Dz.V. Dzouns - Mac senki 04 - Osmatrac mrtvih

„Naravno. Vežbaj. Svaki dan. U tome je ćela tajna.“ Osmeh joj je zgasnuo. Bilo joj je jasno da tu nema prečice. Biće joj potrebne nedelje, meseci, da postane iole upotrebljiv strelac, da i ne govorimo o pristojnom. A za to vreme poglavarka lasica širiće se po zapadnim livadama Blekhejla, okupljaće Skarpovce oko sebe kao kraljica pčela i ponašaće se kao da ima pravo da boravi na tom mestu. Koliko juče, presrela je ratnike po povratku iz boja. Ispitala ih je kao da je ona njihova poglavarka. Bila je dovoljno drska da im kaže da bi neko trebalo da izbaci Rajnu Blekhejl iz kuće, pre nego što napravi još više štete. Opisala ju je kao opasno nepouzdanu, a onda je dodala i: „Još ne znamo ko je ubio našeg druida.“ Obrazi su joj se zarumeneli. Zamišljala je čitavu scenu, bogati svilenišator, dragulje ne Jelminim prstima i malu pauzu da bi ratnicisami povezali te dve izjave u krupnu optužbu. U družini su, na svu sreću, bili Tanik Vrana i Marten Basko, koji nisu pridavali veliki značaj rečima Jelme Skarp, već su požurili u kružnu kuću da joj sve ispričaju. Glasine su se ipak širile. U kružnoj kući bilo je raznih ljudi - na primer Merit Ganlou i njene udovice, ili Gat Murdok i njegovi starci - koji su se u potajislagalis tom lasicom. „Odapni!“ Trepnula je. Nije ni bila svesna da je napela luk. Nanišanila je drvo vrhom strele i pustila tetivu. Odmah je znala da hitac neće valjati. Tetiva ju je udarila po ruci, iznad štitnika, a strela je završila u zemlji, tri metra ispred drveta. Čela je pošla da pokupi strele. „Previše si čekala. Izgubila si smirenost.“ „Nikad neću biti dovoljno dobra da...“ Nastavila je posle kraće pauze: „Da gađam ujednačeno.“ Čela je iščupala strelu iz zemlje, a zatim i one u drvetu. „Otac mi je stalno govorio da pre nego što oborim svog prvog jelena, moram najpre da pogodim mnogo pacova.“ Stavila je strele u tobolac i pošla za prvom strelom, koja je otišla dalje. „Naravno, nije imao na umu samo pacove. Mislio je na sve štetočine koje prilaze kući, ne plašećise mirisa

ljudi, iako bi trebalo da se plaše.“ Da li je pokušavala još nešto da kaže? Proučavala joj je profil dok je tragala za zalutalom strelom. Krozerka nije dizala glavu. Rajna je poželela daje pita:Koja je tvoja amajlija ? Trgla se i krenula ka svom konju. Takvo pitanje je u klan ovima bilo vrhunac neuljudnosti. Konji su im odšetali uzvodno, pronašli i istražili vir. Punoglavci na njuškama govorili su dovoljno. Skinula je štitnik sa zgloba da bi ga iskoristila kao strugač. Kad je očistila želatinasta jajašca i sa Čelinog pastuva, videla je kako dva jahača izlaze iz Severne šume. Stresla se od zebnje. Šta sad? Nisu imali oklop, a ni mnogo oružja, jahali su mirnim kasom. Bilo je očigledno da se obojica vešto snalaze u sedlu. Nije mogla da kaže otkud zna, ali bar jedan od njih nije bio Klanovac. Nije stekla taj utisak samo zbog kaputa za jahanje koji je nosio umesto ogrtača. Nešto u njegovom držanju - neka opuštena živahnost - činila ga je drugačijim. Na glavi je imao kapu od dabrovine. Pogledala je Čelu, koja je klimnula i zauzela mesto iza Rajninih leđa, kako običaji nalažu. Svi poznavaoci klanova znali su šta to znači: približavaju se osobi visokog ugleda. Ćutke su gledale jahače koji su im prilazili. Onaj s kapom bio je vitak, a Rajna nije mogla da oceni njegovu starost. Drugi je bio omalen i mlad, tamne kose i crnih očiju, još daleko od toga da ga bilo ko nazove muškarcem. Stariji je, s razdaljine od tridesetak metara, skinuo kapu i mahnuo u pozdrav. Neočekivan i pomalo prostački gest odobrovoljio je Rajnu. Otpozdravila mu je sa osmehom. S razdaljine od petnaestak metara, nepoznati je povikao: „Ja sam Hju Malin. Verujem da smo se već sreli, Rajna Blekhejl. Imao sam zadovoljstvo da se družim s tvojim suprugom Dagrom.“ Oba jahača sjahala su bez vidljive razmene signala. Ostatak puta prešlisu pešice. Dok su prilazili, pomislila je da možda zaista poznaje Hjua Malina i da je nekad davno posetio kružnu kuću. Mnogo je ljudi dolazilo kod Dagra i nije uvek obraćala pažnju na njih. Stajale su i čekale da im se

obrati, kako su običaji nalagali. Osećala se sigurno s Čelom iza sebe, kao da je u prisustvu iskusnog ratnika. „Pozdravljam te, Hju Maline. Odavno se nismo videli.“ Široko se osmehnuo pre dubokog i učtivog naklona. „Prošlo je deset godina od moje poslednje posete, gospo. U međuvremenu se mnogo toga promenilo.“ To je bila istina. Gledao ju je pravo u oči. U njegovim žuto-zelenim očima prepoznala je zajedničko iskustvo:svest o gubitku. Nastavio je: „Ovo je moj pratilac, Bram Kormak. Prvi put je u Blekhejlu.“ Poželela mu je dobrodošlicu. Dečak je bio lep, učtiv i povučen. Imao je tamnu kosu i ten divljih klanova. Nije bilo sumnje da je Klanovac. Kako bi neko ko nije Klanovac mogao da razume njenu ubeđenost u ispravnost suda o dečakovoj pripadnosti klanovima? Nije joj promakla ni praznina posle dečakovog imena. Od Malina je očekivala da kaže i ime klana kojem dečak pripada. „Gospo.“ Dečakov naklon se po dubini, iako ne i po eleganciji, mogao meritis Malinovim. Posmatrajući nežne dlačice na dečakovom potiljku, odlučila je da ne poteže pitanje njegovog klana. Osetila je da bi to bio neprimeren postupak. Prizvala je Čelu blagim pokretom zgloba i predstavila je gostima. Devojka je bila tako otmena i otresita da ju je s ponosom nazvala Blekhejlovkom. Međutim, iznenadila je Rajnu iznenadnom ćutljivošću. Samo se blago naklonila Malinu iBramu i ništa nije progovorila. Konjisu joj brzo privukli pažnju. Dečakov upečatljivi vranac prestao je da sluša, prišao i onjušio Milostivu. Dečak je prekasno potrčao za njim. Milostiva je uzmicala. Vranac je bio mlad i zagrejan, ali Milostiva nije bila raspoložena. Bram je dohvatio uzde, obuzdao ga i odveo u stranu. Iz daljine se obratio Rajninom konju, da bi ga smirio. Iznenadila se kad se kobila umirila. Obično u takvom raspoloženju nije slušala nepoznate ljude.

„Izvini“, obratio joj se Bram kad se kobila smirila. „Gabi je ponekad mušičav.“ Vidno je pocrveneo. Bilo joj ga je žao. „Da li je imao dug dan?“ Pogledao je Malina. „Imao je mnogo dugih dana“, odvratio je šumar umesto njega. „Jašemo bez odmora još od Pukotine.“ Nije znala šta da mu kaže. „Sakati dobro plaćaju sveže meso“, objasnio je. „Obišli smo ih da malo zaradimo. Sad se vraćamo.“ Klimnula je. Čula je da Sakatima vazda treba meso. Dagro je tvrdio da su očajni lovci, a Malin i Bram delovalisu baš kao spremni za lov. Imali su divne konje i dva duga luka na zadnjem delu Malinovog sedla. Shvatila je da svi čekaju da progovori, kao što su nekad u sličnim prilikama čekali Dagrovu reč. Prolazili su kroz njen klan. Mogla je da im da blagoslov i dozvoli im prolaz, ali mogla je i da ih pozove u kružnu kuću. Šta bi Dagro učinio? Odgovor se sam nametao. Njen pokojni muž bio je veoma društven čovek i voleo je goste. Trudio se da skuplja novosti iz svih krajeva sveta. Pio je i smejao se s gostima, ali uvek se znalo ko je poglavica. Osmotrila je pridošlice. Vetar je podizao Malinove retke sive uvojke i punio Bramov vuneni ogrtač vazduhom. Iskali su njeno gostoprimstvo, inače ne bi ni izlazili na otvoreno, mogli su i samo da prođu šumom. To je bio neobičan i nikako neprijatan osećaj. Progovorila je misleći na Dagra. Htela je da bude ponosan na nju. „Pozivam vas da se odmorite od putovanja u našoj kući. Blekhejl će vas noćas ugostiti.“ Njen odgovor, zahvalnost i zadovoljstvo podstaknuto njime grejali su joj srce na povratku u kružnu kuću. Mesec u trećoj četvrtini digao se rano, dok se sunce još sijalo na zapadu. Bilo je lepo jahati s tri vesta jahača. Prijao joj je i pogled na masivnu kupolu kružne kuće, ocrtanu na južnom nebu. Kuća Blekhejla imala je mnogo mana, ali veličina nije bila jedna od njih. Ponosno je

dopratila posetioce do dvorišta ispred štale. Džeb Onakri izašao je da prihvati konje. I on je, kao i ostali konjušari, odmah prepoznao Hjua Malina. „Odavno se nismo videli“, rekao je. „Nabavio si novog ponija?“ Rajni je bilo drago što Džeb poznaje Malina. Prijao joj je i posetiočev ozbiljan i odmereni odgovor. Nije bio nadmeni građanin koji se ljuti na šale radnih ljudi. Bram Kormak bio je drugačiji. Učtiv, ali tih i povučen. Koračala je za njim kad su krenuli ka kružnoj kući. Mogli su da uđu kroz novi ulaz na istočnom zidu, ali setila se da je Dagro voleo da posetioce, naročito one koji prvi put dolaze u Blekhejl, uvede na velika vrata. „Malo strahopoštovanja nikad nije naodmet“, govorio je. Usporila je da bi Malin i Čela isprednjačili. Obratila se dečku: „Ne ujedamo.“ Spustio je glavu nasuprot vetru. Učinilo joj se da se blago osmehnuo. „Koje je vaše sledeće odredište?“ Podigao je glavu. Stigli su do pročelja kuće. Sunčeva svetlost putovala je sa zapada kroz rupe u njegovim očima. „Gospo“, rekao je. „Verujte mi, ne znam.“ Razmišljala je o njegovom odgovoru dok se kupala i spremala za večeru. Možda je posredi lakomislenost, ali poželela je da ga zadrži u kružnoj kući. Bio je mlad i uočila je nešto ranjivo u njemu. Takav život, kad čovek ne zna gde će osvanutisutra, ne dolikuje Klanovcu. Pažljivo se oblačila. Raspustila je kosu i češljala je dok nije zablistala. Odabrala je najlepšu haljinu od plave vune. Sve je to činila kao i u stara dobra vremena kad je Dagro primao goste. Smirivao ju je jednostavni ženskiritual. Spremila se i krenula ka Velikom ognjištu. Velika vrata su se otvorila. Vatra je plesala u ognjištu, a baklje su obrazovale prsten i odavale toplu svetlost. Isprva joj je zasmetalo što je toliko klupa prazno, a onda se prisetila da bi pre deset dana bile krcate - prokletim Skarpovcima! Hranu i pivo poslužili su gostima na stolovima najbližim vatri.

