Dz.V. Dzouns - Mac senki 04 - Osmatrac mrtvih

na preostale ratnike. Shvatila je da se raspoređuju oko nje u skladu sa statusom. Orvin, vršilac dužnosti poglavice u kružnoj kući i vođa ratnika, stao je desno od nje. Orvinov zet Meds Basko, junak Rečnih ratova, stao je levo od nje. Udahnula je i podigla glavu. Nije znala da je u isti mah moguće iskusiti i olakšanje i zebnju. Ratnicisu jahali ka kružnoj kući kroz prašinu zaostalu za kućom na točkovima. Među petoricom jahača je, ko što je Korbi i rekao, bio i starešina strelaca Balik Crveni. Takođe je s njima bio i Grim Šenk, Orvinov najstariji sin. Jahao je s mladim mačevaocem Džesijem Murom, koji je učio zanat kod Šora Gormalina. Tu je bio i mladi buzdovandžija Pog Bramvel. Peti jahač bila je žena u sivoj koži. Privlačila je poglede muškaraca blistavom kestenjastom kosom prebačenom preko jednog ramena. Jahala je krupnog pastuva skraćenog repa. Približavala se. Crte njenog lica postale su vidljivije. Reč lepa joj ne bi odgovarala. Istaknute jagodice sprečavale su da sunce obasja i donji deo lica, a imala je isnažnu mušku bradu. Rajna nije bila sigurna da li devojka pripada klanovima. Nesumnjivo je znala kako da se drži u sedlu i da joj u društvu četvorice zakletih ratnika pripada poslednje mesto. Divna kosa i izuzetna jahačka veština učinili su svoje. Izazivala je veliko zanimanje ratnika. To je nije iznenadilo jer se Blekhejlovci, u suštini, dive čvrstim ženama. „Dobro došli!“, obratila im se Rajna kad se grupa jahača zaustavila u dvorištu. Balik Crvenisavio je sitnu, uredno podšišanu glavu pre nego što je sjahao. Ostala trojica sledila su njegov primer, onako kako su običaji nalagali. Žena u sivoj koži je smelo i sa znatiželjom posmatrala Rajnu. Sjahala je posle muškaraca, iskazujući tako poštovanje poglavičinoj supruzi. Ipak je Klanovka, zaključila je Rajna. Takvo poznavanje običaja ne može se očekivati od osobe koje nije odrasla u kružnoj kući. „Gospo“, reče Balik. Istupio je i uhvatio je za podlaktice.

Proučavao je Rajnu kestenjastim očima naviknutim na osmatranje i praćenje plena izdaleka. Pojačao je stisak. „Uvek ću vam biti na usluzi.“ Opazio je da se promenila i da joj je pomoć neophodna. Klimnula je. Primila je pozdrave ostalih ratnika sa istim izrazom lica. Kuća na točkovima skrenula je ka zapadu, odmičući starim klanovskim putem. Crna utvara gubila se u prašini. Jedan Skarpovac manje. Još samo hiljadu. „Gospo“, narušio joj je tok misli Grim Šenk. Visoki, svetlokosi buzdovandžija uhvatio je strankinju za ruku i poveo je napred. Njen ogrtač bio je težak i veoma lep. Sivi somot blistao se u pokretu kao kalaj. „Ovo je Čela Glojal iz klana Krozer.“ Grim je, kao i svi Šenkovi, imao svetlu put, neotpornu na sunce i vetar. Toliko je pocrveneo da joj se činilo da će mu lice pući. „Moja supruga.“ Rajna je posmatrala Orvina. Iz izraza starog sekirdžije zaključila je da je ovo i za njega novost. Ali nije se zbunio; istupio je i zagrlio došljakinju. „Kćeri moja“, promrmljao je nadomak njenog uva, „dobro došla!“ Grim je, blistajući od olakšanja, zagrlio oca i novu suprugu. Stisnuo ih je u medveđi zagrljaj. Čela se osmehnula. Imala je sivozelene oči, spokojne kao šumsko jezero. Ispetljala se iz zagrljaja i pogledala Rajnu. „Iznenadila si nas“, rekla je Rajna. Čela je hitro koračala, a crvena kosa joj se zatalasala kad se naklonila. „Ljubav u ratu brzo maršira.“ „Jašta“, oglasio se Grim. Obuhvatio je svoju ženu oko struka. „Ko okleva, propusti priliku.“ Svi ratnici u dvorištu složili su se s njim. Zavladala je tišina. Rajnu je pri pogledu na oborene glave i ruke pune ožiljaka obuzela plima ljubavi i poštovanja. Ovo je moj klan. Dužna sam da ga štitim. Nije joj bilo teško da bude ljubazna prema samouverenoj došljakinji iz Krozera. Naposletku, bila je Klanovka, a Blekhejl i Krozer saveznici u ratu protiv Blada. Blekhejlovci su se stalno sretali s Krozerima. Dagro je čvrsto verovao u koristi brakova između

pripadnika različitih klanova. „Svaki brak je jedna tanka nit“, rekao joj je jednom prilikom. „S dovoljno niti, možemo da ispletemo debeli konopac isuparnike prevedemo u naš tabor.“ Obratila se Čeli: „Od danas siBlekhejlovka!“ Ponekad je zaboravljala na moć koju poseduje. Četiri reči sa usana poglavičine žene bile su dovoljne da raspoloženje iz turobnog pređe u slavljeničko. „Tako je!“, povikaše ratnici uglas, Bikčekić je stupio napred i oduševljeno stisnuo Grima za ruke. Jednoruki Gat Murdok dreknuo je ka kružnoj kući tražeći pivo. Orvin je slatko i bučno poljubio Rajnu u obraz. Čak je isunce izvirilo iza oblaka. Čela se osmehnula i ljubazno klimnula. Ne bi se reklo da joj je imalo laknulo. I zašto bi, pomisliRajna, kad nije ni bila zabrinuta. Dok su čekali pivo, Bikčekić je počeo da postavlja pitanja. Raspoloženje se ponovo promenilo. „Ko drži Ganmidič?“ „Pengo Blad“, reče Balik. „Popravio je kapiju i čuči iza nje. Dva puta smo jurišali. Nije hteo da izađe izvan zidina na megdan.“ Usledila je poplava psovki. Poštovaoci Kamenih bogova skrivanje iza zidina pred jurišem smatralisu krajnjim kukavičlukom. „Mi nismo to učinili“, tiho će Meds Baško. Mislio je na juriš vojske Spajr Venisa na Ganmidič. Blekhejl je časno izjurio kroz kapiju kružne kuće Kraba, u susret tri puta brojnijoj sili pod vodstvom Merafisovog Oka. „Ima i gorih vesti“, reče Balik. „Pre nego što je Blad stigao do Kapije Kraba, vojska Spajr Venisa se povukla u takvoj brzini da je ostavila svu opremu na bojnom polju. Pengo se poslužio i sad ima bacače plamena i katapulte.“ Rajna se našla na nepoznatom terenu. Nikad nije čula za bacač plamena i katapult. Iz reakcija muškaraca, shvatila je da je stvar vrlo ozbiljna. Kako da vodim klan kad ništa ne znam o ratovanju? Odgovor se sam nametao:Nauči! „Šta se desilo?“ „U našem prvom jurišu nisu ni znali šta da rade“, reče Balik.

Razlabavio je ogrtač oko vrata. „Usmerili su bacač da gađa pod zid, a on je samo pljuvao crno ulje koje se slivalo niz kamen. Uopšte nije ni bilo plamenova, a onda je neka prokleta budala prinela baklju. Vatra je progutala čitav zid. Blađanin za bacačem je izgoreo, kao i nekoliko buzdovandžija pod zidom. Vetar je promenio pravac pa su se plamenovi okrenuli ka kružnoj kući. I naš juriš se razbio o taj isti zid, ali smo se smejalisve do Banena. Pengo nije Gospodar Pasa isvakako da nije najsvetlija baklja u predvorju Kuće Blada. Šest dana kasnije krenuli smo u drugi juriš. Mislili smo da će, uz malo sreće, glupi Blađani spaliti sopstvenu kapiju. Neko na njihovoj strani ipak zna šta radi. Popravilisu bacač i ovog puta ga umešno koristili. Čekali su da navalimo punom snagom, čak su nam i kapiju otvorili da nas namame. A onda su nas zasuli vatrom i sravnili prethodnicu. Nastao je pakao. Vatreni pakao. Ljudi... konji...“ Balik se stresao. „Bogovi neka su im u pomoći!“ Grim, Džesi Mur i ostali dodirnuli su rogove s prahom svetog kamena. Čeli Glojal to nije promaklo. Spustila je ruku na kesicu od narandžaste svile za pojasom. „Ko je stradao?“ pitala je Rajna. „Banenovci su tad išli prvi. Bio je njihov red jer smo mi vodili prethodni juriš.“ Rajna je polako klimnula. Oblacisu se vratili. Oštar vetar duvao je dvorištem, a buzdovandžijski lanci zveckali. Kuća na točkovima izgubila se iz vida na južnom horizontu. Nikada se ne vratila! „Kolikisu gubici?“ „Tri stotine, zajedno s konjima.“ Balik je ućutao. Kratki, zdepasti prsti sa streljačkim žuljevima zgrčili su se kad je dodao: „Vrišteći, preklinjalisu nas da im prekratimo muke.“ Spaljeni, a ipak živi. Rajna je zamislila taj užas. Grozne slike promicale su joj kroz glavu. Banen je već hiljadu godina bio saveznik Blekhejla. Doživljavala je njihove gubitke i patnje kao svoje. Orvin reče: „Blađani će navući prokletstvo zbog tog kukavičluka.“ „Jašta će“, potvrdio je njegov sin. „Bacač plamena je gradsko zlo, nema šta da traži u klanovima.“

„Gde su naše snage?“ Grim se obratio Rajni. Nijedan od ratnika nije dovodio u pitanje njeno pravo da bude tu. „Ulogorili su se na jedan dan jahanja severozapadno od kružne kuće Kraba, na Banen polju.“ Razmišljala je o nom što je upravo čula. „Dakle, Mejs namerava ponovo da napadne?“ „Da.“ Ratnici su trupnuli nogama i klimnuli. Korbi Miz je rukom preko ramena oslobodio ogromni ratni buzdovan. Počeo je da lupka o levi dlan gvozdenom glavom otežanom olovom. Imao je veseo izraz. Rajna nije delila to raspoloženje. Kroz glavu su joj prolazile mračne poluuobličene misli. Mejs je pre osam meseci izdao naređenje da se pobiju žene i deca na Putu za Blad. Sad Blad na Blekhejl baca tečnu vatru. Oba dela nisu nimalo dostojna klanova. Šta je sledeće? S Mejsom se nikad ne zna. „Ima li vesti o Dun Dunu?“, pitao je Orvin. Stigli su i do poslednjeg dela katastrofalne slagalice, do Robija Dun Duna, koji je prevarom naveo saklanovce na kobni napad na Viti, samo da bi odvratio pažnju od zauzimanja Kuće Duna. Dunjanisu izdali Dunjane. Za Klanovce nije bilo većeg grešnika od poglavice koji izda rođeni klan. „Očekujete da uskoro zaista krene na Viti“, reče Balik. „Postavlja opsadu već trideset dana. Hanro i Trago Blad dobro se drže, ali uskoro će ostati bez zaliha. Dun Dun je opkolio kružnu kuću, a kruže glasine i da je posolio bunare. Obe strane su nervozne. Ili će Trago narediti juriš iz tvrđave, ili će Dun Dun navaliti i iznuditi ispad.“ Tamne misli zgušnjavale su se u Rajninom umu. Predvidela je katastrofu sa iznenađujućom lakoćom. Dunjani će zauzeti zemlju klana Viti. Opkoljena i odsečena kuća je siguran i lak plen, toliko je i poglavičina žena znala. Blađane će pohvatati i pobiti - Robi Dun Dun bio je čuven po tome što ne voli da se bakće zarobljenicima. Jedini Blađani koji su preživeli zauzimanje Kuće Duna bili su oni koji su

pronašli tajne prolaze i umakli bestraga. Robi će zauzeti Viti. Krunisaće samog sebe kraljem. I šta onda? „Krenuće na Krab.“ Nije ni znala da je glasno progovorila. Posmatrala je lica ratnika. Iznenadila se kad je shvatila da ih je sve preduhitrila. Balik, Orvin i ostali žustro su klimali glavama. Sledili su njene misli i zamišljali budućnost u kojoj tri severnjačka džina vojuju oko malog ali strateški izuzetno važnog Ganmidiča. Dun, Blekhejl i Blad. „Robi poznaje Ganmidič kao sopstveni džep“, rekla je Čela Glojal i iznenadila sve prisutne. Upravila je mudre, sive oči na Rajnu, koja se pitala nije li došljakinja korak ispred svih. „Otkud to?“, reče Balik. Rajna je dobro poznavala starešinu strelaca. Opazila je nestrpljenje u njegovom glasu. Zašto Krozerka uopšte govori na savetovanju ratnika Blekhejla? Ako je i Čela to čula, nije ničim pokazala. Mirno je sklonila kosu iza ušiju. „U četrnaestoj je proveo tri godišnja doba u tvrđavi.“ Ovo nisu znali. Orvin je pogledao Rajnu podignutih obrva. Balik se namrštio, baš kao i Grim. Ovaj poslednji je očigledno znao nešto više o novoj supruzi od ostalih, zato što na njegovom licu nije bilo neverice. Čela ga je uhvatila za ruku. Vetar joj je pritiskao ogrtač uz telo, naglašavajući vitak struk i oble bokove. „Njegov otac Mab Kormak poslao ga je u Viti kad je iz obesti ubio konja. Robi je jahao staru kobilu od Proletnjaka do Kuće Duna, ne dopustivši joj da se odmori. Srušila se na obalama Plavog dunskog jezera, a on ju je samo ostavio da sama skonča. Mab se toliko razbesneo da je istukao sina brezovim prutom. Ni to ga nije zadovoljilo, nego ga je poslao na dve stotine i pedeset dana u Ganmidič. Robi je godinu dana kasnije dojahao kući na pastuvu kog je osvojio u trci s Krabovim rođakom Adom Ganhanlinom.“ Svi su klimali glavom. Najedanput je slika postala jasnija. Ado Ganhanlin je, nakon što je izbačen iz Ganmidiča, potražio utočište u Krozeru. Čela je ovu priču najverovatnije čula od njega.

