Dz.V. Dzouns - Mac senki 04 - Osmatrac mrtvih

Istočnog Toka načinjen je uz dozvolu Sula. Niko nije stizao dovde bez njihove saglasnosti. Svetlost je igrala na licu žene dok je posmatrala kako Eš silazi niz poslednje stepenice. Fine kapljice vode činile su divne i neobične stvari u saradnji sa svetlošću. Zavrtelo joj se u glavi. Nije znala da li će moći da izbegne Mor Ksanin pogled. Okrenula je glavu od njega i žene pa nije videla da se ona prostrla po tlu u osnovi stepeništa. Nosila je pantalone i tuniku od meke srneće kože. Ležala je na stomaku, na kamenitoj obali. Pogledom je pratila liniju njene kičme. „Ustani“, obratila joj se Eš. Zastala je na poslednjoj stepenici. Ovo neće dozvoliti. „Jal Rakhar!“ reče žena i brzo ustala. „Ovoj Sulkinji drago je što si ovde.“ „I meni je drago“, odgovorila je Eš na sulskom. Žena joj je uputila kratkovečni, prekrasni osmeh. „Ja sam Zaja Maglohodačica, unuka Dugohodačice, kći Onog Koji Vodi i Kći Sula. Moj otac me je zamolio da ti poželim dobrodošlicu u naš dom išator.“ Eš je razmišljala o obaveštenjima sadržanim u ovom pozdravu. Okrenula se Morsu Berolujnom, koji je stajao iznad nje, na drugom stepeniku. Osmotrio je oštrim sivo-crnim očima. Odmah je shvatio prirodu njene nedoumice. „Zaja je moja rođaka.“ Na osnovu njegovog ponašanja, zaključila je da neće pozdraviti rođaku dok se Probojnici ne oda dužna dobrodošlica. Ceremonija se mora poštovati. Obratila se Zaji: „Ja sam Eš Planinorođena, Kći Sula. Prihvatam tvoj poziv.“ „Dobro“, odgovorila je devojka. Zubisu joj nakratko blesnuli. Pravi osmeh, dugi i topli zrak, sačuvala je za strica. Prošla je pored Eš i pozdravila ga. Eš je s konjima sišla do obale jezera. Dok se Zaja pozdravljala, Mor Ksana je stajao na granici vodene površine, okrenut ka istoku. Usamljeni mišić grčio mu se na vratu. Čuvao je nekog, a nije imala utisak da čuva nju.

Kad se pozdravljanje okončalo, družina je krenula ka jugu, duž jezerske obale. Suli su podizali šatore na raskrčenim i zidinama opasanim krugovima pored staza. Konji i stoka pasli su nežnu travu. Vatre su plamtele žestokom, srebrnom svetlošću. Neki Suli izašli su da vide Probojnicu. Posmatrali su je ozbiljno i ispitivački, ali ne bez poštovanja. Deca su bila vitka i brza. Grane ledenog drveća štrčale su kao suve kosti. Zaja ih je povela od jezera ka reci. Sunce je tonulo, a čaplje i guske letele iznad vode. Vuk je urlao na mesec negde na severu. Noćna reka stvarala je sopstvenu klimu. Eš je osetila da se vetar kraj vode promenio. Videla je građeviile, tvrđavu duboko među drvećem, s kulom koja je odudarala od crnog škriljca rečne obale. Kad su se približili kupoli od kamena sličnog opalu, pojavio se čovek i prihvatio njihove konje. Kažejok ga je pozdravio dodirom ruke. Udaljio se od družine da bi popričao s njim. Eš je zadrhtala od straha. Kažejok joj je bio jedini prijatelj u ovoj stranoj zemlji. Još nije do kraja verovala Berolujnom, niti njegovoj bratanici. Strahovala je da bi je Mor Ksana mogao ubiti. Gazio je kao utvara stazom. Srce joj je vazda bilo nadomak njegove oštrice. Pokušala je da prikrije olakšanje kad se Kažejok ponovo pridružio povorci. „Onuda“, reče Zaja pokazujući na stazu. „Moj otac čeka te u šatoru.“ Svisu zastali. Eš je pogledala Kažejoka, koji je klimnuo. To je značilo da će ići sama... odnosno, sa Mor Ksanom, koji se nije odvajao od nje. Hodao je po travi dok je ona išla stazom. Srebrni mesec, gotovo pun, digao se baš kad je Eš Planinorođena ušla u šator od ražine kože. Pripadao je Onom Koji Vodi. Napolju je urlala usijana Srčana vatra. Samo jedna lampa s abažurom od ametista osvetljavala je okrugli prostor. Sul je stajao u savršenoj ravnisa svetiljkom i mesecom na uzlaznoj putanji. Ćutao je kad su Eš i Mor Ksana ušli. Čekao je da se platno na ulazu smiri. „Dobro došla“ rekao je.

Na trenutak se mučila s prevodom. Ništa na domaćinovom licu ili u držanju nije bilo u skladu s ljubaznom dobrodošlicom. „Ja sam KalCrnozmaj, sin Dugohodačice i Sin Sula.“ Izvela je prirodni zaključak: ako je svaki korak napred zahtevao dozvolu, takođe ni jedan jedini korak nazad neće moći da izvede bez nje. Koža Kala Crnozmaja imala je snažnu tamnometalnu nijansu. Činilo joj se da mu je lice izliveno od gvožđa. Začešljao je crnu kosu unazad, uvezao u tri čvora i pričvrstio olovnim kopčama. Nosio je jednostavnu odeću od obojene jelenske kože. Na sebi je imao samo jedan ukras - ogrlicu od zalemljenih vrhova strela. Nije videla razlog da mu zahvali za dobrodošlicu. „Ja sam Eš Planinorođena, Kći Sula.“ Mor Ksana zauzeo je položaj iza nje, pored zida šatora. Onaj Koji Vodi ni na koji način nije pokazao da je svestan njegovog prisustva - Mor Ksana nije postojao. „Imam jedno pitanje, Eš Planinorođena“, rekao je Crnozmaj tvrdim i tihim glasom koji je odavao godine. „Ne odgovaraj dok ne budeš sigurna u odgovor.“ Bila je mrtva umorna. Htela je da se umota u ćebad i zaspi. Nije imala volje da se suočava s ovim čovekom i njegovim opasnim pitanjem. Crnozmaj je čekao. Stajao je na tepisima od plave i srebrne svile, blistave kao drago kamenje. „Pitaj“, rekla je. Očisu bile istinski zapanjujući deo Crnozmajevog lica. Koža mu je bila gvozdenosiva, a oči jantarne, boje tihog plamena. „Može li Probojnica da vlada sobom?“ Sve tri osobe u šatoru ostale su nepomične. Pomerale su se samo njihove senke na nemirnom plamenu ametistne lampe. Da li Crnozmaj zna da je probila kod Tvrđave poraza kad su je dva Sula napala mačevima? Kako je to moguće? Nikom to nije pomenula, čak ni Kažejoku. Pogledala je Crnozmaja u oči. S ovim

Sulom je sve moguće. Postavio je suštinsko i jedino važno pitanje. Ako ne može da upravlja probojničkom silom, ponovo će probiti i srušiti još jedan deo Zida Slepila. Propustiće još Nestvorenih da raščiste put Gospodarima Kraja. Ovo prevazilazi Lana Falstara i ono što je hteo da učini s njenim telom - sen-mesom. Tiče se onog šta ona može ako je Suli poštede. Nije znala odgovor. „Idi“, rekao joj je Crnozmaj pokazujući joj da ne mora odmah da odgovori. „Odmorise od putovanja. Razgovaraćemo ponovo.“ Mor Ksana je ustao kao duh kog je prizvao moćni čarobnjak. Pokrenuo bise kad i ona. Sklonio se u stranu da bi prva izašla. Podigla je platno na ulazu u šator i okrenula se ka Onom Koji Vodi. KalCrnozmaj pomerio se da bise uskladio s mesecom. Eš i utvara izašlisu u susret Srčanim vatrama.

31. Osmatrač Mrtvih Načinili su širok krug u poslednjem prolećnom snegu. Pratili su trag mirisa koji je pozivao u klupko. Bešumno su klizili krugom sejući staru magiju, čekajući dolazak kćerki. „Ustaj! Odmah!“ Osmatrač se smesta probudio. Bio je u odaji s lažnim zvezdama. Telo ga je bolelo. Činilo mu se da su mu mišići u ramenu iskidani. „Ustaj!“ Dve Sulkinje stajale su iznad njega. Treća osoba, takođe Sul, stražarila je pored vrata s duvaljkom na usnama. Mlađa i krupnija žena držala mu je mač na grlu. Zabacio je noge na pod i seo. Druga žena nosila je činiju i krpu. Prišla mu je da bi mu zbrinula ranu na ramenu. Dozvolio joj je da radi. Nije se trgao ni kad je alkohol došao u dodir s otvorenom ranom. Nije hteo još jednu strelicu iz duvaljke u vratu. Ženke su se nervozno trzale, očekujući da će ih svaki čas napasti. Osmatrač se pitao: Šta se zbilo s Bakarnim. Može li Sul da živi bez jednog dela vrata? „Navuci mu oklop“, reče Sulstarijoj ženi. Dok je starija pričvršćivala oklop preko Osmatračeve kičme, mlađa se povukla za korak. Metal je bio težak i topao. Nevešto ispravljeno udubljenje vređalo mu je kožu. Podigao je ruke da bi mogla da mu pričvrsti leđni oklop za grudni ispod pazuha i oko pojasa. Dok je vezivala spojeve na ramenima, lice joj je bilo pored njegovog. Obuzdavao se. Gledala ga je pravo u oči dok se odmicala. Imala je pronicljiv pogled. „Igramo se vatrom“, promrmljala je na sulskom. Osmatrač je trepnuo. Mislio je na mesečevu zmiju koja se odmara posle ubistva. Dozvolio je telu i licu da izraze tu misao. Sulkinja je pročitala promenu. Možda nije bila sasvim ubeđena, ali

se zajedno s drugom ženom brzo okrenula i napustila prostoriju. Muškarac je odmah krenuo za njima. Zatvorilisu vrata i navuklirezu. Osmatrač je i dalje sedeo u istom položaju. Nastavio je da trepće. Nisu doneli kacigu, ali jednim delom bića osećao je prisustvo debelog sloja čelika na licu. Svetlost u odaji pomerila se kad se zalazak sunca pomešao sa izlaskom meseca. Zidovi su poplaveli. Ustao je i otišao do kofe s vodom. Mesec se izdigao iznad drveća i poravnao s jednom od mesečevih rupa na tavanici. Iscrtao je savršen svetlosni krug na podu. Osvetlio je mesingani čanak pored zida. Spustio je kofu i prišao malom sudu postavljenom ispod pukotine na tavanici. Napunio se vodom. Razmišljao je o njemu. Bacio je pogled na vrata. Možda ga Suli ipak nisu opazili. Senke su, ovako daleko od ulaza, bile neprozirne i duboke. Čučnuo je i otpio vodu iz čančeta. Imala je bljutav, kameni ukus. Ustao je, svestan da nešto čeka - zamagljivanje i preoblikovanje prostora. Ništa se nije dogodilo. Ivice su sačuvale čvrstinu. Olakšao se i vratio u krevet. Reza je nešto kasnije zaškripala. „Izlazi!“ stiglo je naređenje. Bilo ih je četvoro. Pridružio im se još jedan muškarac. Pridošlica istarija žena imalisu koplja. Ustao je. Kretao se polako da ih ne uplaši. Uopšte nisu znali koliko su ranjivi, koliko je samo prostora za ubijanje oko njih. Mesečina ga je obasjavala dok se peo stepenicama ka šumskoj stazi. Imala je ukus tople hrane. Šuma je bila puna neobičnih srca s tri komore. Nesvakidašnje žudnje istara magija lutale su među kedrovima. Prizivala ih je zmija koja je opisivala krugove u snegu. Osmatrač je krotko hodao ka kružnom borilištu. Dopustio je da ga vode. Krti vazduh prodirao mu je duboko u pluća. Bio je snažan, bistrog uma ispreman za borbu. Velika vatra gorela je na vrhu kruga, usijana i mirisna. Suli su na njenoj svetlosti blistali kao metalna vojska. Pored tolikog sjaja, baklje nisu ni bile potrebne. Pun mesec bio je veliki kao svet, a nebo čisto. Blagi povetarac milovao ga je po koži. Kraljica se pojavila u najboljoj odeći. Plava haljina s dubokim

izrezom isticala joj je grudi. Mali luk visio joj je oko vrata kao dragulj. Pored je stajao njen pratilac, oklopljen i spreman za borbu. Osmatrač je presreo njegov mirni, sivi pogled. Pratilac nije ni trepnuo. Osmatrač ga je još jednom ispitivački odmerio i ušao u kružno borilište. U tami ga je, kao zamka za medvede, čekao Gubitnik. Očistili su ga, opravili i izbrusili. Suvišne naslage su uklonili, a rukohvat obavili kožom. Sečiva - imao je dva - prekovali su. Nije bio lep, ali jeste bio veliki. Na sečivima je ugravirano lišće vinove loze. Krsnica je imala oblik raširenih gavranovih krila, a gavranova glava krasila je jabuku balčaka. Podigni ga da se hranimo. Oklevao je. I želeo ga je i nije ga želeo. Nije ga napuštao osećaj da posmatra svet iza debelog oklopa. Setio se obezglavljenog Gospodara Gavranova pod ledom. Istorija nije zapamtila njegovo ime. Da li ga se on sećao? „Podigni mač, Mor Draka, ako želiš da izbaviš prijatelja.“ Kakva laž. Kraljica je zaboravila s kim razgovara. Video je lice Adija Gana, omirisao ga je i poljubio. On je Osmatrač Mrtvih. Podigao je mač i osetio zapanjujuću težinu. Mesec se popeo na zenitu i mesečeva zmija prestala je da kruži. Kolo se okupilo. Zamahnuo je ka mestu susreta bele svetlosti sulske vatre i plave mesečine. Teški mač dodirivao mu je zglobove. Bio je savršeno uravnotežen, ali težak na oba kraja. Zahtevao je veću snagu za zamah. Suli su mu iskazali milost s prvim protivnikom. Svako hitro i divlje dete moglo je poseći ostarelog Rovljanina. Imao je mišiće i petlju gradskog kavgadžije, ali nije se snalazio s oružjem. Osmatrač je razmenio nekoliko udaraca s njim, čisto da bi ocenio doseg mača i utvrdio težište. Zatim ga je posekao, čisto da bi proverio oštrinu sečiva. Drugi i treći protivnik bili su bolji, ali tad je već ovladao mačem. Shvatio je da je Gubitnikova težina veoma korisna. Padao je kao