Prijalo joj je što su Merit Ganlou i Šila Kobin sve lepo spremile i poslužile. Poslužavnicis prasetinom i jagnjetinom stajalisu pored činija s prženim lukom i vrućim hlebom. Ratnicisu se služili. Sedelisu za stolom ili na svojim uobičajenim mestima na klupama. Svi su pili. Za tu priliku izneli su i novo burence piva, a na kraju stola naredali boce slada, različitih godišta i kakvoće. Žene i deca sedeli su u zadnjem delu dvorane. Nadala se da će se okupiti u većem broju. Oduvek je bio običaj Blekhejla da su i žene i deca i nezakleti dobrodošli kad god su vrata Velikog ognjišta otvorena, što je ozbiljno narušeno otkad je Mejs postao poglavica. Eto, poslednjih dana posećivala je Veliko ognjište kad god bi joj se prohtelo. „Poglavičina.“ Pozdravio ju je Hardgejt Miz, Korbijev otac. Uzvratila mu je osmehom. Hardgejt je sedeo s pola tuceta čekićara, a njen osmeh pokrenuo je talas krigli i zdravica. „Za poglavičinu!“ Krenula je ka Hju Malinu ne skidajući osmeh s lica. Posetilac je razgovarao sa starešinom strelaca, Balikom Crvenim. Prekinuo je razgovor kad se približila. „Gospo“, rekao je, ustao i ponudio joj svoju stolicu. Prihvatila je, kao i pehar slada. Probala ga je i otkrila da je Malin nekako uspeo da pogodi najboljislad u kući. Balik je otišao po hranu. Malinu je postavila isto pitanje kao i Bramu. „Koje je vaše sledeće odredište?“ Slegao je ramenima i skinuo kaput. Otkrio je smeđu tuniku i izvezenu lanenu košulju. „Možda Spajr Venis.“ Pitala se da li će mladić to saznati. Rekla je: „Da li ti je Balik govorio o nevoljama s poglavarkom Skarpa?“ Zavalio se u stolicu i tiho joj se obratio: „Svašta se priča.“ Približila mu se. Sedelisu u zadnjem delu velike sobe. Malin je bio okrenut zidu. Dim baklji dizao se iznad njegove glave ka dimnjaku ognjišta i iscrtavao liniju sličnu paoku na točku. Rekla je: „Šta se priča?“

„U lasičjem logoru ima hiljadu duša. Još ih je na putu ovamo.“ Tanik Vrana pomenuo je sličan broj. „Koliko će još doći?“ „Priča se da je pozvala čitav klan.“ Bogovi! Morala je da se pribere irazmisli. „Misliš sve kojisu ostali u Skarpu?“ Klimnuo je. „Naravno, neće povući ratnike s Banen polja. To bi bilo previše... hm, nezgodno.“ Bio je u pravu. Mejs bi se mogao zabrinuti ako se Skarpovci iznenada povuku i krenu na sever. Verovatno bi i pošao za njima, a Jelma to nikako nije želela. Htela je da se lepo odomaći u kući Blekhejla pre no što Mejs uopšte shvati njene namere. Gucnula je malo slada i razmislila. Alkohol je bio na granici između vatre i dima. Bilo je lepše udisati ga nego ga piti. Malin je napunio svoju čašu, ali više nije pio. Očisu mu bile zelene na svetlosni baklji. „Jelma Skarp je temeljna i oprezna. Neće napasti dok ne pripremisve kako treba.“ „Dakle, čekaće pojačanje iz Škarpa.“ „Pažljivo će brojati karte.“ Nije ga razumela. „Pratiće vaše brojno stanje. Koliko vas dolazi. Koliko vas odlazi. Odgovara joj da u kružnoj kući bude što manje ratnika. Ne zaboravi da zna da kuća nije sigurna i da radovi na obnovi zidina nisu završeni. Skele su svuda unaokolo.“ Umeo je da posmatra i zaključuje. Kratka šetnja pored građevine bila mu je dovoljna. „Da sam na tvom mestu, Rajna Blekhejl, napao bih taj logor žestoko i odmah, bez oklevanja. Iznenadio bih ih isravnio sa zemljom.“ Zurila je u njega. Nešto joj se vezalo u stomaku. Zažalila je zbog popijenog slada. Htela je da bude spremna pre nego što napadne Jelmu Skarp, sposobna da gađa lukom istrelom iz sedla i zapoveda ratnicima. Za to neće imati vremena. Hju Malin joj je to nedvosmisleno saopštio. Moraće da napadne pre nego što Jelmistigne pojačanje. Ustao je. „Brojniji su, ali nalaze se na vrlo lošem položaju, a tako

je jer misli da nemaš petlju da udariš prva. Pokaži joj da greši.“ Naklonio se i udaljio. Gledala je kako zastaje pored stola s hranom i uzima jagnjetinu. Započeo je razgovor s mačevaocem Stanerom Sokolom. Spustila je ruku na stomak. Shvatio je da je nije zaboleo zbog slada. Zakletni kamen, u džepu od mesa, podsetio ju je na zakletvu. Zaklinjem se da ću se boriti da odbranim Blekhejl, da se ni pred čim neću zaustaviti da bih ga spasla i da ću svoj poslednji dah dati Srcu klana. Ustala je i krenula.

26. Igra Lovili su u blizini jazbine. Tragali su za sitnom divljači i uhvatili oposuma. Izvukli su ga na mesečinu da se hrane. Lovina se pomerala u njima. To je njihov poslednji obrok pre punog meseca. Varenje im je isisavalo najveći deo životne snage. Moralisu da se odmore. Ispustilisu vonj iz mirisne žlezde. Vraćali su se u jazbinu, ostavljajući pozdrav u snegu. Osmatrač je siktao kad su ga probudili. Otimao se dok su mu vidali rane. Bakarni je brzo delao, ali Osmatrač je postao brz. Sul je ostao bez komada vrata. Ipak, strelica je Raifa pogodila u ruku. Zurio je u tavanicu, svestan aktivnosti i prigušenih glasova oko sebe, nemoćan da se pokrene. Neko mu je mokrom krpom čistio krv i prljavštinu s prstiju. Noktisu mu bilišiljati i žuti, kao kljove. Žena se pružila preko postelje da bi se pobrinula za njegovu levu ruku. Osmatrač je pogledom pratio krivinu dojke, sve do gole, zlatne kože grla. Sulkinja. Nervi u srcu nervozno su mu poskočili od tog imena. Povukla se zbog neočekivanog pokreta njegovih grudi. Nešto je nekom rekla. Nije pokušao da razume sulski. Znao je da lažu čim zinu. To mu je bilo dovoljno. Pripremali su ga za borbu. Pripreme su bile površne. Nisu gubili vreme s mekom postavom na grudima ili nožnim oklopom. Pričvrstili su mu oklop na golo telo i otišli, ostavljajući ga da leži na stomaku. Trebalo mu je sat vremena da postepeno ovlada telom. Ustao je i popio vodu iz kofe. Jedna od mesečevih rupa našla mu se iznad glave. Pogledao je kroz nju i video mesec u trećoj četvrtini. Nije bio pokoran ni kad su došli da ga vode na kružno borilište. Bolisu ga kopljima. Bakarni nije bio među njima. Likovao je zbog toga. Jednog dana će ga ubiti. Šuma je, puna mesa, mirisala na tamno zelenilo. Moljci su

spiralnom putanjom beznadežno kružili ka mesecu. Jedan od kopljanika sklonio je ruku s oružja da bi rasterao insekte koji su prišli preblizu njegovom licu. Osmatrač ga je odmah tresnuo po vilici i oteo koplje. Sul je zajecao od bola i pao na kolena; krv mu je kuljala iz razvaljenih usta. Okrenuo se i uperio koplje u dvoje preostalih Sula. Ratnik i ratnica napali su ga istovremeno. Udario je kopljem i pogodio ženu pravo u prsa. Pala je, a krv joj je u mlazu šiknula iz grudi. Pustio je koplje i izmakao se da bi izbegao ratnikov napad. Zgrabio je njegovo oružje ispod oštrice i snažno cimnuo. Vrh koplja posekao ga je po dlanu i malom prstu dok je vrteo Sula ukrug. Na kraju ga je, koristeći zalet, nabio na tupu dršku koplja, pravo kroz oklop. „Dosta!“ Iščupao je koplje iz Sulovog stomaka. Okrenuo se ka glasu i susreo sa zidom mačeva. Kad se pokrenuo, jedan se zaustavio nadomak njegovog oka. Nacerio se ispustio koplje. Zid mačeva gurao ga je ka kružnom borilištu. Sredio sam trojicu, govorio je sebi. Možda i četvoricu ako se Bakarnom zagadirana. Kružno borilište, obasjano zelenom svetlošću baklji, postalo je dvorana utvara. Ušao je i podigao mač. Prepoznao je Čapljin hod po pesku. Voleo je taj mač. „Mor Drakka!“ Nije se odazivao na to ime. Odbacio ga je zato što je sulsko. „Tvoj prijatelj Adi Gan je bolestan. Potrebna mu je tvoja pomoć.“ Okrenuo se prema vlasnici glasa, kraljici s nakaznom rukom. Ako bude u prilici da se hrani njome, iskidaće je na komade pre nego što je proguta. Ma samo će je iskidati- ne želi tu pogan u stomaku! „Prošli put pobedio si u nekim borbama i poštedeo si Adija novih povreda. Nažalost, izgubio si poslednju.“ Oči su joj sevnule. „Zbog toga nije dobio neophodnu medicinsku pomoć.“ Bez upozorenja, zavitlao je mač na nju. Štitovi su se spojili, oružje je tresnulo o okrugli zid i palo levo od kraljice. Tiho je klimnula i štitovi su se spustili. Njeni čuvari imali su debele oštrice od meteorskog čelika, Osmatrač ih je izbrojao. Proračunao je

izglede i, uprkos svemu, jurnuo na kraljicu. Mačevi su se ustremili na njega istovremeno, kao da njima upravlja isti um - neprijatelj sazdan od stotinu čeličnih vrhova. Ti mačevi sekli su kosti i svaki je mogao da mu otkine glavu. Pašće kao žrtva zvezde padalice. Nije hteo da pogine. Želeo je da živi da bi mogao da ubija Sule. Ustuknuo je od mačeva, pogleda uprtog u kraljicu. Osetio je njen strah. Lice joj se ukočilo kao u lovine koje ne želi da otkrije svoj položaj. Osmehnula se. Mišići duž kičme su mu se zgrčili, kao kod zmije koja uzmiče pred drugim grabljivcem. Ramena su mu se uvukla, a leđa pogrbila ispod vrata. Kraljica se još šire osmehnula. „Preterao si. Samo si otežao situaciju, Mor Dmkka“ Pokretom ruke naložila je jednom od čuvara da podigne Čapljin hod po pesku i da ga baci pred njegove noge. Vrh mu je bio okrnjen od udarca o zid štitova. „Preterao si i oštetio mač. Sad će ti biti mnogo teže da probiješ oklop. Da sam na tvom mestu, požurila bih.“ Pogled joj je odlutao iza njegovih leđa. „Adi je sinoć vrištao. Voleli bismo da smo mogli da mu damo nešto protiv bolova.“ Uzdahnula je. „Ali, avaj, izgubio si. Vezao si nam ruke.“ Osmatračeve oči suzile su se kao zmijske, sazdane od čiste mržnje. Bio je svestan protivnika koji se približavao s druge strane kružnog borilišta, ali nije brinuo zbog njega. Izračunao je njegovu putanju i brzinu. Već je znao kad i kako će napasti i kako će ga zaustaviti. „Pokaži mi Adija“, rekao je kraljici. Nije prepoznao svoj tihi i promukli glas. Nije uvek tako zvučao. Nekad je bio mlađi, mekši. Nekad je živeo u svetu u kojem su se ljudi trudili da razumeju bližnje i njihove razloge, da pronađu smisao i u najstrašnijim postupcima. Ta iluzija je nestala. Nema ničega izuzev grabljivaca i plena. Jedi ili budi pojeden. To jednostavno pravilo primenjivo je u svakoj prilici. Ostavljalo je prostora samo zajedno pitanje: Šta da uradim da ostanem živ?

Odjednom je sevnuo kao munja. Sagnuo se da dohvati mač, istovremeno se okrećući na petama. Protivnik je hteo da ga poseče po leđima, alisopstveni zalet ga je povukao kroz prazan prostor. Izgubio je ravnotežu i stvorio otvoren prostor na najosetljivijem mestu. Osmatrač se ustremio na njega, pronašao procep na grudnom oklopu i nabio mu tupi vrh mača u srce. Suli oko kružnog borilišta ostali su bez daha. Uznemirili su se. Osmatrač je pustio Čapljin hod po pesku. Ostavio ga je u svom protivniku i prisvojio njegovo oružje. Mač je bio težak i jeftin, ali bar je imao vrh. Prvi protivnik nije bio Sul. Prestali su da šalju svoje ljude u smrt. Umesto njih su podmetali Rovljane, iz naroda u Zemlji rovova, mešavinu Sula i drugih rasa. Rovljanisu se razlikovali po veštini, veličini i borbenom elanu. Osmatrač je na trenutke mogao da vidi nepovezane slike iz prethodnih borbi. Tri prilike kreću se usklađeno. Napadaju ga velikim halebardama s oštrim kukama. Čovek pegave kože, bez šlema ili telesnog oklopa, skače mu na leđa. Nešto, neka vrsta diva, oslanja se na zid borilišta, nevoljan da krene prema središtu. Sećao se komore viška u njegovom srcu. Sećao se borbe za borbom svake večeri. Zar se jednom nije sapleo, iscrpljen do krajnjih granica. Zar mu dve savršeno usklađene i naoružane prilike nisu prislonile mačeve na uši? Da li je sačuvao glavu samo zahvaljujući kraljičinom naređenju? Obratio joj se: „Pokaži mi Adija!“ Kraljica je pogledala leš ispod svojih nogu. Od siline srcoubistva, krv mu je lila kroz nozdrve i usta. Pogled joj se zadržao na crnoj barici. Posle izvesnog vremena, potvrdno je klimnula glavom. Čuvarisu se pokorili njenim željama. Osmatrač je video i zapamtio krupnog ratnika s jagodicama poput oštrih litica. Imao je najčistiji, najplavlji mač. Kraljičin pratilac, najopasniji Sul od stotine. Znao je da prvo mora njega da ubije, a tek onda da se zasladi kraljicom. Izračunao je verovatnoću pobede. Proučio je sve mogućnosti. Nijedna nije nudila pozitivan ishod: živ Osmatrač i mrtav pratilac. Zato je usmerio misli na drugu stranu.