Rajna je otkopčala i zakopčala ogrtač, da bi dobila vremena da razmisli. Pre svega slušaj šta ljudi govore, ali i kako to čine, setila se Dagrovih reči, upućenih pre petnaest godina mladoj i neiskusnoj supruzi. Čela Glojal je u svoju pripovest utkala upozorenje: Robi Dun Dun o Ganmidiču i njegovoj odbrani zna više nego što iko može i da pretpostavi. Drugi sloj bio je neupadljiviji. Govorila je s autoritetom, na jednakoj nozi sa zakletim ratnicima, ali s naglaskom koji je upućivao i na to da je boravila van klanova, u Planinskim gradovima. Bacila je pogled preko ramena. Videla je kako se zabrinuti saklanovciskupljaju pored vrata. Doček je potrajao duže nego obično, pa su Blekhejlovci počeli da slute najgore. Obratila se mladom mačevaocu, Džesiju Muru: „Idi javi im da nijedan Hejlovac nije stradao.“ Očekivala je da je vitki crnokosi mladić posluša, ali ne i naklon. S poštovanjem je dodirnuo rub njenog ogrtača. „Smatrajte to obavljenim, gospo“, rekao je. Okrenuo se i pošao prema kući. Tome ga je naučio Šor Gormalin, majstor mačevanja. Šora su ubili pre pola godine. Dobio je strelu iz samostrela u potiljak, po naređenju Mejsa Blekhejla, jer mu je bio suparnik za mesto poglavice i njenu ruku. Izdrži srce moje, pomislila je. „Mejs ne zna da Robi dobro poznaje Kuću Kraba?“ pitala je Balika. „Tako je.“ „Onda moramo da im javimo.“ „Pobrinuću se za to.“ „Dobro. Čela, volela bih da razmisliš i pokušaš da se setiš još nečega što bi koristilo tvom novom klanu.“ Konačno je i na Krozerku došao red da se zbuni. Duboko je udahnula ispremila se da odgovori, aliRajna ju je zaustavila. „Nemoj sad. Umorna si od puta. Ali ako se setiš još nečega, obavezno me potraži. Pronaći ćeš me u poglavičinoj odaji.“ Bogovi me nisu spržili munjom! Poglavičina odaja? Odakle je to

došlo? Nije znala da će izgovoriti te reči sve dok nisu sišle s njenih usana. Naglo je pocrvenela. Nije imala izbora do da skrušeno primi prekor. Prekora nije bilo. Po kamenim licima ratnika nije se moglo zaključiti da je rekla nešto nedolično. Balik je odvezivao tobolac, Grim se povukao za korak da bi umirio konja, ostali su s nestrpljenjem očekivali da se vrate u kuću i pozdrave najbliže. Samo su Orvin i Čela posmatrali Rajnu. Orvin se zatekao u kružnoj kući kad je obznanila nameru da postane poglavica; dakle, bio je upoznat s njenim namerama, ali sad je prvi put čuo da ih javno izražava. Dugo ju je posmatrao pre no što je progovorio: „Hajdemo, momci. Vremeje da napunimo stomake.“ Rajna je gledala kako se grupa razilazi i uputila se i sama ka kružnoj kući. Prolazeći pored nje, Čela Glojal je promrmljala: „U poglavičinoj odaji, neću zaboraviti.“ Pružila je korak. Mučila ju je teskoba u grudima. Glasine će se proširiti i stići će do Mejsa. Rajna Blekhejl izdaje naređenja iz poglavičine odaje. Vetar je duvao preko pašnjaka i dvorišta i hladio joj lice i ruke. Na sastanku je mislila samo o sigurnosti klana. Preko dve hiljade Blekhejlovaca utaborilo se severozapadno od Ganmidiča. Ako Robi Dun Dun uspe da osvoji Viti, krenuće na jug da povrati i Ganmidič. Dun, Blekhejl i Blad. Tri severnjačka džina sukobiće se na obalama reke Vuk. To je bilo važno, a ne ko je šta uradio ilirekao. Delaj i budi proklet, vazda joj je Dagro baš tim rečima opisivao posao poglavice. Najčešće je s prkosnim zadovoljstvom govorio:Ja sam poglavica, dođavola s nezadovoljnicima! Ali to isto govorio je tiho i sa strahom kad je kretao u boj s brojnijim neprijateljem na povoljnijem položaju. Voditi znači delati, shvatila je. Dagrove reči sadržale su duboku poruku. Poglavica mora da dela. Mora da iskušava sreću. Žurila je ka kružnoj kućis tom mišlju na umu. U polumračnom predvorju opazila je da grupa Skarpovaca opet

loži vatru u gvozdenom žeravniku. Razljutila se jer će dim ispuniti prizemlje. Juče, kad su dovukli žeravnik unutra, nije ništa učinila, ali danas će biti drugačije. Tako je to kad se neko proglasi zamenikom odsutnog poglavice: mora i da se ponaša u skladu s tim. Zaustila je da izda naređenje i shvatila da satima nije pomislila na Staniga Bida.

4. Merafisovo Oko Merafisovo Oko zahvatio je kašikom jegulju u želeu i progutao. Učinio je to još jednom. Slatka joj mater svih zveri, kako gospodari imanja to postižu? Kako mogu da sede u krutoj svili i tesnim okovratnicima, pijuckaju kiselo vino i žvaću groznu ribu? Svaki prosjak u Paklenoj Varoši hranise bolje od njih - pivo i kobasica, pivo i pita od mesa. Da i ne govorimo da mogu da jedu u širokoj platnenoj odeći. Odgurnuo je tanjir s gadljivom grimasom. Zavalio se na naslon stolice. Prokletog prestola. „Da li je njegovo nadlordstvo nezadovoljno hranom?“ Pitanje je postavila Marila Teron, gospa od Rudnika soli. Njen suprug Filip priredio je ovu gozbu na nedavno raskrčenom prostoru u obliku kvadrata. Crvene i zlatne šatore razapeli su na čistini, a duge hrastove stolove rasporedili u obliku gigantskog slova U. Merafisovo Oko posadili su na čelo. Bio je za čitav pedalj iznad svih ostalih zahvaljujući prestolu od pozlaćenog drveta. Zbog njega pod stolom nije imao mesta ni za kolena. Sedeo je tako da su mu svi videli i butine i oružje. Bilo je u istoj ravni sa stolom i gomilom nimalo privlačne hrane. Neka budala napravila je dva lakta visokog ubipsa od trešanja i ćurećih prsa. Društvo mu je pravio zmaj od dimljenog lososa, koji je privukao sve žive muve ligu unaokolo. Sunce je gubilo snagu na zapadu, oštri planinski vetar duvao je kroz šezdeset metara široku rupčagu u zidu, a njemu je na tom skupu bilo zaista loše. Iverak, najveća kula Severa, nestala je s neba. Pala je, srušila južni deo dvorišta Maskirane tvrđave i probila gradske zidine. Spajr Venis po prvi put u dve hiljade godina nije bio sa svih strana zaštićen. Šezdeset najmoćnijih gospodara imanja veselilo se u senci drvenih skela i gomila šuta dok su drvodelje ukucavale klinove i dizali grede, a radnici gurali kolica puna krhotina i prašine.

Reč umobolno ni izbliza nije odgovarala prizoru. Zidari su sedeli na skelama na vrhu visokog brda od obrušenog kamena. Grickali su piletinu i buljili u vašarsku predstavu pod sobom. Merafisovo Oko osećao je njihov prezir. Zbog njih je bio još mrzovoljniji i uznemireniji. „Hrana, gospodaru?“, nije odustajala koščata Marila Teron. „Da li odgovara vašem ukusu?“ „O, da“, progunđao je nadlord. Za svaki slučaj, dodao je: „Svakako.“ Uvek je bio nespretan u prisustvu visokorodnih dama. Sumnjao je da ga gledaju s visine, a ako je suditi po pogledima koje je Marila Teron razmenjivala s dugonosom sestrom Margo, imao je pravo. Te žene ništa nisu radile, izuzev što su na sebe stavljale zapanjujuće količine nakita i svile i ogovarale muškarce. Zaposlene žene ćute jer nemaju vremena za prazne priče. Više nije mogao da trpi podsmeh zidara. Zbacio je ubrus i ustao. Već je dvadeset dana bio nadlord, a još se nije navikao da svi ustaju kad on ustane. Kad su gospodari imanja i njihove žene poskočili, toliko je zlata zablistalo da su na tren zaslepili nadlorda. Kad mu se vid povratio, uočio je da mu je ubrus pao pravo u činiju sosa i... nečega. Usisavao je sos, menjao boju i postajao smeđ. To ga je dodatno oneraspoložilo. „Sedite! Jedite!“, naredio je okupljenima. Bio je svestan da podiže glas, ali nije mogao da se uzdrži. „Zahvaljujem se našem prijatelju, gospodaru Slanih rudnika, na divnoj večeri. Gozbi!“ ispravio se. Osećao je da je vreme da udeli neku lepu reč. Potrudio se da se seti odgovarajućeg izraza. Ponovo se ispravio: „Zahvaljujem se na oči da ti ispadnu gozbi." Okupljenisu se zacerekali. Nadlord je ustuknuo pred takvim odgovorom na njegove reči i petom zakačio nogu stolice. Bučno je pala s postolja. Naglo je pocrveneo. „Odo' ja.“ Cerekanje ga je pratilo i dok je koračao po kvadratnoj čistini. Odo' ja. Šta mu je? Nadlordovi ne govoreodo ja. Oni kažu doviđenja, sve najbolje i najlepše želje za vas i vaše sinove.

Odo' ja! Ali istinitije reči nisu mogle biti izrečene. Merafisovo Oko, nadlord Spajr Venisa, zaštitnik Gradske straže i Maskirane tvrđave i gospodar Četiri kapije, zbilja je samo otišo. Nadlordske veštine su mu očigledno manjkale, a strpljenje mu se istanjilo kao svileno pecivo koje su te pokondirene tikve jele umesto hleba. Kako je Is uspevao s njima da izađe na kraj? Kako li se nosio s ovolikom količinom ulagivanja i laskanja? Kako je podnosio duge ceremonije, gozbe, bankete, balove i parade? Stigao je do ulaza u istočno dvorište. Otpozdravio je stražarima pored kapije. „Vidim da si odslužio deset godina“ rekao je Flukiju Braunu, starijem od dva brata po straži. Fluid je krvavocrveni ogrtač pričvrstio brošem ubipsa s komadima uglja umesto očiju. Crne krhotine bile su znamen desetogodišnje službe. Još deset godina pa će ih zamenitirubinima. Dok je otvarao vrata, Fluki nije podigao pogled ka nadlordu. „Da, gospodaru.“ Merafisovo Oko ga je posmatrao. Borio se s Flukijem u Bici kod Psećeg blata. Na kraju celodnevnog, krvavog vojevanja, s njim je obilazio bojište i ubijao smrtno ranjenu braću po straži. A njegov saborac sad izbegava da ga pogleda u oči. Navikni se na to. Sagnuo se ispod Flukijeve ruke i ušao u Maskiranu tvrđavu. Koliko god da je sva posluga čistila, nikako nisu mogli da se reše prašine. Sloj belog praha prekrivao je uglačani granitni pod svuda gde su vojnici i posluga retko gazili. Hodnik prema Crvenoj kovačnici bio je čist. Po ko zna koji put, odupro se porivu da krene ka sedištu Gradske straže, u kojem je proveo toliko vremena. Želeo je da ode tamo, da se napije piva i da uživa u ćutljivom drugarstvu saboraca. Tamo bi ga dočekala velika vatra, prepečena šunka, pasulj i kockanje u sitne sume, razonode radi. Veterani bisedeli pozadi dok bi novajlije gomilale tanjire ispred sebe, nenaviknute na besplatnu hranu u neograničenim količinama. Bože, koliko mu je sve to nedostajalo. Međutim, više nije

mogao da ode tamo a da ih ne uznemiri. Preko noći je prestao da bude brat po straži i postao uljez. Vojnici bi skakali na noge kad god bi nadlord ušao u njihove prostorije. I stajalisu tako sve dok ne bi izašao. Oštro je skrenuo desno. Zaputio se preko prašnjavog polja do Bureta. Ta kula bila je osnova utvrđenja, a samim tim i čitavog Spajr Venisa. U njoj su bile nadlordove zvanične i lične odaje. Imala je dvadeset lakata debele temelje, a unutra je bilo hladno i mirno kao u planinskoj pećini. Pad Iverka oštetio je i druge dve kule. Bilo je mnogo popucalih zidova, obrušenih tavanica i uništenih podupirača, ali Bure je ostalo netaknuto. I Ronald Stornovej proveo je u njoj prvih deset dana regentstva, kad je preuzeo vlast u zetovo ime. Protrljao je praznu očnu duplju pesnicom. Razmišljanje o tastu škodilo je njegovom duševnom zdravlju, ali nije znao kako da ga izbegne. Kao prvo, matori je uvek bio tu negde. Škripao je i tapkao po tvrđavi, pomažući se štapovima. Jedan pogled na pod bio je dovoljan da zna da je bio tu jer su samo njegovi štapovi ostavljali kružiće u prašini. Kad god ih ugleda, shvati da je Stornovej već korak ispred njega. Gospodar Visokih imanja prošao je Hodnikom Lorda Kopileta ka nadlordovim odajama i nije se vratio. Dodirnuo je balčak mača pa kliznuo rukom ka nožu na leđima. Ako zagusti, potegnuće ga levom. Zveri Spajr Venisa nataknute na kolac, groteskna postavka od crnog gvožđa, treperile su na svetlosti baklje dok je Merafisovo Oko tutnjao hodnikom. Zmajevi, bazilisci, vukodlaci, zmije, sabljozubi tigrovi, mesečeve zmije i desetine bezimenih čudovišta propinjali su se na oštrim kočevima. Legenda kaže da su Četvrtlordovi Osnivači oslobodili Dolinu šiljaka groznih zveri, a tek onda počeli grad na njenom vrhu. Merafisovo Oko nije znao da li je to tačno, ali je veoma dobro shvatao poruku našiljenih kočeva. Spajr Venis je grad nasilja. Njegov vladar ne može da se zadovolji samo ubijanjem neprijatelja, već mora da bude spreman da priređuje predstave. Moraju da umiru u agoniji, pred očima gomile, vrišteći vladarevo ime. „Moj gospodaru.“