moćna sekira i ubijao bez napora, gotovo samo težinom. I veliki doseg otvarao je nove mogućnosti. Oko trećeg protivnika bilo je mnogo slobodnog prostora. Zaronio je u njega kao plivač u vodu. Ovladao je opasnom oštricom. Podario je brzu smrt protivniku. „Dobro sise borio, Mor Draka“, reče kraljica kad je izvukao mač iz leša. „Pobedi u sledećoj borbi i daćemo lek tvom prijatelju.“ Teško je disao. Krenuo je ka njoj. Gubitnik se vukao za njim jer ga je držao jednom rukom. „Pokaži mi Adija Gana.“ Kraljica se nije usuđivala da pokrene nijedan mišić na licu. Bacio se na nju i naleteo na moćnu prepreku od mačeva sličnu čeličnoj kapiji. Navalio je na njih zato što je hteo da je ubije. Ipak se zaustavio pre nego što su mu sulske oštrice stigle do vena. Da bi se osvetio, morao je da ostane živ. Povukao se krvareći iz desetak plitkih rana. Kraljica ga je bezizražajno posmatrala. Osmatrač ju je prostrelio pogledom, ali ona se pravila da ne vidi izazov sadržan u njemu. Okrenuo joj je leđa. Adi je bio mrtav. Sulisu ga ubili. Poći ću na istok. Željan sam drveća - pravog drveća, a ne pišljivog grmlja. Brzo ću poći na put. Kad jednom krenem, niko me neće zaustaviti. Ovo je slobodan svet. Svi ljudi su slobodni da idu kud god im je drago. Rečisu došle iz drugog života. Čuo je kako ih Adi izgovara. Pastir je stao uz bok Osmatrača Mrtvih. S tobom sam, poručivao je. Zgrabio je Gubitnika s obe ruke i odšetao do centra kružnog borilišta. I neprijatelj je zakorači u krug. Bio je to Sul. Kraljica je poslala svog pratioca. Kičmolomca. Zasiktao je. Mesečeve zmije su ga čule, njih stotinu dvadeset. Meteorski čelik sreo se s tvrdim i nemilosrdnim metalom Gubitnika. Oštrica je škripala uz oštricu uz snažno varničenje. Kičmolomac je bio brz i veoma snažan. Primorao je Osmatrača na povlačenje nizom udaraca. Zasekao mu je uvo i gornji deo šake. Navalio je još srčanije, podstaknut početnim uspehom. Kretao se

vešto, udarao raznovrsno i nepredvidljivo, a prostor za napad je vrlo kratko ostajao otvoren. Osmatrač je opažao slobodne uglove za udarce. Pokušavao je da ih iskoristi, ali uvek se susretao s veštim kontranapadom. Po prvi put je shvatio da i protivnik može da vidi iste linije, da opaža ranjive tačke i da ih napada. Kičmolomac je pritom bio i bolji mačevalac. I brži. I jači. Ruke su mu se kretale vođene višedecenijskim iskustvom. Pogledi su im se susreli. Pratilac je bio usredsređen, nije se ni zadihao. Usmerio je vrh mača na Osmatračev vratništitnik. Odbio je udarac. Mislio je na Adija. Setio se poslednjeg pogleda koji je izmenio s pastirom na nosilima i snažne poruke u očima Adija Gana. Ne zaboravi ko si. U tim rečima bilo je i dobrote i upozorenja. Gurnuo je ta osećanja u stranu jer su mu smetala. Ali rečisu poslužile. On je Osmatrač Mrtvih i nenadmašan je u pronalaženju srca. Nakon toga je sve bilo jednostavno. Upravio je pogled na protivnikovo srce. Peklo mu je rožnjače, kao sunce. Kičmolomčev spoljašnji izgled samo je skrivao koliko brzo kuca. Osmatrača je to saznanje ispunilo zadovoljstvom. Lažirao je slabu odbranu da bi mu protivnik prišao bliže. I udarac je primio. Povukao se korak da bistvorio neophodni prostor. A onda je zario Gubitnika u srce Sula. Iskoristio je sve što je bio i sve što je naučio. Prodro je sa uzdahom i pomračio mesec. Noć se produbila. Kraljica je vrisnula. Meteorski čelik sevnuo je kao električna oluja kad su Suli požurili da je zaštite. „Ubijte ga!“, povikala je. Sečiva su pošla ka Osmatraču dok je oslobađao mač. Krv je kapala s Gubitnika. Suli su nasrtali iz svih pravaca i zatvarali krug oko njega. Vrteo se. Dugačkim, teškim Gubitnikom iscrtavao je prazan prostor oko sebe. Činio je to da ga ne bi pogodili strelicom iz duvaljke ili luka. Sve što bi ispalili u krug moglo bi da im se vratis kamatom.

Prvi udarac dobio je u zadnji deo ramena. Okrenuo se na petama i odgovorio. Morao je da dopre do kraljice. Morala je da mu plati za smrt Adija Gana. Mač ga je ubo u zadnji deo butine dok se branio od Sula koji mu je napadao rame. Zateturao se i zavrteo Gubitnikom. Crvene tačke bola prekrile su mu vidno polje kad je treći mač prodro kroz prsni oklop i ubo ga u stomak. Pao je na koleno. Suzili su krug oko njega. Bili su ozbiljni i ponosni. Ubiće ga bez ikakvog zadovoljstva, ali ipak će ga ubiti. Dobio je drugi udarac u povređeno rame. Jedan mač se izdvojio s čeličnog zida. Podigao se da bi ga posekao. Biće to srcoubistvo, niko to nije znao bolje od njega. Osetio je zvižduk vazduha i video kako vrh hrli ka njemu. Neka se kolo nahrani. I počela je noć zmija. Sluzavi bledi monstrumi pojavili su se niotkuda oko kruga i napali kao zmajevi bez krila. Bela, mišićava i glatka glava sunula je kao vrh biča i čeljust se sklopila oko Sulove ruke. Stvorenje je trznulo glavu unazad i podiglo ratnika sa zemlje, otkinuvši mu ruku iz ramena. Druga zmija smesta je ščepala uzdrhtalo telo i odnela ga na stranu da ga proguta. Suli oko Osmatrača okrenuli su se kao jedan. Blistali su u oklopima, plavih lica na mesečini, s podignutim mačevima. Sul koji se spremao na srcoubistvo ukrstio je pogled sa Osmatračem. Duboke bore oko usta svedočile su o poodmaklim godinama. Oči su mu bile iznenađujuće smeđe. „X'all sano“, rekao je. Borise s nama. Osmatrač je ustao i posekao ga. Iskidao mu je Gubitnikom lažljivo sulsko srce. Dok su ratnici bili zauzeti borbom s propetim, razbesnelim kolom mesečevih zmija, krenuo je ka kraljici. Kružno borilište preobrazilo se u noćnu moru, punu oštrih zuba i bledih krijušti. Mesečeve zmije propinjale su se sa zemlje. Krv je liptala po tlu i iz ljudi i iz zmija.

Osmatrač je bio nepovređen. Čuvari su oko kraljice napravili bedem, ali mesečeve zmije napadale su ih iskačući između drveća i klizeći u mrtvoj tišini. Velike grupe mišića u njihovim stomacima grčile su se u vijugavim talasima. Kraljičini čuvari morali su da se odmaknu od nje da bi je branili. Osmatrač je sačekao da zmije odmame trojicu malo dalje napred i zauzeo oslobođeni prostor. Kraljica ga je ugledala i vrisnula. Bila je jedina od Sula da je pustila glas. Ostali su se borili čutke. Neki čuvari okrenuli su se ka kraljičinom kriku, ali kolo je tek tad nastupilo u punom broju. Zmije su napadale okrutno i brzo. U tren oka, jedan od čuvara ostao je bez glave, a drugog su tri zmije iskidale na isto toliko delova. Kraljica je podigla luk na Osmatrača, ali on je nastavio da ide pravo na nju. Iza Jisele Bez Noža podigla se kraljica majka mesečevih zmija, s kojom je delio srce. Krljušt joj se srebrno presijavala na mesečini, a oči su joj bile mlečnoplave. Pozdravila ga je raširenim čeljustima. Mišići u njegovim vilicama su joj otpozdravili. Zajedno će oboriti kraljicu. Zmija je znala da će je on ubiti. Dopustiće mu to. Zato je udarila Sulkinju u ruku glatkom isnažnom glavom, velike kao u vuka. Gurnula ju je i pokvarila joj hitac. Otpustila je tetivu, alistrela je završila u nozi jednog od čuvara. Zamahnuo je Gubitnikom. Kad je krenuo na nju, otvorila je usta i izgovorila neke reči na sulskom, koje su možda bile molitva. Ispustila je luk i prinela desnu, sakatu ruku srcu. Rešio je da je ubije probadanjem. Na kraju se valjano ponela. Umrla je otvorenih očiju, sa punom svešću o počinjenim greškama. Zario je Gubitnika kroz nju sve do krsnice. Krv mu je liptala po ruci kad je prihvatio njenu težinu. Mesečeva zmija čekala je iza kraljičinih leđa visoko podignute glave. Osmatrač ju je pogledao u oči. Svet se još jednom promenio. Ubijaj vojske za mene, Raife Sevranse. Ako bude manje, možda ću se vratiti po tebe. Smrt mu je uzvratila pogled kroz mlečne oči mesečeve boje.

Čekala je sve vreme, smišljala planove, čekala. Nasmejala se. Hladni i nežni zvuk mogao je da preobrazi svakog čoveka u kamen. Zar si mislio da sam završila s tobom? - pitala je. Duboko je udahnuo. Nije znao šta da radi. Smrt se povukla, tiho se smejući. Uputila mu je poslednje reči. Ko nadzire Osmatrača? Ja ga nadzirem. Nije znao koliko dugo je tako stajao s kraljicom nabodenom na mač. Mesečeva zmija otpuzala je do kružnog borilišta da se nahrani. Suli su bili pred potpunim porazom. Usamljeni ratnici tukli su se u tami. Umarali su se i sve češće grešili. I padali. Uskoro će svi pasti. Vazduh je oštro mirisao na zmije. Gavran je sleteo na zid i gegao se ka poprištu pokolja. Osmatrač se pitao zašto se uopšte noću zatekao napolju. Spustio je vrh mača. Kraljica je skliznula na tle. Crno telo šume bilo joj je jedino odredište. Čučnuo je i obrisao sečivo Gubitnika rubom kraljičine haljine. To nije bio gest nepoštovanja. Jednostavno mora da obriše krv, ne valja da sečivo ostane vlažno. Ustao je i okrenuo leđa kružnom borilištu i kolu. Pokupio je kraljičin kratki luk, kanije od jednog čuvara i još nekoliko predmeta. Pošao je ka severu. Naišao je na mesečevu zmiju od desetak metara. Ležala je mrtva i otegnuta preko staze. U hodu je skinuo oklop i pričvrstio mač i luk na leđima. Tako će brže putovati. Trčao je. Mesečina je osvetljavala prostor između krvavog drveća i kedrova. Lako je pronalazio put. Trčao je sve brže da bi se što pre udaljio od Sula. Konačno više nije mogao da trči. Usporio je, ali nije stao. Krv se istočila iz rana. Zatvarale su se. Zaustavio se pored potoka jer je ožedneo. Spustio je glavu u vodu i pio. Ne zaboravi ko si. A šta ako je želeo da zaboravi? Šta ako, kad se osvrne za sobom, ugleda sve što je izgubio i sve grozne stvari koje je učinio? Da li se i Gospodar Gavranova tako osećao? Da li mu je laknulo kad je

zaboravio svoje ime? Nastavio je da trči. Mesec je zalazio. Trčao je dok mu se um nije ispraznio. Potom je legao da spava.