Suli s nosilima probili su se kroz gomilu i stali na ivicu kružnog borilišta. Hteli su da se poravnaju sa zidom. Osmatrač je koraknuo napred. Svetlost je sunula kao munja kad su se mačevi podigli u odbrambeni zid pred kraljicom. Rekla je: „Ako želiš da priđeš, spusti oružje.“ Poslušao je. Osetio je miris poznat svim lovcima. Nije ga bilo tokom lova ili čerečenja lovine. Javljao se kasnije, na putu kući, ako meso nije lepo obrađeno. Kad ga oseti, lovac odmah zna da se pokvarilo i da će morati da ga baci. Ništa drugo ne miriše kao trulo meso. Ubeđivao se da ga čulo mirisa vara. Govorio je sebi mnogo toga dok se približavao nosilima. Bio je miran kad je stigao do zida. Mršavo i izmoždeno telo Adija Gana ležalo je nasred nosila, okrenuto na levu stranu, s kolenima savijenim na grudi. Veliki i čisti beli zavoj pokrivao mu je desno rame, za koje je nekad bila pričvršćena ruka. Nosio je široku lanenu košulju koja je takođe bila čista. Tkanina se završavala ispod vrata, otkrivajući nadute i upaljene vene. Disao je brzo i plitko; grudisu mu podrhtavale kao u ptice. Osmatrač je čekao da ga Adijeve sive oči pronađu i da se usredsrede na njega. Bio je svestan polukruga mačeva oko sebe. Pratili su svaki njegov pokret. Suli su ćutali. Nikakav vetar nije duvao kroz šumu, čak su i sove i noćne grabljivice utihnule. Mesečeva zmija je spavala. Sive oči konačno su se podigle da bi se srele s Osmatračem. Skupo plaćeni pokret izveo je samo snagom volje. Pratiće Osmatrača dokle god je živ. Zagledao se u sive oči. Ništa nije stajalo između njega i Adijeve duše. Pokazivala mu se, bez zazora. Sakati, pastir, ovčar, Klanovac. Sin. Prijatelj. Sve dobro, sva zla i gubici, sva tuga i nada, sve u tom pogledu. Znao je da je Adi imao izuzetno skromna očekivanja od života. Zadovoljio bise s nekoliko ovaca, komadom zemlje i ženom. Posmatrao ga je do poslednje mrve snage. Onda mu se pogled

zamutio i povukao. Adi Gan poslao je poslednju poruku. Osmatrač ju je primio i razumeo. Pohranio ju je duboko u sebi i zaključao. Sagnuo se i poljubio prijatelja dok su ga mačevi pratili kao visoka trava. Adi je spavao. Odmarao se. Osmatrač je hteo da ostane pored njega do samog kraja. Ali to je bilo nemoguće. Kraljica je dala znak. Dvojica Sula podigla su Adija i počela da se udaljavaju. Osmatrač je pošao za njima i naleteo na zid od mačeva. Vrh mača dodirnuo mu je grudni oklop. Drugi je zarezao kožu između nosa i usana. Gledao je kako mu odnose prijatelja. Ponovo je samog sebe ubeđivao da nije osetio lovački miris i da Adi Gan još može biti spasen ako se bude borio dovoljno dugo i žestoko. Gotovo da je poverovao... ali ne u potpunosti. Više od toga nije mogao. Posmatrao je tri prilike sve dok se nisu izgubile iz vida. Posmatrao je i tamu koju su ostavili za sobom. Kraljica je raširila prste kao da seje žito. Nešto se pokrenulo iza Osmatračevih leđa. Okrenuo se i osmotrio protivnike koje je prizvala u kružno borilište. Pošao je po svoj mač. Tri vitka i brza borca koristila su duge noževe. Odmah su se razdvojili i krenuli na njega u napadačkom rasporedu. Nikad ne bi poverovao da će doživeti dan da se obraduje susretu s tri neprijatelja naoružana oštrim sečivima. Nešto u njemu je zaiskrilo kad ih je video. Brzo je sve proračunao. Pokrenuo se s namerom da prvo obori najsnažnijeg napadača. Ubijao je, i ubijao je, i ubijao je čitave noći. Protivnici su padali i krvarili. Nekisu bežali povređeni i osakaćeni. Bilo je i onih kojisu molili za milost, ali takvi su brzo umirali jer im je neštedimice delio milost - brzu smrt. Napadalisu ga na predvidljive načine, ostavljajući predvidljiv nezaštićen prostor. Osvajao ga je. Očekivao ga je i povlačio liniju između vrha mača i središta protivnikovog srca. Tela su se gomilala. Čudio se što mu ne pružaju nikakvo olakšanje. Prestao je da se čudi kad je iščupao mač iz grudislabo oklopljenog Rovljanina.

Olakšanja nije bilo zato što nije ubijao Sule. Kraljica, koja se jedva micala tokom ubistava, najedanput je digla pesnicu. Video je kako jedan od čuvara prinosi duvaljku usnama. Čuo je tihišum i osetio ubod u vrat. Noć se zamaglila. Zateturao se i pao na kolena. Pokušao je da ustane. Morao je da nastavi da se bori - za Adija - ali noge ga više nisu slušale. Zalud je pokušao da ih natera na pokret. Sve manje ih je osećao. Tresnuo je na zadnjicu, mač mu je ispao iz desnice i zazvečao po tlu, između njega i Rovljanina. Pogledao je oružje, a zatim i lice čoveka kojem je upravo oduzeo život. „Spreman je za Božji mač“, reče kraljica na sulskom. Sul Ji. To su bile poslednje reči koje je čuo pre no što se pridružio mesečevoj zmiji i zaspao najdubljim snom u godini, onim pre najsjajnijeg punog meseca.

27. Fag Bram je bio spreman kad je Hju Malin došao po njega. Već satima je bio budan, iako je još bilo daleko od svitanja. Nije znao da li je te noći uopšte oka sklopio. Ako i jeste, nije uživao u snu, niti se odmorio. Noćivanje u protivničkom klanu, nije donosilo okrepljenje. „Menjamo planove“, upozorio ga je juče Malin kad su prošli čistinu između severne šume i kružne kuće Blekhejla. Sa zadrškom je shvatio da je šumar izdaleka prepoznao dve žene s lukovima istrelama, pored potoka, da je nameravao da iskoristi slučajni susret i da je i on odigrao malu i pritvornu ulogu u Malinovom planu. „Da li bi mladi gospodin doručkovao?“, nečiji glas ga je prenuo iz razmišljanja. „Mogao bih da skoknem do kuhinje i donesem svežeg hleba i kobasica.“ Stomak mu se pokrenuo. Nalazio se u štalama, gde je i prenoćio u senjaku sa slepim miševima. Večerao je suvo meso i šargarepu i zaista bi mu prijalo nešto toplo. Pogledao je ljubaznog i dobronamernog čoveka koji mu je ponudio hranu i odmahnuo glavom. „Hvala vam, ali moram da krenem s gospodarem.“ Čovek, koji je, koliko je Bram mogao da proceni, bio neka vrsta starešine konjušara, brzo je i s razumevanjem klimnuo. „Gospodin Malin je veoma zaposlen, više ga nema kod nas kao nekad.“ „Drumovi su moj dom, Džebe“, reče Malin dok je iz pregrade izvodio konja. „Tako ti je to kad sišumar.“ Konjušar je skinuo Malinovo sedlo sa zida. Pročistio je grlo dok je šumaru dodavao nauljeno i izglancano kožno sedlo. „Imate li vesti o Angusu Loku? I on je šumar, baš kao i vi. Valjan čovek. Obećao je da će svratiti ovog proleća da obiđe ždrebad.“ Malin je usisao vazduh kroz zube. „Ime mi zvuči poznato, ali...“

Odmahnuo je glavom. „Ne mogu da kažem da znam bilo šta o njemu.“ „Razumem.“ Džeb je polako isnuždeno klimnuo. „Svet je veliki, ali pomislio sam...“ „Brame!“, hitro će Malin. „Osedlaj Gabija i ponesi torbe. Naći ćemo se ispred štale.“ Dečak ga je poslušao. Popeo se uz merdevine do senjaka da uzme torbe i osedlao Gabija. Džeb mu je pomogao. Konju se svideo konjušar pa je spremno dizao noge dok mu je proveravao potkovice. „Zaista je divan“, rekao je Džeb Bramu dok je opipavao Gabijeva kopita. „Ima u njemu i pasmine iz Kastelmilka.“ Bram je ćutao. Znao je da se konjima iz Kastelmilka trguje u svim klanovima i da to što konj izgleda kao da je iz Kastlmilka, ne znači i da pripada Kastelmilčaninu. Ili Dunjaninu. „Možeš li da mi pomogneš oko remenja na stomaku, da ja rasporedim bisage?“ Džeb je pohitao da obavi povereni zadatak. Čučnuo je pored Gabijevog stomaka da bi zakopčao kaiševe. „Gotovo.“ Bram je već držao uzde „Hvala na pomoći, Džebe.“ Osvrnuo se oko sebe i dodao. „Ovo su lepe štale.“ Dok je koračao ka vratima, osećao je na potiljku konjušarov ponos. Gabi je dahom stvarao oblačiće u prohladnom vazduhu uoči svitanja. Narandžasta linija iznad Klina najavljivala je skori izlazak sunca. Snežne kokoši dozivale su se na severu. Malin je već bio u sedlu. Pastuv mu je živahno poskakivao, spreman za put. Bram je zajahao svog konja. Kasali su ka jugu, oko blekhejlovske masivne kupole. Bilo mu je drago što odlaze. Kad se juče ujutru probudio, svašta je zamišljao, ali nije mogao ni da sanja da će prenoćiti u Blekhejlu. Dun se, stotinama liga na jugu, spremao da se suočis Blekhejlom na bojnom polju kod Ganmidiča. Robi je hteo da preotme kružnu kuću Ganmidiča od Blada. Pre toga je morao da pobedi vojsku Blekhejla, ulogorenu na Banen polju. To znači da je on, Bram Kormak, polubrat Robija Dun Duna, upravo prihvatio i uživao u gostoprimstvu neprijatelja. Nisu me nahranili, govorio je sebi dok je s Malinom jahao preko

velikog dvorišta Blekhejla ka južnom putu. I nije spavao u kružnoj kući, već u štali, s konjima. To mu je verovatno spasilo glavu. Da je večerao i spavao u Velikom ognjištu, s Malinom i zakletim Blekhejlovcima, neko bi verovatno prepoznao crte njegovog lica, a naročito ime. Kormak? Zar to nije bilo Robijevo ime pre nego što je preuzeo majčino? Ili:Što ličiš na onog ludog Dunjanina, mačevaoca Maba Kormaka. Kako si ono rekao da se zoveš, dečače? Oba pitanja bila su podjednako verovatna, a nije imao dobar odgovor ni na jedno. Ko zna da li bi uopšte osvanuo kad bi u srcu Blekhejla shvatili da je Dunjanin. Malin mu, naravno, nije bio ni od kakve pomoći. Šumar ga je odavno upozorio da mu nije dadilja iBram ga je vrlo dobro razumeo. O životu, glavi i telu Brama Kormaka moraće u potpunosti da se brine Bram Kormak jer je Malin bio prezauzet svojim poslovima. Dozvoljavao je Bramu da ga prati i da mu pomaže, ali ništa nije smeo da očekuje zauzvrat. Takva su pravila igre. Mogao je da ih prihvati, ili da je napusti. Prihvatio ih je. I mnogo je toga naučio. Jedna od veoma vrednih lekcija bila je i: Kako ostati živ u neprijateljskom klanu kad vam prijatelj zabode nož u leđa i predstavi vas poglavičinoj ženi pravim imenom. Drži jezik za zubima, obori glavu i nestani kad te niko ne gleda. Eto šta je naučio te noći. Žalio je samo zbog trenutka kad mu je Rajna Blekhejl postavila pitanje. Gledala ga je pravo u oči dok je odgovarao. Gde je vaše sledeće odredište? Osetivši da je pocrveneo, zabio je pete u Gabijeva rebra. Pastuv je prešao u galop da bi se jahač malo ohladio. Malin je napustio stazu i krenuo ka šumama na severozapadu. Bram ga je sledio. Rajna Blekhejl mu se dopala. To je bio problem. Bila je lepa kao kraljica. Osetio je njen osmeh i na kostima lica. Njene rečiNe ujedamo bile su prvi ljubazan gest koji mu je neko uputio u poslednjih nekoliko meseci. Nije mogao da je laže. Dobila je iskren odgovor: Ne znam. I dalje nije znao. Ponekad je imao utisak da ni Hju Malin ne zna.