Kajdis Zerbina, bivši Isov sluga, izašao je iz nadlordovih odaja i otvorio vrata. Posle Isove smrti, nastavio je da radi isto i što i pre. Merafisovo Oko nije doneo konačnu odluku u vezi s njim. Trebao mu je neko ko će se brinuti o gomili nakita i svile, što je neizbežno pratilo novi položaj, i neko ko ume krišom da dobavlja hranu, piće i žene. Prisustvo osobe koja ume da predvidi sve njegove potrebe bilo je novo, ali ne i do kraja ugodno iskustvo. U prošlosti, kad bi se zaželeo uživanja, jednostavno bise prošetao do Picine ulice i platio kurvu. Ako bi isprljao opremu, očistio bi se i kraj priče. A sad više nije mogao da izađe iz tvrđave bez oružane pratnje. Pritom je nosio toliko ceremonijalnih halja i drangulija da mu je trebalo pola dana da iz njih izađe. Zerbina ga je spašavao upravo te muke. Bio je čudna ptica, brat Hrama Kosti. Nikad nije znao šta mu je na pameti. Tamnosmeđe lice upečatljivih crta i istaknutih jagodica ostalo je mirno dok mu se nadlord približavao. Dugi prsti počivali su na vratima od gvozdenog drveta. „Da li je Stornovej unutra?“ Zerbina se poklonio. Zasijalo je zelenkasto ulje u kosi. „Otkad je tu?“ Dvadeset, oblikovao je Zerbina reč ustima. „Da li je sam?“ Jeste. Merafis je klimnuo. „Donesi mi pivo... i još jedan pehar.“ Sluga je shvatio da je stvar hitna i žurno se udaljio. To je jedna od prednosti nasleđenog sluge, pomisli Merafis. Već je dvorio nadlorda i tačno zna šta treba da radi. Ko zna šta je Stornovej sve uradio dok je bio sam u njegovim odajama. Otrov ne mora uvek da bude u hrani i piću. Može da se stavi i na suđe. Ušao je u sobu spreman na sve. Osetio je miris izgorelog jantara. Oči su ga zapekle od dima, a sinusi zaboleli. Pred njim se mreškao dim u visini kolena. U kaminu je goreo ćumur, oslobađajući sitne pramičke dima, slične zubima. Roland Stornovej stajao je pored vatre i džarao ugljevlje štapom.

„Da li ti je Teron pomenuo novac?“ Starac se nije ni okrenuo, tako da je Merafis morao da razgovara s tastovim ćelavim temenom. „Teron je samo priredio gozbu. Nije pominjao novac.“ Gospodar Visokih imanja zadovoljno se zacerekao, a mršava zadnjica zaigrala mu je gore-dole. Pomagao se štapovima da bi održao ravnotežu. „Stolicu!“, naredio je kad je video da mu ne ide. Ma padni i crkni, matori! Nadlord sebi nije mogao da objasni zašto mu je prineo stolicu. Možda je i mogao, ali stideo se objašnjenja. Čitavog života primao je naređenja od gospodara veleposednika, a dugogodišnjih navika nije mogao da se oslobodi preko noći. „Evo! Sedi!“, rekao je i gurnuo stolicu ka unutrašnjim pregibima tastovih kolena, nateravši ga da se sruši u nju. „Ne tako blizu vatri!“, povikao je Stornovej i zamahnuo desnim štapom. Vrh se dimio od vatre. Za dlaku je promašio nadlordovu cevanicu. Merafis je uhvatio stolicu za naslon i odvukao tasta od ognjišta. Bio je lakši od svežnja suvih grančica. Roland Stornovej imao je najmanje osamdeset godina. Možda se i jeste smanjio i izgubio na težini, ali ono što je preostalo bilo je tako tvrdo i žilavo da je izgledao opasnije od mnogo krupnijih ljudi. Nadlord je brzo pustio stolicu. Tast. Merafis je isprobavao tu reč sa nadom da će u njoj pronaći nekog smisla. U braku je s njegovom kćerkom. Osvojivši kontrolu nad tvrđavom posle Isove smrti, Stornovej mu je omogućio da se proglasi za nadlorda po povratku iz klanovskih zemalja. Problem je bio u tome što je istarac merkao titulu, što se graničilo s neverovatnim. Bio je u devetoj deceniji života, ali istina se jasno ogledala u njegovim očima. Tast ga je posmatrao hladnim i okrutnim pogledom grabljivca. „Kad gospodar imanja priredi gozbu za nadlorda, to znači da mu je nešto potrebno. Filipu Teronu potrebna je gotovina. Džepovi su mu prazni. Nadao se da će napuniti kovčege u ratu s klanovima. Svi znamo kako se taj poduhvat završio.“

Merafis se našao na nepoznatom terenu, na kojem se starac pak odlično snalazio. Znao je mnogo toga o gospodarima imanja do kojih on još nije mogao da dođe. „Zašto mi onda nije tražio novac?“ Tast mu je odgovorio pogledom koji je plastično objašnjavao šta gospodari imanja misle o novom nadlordu, mesarovom sinu. „Poslaće zahtev upravniku riznice.“ „Neću to dozvoliti. Taj kopilan nam je okrenuo leđa pod Ganmidičem. Otperjao je s bojnog polja sa ostalima.“ „Ipak, nisise zadavio njegovom hranom.“ Merafis je mahnuo pesnicom, kao da želi da se odbrani od starčevih reči. Odšetao je na drugi kraj prostorije. Izrezbarene stolice visokih naslona, od ebanovine i zebrinog drveta, počivale su na podnoj prostirci veličine borilišta za bikove. Iza njih je bio niz tapiserija u crvenim i zlatnim tonovima, koje su prikazivale vojničke pobede Spajr Venisa. Neuramljene, već samo zakucane za zid, tapiserije su se savijale i parale po rubovima. Zadnje noge bojnog konja Kalana Pengarona već su nestale preobrazivši se u splet mlitavih niti. Novi nadlord im nije davao više od deset godina. Nadlord je Spajr Venisa. Šta su njegovi prethodnici imali od toga? Is, Horgo, Hjus, Pengaron... Svisu skončali pre vremena. Obratio se tastu: „Svestan sam neophodnosti sklapanja savezništava, ali neka sam proklet ako budem plaćao za njih!“ Stornovej se nasmejao. Zvučalo je kao da se davi. Obukao je stari crni poluogrtač s okovratnikom od dabrovog krzna; uopšte nije izgledao kao čovek koji ubira prihode od najberićetnijeg planinskog prolaza oko Spajr Venisa. Gospodar Visokih imanja naplaćivao je putarinu na sva dobra koja su ulazila u grad s juga. Tube svile, košare s jagodama, tamjan, alabasterske lampe, staklene niske, boja za tkanine, rukopisne knjige, pa začini - šafran, oraščići, crni i beli biber, karanfilić, kim, kurkuma, cimet, đumbir, mirodija, anis, paprika... Od njega se očekivalo da polovinu iznosa od ubranog novca preda gradu, ali već decenijama niko nije proverio njegovo poslovanje, zahvaljujući pozamašnom mitu isplaćenom i Horgu iIsu.

„Prijatelji su ti neophodni. Vreme je da kupiš nekolicinu. Za početak, Filip Teron bio bi dobar pazar. Daleki zapad sledi gospodara Slanih rudnika. To nije velika sila, ali nemaš mnogo izbora zato što nameravaš da stvoriš neprijatelje i na istoku i na severu.“ Merafis se mrštio na tasta. Garika Hjusa, gospodara Istočnih imanja, niko nije morao da nagovara na sukob s novim nadlordom. Odbio je da prizna Merafisovo Oko i javno se zakleo da će na juriš osvojiti tvrđavu. Na severu su bili gospodari Izliva, Pšeničnih, Živinih, Crnozemnih i Crnorečnih imanja. Niko od njih nije bio prijatelj novom nadlordu. Neki su bili u dosluhu s Hjusom, ali većina je na svoju ruku povukla snage tokom napada na Ganmidič. Razgnevio bi se kad god bi se setio toga. „Šta te briga što ja pravim neprijatelje, starce? Tako je više njih koji će hteti da mi dođu glave.“ Pobesneo je iako je znao da je to pogrešno. „Objasni mi razliku između tebe i Garika Hjusa. Meni obojica izgledate kao dva zla kopilana koja bi me rado videla mrtvog.“ Stornovejeve hladne sive oči zablistale su pobedonosno. Kao da je dvadeset dana čekao samo na ovo. „Da li ti je ta strelica, koja ti je izbila oko, uništila i deo moždane mase?“ Gospodar Visokih imanja nije čekao odgovor. „Vreme je od presudne važnosti. Tačno je da ćemo se nas dvojica možda sukobiti, ali je u doglednoj budućnosti za obojicu bolje da se utvrdiš na svom položaju i zaista zagospodariš gradom. Ako bih te večeras otrovao u snu, dao bih ključeve grada velikašu koji bi prvi do njih dotrčao. Gradska straža ti je glavni oslonac, a ako izgubim tebe, izgubiću i njih.“ Gospode, ovaj čovek ima petlju! Zmija se pokazala bez imalo stida. Bacio je pogled na vrata. Gde je taj Zerbina s pivom? Špartao je po sobi i silio se da razmišlja. U prizemlju nije bilo prozora pa se kretao između zidova bez otvora. Zaustavio se ispred tasta i promrmljao: „Objasni mi zašto da te ne ubijem zbog ovoga što si mi upravo rekao.“ Starac je spustio štapove u krilo. Iz te blizine mogao je da vidi rupe od moljaca na njegovom ogrtaču. „Kad je Iverak pao, poneo je i

južne zidine tvrđave i grada sa sobom. Visoko imanje i moji saveznici jedinisprečavaju Hjusa da jurne kroz rupu u gradskim zidinama.“ „Imam Stražu i Oblačnu tvrđavu.“ „Oblačna tvrđava stoji na mojoj južnoj granici. Tačno znam koliko kiše prolazi kroz taj krov, kao i da su ljudi u njoj mokri do gole kože. Što se Straže tiče, mislim da je jasno da su najbolji u ulozi poslednje linije odbrane. Slavni dani juriša na neprijatelje van gradskih zidina već su dvadeset godina iza njih.“ Merafis je udahnuo vazduh, spreman da se usprotivi tastu, ali shvatio je da nema šta da kaže. U najboljem slučaju, mogao ga je podsetiti da se okršaj kod Psećeg blata zbio pre petnaest, a ne pre dvadeset godina. Ipak, napad na Ganmidič bio je prava propast. Gradska straža najdelotvornija je u odbrani, a ne u napadu. „Koliko kožnih ogrtača imaš na imanju?“ „Dve hiljade je pod oružjem. Mogu da okupim još toliko ako se ukaže potreba.“ „Učini to.“ Ponovo je uočio pobedonosni blesak u grabljivčevim očima. „Deset četa moraće da se utabori nadomak zidina.“ Na gradskoj zemlji, a ne na imanju. Tiho kucanje najavilo je ulazak Kajdisa Zerbine s pivom. Sluga se nečujno kretao. Spustio je na stoličicu pored vatre poslužavnik s kalajisanim krčagom i dva pehara. Osvrtao se da bi video gde ide. Merafis je podigao prst. Ostavi nas, nemo je poručio. Sam ću sipati pivo. Morao je da prizna da sluga nepogrešivo tumači komande. Ma zadržaću ga, odlučio je. Sa zadovoljstvom je gledao žutu penu na vrhu krčaga. „Pivo?“, pitao je Stornoveja kad se Zerbina povukao. „Zašto da ne.“ Napunio mu je pehar. Stornovej je spustio pehar s pivom na koščatu butinu. „Pa, hoćemo li nazdraviti našem savezništvu?“

Nadlord je polako sipao pivo u svoj pehar. Uspravio se. Kožni ogrtači na gradskoj zemlji - eto šta mu tast predlaže. Spajr Venis posedovao je svu zemlju na četvrt lige od južnog zida, uglavnom obronke i niže padine Planine ubistva. Stornovejevo imanje nastavljalo se odatle. Obuhvatalo je više i niže doline i dragoceni Prevoj orlovog ubistva. Imao je pravo da svoju vojsku šalje po svim putevima i prolazima preko svoje teritorije, ali ne i gradskim zemljištem. To nije smeo bez nadlordovog odobrenja. A samo bi mu idiot od nadlorda to dozvolio. Ili nadlord u očajnom položaju. Istina je da mu je Stornovej bio neophodan, baš kao i on njemu. Stari jarac imao je pravo kad je rekao da bi teško zadržao tvrđavu ako bi mu zet sutra umro. Jednostavno, Gradska straža ga nije volela. Ko zna uz koga bi pristala nakon Merafisove smrti. Nekoliko gospodara imanja služilo je u Straži. Setio se gospodara Crne reke i gospodara Prosijačke kapije. Ako bi se neko od njih proglasio za nadlorda, lako bi pridobio Stražu na svoju stranu. Stornoveju bi trebalo mnogo vremena da se nametne. Mogao je on da kupi ljude uslugama i da ih novcem navikne da slušaju njegova naređenja. Međutim, Merafisovo Oko mu je bio potreban i da bi javnost priznala nedavno rođenog unuka. Bože, pomozi mi da sačuvam razum! Ni kriv ni dužan, dobio je sina. Leona Stornovej već je bila u drugom stanju kad se njome oženio. Cmizdravi, crvenoliki deran, kog je donela na svet, bio je plod semena drugog čoveka, nekog siromašnog učenika iz Velike biblioteke, kog je srela dok se lečila u Ključalim izvorima. Merafis je otro kap pene s pesnice. U čitavom gradu nije bilo dovoljno vode da izleči sve boljke njegove supruge. Ta žena nije imala sve daske u glavi. Najčešće ju je izbegavao. Osim toga, vrlo dobro je znao u šta se upustio. Ženidba je bila njegova jedina ulaznica u svet velikaša, a nijedna žena zdravog razuma njega ne bi poželela. Leona i njen otac prihvatili su ga pod uslovom da prizna dete kao svoje. Ona zbog dobrog glasa, a Stornovej zbog koristi koju je mogao

