miran; taj momak ume da se savlada. Stari poglavica zagledao se u Briska Stragera. Skoro da mu ga je bilo žao. Buzdovandžija-sekirdžija se do te mere samoobmanjivao da je bilo čudo što uopšte može da sedi na konju. Odlučio je da ga ne pita da li i on treba da odnese molbu za pomoć. Ionako je za to bilo kasno. Sada više ne mogu da utiču na ishod borbe u Ganmidiču. Razmišljao je o razvoju događaja u kojima bi Pengo i njegovi dobro prošli. Ako se Dun i Blekhejl sukobe oko Ganmidiča, možda će se zatrti međusobno. Dešavale su se i neobičnije stvari. Tako je i Pengo osvojio utvrđenje. Vojska iz grada razvalila je Kapiju Kraba teškim opsadnim spravama, onda su samo odjahali, a on je ujahao bez prosute kapi krvi. Sve je moguće. Samo kad Mejs Blekhejl i Robi Dun Dun ne bi bili na čelu Blekhejla i Duna. Mejs Blekhejl je hladnokrvno poklao žene i decu na Putu za Blad. Dun Dun je one noći, kad je povratio Kuću Duna, pobio sve Blađane i Blađanke koje je stigao. Vajlo je preživeo samo zbog hitrine svojih pasa i nekoliko reći Angusa Loka o tajnim prolazima. Upravo mu je i Brisko ispričao kako Dun Dunnije čuo povik: „Predajemo se!“ Penga čeka samo jedna sudbina ako bilo ko od te dvojice probije zidine Ganmidiča. Uspravio se kad je shvatio da se blago povio u struku. Bol u grudima malo je popustio. Udahnuo je is naporom prozborio. „Ko su ranjenici?“ Brisko mu je izrecitovao imena i ozlede Blađana iz svog odreda. Današnji dan bio je pun loših vesti. „Idi“, rekao mu je. „Reci svojim ljudima da im Gospodar Pasa odaje počast i da im želišto brži povratak kući.“ NamrgođeniBrisko klimnuo je krupnom glavom. „Reći ću im.“ Vajlo, Odvin i Baldi posmatrali su ga dok je jahao nizbrdo, ka svojim ljudima. Počeo je da duva svež vetar. Trava se talasala na padini. Vajlo je hteo da se okrene i pođe ka konju kada ga je jedan ratnik iz Briskove družine pozdravio podignutom rukom. Vajlo mu je bio neobično zahvalan. Otpozdravio mu je na isti način. Držao je ruku u
vazduhu sve dok je čovek jahao ispod njega. Poneo je tu sliku sa sobom, na putu do Pasjeg logora. Odvin i Baldi ćutke su jahali za njim. I psi su osetili gospodarevo raspoloženje. Trčalisu iza konja podvijenih repova. Bilo je dobro doba godine za boravak u Kući Blada. Sunce je ulazilo kroz zadnje prozore, počinjala je sezona dugih lovova na losove koji se sele. Služavke oblače lepe haljine, one otvorenije, bez rukava. Maštao je da će mu se vrata otvoriti. Mislio je da će Blađani, umorni od Kvera, poželeti povratak starog poglavice, da će se pobuniti i dojahati do Pasjeg logora da bi se svrstali uz Gospodara Pasa, da će pokazati inat uzurpatoru. U potajise nadao baš takvom ishodu. Shvatio je da se to neće desiti. Brisko Strager ga je pozdravio bez trunke poštovanja. Bio je pristojan. Tvrdokorni ratnik, koji bi nekada poleteo za Vajlom u rat, nije hteo da sjaše. Mislisu mu otrovane. Znao je da to može da zahvalisvojim sinovima. Svoj sedmorici. Petorici. Petorici. Možda nije bio dobar otac, ali zar nije oduvek bio dobar poglavica? Sjahao je kad je prišao logoru. Derani su se igrali s prokletom pticom. Svađali su se oko prava da drže njen kavez u obliku lopte. „Uzmi ga“, rekao je Dušmanolomac pre deset dana Vajlu. „Blad je potreban Sulima. Sulisu potrebniBladu.“ „Deko!“, povika Aron. Osovio se na noge i potrčao ka Vajlu. „Paša mi kaže da si joj ti rekao da čitav dan moram da je slušam!“ Ljutito je napućio usne. Starija sestra ga je muštrala bez milosti. Vajlo mu je pružio ruku. Mršavi dečak mu je prišao. Imao je manje od osam godina. Bio je vreo i lagan na Vajlovim grudima. „Samo u jednom slučaju moraš da slušaš stariju sestru: ako je logor pod napadom, a ti i Paša se nađete sami, bez Nan.“ Dečak nije očekivao takvu utehu. Vajlo je iz iskustva znao da deca prepoznaju i poštuju činjenice kad im se ponude. Aron je klimnuo i obrisao nos spoljnom stranom dlana.
„Ponovi!“, „Moram da je slušam ako logor bude napadnut, a ti i Nan ne budete pored nas.“ „Tako je!“ Položio je ruku na dečakovu glavu. Kakav deda bi rizikovao živote unučića? Zar im ne bi bio od veće koristi ako bi jedne noći otišao, napustio logor i dozvolio deci, Nan, Šunkici i ostalima da pronađu sigurnost u KućiBlada? Problem je bio u njihovoj ranjivosti. Unučići su svake noći spavali samo s tankim platnom između sebe isila koje žele da im naude. Danas je to posebno snažno osećao. Šta ako Robi Dun Dun pobedi kod Ganmidiča? Šta ako prosudi, normalno, da je Blad teško iskrvario i da je Kvero slab u kružnoj kući? Dun Dun je već napao Blad. Spalio je Sveti gaj i oborio građevinu za koju se veruje da je načinjena od ostataka Dun-kamena. To je bio drski i bezobrazni prepad, izveden s vrlo malim delom snaga kojima Dun Dun trenutno raspolaže. Zamišljao je takvu budućnost. Pengo je poražen kod Ganmidiča, a Robi Dun Dun, pun sebe posle još jedne pobede, postavlja pitanje: Šta je sledeće? Sad je bio i kralj. To nije smeo da zaboravi. Kralj i klanovi vrlo su opasna mešavina koja ume veoma glasno da prasne. Nan je pekla divlju šargarepu. Hranila je vatru iverjem. Čim ga je opazila, odmakla se od plamenova i ustala da mu krene u susret. Ćutke se uvukla pod njegovu slobodnu ruku i obuhvatila ga oko pasa. Krenuli su prema zajedničkom šatoru. Uživao je u njenom društvu. Pokušao je da sabere misli dok je hodao između svoje gospe i unučadi, ne znajući ko koga pridržava. Star je. Umoran je. Glas se brzo širio logorom. Trago je mrtav. Hanro je mrtav, palo je nekoliko stotina Blađana. Vajlo je seo na tvrdo tle ispred šatora i posmatrao reakcije ratnika. Bili su veoma gnevni. Da nije tu da naredi suprotno, večeras bi odmah poleteli na Kuću Blada. Kverovo odbijanje da pošalje snage u pomoć bratu uvredilo ih je u dubini duše. „Trebalo bi da do jutra probijemo Crvenu kapiju“, čuo je i više nego jednom. Nije ni pokušao da im skrene pažnju na dva problema koja im
stoje na putu. Prvo, Blađani će se tući s Blađanima. Prosuće bratsku krv u teškom trenutku za klan. Drugo, s Nan, Pašom, Aronom i tri ranjenika u logoru, bilo ih je dvadeset četvoro. Grdno se vara svako ko misli da bi Gospodar Pasa krenuo u napad na Kuću Blada ostavivši unuke i ranjenike nezaštićene. To znači da bi ih u napadu bilo manje od dvadeset. A toliko ratnika ne može da zauzme kružnu kuću, pa da su i Suli. Te večeri su se oko vatre vodili žustri razgovori. Ljudi su išli na duga jahanja, daleko od logora, u šumu. Ubijalisu. Neko je ubio divljeg vepra. Vajlo ga je nanjušio iako još nije bio iskasapljen, samo rasporen i obeskrvljen. Pričalo se o Vitiju. Većina ratnika izgubilo je prijatelje i rođake. Svi su imali osećaj da vreme neumitno ističe. Velike i strašne stvari dešavale su se Bladu dok oni dangube, logorujući na goloj brdskoj padini. Vajlo je rano otišao na počinak. On, Nan i derani povukli su se u malo skloniše od platna i jelenske kože. Zbili su se da bi se utoplili. Paša je otplela kike. Unukina gusta crna kosa završila je na dedinom licu. Uzdržavao se da ne stegne nju i Arona uz grudi. U ovo doba prošle godine imao je devetnaestoro unučadi. Sad je spao na tri. Nije spavao. Plašio se da će sanjati Traga i Hanra i da će to biti snovi punisramote i griže savesti. Kad je začuo krik Odvina Dva Medveda, uspravio se na kolena i opasao mač. „Ostanite ovde!“, upozorio je voljene. Aronu je rekao: „Ne zaboravi ono o čemu smo pričali.“ Dečak je odlučno klimnuo. Izašao je iz šatora. Svi ratnici bilisu brži od njega, ranjen. Ovo nije bilo dobro veče za napad na Blađane. Bilisu gnevni i željni kavge. Međutim, Nestvorenisu već navaljivali. Video je ustalasalu tamu i namirisao prazne i smrznute prostore. Činilo se da obličja nemaju težinu, ali izdavala ih je ugažena trava pod nogama. Izbrojao je četiri napadača. Samo dva su imala obličja sposobna da drže oružje. Druga dva su bila nešto nepoznato, hitri
monstrumi koji su težinu i mišiće nosili na leđima. Kričali su kao galebovi. Drevno lukavstvo obitavalo je u njihovim sitnim, mrtvim očima. Bili su opasniji od obličja s kil-ji noževima. Morali su da ih razdvoje i okruže mačevima. Neko je morao da rizikuje i naruši smrtonosni prostor oko njih. Blađani su odgovorili izazovu. Te noći, na korak od kružne kuće, borilisu se kao pomamljeni, nadahnuti vestima o strahovitim gubicima klana. Blad je uvek na bojnom polju bio najstrašniji i najžešći klan. Ovde, na otvorenom, van šume, pronašlisu ritam. Vajlo je kasnije u pamćenju pronašao pogodniju reč - dužnost. Te noći su zamasi blađanskih mačeva bili prelepi poput putanja sulskih strela koje nepogrešivo nalaze srca. Izgubili su samo jednog čoveka, mačevaoca Harkija Selmora, čiji je otac imao imanje istočno od kružne kuće, čuveno po najboljim mlečnim prerađevinama u klanu. Kad je video da je dečak ostao bez većeg dela utrobe, Vajlo mu je odmah skratio muke. Blađani su očistili mačeve i seli u travu da se odmore. Dva sečiva od praznog čelika tonula su u tle. Svi su osećali miris spaljene zemlje. Vajlo je pogledao na sever ka Mrtvoj šumi i izgovorio molitvu od dve reči. Nikad više! Ostao je budan čitave noći. Ponavljao je te reči, motreći na svoje ljude istvorenja koja bi trebalo da budu mrtva. Imali su sreće. Četiri protiv dvadeset petoro, uključujući i Vitiša - eto šta je pošten odnos snaga kad je reč o Nestvorenima. Nebo je zarudelo na istoku. Setio se Angusa Loka. Šumar mu je proteklih godina mnogo toga ispričao. Sve češće je pomišljao na ono što je čuo od njega u Grobnici dunskih prinčeva. Vrati se u Blad, okupi sve snage i čekaj dolazak Duge noći. To mu je tek te noći zazvučalo kao dobar savet. Mi smo klan Blad, odabrali su nas Kameni bogovi da čuvamo njihove granice.