32. Napad na lasičji logor „Evo. Pusti da ti namažem lice ovim.“ Rajna je oklevajući posmatrala prah od ćumura na skupljenom dlanu Čele Glojal. „Neprijatelj će me sigurno videti, bez obzira na svetlu ili tamnu put? Zašto bih se trudila da se sakrijem u jurišu?“ Devojka joj nije protivrečila. „Ponekad se naoružavamo da bismo se izborilisa sobom, a ne s neprijateljima.“ Morala je da razmisli o ovome. Pogledala je Čelu. Mlada Krozerka - ne, Hejlovka - odenula je kožni prsni oklop čvrsto pripijen uz grudi, pojas i kožom ojačanu jahaću suknju, koja je sezala ispod kolena. Izgledala je mlađe i opasnije. Rajna je mogla da zamisli koliko pogleda je privukla dok je žurila kroz predvorje pa uz stepenice do odaja poglavičine žene. Biće mnogo ogovaranja. Žene će je ogovarati. I to je bio deo problema. „Buzdovandžije Blekhejla nekad su bili čuveni po tome što su bojili zube gvozdenim sokom“, reče Čela. „Ne vidim praktičnu svrhu tog običaja, izuzev ako se nisu smejali dok su mrvili neprijatelje.“ Rajna se nasmejala. Čeli je nekako uspevalo da sagleda situaciju s odstojanja, iako je isama bila Klanovka do srži. Gde li je samo naučila da bude neučtiva na učtiv način? „Dobro, a zašto su buzdovandžije to zaista radile?“ „Znaš ti dobro zašto.“ Da bi izgledalistrašnije. Duboko je udahnula. „Dobro.“ Sedela je ispred otmenog gradskog ogledala, dara svog prvog muža, u odaji koju godinu dana nije koristila. Gledala je kako joj lice tamni pod naslagom crne prašine pomešane s pljuvačkom. Spremala se za svoju prvu bitku.

Lakoprsta Čela sve je radila brzo i delotvorno. „Zatvori oči“, zamolila je. Zacrnila joj je očne kapke s dva poteza palcem. Isprva je samoj sebi izgledala neobično i pomalo smešno. Promenila je mišljenje kad je pljuvačka počela da se suši i zateže kožu. Prestala je da se dopada samoj sebi. Ni Dagro je takvu ne bi prepoznao. Čela joj je skupila kosu na potiljku i Vezala je u perčin. Navukla joj je tesnu kožnu košulju preko jednostavne lanene bluze. Stručno ju je vezala. „Ustani“, rekla je tihim glasom. Stajala je dok joj je Krozerka stavljala oklop dunske kraljice Flore Dun Dun, osvojen u Bici kod Postojanog uporišta. Dodir s hladnim i neprijatnim čelikom ličio je na zaranjanje u ledenu vodu. Bio je težak, ali ni upola toliko koliko je očekivala. Čela je začuđeno promrmljala: „Kako je lak.“ Ona nije nosila oklop. Oklop je na kraju posula prahom da ne bi odražavao svetlost. Brog Vidi prekovao ga je za Rajnu. Pre svega, uklonio je dunsko znamenje - čičak i emajliranu plavu ploču. Kako li se osećao, kad je, kao izgnani Dunjanin, zatirao dunski znamen? Rajna je, sledeći neodređeni nagon, odbila donji deo oklopa za bokove i butine. Obukla je crnu suknju sa srebrnim pločicama. Heti Zec odsekla ih je s haljine oprljene u požaru koji je progutao sveti kamen i lepo ih očistila. Suknja je, zahvaljujući njoj, izgledala kao nova. Narod takvu treba da je vidi. Mora da zna koga i zašto sledi. „Daj mi kacigu“, naredila je Čeli. Odlučila se za poluotvoreni ratničkišlem usklađen s grudnim oklopom. „Delaj i budi prokleta!“ obratila se ogledalu. Žena koja joj je uzvraćala pogled rekla je to isto. Spustila se niz stepenice osvetljene bakljama. Nije mogla da se seti kad su tako jarko plamtele. Sve je bilo vrlo živopisno - boje bogatije, ivice oštrije, a senke crne kao ime klana. Narod se gurao na stepenicama i hodnicima da bi je video. Većina ju je posmatrala ćutke i netremice. Merit Ganlou zinula je od čuda, a onda prosiktala Šili Kobim

„Šta ona misli, ko je?“ „Ja sam Blekhejl“, reče Rajna bez trunke razmišljanja.Sveti kamen u stomaku to dokazuje. Na te reči, Sarolin Miz, Korbijeva ljupka žena, poslala joj je poljubac. Beba joj je sisala na grudima. Maša Rog, Fiorina mlađa sestra, rasplakala se - po svemu sudeći, od straha. Oduprla se nagonu da se osmehne. Strah je dobrodošla reakcija. Visoka dvokrilna vrata Velikog ognjišta bila su otvorena. Vatra nije gorela, a dvorana je zvrjala prazna. Otreznio ju je pogled na redove praznih klupa. Zakletiratnici čekaju je ispred. Primorala je sebe da ne žuri. Bila je potrebna klanu, ženama, deci i podanicima Blekhejla. Bilo je neophodno da svi u kružnoj kući veruju u... poglavarku. Morali su da znaju da se ne boji niti da se koleba. Moralisu da vide da se ponosisobom isvojim klanom. Drhteći je koračala predvorjem. Čela je išla za njom. „Mogu li da jašem s tobom?“, pitala je sinoć, nakon što je sa zakletim Blekhejlovcima pripremala napad. „Hoćeš li mi učiniti tu čast?“ Nije joj odgovorila. Odnela je pitanje sa sobom u krevet, u čistoj sobi s novim nameštajem. Eh, da je samo bolje poznavala istoriju. Poglavarke klanova uopšte nisu bile retka pojava. Postojale su i kraljice i kraljice ratnice. Rajana Kastelmilk, na primer. Svi se slažu da je deset puta sposobnija od svog brata. Blekhejl je bio drugačiji: tvrdokorniji, stariji, sumnjičaviji. Nije čula ni za jednu slavnu blekhejlovsku poglavarku, a ni da su ikada postojale poglavarke. Na kraju je odlučila da postupi po svom nahođenju. Uvek će biti poneka Merit Ganlou i poneki Gat Murdok kojima se neće dopadati. Ni Dagro nije uspevao svima da ugodi. Blekhejlu je nedostajalo ljudstvo. Poslednji izviđači izvestili su da Skarpovaca ima više od hiljadu isto. Rajna je sa zakletim ratnicima već razgovarala o najboljem načinu korišćenja nepunopravnih podanika. Složilisu se da zdrave ljude, vešte u sedlu, zakunu na brzinu is jemcima rasporede u pozadini. Nije znala koliko ih tačno ima. I planiranje i pripreme obavilisu takođe na brzinu.

Odlučila se da napadne Skarpovce najkasnije dan posle odlaska Hjua Malina.Da sam na tvom mestu, Rajna Blekhejl, napao bih taj logor žestoko i bez oklevanja. Iznenadio bih ih i sravnio sa zemljom. Zbog šumarevih reči nije mogla da spava. Nije bila načisto šta da misli o Hjuu Malinu. Samo je budala mogla da veruje strancu, ali nije mogla da ospori njegovu procenu. Rekao joj je ono što je već i sama znala, samo jasno i glasno, tako da nije mogla više da se pretvara da je možda drugačije. Najviše je strahovala od napada Skarpovaca na kružnu kuću. Ona je, kao što je Malin i istakao, imala rupu u zidu. Naredila je da je popune, ali tako zamašan građevinski poduhvat nije se mogao završiti preko noći. Jelma bi napala i da nema te rupe. Htela je da prisvoji Blekhejl pre nego što se ratnici vrate s Banen polja. Kružna kuća je trenutno slaba, ali neće doveka biti slaba. Sve može da se promeni preko noći kad se Blekhejlsukobis Dunom na bojnom polju. Nije htela da razmišlja o mogućem uticaju tih promena na nju. Večeras će misliti samo o jednom. Skarpovci su uljezi na teritoriji Blekhejla. Otimaju robu, zlostavljaju seljake, kolju stoku i presreću ratnike. Takvo ponašanje ne može - i neće - proći nekažnjeno. Staru lasicu moraju da vrate u njen brlog, njenim otrovnim borovima, spaljenoj kući i burićima boje za kosu, a to će učiniti Rajna Blekhejl. Spremala se da u delo pretoči geslo klana. Mi smo klan Blekhejl, prvi od svih klanova. Mi se ne sklanjamo i ne skrivamo, i mi ćemo se osvetiti. Velika oklopljena kapija Blekhejla bila je već otvorena. Dvorište su opasali bakljama, iako je sunce još zalazilo na zapadu. Činilo joj se da se narandžasti i crveni plamenovi baklji na pozadini zalazećeg sunca vraćaju kući. Ratnici su se okupili u dvorištu, svi već u sedlima. Užasavala se zveckanja lanaca i škripe kožne opreme. Pogledom je prelazila preko gustih redova oklopnika. Konjisu trzali glavama i igrali. Ratnici su bili ozbiljni. Stiskali su uzde dok su im mišići u vilicama igrali kao krupne muve. Ličilisu na divove zbog oklopa i ratnih ogrtača. Ulivalisu strah isamim izgledom. Ponosila se njima.

Kad je izašla iz kuće u dvorište, razmaklisu redove da joj naprave prolaz. Balik Crveni, Staner Soko, Kleg Kasač i buzdovandžije bilisu u prvim redovima. Klegov otac Pajl Kasač, nepunopravni Blekhejlovac, sedeo je na velikom konju za oranje. Rajna se pitala ko je jemčio za njega. Bio je šezdesetogodišnji seljak sa oduzetom nogom. I svi zakleti starci bilisu tu: Gat Murdok, Turbi Flap, Mungo Kejl, koji, iako zakleti ratnik, godinama nije izašao iz kovačnice. Svi su se odazvali njenom pozivu. I ratnici isvinjari istarci. Koračala je uzdignute glave kroz oslobođeni prostor, do središta dvorišta. Džeb Onakri priveo joj je konja. Na sebi je imao šarolik oklop. Ploče na grudima, ramenima i leđima bile su potpuno različite. Učinilo joj se da oko vrata ima kožni obruč. Mogla je da čuje Džebovu majku, zapovednički nastrojenu, ali dobronamernu Hildu Onakri: „Evo, stavi ovo! Napravila sam ga za tebe. Svi zakletiratnici će ih nositi.“ Preuzela je uzde. Rado je prihvatila Džebovu pomoć da se popne na Milostivu. Gornji deo tela joj je bio potpuno sputan dunskim oklopom. Ratni bubnjevi su zadobovali kad se uspravila u sedlu i preuzela spremnu, ali ugašenu baklju. Bubnjevi su zadali snažan tročetvrtinski ritam. Stavila je polušlem na glavu. Ritam bubnjeva vibrirao je kroz čelik. Dagro, ljubavi moja, volela bih da si večeras sa mnom. Sunce je kliznulo ispod obzorja baš kad je okrenula Milostivu da pogleda vojsku. Čekalisu da im se obrati. Iskusni veterani Balik Crveni i Hardgejt Miz čekalisu njen znak da krenu. Sve ih je mnogo volela. U ovom trenutku nije joj bilo teško da zamisli da joj i oni uzvraćaju tu ljubav. Nikad nije učestvovala u bici i nikad nije predvodila ratnike, alise, leđima okrenuta vratima kružne kuće, nagledala kako odredi i vojske odlaze u rat. Znala je kako sve to treba da izgleda. Nema tu govora niti lepih reći smišljenih da osnaže i nadahnu ljude. Blekhejlovcima one ne trebaju. Treba im samo vođa koji će stati na čelo. Redovi su se po drugi put razmakli kad je poterala Milostivu ka zapadnom rubu dvorišta. Znala je da Čela Glojal jaše za njom. Ratnici

je nisu ni primećivali jer su svi pogledi bili upereni u poglavarku. Duboko je udahnula kad je Milostiva prešla na meko tlo. Grudi su joj pritiskale oklop. Srce joj je bilo veliko i puno do vrha. Podbola je Milostivu petama i kriknula: „Smrt Skarpovcima!“ Povela je juriš još iz dvorišta. Vojska se pokrenula na njenu komandu. Konji su poskočili. Bubnjanje se ubrzalo. Ratnicisu prihvatili poklič. Smrt Skarpovcima! Smrt Skarpovcima! Smrt Skarpovcima! Pun mesec osvetlio je pašnjake. Videla je ligama ispred sebe. Svet je bio crn i srebrn, baš u bojama klana. Bila je svesna buzdovandžija oko sebe. Trudili su se da jašu istom brzinom, da je ne bi pretekli. Načinili su moćni polukrug oko nje, a ona je bila u njegovom središtu, bezbedna. Nije znala da rat može biti toliko uzbudljiv. Dagro nikad nije govorio o tome. Juriš je prizivao moćnu iskonsku magiju. Noć je oživljavala od novostvorenih mogućnosti. Naoružani ratnici hitaju u boj i sve je moguće. Odmicali su zapadno, duž seoskog puta. Skrenuli su na sever. Hladno jezero plavilo se u daljini, a iznad njega je letela sova. Osetila je teskobu u grudima kad je krenula starom zamkarskom stazom. Poslednji put hodila je tim putem najgoreg dana u svom životu. Dagro je poginuo. Mejs Blekhejl, njegov usvojenisin, silovao ju je. Posle toga se baš ovom stazom vratila u kružnu kuću. Sećala se da je sunce počelo da sija. Otopilo je sneg koji joj se nahvatao na zadnjem delu haljine. Stisnula je Milost butinama kad je shvatila da je usporila. Namirisala je Skarpovce. Njihove vatre uvek smrde. Raspoloženje vojske iza i oko nje se menjalo. Ratnici su se ućutali, spustili vizire, spremili buzdovane, sekire, duga koplja i lukove. Razmišljala je o izboru oružja. O sedlu je visio luk Anvine Ptice s dovoljno strela da pobije gomilu Skarpovaca. Za pojasom je imala noževe. Među njima je bio i dar njenog ujaka iz Drega. Ovaj će držati muškarce na odstojanju. Nije ih zaustavio. Doduše, mogla je da krivisamo sebe zbog toga, a ne