imati od nadlordovog sina. Zamišljao je kako se lukavi starac obraća Gradskoj straži. „Ne tražim vlast za sebe, već želim da budem namesnik sinu Merafisovog Oka.“ Hteli su da ga nazovu Jon Merafis. Sićušni, plavokosi dečačić, sa psorijazom na rukama i butinama išepavom levom nogom, čekao je na pročišćenje, ceremoniju na kojoj će dobiti puno ime i prezime. Merafisovo Oko je odbio da mu da ime. To je bila pogana rabota. Kako god da se beba zove - Stornovej, Merafis ili Oko - čitav grad će se svejedno smejati novom nadlordu. Oštro je udahnuo. Namirisao je hmelj u pivu. Istina je da bi mogao imati koristi od priznanja dečaka. Stornovej je posednik jednog od najbogatijih i najstarijih imanja u Spajr Venisu. A stari jarac ne može da živi doveka. Roland Stornovej Mlađi, njegov sin, bio je vrlo slabog zdravlja, tako da će Jon najverovatnije naslediti dedino bogatstvo, što znači da će ga Merafisovo Oko kontrolisati do dečakovog punoletstva. Niko se nije obogatio posle trideset godina službe u Gradskoj straži. Niti je iko postao omiljen u narodu. Niko od gospodara ga nije voleo. Za njih je on i dalje samo mesarov sin, nikogović sa velikim očima - toliko velikim da mu je jedno i ispalo - koji je nebrojeno puta potezao mač na njih. Straža je vladala gradom, kapijama, Maskiranom tvrđavom i određivala ko može prići nadlordu. Bio je kost u grlu svakom veleposedniku. Imali su ogromna imanja izvan grada, ali su u njemu moraliskrušeno da mole Merafisovo Oko. A onda je čovek, koji je sedamnaest godina gospodario njima mrskom Stražom, postao i nadlord. Nije bio jedan od njih, a njegov jedini saveznik u redovima velikaša sedeo je u stolici, sa dva štapa na krilu. Pivo je vetrelo dok je čekao odgovor. Želim to, podsetio se dok je dizao pehar. „Za nečasno savezništvo!“ rekao je tastu. „U to ime!“ odvratio je Stornovej. Osmehnuo se i pokazao smeđe zube. „Otpiću prvi, u znak dobre volje.“

5. Severno od Blada „Dug put nas čeka.“ podsetio je Raif Adija Gana. Sitni, svetlokosi pastir ćutke se mrštio. Progovorio je posle kraćeg razmišljanja. „Većina bi, kad bi se našla pred dilemom da li da putuju Teritorijom klanova ilisulskim Mučnim zemljama, odabrala klanove.“ „Ja ne spadam u većinu.“ „Za petama su ti.“ Raif je razmišljao o Adijevim rečima. Više nije bilo važno da li misli na Sule ili klanove. „Znam.“ Ubrzo je počela susnežica. Oblaci su se čitavog dana spuštali, a temperatura se približavala tački smrzavanja. Nemirni vetar nosio je susnežicu oko stena i žbunja. Ovde nije bilo plodnog tla. Drveće, uglavnom čvornovati i sitni borovi, nicalo je samo u pukotinama između stenja. Četinarske iglice podsećale su na zarđale klinove. Vazduh je mirisao na gas. Zemlja kao da se kretala kroz noć. Raif je verovao da ono što je zarobljeno ispod nje polako curi napolje. Adi i on su se oko ponoći probudili u logoru bez šatora. Tiha tutnjava najavljivala je niz potresa. Nestabilno kamenje se obrušavalo i nosilo mrtvo i bolesno drveće. Zavladala je tišina koja je potrajala do zore. Ni vuci nisove nisu žurili da otkriju svoje prisustvo u tami. Adi je skuvao čaj. Posmatrali su mesec i zvezde i nisu ni pokušavali da se pretvaraju da spavaju. Kad je zora svanula, s olakšanjem su slušali ptice. Snežne kokoši, gavranovi, detlići i ostrugašice pozdravljale su iz zaklona izlazeće sunce. Svet je izgledao isto, iako je osećaj bio drugačiji. Ubrzo su nastavili put. Raif je počeo da se umara oko sredine popodneva. Rana mu se u grudima skupljala, a nesigurna kolena primoravala su ga da pazi na svaki korak.

I Adi je pokazivao znake umora. Iscrpla ga je borba s vetrom i susnežicom posle samo tročasovnog sna. Oklembesio je i glavu i ramena. Jednom rukom stiskao je ogrtač u visini grla, a drugom držao štap. Člancisu mu pobeleli. Njegovo zalaganje za lakši južni put, preko Teritorije klanova, bilo je nešto najbliže primedbišto je ikad izrekao. Raif je odvratio: „Trebalo bi da potražimo mesto za logor.“ Adi je zario štap u gomilu oblutaka. Isprobavao je njihovu čvrstinu. „Mogli bismo da stanemo ovde i zaspimo na stenju. Nećemo naći ništa bolje.“ „Poznaješ li ovaj kraj?“ „Šta tu ima da se poznaje? Imam oči. Mogu da vidim.“ Raifse uspentrao na granitnu stenu. Pogledao je ka severu i istoku. Adi je imao pravo. Nije video ništa izuzev turobnog krajolika punog zakržljalog drveća i granitnih stena. Bili su severno od Blada i deset dana istočno od Sakatih Ljudi. Lagano su napredovali otkad su pre tri dana napustili logor Jagnjeće Braće. Loše vreme ih je dodatno usporavalo. Nije im pomogla ni Raifova čvrsta rešenost da ne stupi nogom na teritoriju Blada jer je granični pojas bio teško prohodna kamenita pustara. „Ako ništa drugo, ptice danas neće leteti.“ Raif nije odmah shvatio šta mu saputnik govori. Spustio se s kamena irekao: „Kad si ga poslednji put video?“ Adise četiri dana nije brijao pa mu se susnežica hvatala za čekinje. Kapa, koju je sašio od traka crne jagnjeće kože, padala mu je preko ušiju. Čekaj pa ćeš videti, rekao je Raifu pre nekoliko dana. Smanjiće se do odgovarajuće veličine posle nedelju dana na kiši. Trljajući bradu, odgovorio je: „Jutros je bio na nebu, pre nego što se vetar pojačao.“ Govorio je o sokolu kog su svakodnevno viđali nakon što su napustili Jezero crvenog leda. Ptica nije bila divlja. Imala je srebrne trake na nogama. Ni on ni Adi nisu pomenuli ime osobe koja je vezala trake sokolu. Raif nije hteo da razmišlja o satu provedenom u šatoru Jisele Bez Noža. Bila je Sul. Njeni sunarodnici verovali su da će Mor

Draka okončati njihovo postojanje. Soko je bio njen. Presreo je Adijev pogled. Pročitao je pitanje u njegovim očima.U opasnosti smo, kako bi spavanje na Teritorijama klanova moglo biti gore od ovoga? „Pronađi nam neki zaklon“, reče Raif. Adi je polako klimnuo, razmišljajući. „Pre jednog sata prošli smo pored korita koje ide na sever. Bilo bi dobro da se vratimo do njega ako hoćemo da skrenemo na istok.“ „Dobro.“ Ćutke su zalazili sve dublje u Mučne zemlje. Raif je Adija Gana smatrao pametnim čovekom - trezvenim i valjanim. Soko neće leteti po vetru i susnežici. Sad je dobar čas da pokušaju da se sakriju od njega. Kad se vreme prolepša, vlasnica ptice poslaće je na zapad. Neće pretpostaviti da su se vratili istim putem i krenuli na istok. Ako provedu noć u zaklonu, bez dima, mogli bi da umaknu progoniteljima. To će značiti duže putovanje i duže zadržavanje na sulskoj teritoriji, ali uopšte nije hitao da se vrati Sakatim Ljudima. Dokle god je na putovanju, odgovoran je samo za Adija i sebe. Uživaće u slobodi dok može, uopšte mu se ne žuri da postane kralj Pukotine. I Adi je naslutio da mu se ne žuri u Pukotinu. Dok su odmicali ka severoistoku, vetar je bivao sve jači. Duvao je s juga, pritiskao im ogrtače uz leđa i donosio miris bakra i crvenih borova. Peli su se sve više. Na istoku se isticala tamna masa Borejske oblasti. „To je najveća šuma u Poznatim zemljama“, rekao je tiho Adi kad su na trenutak zastali da je osmotre. „Mogao bi da lutaš čitavog života u njoj a da niiednom ne vidiš sunce.“ Raif je posmatrao crnu masu koja je nestajala u magli... Upozorio je sebe da ne sme da misli na Eš. Suli su je uzeli. Nije važno ako je negde tamo. Nategao je vodu iz čuture i okrenuo glavu. Sunce je zašlo za oblake. Kad su sišli u suvo korito, vetar je zamro, a vazduh se ohladio. Kad su stigli do vode, susnežica se

preobrazila u sneg. Gusto šipražje i čičak gušili su obale. Potočić je žuborio preko stenja. Nešto mrtvo, lisica ili vidra, ležalo je raskomadano i delimično pojedeno u rečici. „Vučija posla“, reče Adi kad je prevrnuo glavu crkotine štapom. „Nije stradalo samo zbog mesa, već i zbog teritorije.“ Raif je klimnuo i krenuo uzvodno. Nigde nije mogao da pronađe duševni mir. Eš, Sakati Ljudi, Jagnjeća Braća, čak i vučija lovina - u svemu je video samo upozorenja. Grabio je napred odmičući Adiju Ganu. Sinoćno podrhtavanje tla izvalilo je duž obala borove s plitkim korenjem. Preskakao je preko njih, a mač, vezan ukoso na leđima, stalno ga je udarao po levom ramenu i desnom kuku. Njegova težina mu nije smetala, ali je dužina bila ozbiljan problem. Sulski ratnici slično oružje nose u naročitim kanijama, zahvaljujući kojim mač poprilično viri iznad lopatica, tako da krsnica bude u istoj ravni s ivicom ramena. Trebnće mu nešto slično. Klanovske oštrice su retko bile duže od jednog metra i dvadeset centimetara I uglavnom se nose o pojasu. Ima još jedan zadatak. Mora da nauči kako da ga koristi. Gubitnik se držao s dve ruke. Blekhejlovci su učili da se bore isključivo jodnorukim sekirama i mačevima. Drevni mač iziskuje veštinu koja se u klanovima nije praktikovala, a i opravka i oštrenje zahtevaće znanja koja niko u Blekhejlu nije imao. Neko će najpre morati dletom da obije naslage koje su se nahvatale od krsnice do vrha i da izbrusi neravnine koje ostanu u metalu. Oružje posle takvog zahvata neće biti lepo. Tako duboko brušenje će, sasvim sigurno, naružiti sečivo. Nešto u njemu želelo je da vidi šta leži ispod patine vremena. Mač je pripadao njegovom prijatelju, Gospodaru Gavranova, bezimenom. Opazio je crnu senku na obali i zastao da je ispita. Snažne vode izdubile su veliku peščarsku stenu. Čučnuo je i ušao u udubljenje. Pećina je bila plitka i mirisala na vodene pacove. Šareno ptičje perje virilo je iz šljunkovitog tla. Naišao je na napušteno gnezdo s ljuskama od jajeta i paperjem. Pećina je bila suva, izuzev barice s komarcima u zadnjem delu. Procenio je da ima dovoljno mesta za obojicu i izašao.

Dok je čekao da ga pastir stigne, dovukao je jedan od palih borova i zaprečio ulaz. „Neće zaustaviti vukove“, upozorio ga je Adi. Brzo su pripremili logor. Nisu palili vatru. Adi je izdrobio malo bilja u čajnik pun hladne vode jer nije mogao da se odrekne navike da popije čaj. Spremao se za bdenje. Raif je razmotao prostirku kod ulaza u pećinu. Prepustio je Adiju zadnji deo, niži. Pastir se pobunio, ali je Raif samo odmahnuo glavom. Ako išta noću navali na njih, prvo će se susrestis Raifom Sevransom. Nisu baš svi ljudi do kojih mu je stalo bili daleko. Adi je gunđao, mrštio se na hladan čaj. Seo je na oboreni bor i rekao: „Moj otac bio je lučonoša i poglavičin pratilac u Bunarkući. Rekao mi je, dok je još verovao da ću postati ratnik poput njega, nešto što nikad neću zaboraviti.“ Zastao je, lupnuo se po kaputu i pronašao komad dimljenog mesa. Odsekao je parče i počeo da žvaće. Raif je čekao. Načekaće se. Znao je koliko je to meso žilavo. Uskoro se smrklo i Adi je postao samo silueta na severnom nebu. Na silu je progutao meso i progovorio. „Otac mi je rekao da znanje štiti čoveka bolje od bilo kakvog mača. Daje mu prednost. U ovom trenutku, nisam dovoljno naoružan. U noći poput ove, u zemlji vukova i Sula, nadomak Ledine, potrebna nam je sva moguća zaštita. Potrebno mi je neko oružje. Vreme je da mi ispričaš. Zašto ne idemo kroz Teritorije klanova?“ Raif je čučao pored obale. Očekivao je ovo. Adi je znao zašto Suli zaziru od njega - odnosno ponešto od toga - i gotovo ništa drugo. Nije ni čudo što ga je izdalo strpljenje. Progovorio je: „Blađani traže moju glavu.“ Nije mogao bolje da uobliči odgovor. Adijeva silueta nije izgledala iznenađeno. „Čuo si za masakr na Putu za Blad?“ „Jesam.“ „Blekhejlovci su hladnokrvno poklali unučad i snajke Gospodara Pasa, a ja sam bio s njima.“ Čekao je reakciju, ali Adi se nije mrdao. „Sedam dana kasnije, branio sam dela i čast Blekhejla u Dafovom