Ustao je kad su prvi zraci sunca počeli da se pružaju ka logoru. Mačevalačka veština Blađana te večeri sadržala je i nešto više od lepote. U njoj je bilo istine. Znao je šta mu je činiti. Derani su, za divno čudi, mirno spavali u šatoru. Kožni kavez s pticom ležao je pored Aronovih nogu. Vajlo ga je podigao i krenuo istočno od logora. Šurujućisa nadlordom Spajr Venisa, već je sklopio jedno nečasno savezništvo u životu. Šta je još jedno u poređenju s tim? Čovek ne može dva puta da izgubi dušu. Morao je da povrati Blad. Opasnosti su se množile. On, njegovi ljudi i unučad moraju bitisigurni u Kući Blada. Sve ostalo je na drugom mestu. Blad je potreban Sulima. Suli su potrebni Bladu. Stigao je na zaravan ispod logora. Otvorio je kavez i izvadio pticu. Sićušni sivi čvorak treperio mu je u ruci. Razgalamio se kad se oslobodio kožnih zidova. Bacio ga je u vazduh. Gledao je kako se visoko uzdiže u srebrno nebo. Kružio je da bise orijentisao. Bila je to tako mala, a tako moćna ptica. Zapovedala je vojskom. Sutradan se na obzorju pojavila sila od četiri stotine Sula. Došli su da Gospodaru Pasa pomognu da povratisvoju kuću.
36. Spletke Ušli su u grad Spajr Venis kroz Kapiju inja. Malin je rekao da je kapija načinjena od najvećeg drveta na svetu. „Napravljena je od krvavog drveta sa južne Olujne ivice. Trebalo im je deset dana samo da ga obore.“ Kapija je bila sedam metara široka, osam metara visoka i metar i dvadeset centimetara debela, a napravljena je iz jednog jedinog komada drveta. Majstori su je ukrasili orijaškom pticom grabljivicom. Bram nikad nije video tako nešto u životu. Pitao se kakvom mašinerijom podižu toliku kapiju. „Nikada je nisu podigli više od tri metra“, dodao je Malin. Pogled mu je uvek tik za Bramovom. „Ne zaboravi, ovo je grad. Većina toga postojisamo da bispoljašnjim izgledom zadivila došljake.“ Pokušavao je da ne zvera previše kad su prošli ispod kapije i ušli u Spajr Venis, grad ceo sagrađen od krečnjaka bledog sjaja. Bio je nepojmljivo veliki. Unutar zidina bilo je mesta za stotinu Kuća Duna. „Hoćemo li da ga obiđemo?“ Klimnuo je. Malin je delovao gotovo veselo. Nešto od tog raspoloženja moglo se pripisati olakšanju. Šumar je Bramu dao precizna uputstva šta da kaže ako ih crveni ogrtači zaustave na kapiji. Nisu ih zaustavili. Malin je bio prilično srećan otkad su napustili skarpovski tabor kod Blekhejla. I on nije u potpunosti mogao da savlada osećanja isakrije šta oseća prema pojedincima. „Evo pijace kod Kapije inja“, rekao je Malin kad su se našli na velikom četvrtastom polju s drvenim i platnenim tezgama. „Ako je živo, ubiće ga za tebe, a ako je mrtvo, pokušaće da ga ožive.“ Bram je nanjušio divne mirise pečenog mesa, crnog luka, svežeg hleba i začina. Video je devojke. Većina je na sebi imala mnogo manje odeće od devojaka u klanovima. Smelo su ga posmatrale. Bram se
pitao da li to čine zbog njegovog konja. Gabi je bio malo šašav - na primer, voleo je da jede ćebad - ali nije se moglo poreći da je prekrasan pastuv. Šumar je stao da pazari hranu: odrezak usitnjen na male komadiće u lepinji. Jelisu u sedlima, jašući ka jugu. Dečak se osećao kao kralj. Putovanje je bilo tegobno, ali bez uzbuđenja. Pretpostavljao je da je Malin odabrao put s namerom da se drži podalje od dešavanja u Ganmidiču iBanenu. Dugo su jahali gustim zimzelenim šumama južno od Blekhejla. Nisu se zaustavljali u klanovima, iako je Malin jedne večeri proveo jedan sat u Dafovom svratištu. Noćivali su na otvorenom, na prostirkama, pored logorske vatre. Bram bi svake noći pao u dubok san, ispod neba posutog zvezdama. Nije mogao da porekne da su događaji u lasičjem logoru bili krajnje uzbudljivi. Ne isprva, ne dok su se događali, ali kasnije, dok je razmišljao o njima, bili su urnebesni. Besprekorno planiranje. Hladna ruka Hjua Malina. Mala, ali veoma važna uloga koju je on, Bram Kormak, odigrao. Nisu o tome razgovarali ni pre ni posle događaja. Stvorili su nešto veliko gotovo ni iz čega. Bram je samo pratio Hjua Malina. Pomno je posmatrao šumara i tragao za znacima. Ako je to bio ispit, iz sveg srca se nadao da ga je položio. Zatrovalisu im bunar. Malin mu je u šatoru poglavarke Skarpa krišom dodao paketić umotan u veveričju kožu, pre nego što se Jelma Skarp pojavila. Bram je nakon toga bio u pripravnosti, iako nije znao da je šumar žeravnik poprskao nečim što će ga terati na kašalj. Promaja u šatoru slala je dim iz žeravnika pravo na njega. Malin je sve opažao i koristio. Čekao je da poglavica Skarpa ili njen rođak izgube strpljenje zbog dečaka koji kašlje i sve što je šumar učinio, i to tek kad je Juraja Skarp isterao Brama iz šatora, bilo je da doda: „Popij malo bunarske vode.“ To mu je bilo dovoljno da shvati Malinove namere. Jelma Skarp u uobičajenim prilikama nikada ne bi dozvolila strancima da priđu bunaru ni na dvadeset koraka. Uspeli su da im
skrenu pažnju zahvaljujući nizu besprekorno smišljenih i izvedenih poteza. Sve posle toga bila je dečja igra. Bram je prihvatio kutlaču vode iz ruke neke devojke. Ispustio je i polio njenu haljinu. Dok su ona i njene prijateljice sušile haljinu i čistile kutlaču koja je pala na zemlju, bacio je sadržaj Malinovog paketića u bunar. Nije znao šta je u njemu. Pretpostavljao je da je to nešto od čega će se ljudi razboleti, ali ne i umreti. Pribegli su taktici omekšavanja. Malin, što će reći Fag, omekšalisu Skarpe za račun Rajne Blekhejl. Noć koju je Bram proveo u senjaku iznad blekhejlovskih štala bila je dovoljna da sazna kakvi su odnosi između poglavičine žene i Skarpovaca. „Trebalo bi da ih napadne“, promrmljao je jedan od konjušara. „Ceo klan staće iza nje ako se odluči na to.“ Voleo bi da zna šta se dogodilo. Da li je Rajna Blekhejl napala? A ako jeste, da li je primetila da se Skarpovci nisu branili sa očekivanom žestinom. Verovatno nije. Tvrdokorni Klanovci nemaju običaj da se žale na bolesti. „Ovo je Maskirana tvrđava.“ Malin mu je narušio tok misli. „Šteta što je nisi video u punom sjaju. Zimus je ostala bez najviše kule. Obrušila se, verovatno zbog trulih temelja.“ Bacio je pogled na sivo-belu tvrđavu visokih zidova, s tri, po njegovom mišljenju, veoma visoke kule. Iza nje se dizala severna strana Planine ubistva. Led se još održavao u pukotinama litice i na vrhu planine. „Je li ta kula ubila nadlorda?“ „Bio je u njoj kad se rastavio s dušom. Može se reći da jeste.“ Dečak je po oštrini Malinovog glasa zaključio da šumar nije voleo starog nadlorda, baš kao niJelmu Skarp. Tako je lakše, otkrio je Bram. Lakše je kad voliš one kojima pomažeš i ne voliš one kojima odmažeš. Sa zadovoljstvom je bacio otrov u bunar. Jelma Skarp je pritvorna lasica i uljez na zemljiBlekhejla. Rajna Blekhejl je divna isnažna žena. Zaslužila je pomoć Faga. Ko su oni da se mešaju u poslove klanova? Ugušio je glasić