oštricu. Imala ga je i kad ju je Mejs silovao. Hitro je pomerila ruku ka drugom nožu. Napipala je toplu i glatku dršku Dagrovog oružja. Poslužiće kad kucne čas da ga potegne. Već se napio krvi jedne lasice. Usporili su po ulasku u žbunje. Vlažna zemlja se pušila. Strelci su se polako i tiho razilazili po niskom drveću. Rajna se zaprepastila kad je čula otpuštanje prvih strela. Znala je da će Balik i njegovi najpre ukloniti stražare oko logora, ali znati i doživeti nije isto. Progutala je knedlu. Čula je krik: „Uljezi na istoku!“ Čitav život proživela je na drugoj strani tih reči. Trebalo je da prođe kratki, ali upečatljivi trenutak, da bi shvatila: Misle na mene. Zatim je pozvalana juriš. SMRT SKARPOVCIMA!!! Juriš je ličio na kotrljanje kamenja na ogromnom talasu. Kad se jednom krene, nema zaustavljanja, nema nazad. Možeš samo da se nadaš da ćeš nastaviti da dišeš i da ćeš opstati. Tutnjala je poljanom s buzdovandžijama. Strelci su sipali vatrene strele po logoru. Milost je bila odvažno grlo. Oborila je glavu i držala korak s pastuvima. Ima jednu šesnaestinu sulske krvi, podsetila se Rajna. Taj udeo upravo je dolazio do izražaja. Stari buzdovandžija Hardgejt Miz je, desno od nje, pokrenuo čekić. Osećala je kako razdire vazduh i čula strašni zveket lanaca. Moćni dugi bojni buzdovan Klega Kasača okretao se vrtoglavom brzinom levo od nje. Zubi su mu se crneli. Čela je grdno pogrešila što se smejanja tiče: Kleg se jeste cerio od uva do uva. Logor je bio pravo ispred njih, na Tvaterovoj krčevini, oko istoimenog imanja. U šatorima su gorele svetiljke, zbog kojih su ličili na narandžaste kocke. Crne prilike jurcale su po logoru, navlačile odeću i grabile oružje u trku. Žene i deca - vrište. Vatrene strele pogađaju mete i plamenovi ližu u noć. Potegla je baklju sa sedla. Pružila ju je iza sebe, u galopu, da je neko zapali. Neki ljubazni strelac dodirnuo ju je vatrenom strelom. Baklja je oživela. Rajna Blekhejl jurišala je na lasičji logor, sa uzdama u

jednoj i zapaljenom buktinjom u drugoj ruci. Jurišala je i uletela u drugi život. Našla se usred krvavog i plamtećeg pakla: konjise propinju, vatra urla, ratnici padaju kao muve, žene trče ka drveću, zaboravljena deca i životinje gore u plamenu koji im otkidaju kožu, mačevi seku meso, ubadaju i seku. Jahala je pravo na veliki središnji šator, da ga lično zapali bakljom. Neka žena joj se sklonila s puta i uplašeno vrisnula. To je bilo pravo otkrovenje. Postala je nezaustavljiva sila ispred koje se sklanjaju. Svom snagom je zavitlala baklju na šator. Milostiva je nadoknadila naglu promenu ravnoteže odgovarajućim plesnim korakom. Nije ni znala da ume i to. Posmatrali su kako se plamenovi šire po platnu i ližu konopce. Vrištala je punim plućima: Smrt Skarpovcima! Smrt Skarpovcima! Htela je da ih pobiju do poslednjeg, da ih zatru za sva vremena. Opazila je starca koji je bežao oko šatora, potegla Dagrov nož i krenula za njim. Pognula se u sedlu i ubola ga nožem u rame. Kriknuo je tiho i iznenađeno. Okrenuo se. Držao je nešto blistavo u ruci - mač. Ukočila se od straha. Nije mogla da razmišlja. Bespomoćno je posmatrala približavanje duge oštrice. Znala je da to nije dobro, ali nije znala šta da radi. Njena obuka nije stigla toliko daleko. Mač se podigao. Mišićisu se napeli u starčevim rukama kad je napao. Pomislila je: Gotova sam! Nešto mu je izraslo iz oka. Tupo ga je posmatrala. Pokušavala je da shvati šta se dešava. Starac je ispustio mač usred zamaha i pokrio lice rukama. Tiho je cvileo, kao bolesno pseto. Pera, shvatila je. Pera mu vire iz glave. Zateturao se i pao, pogođen strelom koja je odapeta tako snažno da je nije ni videla, ni čula. Čela? Okrenula se i ugledala Krozerku. Sedela je postrance na sivom pastuvu i već napinjala luk za sledeći hitac. Pozdravila je Rajnu blago podignutim laktom. Kao pecanje lukom i strelom, oblikovala je ustima poruku u

gunguli. Rajna nije znala da lise osmehnula ili namrštila, tek nešto je učinila ustima. Brzo je okrenula Milostivu. Pridružila se prethodnici. Znojila se, drhtala. Crne kapljice padale su joj po suknji. Shvatila je gde je pogrešila i brzo prišla buzdovandžijama. Izložila se velikoj opasnosti kad je isprednjačila sama. Dohvatila je nož. Mora da bude razumnija. Logor je postao smrdljivi pakao. Sredstva za bojenje, tako draga Skarpovcima, zapalila su se i počele da gore u oblacima otrovnog crnog dima. Burad sa uljem za lampe pucala su kao lubenice. Najveći broj Skarpovih ratnika dočepao se konja. Sukobili su se prsa u prsa. Skarpovcisu više voleli duge mačeve od sekira. Okršajisu bili brutalni i žestoki. Prepoznala je vitku priliku Juraje Skarpa, Jelminog rođaka. Jahao je šarca koji je nekad pripadao Bitiju Šenku. Rasrdila se zbog Orvina. Kako se usudio da otme konja ožalošćenom ocu? Izmenjala je poglede s Klegom Kasačem i Hardgejtom Mizom, a onda je jurnula na njega. Ovog puta znala je da su buzdovandžije iza nje. Shvatila je da uopšte nije važno da li poseduje borbene veštine dokle god razumno razmišlja. Niko te noći, osim možda Čele Glojal, neće brojati koliko je Skarpovaca Rajna Blekhejl rastavila od života. Važno je samo da je svi vide. U oklopu dunske kraljice i crno-srebrnoj suknji bila je najupadljivija osoba na bojištu. To je bilo najvažnije - da je vide i prepoznaju. Čak i da nikog ne ogrebe, glasine će stići sve do Banen polja:Rajna Blekhejl predvodila je juriš u Staroj šumi. Načinila je poslednji i najvažniji korak prema poglavarstvu. To joj je veoma prijalo. Bilo joj je prijatno da prijatnije nije moglo biti. Juraja Skarp sukobio se sa svinjarem Hisapom Glafom, brzo mu pustio krv i spremao se da ga ubije. Zvuk konja u jurišu naterao ga je da zastane i okrene glavu. Rajna će zauvek pamtiti njegov izraz lica u tom trenutku: zbunjenost i pomalo uvređenu i ljutitu nevericu. Pamtiće to kao jedan od najboljih trenutaka u životu.

Da, lasice. To sam ja. Dok je on gledao u nju, buzdovandžije su ga satrli s dva-tri precizna udaraca. Čak je i Rajna je stigla da ga ubode nožem dok je padao. Namignula je Hisapu Glafu. Svinjar je prozborio samo jednu reč: „Poglavice.“ Nije znala koliko je bitka trajala. Lasičji logor je izgoreo, a mnogo Skarpovaca pobeglo je u šumu. Jelma se, sa svojim najboljim mačevaocima, borila pored bunara. Poglavarka Skarpa bila je na konju, naoružana oštrim, tankim mačem. Vešto je terala konja ukrug i štitila svoj prostor. Kad su njeni telohranitelji počeli da padaju, donela je taktičku odluku. Kad se borba bližila kraju i ishod postao očigledan, povikala je Baliku Crvenom: „Predajem se!“ Starešina strelaca okrenuo se u sedlu i pogledao u Rajnu. Bio je najstariji Blekhejlovac pored bunara i Jelma Skarp je tačno znala kome da se obrati. Međutim, mnogo bi bolje prošla da nije bila tu iRajna. „Razoružaj je!“, reče Rajna. Balik Crveni smesta je izvršio njeno naređenje: nategao je strelu, odapeo i pokidao Jelmi Skarp nekoliko članaka na prstima. Jelma je duboko udahnula, a mač joj je ispao iz prstiju koji su se nagonski raširili. Pre nego što je jurnula na poglavarku Skarpa, Rajna je obrisala nož o prostirku ispod sedla. Jelma je prkosno sedela, isturene brade. Netremice ju je posmatrala sitnim, crnim očima. Nije verovala da Rajna Blekhejl ima to u sebi. Do poslednjeg trenutka nije shvatila da ima posla s novim vožom Blekhejla - s poglavarkom. Trenutak spoznaje biće sahranjen s njom. Kad je postala svesna pretnje, usta su joj se razjapila u čudu, a ženice raširile. Ubi me poglavarka Blekhejla! Rajna nije osećala ni trunku sažaljenja dok je čupala nož iz njenih grudi. Jelma je pogrešno procenila neprijatelja i zato je upropastila svoj

klan. Zaklela se da nikad neće načinitisličnu grešku. Borba se, nakon toga, brzo okončala. Plamenovi su tinjali na ruševinama zgrada, šatora i koliba. Rajna je poštedela ratnike kojisu se predali. Blekhejl nije uzimao taoce. Objavila je da su i oni koji su pobegli u šumu slobodni i da ih neće juriti. Rajna je čisto sumnjala da će se vratiti. Njihov logor je pojela vatra, a ostalisu poraženi i bez vođe na tuđoj teritoriji. Nisu imali nijedan razlog da ostanu. Vodila je povorku u povratku u kružnu kuću, baš kao što je predvodila i u jurišu. Mešavina krvi i čađi prekrivala je lica i ruke umornih ratnika. I Rajna je bila mrtva umorna. Na zamkarskoj stazi konačno je odahnula. Izvojevala je pobedu. Raskopčala je prsni oklop i opustila se u sedlu. Svinjar Glaf nazvao ju je poglavice. Delaj i budi prokleta.

33. Plovidba na istok Pravila Rufusa Rajma za putovanje Trskovačkim putem su: ne putuj ako ne znaš gde ideš; ponesi vodu; ponesi svetlo; nikad ne idi na istok. Dva od četiri nije loše. Efi Sevrans imala je svetiljku i vodu u čamcu. Morala je da ponese još nešto. Smrkavalo se kad je pošla pristaništem do kružne kuće. Nebo je bilo zeleno i ružičasto, kakvo zna da bude samo nad močvarom. Sunce je bilo veliki nejasni obris. Više nije bilo okruglo. Trska se ljuljala kao kukuruz na polju. Močvarne ptice dozivale su noć. Ušla je u kružnu kuću. Zaputila se ka kuhinji. U Salamanderovoj dvorani vladala je tišina. Ljudi su počeli da se skupljaju u kuhinji za večeru. Morala je da se probija između njih da bi došla do Lišit. Devojka je htela da se sakrije kad ju je opazila. Samo što nije mogla, zaista nije mogla. Služila je čorbu s komadima ribe, mešala i punila činije. Mogla je samo da sagne glavu i bulji u čorbu, kao da će joj to pomoći. Efi je prišla loncu s čorbom i prislonila grudi na njegovu ivicu. „Ideš sa mnom“, rekla je devojci kroz paru. Samoj sebi je zvučala šuplje, kao da više nema vazduha u plućima. Lišit je sklonila uvojak plave kose s lica. Pogledala je Efi. Efi Sevrans, Drejeva i Raifova sestra, Temova kći, uzvratila joj je pogled. Spustila je kutlaču u lonac. „Ne mogu dugo da odsustvujem.“ Izašle su na zadnja vrata i krenule ka druidskoj kući. Lišit je nosila lepu sivo-zelenu haljinu. Šuštala je oko članaka dok je koračala. Valjano je procenila da ne treba da postavlja pitanja. Odgovori joj ne bi pomogli. U uskom hodniku bilo je sveže. Močvarna voda curila je niz

zidove i pravila barice koje su zaobilazile. Efi je zastala pred zadnjim vratima druidske kuče. Pitala se da li treba da pokuca. Uhvatila se za kvaku i ušla bez kucanja. Sivi klan nikad nije ljubazno postupao s njom, zašto bise ona drugačije ponašala? Druidska kuća bila je prazna i mračna. Znala je da druid nije tu. Niko nije mešao dim. Lišit je ispustila zabrinuti uzdah kad je prešla preko praga. „Šta će reći ako nas zatekne?“ Efi nije ni pokušala da joj odgovori. Pitanje je bilo tako nevažno, kao da stiže s drugog sveta. Imala je preča posla. Sivi kamen sjajio se crvenkasto na tinjajućim dimnim vatrama. Metalne površine ličile su na staklo. Efi je skrenula pogled sa svetog kamena. Znala je zašto je došla. Brzo je obišla Sivi kamen i kročila u prednji deo druidske kuće. Dim je obrazovao vodoravne pramenove u vazduhu. Efina usta bila su ispod dimnog sloja pa je mogla normalno da diše. Lišit je bila viša od nje i u lošijem položaju. Kašljucala je dok su se primicali kamenom stolu. Ponovo je odustala od postavljanja pitanja. Naslućivala je šta će se desiti. Bela tkanina prekrivala je Čedovu glavu i grudi. Bila je tako tanka i fina da su se na njoj nazirale konture Čedovog lica. Ležao je na niskom kamenom stolu. Nije znala da li je to oltar. Pletena nosila ležala su ispod njega, a motke su bile savršeno poravnate s telom. Dodirnula je ivicu stola. Granit je bio veoma hladan. Dva dana je ležao na njemu, a sutra će doći da ga odnesu. Samo što Čed Lajmhaus neće biti tu. Efi Sevrans će ga uzeti. Bio je njena ljubav koju neće dobiti Sivi klan. Samo ona, na čitavom svetu, zna šta treba da uradis njegovim telom. „Otvori vrata. Uhvati onaj kraj“, Klimnula je ka drškama nosila ispod Čedovih nogu. „Ja ću uhvatiti gornji.“ Lišit je navikla da sluša naređenja. Potrčala je i otvorila vrata između druidske kuće i Salamanderove dvorane. Zatim je stala pored stola i uhvatila nosila ispod Čedovih nogu. Efi je dohvatila drugi kraj.