svratištu. ČetiriBlađanina su poginula.“ Nije morao da doda od moje ruke. Sagovornik ga je dobro razumeo. Žubor vode u potoku bio je jedini zvuk u tami. Trenuci su oticali. Adi je rekao: „Dakle, priznao sisvoje učešće u pokolju?“ „Ja sam jedini Blekhejlovac za kog Blađani sa sigurnošću znaju da je bio tamo.“ „Slatki bogovi!“ Adi je usisao vazduh. „Ne bih želeo Gospodara Pasa isvih sedam sinova za petama.“ Raif nije sačekao da prođe ni otkucaj srca. „Ne vole me ni u Blekhejlu.“ „Mrtvorođeni kaže da si ubio zakletog Blekhejlovca u Crnoj rupi.“ Raif je ovog puta samo pomerio ruku. I Adi je nekada bio Klanovac i odlično je znao šta znači ubiti drugog klanovca. Pastirovo ćutanje bilo je dovoljno rečito. Posle je promenio temu. „Šta je s tim mačem?“ Ko bi rekao da će rado progovoriti o Gubitniku. „Video si da sam ubio... onu stvar na ispustu, one noći kad je umro Tragis Krtica?“ „Jesam.“ „Učinio sam to s dva mača. Prvi je pukao, a drugi je ušao, ali samo zato što sam iskoristio ulaznu ranu koju je načinio prvi. Uobičajeno oružje ima svoja ograničenja. Stvorenje koje sam ubio bilo je na samom rubu tog ograničenja. A ono ni izdaleka nije najgore. Najgora će tek doći.“ Vidra je vrisnula upozorenje na istoku. Vuk. „Ovaj mač će nešto promeniti?“ Raif sleže ramenima. „Promenio je pre hiljadu godina, u noći kad je jezero poplavljeno. Čovek koji se borio njime preokrenuo je tok bitke.“ „Da li će Suli pokušati da ga otmu?" Raif je ustao. Nije mogao da odgovori u sedećem položaju. „Neće“, prozborio je tiho. „Pokušaće da otmu mene, pre nego što

naučim da se služim njime.“ „Gone te?“ „Verujem da je tako.“ Za Adijevim pojasom već deset godina nije bilo vrećice s prahom svetog kamena. Ipak je dodirnuo mesto gde je nekad visila. „Pred nama su dani tamniji od noći.“ Drevne reći pripovedača oko logorskih vatri i poglavica klanova uoči rata behu bremenite značenjem. Vetar ih nije oduvao. Bilo je teško progovoriti u tišini koja je nastala posle njih. Adi je smogao snage da prevrne lonac i kaže: „Večeras neće biti vatre. Pićemo hladan čaj. Idem na spavanje. Kao što je Gidi Bunarkuća govorio, neka se naši neprijatelji pojavljuju u noćnim morama, a ne u opipljivom obličju.“ Dok je Adi pravio postelju od borovih iglica, Raif je krenuo uzvodno. Gidi Bunarkuća pozajmio je te reči od Sula; Ark Venosekač ih je, u Raifovom prisustvu, rekao Eš. Samo što je Adi rekaonaši umesto tvoji. Zvezde se neće pojaviti ove noći, zaključio je Raif. Oblaci su zakrilili sever. Svet je bio nestabilan. Zadrhtao je jednom, možda će i drugi put. Iz navike je oslušnuo srca u tami. Vuk je kaskao ka istoku, duboko u sulskoj teritoriji. Par sova s jajima u gnezdu čekao je da se udalji pa da krenu u lov. Na zapadu je ranjeni jelen brstio mesečev korov između stenja. Srce mu je tuklo preterano brzo; plašio se vukova, isuparnika. Znao je kako mu je. Na trenutak je razmišljao da ponese luk i krene za njim. Meso im nije trebalo. Bio je svestan želje za srcoubistvom. Da li se pojačavala? Da li je oduvek osećao ovo napeto iščekivanje u utrobi? Krenuo je nazad. Bio je umoran, ali je znao da neće zaspati. Logor je utonuo u tamu. Zaobišao je pali bor, ušao u pećinu, odložio dugi nož Tragisa Krtice i sulski luk nadohvat ruke, zatvorio oči i pokušao da potisne misli. Bol u grudima pojačavao je tugu. Bilo mu je teško da ne misli na Efi, Dreja i Eš. Sigurno je sanjao, zato što je osetio Ešine usne na uvu. Prošaptala je ono što mu je rekla pre nego što je otišla sa

Sulima. Čuvaj se. Probudio se u trenu. Tama se zavrtela dok je pokušavao da se orijentiše u njoj. Obično je znao koliko dugo je spavao. Te noći, bez mesečine i zvezda, instinkt ga je izdao. Gavranova amajlija pritiskala mu je grlo, kao da ga je ujedala za gušu. Povukao je uzicu da bi je odmakao od sebe. Drugom rukom posegnuo je ka sulskom luku. Strele su bile u tobolcu na njegovim grudima. Ustao je. Potpuna tama pojačavala je sve zvuke. Podigao je dugi nož Tragisa Krtice i vrhovima prstiju pomerio pesak. To je odjeknulo kao bat koraka, ali Adise nije probudio. Sagnuo se i izašao iz pećine. Nešto se kretalo na jugu. Opazio je mreškanje u tami. Vazduh, koji je stvorenje pomerilo, pomilovao ga je po obrazu. Zaudarao je na dimljeni led. Pomerio je glavu u stranu i tek onda udahnuo. Nije želeo da udiše taj miris. Gospodari Kraja oteli su i načinili Nestvorene od onih koji su se rodili, hranili, rasli i uživali u sunčevim zracima na ovom svetu. Nešto drugo je zamenilo meso i krv. Suli su to zvali maer dan - sen-meso. Raif je reč smatrao neodgovarajućom. Imao je utisak da se crnilo među zvezdama zgusnulo i da je na silu preuzelo ljudsko i neljudsko obličje. Imalo je težinu, gustinu i svrhu, a nije moglo da opstane bez srca, baš kao i živo meso. Pratio je srce dok se šunjalo preko potoka, nizvodno od njih. Iskustvo ga je učilo da mu ne dopusti da se dugo kreće oko njega. Usisaće ga. Srce mu je ubrzano tuklo. Guralo je krv kroz žile ispod kože. Prstisu mu igrali na luku. Noćni mraz smrzao je tok potoka. Vrebao je u suvom koritu, spreman da odapne strelu. Šta god krene na njega, mora najpre da savlada kamenite obale. Sekunde su prolazile, alisve je bilo mirno. Oči su mu se navikle na pomračinu. Izgubio je trag Nestvorenom. Odupirao se iskušenju da ponovo usmeri pažnju na mesto gde ga je poslednji put osetio. Iako ga je ugledao samo na tren, odmah je zaključio da ima posla s neljudskim stvorenjem, a nije znao koliko je brzo.

Vetar je zaljuljao borove. Namirisao je nešto. Zemlja se pomerila pre nego što je mogao da imenuje izvor mirisa. Zvučni talas uzdrmao je potok, a tle je zadrhtalo. Stene su se sudarale i poskakivale, a drvo pucalo. Kamenje se obrušilo niz obalu. Ukočio se. Kad se okrenuo, nešto ga je, najverovatnije kamen, udarilo u leđa. Ništa nije video, a zemlja se divlje tresla. Prebacio je težinu napred. Kiša oblutaka padala je u potok, tako da nije mogao da prati pokrete oko sebe. Kad je osetio srce, biće je već bilo maltene na njemu. Crno obličje jurnulo je s obale. Bilo je krupno i širokih pleća, ali nedostajala su mu neka bitna obeležja da bi se moglo nazvati ljudskim. Stiskalo je oružje od praznog čelika. Razmišljao je šta može da uradi. Bilo je prekasno da zategne luk i nacilja Nestvorenog. Rizikuje da bude proboden s leđa ako se okrene i potrči da bise dovoljno odmakao. Dugi nož Tragisa Krtice od balčaka do vrha nije imao više od dve stope. Poslužiće, bio je oštar. Skočio je ulevo i bacio sulski luk u suprotnom pravcu. Stvorenje je okrenulo glavu ka luku koji je pao na drugu stranu potoka. Raif je tako dobio mrvicu vremena. Zakoračio je unazad, skinuo tobolac, zavitlao ga u stvora, a onda je skočio na Nestvorenog dok je podizao slobodnu ruku do grudnog koša. Ubo ga je u ruku, a ciljao je srce. Morao je da zakorači u domašaj praznog čelika da bi to izveo. Debeli gvozdeni oklop zaustaviće nož. Gurnuo ga je dlanom leve ruke da bi savladao otpor. Biće je vrisnulo i zamahnulo mačem. Raif je iščupao nož iskočio u stranu. Vrh mu je dodirnuo srce, ali ga nije raskrvavio. Crna nematerija sen-mesa dimila se kroz rupu. Stvorenje je zatreperilo, ponovo se oblikovalo i napalo neljudskom brzinom. Imao je vremena samo za najosnovniju odbranu. Ukoso je postavio sečivo preko grudi, da dočeka udarac praznog čelika. Nezemaljsko oružje kliznulo je niz njegovu oštricu i bukvalno kidalo dugi nož. Piljevinu živog čelika usisavalo je u prazninu. Uzmicao je. Sagnuo se. Prazni čelik sevnuo je pokraj njega. Razrezao je orlovski ogrtač i pantalone od jelenske kože. Ako je

probio kožu, nije to osetio. Nije znao da li je zemlja prestala da drhti. Stvorenje je bilo brzo. Gledalo ga je u oči. Kad bise Raif pomerio levo, pomerilo bi se s njim. Mač je zasekao vazduh na mestu gde se trenutak ranije nalazila Raifova noga. Ako padneš od praznog čelika, bićeš otet. Nestvoren. Ako umreš kasnije, od zadobijenih rana, takođe ćeš postati Nestvoren, prolazile su mu kroz glavu reči Angusa Loka. Nisu mu nimalo pomagale. Stvorenje je, kad se uzme u obzir dužina mača i ruku, imalo dvostruko veći domašaj. To ga nije najviše brinulo. Užasavao se zbog onog po čemu se razlikovalo od Nestvorenih koje je dotad sretao. Bilo je sračunato, razumno i strpljivo. Ostali su se tukli kao muve bez glave, a ovaj je pazio i da preživi. Povreda mu nije smetala da bude divljački brz. Raif se povlačio duž potoka. Kamenje klizavo od leda bilo je nepouzdan oslonac pa je morao da se ukopava petama. Dugi nož Tragisa Krtice zaustavljao je napade i trpeo udarce, ali posle ove borbe neće moći da posluži ni za podizanje šatora. Na trenutak bi nazreo srce stvorenja, ali nije imao brzinu neophodnu za napad. To je bila prednost srcoubistva na daljinu, pomoću dugog luka - imao je vremena. „Ah“ Usisao je vazduh kad mu je prazni čelik rasparao ruku od lakta do zgloba. Topla krv potekla je po kožiruke u kojoj je držao nož. Stvorenje je zasiktalo. Spustilo je neobičnu, glatku glavu i bacilo se na slabu tačku. Raif je obrnuo dugi nož da bi zaštitio ruku u povlačenju. Udarci su ga pratili do obale gde se skotrljao nizvodno. Pokušavao je da ostane van domašaja stvorenja. Kamenje ga je bolo u leđa. Prazni čelik zario mu se u rameni mišić. Od bola mu se smračilo pred očima pa je izgubio dragocenu sekundu. Stvorenje je treperilo iznad njega. Ličilo je na oklopljenu senku, s rupama za oči. Gledao je odsustvo tvari i prazni čelik na putu ka svom srcu. U tom trenutku je spoznao isto što i njegove žrtve: gubljenje kontrole nad utrobom i paniku koja se sažima u jednu reč.

Ne. Srce mu se steglo. Video je oca. Blekhejlovci ne zatvaraju oči pred smrću. Otvorio je oči. Video je nešto što se opiralo tumačenju. Dve prilike su stajale, tamo gde je bila jedna. Senka je imala senku i... nešto ih je povezivalo. Svetla srebrna traka izlazila je iz ruke senke i prolazila kroz grudi Nestvorenog. Mesečina se odražavala na njoj, ali gde je bio mesec? Trepnuo je. Preplavio ga je prijatni umor. Lepo je ležati. Druga senka je naglo cimnula traku nazad. Nestvoreni je posrnuo. Raifu se digla kosa na glavi od njegovog piskavog vriska. Pao je na kolena i nekako se smanjio. Zaljuljao se i pao. Prazni čelik zazujao je susrevši se s dnom potoka. Raif je gledao kako tone kroz rastresiti šljunak i kamenje. Povratio je od oštrog i masnog vonja stene u plamenu. „Uhvati me za ruku. Moraš da ustaneš.“ Preostala senka mu se obratila. Poslušao je. Prihvatio je ruku ispred svog lica. Uspravio se po cenu strašnih bolova. Stoj mirno, govorio je sebi kad je senka prestala da ga pridržava. Drhtao je, obuzet mučninom i obliven sopstvenom krvlju. Načinio je nekoliko koraka da bi se udaljio od praznog čelika. Stigao je do suprotne obale jer je želeo da izađe iz potoka. Ali nije mogao. Seo je na kamen. „Pij!“ Ponovo mu je nešto bilo pred nosom. Ovoga puta je shvatio da reči koje prate pokret nisu iz zajedničkog jezika. Prevodio ih je. Bile su na sulskom. Strah mu je probudio mozak. Iznad njega je stajao sulski ratnik. Držao je čuturu obmotanu zmijskom kožom. Prepoznao je Ilju Kičmolomca, jednog od ljudi Jisele Bez Noža. Shvatio je. Pratila ih je do potoka i poslala ratnika da poseče Nestvorenog kog Raif Sevrans, Mor Draka, nije mogao da poseče. Srebrna traka bila je Kičmolomčev skoro dva metra dugačak mač.