savesti u svom umu. Postao je jedan od njih. Bram Kormak prihvatio je Fag. Obilazio je grad visoko uzdignute glave. Bio je pripadnik bratstva koje oblikuje svet. „Umorio sam se od obilaska znamenitosti“, naglo će Malin kad su prošli pored zgrade boje slonovače, bez prozora - Hrama Kosti. „Predlažem da pronađemo konačište i da se odmorimo.“ Bramu je i to odgovaralo. Primetio je da šumar ide natrag ka Kapiji inja. Po navici, trudio se da zapamti put. Voleo je da zna gde je. Ulice su bile pune sveta i prljave. Ljudi su gurali kolica natrpana krvavim jaganjcima, rabadžije su vozile zaprege s drvenim kavezima punim živih kokošaka i prasića. Deca i psi jurcali su okolo, tragajući za otpacima. „Ova će odgovarati“, rekao je Malin kad su prišli oronuloj, trospratnoj krčmi, nedaleko od zapadnih zidina. Krčma nije imala znak koji je Bram mogao pročitati. Nije mu promaklo da je konjušar, koji ih je dočekao, poznavao Malina. To se dalo zaključiti iz načina kako je klimnuo glavom. „Dobar dan, gospodo“, rekao je starac. Potegao je dve šargarepe iz torbe za pojasom i počastio konje. „Da li ćete nam pružiti zadovoljstvo i noćiti kod nas?“ Malin mu je rekao da hoće. Bramu je poručio: „Idi. Uzmi sobu i naruči večeru. Brzo ću doći.“ Dao mu je do znanja da je slobodan. Bram je odvezao bisage, prebacio ih preko ramena i krenuo u krčmu. Ušao je na glavni ulaz. Strahovao je da bi se ulazak na sporedni mogao protumačiti kao bezobrazluk. Zatekao je polumračnu odaju nalik pećini. Muškarci i žene pilisu s krutom usredsređenošću. Svi su prekinuli s onim što su radili da bi ga odmerili. Prestalisu da se kockaju, piju i pričaju da bi procenilistranca. Progutao je knedlu. Pokušao je da izgleda bezazleno, ali mušterije su delovale tvrdo i nepristupačno. Dvojica su nosila krvave kecelje. „Došo si na pogrešno mesto, sinko!“ Plavokosi i bradati grmalj
krenuo je prema njemu. „Ovde gostimo samo domaći živalj.“ Nagon mu je nalagao da se udalji, ali odlučio je da ga ne posluša. „Da li bi mogli da popričamo?“ Hteo je da doda igospodine, ali odustao je od toga u poslednjem trenutku. Malin se nikom nije obraćao sa gospodine. Grmalj je stao pravo ispred njega. I on je nosio kecelju, ali njegova nije bila krvava. „Ja sam s Hjuom Malinom“, tiho će Bram da ga niko drugi ne bi čuo. „Potrebna nam je soba i nešto za jelo.“ „Tako znači?“ Grmalj se nije pomerio ni za centimetar. „Kakva mu je boja očiju?“ „Zelena.“ Oklevao je. „U stvari, žuta.“ Grmalj je kratko klimnuo. „To je dovoljno. Pođi za mnom.“ Zaključio je da je oronula, zadimljena krčma bolje obezbeđena nego grad. Bila je lavirint sobica, tunela, niša i alkova s paravanima. Jedan tunel vodio je ispod zemlje. Čuo je tihi smeh iz njega. U malom alkovu na dnu prostorije sedele su četiri devojke. Nosile su crne kecelje i kape i jele škembiće. Pokušao je da ne pocrveni dok je prolazio pored njih. Jedna je prošaptala, ne naročito tiho: „Zgodan momčić.“ Nije znao šta da misli. U Dunu su mu rekli da je sitan i da liči na divlje Klanovce. Seo je i naručio najbolju hranu i dve čaše slada. „Drežanski ili dunski?“ pitao ga je krupajlija. Odlučio se za drežanski. Iskapio je svoj slad čim je stigao. Ozbiljno je razmišljao da popije i Malinov. Nalazio se na neobičnom i negostoljubivom mestu, a nije znao šta tu traži. Malin mu se pridružio tek posle dva sata. Seo je na klupu. Nije ni pogledao meso u saftu i korpicu tvrdog hleba. Pažljivo se zagledao u Brama. „Zašto ne bi obukao plavi ogrtač?“ Dečak je zatreptao. Šumar nije ni trepnuo. „Ovde je hladno“, rekao je, „a možda ćemo dugo čekati.“
Sedeli su u zadnjem delu krčme, u malom alkovu sa zastorom. Nije bilo prozora. Usamljena lampa visila je na mesinganoj kuki na zidu. Abažur je imao oblik grudnog koša. Bram je gledao kako svetlost igra po stolu. Setio se trenutka kad je pogledao niz bunarsko okno u lasičjem logoru. Izbočine su štrčale iz zidina bunara. Verovatno ih je bunardžija ostavio da bi se lakše popeo na vrh kad završi posao. Palo mu je na pamet da je članstvo u Fagu nalik silasku u taj bunar. Silazio je, ali je bilo izbočina i mesta za odmor tokom spuštanja. Sišao je do jednog nivoa, ali još nije dopro do dna. Malinov zahtev očigledno priprema još dublji pad. Pogledao je šumara. Držao je obe ruke na stolu. Uzvratio mu je pogled. Ogrtač je bio na samom dnu drugih bisaga. Odmotao se bez nabora iako je danima bio smotan u valjak. Vuna je bila veoma kvalitetna. Obojen je bogatom dunskom plavom bojom, a na ivicama je prišiveno vidrino krzno. Nije ga obukao još od Kastelmilka. Nije ni želeo da ga nosi. Robi mu ga je dao nakon što je povratio Kuću Duna. Budio je mnoštvo snažnih osećanja, a nijedno nije bilo posebno prijatno. Prebacio ga je preko ramena i osigurao metalnom kopčom u obliku čička. Upinjao se da ne misli na brata. Malin je naručio svežu hranu i pivo. Ćutke su jeli i pili. Šumar se iskrao na neko vreme i vratio se ispeglan i osvežen. Opušteno je čavrljao s plavokosim grmaljem. Bram je saznao da se zove Janus Plećati i da je on vlasnik krčme koja se zove Mesarov odmor. To je objašnjavalo krvave kecelje. Zaključio je da se ponoć bliži. Krčma je bila pristojno popunjena. Ljudisu odlazili i dolazili. Neko je zasvirao na lauti. Janus Plećati poslao je dečaka da promenifitilj na lampi. Malin se ispružio na klupi i dremao. Bram nije mogao. Ogrtač mu nije davao mira. Prošao je još jedan sat. Krčma se utišala. Više nije čuo devojke u crnim keceljama. Hteo je da popije malo vode. Trpeo je žeđ zato što nije hteo da izađe i potraži. Malin je tiho hrkao. Prenuo se iz sna čim je
čuo bat teških čizama u hodniku. Uspravio se i namignuo Bramu. „Počinje.“ U alkovu se pojavio čovek sa isukanim mačem, sa ogrtačem od sjajno-crvene kože. „Oružje na sto!“, rekao je ravnim glasom. Malin je otpasao kanije mača i noža. Bram je učinio isto. Crveni ogrtač pokupio je oružje i mahnuo rukom. Dao je znak Bramu da raširi ogrtač radi pregleda. Dečak se povinovao naredbi. Klanovac se dobro razumeo sa iskusnim veteranom poput crvenog ogrtača. „Kako se zoveš, dečače?“ „Bram Kormak.“ Ime nije značilo ništa crvenom ogrtaču. „Čekajte ovde!“ Otišao je. Bram je čuo korake i glasove. Procenio je da se radi o trojici. Neko je jeknuo. Samo jedan par nogu približavao se alkovu. Merafisovo Oko, nadlord Spajr Venisa i gospodar Četiri kapije, pojavio se iza paravana. Bram ga je odmah prepoznao. Legende su se pričale o njegovoj veličini i mrtvoj, goloj rupi umesto levog oka. Počeo je da ustaje. Ovo je čovek koji je provalio Kapiju Kraba. U klanovima su ga već zvali kraljem Spajr Venisa. Merafisovo Oko mahnuo je ka njemu pesnicom veličine osrednjeg psa. „Prokletstvo, dečače! Sedi dole! Muka mi je više od tih formalnosti!“ Spustio se na klupu pored Brama i prozborio: „Maline.“ Šumar je odvratio „Merafise“ Nisu se nasmešili jedan drugom. Janus Plećati ušao je i spustio činiju hrane i kalajisanu kašiku pred nadlorda. Merafisovo Oko bacio se na jelo istog časa. Bramu se činilo da proždire pasulj sa šunkom. Bio je najveći čovek kog je ikad video, sigurno preko dva metra i deset centimetra. Prava gromada. Nosio je raskošnu odeždu ispod ogrtača od proste crne vune. Na srednjem prstu leve ruke blistao mu je veliki zlatni prsten sa izrezbarenim ubipsom - pečat Spajr Venisa. Krčmar je doneo nove tri krigle piva. Proverio je kako nadlord napreduje s pasuljem, a onda se povukao. Bram se setio da je Merafisovo Oko sin mesara. To je objašnjavalo njegovu opuštenost u ovom okruženju.