Šumar je danas krenuo stazom preko pašnjaka, na zapad. Izgledalo je da ima nešto na umu. Bram ga je ćutke pratio. Postavljanje pitanja Malinu retko kad je donosilo ploda, a još ređe istinu. Slagao je konjušara a da nije ni trepnuo. Šumar se prilikom prvog susreta s Bramom predstavio kao prijatelj Angusa Loka. Danas je porekao i prijateljstvo i celog čoveka. Nije ga razumeo, ali ga je posmatrao i oponašao. Nadao se da Malin nije čuo njegov odgovor Rajni Blekhejl.Ne znam svakako nije bio odgovor dostojan Faga. Zategao je uzde kad je video da je Malin usporio kas. Izlazeće sunce probijalo se kroz travu. Osvetljavalo je i otkrivalo vodu ligama unaokolo. Opazio je jezero na severu. Šumar je, za divno čudo, rešio da mu nešto ispripoveda o njemu. „To je Hladno jezero“, rekao je. „Jednog od ovih dana posetićemo Ludu Bini. Ona jedina živi tu.“ Malin je poznavao mnogo žena. One su ga, iz nekih Bramu još nepojmljivih razloga, volele. Dečak nije bio stručnjak, ali činilo mu se da je šumar malo prestar za te stvari. Pitao se i u kakvim je odnosima s mladom Hejlovkom Čelom Glojal. Juče uveče, po ulasku u štalu, razmenilisu nešto. Dok je Rajna Blekhejl koračala ispred njih, Malin je Čeli gurnuo nešto u ruku. To nešto je tako brzo nestalo u naborima Čelinog sivog ogrtača da nijedan slučajni posmatrač ništa nije mogao da vidi. AliBram je imao oštro oko i znao je šta je video. Ponekad bi pomislio da nikad neće saznati tajne Faga. Na trenutke je imao utisak da su tajne pred njegovim očima i da je dovoljno da pažljivo posmatra svet oko sebe. Odvažio se na pitanje, gledajući kako Malin u sedlu glanca nokte mekom kožom. „Da li većina šumara radi za Fag?“ Nije ni podigao glavu. „Šumari su šumari. Trguju, love, rade svašta.“ Ispitivao je prste na dnevnom svetlu. „Putuju, upoznaju mnoge ljude. Takva pokretljivost je korisna.“ Pogotovo u klanovima, mislio je Bram. Da li će i on postati šumar? Zadovoljan noktima, gurnuo je meku kožu u bisage i dohvatio

uzde. „Hajde da u šumi potražimo lasicu“, rekao je. Sledio je šumarevog pastuva koji je skrenuo sa staze u šipražje. Sinoć je, ležeći u senu dok su se slepi miševi budili, slušao razgovor štalskih momaka ispod njega. Pretpostavio je gde idu. Sledili su staru i blatnjavu zamkarsku stazu. Stigli su do polja omeđenog gustom šumom. Zaustavili su ih i prinudili da sjašu čim su izašli u polje. Dvojica Skarpovaca sekirdžija zatražila su im da predaju oružje. Bram je gledao kako šumar predaje mač i nož bez otpora. Poveo se za njegovim primerom. Njihovo oružje završilo je u vreći. Činilo se da Malinu to nimalo ne smeta, ali on nije Klanovac i razoružavanje nije doživljavao kao poniženje. „Šta to imamo ovde?“ Manji od dvojice sekirdžija otvorio je Bramove bisage. Bio je bledunjav i crnokos, s obrijanom glavom iznad oba uva. Prevrtao je po bisagama, polako i temeljno. Njušio je, lizao i bacao stvari. Bram više nije mogao da se seti gde je stavio dunski ogrtač. „Gospodo“, opušteno će Malin. „ako tražite dunski slad, on je u drugim bisagama. Smeđa boca. Ona na kojoj piše: Moj dar vama.“ Crnomanjasti je nešto progunđao i izmenjao pogled sa saborcem. Obišao je konja, otvorio bisage, dubok zavukao ruku i pronašao ono za čim je tragao. Ćutke je izvadio bocu, otvorio, onjušio i odobravajuće klimnuo. Krupniji istariji Skarpovac obratio se Malinu iBramu. „Pravo napred. Konje povedite, a oružje ćete dobiti u povratku.“ Bram je hteo da podigne prostirku i pantalone iz prašine, ali predomislio se procenivši da nije trenutak za to. Okrenuo je leđa svojim stvarima i krenuo u jazbinu lasica. Šatori i drvene kolibe nikli su oko niza manjih zgrada, koje su nekad pripadale izdvojenom imanju. Gazdina kuća, ambar, zasvođeni bunar i zabran za konje još su bili tu. Međutim, zidovi oko prozora glavne zgrade bili su crni, kao da je gorela. Dobrano su iskrčili mladice da bi napravili motke za velike četvrtaste šatore. Svuda su lepršali stegovisa znamenom otrovnog bora. Smeđe-crni barjaci s lasicom, grb poglavica Škarpa, krasilisu šator u sredini.

„Lasica je u jazbini“, promrmljao je Malin. To gaje u priličnoj meri razveselilo. Bram je procenjivao brojnost Skarpovaca. Bilo je mnogo žena, dece i staraca, ali i iznenađujuće mnogo ratnika - mnogo više nego u kružnoj kući Blekhejla. Žene su kuvale, prale i vadile vodu iz bunara. Muškarcisu doručkovali, timarili konje, krpili kožu i oštrilisečiva. Deca su plakala, otirala san sa očiju, trčkarala po logoru ili se olakšavala čučeći kraj grma. Veliki kazan ključao je na vatri, ali zaudarao je na hemikalije, a ne na hranu. Iz poglavičinog šatora izašao je usamljeni, crnomanjasti i vitki ratnik naoružan dugim dvoručnim mačem. Pošao im je u susret. Kosu, obrve i usne obojio je u crno. „Viste ti uljezi u našem logoru?“ „Jesmo“, složio se Malin. „Odlazite!“ „Mogu li, pre toga, da ostavim poklon poglavarki?“ Skarpovcu se nije dopadao Malinov opuštenistav, ali nije imao šta da mu prigovori. „Daj ga meni!“ „Dopustiću ti da ga pogledaš.“ Ratnik je spustio ruku na balčak mača u raskošnim koricama. Naslutio je pretnju. „Pokaži ga!“ Šumar je otvorio usta i isplazio mu jezik. „Evo ga! Zove se obaveštenje.“ Izmenjali su poglede pred očima čitavog logora. Skarpovci nisu čuli njihov razgovor, alisu i te kako videli varničenje iz očiju. Ratnik ipak nije umeo da se suprotstavi Malinovoj samouverenosti. Klimnuo je glavom. „Sledite me!“ Bram je pratio Malina u stopu dok ih je Skarpovac vodio do šatora poglavarke Skarpa. Unutrašnji prostor delila je platnena pregrada. Našlisu se u velikoj i praznoj odaji za prijem. Pod je prekrivala krznena prostirka, načinjena od stotina, možda i čitavih hiljadu lasičjih koža. Nasred tepiha, između dva žeravnika, počivala je stolica s visokim naslonom, napravljena od jednog komada hrastovine, s osloncima za ruke izrezbarenim u obliku

lasica. Iz žeravnika se dizao masni dim. U prostoru za prijem nije bilo drugih ukrasa ili nameštaja. Malin je posmatrao stolicu. Gurnuo je nešto Bramu u ruku. „Najbolje je da stojimo.“ Gurnuo je smotuljak ispod rukava. Ratnik je otišao u drugi deo šatora i nekom se obratio. Odgovorio mu je ženski glas. Čekali su. Prošao je jedan, a za njim i drugi sat. Malin je obišao stolicu. Kucnuo je po njoj čistim i izglancanim noktima. Zatim je prišao jednom žeravniku. On se ugasio. „Gospodo!“ Jelma Skarp došla je iz drugog dela šatora. „Čekali ste me.“ To nije bilo ni pitanje, ni izvinjenje, čak ni primećivanje činjeničnog stanja. Bramu su njene reči zvučale kao oholo hvalisanje. Pustila ih je da stoje u sobi za prijem gotovo dva sata. Uživala je u tome. „Juraja“, obratila se ratniku koji ju je sledio, istom onom koji ih je dopratio do šatora. „Upali žeravnik! Ugasio se.“ Oštro je posmatrala Hjua Malina, kojise pravio nevešt. Kad je ratnik otišao da donese kresivo ili baklju za žeravnik, sela je na lasičju stolicu. Obukla je crnu haljinu sa izvezenim borovim šišarkama, čvrsto vezanu oko mršavog struka. Vrat i ruke ukrasila je dragim kamenjem, koje je samo delimično skrivalo kvrgave žile i vene. Bram nije mogao da proceni njene godine. Bistre oči i lice prekriveno ružom i talkom mogli su pripadati nekoj ženi bilo gde između pedeset i sto godina. „Poznajem te“, rekla je Malinu. Šumar se poklonio. „Hju Malin, vama na usluzi.“ Pružio je ruku ka Bramu i dodao: „Ovo je moj saputnik Bram Kormak.“ Probila ga je nemilosrdnim, crnim očima. „Tisi brat Dun Duna.“ „Polubrat.“ Podigla je obrvu, iznenađena dečakovim smirenim i odlučnim tonom. Izgledalo je kao da ga odobrava. Dragulji na člancima prstiju zablistalisu dok je dobovala po naslonu stolice. Ostao je miran. Stomak mu se topio, ali to niko neće znati ako

sačuva smiren izraz lica. Upravo se odrekao i pljunuo na brata. „Znači da imamo posla s nedopečenim Dunjaninom koji je prekršio zakletvu, i šumarem toliko matorim da bi odavno trebalo da hoda pomoću štapa. Ovaj dan zaista nudi pregršt zadovoljstava.“ „Dolazimo iz Blekhejla“, reče Malin. „Znam.“ Ratnik se vratio, poprskao ugljevlje u žeravniku gorivom i fitiljem preneo plamen iz susednog. Vatrica je zapucketala kad se ugljevlje zapalilo. Jelma Skarp promešala je malim prstom po dimnom zastoru. „Šta možeš da mi kažeš o RajniBlekhejl?“ „Uplašena je.“ „Ma nemoj mireći.“ Bram ih je posmatrao, svestan da igraju igru. Jelma je možda pustila Malina da čeka dva sata, ali je i te kako želela da čuje šta ima da joj kaže. Zašto bi mu verovala? - pitao se. Pokušao je da nađe odgovor. Možda zato što je u prošlosti od njega dobijala korisna obaveštenja? Ili zato što joj je potvrđivao ono u šta je već i sama verovala? Usmerio se na kontrolu svog tela. Dim ga je grebao po grlu i jedva je suzbijao kašalj. Osetio je želju da pobegne pa se borio is tim porivom. Šumar je gledao drevnu poglavarku pravo u oči. „Rajna Blekhejl ne zna šta radi. Ona je budala kojoj položaj poglavarke nimalo ne pristaje. Polovina ljudi u kući želi da je izbaci.“ „Ipak su joj pomogli da izbaci nas.“ „Nisam nirekao da Blekhejlovci nešto posebno vole Skarpovce.“ Spustila je glavu. To se moglo protumačiti i kao potvrđivanje. „Neće udariti.“ Malin ništa nije rekao pošto to nije bilo pitanje. Bram više nije mogao da se suzdržava. Zakašljao se. Pogledala ga je. Iskrivila je usnu i skrenula pogled. Bio je Klanovac bez klana: niko i ništa.

„U kakvom je stanju kujina odbrana?“ To su bile reči ratnika, koji je, pobrinuvši se za žeravnik, stao iza poglavarke. Porodična sličnost bila je očigledna. „Ima veliku rupu u zidu“, reče šumar. „I planira da pošalje odred u Dreg, da doprati Orvina Šenka koji je otišao po žito.“ Ratnik i poglavica razmišljalisu o onome što su upravo čuli. Ratnik reče: „Bio sam tamo kad je Šenk otišao u Dreg.“ Ispustila je jedva čujni uzdah. „Svesna je da mora da pošalje pristojan odred“, nastavio je Malin pogleda uprtog u krov šatora, „da bi bio u stanju da brani tovar.“ Bram isprva nije prepoznao ružnu grimasu na poglavarkinom licu, a onda je shvatio da je to osmeh. „Nažalost“, rekla je, „na putu će naići na nove prepreke.“ Poput ovog logora. Ponovo se zakašljao. Dim ga je grebao po grlu. Malin i poglavica nisu obraćali pažnju na njega. Ratnik reče: „Kada će poslati odred?“ Šumar je slegao ramenima. „Uskoro. Za nekoliko dana. Teško da će moći da prođu neopaženo.“ Bram je pokušavao da suzbije kašalj u novonastaloj tišini. Nije uspeo. Pluća su mu gorela. Stomak mu se grčio. Jednostavno nije mogao da prestane. Svisu ga posmatrali. Pocrveneo je do ušiju. „Marš napolje!“ prosiktao je ratnik. „Nauči da se savladaš!“ Malin se namrštio na njega. Bilo mu je jasno da je nezadovoljan. „Idi!“ nestrpljivo mu je dobacio. „Popij malo bunarske vode.“ Izašao je. Razgovor se nastavio i pre nego što je čestito izašao. Izbio je na jarku dnevnu svetlost i metež logora. Skarpovci su ga posmatrali. Neko dete protrčalo je pored njega i ćušnulo ga u cevanicu. Ženama je to bilo smešno. Protrljao je oči i očistio poslednje tragove dima iz grla. Bilo mu je drago što je izašao iz šatora. Bilo mu je drago što ima šta da radi. Posle petnaestak minuta, i Malin je završio. Zajedno su poveli konje preko polja. Šumar je pevušio neku Bramu nepoznatu melodiju.

Bližilo se podne, sunce je gvirkalo kroz srebrnkaste kišne oblake, a Bram je mislio samo na pantalone. Začudio se kad ih je našao na istom mestu gde su ih sekirdžije i bacile. Doduše, ukrasili su ih otiscima čizama. Pokupio je njih i prostirku i otresao ih dok je Malin uzimao oružje od sekirdžija. Oba Skarpovca bila su pijana. „Dunski slad je jak“, rekao im je Malin bez zlobe. „Nije za natezanje, već više za pijuckanje.“ Sitnijisekirdžija je podrignuo. Šumar je dodao oružje dečaku. Nijednom nije pomenuo niti pokazao da je primetio odsustvo velikog mača od vodenog čelika. „Hajdemo odavde“, rekao je. Uzeo je oružje i zajahao Gabija. Mirno su otkasalis polja. Kad su stigli do zamkarske staze, pogledao je šumara:sever ili jug? Malin je razmišljao. „Znaš, rekao sam Rajni Blekhejl da idemo u Spajr Venis. Zašto ne bih održao reč?“ Krenulisu na jug.

