Tak. Tak. Čuo je tri hica i ugledao liniju crnog dima koji se dizao iz tela

Nestvorenog. Stvorenje se zatalasalo kao da je od vode. Na trenutak je video kroz njega. Video je i rujevinu u šumi iza njega. Raširilo je ruke i ispustilo kil-ji. Nož je pao na zemlju bez ikakve buke. Gospodar Pasa čuo je tiho šištanje i pucketanje kad je prazni čelik započeo svoj put u zemlju. Nestvoreni je pao. Zatalasao se i smanjio. Rane su mu se dimile dok je gubio oblik. Ukopao je pete u tle i uspeo nekako da se podigne. Nije mogao da gleda poslednje trenutke stvorenja. Ratnici su nepomično stajali oko njega dok su strele letele preko čistine s juga. Nije morao da pogleda pera da bi znao ko ih odapinje. U noći punoj grešaka, ta mu je verovatno bila najveća. Staza kojom su jahali nije bila delo ni Dunjana niBlađana. Bila je sulska. Vajlo Blad krenuo je da pozdravi spasioce ispunjen nesigurnošću, raznovrsnim strahovima i beskrajnom tugom.

15. Imena Eš je skinula haljinu i zakoračila u jezero. Dno jezera bilo je blatnjavo isvaki korak podizao je vrtlog smeđeg mulja. Kad joj je voda stigla do butina, udahnula je i zaronila. Snažno se gurala nogama, plivajući ispod vode ka središtu jezera. Osećala se dobro i budno u hladnoj vodi, koja je ispunjavala prostor oko njenog tela, zajedno s vazduhom i odećom. Nešto joj se očešalo o nogu. Otvorila je oči. Trava je lelujala u tami, a drevni som plivao je ispred nje u dubini. Rečno dno je oštro poniralo i som je nestao s vidika. Htela je da ga sledi, da zapliva ka mestu gde se tama sreće s dubokom vodom, da uđe u taj hladni, senovitisvet i da se nikada ne vrati. Plutala je, a misli su joj se usporile do neraspoznatljivosti. Hladna voda gasila joj je um. Duboko u telu oslobodila se iskra životne snage. Probudila se, zarila nožne prste u blato i odbacila prema svetlu. Poočim joj je nadenuo ime March. Nije joj dao svoje ime Is, već je izmislio ovo koje je tako neodređeno. March je takođe i granica, ni tamo ni ovamo. Imenovana je u skladu s onim što se od nje očekivalo - da se kreće između svetova. Tako joj je rekao slomljeni čovek u Il Glejvu. Mogla je da uđe u Slepilo, mesto gde su Gospodari Kraja i njihovi Nestvoreni zatvoreni u tami. Još nije sve razumela. U Slepilu su želeli da je dotaknu, da ih odabere i prizove, iako u ovom svetu može da ih uništi i najmanjim dodirom. Dovoljna je i vlas njene kose. Dosta je bilo, rekla je sebi i izronila na površinu. Ime je samo ime, a ja sam Eš MART. Telo joj je otežalo dok se praćakala ka obali. Popodnevno svetlo probijalo se kroz kedrove isušilo joj kožu. Vazduh je mirisao na mleko i vlagu. Brisala se, slušala komarce i nije žurila da se obuče. Insekti nju nikada nisu ujedali. Zelene ovčije kosti i ljuske od jajeta preplavile su obalu. Kažejok joj je rekao da je ovo lovište mesečevih zmija. One love same, izuzev u noćima s punim mesecom. Tada su se udruživale da bi lovile krupnu