„Čuo sam da se klanovi spremaju za konačni obračun.“ Nadlord je govorio punim ustima. „Luđacisu rešili da se zatru jednom zauvek.“ Malin je rekao. „Ne bih se kladio u to.“ Merafis je podigao pogled. „Tako znači, a? Da li je Fag već odabrao pobednika?“ Šumar je nemoćno raširio ruke. „O tome odlučuju bogovi, a ne ja.“ Oko se zacerekao. Odgurnuo je činiju. „Klanovac, a?“, pitao je Brama. Bram isprva nije shvatio da se nadlord njemu obraća. Klimnuo je. „A otkud ti taj lepi ogrtač?“ Hteo je da odgovori, ali Malin ga je preduhitrio. „Dečak je brat Robija Dun Duna.“ Nadlord se okrenuo i bolje ga osmotrio. „Da li je to istina?“ Udahnuo je kroz zube i bacio pogled na Malina. Šumar mu je pribrano uzvratio pogled. Merafisu ništa nije promicalo. Nakon što je dobro osmotrio dečaka, okrenuo se pivu. Bram je čvrsto stiskao kriglu i pokušavao da se smiri. Vrtelo mu se u glavi. Neosnovano je pretpostavio da ga je Malin vrbovao u Fag zato što je znao kako da se snađe u zahtevnim situacijama, kao što su bile one s Gospodarem Pasa i Skinerom Dunom. Sad mu je štošta bilo jasnije. U klanovima je svakako bilo i dečaka mnogo pametnijih od njega, ali nijedan nije bio brat dunskog kralja. Šta ako je Merafis imao pravo? Šta ako je Fag izabrao pobednika kod Ganmidiča i taj pobednik je Dun? Kakva se sve korist može izvući kad ima pobednikovog brata u džepu? Popio je gutljaj piva. Proučavao je Malina kroz penu. Šumar je upravo iskoristio Bramove porodične veze kao adut u igri. Bacio ih je na sto da bi povisio ulog. Razmišljao je o bunaru. Spustio se niz dve izbočine, a ne jednu. Merafisovo Oko odgurnuo je praznu kriglu do činije. „Pa?“, rekao
je Malinu. „Šta hoćeš?“ „Želim Četiri taoca koje si doveo iz Ganmidiča.“ Nadlord nije ni pokušao da sakrije iznenađenje. Podigao je obrvu iznad mrtvog oka. „Hoćeš Klanovce?“ „Da. Dvojicu iz Blekhejla i dvojicu iz Kraba.“ Merafisovo Oko izbacio je vazduh kroz usne dok je razmišljao o tim rečima. „Nisi prvi kojise zanima za njih.“ „Zaista?“ „I Jelma Skarp pokušala je da ih se domogne.“ Ružna grimasa osvanula je na nadlordovom licu pri pomisli na poglavarku Skarpa. „Naravno, nisam joj dozvolio da ih se dočepa.“ „Ja nisam Jelma Skarp.“ Ovo nije ostavilo utisak na nadlorda. „Šta ćeš učinitis njima?“ Malin je slegnuo ramenima. „Pojačaću pregovaračku poziciju i podmazati neke točkove. Nakon toga ću ih vratiti kući.“ „Sve do jednog?“ Ovo je, po Bramovom mišljenju, bilo veoma pronicljivo pitanje. Smeo je da se kladi da će mu Malin dati lažan odgovor. „Sve. Ako Blekhejl i njegovi saveznici pobede kod Ganmidiča, upotrebićemo ih da osnažimo odnose.“ „A ako Blekhejl izgubi kod Ganmidiča?“ „Onda više nisu važni, nećemo ih prodati Dunu.“ Merafisovo Oko zavalio se na klupu. Bram je osetio da nadlord obuzdava radoznalost, zato što oseća da mu dalje propitivanje neće koristiti ako želi da sklopi dogovor. Mogao je da nasluti o čemu razmišlja. Već se dve strane zanimaju za te ljude. Koliko oni zaista vrede? Mladićevo uzbuđenje je, uprkos svemu, poraslo. Iskreno ja bio srećan što je tu u trenutku sklapanja dogovora koji će promeniti svet. Fag ga možda koristi, ali mnogo toga nudi zauzvrat. Ko još ove večeri sedi do nadlorda Spajr Venisa? Ko još ima priliku da prisustvuje ovakvom sastanku? U krčmi je bilo veoma tiho. Grede su škripale na tavanici.
Merafisovo Oko udahnuo je duboko i zadržao vazduh. Razmišljao je. Izmenjao je pogled s Hjuom Malinom i polako izdahnuo: „Želim da više nema Rolanda Stornoveja.“ Šumar nije oklevao ni čas. „Rešeno.“ Nadlord je na trenutak izgledao zbunjeno, kao pas koji se otimao za nešto što mu je protivnik neočekivano prepustio. Dodao je: „Ništa ne srne da ukazuje da ja imam veze s tim.“ „Naravno.“ „Hoću da se to obavi što pre. Već je dva puta pokušao da me ubije.“ „Umreće najkasnije za deset dana“, obećao je Malin. Bramu je krv udarila u glavu kad je shvatio posledice ove izjave. Nadlord je ustao. Noge stola zagreble su po podu. „Lepo. Javise kad završiš posao.“ Šumar je spokojno posmatrao nadlorda. „Doći ćemo.“ Nadlord je nešto progunđao i otišao. Nekoliko pari nogu istrupkalo je hodnikom. Krčma je utonula u tišinu. Bram je zurio u sto. Znao je da Malin čeka da podigne glavu, da potvrdi da je spreman za najnoviji zadatak, ali morao je da razmisli. Doći ćemo. Množim. Neće se spustiti za dve izbočine. Ovde je reč o hladnokrvnom ubistvu. Skočiće na glavu pravo do dna bunara. Mislio je na brata, na ono što bi Robi učinio da se našao na njegovom mestu. Taj ne bi prezao ni od čega da dobije ono što želi - cilj opravdava sva sredstva. Bram Kormak susreo je pogled Hjua Malina s druge strane stola u Mesarevom odmoru. Bio je Fag. Odluka se sama nametala. Otkopčao je dunski ogrtač i pustio da teška tkanina padne na pod. Sutradan je započeo obuku. Malin mu je rekao da na Severu trenutno vlada nestašica obučenih ubica.