28. U druidskoj kući Sivog klana Odneli su leš na nosilima od barske trske. Bio je otkriven. Bleda nagost svedočila je da su ga izvukli iz vode. Dve žene naricale su posmrtnu pesmu, zavijajući kao močvarne ptice. Druid je bio siv u licu zbog blata kojim se namazao. Hodao je pored tela i dostojanstveno sejao sićušno semenje zlatnog šiška. Efi je sve to posmatrala sa stepenica iznad Salamanderove dvorane. Duga crvena kosa leša rasula se preko ivice nosila. Pramenovi su lepršali po vazduhu kao plamenovi. Flora nije dobila ime po kraljici. Nije kriva za devojčicinu smrt, ali trebalo je da nekog obavesti da šestogodišnjakinja sedi sama na severnom pristaništu. Bio joj je potreban neko stariji, majčinska briga, da je probudi iz sanjarija. Ili neko dovoljno snažan da je podigne i unese u kuću. Odrasli su je, umesto toga, izvadili iz vode. U zoru ju je pronašla žena koja je krenula da krči trsku. Niko nije pitao kako je umrla. I niko nije bio iznenađen njenom smrću. Efi je bacila zabrinut pogled uz stepenice, ka Čedovoj sobi. Već je pokušala da ga vidi, ali bi je svaki put oterali. Dozlogrdila je trenutnom stražaru pa je čekala smenu za novi pokušaj. Poslužiće se novom, poboljšanom strategijom, s nekim ko je još nije zapamtio kao napast. Saznala je da je Čed prespavao veći deo noći. U tome je videla dobar znak. Dug san ne može biti loš po zdravlje. Čvrsto se uhvatila za tu činjenicu. Uvrebala je Krozerku na putu do kuhinje i odlučila da malo popriča s njom. Dobro je zapamtila Florine sinoćnje reči, a i ogladnela je. Prijalo bi joj nešto hrane. Telo su prebacili u druidsku kuću pa su se ožalošćeni razilazili. Slušala je pucketanje šiškovog semenja pod njihovim čizmama. Zloslutno je odzvanjalo Salamanderovom dvoranom.

Niko je nije ništa pitao na putu ka kuhinji. Izgleda da u okruženju Florine smrti i Čedove bolesti niko nije mislio na izbacivanje vode iz kružne kuće koja tone. Na sreću, nisu imali vremena ni za obed. Kuhinja je bila gotovo prazna. Pogledala je kroz jedini prozor u obliku slova X. Podne je prošlo pre nekoliko sati. „Nikad mi nisi rekla kako se zoveš.“ Prišla je Krozerki koja je stajala iznad gomile ribe, toliko sveže da nije zaudarala. Devojka je bacila brz pogled udesno, ka kuvaru koji je objašnjavao pomoćniku kako se riba lonac. Osetio je devojčin pogled, prekinuo lekciju i naredio joj: „Lišit, pre no što počneš s ribom, idi do ostave i donesi komad slanine islačicu. I šaku đumbira, ako ga nađeš.“ Tako znači. Lišit. „Ja ću joj pomoći“, obratila se Efi kuvaru i pošla za Lišit ka niskim vratima na zapadnom zidu kuhinje. Ako joj je kuvar i naredio da to ne radi, nije ga čula. Bučno je zatvorila vrata za sobom, zagušivšisve zvuke. Nikad nije bila u tom delu kružne kuće. Iznenadila se kad je shvatila da mora da čučne da bi prošla niskim hodnikom, gde je svetlost dopirala iz mnogobrojnih useka u zidu. „Šta je na kraju drugog hodnika?“ pitala je kad je naišla na raskršće. Krozerka je skrenula levo. „Svetilište. Ponekad druidu nosimo vrelo ugljevlje iz peći.“ Hodnik se naglo završavao vratima. Lišit se okrenula. Njeno nežno lice i bleda kosa izgledali su bolešljivo na oskudnom svetlu. „Nije trebalo da se obraćaš kuvaru. Nadrljaću zbog toga.“ „Sumnjam. Potrebna si im. Umiru kao muve.“ Lišit je ostala bez reči. Otvorila je vrata. Zapahnuli su ih prijatni i neobični mirisi. Ostava je ličila na pušnicu punu ukusnih poslastica. Ušla je za Krozerkom i osvrnula se oko sebe, ne znajući odakle da počne. Smislila je plan. Kazniće Sivi klan zato što ih je oteo tako što će im pojestisve iz ostave. Međutim, za uspeh tog poduhvata neophodna joj je i Čedova zapremina bez dna.

Razgnevila se pri pomisli na njega. Zatvorila je vrata za sobom. Bio je mrak. U ostavisu zidne otvore zatvorili platnom da bisprečili prodor sunčevih zraka. „Da li si poznavala Floru, devojčicu koju su danas pronašli?“ Lišit je upravila pogled na vrata. „Malo. Svi dolaze u kuhinju.“ „Znaš lišta joj se dogodilo?“ „Ne znam.“ „Šta se desilo njenom bratu?“ Ućutala je. Nosila je haljinu sa širokim okovratnikom pa se rep tetovaže video na levoj dojci. Efi ga je posmatrala, pitajući se koliko je Florin brat imao godina. Pretpostavila je da je njenog ili Čedovog godišta, ali šta ako je stariji, kao Raif ili Drej? „Kako se zvao?“ „Gregor.“ Kao kralj. „Koliko je imao godina?“ „Sedamnaest.“ Oborila je glavu. „Kao ja.“ Efi se učinilo da devojka zvuči kao neko ko žali zbog rastanka. Pitala je: „Šta mu se desilo?“ Mišići u Lisitinom vratu su se pokrenuli, ali nije progovorila. Još je gledala u zemlju. „Flora kaže da ga je uzela močvara.“ Devojka je podigla pogled. Plakala je. „Odveslao je na istok i nije se vratio.“ „Ališta ako...“ „Nije. Pronašlisu čamac i jednu od njegovih čizama.“ Dve krupne suze skotrljale su se niz Lisitine obraze. Kretale su se kao da su gušće od vode. „Da li je pokušavao da pobegne?“ Odmahnula je glavom. Efi se namrštila. Pokušala je da shvati šta se događa, ali ništa nije imalo smisla. Kružna kuća je zadrhtala. Jabuka se skotrljala s police. Gledale su kako skakuće po podu kao miš. Pokušala je ponovo:

„Odakle su Flora i Gregor?“ „Iz Drega.“ Iz Rajninog klana. „I oboje su koristili... stare veštine. Čarobnjaštvo.“ Lišit je napućila usne. Efi je to protumačila kao potvrdan odgovor. Klanovci nisu verovali u čarobnjaštvo. Ne može se očekivati da glasno govore o čarobnjačkim moćima ili da priznaju kako ih poseduju. „Znaš li da sva oteta deca vladaju starim veštinama? Ti, ja, Čed, Flora, Gregor.“ Lišit je kratko klimnula glavom. „Zašto ?“ „Moram da odnesem slaninu. Kuvar nas čeka.“ Okrenula se na petama i skinula kutiju s police. Komadi slanine, obmotani platnom, plivalisu u vodi. Izvadila je jedan ispustila ga na policu. „Slačica i đumbir“ podsetila ju je Efi. Lišit nije imala bogzna kakvo pamćenje. Dok je Lišit tragala za začinima, razmišljala je o Flori. Devojčica je prvih dana nakon Čedovog i njenog dolaska uvek bila na glavnom pristaništu kružne kuće. Gledala je na istok. Verovatno je čekala bratovljev povratak. Mogla je da razume njenu potrebu da posle toliko uzaludnog čekanja pogleda i u nekom drugom pravcu, da ode na drugo mesto. Raif. Drej. Osetila je amajliju, bolje reći, grčenje mišića u grlu ispod mesta gde je nekad bila. Iz nekog razloga setila se onog što je stari druid rekao Raifu kad je bacio gavranovu amajliju, a druid je našao i vratio. Da li si zaista mislio da ćeš je se tako lako otarasiti? Jednog dana će ti biti drago što je imaš. Šta ako i ona ne može da se reši svoje amajlije? Šta ako je našla put da se vrati do nje? Pažljivo posmatrajući Lišit, pitala je: „Zašto je Gregor veslao ka istoku? Rajm nas je upozorio da nikada ne idemo na tu stranu. Tamo je

sulska granica.“ Lišit je pronašla slačicu i đumbir. Podigla je komad slanine s police, pritisla ga na grudi i pošla ka vratima. „Moram da odnesem ovo kuvaru.“ Efi joj je preprečila put. „Šta je Gregor radio?“ Lišit je pošla u stranu. Efi se opet pomerila ispred nje. Bila je spremna da je povredi. Čak i da sama bude povređena. Možda je Lišit pročitala sve to na njenom licu, ili se uplašila posledica dugog odsustvovanja. Napokon se otvorila: „Tražio je pukotinu. Ona je na istoku - toliko je znao - pored granice. Hteo je sve da nas spase.“ Gurnula je Efi. Slanina se topila. Mast je ostavljala tamne mrlje na Lisitinoj haljini. „I tebe i mene.“ Efi je dozvolila devojci da prođe kraj nje. „Pokušao je da otkloni kletvu?“ Lišit je otvorila vrata i okrenula se ka Efi. „Ma kakva kletva, glupačo jedna mala, reč je o sudbini sveta! Gospodari Kraja prvo će preći preko Sivog klana!“ Efi je gledala Lišit kako beži. Zateturala se kao da je ošamarena. Stajala je i pokušavala da se oporavi od udarca. Rečiglupačo jedna mala pogodile su je najviše zato što su bile istinite. Efi Sevrans bila je mala glupača koja ništa ne zna. Ma bila je najveća glupača na svetu. Svi su joj govorili da nema kletve, a ona nije htela da sluša jer je Sivi klan poznat kao Ukleti klan. Mislila je da to znači da ljudi umiru zbog kletve, kao nerođene bebe Modlin Dun. Međutim, ljudi su umirali zbog močvare, baš kao što je Rajni i rekao. Posekotine bi se zagadile, ljudi su se razboljevali, močvara bi im se uvlačila u pluća. Kao Čed. Ovo nije dobro mesto za osnivanje porodice - rizično je - i ljudi odlaze. Ratnici odvode porodice u Otler, Polu-Blad i Brdo. Neki se vrate kad ostare. Zato ima tako mnogo staraca - rodni klan uvek je dobar da se u njemu provedu poslednji dani. Shvatila je da je gladna. Pretražila je police da nađe nešto lepo za

jelo. Pronašla je sanduk u kojem su čuvali mlečne proizvode. Uzela je veliku pogaču sira i pošla da zagrize. Šteta je da ga načinjem, pomislila je i vratila ga u vodu. Neki ljudi umiru zato što se razbole zbog boravka u močvari. Drugi, poput Gregora, umiru pri pokušaju da stanu na put zloj sudbini sveta. Lišit je rekla da je pošao na istok da potraži... Pukotinu? Magija da se pronađe. Magija da se zaustavi. Setila se tvrdnje Bitija Šenka da još oseća dva odsečena prsta. Žalio se da ga golicaju, da se znoje i da umeju da promrznu, iako ih više nema. I ona je osećala amajliju. Golicala je. Sve je dobijalo smisao. Podigla je jabuku s poda, obrisala je od prašine i gurnula u džep, za kasnije. Izašla je iz ostave duboko zamišljena. Na raskršću je krenula ka druidskoj kući. Siva kuća bila je hladna i tiha. Tanka izmaglica joj se obavijala oko nogu dok je koračala. Laknulo joj je kad je hodnik stigao do stepeništa i kad se popela iznad nivoa vode. Usporila je korak, nadomak vrata druidske kuće. Nije znala da li da kuca li uđe nenajavljena. Setila se Florinog leša, kojisu tu doneli pre nekoliko sati. Zašto bi kucala kad mrtvi ne mogu da je čuju. Otvorila je vrata i ušla u odaju toliko zadimljenu da nije mogla da odredi veličinu ili oblik. Bila je sigurna samo u jedno, da je sveti kamen Sivog klana u njoj. Osećala je kako je vuče za koščice u ušima. Tiho je zatvorila vrata za sobom isačekala da joj se oči naviknu na tamu. Sivi kamenje ubrzo izronio iz dima. Sa zaprepašćenjem je shvatila da nije duguljast kao Hejl-kamen i drugisveti kamenovi. Sivi kamen bio je okrugao. Izgledalo je kao da načinjen od jednake količine metala i kamena. Glatka, okrugla gomila raznovrsnih metala, pomešana s oprljenim kremen-kamenom, blistala se u potmuloj, crvenoj svetlosti dimnih vatri. Kako li ga stružu, pomislila je, bez varničenja? Prišla je i dodirnula ga zato što joj se činilo da nema drugog izbora. Nakratko je videla odraz svoje ruke na metalu. Zatim je kroz sveti kamen ugledala neko mesto s druge strane.