divljač. Stresla se i navukla haljinu. Videla je prepariranu mesečevu zmiju u očevoj zbirci: deset metara dugi monstrum s bledim, providnim krljuštima. Pitam se da li je ona sad moja. Da li da se vratim u Spajr Venis i zatražim sve što je Is posedovao? Mršteći se, vezivala je pertle. Propao je koštani steznik na haljini pa su se šavovi parali. Jedna rupica se pokidala. Tkanina se mnogo skupila od čestih pranja. Zategla ga je oko stomaka i grudi, vezala poslednji čvor i podigla grudi ka bradi. Još više se namrštila. Kaća bi imala isto mišljenje. Da nije mrtva. Kaća, Ark Venosekač, a sad i Pentero Is. Mrtvi. Zaputila se ka drveću s risovim krznom u rukama. Kažejok je odabrao mesto u šumi da ne bi bili preblizu otvorenoj vodi. Kedrovi visoki kao kule stražare zaklanjali su svetlost. Zidovi vlažnog snega opkoljavali su stabla. Oborila ih je čizmama. Njen poočim je mrtav. U grudima je imala šupljinu umesto osećanja. Nije obamrla, već ništa nije osećala. Kad se Kažejok vratio s jutarnjeg jahanja, saopštio joj je vesti: „Nadlord je mrtav. Proglasilisu nadlordom njegovog naslednika.“ Niko ne ispituje Kažejoka. Da je hteo da joj kaže još nešto, učinio bi to. Klimnula je. Nije mogla da se skrasi i krenula je ka vodi. To je bilo pre šest sati. Vratila se u logor. Bila je zahvalna Malu Kažejoku što je nije pratio do jezera. Najveći deo života provela je sama u sobi. Ponekad je, radi duševnog mira, bežala u samoću. Nadomak logoru namirisala je Kažejokovu kuhinju. Pretpostavila je da je opet položio sveže meso na grejne kamenove, da bude gotovo dok se vrati. Ta misao smanjila je prazninu u njenim grudima. Potrčala je. Treći konj bio je prva naznaka da je nešto drugačije. Malov kulaš stajao je njušku uz njušku s nepoznatim doratom. U središtu logora sedele su dve prilike leđima okrenute logorskoj vatri. Jedna je bila Kažejok, a druga stranac, naoružan kratkim lukom. Napeo ga je i

uperio na nju. Sledila se. Prvo je pomislila na Lana Falstara, ali siluete se nisu poklapale. Ovaj je bio vitkiji. Bilo je nečega u njegovom držanju - neke spokojne samosvesti - koja je nagoveštavala iskustvo poodmaklog životnog doba. Polako je spustio luk i opustio tetivu. Nije mogla da vidi njegovo lice, ali je znala da je Sul. Svi sulski lukovi su i u stanju mirovanja slalisavršeno jasnu pretnju. Nepoznati je u pozdrav naklonio glavu. Stajao je blizu vatre. Hladni vazduh zadržavao je dim oko njegovih nogu. Mal Kažejok stajao je po strani. I on je držao luk, iako ga, verovatno, nije napeo. Susreo je njen pogled i ohrabrujuće klimnuo. Dođi. Nije se pokrenula. Shvatila je da ih je uzbunila svojim dolaskom i da nisu znali ko im prilazi dok se nije pokazala. Još se nije osećala dobrodošlom. Srce, koje joj se steglo u grudima, vratilo se u prvobitnu veličinu. Nije član porodice. Neki Suli hteli su da je zaštite, drugi da je ubiju. Morala je da nauči da ih razlikuje. „Ja sam Mors Berolujni, Sin Sula i sin Dugohodačice.“ Čovek je govorio duboko, glasom kakvim se dozivaju konji. Okrenuo je luk i pružio tetivu ka njoj. To je bio sulski znak mira. „Ovaj Sul traži oproštaj zato što je uperio oružje na tebe.“ Zar nije već čula iste reči i od Lana Falstara? Samo joj je jedna stvar bila važna - Kažejokovo prisustvo. On neće dozvoliti da joj se nešto desi. Nije žurila s odgovorom. To je naučila od poočima. Tako se on ophodio prema gospodarima imanja, puštajući ih da dugo čekaju da progovori. „Ja sam Eš Mart, Kći Sula. Jahala sam jednog od vaših konja preko slomljenog leda.“ Berolujni je jedva trepnuo. Dakle, iznenadila ga je. „Da li te je dobro služila?“ „Služio me je.“ Sad je znala kako se njen poočim osećao tokom dugih, napetih sastanaka, na kojima mu je nadmoćno poznavanje prilika omogućavalo