37. Noćna reka Eš Planinorođenu obuzela je sumnja. Zaja i Rovljanin gurali su baržu dok je ona razmišljala o posledicama svoje sumnje. U slučaju da je opravdana, naravno. Tada bisve bilo drugačije. Zaja Maglohodačica popela se na baržu malo odmaknutu od obale. Rovljanin ju je gurnuo dalje, ušavši do pojasa u vodu. Struja je povukla plovilo. Eš je naslućivala moć i silinu vode. Uzbudila se kad je shvatila da je čamac prepušten struji i da se barža i tri putnika - dvoje živih i jedan mrtav - polako kreću nizvodno. Noćna reka je na tom mestu bila dve lige široka. Široka, blistavo crna površina vrvela je od ptica i insekata. Čaplje su zauzele sprudove na središtu reke. Labudovi su plutali na slabim strujama blizu crnih obala. Guske i patke trčale su ispred barže, hvatajući zalet da polete. Oblaci majskih mušica visili su nad površinom. Komarci, vilini konjici i zunzare lebdele su na rečnom vazduhu. Zalegla je na sedište presvučeno platnom. Osećala se kao kraljica. Zaja je bila iza nje i upravljala čamcem. Mor Ksana stajao je na prednjoj ivici barže i nemo osmatrao reku ispred njih. Kal Crnozmaj naredio mu je da bude njen duh. Tokom trinaest dana koje je provela u Srčanim vatrama, Mor Ksana se nijednom nije pomerio od nje. Samo nije znala koga štiti. Bila je i opasna, i u opasnosti, baš kao dete kraljica. Bilo je kasno popodne. Svetlost je napuštala reku dok su plovili ka jugu. Druga plovila, čamci, čamčići i barže klizili su po širokom toku. Još više njih odvajalo se od obale. Na svakom je bila svetiljka koja je gorela čistobelom svetlošću Srčane vatre. Slili su noću sami stvarali mesečinu. „Priča se da treba hiljadu vatri da bise načinio mesec“, rekla joj je
Zaja. „Na vodi se naše vatre odražavaju. Molimo se da mesec koji načinimo bude pun.“ Eš je razmišljala o tome dok se smrkavalo i dok su tihi, turobni Suli ispunjavali reku čamcima. Nije bila jedina koja je živela u strahu. Večeras je bio mrtav mesec, što je značilo da ga neće biti. Suli su zazirali od sila koje su se kretale za njegovog odsustva. Od Nestvorenih. Plovila je kroz Srce Sula stiskajući jastuk na stomaku. Podigli su tvrđave na rečnoj obali, usred ledenog drveća. Bile su neosvetljene. Pretpostavila je da su i nenastanjene. Suli su više voleli da žive u šatorima ili na otvorenom. Samo su zimske oluje mogle da ih sateraju između četiri zida. Otegnuti lelek roga razlegao se nisko iznad vode. Začuli su se i drugi. Zasvirala je svečana i tužna muzika. Ličila je na umnoženi jecaj. Pitala je Zaju: „Zašto sviraju?“ Devojka je čučala pored kormila. Crna kosa slobodno joj je padala do pojasa. Nosila je jednostavne pantalone i tuniku od jelenske kože. Veliki beli kamen visio joj je oko vrata na srebrnom lancu. „U žalostismo“, rekla je. „Koga žalite?“ „Naše kojisu se odvojili. Svisu poginuli.“ Bilo je nečeg čeličnog u njenom glasu. Eš je rekla: „Ne razumem.“ Zaja je gurnula kormilo. Upravila je baržu u sporije vode oko ade u sredinireke. I ostali brodovisu usporavali. Muzika se pojačala kad su se i drugi duvači u rogove okupili oko ostrva. Upravljajući plovilom, govorila je: „Moja baka Dugohodačica imala je sestru po imenu Lea Noćna Čaplja. Ukrala je bakinog muža i dobila sina i kćer. Kćerisu dali ime Jisela Bez Noža. Neki birekli da mi je tetka, a ja ne bih. Mrtva je, kao isvi njenisledbenici. Večeras žalimo za izgubljenom stotinom.“ Eš će tiho: „Žao mi je.“ Zaja se žalobno i ljupko osmehnula. „Teško nam je zato što je Jisela Bez Noža bila Kći Sula, voljena i potrebna. Ali bila je isuparnica
mom ocu zato što nije odobravao njenu nameru da se naoruža.“ „Šta je učinila?“ Zajine oči bile su iste boje kao Noćna reka - tečne i divne - ali je lice oko njih bilo kameno. „Pokušala je da se domogne nečeg što nije i nikad neće bitisulsko.“ Na Ešinim leđima, rukama i vratu nakostrešile su se dlake. Mučila se da ne zadrhti pa je prigrlila jastuk. Zaja ju je pomno posmatrala. Bacila je pogled na Mor Ksanu. Utvara je stajala okrenuta leđima. Upareni mačevi na leđima ispisivalisu slovo X. Nije mogla đa se uzdrži: „Kako su umrli?“ „Ova Sulkinja o tome neće govoriti.“ Eš je ovo shvatila kao pratnju. Nešto što nije i nikad neće biti sulsko. Da lisu se Zajine reči odnosile na nju? Posle toga joj je bilo teško da uživa u večeri. Ostala je nedirnuta duhom ceremonije, čak i kad su se Suli okupili kraj ostrva i konopcima povezali čamce u jedinstveni krug. Eš Planinorođena shvatila je da je sama, usred stotine čamaca koji su plovili kao jedan Noćnom rekom, stvarajući odraz odsutnog meseca. Kasnije su hodali devet liga do središta logora. Prohladna šuma vrvela je od slepih miševa. Pramičci izmaglice uzdizalisu se oko ledenog drveća. Eš je bila blizu čela povorke. Pitala se da li joj je namerno dodeljen počasni položaj. To verovatno nije bio slučaj. Još nije dovoljno poznavala Sule da bisudila o tome. Stigla je u šator s blagom vrtoglavicom od umora i gladi. Zaja, koja je najveći deo puta hodala pored nje, naručila je vodu i hranu od sluge Rovljanina. Činilo se da je iskreno zabrinuta. Uzela je činiju tople vode i krpu i navlažila joj čelo kad je legla da se odmori. „Ova Sulkinja oseća se kao budala. Trebalo je da te upozori da se spremiš za dug put kući.“ Da li su svi večerašnji događaji imali dvostruko značenje? Ili je jednostavno previše osetljiva? Šćućurila se ispod ćebadi, lakih i toplih kao letnji vazduh. Bila je previše umorna da bise brinula. Sklopila je oči i zaspala.
Probudila se u neko doba noći, sama. Jedna lampa gorela je na podu šatora. Hrana koju je Zaja donela - dimljeni losos, lepinja natopljena medom isuve trešnje punjene orasima - ležala je na drvenom poslužavniku u središtu šatora. Halapljivo je jela. Trešnje su bile gorkoslatke. Pojela je sve i napila se vode iz krčaga. Odlučila je da je najbolje da ode do klozeta i obavi nuždu pre nego što nastavi da spava. Navukla je ogrtač, obula čizme i napustila šator. Mor Ksana sedeo je napolju na srebrnkastom tepihu. Ustao je kad je prošla pored njega. Ruka mu se spustila u prostor koji mu je telo donedavno zauzimalo, da podigne tepih. Njegovo prisustvo prestalo je da je uznemirava, iako se pitala da li taj ikada spava. Prepešačili su kratak put do klozeta namenjenih isključivo šatorima Kala Crnozmaja. Ponela je svetiljku. Spustila ju je na pod dok se olakšavala. Mor Ksana je čekao s druge strane platnenog paravana. Činilo joj se da čuje kako osluškuje. Odlučila je da se odšeta do vode, da bi ga zbunila. Nije bila daleko. Polako se budila. Suli su spavali u šatorima. Neki su bili pored vatri. Tiho su sedeli, kao da čekaju zoru. Moljci su leteli po kampu. Pojavljivali su se i nestajali u tami, kao zvezde. Spustila se do obale. Škriljac joj je škripao pod nogama. Čula je utvarine korake, iako su bili tiši od njenih. Pretpostavila je da mu je rečeno da je poseče čim počne da probija. Kupola tvrđave od mlečnog kamena sijala se na pozadini crne reke. Uputila se ka njoj. Još je čekala poziv Kala Crnozmaja. Videla ga je nekoliko puta posle dolaska, ali nikada nije bio sam. Prilikom prvog susreta, Onaj Koji Vodi postavio joj je pitanje. Valjda je čekao odgovor. Može li da vlada probojničkim moćima? Da li joj je davao vremena da ovlada sobom? Ili je jednostavno posmatra i procenjuje? Nije znala. Verovatno je bezbedna dok je ne pozove da mu podnese račun. Dotad ima vremena da posmatra i uči o Sulima. Zaja joj je pomagala. Pokazala joj je mnogo toga. Juče su prešle reku i jahale ka jugu duž istočne obale. Prošle su pored nekoliko
naseobina, skeletnih ruševina palate i velikog kratera u obliku činije, iz kojeg su vadili rudu za meteorski čelik. Duboko na jugu videla je pepeljastu kupu ugašenog vulkana, tako visokog da je još bio prekriven snegom. Zaja ga je zvala Moll’a Orko - Uspavani medved. Napomenula je da se jednom godišnje iz njega diže dim. Sulkinja je bila spremna da odgovara na pitanja, iako bi ponekad prekidala razgovor i davala joj do znanja da više nije raspoložena za priču. Eš nije znala da li je njena sagovornica čuvala tajne ili je to tipično sulsko ponašanje? Volela bi da Kažejok nije otišao. „Vratiću se“, rekao je pre četiri dana u zoru. „Držise dotle.“ Otišao je na jug, do rodnog tabora Arka Venosekača. Objasnio joj je da je to njegova dužnost i obaveza. Arkov otac isestra žive tamo i mora da im lično odnese vest o smrti voljenog člana porodice. Dugovao im je to. Ark je bio Kažejokov brat po oružju - has. Razmišljala je, ne po prvi put, o njegovom savetu. Drži se dotle. Da li je to rekao ikome drugom? Obilazeći oko temelja kupole, iznenadila je par gusaka u gnezdu. Kad su se, ljutito gačući, ustremile na nju, videla je da imaju jaja. Guska je napala s raširenim krilima. Sklonila se u stranu, a ozlojeđena životinja, i dalje željna kavge, namerila se na utvaru i jurnula pravo na njega. Eš se osmehnula. Evo dokaza da Mor Ksana nije sasvim mrtav. Obluci su se tiho zakotrljali, kao ključ u bravi. Prilika se pojavila iza kupole. Eš je odmah prepoznala krivinu ramena i držanje glave Lana Falstara. Poslednji put ga je videla kod Tvrđave čvrste kapije, kad je naredio dvojici Sula da je ubiju i pobegao. Ni te večeri nije bilo meseca. Mišice su joj poskočile. Ispustila je svetiljku. Utvara je iza nje potegla mačeve. Svetlost se odrazila o sečiva i pružila pred njim kao zla namera. Pomislila je: Gotova sam. Zadržala je vazduh. Zašto ljudi nikako ne shvataju koliko je sve blizu? Život, smrt, snage stvaranja i uništenja. Najedanput su bile tu, unutar nje. Probij! Morala je. Štitila je mnogo više od same sebe.