Tamo su čekale nemerljivo stare i moćne stvari. Nije znala odgovarajuću reč za njih. Netačno bi bilo reći da su bogovi. Bilisu više nalik olujama, crni i skloni uništavanju, osvetljeni metalnim bleskovima munja. Samo što su bili svesni i što su znali da ih gleda. Okrenuli su orijaške glave ka njoj. Osetila je kako joj bešika popušta i vlagu po nogama. Cimnula je ruku nazad. Krenuli su za njom tutnjeći kao grmljavina. Sevalisu ka njoj, oblacisu poprimali oblik... „Devojko!“ Trgla se. Bila je na nekomdrugom mestu, u kružnoj kući, s mokrom haljinom. Drhtala je. Mislila je da će se onesvestiti. „Sedi!“ Vlasnik glasa joj je savršeno precizno podmetnuo stolicu pod zadnjicu, taman da se sruši na nju. Na svu sreću, imala je i naslon. Neko je okrenuo i nju i stolicu, u mestu. Noge su joj zagreble po kamenu. Nagnula se napred, tako da je morala da pazi da ne padne na pod. Blatnjavo i nimalo prijateljsko lice našlo joj se pred očima. „Šta, vragova mu, radiš u druidskoj kući?“ Zatreptala je jer ju je njegova pljuvačka poprskala po usnama i kapcima. „U posetisam?“ Druid, vlasnik kaljavog lica, odšunjao se u tamu. Nastavila je da sedi. Nije najprijatnije mirisala, a haljina joj se lepila za noge. „Uzmi!“ Druid joj je nešto gurnuo u šake. „Skinise i obuci ovo!“ Oklevala je da ga posluša. „Odmah! Okrenuću se i neću gledati, tvoje žgoljavo telo nimalo me ne zanima.“ Verovala mu je. Ustajanje iz stolice, skidanje i navlačenje haljine bio je iznenađujuće mukotrpan posao. Jabuka joj je ispala iz džepa. Sudbina joj je bila da stalno skakuće po podu. Druid je posmatrao kako promiče kraj njegovih nogu. Bio joj je okrenut leđima, kao što je i rekao. Nije znala šta da radi sa upišanom haljinom. Odlučila je da je spusti ispod stolice. Ponovo je sela. Nova haljina je bila teška i ne naročito čista.

„Da lisise obukla?“ Klimnula je glavom, a onda shvatila da druid ne može da je vidi. „Jesam.“ Okrenuo se. Dim se kovitlao oko njega. Svi druidi bili su fizički jaki. Kako i ne bi bili kad su dane provodili klešući kamen. Ni druid Sivog klana nije bio izuzetak, a činilo se da je oran i za kavgu. „Kako si ušla?“ „Kroz hodnik iza kuhinje.“ „Koliko dugo si dodirivala kamen?“ „Ne znam.“ „Šta si videla?“ Nije znala zašto je oči bole. Glupe oči. Glupi bol. Druid joj je prišao. Osušeno blato na licu ispucalo mu je oko usta. Kad je progovorio, svaka reč mu je bila rečenica. „Šta! Si! Videla!“ „Videla sam oluje“, rekla je. Znala je da zvuči pomalo kao u bunilu, ali nije mogla da se uzdrži. „Stvari pristižu. Zle stvari.“ „Gospodari Kraja?“ Trgla se od straha. Ponovo ta reč. „Ne znam.“ Druid je teško i duboko disao, kao daje dobio najgori mogući odgovor. „Da lisu blizu?“ Zažmurila je. Videla ih je kako se probijaju kroz Sivi kamen. Šapnula je: „Samo što nisu stigli.“ Druid Sivog klana zagnjurio je lice u šake. Smanjivao se i gubio životnu energiju pred njenim očima. Kad je sklonio ruku i progovorio, bio je suštinski drugačiji od osobe koja ju je prepala kod kamena. „Idi“, rekao je. „Šta to znači?“ „Ništa, samo da ćemo prvi pasti.“ „Ali...“ Posmatrao ju je očima punim strašne izvesnosti. „Misliš da će se ono što si videla zaustaviti na granici Sivog klana?“ Nije to mislila. Ustala je i podigla haljinu. „Vratise putem kojim si došla“, rekao je kad je krenula ka ulaznim

vratima. „U toku je trodnevno bdenje nad Florom Dunladen. Nemoj da remetiš njen spokoj.“ Zagledala se u dim. Učinilo joj se da vidi sto s mrtvom devojčičom, ali nije bila sigurna. Potrčala je čim je zatvorila vrata. Morala je da vidi Čeda, i to brzo, ako želi da sačuva duševni mir. Reći će joj šta da radi. Smiriće je. Objasniće joj gde i kako je ispala budala. Smejaće se kad čuje da se upišala u haljinu, i to ni manje ni više nego pored svetog kamena. Da li se za tako nešto ide u sedmi krug pakla? Protrčala je kroz hodnik, u kuhinju. Lišit je čistila ribu. Videvši je, obrisala je ruke i zahvatila vrč vruće vode. „Stavi nešto semenki u nju“, rekla je devojčica. U hodu je dorađivala hoću da vidim Čeda „I malo đumbira.“ Lišit nije izgledala zadovoljna savetima, ali je navikla da prima i izvršava naređenja. Kuvar je pekao vodenog pacova i nije obraćao pažnju na devojku koja je mlela đumbir isemenke. Ne možeš da trčiš s krčagom vrele vode. Dok se probijala preko Salamanderove dvorane i žurila uz stepenice, shvatila je da nema ništa ni od brzog hodanja. Para iz krčaga milovala ju je po licu. Mirisala je baš kako treba. Vidarski, baš vidarski. Imala je sreće. Kad je skrenula u svoj hodnik, videla je da se stražar ispred Čedovih vrata promenio - u stvari, ispred mojih vrata. Odlučno mu je prišla. „Vidarka me je poslala“, rekla je i podigla krčag. „Rekla je da treba odmah da ga dam bolesniku.“ Stražar nije gledao u krčag. Bio je sedokos, s dosta sala na trbuhu i vojničkim držanjem. Odmah joj je bilo jasno da ga nije nadmudrila, niti će. Nije bio neljubazan, ali bio je vrlo odlučan. „Idi, devojčice. Iza ovih vrata je bolest, a ona ti nije potrebna.“ „Moram da ga vidim.“ „Ne možeš.“ „Kako mu je?“ „Vidarka je baš sad s njim.“

„Dopusti mi da je sačekam.“ Zamišljeno je uzdahnuo. „Koliko imaš godina?“ „Još malo pa samo što nisam napunila deset.“ Ovaj odgovor mu je, zbog nečega, izmamio osmeh. „Spusti taj krčag isedi pored zida.“ Poslušala ga je. Bila je umorna. Drhtala je. Druidova haljina peckala je oko vrata. Htela je da vidi Čeda. To joj je bila najvažnije na svetu. Čekala je. I čekala. Ako se dovoljno napregne, čuče glasove. Izgleda da je i Tul Bakler tamo. Osluškivala je, i osluškivala, ali nije čula Čeda. Ubrzo je ožednela i popila malo vode. Trgla se kad je čula korake nadomak vrata. Razgovor je postao glasniji. Reza se pomerila, vrata su se otvorila. Jurnula je na njih, glavom ciljajući otvor. Naletela je samo na Tula Baklera. Ratnik je podiže kao da je od perja i spusti sa strane. Bio je smrknut. Klimnuo je stražaru, koji je uhvatio devojčicu za ruku isklonio je od vrata. Izašla je i vidarka. Njen izraz ispunio je Efino srce zebnjom. Bacakala se i svom snagom borila da se oslobodi. „Pustite me da ga vidim!“ vrištala je. „Čede! To sam ja! Ef!“ Vidarka je sklonila prekrasnu srebrnu kosu s lica. „Pustite je da ga vidi“, rekla je. Odmah su je pustili. Zauvekće se sećati tih nekoliko sekundi. Tačno četiri sekunde, koliko joj je trebalo da stigne do Čedovog kreveta. Četiri sekunde, u kojima se svet još nije srušio. Kretala se sa svrhom, bez razmišljanja, jer u tih četiri sekunde, sve mogućnosti su i dalje postojale. A onda je stigla na odredište. Legla je pored njega. Bio je još topao. Još je na dodir bio Čed. Šapnula mu je na uvo: ,Ja sam.“ Rekla mu je da ga voli i strpljivo čekala odgovor.

29. Nezvani gost Angus Lok je napustio sobu u Krateru. Poneo je ono malo što je imao sa sobom jer nije znao da li će se vraćati. Zato je uvek sledio istu filozofiju: uvek budispreman. Soba mu je odgovarala na mnogo načina. Nalazila se u kući za izdavanje, a ne u krčmi. Bila je na pročelju zgrade, s prozorom koji gleda na ulicu. Imao je krevet, umivaonik i noćnu posudu. Drugog nameštaja nije bilo. Vlasnik je ukazivao gostoprimstvo došljacima koji su u grad dolazili zbog svetog tretmana. To su bili sredovečni, kljakavi ali i nadom ispunjeni gosti, s dovoljno novca za putovanje do grada na propisani dvadesetdevetodnevni tretman. Znao je da će Fag tragati za njim svuda, ali smatrao je da je bar malo bezbedniji u pansionu opsednutom blago religioznim, dežmekastim invalidima koji mirišu na sumpor. Ubiće ga ako ga pronađu. Fag niko ne napušta. Niko ne ubija pripadnike Faga. Niti ometa njihove planove. To su samo tri od mnogih pravila koja je prekršio. Izvesno je da su mu na tragu. Poznavao je njihov način rada. Živeo je tim životom.Bio je tragač. Neupadljivo se raspitivao u krčmama i pivnicama, kovačnicama i bakalnicama. Noću je upadao u štale i proveravao pregrade. Čavrljao je s kurvama i njihovim pomoćnicima. Kad su okolnosti zahtevale, nije se zaustavljao na traganju. Pre ili kasnije, u Fagu svako okrvaviruke, ako dovoljno dugo ostane živ. Ulepšavali su stvarnost. Negovali su uzvišenu sliku o sebi. Bili su Bratstvo Duge noći, borci protiv tame. Gledali su daleko unapred, pronalazili pretnje, delali na neupadljiv i upadljiv način da bi

preoblikovali i pripremilisvet. Pravo pitanje bilo je: A ko upravlja Fagom? Želeo je da im naudi, svima. I onisu želeli da naude njemu. Pažljivo je napredovao na sever, kroz Krater. Bio je Božji dan. Na ulicama je vladao mir. Svi bakrenjaci koji se danas u Jutarnjoj Zvezdi nađu na svetlu dana pripadaju Bogu. Poslovi su se obavljali u zatvorenom prostoru, a sveće i lampe rano palile, da bi novčići mogli da se razmenjuju pod veštačkim, a ne dnevnim svetlom, Tako je Bog ostajao uskraćen za svoj deo. Pored reke je otvorena pijaca za trampu. Izbegavao je taj izrazito bučni oblik trgovine. Išao je duž zapadnog gradskog bedema. Hramovisu otvoreni. Tiho i monotono zavijanje rogova pozivalo je ljude da uđu i pomole se. Još je bilo rano. Zlatna svetlost tek se širila ulicama. Angus tri dana nije napuštao zgradu, izuzev da nabavi nešto za jelo. Jutro i grad nisu mu pripadali. Nije naučio da čeka, ali nije imao izbora. Nije mogao da koristi uobičajene izvore. Fag je bio samo jedan razgovor od njih. Devine ruke bile su najbolji način da je pronađe. Ovo je njen grad. Godinama je živela u njemu, skrivena. Zamišljao je trikove kojima je pribegavala da bi se skrivala svima pred očima. Bila je Deva Koja Čuči. Po tome je bila poznata: mirovala je, nije privlačila pažnju i dozvoljavala je senkama da se skupljaju oko njenog nestalnog ženskog obličja. Bilo je nemoguće opisati je. Od onih kojisu je videli i ostali živi, ni dva čoveka nisu opisala istu ženu. Zbog toga su ruke bile važne. Nije mogla da izvodisvoju magiju na nesavršenom materijalu poput izgorelog mesa. Ozleđena je. Trpi velike bolove. Neki doktor je negde leči, a ruke su njene alatke. Neće ih poveriti nekom pijanom i priučenom vidaru kasapinu. Nije smela da izgubi na pokretljivosti. Mrtva je ako izgubi sposobnost da drži nož. Potražila je vrsnog vidara, najboljeg. Angusu je šesto čulo poručivalo da ga je potražila baš u Jutarnjoj Zvezdi. U ovom gradu poznaje vidare, a može i da bira među stotinama vidara. Ovo je njen dom.