da postigne cilj. Samopouzdanje joj je naraslo. Suli možda nisu ljudi, ali ipak je moguće nadmašiti ih. I on je to znao. Podigao je obrve, osmehnuo se i rekao: „Prijatelji Angusa Loka su i moji prijatelji.“ Dakle, Mors Berolujni dosad je poklonio samo jednog pastuva. Eš se sećala šumarevog divnog dorata koji joj je spasao život. Kad je pobegla iz Spajr Venisa s Angusom i Raifom, Is je poslao Merafisovo Oko u poteru za njom. Kad ih je potera stigla kod Crnog izliva, Angus je poslao Eš i konja na krhki jezerski led. „Imaj poverenja u njega. Plesače na ledu. Pozvaću te kad sve bude mirno.“ U potpunosti mu je verovala zbog nečeg na njegovom licu. Znala je da nije spreman da je izgubi. Koraknula je ka Morsu Berolujnom. „Ima li nekih vesti od Angusa?“ Morsove oči bile su nijansa sive pre prelaska u crnu. Imao je metalni ten i veoma istaknute jagodice. Uspravni ožiljak pružao mu se preko nosa praveći savršenu simetriju, kao šav, star i prljavosrebrne boje. Pitala se da li je to Dras Morthu - Prvirez. „Angus je xalla nul.“ Xalla nul. Znala je taj izraz. Značio je odbačen. Siroče. Stresla se, svesna da joj je kosa tek mokri pokrov oko vrata. „A njegova porodica?“ „Mor n’ura“ Morala je da razmisli o ovim rečima. Mor znači mrtav. Ura je mesto ili mesto počinka. Mrtvi bez počinka. „Ubijeni su?“, bila je užasnuta. Upoznala je porodicu Angusa Loka. Njegova žena Dara pružila joj je dobrodošlicu u njihovom domu, sećala se kako njegove kćeri izgledaju za večerom, kako zvuče kad se svađaju i smeju. Poželela je da bude jedna od njih, da postane deo njihovog života. Mors Berolujni ćutke joj je odgovorio. Podvio je rukav tamnozelene jakne i ogolio kožu na zglobu. Otkrio je četiri delimično zalečene rane na podlaktici, ožiljke od puštanja krvi. Suli su plaćali

krvlju. Stresla se. Setila se putovanja do Angusovog doma, opsežnih mera opreza koje je šumar preduzimao, napuštenih staza i lažnih tragova koje je sejao za sobom. Njegov najveći strah bio je da će neprijatelja dovesti do svojih vrata. „Ko ih je ubio?“ Spustio je rukav. „Suli ne znaju.“ Shvatila je upozorenje. Ne pitaj više. Pitala se da li zna odgovor. Merafisovo Oko pratio je Angusa i nju sve do Il Glejva, a s njim je jahao i Sarga Vejs, koji je sposoban za neljudska dela. Moguće je da ih je poočimov čarobnjak pratio sve do Angusovih vrata. Kedrovi su bacali duge senke pod svetlošću zalazećeg sunca. Mal Kažejok pomenuo je da su najveća stabla starija od hiljadu godina. Bila je svesna njihove težine. I tamna masa senke pritiskala je tie. „Gde je sad Angus?“ „Emori.“ Reč Morsa Berolujnog naterala je Mala Kažejoka da pogne glavu. Obojica su mirno stajala. Osetila je povezanost među njima. Bili su prijatelji. Poznavalisu ovo mesto. „Angus je u žalosti“, objasnio joj je Mors. Polako je klimnula. Žalost je za Sule bila mesto koliko i stanje duha. „Dođi. Jedi“, reče Mors. Stao je u stranu da bi joj napravio mesta pored vatre. „Mesec se diže. Troje nas je. Hajde da drugujemo pod mesečinom.“ Prešla je čistinu i sela na ponjavu pored vatre. Bila je umorna. Prijalo joj je što sulski ratnici održavaju vatru i hrane konje. Mors je timario svog koštanim češljem, a životinja se vrpoljila i protezala vrat. Mal Kažejok je zapalio vatru i bez žurbe je hranio providnim ugljem. Pitala se gde je jutros bio. Nije videla nikakve naseobine otkad su napustili Tvrđavu poraza. Neka je morala postojati u blizini jer Kažejok juče uveče nije imao ovo gorivo. Sulisu ćutke radili. Pokretisu im bili uvežbani i delotvorni. Ostavili