Lan Falstar podigao je ruke ispred sebe. Ukočila se. Nije shvatala šta se događa i zašto nije mrtva. Otvorio je usta i progovorio. Bila je tako zbunjena da nije mogla odmah da prevede rečisa sulskog. „Ne želim da ti naudim“, lagao je. „Došao sam da odam poštovanje mrtvima.“ Govorio je njoj, ali bilo je jasno da se obraća utvari. Bacila je pogled preko ramena. Mor Ksana bio je metar i po iza nje. Ispružio je oba mača, kao da grli njeno telo. Našla se u zagrljaju meteorskog čelika. Učinio je to da bi je zaštitio, a ne da bi joj naudio. Lan Falstar bi bio mrtav da je napravio i najmanji pokret. Zazirao je od utvare. Videla je to u njegovim očima. „Odlazi!“, rekla mu je. Iz dosadašnjeg iskustva znala je da utvara ne govori. „Držise dalje od nas. Nećeš biti dvaput upozoren.“ Povlačio se pogleda uprtog u utvaru. Činilo joj se da je njegovo tvrdo, divno lice načinjeno od samih oštrih ivica. Opazila je nove ožiljke na oba obraza. Dok je nestajao iza mlečnog zida kupole, dobacio joj je pogled pun prezira. Kako li je nekada mogla da ga smatra privlačnim? Posle njegovog nestanka izbrojala je do pet i pala na tle. Drhtala je. Zaboravila je da diše. Kada će spoznati mir? Mislila je da će nemir i osećaj ugroženosti nestati kad jednom stigne do Srčanih vatri. Shvatila je da će je nespokoj pratiti dokle god je smatraju slabom. To znači da moram biti jaka. Mor Ksana brojao je duže nego ona, ne pomerajućise. Štitio ju je mačevima dok je ona sedela lica zaronjenog u šake, pokušavajući da se izboris očajanjem. Utvara je mogla samo donekle da je zaštiti. Njegova sečiva nisu mogla da zaustave napad mnoštva ili usamljenu strelu iz daljine, a Lan Falstar je izvanredan strelac. Ustala je. Nije bilo druge. Nije mogla da ostane na obali do jutra. Znala je da će biti bezbednija unutar kruga šatora Kala Crnozmaja. Sutra će Onom Koji Vodi morati da pokaže da je Planinorođena sila na koju se može računati. Pre toga će se lepo naspavati.
Okrenula se baš kad je Mor Ksana vratio oružje u kanije. Dva mača su istovremeno završila u njima. To je bio veličanstven prizor. Nije gledala Mor Ksanu u oči dok je prolazila pored njega. Pitala se da li je između guščijeg juriša i neočekivane pojava Falstara primetio nadimanje mišića na njenoj ruci. Kad se vratila u šator, Sulisu počeli da se bude. Zapalilisu i hranili Srčane vatre, sedlali konje i izvlačili vodu iz reke. Iznenadila se kad su je neki Suli pozdravili kratkim i dobronamernim naklonima. Zbunila se. Zbunjenost je bilo njeno osnovno raspoloženje. S olakšanjem je kliznula u šator. Vezala je platno na ulazu da bi svako znao da želi mir. Ispružila se na postelju i zaspala. Sanjala je budućnost u kojoj neće biti sama. Pola dana je prošlo pre nego što se probudila. Zatražila je hranu i vodu. Olakšala se, oprala i pojela zečje pečenje s celerom i vinom. Um joj se razbistrio. Lakše je donosila odluke. Pažljivo se udesila. Iščetkala je srebrno-zlatnu kosu, da se sija, i utrljala vino u usne, da se rumene. Neko se setio da joj pošalje ručno ogledalo. Iskoristila ga je da pogleda lice i telo. Odraz je potvrdio da se promenila. Utvara je čekala ispred šatora. Pratila ju je dok je išla ka šatoru okruženom Srčanom vatrom. Jedan sluga Onog Koji Vodi slagao je drva na ugljevlje. Obratila mu se. „ReciCrnozmaju da Probojnica želi da ga vidi.“ Rovljanin je nekoliko puta hitro klimnuo. Spustio je korpu s cepanicama i potrčao da je posluša. Gotovo da je zaronio u šator od ražine kože. Malo je sačekala i pošla za njim. Preuzela je inicijativu da bise sve što pre završilo. Načinila je nekoliko grešaka. Prva je što je čekala da je Crnozmaj pozove. Postavio je pitanje i rekao joj da odgovori kad bude spremna. Dugim čekanjem praktično da mu je već odgovorila. Da je bila sigurna da može da se savlada, zar mu to ne bi ranije rekla? Šta ju je navelo na pomisao da će on pozvati nju? Druga greška je što mu nije odmah odgovorila.
Pod kasnim popodnevnim suncem, ražine kože promenile su boju iz zelene u plavu. Rubovi šatora nadimali su se i tiho lepršali zatežući konopce. Rovljanin se pojavio posle manje od minuta i nešto promrmljao. Izbegavao je da je pogleda oči. Zaključila je da je dobila dozvolu za ulazak. Podvukla se pod platno na ulazu, a utvara je sledila. Unutra je bilo sveže i polumračno. Kal Crnozmaj stajao je tako mirno da ga isprva nije ni videla. Njegov ten ju je ponovo zaprepastio. Gvozdena koža i jantarne oči. Izgledao je toliko drugačije, kao biće s drugog sveta. Prostor oko njega bio je lišen ukrasa. Lampa je osvetljavala unutrašnjost, a tepisi omekšavali pod. Ničeg drugog nije bilo u šatoru. Nije je pozdravio. Pokolebala se zato što je morala prva da progovori, iako je bila spremna za ovaj susret. Napregla se. „Žao mije zbog vaših palih.“ Crnozmaj ju je dugo posmatrao. Postavio ju je na odgovarajuće mesto. U njegovim očima bila je mlada i beznačajna. Suli su postojali mnogo pre ljudi. Izgubilisu više, videli više i naučili imena stvari kojih se valja plašiti. Bila je sićušni deo istorije. Suli će nastaviti s njom ili bez nje. „Poznaješ li Klanovca Raifa Sevransa?“ Imala je teškoće da razume reči, kao i uvek kad je Kal Crnozmaj govorio. Ništa u njegovom tonu ili držanju nije pomagalo slušaočevom procesu razumevanja. Činjenica da se raspitivao za Raifa bila je tako iznenađujuća da nije mogla da veruje sopstvenim ušima. Crnozmaj je čekao. Bio je visok i vitak, u jednostavnoj crnoj koži. Bio je veoma ponosan, ali ne i opterećen ponosom. Njegov ponos bio je od vrste koja ostavlja dovoljno prostora za strah. Klimnula je. „Kakav je on čovek?" Razmišljala je o Raifu, o prvom susretu ispred Slepe kapije, kad je slao strele kroz rešetku u ljudska srca. Kasnije, kad su ostali sami na putu do Pećine crnog leda, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da je spase. Sećala se izrazito smeđe, gotovo crne boje Raifovih očiju.
Lako se odlučila da ostane i prihvati njegovu nepokolebljivu zaštitu. „On je dobar čovek“, tiho će Eš. „Usamljen je.“ Kal Crnozmaj pognuo se u ramenima kao da je najedanput prihvatio veliki teret. Zažmurio je. Kad je otvorio oči, ramena su mu se uspravila. „Ovaj Sul želi da se neke stvari nisu dogodile.“ Nije razumela šta je mislio, ali osetila je kajanje u njegovom glasu. Sažalila se i na Raifa i Sule. „Da liste ga povredili?“ Zvučala je iznenađujuće oštro. Nije odgovorio. Kao da je sam u šatoru, rekao je: „Nisam se mešao. To je bila velika greška ovog Sula.“ „Da li je povređen?“ „Živ je i na mojoj je zemlji.“ Ametistna lampa na podu, pored centralne motke šatora, zazujala je kao da je nešto uhvaćeno u njoj. Znala je da mora da progovori. Naslutila je da Crnozmajevo nezadovoljstvo može biti njena prednost. Pročistila je grlo. „Pre četrnaest dana postavio si mi pitanje. Došla sam da ti odgovorim.“ Usmerio je punu pažnju na nju. Jantarne očisu oživele. Toliko o prednosti. Presrela je njegov pogled. „Pitao si da li Probojnica može da vlada sobom. Došla sam da ti kažem da može.“ To je bila laž, ali izrečena s toliko siline da je zvučala kao istina. Možda bi isama poverovala u nju da nije počela da probija, ranije istog dana, pored reke. Računala je na činjenicu da Crnozmaj i njegova utvara ne znaju za to, da nisu svesni da je zamalo izgubila kontrolu nad svojom moći. Trpela je njegov ispitivački pogled na sebi visoko uzdignute glave. Znala je šta radi. Nadala se da može da oseti njenu snagu, ali ne i njen istinski izvor. Kal Crnozmaj, vođa Sula, posmatrao je Probojnicu. Vreme je prolazilo. Sunčevi zraci prestalisu da pogađaju ražine kože. U šatoru se smračilo. Mirisi dima i kuvanja dopiralisu izvana. Konačno je progovorio: „Suli prihvataju tvoju reč, Eš Planinorođena. Nemoj nas izneveriti.“
Hoću, smesta je pomislila. Izneveriću Sule. Pozdravila je njegove reči dubokim i učtivim naklonom. Kad je ustala, rekla je: „Lan Falstar jutros me je iznenadio na reci. Volela bih da se to više ne dešava.“ „Udaljiću ga.“ Izdahnula je. To je bio veliki deo njenih zahteva. „Suli ti neće nauditi.“ Dokle god držiš reč, čula je i neizgovoreni deo obećanja. Klimnula je. On je bio Onaj Koji Vodi. Radi ono što mora. Ona je Eš Planinorođena. U njoj raste dete. I ona će raditi ono što mora. Ipak, izgledalo je da će, izvesno vreme, morati da rade isto. Ostavila ga je, ponosnog i obmanutog, u tami. Nestao je svakistid koji je osećala dok je hodala kroz topli noćni vazduh. Zatrudnela je. Bezbednost nje i nerođenog deteta važnije je od bilo kog ugovora sa Sulima.