Začinska kapija mogla se izdaleka namirisati čak i na Božji dan. Skrenuo je na istok, dalje od gradskog bedema, osetivši biber i beli luk. Nameravao je da uđe u vidarevu ulicu iz suprotnog smera u odnosu na poslednju posetu. Ovog jutra sprovodio je krajnje mere opreza. Nije mogao da prenebregne mogućnost da je žena iz banke izvestila Fag o njegovom dolasku u grad, niti je mogao da zanemari činjenicu da je vidarev učenik raspitivanjem, verovatno upadljivim, o ženi sa izgorelim rukama, privukao pažnju Magdalene Čučanj. Povređena ili ne, Deva je bila najopasniji ubica na Severu. Angus Lok odmicao je u sivom ogrtaču severozapadnim delom grada kao utvara. Šunjao se od senke do senke, izbegavao otvorene prostore. Obišao je krug od četvrt lige oko vidareve kuće. Razgledao ju je sa svih strana. Šestospratnica s golubarnikom otvorenim ka nebu bila je najviša građevina u čitavom kraju. Pažljivo ju je osmatrao u hodu. Odbacio je drugu zgradu po visini, kulu s bakarnim krovom. Odlučio se za treću, četvorospratnicu od drveta na drugoj strani ulice, s pogledom na vidarevu kuću. Ušao je u zadnje dvorište i pokušao da otvori vrata. Vodila su u kuhinju. Lepa sluškinja, plave kose ukroćene belom kapom, okrenula se ka njemu. „Da li su svi izašli?“ pitao je. Nije hteo da joj da vreme za razmišljanje. „Otišlisu u hram.“ „Biće bolje da ih pričekam.“ Nije znala šta da radi. Vitko telo uzmuvalo joj se pod keceljom. „Vrlo dobro, otići ću, ali ćeš morati da kažeš gospodaru da ne znam kad ću se vratiti.“ Okrenuo se istavio ruku na vrata. „Čekaj! Sedi!“ Okrenuo se na petama. „Čekaću na spratu. Znam put.“ Nervozno ga je pratila kad je krenuo u unutrašnjost kuće. „Kada ih očekuješ?“ „Upravo su otišli.“ To znači da ima dva sata. Dobro je. „Donesi mi vruću čorbu u sobu za prijem. Požuri, devojko! Dolazim izdaleka!“

Okrenula se i pošla ka peći. Zašao je u unutrašnjost kuće. Bilo je lako izaći na kraj s mladim sluškinjama jer su bespogovorno ispunjavale naređenja. Stigla je desetak minuta kasnije. Zatekla ga je u mekoj fotelji u najvećoj i najudobnijoj sobi za prijem. Sve kuće slične veličine i namene imale su po jednu takvu odaju. „Slobodna si“, rekao je i prihvatio činiju tople, mirišljave čorbe iz njenih blago uzdrhtalih ruku. „Obavesti me čim gospodar naiđe.“ Naklonila se i otišla. Osluškivao je njene korake na stepenicama. Spustio je činiju na pod i izašao iz odaje. Hodnik se završavao stepenicama. Popeo se na treći, pa na četvrtisprat. Zastao je da bise orijentisao u kući i odabrao prostoriju u pročelju. Našao se u potkrovlju s blago nagnutim stropom i neomalterisanim daščanim zidovima. U njoj nije bilo ničega izuzev prljavog madraca i pletenih korpi, neuredno nabacanih uz unutrašnji zid. Jedini prozor gledao je ka jugu, a kapcisu bili čvrsto zatvoreni. Nekoliko minuta otvarao je jedan kapak. Odškrinuo ga je. Krio se u senci drugog. Lepo je video zadnji deo vidarevog doma, zidom ograđeno dvorište, kuhinjska vrata i prozor. S tavana se pružao pogled i na južni kraj ulice. Kroz uski prostor između kuća nazirao se i delić severnog kraja. Pravilno je rasporedio težinu na obe noge. Spremio se da dugo čeka. Prošao je jedan sat. Vrata na vidarevoj kuhinji su se otvorila. Sedokosi čovek - verovatno gazda - izašao je u dvorište i ispišao se uza zid. Ulica je bila tiha. Ljudi su šetali, sami ili u grupicama po dvojetroje. Znali su gde idu i niko nije besciljno švrljao. Starac sa štapom lagano je odmicao ka kući na severnom kraju ulice. Ništa u njegovoj pojavi ili ponašanju nije bilo sumnjivo. Dva dečaka su, na izmaku drugog sata, dojurila do središta ulice i počela da se dobacuju mešinom za vodu. To mu se nije dopalo. Brinuli su ga oni koji se zadržavaju ispred kuće, a Fag se nije libio da koristi i decu.

Posmatrao je dečake, svestan da ima sve manje vremena. Idite, nemo im je poručivao. Ostalisu na ulici. Slušao je njihov smeh i grube šale. Viši dečak bio je tamnoput i crnokos, s prašnjavom tunikom i bez ogrtača. Njegov drugar je bio niži, ali verovatno stariji. Riđi dečak ružičaste puti nosio je grubo sašivenu jaknu od jelenske kože, omiljenu među lovcima. Zatvorio je kapak. Vreme je da krene. Promicao je kroz kuću vešto i nečujno. Zveckanje posuđa poručilo mu je da je sluškinja i dalje u kuhinji. Krenuo je ka ulaznim vratima i kliznuo na ulicu. Sunce je još sijalo. Izmaglica se dizala nad gradom i oduzimala mu oštrinu vida. Stigao je do ugla i krenuo ka južnom kraju vidareve ulice. Godine obuke nisu mu pomogle da obuzda sve brži ritam srca. Ovo će biti jednostavno. A možda i neće biti. Hotimice je skratio korak kad je skrenuo u vidarevu ulicu. Sa šegrtom se dogovorio da se u podne sretnu na ulici. Minut ga je delio od podneva. Hteo je da mladiću da dovoljno vremena da ga vidi i nakratko osmotri, da bise smirio. Dečaci su se još igrali. Upravo su se, ne naročito žustro, prepirali oko pravila igre. „Moja je“, tvrdio je viši i mlađi dečak. „Ispustio si je.“ Angus je pratio sve pokrete u ulici: dečake, ženu sa štapom, devojku i konja natovarenog vedrima s mlekom i dve vrane koje su kljucale po prljavštini u kolotragu. Kad je svetlost obasjala lakirano drvo, pogled mu je skočio s ptica do vidarevih vrata. Otvarala su se. Nije dohvatio nož iako mu je šesto čulo savetovalo baš to. Nastavio je istim, sporim hodom. Nehajno je odmicao ka kući i ulaznim vratima. Prilika se pojavila iz polumraka predsoblja. Svaki živac u kičmi reagovao mu je na nju. Veličina je odgovarala... oblik je odgovarao. Prilika je izašla na svetlost. To je bio šegrt. Izgledao je mlađe i nežnije nego što ga se sećao. Obrijao se i odenuo krutu, svečanu odeću, verovatno najbolju koju je imao. Angus je posmatrao polumračni prostor iza njega. Ništa nije video, ali je znao da nema mesta za opuštanje. Šegrt je podigao glavu. Ukrstili su poglede. Zatvorio je vrata za

sobom. Angus je prilagodio korak, da bi bio usklađen sa šegrtovim u trenutku susreta. Dosta toga je mogao saznati posmatrajući vrat, mišiće u grlu i vilici. Zaključio je da ima vredna obaveštenja. Uočio je to u igri mišića kojisu pokretali jezik. Koračali su niz ulicu ujednačenom brzinom. Učenik je prvi progovorio: „Kako ruka?“ Odmahnuo je glavom. „Bila je i gore.“ Prešao je rukom preko kaputa, da bi mladić čuo zveckanje srebrnjaka. „Da lisi je našao?“ Učenik je gledao ispred sebe. Oči su mu bile zakrvavljene od nespavanja. „Prvo novac.“ Učio je. Izvadio je platnenu kesu sa srebrnjacima i gurnuo je u šegrtovu ispruženu ruku. U njoj je bilo više para nego što bi mladić zaradio za pet, a možda i za deset godina naukovanja. Vidarski šegrt gurnuo je kesu ispod poluogrtača. Prošla je čitava sekunda dok joj je našao mesto. Angus je pitao: „Gde je?“ Hteo je da mu kaže. Tako je to sa obaveštenjima. Kad nešto znate, jedva čekate da nekom saopštite. „Predstavlja se kao Ana Crvenperka i ona...“ Bacio se na mladića kad mu je reč ona izašla iz usta. Riđokosi dečak ružičaste puti bacio je mešinu pravo na vidarskog šegrta. Kad su pali na tle, mešina s vodom raspukla se pored mladićevog lica. Nije sadržala vodu. Dečacisu pobegli niz ulicu. Angus se oslonio na kolena. Povukao je šegrta dalje od tečnosti. Namirisao je živu sodu koja je nagrizala mladićevo lice. Nešto od nje doprlo je i do Angusovih šaka i lica. „Ko je leči?“, pitao je Angus. Šegrt ga je unezvereno gledao. Glatko izbrijano lice počelo je da crveni kao da je oprljeno plamenom. „Ko?“ „Sarkoza.“ Angus je čuo oslobađanje poluge samostrela. Zgrabio je učenika

za zadnji deo ogrtača i privio ga uz sebe da ga iskoristi kao štit. Strelica se zarila u mladićevo rame, tako snažno da su Angusovi zubi bučno klocnuli. Ustao je i odbacio mladića od sebe. Strelica je doletela s visoke kuće s bakarnim krovom. Znao je koliko strelcu treba da napne samostrel za sledeći hitac. Trkom se udaljavao od vidarskog šegrta. Vodio je računa o strelčevom uglu posmatranja. Stigao je do prvog sokaka između kuća i jurnuo u njega. Biće bezbedan dokle god bude blizu zidova na osi istok-zapad. Trčao je istočno, ka reci. Preskakao je zidove i ograde i sekao dvorišta. Ispao je budala. Znao je da nešto nije u redu s dečacima. Neko im je platio da se tu igraju. Neko im je dao mešinu obloženu ko zna čime da bi mogla da drži živu sodu. Naložio im je da je bace na dva čoveka koji se budu sastala ispred kuće, A to je bio samo potez za odvraćanje pažnje. Svrha mu je bila samo da skrene pažnju meti. Angus Lok na tlu trebalo je da bude laka meta. Vidarskišegrt ih nije zanimao. On je bio samo sredstvo, mamac. Prepoznao je potpis Faga. Deva Koja Čuči ne bi postavila zamku sa tako očiglednom slabom tačkom. Samostrel na većoj razdaljini ne bi bio njen izbor. Ona bi igrala na sigurno. Iz blizine. Prestao je da trči kad mu je ponestalo daha. Procenio je da je odmakao najmanje pola lige od kuće s bakarnim krovom. Osećao se sigurnije pošto nije bilo znakova potere. Požurio je ka rečnoj obali. Golema crna čeljust Spaljene tvrđave gutala je Pomračenje dve stotine metara uzvodno. Gledao je kako voda ponire preko ivice. Preskočio je nasip protiv poplava i krenuo duž obale. Čučnuo je u blato i pljesnuo vodu preko lica i ruku. Hladna voda malo je smanjila bol na mestima gde ga je poprskala živa soda. Neko vreme ostao je u tom položaju, ispražnjenog uma. Više nije mlad. Koliko dugo će moći da izmiče opasnostima? Po ko zna koji put, pitao se da li je izabrao ispravan redosled delanja. Zar ne bi bilo bolje da je prvo potražio Kejsi, da potvrdi da odsustvo njenog tela u grobu znači da je zaista živa?

Odgovor se sam nametao. Mora da ubije Devu po svaku cenu. Svisu znali da ona nikad nije odustala od posla kog se prihvatila. Njena meta praktično je bila mrtva čim uzme novac, ubiće je kad-tad. To znači da je Kejsi i dalje bila u strašnoj opasnosti. On je otac i najpreča dužnost mu je da ukloni opasnost koja preti njegovom detetu. Naglo je ustao. Nije mogao da misli na kćer i mogućnost da je živa. Nije smeo da se nada da ne bi poludeo. Udaljavao se od reke, ka jugu. Morao je da se opere, zakrpi i očisti odeću. Živa soda mu je progorela kaput na mnogo mesta pa je razmišljao da li da se vrati u iznajmljenu sobu. Platio je za deset dana unapred. Iz iskustva je znao da ne sme da sledi utvrđene obrasce ponašanja. Ko god ih uoči, moći će da predvidi njegov sledeći potez. Nije sumnjao da mu je Fag za petama. Nije ni pokušao da dokuči kako su doznali za njegov dolazak u grad. Bilo ko - stražar na kapiji, trgovac na pijačnoj tezgi, pijanac na ulici - mogao je da ga prepozna i dojavi Fagu. Oni ne štede truda kad treba naći neprijatelja. Važno pitanje je da li je Fag znao isto što i učenik? Da lije već znao Devino najnovije lažno ime i ko je njen vidar? Odgovor je jasan, ali nije bio toliko važan. Svejedno je morao da dela pod pretpostavkom da Fag zna sve, a očigledno su znali dovoljno da postave zamku na tačno mesto u tačno vreme. Zasedu su loše isplanirali, ali bila je zabrinjavajuća preciznost činjenica na osnovu kojih su je pripremili. To je značilo da su korak ispred njega. Nastaviće potragu uprkos neprijatnom zaključku. Ne može - ne sme - da prestane da traži Devu. Angus Lok i Magdalena Čučanj ne mogu više da postoje u istom svetu. To je bila nemoguća i nepodnošljiva situacija. Konačno joj se približio. Ana Crvenperka. Sarkoza. Bila je ovde. Negde u gradu utrljavala je melem u izgorele šake i pijuckala čaj da ugasi žeđ. Biće oprezna, ali to joj neće pomoći. Već je

napravila kobnu grešku. Sledila je obrazac. Vratila se kući. Prešao je preko mosta Kula istigao na istočnu stranu grada. Bio je Božji dan pa nisu naplaćivali mostarinu. To je bilo dobro jer je ostao bez novca. Kesa sa ušteđevinom ostala je kod mladog vidara. Nije žalio za kesom srebrnjaka... niti je mogao da se seti mladićevog imena.