„Dižemo na tri.“ Skidanje tela sa stola bio je najteži deo posla. Moralisu da iskose nosila i da se kreću u neprirodnom položaju, držeći ih ispruženih ruku za krajeve. Čedove noge išle su prve. Kad su prišlistolu, Lišit se namestila između motki i nakrenula nosila. Gurala ih je napred, da ih malo zadigne u odnosu na sto. Efi je stala kod glave. Efi je jedva nosila teret, ali znala je da ga neće ispustiti. Iznele su Čeda Lajmhausa iz Sive kuće, ispruženih ruku i prstiju pobelelih od napora. Možda je u tome bilo neke magije, a možda i nije, tek Efi je bila sigurna da ih niko neće zaustaviti. Neće čak ni pokušati. I zaista im niko nije preprečio put. Sivi su sigurno videli dve devojke s nosilima u Salamanderovoj dvorani, ali niko nije prišao da ih ometa. Možda je prizor bio toliko neverovatan da nisu verovali očima. A možda su isami pomislili: Da, to mora da se uradi. Stari ratnik ispred Salamanderovih vrata izbegavao je da pogleda ka njima. Odsutno je čisti rđu sa sečiva noktom i nijednom nije digao glavu od tog posla. Skoro da se potpuno smračilo. Oreol zelene svetlosti umirao je na zapadu. Gnjurcisu se dozivali nad močvarom. Efi je bila napred kad su stigli na pristanište. Nije znala kako će ubaciti Čeda u čamac, ali ispostavilo se da je to bilo lakše od skidanja nosila sa stola. Lišit je, po svemu sudeći, u Krozeru nešto i naučila. Pokazala joj je šta treba da radi. Spustile su se na butine i položile Čeda i nosila na drvene daske pristaništa da glava bude okrenuta ka vodi. Efi je, u skladu s Lišitinim uputstvima, privukla i okrenula čamac, tako da se poravna s Čedovim telom. Lišit je čučnula i gurnula nosila tako da se Čedova glava pružila preko dasaka i čamca. Kad su ga namestile, Lišit je podigla svoj kraj nosila i Čedovo telo je samo skliznuo u čamac. Tresnulo je tupo, ali Efi nije bila glupa. To sad nije bilo važno. Mrtvac je mrtvac. Lišit je odgurnula čamac. Stajala je na doku i gledala kako Efi vesla preko Mirne vode s Čedom. Išla je na istok, od zalazećeg sunca ka izlazećem mesecu. Neće se

vratiti. Plamenovi iz gasnih cevi bacali su žutu svetlost po vodi. Čula je kako tiho šište sagorevajući močvarni gas. Moljci i krupne mušice kružili su oko plamenova i samo ih je neko čudo Spašavalo da ne izgore. Neki bi i izgoreli. Veslala je polako i bez napora. Čed je bio na zadnjem delu čamca, a zalihe i olovni tegovi na prednjem. Usput mu je prozirna tkanina spala s lica. Dim iz vatri iz druidske kuće potamnio mu je kožu, inače je to bio onaj stari dobri Čed. Nije bio jeziv, niti gnjecav. Bio je samo Čed. Jedan deo nje hteo je da legne pored njega i zaspi, ali to nikuda ne bi vodilo. Samo bi završili u gustoj trsci. Kad su stigli do kraja Mirne vode, spustila je veslo i upalila lampu. Mislila je na sve. Ponela je kremen, zalihu ulja i ćebe ako zahladi. I tegovisu tu. Možda je trebalo da ponese hranu, ali leševi ne idu zajedno sa sirom i hlebom. Najela se pre polaska. Na silu je žvakala i gutala. Odlučila je da ne jede ništa ukusno, kao što su kolači ili pečena riba, zato što bi, kad god bi u usta stavila nešto ukusno, dobila želju da zadirkuje Čeda. Bio je veoma pametan, dok ne vidi hranu. Od nje bi skroz pobudalio. Kako ga je samo lako navela da joj pomaže da ukloni kletvu. Jedan kolač bio je dovoljan. Čed Lajmhaus je bio veoma, veoma glup kad je gladan. Namrštila se kad je nešto počelo da se dešava iza njenih očiju. Nešto ju je peckalo. Peckanje je prestalo kad se protegla i rukom protrljala čelo. Čed bi bio zadivljen načinom na kojise domogla tegova. Ukrala ih je. Bilo je prosto ko pasulj. Uzela ih je od ribara, koji je ostavio zamke na pristaništu. Ponela je nož, isekla ih i odnela do čamca, dva po dva. Nije ih sve ukrala zato što se ribar u međuvremenu vratio. Procenila je da ih ima dovoljno za ono što namerava da učini. Uzela mu je i zlatni teg. Zabavljala se posmatrajući ga kako obilazi zamke. Bile su tamo gde ih je ostavio, ali je većina tegova nestala. Obilazio je oko njih, češkajući

bradu, kao da će mu drugi ugao posmatranja pomoći da ih pronađe. Opušteno je sela na ivicu pristaništa i pravila se nevešta kad joj je uputio upitni pogled. Nadmudrila ga je pa je odšetao u suprotnom pravcu, da potraži drugog krivca. Neverovatno je šta sve može da se učini nekažnjeno ako je čovek dovoljno drzak i ako ne strahuje da će ga uhvatiti. Šta ribar može da joj uradi a da izazove veću bol od Čedove smrti? Da je izmlati? Skočiće u vodu. Da viče na nju? Mogla bi da mu uzvrati istom merom i da mu kaže šta misli o njegovom šugavom klanu koji tone. Bilo joj je drago što mu je uzela i zlatni teg. Šta će mu? Zar se zlatom peca riba? Usredsredila se na čamac kad je shvatila da ne pazi dovoljno na put ispred sobom. Ušla je u kanal. Trska je obrazovala zidove s obe stane čamca. Lampa je gorela na pramcu plovila i osvetljavala krug širine šest metara. Nije mogla da vidi daleko ispred sebe. Veslala je polako jer još nije znala gde ide. Istok će zasad poslužiti. Istok je dobar. Nije bila naročito plašljiva ili nervozna. Tako je to kad se desi nešto strašno. Slični događaji ne ostavljaju u srcu mnogo prostora za uobičajena osećanja. Osim toga, bolje je da nešto radi nego da miruje. Bilo joj je bolje ovde, pored Čeda, nego u Sivom klanu. Nije ovo činila zbog njih, već zbog Dreja, Raifa, Rajne i svih u Blekhejlu. Radila je ovo za Banen i časnu i dobru porodicu Lajmhaus koja tamo živi. Činila je ovo i za sebe i za Čeda. Obećao je da će joj pomoći da ukloni kletvu. Sad je znala više o istinskoj prirodi kletve, ali obećanje je i dalje važilo. Suština je ostala ista. Zajedno će sprečiti da se dogodi nešto strašno. Na taj način će pomoći jedno drugom. Magija da se pronađe. Magija da se zaustavi. Zato je Sivi klan krao decu obdarenu starim veštinama. Nadali su se da će jedno ilisva deca uspeti da spreče loše stvari da izađu. Derani sa starim veštinama rađali su se u svim klanovima, ali Sivi klan je otmicama povećavao izglede na uspeh. U njemu je verovatno bilo više

onih koji koriste staru veštinu nego u svim klanovima zajedno. Flora, njen brat Gregor, Lišit, Rufus Rajm. Svi su oteti iz svojih klanova sa nadom da će neko od njih pronaći slabu tačku kroz koju će projahati Gospodari Kraja i da će je zapečatiti magijom. Gregor Dunladen poginuo je pokušavajući da uradi baš to. Sirota Flora je poludela, a Lišit je postala uplašeni mišić. Rufus Rajm pokušavao je da obrlati ljude da postanu deo Sivog klana pričom, misterioznim pravilima i propovedima o nasleđu močvare. Pretpostavljala je da se to i dešavalo onima koji bi predugo ostali ovde. Primorali bi sebe da pomisle da je ovo dobro mesto. Počeli bi da se pitaju zašto pridošlice ne dele to mišljenje. Njima će kletva, verovatno, nedostajati kad je više ne bude. Koliko su se zbilja potrudili da promene stvari? Ona je ovde manje od dva meseca a već je znala šta mora da se učini. Stigla je do raskrsnice na Trskovačkom putu. Nasumice se odlučila za kanal koji se protezao ka jugoistoku. Mesec se dizao tako brzo da joj se činilo da ga i golim okom vidi kako se kreće. Nije bio pun, ali bio je sjajan. Oblacisa severa uskoro će ga zamračiti. Pitala se da li je proročanstvo isto što i kletva. Samo ako je loše, zaključila je. Sivima je više odgovarao naziv Klan osuđen na propast, a ne Ukleti klan. Štaviše, bila je sklona da pomisli da sudbina nema mnogo uticaja na to. Jednostavno su izabrali loše mesto za život. To je kao s planinama. Ujka Angus je rekao da su planine obično samo planine, ali da neka ponekad odleti u vazduh. Jednostavno prsne, bez najave. Sivi klan odabrao je lošu planinu, onu čiji će vrh prasnuti i izbljuvati grozne stvari iz utrobe zemlje. Problem je samo pronaći tačno mesto odakle će strašne stvari izaći. Zatim ga mora zapečatiti. To je Gregor Dunladen pokušavao kad se udavio. Možda je uočio iste veze kao i ona - naposletku, dobio je ime po kralju. Ime Gregor ukazivalo je na nekog veoma pametnog. Međutim, možda nije mogao

da nađe tačnu tačku, bar ne onako kako ona može. Posedovala je jedinstvene moći. Kad je zahladnelo, posegnula je za ćebctom. Komarci su zaigrali oko njenih ruku i lica. Branila se veslom. Odleteli bi van domašaja, ali bi se brzo vraćali. Trska je mirisala na prokislu čorbu. Ljuljala se u velikim talasima, ali Efi je znala da to nije zbog vetra. Povetarac je duvao u drugom pravcu. To ju je navelo da se seti Sivog kamena. Kako je moguće da su samo tri dana prošla otkako ga je dodirnula. Mogla je da se zakune da je deset puta duže sanjala loše snove o onom što je videla. I Čed je imao neko mesto u tim snovima. Strašna sila, koja je posezala kroz kamen, u snovima je uspevala da ga zgrabi iz kreveta. Morala je na silu da se mršti da bi potisnula peckanje iza očiju. Sila nije marila. Jednostavno je uništavala i neće se smiriti dok sve ne nestane. Misliš li da će se, ono što si videla, zaustaviti na granicama Sivog klana? „Neće“, glasno je rekla Efi setivši se druidovog pitanja. Tako bi odgovorio svako ko bi video isto što i ona. Okrenula je čamac, iako nije znala zašto, i pošla uskim kanalom, tek malo širom pukotinom u trsci. Prvi pramenovi izmaglice dizali su se iz vode, a oblaci su stizali mesec. Klizala je kroz tamu. Trudila se da čamac bude u središtu kanala, dalje od debelog korenja rogoza. Ubrzo se umotala u ćebe. Nije joj pomagalo. Kanal je vodio u drugi uski prolaz. Nije razmišljala, niti se trudila da donosi smislene odluke. Pustila je ruke da nagonski veslaju. Vodile su je na istok, gde je nešto virilo iznad vode - brežuljak, ostrvo ili delimično potonulo zdanje. Nastavila je da vesla pošto je se nije ticalo. Činilo joj se da čamac nema težinu. Klizio je po močvari kao vilin konjic. Upravljala je, veslala i mislila o Čedu. Zaspala je pored njega one noći kad je umro. Sećala se kako je izgubila svest zamislivši da se luk njenog pada seče s lukom Čedovog većeg i dubljeg pada. Posle

toga ju je probudila vidarka. Naterali su je da ode da bi se pobrinuli za telo. Zatvorilisu vrata, kao da to nešto menja. Pomerila je trsku i ušla u drugi kanal. Komarci su se gostili na njenim rukama. Izmaglica se dizala preko trupa i ulazila u čamac. Povećala je brzinu. Bila je sve sigurnija. Nešto je privlači. Osećala je to čitavim telom. Kamena amajlija zvala ju je kući. Da li si zaista mislio da ćeš je se tako lako osloboditi? Raif nije mogao ni namerno da izgubi svog gavrana. Kad je neko Sevrans i izgubi amajliju, zatureno nikad nije i izgubljeno. Naravno da je stigla ovamo. Donela ju je štuka koja nije štuka. Odnela ju je u tamu koja ju je iznedrila. Čed joj je pomogao da razume ovaj deo. Sva ova voda prazni se u Vuk. Tako smo i stigli ovamo, sećaš li se? Štuka je otkinula amajliju s njenog vrata. Plivala je stotine liga, nasuprot struji, da bistigla do mesta u močvari, do slabe tačke na kojoj će se njeni gospodari uzdići. I ona je, na neki način, išla kući. Nije razmišljala zašto je sila uništenja gubila vreme s nečim tako sitnim kao što je amajlija jedne devojčice jer je znala da joj odgovor nimalo neće pomoći. Gospodari Kraja otkrili su poslednji deo zagonetke. Načinili su obličje da bi je napali pre nego što krenu kroz kamen. Masivna tela okretala su im se kao olujni oblaci, ali imala su oblik štukine glave. To joj isprva nije bilo najjasnije u druidskoj kući, zato što ju je gnevni druid klana uznemirio vikom. Haljina joj je bila mokra, a u glavi zbrka. Kasnije je na miru razmislila o tome. Nije zaboravila ono što je videla. Gospodari Kraja su joj se otkrili u obrisima štuke koja joj je otela amajliju. Odložila je veslo. Stigla je nadomak odredišta, a zalet će je odvesti na željeno mesto. Močvarna voda nije mirovala. Snažna i brza struja zahvatila je čamac i ponela ga. Visoka izmaglica bila je prvi nagoveštaj otvorene vode. Načinila je beli disk nisko na nebu. Odraz, tako se zove. Rufus Rajm joj je rekao da voda u vazduhu, bilo da je oblak ili