Sul je hladnim klimoglavom pozdravio spoznaju na Raifovom licu. „Pij!“, ponovio je. Odgurnuo je čuturu. Krv mu je potekla niz ruku. „Gde je Adi?“ „Imamo i njega.“ Raif se sledio od reči izgovorenih na zajedničkom. Ustao je. Kolena su ga istog časa izdala. Prstenovi zelenog svetla zaigralisu mu u vidnom polju dok je padao na stenje. Kičmolomac je prezrivo nabrao nozdrve. Nije nosio ogrtač, samo koštani oklop duginih boja, koji je odražavao boje dubokih noćnih voda, kao i kanije za mač i nož od posrebrene kože, blistave kao metal. Niz opalnih kopči krasio je kiku koja se spuštala do pojasa. Ispod linije kose imao je tetovaže mesečevih mena. „Odvedi me Adiju„, reče Raif. Činilo mu se da glas dopire iz velike daljine. Odjekivao je. Odvedi me. Odvedi. Odvedi. „Postaćeš Nestvoreni, Klanovče. Da sam na tvom mestu, od ovog Sula ne bih ništa tražio.„ Kad je Kičmolomac vratio mač u korice i krenuo uzvodno, dim se podigao oko Raifove podlaktice. Pokušao je da ga rastera mahanjem ruke. Prsti su mu prošli kroz njega, ali nije se raspršio. Pridružio se drugom pramičku i zgusnuo iznad otvorene rane. Zamišljao je kako puni otvorenu venu i napreduje ka srcu. „Pomozi mi!“, zavapio je. Sulski ratnik je predaleko odmakao da bi ga čuo. Odjek u glavi bio mu je jedini odgovor. Odveden. Odveden. Otet.

6. Vuk-pas „Nan, dosta si učinila. Ostavi ga. Gospodar Pasa je znao da zvuči strogo, ali nije mogao blaže da se izrazi. Negovala je bolesnog Klanovca umesto da priprema sebe i decu za put. „Polazimo za sat.“ Klimnula je. Okrenula se pacijentu, mladom mačevaocu Juanu Brisu, povređenom u borbi s Nestvorenima. Ležao je na slamarici prebačenoj preko drvenog postolja. Klaf Suvohleb napravio je to i još četiri slična postolja. Samo je Juanovo još bilo zauzeto, a ostalih četvoro ranjenika u okršaju na Polju grobova i mačeva više nema. Vajlo Blad ubio ih je svojim rukama. Gospodar Pasa prišao je postolju i položio ruku na mladićevo rame. Koža mu je bila hladna na dodir, a oči su mu se sjajile od makove smole. Bio je dečak, pomisli Vajlo. Devetnaestogodišnjak. Nedavno je dao Prvu zakletvu. Sledeće zime bi se zakleo Bladu do kraja života. Zbog slomljene kičme nije mogao da pomera noge. Nan ga je negovala dvadeset dana, nadajući se da će povratiti kontrolu nad udovima. To se nije desilo. Klaf Suvokost napravio je kolica na točkovima s mekim sedištem. Čekala su na drugom kraju bolesničke odaje, van dečakovog vidokruga. Video ih je jednom i toliko poludeo da su morali ga vežu. Nan je još nosila modricu na licu. „Bogovi bde nad tobom“, tiho će Vajlo. „Ne bih rekao.“ Nije očekivao takav odgovor. Nan mu je presrela pogled. Budi pažljiv, upozorila ga je nemo. Dečakove ženice bile su toliko velike da Vajlo nije mogao ni da nasluti boju očiju. Posmatrao ga je, tražeći odgovor koji Gospodar Pasa nije imao. Kad ratnik postane nesposoban da se služi mačem, ne može mu prosto reći: „Budisrećan što si živ!“ Da li da mu kaže: „Dobro je da sise povredio u padu s konja, a ne od praznog čelika?“ Te večeri

doneli su s bojišta pet ljudi na nosilima. Da je bio sklon kockanju, opkladio bi se da Juan ima najmanje šanse da preživi. Imao je naizgled najtežu povredu. Nije bila dovoljna za ubistvo iz milosrđa, ali nagoveštavala je tragičan kraj. Ostali su imali samo posekotine, poderotine i ubodne rane, ništa što neće ubrzo zarasti ako se ozlede lepo očiste i zbrinu. Nan Kuldais i Džad Miks zašili su i zbrinuli sve ranjenike. Vajlo je bio siguran da niko drugi to ne bi bolje učinio. Oprali su ih alkoholom, namazali blatom i travama, zašili koncem od mačijih creva i obojili srebrom. Svakodnevno su ih pregledali. Trebalo je da zarastu. A nisu. Upalile su se, iako se tkivo nije nadulo niti je potekao gnoj. Ipak, nešto je izjedalo tela ranjenika i curilo između šavova, crno i magličasto, s vonjem na smrznutu zemlju. Kad je postalo jasno da se ljudi ne oporavljaju, Klaf Suvohleb, Vajlov usvojeni sin, otvorio je svoj rog s prahom svetog kamena i opisao sveti krug oko bolesničke odaje. „Xha vul“, promrmljao je. „Otetisu.“ Vajlo je čuo te reči. I znao je i nije znao šta znače. Odabrali su nas Kameni bogovi da čuvamo njihove granice, setio se tad klanovskog gesla. Palo mu je na pamet da su povređeni ratnici na putu da pređu granicu i da on, poglavica Blada, mora da bude graničar. Zlo se skupljalo na drugoj strani. Nije znao otkud mu taj uvid. Možda se javio zbog slabog, praznog vonja neobičnog dima ili Suvohlebovog pogleda. Nije odmah shvatio koliko će ga te reči koštati. Čak ni Suvohleb nije u potpunosti razumeo s čim su se uhvatili u koštac. Opisao je krug prahom svetog kamena i predao sudbine ranjenika u ruke Kamenih bogova. Bolesnička soba je dvanaest časova bila posvećena zemlja. Blađani su dolazili da se pomole i brzo odlazili. Ranjenici su nemirno spavali, trzalise i ječali. Budilisu se s manje života u očima nego kad su zaspali. Uplašeno su stiskali Nan dok ih je negovala. Bojs Vilard, mačevalac, molio je Nan da mu rašije rane iiscedi prljavštinu. Poslušala ga je, potegla nož irasekla šavove.

Vajlo je video dim koji se digao iz Bojsove noge. Tek tad je razumeo šta mu valja činiti. Više ništa nije moglo da spase ove ljude, nikakva nega, molitve ili sveti krugovi. Njegova dužnost bila je da ih ubije pre nego što ih dim proždre. Biće izgubljeni ako pređu granicu. Kameni bogovi neće moći da ih preuzmu u prokletoj zemlji. Suvohleb mu je rekao da ljudi koje dokači kil-ji, prazni čelik, postaju Nestvoreni. Posmatrao je dim uništenja nataložen u Bojsovom stomaku i karlici. Postojao je samo jedan način da spreči da ranjenike proguta prazni čelik - da im omogući da pobegnu u smrt dok su još živi. Međutim, ako je neko i delimično motivisan željom da se zaštiti, ne može da govori o ubistvu iz milosrđa. Kad ljudi postanu Nestvoreni, pridruže se vojskama Gospodara Kraja koji će ih naoružati praznim čelikom. Ne moraju da se probijaju napolje, za razliku od onih zatvorenih u Slepilu. Ovde su, među nama. Hodaju noću. Neprestano je mislio o rečima Klafa Suvohleba, izgovorenim pre mesec dana u slomljenoj kuli. Arno i Gormalik. Samo te Blađane nije ubio iz milosrđa. Možda ih je ubio u samoodbrani ili u besu. Kako god, nije žalio zbog onog što je učinio. Njegova braća zaslužila su smrt. A to se nije moglo reći za ove ljude. Bojs, Ludi Malki, Hektor i Jon to svakako nisu zaslužili. Dobrovoljno su se javili da izjašu iz tvrđave s gospodarem i poglavicom. Za razliku od ostalih, preživeli su Polje grobova i mačeva. Ali za razliku od Juana, nisu mogli da prežive svoje rane. Posmatrao je paralizovanog dečka i mislio je o jutru kad je oduzeo život četvorici ranjenih ratnika. Naredio je da se oko postolja podignu zastori. Obišao je svakog, u skladu s hijerarhijskim položajem. Najstarijeg, Bojsija, ubio je poslednjeg. Znao je da mu nije učinio nikakvu uslugu ukazavši mu tu čast. Osudio ga je da sluša stenjanje i tihe krike sapatnika. Kad se poglavica pojavio pred njim, tiho je prozborio: „Vidim da si očistio mač.“ Ne postoje reči koje bi izrazile bol koju je Vajlo u tom trenutku osetio. Iskidale su mu srce. Udahnuo je i pokušao da se oslobodi

uspomene. Izdahnuo je. Zatim se obratio Juanu Brisu. „Imaš dve ruke. Budi zahvalan zbog toga. Oporavi se i nauči da sedećki zapinješ samostrel i gađaš. Zakleo sise da ćeš braniti granice Blada. Brani ih!“ Nan ga je ošinula strogim pogledom. Nije mario. Jedini prozor u odaji bio je pokriven konjskim ćebetom. Nešto svetlosti je ipak prolazilo kroz otvore za kaiševe. Dečak je bio bled. Znoj mu se nakupio na čelu i grlu. Zatreptao je. „Razumem, poglavice.“ Vajlo je oštro klimnuo. „Kad budeš spreman, poseti me u Bladu.“ Otišao je bez osvrtanja. Imaš prednost kao poglavica jer si rođeni kao kopile. Okiš Bik mu je to rekao u mračnim časovima, nakon što je pogubio Arna i Gormalika. Nije verovao da će se te noći nasmejati. Okiju je nekako pošlo za rukom da mu izmami osmeh. Obojica su bili krvavi. Oki se pobrinuo za tela i objavio novosti klanu: dobilisu novog poglavicu. Bogovi, koliko mi nedostaje! Samo je on mogao da ga oraspoloži kad mu je bilo najgore i kad bi ga poglavarstvo primoravalo da čini grozne stvari. Vuk-pas smestio se udobno u kolicima postavljenim ćebadima ispred bolesničke odaje. Nervozno ga je pozvao k sebi. Životinja je izgledala starije, baš kao i on. Zajedno su prošetali tvrđavom i izašli kroz južnu kapiju. Živahni vetar gurao je oblake. Smeđa zimska trava Bakarnih brda preko noći je pozelenela. Vres je nicao, potoci su tekli dalekim padinama, blesnuli bi srebrnom bojom kad bi ih sunce osvetlilo pod odgovarajućim uglom. Uživao je u suncu i vetru. Odmarao je oči i duboko disao. Bakarna brda bila su od suštinske važnosti za klan. Simbolizovala su zov otvorenih prostranstava. Jedan deo njega želeo je da odjaše njima i da se nikad ne vrati. Odred se okupljao u nepopločanom dvorištu. Biće ih četrdeset pet, uključujući i Nan s dečurlijom. Konja će im nedostajati. Atovi su osedlani i spremni, zalihe obezbeđene. Šunkica Fa postarao se za

pripreme za put i temeljno obavio posao. Zdepasti oružar delovao je prilično usplahireno dok je pakovao ćebad, mašice i nauljeno proso na tovarnog konja. Konji će morati da pasu uz put jer nema dovoljno zobi. Ponestajalo im je i mesa pa će i ljudi morati da zastaju i love. Nestrpljenje je rađalo nervozu u stomaku. Jahanje kroz Bakarna brda, lov i spavanje pod zvezdama neće biti neprijatan način života. Klanovci su oduvek maštali o takvim poduhvatima. U proleće i jesen odlazili bi u duge lovove. Napuštali bi udobnost ognjišta i najbliže samo da bi uživali u divljem severu. „Deko, hoćemo li da pođemo?“ Uzbuđeni poklič sišao je s usana Vajlove devetogodišnje unuke Paše. Sedela je postrance na njegovom konju, okretnom crnom pastuvu s belom zvezdom na njušci. Konja nije bilo dovoljno, pa su odlučili da Paša i Aron naizmenice jašu s Nan, Šunkicom, Mogom Slanim i dedom. Više nemam Psećeg Konja, pomisli Vajlo. Ružna zver nije dozvoljavala da je jaše iko osim mene. Izgubio ga je tokom napada na Kuću Duna. Robi Dun Dun zapalio je štale pa su morali da otvore vrata da bi spasli konje, koji su se rastrčali po polju. Na desnom dlanu ostao mu je ožiljak od vrelog metala, da ga podseća na voljenog konja. Toliko je izgubio, a šta je dobio? „Deko“, povikala je Paša. „Kada ćemo da pođemo?“ „Silazi! Nađi brata i pomozi Nan oko prtljaga!“ Osmeh joj je okopneo na usnama. Nevoljno je skliznula s konja. „Ovo nije dečja igra. Ostavićemo stotinu saklanovaca za sobom. Ponašaj se u skladu s tim.“ Potrčala je ka tvrđavi. Vajlo je gledao kako nestaje ispod kapije. Danas nije mogao da se odupre mrzovolji. Zviždukom je dozvao poluvuka. Hteo je da popriča sa Šunkicom, a i oružar je imao neka pitanja. Vajlu je bilo drago što će mu se pružiti prilika da nekome, ko to zna da ceni, kaže šta da radi. Kad su završili razgovor, dvorište se ispunilo ljudima i konjima. Pogledom je potražio Suvohleba, ali njegovog usvojenog sina nije bilo u gomili. Kad se i Nan pojavila s decom, ratnici su uzjahali konje. Šunkica je pomogao Nan