38. Guljenje spoljne kore Osmatrač je sledio dva pravila. Lovi samo ono što možeš da pojedeš i izbegavaj Sule. To su bila dobra pravila. Pojednostavljivala su delanje i obezbeđivala miran život. Lovio je sitnu divljač: divlje ćurke, oposume, veverice, zečeve. Kad bi mu zatrebala mast, pecao je losose u jednoj od pritoka velike reke. Nije bio dobar ribolovac. Ponekad bi protraćio pola dana a da ne upeca ništa, ali je polako učio. Imao je vremena. Pravio je i isprobavao zamke za ribe. Deljao je drvo i uplitao kožne trake da bi načinio rešetke. Dok je čekao da vidi da li će zamke obaviti posao, skupljao je biljke, nežno sveže lišće zelja, paprati i cikorije. Najčešće bi ih jeo sirove. Savijao ih je u ustima i dozvoljavao da mu slatka zelena tečnost natapa jezik, a onda bi ih sažvakao. Hrana je imala dobar ukus. U retkim prilikama zapalio bi vatru i ispekao divljač. Uživao je u ukusnim sokovima i hrskavoj koži pečenja. Najčešće je spavao na otvorenom. Načinio bi krevet od smreke, balsamovog drveta i kedra. Zaspao bi udišući bogate i umirujuće mirise. Kad pada kiša, podizao bi jednostavna skloništa i zaklone. Noćisu bile sveže, ali ne i hladne. Sneg se povukao čak i ovako daleko na severu. Retko se zadržavao duže od dve noći na istom mestu. Nije se pitao da li to čini zbog nespokoja ili opreza radi. Kretanje mu se činilo ispravnim. Šuma je bila velika. Sadržala je mnoštvo života; neke je vredelo videti, a neke izbegavati. Zadovoljio se time. Znao je da je na sulskoj teritoriji, ali nije video nijedan razlog da je napusti. Zaslužio je da bude na njoj. Onisu ga napravili onim što jeste. Samisu stvorili ono čega su se najviše plašili. Najčešće se trudio da ih izbegava - njihove vatre, konjske tragove, kamene krugove na kojima su dizali šatore, često korišćene staze - ali neće biti nežan ako pokušaju da ga uhvate.
Više ih se nije plašio. Nije mogao da ih se plaši nakon što je video kako lako umiru u velikom broju. Stigao je do račvanja i skrenuo na sever. Pratio je jelensku stazu po delu šume koji je izgledao proređeno. Šumske bobice su cvetale, a bumbari zujali od biljke do biljke. Sunce ga je milovalo po licu. Ranac mu je otežao od ostataka ćurke koju je sinoć ubio i osušio. Dva dana neće morati da lovi. To saznanje ga je ispunjavalo zadovoljstvom. Kasnije, kad odabere mesto za logorovanje, poradiće na još jednoj zamci za ribe. Imao je neke ideje o promeni oblika. Bio je prilično siguran da je iz poslednje pobegla pastrmka. Zaključio je to po krljuštima na unutrašnjoj strani klopke. Nasmejao se sopstvenoj gluposti. Reći iz drugog života odjeknule su mu u glavi. Mi Sevransi nismo stvoreni za ribolov. Srce mu je poskočilo u grudima. Nastavio je da hoda. Ubrzo se udaljio od poznatog glasa. Sećanje je izbledelo. Tako je najbolje. Sećanje na mrtve neće mu doneti nikakvo dobro. Proveo je ostatak jutra putujući ka severu. Uglavnom je sledio brzi potočić. Voda je glasnije žuborila zbog kamenog korita. Takva mesta dobra su za zamke. Izdeljaće štap, nabiti vrh jedne od kraljičinih strela i pokušaće da ulovi neku žabu. Stigao je do jezerceta koje se hranilo vodom iz potočića i odlučio da se tu zaustavi. Suva obala na severnoj strani učinila mu se kao dobro mesto za noćenje. Navikao je da rano pripremi logor i ostatak dana provede radeći šta god mu je drago. Pre nego što je napustio sulski logor, lišio je kraljicu i njene pratioce nekih stvari. Poneo je dobar sulski nož i dobro mu je služio da seče grane i guli iglice sa smreka i kedrova za postelju. Trik je bio u korišćenju mekih vrhova grana. Nekoliko noći budio se zato što su ga grane žuljale po leđima, ali ubrzo je naučio šta da radi. Brzo je načinio brežuljak od mekih iglica. Završio je posao i očistio lepljivu smolu s noža komadom jelenske kože i mašću iz jetre poslednjeg ulovljenog lososa. Više bi voleo da ima
biljno ulje, ali i ovo će poslužiti. Deljao je drvo na obali. Skinuo je ogrtač - takođe sulski, pozajmljen -zato što nije bilo hladno. Ruke su mu ličile na mape zbog ožiljaka iz brojnih borbi. Zarastalisu. Koža oko njih bila je suva, a ivice blede. Posmatrao ih je, misleći da nikom neće govoriti o kružnom borilištu. Nadao se da će se uspomena na njega preseliti u deo uma za izgubljena sećanja. Završio je s oblikovanjem hrastove mladice u držalje koplja i počeo da traži materijal za užad. Opazio je lipu pored hrasta. Pošao je svojim tragom nizvodno. Od unutrašnje kore lipe prave se dobri konopci. Trebalo mu je nešto da veže vrh strele za motku. Nikad mu neće biti jasno kako se devojka uvukla u logor dok je bio odsutan. Mislio je da je oprezan, a prevario se. Mislio je da je spreman da izađe na kraj sa svim što će ga snaći. I u tome se prevario. Uklanjanje spoljne kore bio je težak, ali ne i neprijatan posao. Setio se neke pesme. Pevušio je dok je zarezivao i gulio drvo. Odlučio je da je dobro da ima više uzica pri ruci i poneo više no što mu je potrebno da veže koplje. Vratio se u logor s rukama punim lipove kore. Devojka je stajala do pojasa u vodi i prala kosu i lice. Okrenula se kad je naišao. Pozdravila ga je kratkim pogledom, a onda se vratila svom poslu. Duga, nauljena crna kosa blistala joj se na suncu. Tanka lanena košulja bila je mokra i prianjala uz kožu. Osmatrač je primetio izdržljivog ponija. Grickao je maslačke na obali. Video je čizme, haljinu i vunene čarape koje je skinula pre nego što je ušla u vodu. Opazio je i bisage u obližnjem grmu i zaključio da imaju nečeg zajedničkog s njim - nevešto se skrivaju. Spustio je teret zato što nije znao šta da radi. Nije planirao da pali vatru, ali sad se dao na posao. Potpalio ju je neiskorišćenom korom, oguljenim kedrovim grančicama i odbačenim hrastovim mladarima. Dok je radio, pokušao je da ne gleda devojku, ali nije uspeo. Izgleda da joj se nije žurilo da izađe iz vode. Raširenih ruku, zašla je dublje u jezerce. Kosa joj se talasala i rasipala po površini. Čuo je
mirne isnažne otkucaje njenog srca. Iskidao je unutrašnju koru za potpalu i bušio rupu u komadu hrastovine pomoću kraljičinog kratkog luka i strele. Hrastovina je bila vlažna. Morao je dobro da zapne da bi stvorio toplotu. Napravio je malo dima, ali iverje se nije zapalilo kad ga je stavio na vrelo mesto. Devojka je progovorila iz vode, baš kad se spremao za novi pokušaj s lukom istrelom. „Imam kremen i ocilo u bisagama. One su u grmlju.“ Posmatrao ju je, nesposoban da razmišlja. „Znaš li ko sam ja?“, pitala ga je plivajući ka njemu. Znao je i nije znao. Ćutao je zato što to nije bio zadovoljavajući odgovor. „Malija Argola“, rekla je kad je izašla iz vode. „Prešla sam dug put da bih te našla.“ Bila je nešto najlepše što je ikad video. Koža joj je bila boje sirovog meda, a oči tamne, zelenkastosmeđe. Mokra košulja otkrivala je oble prkosne grudi i tamnu oblast među nogama. Spustio je luk. Prišao joj je. Čekala ga je, sigurna u sopstvenu moć. Mirisala je na retke opojne začine. Usne su joj bile meke. Brzo su se otvorile kad ih je poljubio. Voda na njenoj koži bila je šokantno hladna. Morao je da istrpi tu hladnoću da bi dopro do topline. Ispunila mu je ruke grudima i guzovima. Zaplakao je kad je skinula bluzu da bi mu se pokazala. Bila je tako živa i zamamna. Legli su na obalu. Ujela ga je za rame kad je prodro u nju. Izgovorila je ime koje je ostavio za sobom. Nakon toga su spavali pod bledim suncem dok su vilini konjici zujali iznad vode. Probudila ga je uhvativši ga za ruku. „Hajdemo“, rekla je. Osme-hivala se dok mu je pomagala da ustane. „Hajde da plivamo.“ Utrčali su u vodu. Zastao mu je dah. Zaronio je. Nije ga sledila, već je zaplivala ka njemu kad je izronio. Obmotala mu je noge oko struka. Ljubila ga je. Smejala se. Vodilisu ljubav po povratku na obalu.