izmaglica, često odražava oblik jezera ili bare ispod nje. Zidovi od trske nestali su s obe strane čamca. Imala je osećaj da se nalazi na otvorenom prostoru, iako je mogla da vidi tek nedaleko. Vazduh je drugačije mirisao, kao metali u kovačnici Broga Vidija. Niz stubova pružao se po vodi kao duga nit. Slabašno su se sjajili. Pitala se da li je to sulska granica. Stubovi su je svojim izgledom naveli na tu pomisao. Odisali su tihim autoritetom međe. Nisu goreli niti tinjali pa nije znala zbog čega se sjaje. Ipak, neki minerali svetle u mraku. Možda su stubovi načinjeni od njih. Spremala je Čeda dok se čamac sam približavao odredištu. Bio je u svojoj odeći: vunenim pantalonama, tunici i banenskom sivom kožnom ogrtaču. Neko mu je očistio odoru, ali dim iz druidskih vatri umnogome je poništio taj napor. Dohvatila je uže s prednjeg dela čamca i obavila ga oko Čedovog struka. To nije bio lak zadatak zato što je morala da ga pridigne kad god bi mu promicala uže iza leđa. Oblik čamca joj je pomagao. Zaobljeno dno trupa pružalo joj je mali, ali veoma dragoceni prazan prostor ispod njega. Zategla bi uže posle svakog prolaza. Polako mu je obavijala stomak. Kad je poslednji put pritegla konopac, iz usta mu je izašlo nešto poput grgotanja. Iznenađujuće lako je to podnela. Mrtvac je mrtvac. Vezala je tegove za konopac, baš kad je struja promenila pravac i usporila čamac. Crna voda vrtložila se između svetlećih stubova. Nije bilo teško pogoditi gde će čamac završiti. Radila je brzo vezujući čvorove kojima ju je naučila Luda Bini. To su bili složeni čvorovi koji će dugo opstati u vodi. Završila je i sela. Čekala je da se čamac umiri. Osećala je da je svet na tom mestu tanak. Sile s druge strane bile su blizu. Čekale su da je poljube, ali to neće biti poljubac iz ljubavi ili bliskosti. Ipak se radilo o dobrodošlici. Čamac je stao. Struja ga je lagano okretala u mestu. Ustala je i stala u središte čamca. Skinula je odeću i čizme, razgolitila se i uspravila. Vrtela se skupljajućistaru magiju oko sebe. Zatim je kleknula i čvrsto uhvatila konopac oko Čeda. Zatim je prevrnula čamac.

Zaronili su u hladnu crnu vodu, spojeni kao sidro i lanac. Udarac joj je izbacio vazduh iz pluća. Bio je zaprepašćujuće silovit. Čedovo telo propadalo je veoma brzo. Zglob i rame boleli su je od naprezanja. Usmerila je sve u sebi - sve misli, moć volje i snagu - ka jednom zadatku: držise za uže. Padalisu kroz tamu, sve dublje i dublje. Tonuli tu ka najtanjoj ivici sveta. Osećala ih je. Gospodare Kraja. Hrlilisu joj u susret. Guralisu s one strane. Bili su oluja veličine sveta. Okretali su se s nemerljivom silinom i uništavalisve na svom putu. I to samo da bi je presreli. Ne, rekla im je. Ne. Vreme je prošlo. Otvorila je oči. Sva je bilo crno. Nije znala ko je i zašto je tu. Ugledala je česticu svetlosti ispod sebe. Padala je ka njoj. U praznini njenog uma obrazovala se reč. Amajlija. Ležala je tamo, u crnilu, na početku beskrajno dubokog ambisa. Još jedan palac dalje i upala bi u pukotinu između svetova. Zaustavi se ovde, rekla joj je. Efi Sevrans, zaustavi se ovde. Govorila joj je da je to kraj za nju i Čeda. Nije htela da ga pusti, ali kakvog je izbora imala? Opustila je mišiće u prstima. Konopac joj je ogrebao kožu. Na trenutak su se slepili, ona i Čed. Bili su poslednji put zajedno na ovom svetu. Zatim ga je pustila. Čed Lajmhaus potonuo je u ambis. Magija da se pronađe. Magija da se zaustavi. Čed Lajmhaus bio je magija. Znao je ono što niko drugi nije mogao da zna o pticama, kornjačama, ribama i medvedima. Stare veštine kolale su njegovim venama, ojačale su mu kosti i izoštrile vid. On će zaustaviti Gospodare Kraja. Spašće svoju Efi. Zaustavljala se. Posegla je rukom za amajlijom na rubu sveta. Čim je sklopila prste oko komadića Hejl-kamena, počela je da se diže. Lako je pronašla prevrnuti čamac kad je stigla do površine. Vratila ga je u normalan položaj i popela se u njega. To je potrajalo. Njene

stvari plutale su na vodi pa je potrajalo i dok ih je sve upecala veslom. Uskoro je zaspala. Sanjala je Čeda. To je bio dobar san. U njemu je bilo kornjača. Struja ju je ponela ka jugu.

34. Osmatrač Prokletih Angus Lok ležao je u smrdljivom i prljavom odvodnom kanalu i osmatrao ulicu. Ljudi su se gurali oko njega. Tragali su za toplotom - u najmračnijem i najhladnijem satu noći, onom pre zore. Jedan se ritmički trzao: ili se samozadovoljavao, ili je bio lud, a možda je bio i luđak koji se samozadovoljava. Angus nije obraćao pažnju na njega. Čekao je, kao što je čekao svakog dana i noći u poslednja četiri dana. Osmatrao je raskrsnicu dve ulice. Čekao je vidara Sarkozu. Vidar je živeo u kući u ulici koja se pružala pravcem istok-zapad. Postarao se da vidar, kad god napusti kuću, nema druge do da prođe pored ovog ugla, istočno od svojih odaja. Put na zapad, deo ulice koja je izlazila na reku i Vodene vrtove, bio je poplavljen. Angus je svake noći krišom rasturao po mali deo gradskog bedema protiv poplava. Tada je bio najnervozniji. Ne zbog teškog rada i mogućnosti da bude otkriven, već zato što nije bio na straži. Noću je svašta moglo da se desi. Vidare su zvali zbog mrtvih, umirućih, bolesnih, ludih i zbog onih s napadima. Poziv je mogao stići u svakom trenutku. Glasnik je mogao zakucati na vidareva vrata s porukom: Dođi brzo. Najviše se plašio da će poziv od Deve stići dok on radi na zidu protiv poplava. Sarkoza će je posetiti, a Angus Lok propustiće priliku. Živeo je da bi to saznao. Deva se krila baš u ovom gradu. Morao je da sazna gde je da bi je poslao u pakao. Žena koja je hladnokrvno ubila njegovu ženu i kćeri ne sme da živi. Radije će umreti nego to da dopusti. Promenio je položaj. Borio se protiv utrnulosti u stopalima i nogama. Morao je da bude spreman da svakog trenutka krene. Svako ko piša u mraku mogao bi biti Sarkoza. Kad je dobio ime, lako je došao do isceliteljeve adrese. Vidarima je, kao i svima, bio potreban novac. Nisu mogli da se skrivaju.

Neupadljivo raspitivanje na Tržnici zlata, severno od Vodenih vrtova i Velikog kruga i istočno od tvrđave, pribavilo mu je neophodna znanja. Sarkoza je živeo na istočnoj obali, u ovoj ulici. Lečio je otmenu klijentelu, gospodare i dame, bogate trgovce, bankare i oficire iz straže. Pričalo se da odlazi i u tvrđavu. Nekoliko ljudi opisalo ga je kao zgodnog muškarca srebrne kose, dostojanstvenog držanja i upečatljive pojave, obično u crnom ogrtaču i čizmama. A živeo je u skromnoj kući zato što je neštedimice trošio novac na razne stvari, uglavnom na mlade kurve. Zbog toga je retko primao u kući i radio isključivo na poziv. Obilazio je bogate i privilegovane žitelje Jutarnje Zvezde. Odlazio je mušterijama na noge. Naoružan tim obaveštenjima, istražio je ulicu. Povlačio je oprezne poteze zato što nije mogao da zanemari mogućnost da Fag zna isto što i on. Vidareve odaje bile su istočno od Vodenih vrtova, parka punog veštačkih kanala, fontana, šetališta i jezeraca, pored kojih su bogato i dobro obučeni građani šetali po lepom vremenu. Ulica je bila mirna i dobra za posao, koji je zavisio od blizine Vodenih vrtova. Zapad je bio berićetan, a istok baš i ne, gde je problem bio odvod. Iskopali su duboke jarkove i kanale da biskrenuli vode od poplava. Ojačani zidovi ovih kanala privlačili su najočajnije žitelje grada. Angus je počeo da smišlja plan čim je primetio skupinu odrpanih i gladnih prosjaka na uglu vidareve ulice. Borilisu se s vodom sklepanom branom od drveta, trule odeće, životinjskih koža i izmeta. Ako oni mogu da blokiraju vodu, zašto je on ne bi oslobodio. To je bilo lako. Zapadni deo vidareve ulice bio je ispod nivoa Pomračenja. Kad god bi nasip popustio, makar i daleko nizvodno, rečna voda bi se pojavila u vrtovima i ulici. Zatvorila bi puteve prema severu, zapadu i jugu. Vidar je, u tom slučaju, mogao samo na istok, do raskršća, tačno pored Angusa koji ga tamo čeka. Pratio je Sarkozu u svim kućnim posetama u poslednjih četiri dana i noći. Šunjao se iza njega kao neupadljiva prilika u sivo-smeđem kaputu. Vidar je negovao bogate udavače u raskošnim vilama, a Angus je čekao ispred u senkama. Kad je lekar ručavao u taverni na glasu,

osmatrač je čekao na bezbednom odstojanju, s pogledom na vrata krčme. Pratio ga je i na pantomimičarsku predstavu. Bio mu je za petama i kad se zaustavio u maloj kući da ispusti krv pacijentu. Nešto kasnije posetio je i kuću uživanja. Angus ga je pratio i na dugom putu kući. Kad god bi bolesnici pozvali Sarkozu, on više nije dolazio sam. Senka ga je pratila, ponekad i na razdaljini od stotinu metara. Nije je video, ali je ona uvek videla njega. Trudio se da što manje spava. Jeo je otpatke sa ulice, hleb ukraden s tezga, komade kuvanog mesa bačenih u kanal, milostinju sveštenika Kosti i pio je vodu. Svakog dana postajao je sve nevidljiviji, kao da su prljavština, prnje i očaj bili magija koja ga skriva od radoznalih očiju. Postao je neprepoznatljiv. Prepoznao je i iskoristio taj proces. Nije mario za spoljašnji izgled. Živeo je za samo jedan cilj. Ljudi u kanalu, prosjaci, govnožderi i luđaci nisu dovodili u pitanje njegovo pravo da bude među njima. Prepoznavali su svoju istinu u njegovim očima. Svisu tu bili izgubljeni, ilisu nešto izgubili. Niko ga nije izazivao na borbu. Ležao je u zajedničkoj toplini tela, ali nije spavao. Zabelela se zora na istočnom nebu, grad se meškoljio. Ulični prodavač isterao je žeravnik. Postavio ga je uz vetar iznad kanala. Posao mu je, posle poplave, dobro išao. Nekoliko sluškinja s belim kapicama i keceljama krenulo je na pijacu s praznim korpama u rukama. Prešle su ulicu pre kanala. Okretale bi glave dok su prolazile pored njega. Neki dečak dotrčao je sa severa. Mišići u Angusovom stomaku su se napeli. Dečaci su bili glasnici, glasnici su nosili poruke, a poruke znače posete. Vidareve odaje bile su u kući trećinu lige niz ulicu. Nije mogao da prati dečaka do nje. Preterano bise izložio ako bi krenuo za njim. Zato je čekao. Ako Fag zna isto što i on, i ako želi da ga ubije, motriće na kuću. Dečak je prošao posle pola sata. Vraćao se na sever. Angus je

vrebao. Ljudi u kanalu su se dizali. Češali su brade, otresali se, pišali nizvodno. Neki su se raspričali. Svi su se uznemirili zbog mirisa kobasica na žaru. Nije bio po prvi put da se zapitao zašto se ne dignu i udruženim snagama savladaju prodavca. Zaključio je da nisu dovoljno očajni. Ukočio se kad je opazio visoku priliku kako dolazi sa zapada. To je bio Sarkoza u crnom ogrtaču, s rukavicama, izglancanim čizmama i tankom kožnom torbom prebačenom preko grudi, kao tobolac. Stigao je do raskršća i skrenuo na sever. Angus se obuzdavao. Morao je da čeka. Brojao je do dvadeset tražeći druge osmatrače. Nekad je pripadao Fagu. Poznavao je njihov način rada. Kad se uverio da je sve u redu, ustao je i napustio kanal. Nije se osvrnuo za sobom. Jutarnja Zvezda tek se budila. Guske na rečnim obalama su gakale. Malo, bledo sunce dizalo se kroz oblake. Dostavne zaprege kloparale su ulicama. Rabadžije su urlale ako bi im neko preprečio put. Držao se zidova. Sarkoza je bio tridesetak metara ispred njega. Otresito je koračao, kao čovek svestan svog značaja. Skrenuo je na istok, dalje od reke. Angus ga je pratio. To je bio lepši kraj, s vilama u velikim dvorištima, belo okrečenim tavernama i konjušnicama, hramovima s kamenim reljefima Sunca i Jutarnje zvezde. Vidar se naglo zaustavio i pokucao na vrata jedne vile. Brzo su ga pustili unutra, a još brže su za njim zatvorili bela vrata. Angus je prošao kraj kuće ne zaustavljajućise. Pet minuta kasnije, prišao joj je otpozadi. Zadnja vrata bila su otvorena, a u dvorištu je bilo nekog. Sluškinja je kuvala ćebad u kazanu iznad vatre. Nastavio je da seta po uličici. Sarkozine dnevne posete znale su da budu problematične. Dve kuće dalje opazio je gojaznu staru sluškinju. Sedela je na klupi u gospodarevom dvorištu i nije radila ništa, osim što je delovala iscrpljeno. „Dobar dan, domaćice“, pozdravio je. Obratila mu se s visine. „Dajemo milostinju samo u bogomolji. Produži tamo.“