oko prtljaga. Mali Aron zahtevao je da sam nosi svoju prostirku i buzdovan za obuku i tvrdoglavo odbijao svaku pomoć. Svi su ućutali kad je Veliki Boro izneo mačeve. Bilo ih je devet. Pet je pripadalo ratnicima koji su umrli ili ubijeni iz milosrđa na Polju grobova i mačeva, a četiri ranjenicima čije rane nisu htele da zacele. Veliki Boro odneo ih je do ravne, okrugle korpe. Težilisu bar dvadeset pet kilograma. Boro ih je nosio ispruženih ruku i uspravnih leđa, da bise što bolje videli. Gospodar Pasa nije znao ko ih je očistio, ali neko ih je tako dobro uglačao da su se sunčevi zraci odbijali od njih u nebo. Devet mačeva vratiće udovicama, majkama, očevima i deci u Bladu. Pred Vajlom je bilo mnogo posla, ali ovaj će mu najteže pasti. Tvoje dete je mrtvo - nema tužnijih reči. Mogo Slani prineo je gajde usnama. Zasvirao je tužne i molećive note Ratničkog pozdrava. Blađanisu dodirnuli kesice s prahom svetog kamena, nekisu stisnuli pesnice, ali niko nije zaplakao. Vajlo je istupio i prihvatio mačeve. Korpa je bila obrubljena mekom kožom, a Nan ju je ukrasila izvezenim ratnim psima Blada. Kad je ta čudesna žena samo našla vremena za to? Uhvatila je dečicu za ruke. Spustilisu prtljag na tle is poštovanjem pognuli glave. Vajlo je prošao ispred svih, noseći mačeve do pastuva koji će ih odneti kući. Konj je imao kestenjastu kožu, a umesto sedla postolje od jelenske kože. Mačevi će putovati na njemu. Nijedan muškarac, žena ili dete neće ga zajahati dok oružje ne stigne u Blad. Šunkica je sa ostalima privezao korpu, a Vajlo je dva puta proverio kaiševe. Neka bude proklet ako se razlabave! Vuk-pas ga je za to vreme čekao sa stomakom u prašini. Kad je pas naćulio uši ka utvrđenju, Vajlo je ispratio šta osluškuje. Ugledao je Suvohleba u senkama iza kapije. Bio je u svečanoj odeći. Grimizni okovratnik krasio je široki ogrtač, a dugu kosu upleo je na potiljku u ratnički perčin i obmotao bakarnu žicu oko rukohvata dugog mača. Bodež mu je visio na psećem repu za pojasom. Vajlu ništa nije promaklo. Suvohleb je svojom pojavom hteo da oda počast poglavici i klanu,

iako nimalo nije ličio na Klanovca, već na pravog Sula, s crvenom kožom metalnog sjaja, jagodicama oštrim poput dijamanta i očima koje bi neočekivano zablistale. Kad se toliko promenio? - pitao se Vajlo. Majka mu je bila kurva iz Zemlje rovova, a otac Blađanin. Zar nije donedavno mnogo više ličio na Klanovca? Vuk-pas zacvileo je otegnuto i piskavo pod Vajlovim nogama. Svake večeri pratio je Suvohleba u obilazak zidina. „Idi“, rekao mu je Vajlo. Crno-narandžasti pas je skočio i potrčao ka Suvohlebu. Suvi je ispružio ruku da ga smiri, a životinja se odmah spustila na zadnje noge ispred kapije. „Šunkice“, reče Vajlo. „Obrazuj kolonu. Ti i Nan ćete jahati sa mnom na čelu.“ „Razumem.“ Pomerio se da bi konji i ratnici dobili prostora da se poređaju. Čekao je. Suvohleb nije ni mrdnuo s kapije. „Pođi sa mnom“, predložio mu je Vajlo u mračnim satima nakon okršaja na Polju grobova i mačeva. „Ne mogu, oče. Ja sam Blađanin, ali i Sul. Moram da branim ovo mesto. Njega sam odabrao.“ Vajlo je posmatrao staru dunsku tvrđavu. Vlaga je izjedala zidove, odronjeno kamenje ležalo je po dvorištu. Jedan od njih napravio je plitko udubljenje. Ne bi se začudio da je pao u toku noći. Tvrđava je, uprkos svemu, mogla da se brani. Okrnjena kula osmatračnica bila je dovoljno visoka da obezbedi pravovremeno upozorenje na napad. Bakarni krov odupreće se vatri, a tvrđavu je, iako oštećen, štitio i dvostruki zid. Vajlo bi ipak više voleo da je Suvi izabrao neku od utvrda bližih Bladu. Zakopčao je ogrtač i prišao konju. Većina je već bila u sedlu. Konji su se nervozno ritali i trzali glavama. Pastuv Odvina Dva Medveda iznenada se propeo. Odvin je morao da zategne uzde i izjaše iz dvorišta. I dečica su bila na konjima: Paša iza Nan, na đogatu, dok je

Aron kružio kasom na Mogovom kratkovratom pastuvu. Šunkica je pridržavao uzde Vajlovog konja. Pod razigranim atovima dizala se prašina. Vajlo je osećao bakar u njoj. Imala je dunski ukus. Prašina u Bladu imala je ukus prostijih metala: gvožđa, nikla i olova. Setio se kad ga je otac istukao u dvorištu, ispred desetak zakletih ratnika. „Gutaj!“ urlao je Gulit pritiskajući Vajlov potiljak čizmom, „Nijedno kopile neće odgovarati poglavici!“ Tada nije imao više od deset godina. Gulit se spremao za lov na divlje svinje u Šumi krpelja i ugledao kopile kako izlazi iz štale sa sedlom u rukama. „Dečače, otrči u kuću i donesi mi oružje!“ Vajlo se sećao kako je utrčao u Kuću Blada, zadovoljan što mu je gospodar i otac poverio tako važan zadatak, voljan da ga što hitrije obavi. Zavrtelo mu se u glavi kad je otvorio veliki kovčeg s oružjem u poglavičinoj odaji. Niko ga nije otvarao bez Gulitovog izričitog odobrenja. I samo pogledati oružje poglavica Blada bila je vrlo retka privilegija. Tu je bilo dugih, širokih i kratkih mačeva, sablji, noževa i još noževa u pregradama. Kratka koplja za bacanje nisu bila tako pažljivo raspoređena, već nemarno nabacana u kovčeg. Uzeo je poslednje koplje koje je video u očevim rukama. Zatvorio je kovčeg i potrčao u dvorište. Otac nije pružio ruku da ga uzme. To je bio prvi znak da nešto nije u redu. „Šta je ovo, dečače?“, pitao je iz sedla. „Rekao sam ti da mi doneseš mač.“ Vajlo je i u desetoj znao da poglavici ne sme da protivreči, ali svejedno je napravio veoma ozbiljniju grešku. „Ali mislio sam da ti treba oružje za divlju svinju.“ Trgao se i od samog sećanja na davnašnji događaj. Čulo ga je najmanje dvanaestoro ljudi, a nekisu se i glasno nasmejali. „Dečak misli da ne možeš da ubiješ divlju svinju mačem“, oglasio se Dini Soko, Gulitov najdraži prijatelj za stolom. „Ostario si, poglavice“, dodao je Roland Ingo. „Najbolje je da na divlju svinju kreneš s lukom istrelom.“ To su bila uobičajena ratnička zadirkivanja koja su uvek

razmenjivali pre lova, da ublaže nervozu. Gulit Blad se tog dana nije nasmejao. Stisnuo je usne i kliznuo s konja. „Misliš da sam nesposoban, dečače, a?“ „Ne, poglavice.“ Znao je da ga čekaju žestoke batine. Otac je uočio kajanje u njegovim očima, alismatrao ga je nedovoljnim. „Lezi na zemlju!“, pokazao je na tle jahaćim bičem. „Zbrisaću ti taj kez s lica!“ Najviše ga je zabolela lažna optužba - nije se osmehivao, alise nije sećao da je opet pokušao da protivreči. Dobiće batine zato što se suprotstavio ocu i poglavici. Znao je šta mu sleduje, ali bes vazda nadvladava razum. U suštini, nije se mnogo razlikovao od Gulita. I Vajlo je tukao svoje sinove. Gurnuo je stopalo u uzengije i zajahao pastuva. Blad je bio tvrd klan, a Blađani tvrd soj. Zemlja im je bila tvrda i crna, čak i u leto, kad sasvim pregori, ali niko nije crkao zato što je se malo nagutao. Ustao je posle batinjanja. Pogledom je ispratio Gulita i najbolje ratnike kako odlaze ka šumi na jugu. Vratio se u kružnu kuću pljujući krv i prašinu. Bio je Blađanin, a Blad njegov dom. Nije imao kud. Gledao je ka crnim brdima i šumama Blada. Predugo je odsustvovao. Dun, Ganmidič, Dunski zid. Gotovo godinu dana nije nogom kročio na blađansko tlo. A vraćao se kući sa samo četrdesetoricom ratnika. Mogao je da očekuje da će ga kući dočekati samo nevolje. Klanom je već tri godišnja doba vladao njegov najstariji sin Kvero. Teško da će dočekati oca raširenih ruku. Blad nije imao raskošno prestolje, poput Duna, i nijedan kralj nije u njemu vladao, ali je i te kako znao da veže. Raspolagao je tihim šumama kedra i kukute, Šuškavim šumama hrasta i jasena, kao i najboljim lovištima divljih svinja na Teritorijalna klanova. Imao je Gajdaške brzake na Varljivoj vodi i Granatnu dvoranu u srcu utvrđenja. Vajlo je znao kako je vladati time, kao i da se prvorođeni neće lako svega toga odreći, ne bez borbe. Biće krvi. Moraće da pobedi ili ubije Kvera. Nije uživao u toj pomisli, ali nije gajio ni veliku ljubav prema svojim sinovima.

Skratio je uzde, okrenuo konja i bacio pogled na kapiju i Klafa Suvohleba, svog osmog i usvojenog sina. Jedinog kog nije tukao. I jedinog kog je voleo. Uhvatio je pogled Suvog kroz prašinu. Ponos je plamteo u sinovljevim kao metan plavim očima. Nakon toga mu je bilo jasno da oproštaja neće biti. Suvise neće pomaćis kapije, a Vajlo se neće vratiti tih desetak metara do njega. I u tome su se savršeno razumeli. Nikad neće shvatitišta znači biti Sul. Suvohlebov pogled bio je miran, baš kao i njegovo lice. Vajlo ga je pozdravio jedva primetnim pokretom glave. Pre dvadeset dana, ponuda je izrečena i odbijena. Poštovao je sinovljevu odluku, ali neće ugađati čoveku koji je odlučio da ne sledi svog poglavicu. Podbo je pastuva i zviždukom dozvao pse. „Na istok, ka Bladu!“, zagrmeo je. Psi su ga sustizali dok je jahao ka svom mestu na čelu povorke. Vuk-pas je stigao poslednji, podvijenog repa. Često je zastajkivao da bise osvrnuo ka Suvohlebu. Vajlo se pravio da ne vidišta radi. Nan je pokušavala da ukrsti pogled s njim, da bi mu se nežno osmehnula. Izbegavao je da je pogleda u oči. Najbolje je da se usredsredi na putovanje. Od njega zavisisudbina četrdesetoro ljudi. To su sve bili ljudi Klafa Suvohleba, koji su se dobrovoljno prijavili za povratak kući, u Blad. To znači da su svi koristili mačeve, a ne sekire. Neki su nosili i buzdovane i sekire, iz poštovanja prema ratničkom nasleđu klana, ali jedva nekolicina je zaista umela da se njima i služi. Vajlo je znao da je on jedini pravi buzdovandžija u odredu. Zbog toga se osećao kao ubipas ili auroš, stvorenja koja su nekad vladala severom, a danas su na rubu opstanka. „Juriš do prvog brda!“, dreknuo je i zabo pete konju u slabine. Hteo je da pobegne od svojih misli. „Poslednji čisti klozete!“ Šunkica, ljubimac bogova, imao je iskustva u ovakvim nadmetanjima pa je krenuo brže od ostalih. Ratnicisu se brzo snašli, ali ipak nisu bili dovoljno brzi da prestignu Vajla i one iz njegovog najbližeg

okruženja. Psi su trčali za konjima radosno kevćući, tačnije, tri psa. Vuk-pas držao se po strani. Vajlo se osvrnuo i video da životinja zaostaje. Kretao se praznim prostorom između kolone i tvrđave. Kaskao je po prašini, kao usamljeni vuk. Napunio je pluća vazduhom i usredsredio se na podnožje brda. Šunkica ga je pretekao. Čuo je i druge za petama. Zemljište se osušilo posle kiše pa su konji dizali oblake prašine u trku. Veliki Boro jahao je jednog od Okijevih pastuva, koji je prava radost za oči; toliko lep da mu nije bilo žao što ga je pretekao. Kad se vratim u Blad, uzeću jednog konja iz Bikovih štala, pomisli Vajlo, nekog kome će svi gledatisamo u zadnjicu. Konj mu je usporio kad je zemlja počela da se diže. Zalud mu je stiskao sapi, lako ga je pretekla nekolicina ratnika na boljim životinjama. Upinjao se da ostane ispred ostalih. Bio je loše volje, i zbog posete povređenom momku, i zbog nemuštog rastanka sa Suvim. Laknulo mu je kad je stigao do vrha brda. Stenovita litica napravila im je prirodni cilj. Izbrojao je sedmoricu ljudi ispred sebe. Veliki Boro je pobedio, ako je suditi po ponosnom i veselom držanju. Glasno su pozdravili poglavicu. On je kratko otpozdravio jer je ostao bez daha i sve ga je bolelo. Prokleti pastuv ga je osramotio. Pognuo je glavu i počeo da čupka travicu. „Imaš dobrog trkačkog ata, poglavice“ reče Veliki Boro. „Ogladneo je na pet minuta od štale.“ Svi su se nasmejali. Shvatio je kako se Gulit osećao onog davnog dana u dvorištu. Zalazio je u ozbiljne godine, više od pedeset. Čuveni blađanski žar gasnuo je u njemu. Verovatno je otkrio da više nije u stanju da nadmaši svoje ljude pa ga je nesporazum s kopljem duboko ranio. Potapšao je pastuva po vratu. Pokušavao je da sakrije pravo raspoloženje. „On je vojničko grlo, jede kad god može.“ Našalio se. Humor mu je bio neophodan, a i ljudima. Morao je da otera duha Gulita Blada, da ne bi postao jedak i oštar kao otac. Srdačno i iskreno se osmehnuo kad je video kako Nan i Paša smireno i

polako vode konja s mačevima. „Rekao siposlednji“, pribrano će Nan. „Eto, to ne možemo biti mi, mismo žene, poslednje.“ Ratnici su se ponovo nasmejali, ovoga puta sa iskrenim veseljem. Stara Nan Kuldais bila je njihova gospa. Poslednja dva meseca im je kuvala, ugađala istrpljivo ih slušala koliko brinu o voljenima. Davala im je mudre savete o svemu, od najboljeg načina za čišćenje mesinganih kopči na pojasu, do kako da napišu poruku i pošalju je pticom. Vajlo se ponosio gledajući koliko je vole. Njegov otac nikada nije imao ženu koja se mogla meritis njom. „Koji je ratnik“, zaurlao je da bi nadjačao frktanje i toptanje konja, „poslednjistigao?“ „Vul je“, povika Odvin Dva Medveda. „Ne, nisam ja“, odvratio je vitki, istetovirani mladić, nekadašnji Kastlmilčanin. „Midž je stigao poslednji.“ Obrve Midža Pula nisu se videle od guste riđe kose. „Nisam ja. Stigao sam pre Vula.“ „Slep si, dečače!“, nije se dao Vul Radž, dvadesetosmogodišnjak, dobrih deset godina stariji od Midža. „Imao sam vremena da sjašem, pišam i istimarim konja dok si tistigao.“ „Ali ja...“ „Tišina!“ zagrmeo je Vajlo. „Blađani se ne prepiru kao devojčice! Svi će noćas dobitisamo pola sledovanja ako se ne javi taj što je stigao poslednji!“ Ratnici su posramljeno oborili glave. Imam posla s deranima, pomislio je. Bio je dvadeset pet godina stariji od najstarijeg, Markusa Bora. Kako će povratiti kuću Blada s četrdesetoricom dečaka? „Ja sam stigao poslednji“, promrmljao je Midž Pul pogleda uprtog u tle. „Nisi. Ja sam“, ispravio ga je Odvin Dva Medveda. „Bilo je mnogo prašine pa nisam odmah dobro video da sam stigao poslednji.“ Krupni i tamnokosi Vul Radž proguta knedlu. „Poglavice, ja sam. Ja sam poslednjistigao.“