30. Srčane vatre Eš Planinorođena jahala je s Malom Kažejokom i Morsom Berolujnim preko šumovite visoravni. Staza je bila široka i čista, od meke sive gline i šljunka prošaranog kvarcem. Na njoj nisu rasle mladice paprati, iako je tik kraj staze počinjala gusta šuma. Sunce je bilo visoko na zapadu. Srebrnkasti zraci, prosejani kroz izmaglicu oblaka, najavljivalisu pun mesec. Jahala je na čelu kao da ima pravo na to. Dva sulska ratnika su je pratila. Kratki lukovi visilisu spremni na sedlima, a dugi mačevi mirovali u kanijama na leđima. Znala je da su spremni da je brane i da joj je zaštita potrebna. Lan Falstar hteo je da je ubije, a verovatno nije jedini Suls takvom namerom. Opasnost se povećavala što su dublje zalazili u sulsku teritoriju. Bila je Jal Rakhar- Probojnica, i Suli nisu mogli da odluče da li im je potrebna živa ili mrtva. Spustila je pogled na ruke na uzdama. Ličile su na normalne ruke s venama, tetivama i štrokom pod noktima, ali nisu to bile. One su rakhar dan. Ubijaće Nestvorene ako ih iseckaju na komade. Sulisu se nalazili pred velikom dilemom: da li da je ubiju i usitne njen leš, ili da je poštede i upotrebe na drugi način? Odbacila je takvu budućnost. Eš Planinorođena samostalno će odlučivati o svojoj sudbini. Par plavih čaplji preleteo je preko staze. Kreštale su lepećući dugim krilima. Pitala se da li su blizu vode. Nije videla ništa izuzev velikih razgranatih kedrova i paprati ispod njih. „Da liste čuli?“, rekao je Mors Berolujni. Govorio je na sulskom. Bacila je pogled preko ramena. Kažejok je odgovorio klimanjem glave. Ona nije ništa čula. „Slušaj“, obratio joj se Berolujni.

Osluškivala je. Čula je kako vetar pomera kedrove grane, daleki zov čaplji i dosadni, monotoni prodorni zvuk, verovatno glas neke ptice. Berolujni je klimnuo. „To je to.“ Ponovo je osluškivala. Prodorni zvuk ponovio se iz malo veće daljine. „To je mužjak mesečeve zmije. Skuplja se kolo.“ Osetila je hladne žmarce na rukama. „On će im se pridružiti?“ „Neće. Samo se ženke okupljaju u kolo. Kraljica će mu možda dozvoliti parenje kad se najedu.“ „Biće veliki mesec", tiho će Kažejok. „Sutra uveče moramo čuvati konje.“ Mors Berolujni nešto je odgovorio, ali Eš ga nije razumela. Nije znala sve sulske reči. Osetila je potrebu da otvori venu po prvi put otkad je istočila ljudsku krv da bi je zamenila sulskom. Želja da ispusti krv bila je tako jaka da je već znala gde i kako će joj nož probiti kožu. Pogledala je Kažejoka, pa Berolujnog. Šta li će pomisliti? Ako je neko od njih bude pitao zašto to čini, neće znati šta da mu odgovori. Možda je razlog šuma, pisak mesečeve zmije ili novo ime. Planinorođena. Ime je zvučalo snažno i istinito. Rodila se dva puta. Jednom na planini, a drugi put u planini. Prvi put se rodila kao ljudsko novorođenče, na Planini ubistva, drugi put kao Sulkinja, u planinskoj pećini istočno od teritorije Ledenih Trapera. Plutala je u bazenu sopstvene krvi. Novo ime bilo je izraz poštovanja i prvom i drugom rođenju. Ime je bilo neobična stvar. Njegovim prihvatanjem obznanila je ko je. Ono što nije očekivala i ono što neće reći Berolujnom jeste da ju je to ime više približilo sopstvenoj suštini nego Sulima. Više nije Nahoče, Mart ili skoroćerka. Postala je Planinorođena, nešto posebno. A izbor imena bio je samo početak preobražaja. „Moramo se zaustaviti“, rekla je. Dva ratnika izmenjala su poglede, ali su je poslušala. Skratili su uzde i zaustavili konje. Ostali su u sedlima kad je sjahala. Bili su oprezni, ali ne i zabrinuti. Možda su mislili da hoće da se olakša. Često

je to činila. Potražila je nož za puštanje krvi, srebrni bodež koji joj je poklonio Ark Venosekač kad je postala Sulkinja. Zamotala ga je u risovo krzno. Bio je tako oštar da je sekao i na najmanji dodir. Drška je bila od srebrnog metala, s crtežom gotovo sasvim izbledelim od višegodišnje upotrebe. Lepo joj je ležao u ruci, kao i svi takvi noževi. Podvila je rukave haljine i ogolila kožu levog zgloba. Ratnici su shvatili šta namerava. S učtivim poštovanjem oborili su poglede i umirili konje. Kažejok je spustio ruku na njenog belog ždrepca. „Neka mi bogovisude!“, promrmljala je na sulskom. Prevukla je oštricu preko kože. Nije bilo bola, samo rez. Učinilo joj se da je postala veća no što jeste. Koža joj više nije ograničavala telo. Netvar koja se presijava na rubu postojanja dodirnula ju je s druge strane, kao poljubac. Živi. Krv je isticala u savršenoj liniji. Posmatrala je. Prisustvo koje je osećala, netvar, povukla se. Na trenutak se zaljuljala ka njoj, pojurila je, ali ona više nije bila tu. Zatreptala je. Posmatrala je kako se krv kotrlja preko zgloba i kaplje na šljunak. Vreme je prolazilo. Kažejok joj je prišao posle ko zna koliko vremena. „Kćeri“, rekao je držeći mali, četvrtasti komad platna, „pritisni ranu.“ Uzela je platno i učinila kao što je rekao. Imala je utisak da se probudila iz sna. Da lisad zna šta znači biti Sul? Mors Berolujni prekinuo je čaroliju. „Srčane vatre su ispred nas“, rekao je, nakon što je zaustavila krvarenje. „Dobro je što si im odala počast. Hajdemo odavde.“ Bacila je krvavi, četvrtasti komad tkanine na stazu i otišla da se olakša među drvećem. Nije videla nikakvu korist od objašnjavanja Morsu Berolujnom da nije prolila krv zbog Srčanih vatri. Mirno se vratila i zajahala svog konja. Kad je žđrebac stigao do mesta na kom je

prolila krv, promrmljala je samo njoj razumljivu reč: „Raif.“ Nije znala gde je i ko mu pravi društvo, ali je s nepokolebljivom sigurnošću shvatila da je prolila krv za njega. Nije žurila ka svom konju. Berolujni je možda mogao da zapoveda Eš Mart Nahočetu, ali ne i Eš Planinorođenoj Probojnici. Družina je ćutke nastavila put ka jugu. Dva ratnika jahala su opuštenije. Kažejok se zavalio u sedlo. Njegov prekrasni kulaš se propinjao, a dorat Morsa Berolujnog podražavao je pokrete plavog ata. Uskladio se s njim pa su istovremeno toptali kopitima. Pustila je uzde svog đogata kad je osetila da se uznemirio. Prihvatio je veselo raspoloženje druga dva konja. Zajedno su se propinjali. Okrenula se Kažejoku sa zbunjenim osmehom na licu. „Tako se raduju“, objasnio joj je. „Igraju za Srčane vatre.“ Srce joj se nadimalo u grudima. Sunčeva svetlost grejala joj je lice. Čula je žubor vode u daljini i videla nešto srebrno-plavo među drvećem. Staza se penjala i krivudala, stremeći ka nebu. Bila je toliko široka da je po njoj deset konja moglo da jaše naporedo. Opazila je i druge staze, na zapad i istok, kroz kedrove. Namirisala je slatki vonj rečne vode i nešto duboko i čudesno nepoznato. Namirisala je noć, njenu nepomičnost, dubinu i beskrajni tamni prostor među zvezdama. Staza se pela između sve ređih kedrova. Jahalisu kroz usek u litici od plavog kamena prošaranog gagatom. Opazila je rezbarije u dnu litice. Ponavljalisu se jednostavni motivi: mesec, gavran, zvezde. Stigli su do kraja visoravni. Obrušavala se odmah ispred njih. Mal Kažejok i Mors Berolujni su sjahali, a ona se povela za njihovim primerom. Voda je urlala levo od njih, tako jako da nije mogla da razabere reči ratnika. Ispred nje je bilo nebo njoj nepoznate plave nijanse. Nedaleko od njih, voda se dizala u vazduh. Osetila je sitne kapljice na koži i uočila obrise blistave i krhke duge. Dva sulska ratnika ćutala su oborenih glava i raširenih nozdrva. Udisali su izuzetni vazduh. Naslutila je da čekaju kako bi joj omogućili privilegiju da bude prva koja će stići do litice na kraju staze. Pustila je uzde i krenula napred. Svet se okretao i obrtao ispod

nje. Levo od nje, iza grebena, reka je ponirala niz oštru liticu. Padala je čitavih pola lige. Voda je stvarala mlečnobeli zastor, koji se obrušavao u jezero na dnu litice. Tamo su se rađali oblaci. Gledala je kako se izmaglica nadima i zaobljava. Delila se u pojedinačne oblake. Posmatrala je Srčane vatre Sula. Prepoznala je vrtoglavo visoka i vitka stabla u obliku pera. Dolina je bila puna ledenog drveća. Velika Noćna reka vijugala je među njima, plavo-crna i široka kao grad. Vodene ptice prekrivale su površinu i široke stepenaste obale od crnog škriljca. Prizor je bio odraz noćnog neba: ledeno drveće predstavljalo je zvezde, a Srčane vatre plamtele su na obalama i u šumi kao delići meseca. Eš Planinorođena pomislila je da ne bi našla ništa što bi se moglo porediti s ovom dolinom čak i kad bi ostatak života provela putujući svim svetskim kontinentima. Stala je dok joj je izmaglica natapala prednji deo haljine. Usmerila je pogled na ono zbog čega se Suli bore. Stigla je do Srčanih vatri. Okrenula se preobraženom svetu. Sulski ratnici su još bili na svojim mestima. Mal Kažejok otvorio je venu. Odsustvovao je mnogo meseci, a vraćao se bez svog hasa Arka Venosekača. Pocepala je rukav haljine. „Evo“, rekla je. „Pritisni je preko rane.“ Kažejok se okrenuo ka njoj. Iz njegovih ledenoplavih očiju pročitala je da su ravnopravni, na suštinski i jedini bitan način. I on je to znao. Nikad više neće čutikćeri s njegovih usana. Prevazišli su odnos oca i deteta. Progovorili bi da Mors Berolujni nije bio tu. Mal Kažejok bi joj obećao svoj život, a Eš Planinorođena bi ga prihvatila, ne ponudivši ništa zauzvrat. Imao je nesreću da je voli. Dalekojahač i Probojnica izmenjalisu poglede irazumelisve. Mors Berolujni pozvao ih je da se spuste niz liticu. Odmah ispod grebena počinjale su velike, široke stepenice. Staza je vijugala u dubinu, na zapad, dalje od vodopada. Završavala se na

čistini, zapadno od jezera. Stepenice su bile klizave, alisu Široki nabori omogućavali lakši silazak. Konji su bili oprezni, ali nisu se plašili. Podigla je haljinu. Nije očekivala blagu vrtoglavicu i mučninu od visine. Odavno je ogladnela i htela je da jede uz put, alisad joj je pripala muka i od same pomisli na hranu. Pomagao joj je svetli, slatki dim Srčanih vatri. Pitala je Berolujnog čime ih lože. „Namirisala si ledeno drvo, posečeno u kasno proleće i leto. Koristimo ga za svete lukove i Srčane vatre.“ Kad su se spustili bliže dolini, među drvećem je videla zgrade, kamene krugove, kupole i kružne kule. Sve su na neki način bile otvorene prema nebu, a većina nije imala krov. Divno skrojeni šatori bele, sive i bledoplave boje pokrivalisu kamene krugove. Kože i platna lepršalisu na povetarcu. Konopcisu pleli blistavu srebrnu mrežu između ledenog drveća. Uznemirila se kad je videla grad ispod sebe. Ovo je stvarnost. Ovo se zbilja događa. Putuje i beži tako dugo da nije mogla ni da zamisli da će tome doći kraj. Dom. Probala je tu reč. Možda nije zvučala kako treba zbog odjeka mučnine. Stigli su do jezera ispod vodopada. Tamo su ih čekali muškarac i žena. Ona je bila upečatljiva, s crnom kosom vezanom u perčin i kožom boje gline. Eš još nije umela da prosudi dob Sula, ali činilo joj se da je mlada. Zavidela joj je na samopouzdanju. On je imao kožu metalnog sjaja, kakva je pripisivana samo najčistijim Sulima. Nije imao usne školjke. Obrijao je glavu, izuzev četvrt meseca kratke kose na središtu lobanje. Dva mača na leđima ocrtavala su veliko X. „Ne obraćaj mu se i ne gledaj ga u oči“, upozorio ju je Berolujni. „On je MorXana.“ Hodajući mrtvac. Razumela je reči, ali ne i njihovo značenje. Toliko malo je znala. Sulisu bili nepoznanica za ljude sa Severa. Koliko je nesula bilo u Srčanim vatrama? Da li je Angus nekada bio ovde? Nije znala. Jedno je bilo sigurno: svaki korak koji je napravila po prelasku