Prenebregao je njene reći. „Video sam kako doktor ulazi u kuću, druga vrata pre vas. Sigurno je neka muka u pitanju?“ Navikao je da prikuplja i prosleđuje obaveštenja. Starica je značajno kli-mnula. „Tako znači? Ne mogu reći da sam iznenađena što taj sirotan ima muke sa srcem.“ „Žena mu vadi dušu?“ Sluškinja se zakikotala. „Samo ako može da ga dosegne iz groba. U toj kući je samo sluškinja. Ubija se od posla za njega.“ „Plavuša. Ona koja pere veš iza kuće?“ „Odgovara opisu.“ Pozdravio se i otišao. Starica ga je posmatrala sa izvesnom sumnjom. Polako je obišao kuću. Ovog puta je snažno zalupao po drvenim vratima u prolazu. „Elisa!“, razlegao se krik iz pročelja zgrade. „Možeš li da se pobrineš za to? Vidar i ja smo zauzeti.“ Produžio je kad je procenio da je krik dovoljno glasan da dopre do sluškinje u dvorištu, kojoj je i bio namenjen. Više ga nije mučilo pitanje ko je otvorio vrata Sarkoziju. Primio ga je lično gospodar. Vidar se dobrano zadržao u kući. Izašao je iz nje tek dva sata kasnije. Častio je sebe podnevnim obrokom u jednoj od otmenih i belo okrečenih taverni. Zaputio se na sever u sledeću posetu. Tvrđavska četvrt bio je najbogatiji deo grada. U senci Spaljene tvrđave živeli su najugledniji i najuticajniji građani. Velikodostojnici su bili u neposrednoj blizini gospodara Uzlaznog. Bogati i moćni državni službenici živeli su u neposrednoj blizini Spaljenog mosta. Ulice su bile tako tihe da je Angus mogao da čuje spuštanje kapija u tvrđavi. Kad bi rogovi obznanili pokret gospodara Uzlaznog, žitelji Tvrđavske četvrti prvi bisaznali za to. Taj kraj mu se nikad nije dopadao. Bogatstvo je podrazumevalo visoke zidove i neprijateljski raspoložene susede. Sad mu se svideo još manje. Zbog malo ljudi na ulicama, više je upadao u oči. Najmljeni stražari stajali su ispred ograđenih i dobro čuvanih vila. Motrili su ga

budno i preteći dok je prilazio, sve dok ga ne bi izgubili iz vida. Usporio je korak. Zaostao je za Sarkozom i prešao ulicu. Iscelitelj je prišao kući na drugom kraju ulice, vili od krečnjaka s čipkastim kamenim ukrasima. Majstori su verovatno godinama klesali kamene ukrase koji su kasnije samo skupljali ptičja govna i prljavštinu. Kuća je imala visoke prozore sa olovnim okvirima i kapcima sa reljefom dijamanta, a vrata su bila pokrivena gvozdenim pločama. Levo od njih stajao je stražar u živopisnoj šarenoj uniformi, koja bi uvredila duh svakog pravog ratnika, ali je prijala bogatim damama. Stražar je pokucao umesto Sarkoze, kao da je to opasan poduhvat u kojisrne da se upusti samo neko neustrašiv. Možda je i bio. Odslušao je niz udaraca po gvozdenim vratima. Vrata su se otvorila i Sarkoza je nestao u kući. Angus je hteo da pogleda kroz prozore. Prešao je ulicu. Stražar je čvršće stisnuo oružje čim ga je video. Držao je čeličnu halebardu sa opasnom kukom ispod šiljka. „Imaš li neki bakrenjak“, rekao je Angus sa ispruženim rukama, da bi mu dao do znanja da su prazne, „za veterana Jutarnje straže?“ Stražar odmahnu glavom. „Žao mi je, prijatelju.“ Nije zvučao kao neko kome je žao, a ni kao prijatelj. Angus je prošao kraj njega, u pravcu prozora. Nije mogao da odoli a da ne priđe i baci pogled u kuću. Stara gospa s perikom sedela je na stolici s visokim naslonom. Sarkoza je klečao kraj njenih stopala. Skidao je zavoj s crnog i nadutog članka. Osetili su pokret i podigli glave, ali Angus je već nestao. Stražar ga je obasuo probranim psovkama dok je odmicao ulicom. Vidar je sat kasnije izašao. Angus ga je sledio i u treću posetu, do svešteničke kule na istoku. I ova poseta bila je promašaj. Sarkozu je na vratima dočekao čovek s glavom ufalčovanom u zavoje. Angus je sačekao vidara u sledećoj ulici. Počela je da pada kiša, ali Angus se nije sklonio u zaklon. Pošao je opet za isceliteljem kad se pojavio na kraju ulice. Prošlo je dosta vremena. Taverne su već palile svetiljke u očekivanju noći. Ljudi su

žurili kući s ogrtačima navučenim preko glava. Majke su s pragova dozivale decu da se sklone od kiše i uđu u tople domove. Angus je odmah skrenuo misli s te opasne teme. Razmišljao je o veštačkoj poplavi. Kiša ide naruku njegovim planovima. Uz malo sreće, možda večeras neće morati da se trudi oko rečnog bedema. Sarkoza je skrenuo u sporednu uličicu i ušao u kuću zadovoljstva. To nije bilo isto mesto koje je sinoć posetio, a to je bio razlog za uzbunu. Veliki prozori u prizemlju s pogledom na uličicu bili su otvoreni. Angus se držao u senkama ispod njih. Gledao je kako Sarkoza seda na jednu od klupa. Konobarica mu je donela nešto u staklenoj čašici. Bledoputa devojka sela je pored njega dok je pijuckao. Nosila je usku haljinu nebeskoplave boje, s dubokim izrezom. Obrazi i otkriveni deo grudi su se rumeneli. Imala je finu kožu i kosu. Nije bila starija od petnaest godina. Vidar je zatražio još jedno piće u staklenoj čašici. Dok se prostorija punila gostima, pijuckao je i čavrljao s devojkom. Ustali su i zajedno krenuli ka zadnjem delu velike prostorije s visokom tavanicom. Angus je ušao unutra. Omamile su ga vrelina i svetlost peći. Para mu se dizala iz kaputa. Žena u haljini od crvene svile šapnula je nešto svojim prijateljima. Čitav sto se okrenuo ka njemu. Bio je svestan da ga posmatraju i ocenjuju, ali, u suštini, nije budio veliko zanimanje. Konobarica koja je poslužila Sarkozu počela je da se probija kroz gužvu. Angus je opazio vrata u zadnjem delu sobe. Gurao se ka njima. Konobarici to nije promaklo. Žurila je da ga presretne. Bila je sredovečna i počela je da se goji. Prilazila mu je odlučnim korakom. Pokušavala je da privuče nečiju pažnju. Angus je pratio njen pogled. Bio je upućen zdepastom čoveku pored šanka, koji je veselo čavrljao s devojkama. Nije bio svestan konobaričinog napora da ga prizove, niti je opazio Angusa Loka. „Hej, lepotane!“ Konobarica mu je hitro prilazila. Verovatno je svakodnevno imala posla s nezvanim gostima. „Izađi! Ne želimo nevolje!“

Okrenuo je glavu i pogledao je pravo u oči. „Odlazi.“ Tiho je izgovorio tu reč, ako ju je uopšte i izgovorio. Držanje krčmarice se iz osnove promenilo shvativši da ovo nije svakodnevna situacija. Zatvorila je usta. Posmatrala je čoveka za šankom. Angus nije morao da pogleda preko ramena da bi znao da joj on ne uzvraća pogled. Onda je odstupila. Progutala je knedlu i promuklim glasom upozorila: „Pozvaću stražu.“ Samo ih zovi, pomislio je dok je pravio poslednje korake do vrata, Otvorio ih je. Srce mu je snažno tuklo u grudima. Vešto i tiho, slomio je i zaglavio bravu. Vrata nisu delovala čvrsto. Imala su krhke šarke, ali to će mu obezbediti malo vremena. Okrenuo se i proučio unutrašnjost. Našao se u hodniku osvetljenom lepom lampom od liskuna. Drvenim pločama presvučeni zidovisijalisu se na njenoj svetlosti. Četvora vrata gledala su na hodnik. Jedna stolica stajala je pored istočnog zida. Na njoj je visio obojeni paperjastišal. Probao je sreću s prvim vratima. Lagano ih je odškrinuo. U mračnoj sobi bio je samo krevet s baldahinom. Nastavio je dalje. Nadomak drugih vrata čuo je kako Sarkoza tiho mrmlja: „Ovo neće boleti.“ U tim rečima je bio sadržan čitav univerzum mogućnosti. Prepoznao je taj ton. Nije pripadao čoveku koji se obraća mladoj devojci s kojom će podeliti postelju, već vidaru koji razgovara s bolesnikom. Potegao je dugi nož iz kanija za pojasom. Oštrica se narandžasto sjajila na svetlu liskunske lampe. Bio je šezdesetak centimetara dugačak, s dvostrukom oštricom, sulski ručni rad. Takve noževe nazivalisu utvarotvorcima. Neko je pokušao da otvori vrata između hodnika i dvorane. Pokrenuo se kao munja. Stradaće ako dozvoli Devi da se spremi

za njegov napad. Bila je brža, veštija i hladnokrvnija od bilo kog ubice na Severu. Savladaće je na prepad ili nikako. Šutnuo je vrata s takvom snagom da su poletela u sobu. Poslužila su mu kao drveni štit. Tri prilike zauzimale su mali, polumračni prostor. Devojka u nebesko-plavoj haljini stajala je pored stočića. Na neki suštinski i neshvatljivi način, izgledala je drugačije nego malopre kad je sedela i čavrljala sa Sarkozom na klupi. Nije izgledala starije, već mudrije. Vidar je klečao na podu s druge strane kreveta, s iglom i crnim vidarskim koncem u ruci. Devojka i on ukočilisu se od iznenađenja. Treća prilika pokrenula se odmah. Sedela je na krevetu s podvrnutim rukavima haljine do lakata. Imala je oguljene šake. Angus je zamišljao bol koji je trpela kad je potegla dugi nož. Deva, međutim, nije ni trepnula. Podigla se kao dim, drhtav i neuhvatljiv. Lice joj je bilo nejasno, neodređeno, kao da nije ljudsko. Popustila su vrata koja povezuju hodnik s dvoranom kuće zadovoljstva. Magdalena Čučanj i Angus Lok počelisu ples. Znala je vrlo dobro ko je on. Znala je i da je progoni. Mlada devojka u kući zadovoljstva upućivala je na to da Sarkoza nije znao gde će Deva biti, ili kad će ga pozvati, što je smanjivalo mogućnost pronalaženja. Deva je htela da izbegne upravo ovako nešto. Ozleđena je pa je lizala rane u tami. Posmatrala ga je očima koje su mogle bitismeđe ili plave. Vrata su pala preko podnožja kreveta, kao rampa. Nije hteo da stane na njih. Strahovao je da ne skliznu ili da se ne polome pod njegovom težinom. Obišao ih je i stigao do Deve. Bio je u mnogo boljem položaju. Krevet, vrata i Sarkoza ograničavali su je s tri strane. Nije bilo važno što se hitro prebacivala s noge na nogu. Središnji deo tela i grudi ostajali su joj na istom mestu. Zajedno s oguljenim rukama. Dugo se spremao za ovaj trenutak. Stotinu puta ga je proživeo u mislima. Sve što je nosio sa sobom od dana kad je dojahao do seoske kuće s prolećnim cvećem za Daru u ruci krenulo je napolje. Težina tog

silnog tereta učinila ga je nezaustavljivim. Nije mogao da stane niti je iko mogao da ga zaustavi. Napao je njene šake. Zario je dugi nož u otvoreno sirovo meso. Udahnula je duboko. Taj delić sekunde, taj tren slabosti, koštao ju je života. Dugi noževi kliznulisu jedan preko drugog. Proizvelisu zvuk koji je odjeknuo čitavom dvoranom kuće zadovoljstva. O njemu će se godinama pripovedati. Bila je jaka i gotovo da joj je uspelo da zadrži njegovo sečivo. Ali on je bio jači. Dara, Bet i Mala Mu - molio se da Kejsi nije s njima, o bogovi, ne i Kejsi - dodali su na sili i nepodnošljivoj težini iza sečiva. Zario je sečivo u samo središte srca. Oči su joj, na kraju, bile smeđe. Zenice su se u potpunosti raširile, a u crnilu iz njih nazirao se pakao. Bila je prokleta. Oboje su bili, ali on je bio živi prokletnik, dok je ona propadala u pakao. Te misli će mu kasnije nešto značiti. Uživao je gledajući je kako pada. Smirila se i zgrčila pod njim. Bila je samo žena smeđih očiju i kose, još mlada, još u dobu za rađanje. Mislio je da će osetiti olakšanje kad je sa oštrice skliznula na pod. Čekao ga je. Stajao je u sobici dok su ga Sarkoza i devojka gledali, a koraci tutnjali u hodniku. Disao je. Prenuo se tek kad su koraci stigli do sobe. Vreme je da potraži kćer. Prozor s navučenim kapcima gledao je na uski odvodni kanal, koji se pružao između kuće zadovoljstva i susedne zgrade. Angus je odabrao taj pravac i jurnuo niz kanal. Strela ga je pogodila u rame. To ga nije iznenadilo. Zateturao se i pao od udarca. Bol mu se širio ka srcu isvet je počeo da se gasi. Nisam mrtav, zaključio je kad su se senovite prilike odlepile od tame kao izmaglica nad jezerom. To je važno. Da je Fag želeo da ga ubije, ubio bi ga. Pao je u toplu tamu. Osećao je Darine ruke oko sebe. Bio je spokojan.