Vajlo ih je sve gnevno posmatrao. Čekao je da vidi da li će se još neko javiti da preuzme poslednje mesto. Kad se uverio da takvih više neće biti, progovorio je: „Sva trojica ćete čistiti klozete, a večeras nećete dobiti sledovanje! Kad postavim pitanje, očekujem brz i tačan odgovor!“ Vešto je okrenuo pastuva i krenuo na istok, duž litice. Nan i Šunkica krenuli su za njim, a onda i ostali. Vetar je talasao vres. Namirisao je jelena. Psi su istrčali ispred, prateći miris divljači. Međutim, vuk-pas je zaostajao, što nije ličilo na njega. Obično bi podivljao kad bi osetio miris jelena. Vajlo je osmatrao teren ispred sebe. Jahači su odmicali u tišini. Četrdesetorica su upravo shvatila da više nisu pod komandom Klafa Suvohleba. Pre šest meseci krenulisu iz Duna ka severu pod vođstvom Suvog. Danas jašu na istok, ka Bladu, pod neposrednim zapovedništvom poglavice. Znao je da mora biti strog prema njima. Suvi je komandovao nenametljivo, ličnim primerom, ali on nikad nije morao da vodi Blađane protiv Blađana. Pri kraju petnaestodnevnog putovanja, sva četrdesetorica moraju bitispremna da slede svaki njegov mig, a petnaest dana nije dovoljno da ih tome nauči. Ćutke je jahao. Oblaci su jezdili nebom, soko je opazio tetreba i sunuo ka tlu. Konji su se s naporom peli po strmim padinama. Kolona se u podne zaustavila da se odmori. Jelisu hleb isir. Midž, Odvin i Vul nisu jeli, iako im nije zabranio dnevni obrok. Vajlo ih je ponosno posmatrao. „U kolonu!“, povikao je kad je procenio da su se konji odmorili. „Jahaćemo do mraka.“ To su i učinili. Pogodno tle im je omogućilo da napreduju pristojnom brzinom. Aron je posle nekoliko sati od Moga Slanog prešao kod Šunkice, a Vajlo je primio Pašu. Devojčica je tražila da drži uzde. Trebalo mu je nekoliko trenutaka zebnje da se uveri da ume da upravlja konjem. Kosa joj je lepo mirisala. Dopadalo mu se što se nije osvrtala da traži savet kad su naleteli na zahtevniji teren. Trudila se da ne govori mnogo, verovatno po Naninom savetu.

Visoka brda obećavala su kraći dan. Sunce je nestalo iza oštrog grebena i ostavilo samo metalni sjaj na nebu. Poslao je izvidnike da potraže dobro mesto za tabor. Vratili su se kad je svetlost izbledela. Poveli su povorku na jug, ka visokom vresištu. Vajlo ih je ispod glasa pitao za Dunjane. „U brdima nema ni traga od njih“, odgovorio mu je Rufus Crni, starešina izvidnice. Klimnuo je. Taj deo klanovskih zemalja bio je vetrovit i skrajnut i samo su ga pastiri obilazili. Ipak, bio je oprezan. Rasporedio je straže na sve četiri strane sveta. Sumnjao je da će moći da spava pa je južnu stranu logora preuzeo na sebe. Rufus se prijavio da mu pomogne, ali poglavica ga je odmah odbio. „Imam pse“, rekao je kratko. Čeznuo je za samoćom. Kad su podigli logor, otišao je do svog stražarskog mesta na jugu. Pojeo je večeru od usoljenog mesa i ukiseljenih jaja. Nan mu je spakovala i malo medenjaka, ali njih je dao najbližem psu. Nije mogao da se smiri. Javio se za najopasnije stražarsko mesto, ali pitao se da li je trebalo da se odluči za sever umesto za jug. Kao Suvi. Mučilo ga je geslo, to prokleto blađansko geslo. Odabrali su nas Kameni bogovi da čuvamo njihove granice. Čije granice? Granice Blada? Ili granice svih klanova? I od koga da ih čuvaju? Čučnuo je i zviždukom dozvao pse. Jurcali su tamo-amo, njuškajući ima li divljači. Nisu se odmah odazvali pa ih je čekao pokušavajući da suzbije nelagodnost. Mora da povede ljude i povrati kružnu kuću. Pomisao na Suvog, koji samo sa stotinom ljudi brani Dunski zid, neće mu mnogo pomoći u tome. Još manje koristi imaće od slutnje da je Suvi, a ne poglavica Blada, onaj koji se na pravi način odaziva geslu. Prvo će se pozabavitistatusom poglavice, a geslo može da sačeka. Kad se domogne kuće Blada, imaće sve vreme ovog sveta da odgonetne misteriju tih nekoliko drevnih reči. Izvukao je traku usoljenog mesa iz torbice za pojasom i

razbaškario se. Zvezde su se pojavile, tačnije, neke od njih. Polumesec je sijao kroz retke oblake. Sedeo je ispražnjenog uma. Psi su se vratili. Isprva nije shvatio da se vuk-pas nije pojavio. Znao je da bude ćudljiv i da okleva da se odazove u neposrednoj blizini plena. Ponovo je zviznuo i čekao. Prvo štene mu je, za divno čudo, poklonio Gulit; hrta, najslabijeg u okotu, s krivim repom i upaljenim levim okom. Verovatno je procenio da nije vredan obuke za lov. „Uzmi ga“, rekao mu je otac, „ali ćeš morati da ga hraniš zato što sisu neće dobiti.“ Vajlo ga je poslušao. Redovno je hranio štene umačući poroznu kožu u krmačino mleko. Posle nedelju dana odveo ga je Mogovom dedi, vidaru Rogiju Slanom, koji ga je negovao posle onih Gulitovih batina. Namestio mu je iščašenu ruku i slomljenu ključnjaču i izvidao probušenu slezinu. Vidar mu je dao kapi za štenčevo oko. Posavetovao ga je da mu drobi medenjake u mleko, da bi ojačao. „Nikad neće trčati pravo s takvim repom“, rekao je vidar, „ali će zato brzo ići ukrug.“ Vajlo je štene, inače ženku, nazvao Moja, po legendarnoj poglavičinoj ženi koja je, dok joj je muž bio odsutan, predvodila odbranu Kuće Blada od dunske vojske. Ispostavilo se da je i njegova Moja odličan borac. Osmehnuo bise kad god bi pomislio na nju. Krupna i divlja kuja kidisala bi na svakog ko bi ga popreko pogledao. Odonda nikad nije bio bez psa. Zbog njih je kasnije postao ovo što jeste - Gospodar Pasa. Dečak sa psom više nije sam. Imao je pomoć u tuči, dodatni par očiju i ušiju na straži i nešto toplo - i smrdljivo - pored sebe u dugim zimskim noćima. Nije mogao da se seti svih svojih pasa. Imao ih je više od stotinu. U jednom trenutku jednostavno je prestao da im daje imena. Nisu im ni bila neophodna jer postali su deo njega, kao ruka ili noga. Mogao je mirne duše sve da ih zove Vajlo. Vuk-pas bio je drugačiji. Njegova majka nestala je pre četiri leta. Mislio je da je više nikad neće videti, ali pedesetak dana kasnije vratila se debela i zadovoljna. Dokasala je sa severa i okotila se posle mesec dana. Bilo je očigledno da se parila s vukom. Vuk-pas se od početka

držao dalje od ostale štenadi jer je bio više vuk nego pas, najkrupniji i najalaviji na sisu od sve braće i sestara. Maltene je cedio majku do poslednje kapi, lišavajući ostalu štenad mleka. Sestre su nekako preživele, ali se uvek znalo ko je glavni. Vajlo ga je uzeo pod svoje, ali odmah je shvatio da njega nikad neće u potpunosti pripitomiti. Deo njegove duše obitavao je na severu, u divljini. U ledenim, vedrim noćima, osvetljenim zvezdama, nijedan konopac nije mogao da ga zadrži... ipak, uvek se vraćao. Do sada. Stari bol mu je sevnuo u grudima. Nije hteo da razmišlja o njemu. Ustao je i krenuo na jug. Morao je da čuva stražu. Pratila su ga tri oprezna i ozbiljna psa. Klaf Suvohleb bio je na straži na severu. Nije gledao ka zemlji Duna, već ka Pukotini. Vajlo se pitao koliko će poluvuku trebati da stigne do njega. Odabrao je novog gospodara. Neće se taj više vratiti.

7. Sužanj Zujanje se pojačalo. Zvučne niti su se pojavljivale i nestajale. Nije obraćao pažnju na njih. Zvuk je dolazio s mesta gde nije želeo da bude, mesta bremenitog nevoljama. Nije ih želeo. Hteo je da još malo plovi po toplom moru. Razum je ovde bacao slabu svetlost, a sećanje još slabiju. Plovidba je bila bezbedna. Plovidba je bila dobra. Tako je bar mislio. Bića su se gomilala na horizontu, u senkama, u kojima se slana voda dimila preobražavajući se u gas. Imala su vratove s kružnim mišićima i moćne vilice vukova. Čekala su da doplovi do njih. Bio je ceo, a ona su htela da ga rastrgnu na komade. Osmatraču, siktala su. Ovamo. Pokazaćemo ti kako da koristiš mač. Rečisu bile zagonetne, a njemu se nije žurilo da ih odgonetne. Bilo je prečih poslova. Dok plovi, zavisi od struja i protivstruja, vetrova i plima. Dugo je verovao da plovi ukrug, bezopasan i neozleđen. Shvatio je da ga nešto vuče ka grbavim i nagim stvarima. Nešto ga primorava da načini izbor, da učini nešto ili je gotov. Delaj ili pusti da drugi upravljaju tobom. Raif Sevrans je otvorio oči. Gledao je. Treptao. I nije razumeo. Zatvorio je oči. Nije se vratio toplom moru samo zahvaljujući naporu volje. Usredsredio se na svoja čula, da bi ostao budan. Zujanje je upućivalo na komarce u letu. Taj zvuk bio je poznat svima koji su u proleće ili leto logorovali u pustari. Muzika hiljadu ujeda, zvao ga je otac. Dok loviš u pustari, pustara lovi tebe. Rečisu bile istinitije no što je otac mislio. Tem Sevrans umro je na dugom lovu u pustari, rasporen od učkura do grla mačem koji je spaljivao krvne sudove. Pratilisu ga i ulovili kao plen. Mišići su se zgrčili u Raifovim grudima. Premestio je težinu. Soba je počela da se ljulja. Čuo je krckanje, a za njim i pucketanje išuštanje,

negde iznad sebe. Kad je ljuljanje prestalo, namirisao je drveće. Kedar i krvavo drvo mirisali su tako jako da se zapitao zašto ih je tek tad osetio. Tu je bio i neobični, oštri vonj smrznutog drveta - aroma punog meseca. Otvorio je oči. Pogledao je desno, levo i iznad sebe. Video je duboke zeleno-plave krošnje borove šume i sivo oblačno nebo. Okolina je počela da dobija smisao, iako ništa nije imalo smisla. Kičma mu je počivala na nečemu tvrdom. Ako je suditi po utrnulom levom stopalu i butini, već se dugo oslanjao na nešto. Osećao je pritisak po čitavom telu, naizmenične oblasti bola i utrnulosti. Shvatio je da levo uvo nosi težinu cele lobanje i okrenuo glavu. Zaplakao je kad mu se krv slila u oslobođenu ušnu školjku. Probo ga je strašan bol. Rasrdio se iseo. Njegov zatvor se zaljuljao. Bio je u kavezu koji visi na grani krvavog drveta dva lakta iznad kaveza, na dva debela konopca provučena kroz čekrk. Stablo je bilo metar od njega. Procenio je da će ga, ako ga dovoljno jako zaljulja, razbiti o drvo. Još nije pogledao dole, ali počeo je da shvata svoj položaj. Mogao bi da rasturi kavez od gredica u čeličnom ramu, ali ne bise oslobodio, izuzev ako skok u smrt ne smatra uspešnim begom. Krvavo drvo bilo je ogromno. Imalo je najmanje šest metara u prečniku, preširoko da bi ga obuhvatio pri silasku. Drvo je, ispod grane s čekrkom, bilo stručno okresano, a svi mogući oslonci poravnani. Bio je baš u ravni s jednim ožiljkom na stablu, zaostalom posle kresanja. Drvo je na tom mestu bilo glatko kao površina trpezarijskog stola, premazano nekom vrstom sjajne smole. Dugo je posmatrao taj ožiljak. Tamničarisu znališta rade. Kad je procenio da je spreman, prevrnuo se na stomak. Komarci, koji su se hranili na njegovom vratu i podlakticama, razbežali su se zujeći. Nije obraćao pažnju na njih. Mnogo mu je teže bilo da se izbori sa sevanjem bola u utrnulom mesu. Metalna mreža mu se duboko urezala u dlan. Zaboravio je na bol kad se suočio sa dvadeset pet metara dubokim ambisom. Krvavo drveće bilo je među najvišim na severu.