su raščerečeno i očišćeno jelensko truplo na snegu, da se smrzne. Kad je istimario konja, Mors je pritisnuo lešinu da bi video da li se smrzla. Okrenuo je komade na drugu stranu, nezadovoljan stepenom smrzavanja. Pokušala je da se seti svega što joj je Angus rekao o Morsu Berolujnom. Znala je da mu je poklonio konja da vrati dug, što je značilo da je Mors Angusu Loku mnogo dugovao jer su krv i konji najvrednija sulska valuta. „Ti nisi Daleki jahač?“, pitala je kad je prišao vatri. Mors je izmenjao pogled s Kažejokom. Zaključila je da je postavila nedostojno pitanje. Progovorio je sa osetnim nezadovoljstvom. „Dralku pozivaju na razne strane.“ Dralku je značilo ratnik, ili nešto slično tome. Drakka je značilo onaj koji osmatra. Dralku, zaključila je, sigurno znači onaj koji osmatra i štiti. Prihvatila je činiju Kažejokove čorbe. Pokušala je s još jednim pitanjem. „Ko je Dugohodačica?“ Ponovo su razmenili poglede. Zgrčilisu se svi mišići u Kažejokovoj levoj ruci- onoj iz koje pušta krv. „Ona je rodila ovog Sula“, tiho će Berolujni. „I Onog Koji Vodi.“ Čučao je pored vatre. Okrenuo je upečatljivo lice ka plamenovima. Izbliza je izgledao više tuđinski i sulski od Kažejoka i Lana Falstara. Zenice su mu bile sasvim raširene. Nešto složeno i neljudski obitavalo mu je iza očiju. „Dugohodačica je prihvatila Dras Morthu kod Jezera mnogih kuna. Jezero je daleko od naših staza. Tražili smo njene... ostatke, mnogo dana.“ Shvatila je nekoliko stvari. Prvo, iako je Mors odabrao rečostaci nje radi, obaveštenja o jezeru i telu nisu bila namenjena njoj, već Malu Kažejoku. Verovatno je prvi put čuo za to. Drugo, Berolujni je govorio zajednički s lakoćom koja je manjkala Kažejoku. Nametao se zaključak da je često putovao na zapad. Treće, u najvećem broju mesta u Poznatim zemljama, Mors Berolujni bio bi smatran princem. Bio je brat sulskog vođe, što znači da je žena koja je umrla kraljeva majka.

Dovršila je čorbu. Bila je bogata krvlju i jetrenim sokovima. Njeno telo ju je žudno upijalo. „Žao mije zbog tvog gubitka.“ „Xhalia ex nihl.“ Sve postaje ništa. Zaćutali su posle toga. Jeli su meso začinjeno đumbirom i pečurkama prženim na jelenskoj masti. Temperatura je pala. Ledena izmaglica šištala je iznad plamenova. Učinilo joj se da je osetila so u vazduhu. Pitala se da li su blizu obale. Znala je tako malo. Nijedan Sul kog je srela nije voleo da priča, kao da je razgovor o bilo čemu jednak omalova žavanju. Taj stav je najčešće ispravan, zaključila je, gledajući kako mesečim preobražava izmaglicu u srebrni pokrov. Nisu joj dovoljno pomagali. Rizikovala je život da bi postala jedna od njih, istočila je krv iz tela da bi napravila mesta za sulsku, ali joj uopšte nisu pomagali da shvatišta znači biti Sul. „Tvoja majka“, obratila se Morsu, „da li će otići na Daleke obale?“ „Šta znaš o Dalekim obalama, Eš Mart?“ „Rečeno mi je da se Suli nadaju da će tamo otići posle smrti.“ „Sanjamo.“ Nastavio je posle kraćeg ćutanja. „U savršenoj srazmeris našim strahom.“ „Da će sve postati ništa?“ Mors se kratko i tužno osmehnuo. Sedeo je prekrštenih nogu na dotrajaloj plavoj ponjavi, koju je skinuo sa sedla. Na njoj je bilo nasumično izabrano sazvežđe. „Da li si videla kako Raif Sevrans izvodi srcoubistvo?“ Zatreptala je. Otkud li je to pitanje došlo? Šta mu je Kažejok rekao? Pogledala je Dalekojahača, ali njegov ledeno plavi pogled ništa nije otkrio. Mors ju je posmatrao dok je smišljala odgovor i vagala odanosti. Pokazao je ka smrznutoj lešini jelena i rekao: „I ovaj Sul isto tako ubija.“ Uh. To menja stvar. Prošla je rukom kroz izmaglicu. Sićušni beli moljci zalelujali su se oko plamenova na vazdušnoj struji koju je