35. Za sve Blađane Vajlo Blad izdao je naređenje Odvinu Dva Medveda i Baldiju Tranguu. „Presretnite ih!“ Nisu ni trepnuli dok su posmatrali malu grupu Blađana koja se primicala kružnoj kućis juga. „Ostaću ovde“, reče Vajlo. „Dovedite ih k meni.“ Stajali su na malenom uzvišenju, jugozapadno od Kuće Blada i južno od novoosnovanog Pasjeg logora. Napustili su logor pre jednog sata da bi razigrali konje. Sunce se tek pelo na istoku i skrivalo iza krpica od oblaka. Sedam dana je prošlo otkad je Kvero odbio da primi oca u Kuću Blada. Vajlu odonda ništa nije prijalo, čak ni jahanje na svežem vazduhu. Nikad nije bio strpljiv. „Idite“, rekao je Odvinu i Baldiju. „Recite im da ih Gospodar Pasa očekuje.“ Dva mačevaoca popela su se na konje i pojahala nizbrdo ka družini koja se vračala kući. Verovatno su se pitali zašto im se i Vajlo nije pridružio. Trojica bi bila ubedljivija od dvojice. Još su mladi da razumeju veličinu sramote. Zar da Blađane, kojima je nekad bespogovorno zapovedao, moli da mu se pridruže. Gospodar Pasa je po poslednji put prebrojao družinu koja se vraćala -sedmorica, dvojica-trojica pešaka - pre nego što je okrenuo leđa i njima, i Odvinu i Baldiju. Čovek jednostavno nije stvoren da neke stvari podnese. Na primer, sažaljenje pomešano sa znatiželjom. Zviždukom je dozvao pse. Dvojica su mu prišla. Crno-narandžasta kuja zarila je nos u neku rupu. Sigurno je nanjušila pacova ili miša. Svakodnevno se gojila. Neki pas se negde lepo zabavio s njom. Mogao bi da se zakune da je znala da misli na nju, zato što je počela da maše repom, iako i dalje s nosom u rupi. Dobro je što će se ošteniti. Trebali

su mu novi psi. Vuk-pas je otišao. Izgubili su još jednog severno od Duna, one noći kad je sreo Robijevog polubrata - momak je ostavio dobar utisak. Milovao je i češkao preostale pse. Pitao se kada će prestati da gubi ono što voli. Još dvojica su umrla u poslednjih sedam dana. Obojica su podlegla ranama zadobijenim u Mrtvoj šumi. Vajlo se zahvaljivao bogovima što su zaista umrli, što ih nije proždrao svilenkasti crni dim Nestvorenih. Jedan od njih, mladi Rori Čađo, trpeo je strahovite bolove. Nisu imali lekove kojima bi mu olakšali poslednje časove. Poslao je glasnika u Kuću Blada s molbom za lekarije, ali vratio se praznih ruku. Kvero je obnovio ponudi da primisve iz družine izuzev Gospodara Pasa. Sve ili nikoga, odgovorilisu opet. Onda svi lekovi, rekao je, ostaju u Bladu. Poželeo da otkine glavu najstarijem sinu. Sekirom. Srećom, Nan Kuldajis nije bila budala. Dok su svi ostali čekali Kverov odgovor, otišla je da potraži trave na obali potoka. I našla je neke korisne: crvenu detelinu i divlji hmelj. Skuvala je čaj od njih. Rori Čađo je umro te noći, s njenim čajem u stomaku. Nadao se da mu je pomogao. Boravak van kuće, a tik ispred nje, padao im je sve teže. Bilo ih je tridesetoro. Dvadeset osam muškaraca. Lov nije bio problem, imalisu i hranu i šatore. Slad je, doduše, nestao pa su otvarali prazne boce i udisali isparenja. Bilo je i gorih mesta na kojima su mogli biti, samo da nije bilo i bolesnih i ranjenih. Vajlo to više nije mogao da podnese. Nalazio se u nemogućem položaju. Bio je poglavica koji nije poglavica. Živeo je u logoru s pogledom na svoju kružnu kuću. Kvero, vazda njegov najpodmukliji i najlenji sin, pokazivao je iznenađujući talent za igru nit kosku glođe, nit je drugom daje. Čvrsto je držao Kuću Blada. Njegov otac će stradati ako bude dovoljno dugo čučao u šumi. Pokosiće će ga Dunjani, Nestvoreni ili neka boleština kakvu donose prolećne kiše. Znao je šta najstarijisin misli: Sagnuće glavu kad opasnost dođe. Čuo je zveckanje konjske opreme i podigao glavu, da vidi koga

su, ako su ikoga, Odvin i Baldi doveli. Znao je na šta liči u iskrzanom dugom ratnom ogrtaču, okružen psima. Jahači su se pojavili na uzvišenju. Vajlo je odmah prepoznao trećeg čoveka. To je bio sekirdžija-buzdovandžija Brisko Strager. Borio se s Hanrom još od Vitija. „Poglavice“, pozdravio ga je Odvin kad su se zaustavili. Upadljivo, Brisko Strager nije izgovorio tu reč. Kratko je klimnuo tvrdog pogleda. Bio je iskusni ratnik, vešt u korišćenju svih vrsta sekira i buzovana, sa ožiljcima iz mnogobrojnih bitaka. Zavoj zamrljan krvlju obavijao mu je vrat. Odvin iBaldisu sjahali. Brisko je ostao u sedlu. Tako znači. Gospodar Pasa je iz pogleda mogao da pročita da donosi vrlo loše vesti. Nije hteo da traći vreme na ispraznu izmenu učtivosti. „Kako ide u Vitiju?" Brisko je bacio pogled na Kuću Blada. „Poruka još nije stigla? Bilo mu je najjednostavnije da kaže: „Nije.“ Ranjeni ratnik pomilovao je konjski vrat. Udarac buzdovanom po šakama stvorio je kod njega utisak da ima višak članaka u prstima. Progutao je knedlu. „Viti je pao. Trago je mrtav. Hanro je mrtav. Tri stotine Blađana je mrtvo.“ Vajlo je osetio oštar bol u grudima. Spustio je ruku na grudni koš i uzdahnuo. Trago mu je bio peti, a Hanro šesti sin. Nije mogao da zamislisvet bez ta dva dečaka. Odvin je hteo da mu priđe. Vajlo ga je zaustavio podigavši pesnicu. „Šta se desilo?“ „Dun Dun je napao noću, dok smo spavali. Provalio je unutra - ne znamo kako. Većina je bila u krevetima. Uzbunili smo se, ali je bilo prekasno. Hanro je vikao da se predajemo, ali u gunguli ga niko nije čuo. Kuća Vitija je lavirint. Bitka se vodila u velikom broju dvorana. Hanro, Trago i Gangarik zapovedali su različitim odredima u različitim delovima utvrđenja. Bio sam s Hanrom kad je pao. Dunski čelik razrezao mu je grlo. Trago je poginuo braneći vrata, da bi omogućio nekolicini preživelih da pobegnu.“

Bogovi. Vajlo je bio u Kući Vitija. Mogao je jasno da zamisli paklenu borbu u zatvorenom, podzemnom prostoru, u mrklom mraku. Ratnici su se borili bez podrške. Zamah čekićem najčešće je bilo nemoguće izvesti u uskim i niskim prostorijama. Mislio je o tome i pritiskao grudi dlanom. Robi Dun Dun se svojski trudio da Bladu nanese što više bola. Gospodar Pasa ni na trenutak nije poverovao da se nije čuo Hanrov povik: „Predajemo se!“ Imao je prilike da vidi ledene plave oči Dun Duna. Znao je čega u njima ima - i nema. „Šta je bilo s Gangarikom?“ Hteo je da zna šta se zbilo s trećim sinom, onim koji ga je, kad je pošao da se pridruži braći u Vitiju, posetio u graničnom utvrđenju. Sin s Gulitovim očima. Brisko se pomerio u sedlu. Ako je i zažalio zbog odluke da ne siđe s konja pred starim poglavicom, više nije mogao to da ispravi. „Gangarik je preživeo. Poveo je Blađane u juriš iz Kuće Vitija i probio se.“ Ratna svedočenja znaju da budu i obmanjujuća. U ovom slučaju bi reč povlačenje ili izraz spašavanje žive glave više odgovarali nego juriš. „Gde je?“ „Pridružio se Pengu u Ganmidiču. I ja bih otišao tamo, ali poveo sam ranjenike kući.“ Poveo si ti sebe. Gledao je kako se krvava mrlja lagano širi po zavoju oko Briskovog vrata. Promenio je temu jer je i te kako dobro znao da su slične samoobmane neophodne za očuvanje ratničkog dostojanstva. „Gde je Dun Dun otišao posle Vitija?“ „Pošao je na Ganmidič. Tri dana kasnije krenuo je na jug.“ Naravno. Pobeda je kao lomača: kad se žar rasplamsa, traži sve više i više goriva. Računao je. DUn Dun je verovatno već stigao na cilj. Danas je pred Ganmidičem. Možda je bio i brži. Postavio je pitanje na koje je znao odgovor. I pored toga, nadao se da će čuti nešto drugačije. „Koliko ljudi Pengo ima?“ „Dvesta pedeset.“ Broj boraca, naravno, nije se povećao. Ni broj žena i dece nije se

povećao... izuzev za jednu prinovu. Pengova žena rodila je kćerku sredinom zime. Dali su joj ime Mlečika. Noću je, dok je stražario, mislio na nju. Tamo dole, u Ganmidiču, nalazise njegova unuka. Proklete da su ove stare grudi! Zašto ne prestanu da bole i počnu da rade kako treba? Prisilio je sebe na razmišljanje. Dun će stići sa severa. Blekhejl je utaboren na Banen polju na severozapadu. Situacija ga je podsetila na Okijevu priču o kopanju dijamanata u Trans Voru. „Zagreju kameni zid vatrama“, pričao mu je Oki Bik. „Greju ga čitav dan i noć, sve dok se ne usija. Zatim pobegnu, i to daleko, i puste vodu da poplavi. Možeš da stojiš i deset liga odatle, ali ćeš osetiti drhtanje zemlje i čuti buku. Toliko je moćna i glasna. Kad rudarisutradan dođu, zateknu potpuno novu geografiju rudnika.“ To se dešavalo i Ganmidiču. Kameni zid je spreman i dobro usijan. Dun, Blekhejl i Blad će se sukobiti. Prasak koji će nastati njihovim dodirom promeniće geografiju klanova. Stare mržnje, nove mržnje, strasti i žudnje, sve to se slilo kod Ganmidiča. Pitanje je samo kako će Blad proći u svemu tome. Pravo je čudo što je Pengo, drugi i najnesposobniji od svih sinova, uspeo i ovoliko dugo da brani Kapiju Kraba. Verovatno je učinio isto što i njegov stariji brat. Pritajio se, zabarikadirao vrata i odolevao napadima. Nije mogao da mu prebaci zbog toga, ne kad su u kući žene i deca. Jednom razvaljena vrata popustiće i drugi put. A dve stotine pedeset Blađana protiv pune snage Blekhejla i Duna... Nisu imali nikakve izglede. Ne bise kladio na njih. Pažljivo je osmotrio Briska. „Da liste tražili pojačanje od Kvera?“ Iskusni ratnik oborio je pogled pa tek onda odgovorio. Vajlo je znao šta će mu reći. „Odavno smo poslali glasnike. Izgleda da se nisu probili.“ Bogovi, ne dozvolite da mi krv uzavri. Kvero se oglušio o Pengovu molbu za pojačanje. Koji Blađaninin može da okrene leđa saborcu u nevolji? Kameni bogovi izabralisu Blad - rat je njegova svrha postojanja! Baldi Trangu huktao je kroz nos. Odvin Dva Medveda bio je