Kuvao je za nju. Jela je sa uživanjem i obilno. Sa osmehom je tražila još. Bio je oduševljen. Sedeli su oko vatre. Ples plamenova na njenoj koži bio je pravi dar od bogova. Prekrio ju je ogrtačem kad je zadrhtala. „Divan je“, rekla je i prošla prstima preko meke ponoćnoplave kože. „Da lije sulski?“ „Jeste.“ To je verovatno bila prva reč koju joj je uputio. „A nož i luk? I onisu Sulski?“ Nije znao zašto je to važno. Možda ju je nešto na njegovom licu upozorilo jer je rekla: „Nije bitno. Ovde smo. Našlismo se.“ Ćutao je iako on nju nije ni tražio ni pronašao. Ustala je i otišla da se pobrine za ponija. On je za to vreme nahranio vatru i proširio krevet od kedrovine da bude dovoljan za dvoje. Daleko, daleko u daljini osetio je mesečevu zmiju. Vijugala je ka severu. Nije obraćao pažnju na nju. Osetila ga je. Neće im prilaziti. Prišla je vatri i očešljala grančice iz kose. „Dugo mi je trebalo da dođem ovamo. Izgubila sam račun o danima.“ Osmatrač se setio crtica izgrebanih u kavezu i na kamenom zidu. Njene reči mogle su biti i njegove. „Znaš li kako sam te našla?“ Odmahnuo je glavom. Blago se nasmešila gledajući ga u oči. „Zahvaljujući kodou, magiji iz moje postojbine.“ Podigla je pesnicu do usta. Pravila se da je grize. „Zubi iruka. Sećaš lise?“ Nije se sećao. „Ujela sam te. Označila sam te.“ Pažljivo ga je posmatrala. Nije imao šta da joj kaže, ali to je nije brinulo. „Kad Hanaćanka poželi muškarca, ujede ga za levicu. Na taj način, ako ga prethodno niko nije označio, stvara kodo. Žena će, zahvaljujući njemu, znati gde je kad se rastanu.“ Slegla je ramenima. „Ne deluje u suprotnom smeru. To je ženska magija. Veoma je snažna.“ Ustao je. Odveo ju je do postelje od kedrovine. Shvatio je da ga
želi i to mu je bilo dovoljno. Poljubila ga je u lice pod svetlosću zvezda. Pokrila je svaki deo njegovog tela nežnim dodirima usana. Zaspalisu. Probudio se pre nje. Bio je srećan što leži na kedrovini s njenim toplim, mirisnim telom pored sebe. Vodili su ljubav kad se probudila. Hteo je daje uzima i da što duže ostanu u ovom trenutku. Znao je da je došla da bi ga vratila. Ipak, nije mogao da se suzdrži. Kovao je planove dok se ona kupala u jezercu. Moraće više da lovi. Mogao bi da živi od sitne, mršave divljači, ali ne i devojka. Doneće joj jelene, ugojene od prolećnih trava. Od njihovih koža načiniće šator. Poni im je omogućavao da ponesu veći teret. Pitao se da li da iscepa drva. Palo mu je na pamet da devojka možda ima sekiru u rancu. Okrenuo se, da bi je pozvao. Stajala je pored njegovih stvari. Isukala je Gubitnika. Oklevala je, ukočila se i prkosno podigla bradu kad je shvatila da je posmatra. Mač je bio veoma težak. Morala je da ga osloni o tie. „Htela sam da ga pogledam.“ „Vrati ga“, rekao je. Gledao je kako se muči da ga vrati u korice koje nisu pravljene za njega. Izašao je iz vode da bi joj pomogao. „Nije mi žao“, rekla je kad joj je uzeo mač iz ruke. „Svako bi bio radoznao. To je taj, zar ne? Mač iz Crvenog leda?“ Vratio ga je u korice i sklopio oči. Poželeo je da nije čuo ono što je rekla. „Šta se desilo s Adijem Ganom?“ Srce joj je bilo na korak od njega. Oko njega nije bilo ničeg izuzev slobodnog prostora. Mogao je da ga uništi za tren, da ga zauvek zaustavi. Spustio je mač u travu, svestan grčenja mišića u rukama. Udaljio se plašeći se da će joj nauditi. Zar nije znala da su imena reči koje mogu da naude najviše od svih? Pokupio je luk i tobolac u prolazu pored logorske vatre. Nije mogao da se seti kad je poslednji put lovio krupnu divljač. Bilo je proleće. Dani su se produžili. Životinje su se kretale šumom. Ris se
šunjao među drvećem, prateći miris novorođenog laneta. Čopor vukova na severu vrebao je losa. Lisica se vraćala u jazbinu s nečim još živim u čeljustima. Nosila je plen mladima. Osmatrač je nastavio da se kreće. Osetio je moćno jelensko srce na severu. Nadao se ponosnom starcu. I bio je. Satima se šunjao za njim kroz borove i drveće. Sulski luk nije imao veliki domet i morao je da mu priđe blizu. Poslednjih šest stotina metara strugao je trbuhom po borovim iglicama sa zapetim lukom. Jelen je bio tamnocrven. Imao je šumu rogova od preko dva metra širine. Srce mu je pumpalo krv postojanom brzinom. Nanjušio je opasnost. Podigao je glavu baš kad je Osmatrač napeo luk. Skočio je, ali lovcu nije smetao taj pokret. Pogodio je srce. Pojeo je komad još tople jetre. Dok se lešina sušila, napravio je sanke od mladica smreke. Odsekao je i upleo motke. To je bio težak rad, ali uživao je u njemu. Kad je spremio sanke, krenuo je ka logoru. Ulov je težio dvadeset kamenova. Trebalo mu je pola dana da ga dovuče do odredišta. Približio se logoru, umoran i znojav. Uplakana devojka potrčala je ka njemu. Pustio je sanke i pričekao da dotrči do njega. Drhteći mu je pala u zagrljaj. Bez daha je mrmljala njegovo staro ime. „Uplašila sam se. Mislila sam da si otišao.“ Pitao se šta se dogodilo s njenom magijom. Da li deluje samo jednom? Ljubila ga je po vratu. Osetio je njene suze na koži. „Žao mi je što sam vadila mač iz korica. Oprosti mi.“ Uhvatio ju je za oba ramena i posadio je tik ispred sebe, da bi je bolje pogledao. Oči su joj bile crvene, a koža naduta, kao daje dugo plakala. Čitavo telo trglo joj se kad je štucnula. „Volim te“, rekla mu je. Nije shvatao zašto, ali pošto je samo to bilo važno, pitao je: „Zašto si došla?“ Bila je prekrasna i pametna. Nije znao da li će mu iskreno odgovoriti.
„Potreban si nam. Ne možeš živeti u šumi i zaboraviti na nas. Moraš da se vratiš i da nam pomogneš u borbi.“ Ustala je. Teško je disala. „Obećao si. Zakleo sise.“ Znao je da zakletve ništa ne znače. To su samo reči. Ne mogu da vežu za čitav život. Nije joj to rekao zato što je bila mlada i prilično iskrena. Čovek sam dolazi do teških istina. Bacio je pogled preko njenog ramena na mali logor. Postelja, vatra i utabana stazica do vode. To je bilo mirno i samodovoljno bitisanje. Život vredan življenja. Hteo je da vidi šumu u leto. Hteo je da leži u dugoj travi i da se čvari na suncu. Nije hteo da koristi mač. Nije hteo ni da ga pogleda. Zašto ga nisi bacio u veliku reku, zašto nisi dozvolio da ga moćna struja odnese u more? Nije imao drugi odgovor na to, izuzev: Zato što je moj. Usmerio je pažnju ka devojci i odlučio da nije važno da li je došla svojom voljom ili su je poslali. Bilo mu je žao što nije došla ranije i ćutala, ili kasnije, kad bi možda bio... spreman. Ukočeno se osmehnuo. Ko će i kada biti spreman da zavitla mačem u te svrhe? Reč spreman nije postojala na ovom svetu. On jeste. Ne zaboravi ko si. Adijeva poslednja, neizgovorena poruka tražila je prostor u Osmatračevoj glavi. Sadržala je ljubav prema sebi i klanu. Stajao je u šumi i slušao zov crvendaća. Nagnao je sebe da ne poželi još jedan život. Ovaj je dovoljan. Vratiće mu se. Krenulisu sutra ujutru.
EPILOG Božje stepenice Pseća zaprega nije mogla da se popne na Božje stepenice. Planinski ljudi su uporno tvrdili da su Južni venci previše visoki i rizični za sanke. Glečeri i pukotine proždirali su sve s dve ili četiri noge. Čekale su godinama na obrok, što ne znači da smete da zaboravite na opasnost i izazovete ih nečim ukusnim, poput devet pasa i natovarenih sanki. Budale su vekovima ginule tako. Završavale su u velikim rupama u ledu, sa svim što su imale. Nepovratno su propadale. Sadaluk Bezuhi, Slušalac Ledenih Trapera, neće pasti u takvu zamku. On i Nolo pošlisu, umesto na istok, na sever, duž velike ledene ivice kontinenta, preko Zaliva njorki, prostranog Mora olupina i Zaliva kitova. Tu su živeli drugi, a ne Traperi. To su bili ljudisa starom tamnom krvlju u venama. Bili su vični preživljavanju u teškim zimskim danima, kad bise sunce naslućivalo na horizontu, a nebo bilo tako prazno da je, ako bi previše dugo gledali uvis, oduzimalo dah, toplinu i život, baš tim redom. Zima je tu prošla i nastupilo je kratko proleće. Sunce je provodilo sate na južnom nebu. Odavalo je briljantnu belu svetlost, ali je otopilo samo mali deo leda, samo im otežavajući putovanje. Otopljeni led je podmukao. Vara se svako ko misli da može proceniti njegovu dužinu i dubinu. Nolo je imao dobar vid, ali je morao još mnogo da uči. Sadaluk više nije imao šta da nauči, ali mu je vid bio loš, kao i svakom starcu. Pregurali su taj dan. Opazili su nagoveštaje otopljenog leda i preteče tamne vode ispod njega. Nanjušili su so i zeleni vonj algi. Svaki Ledeni Traper znao je da nije dovoljno gledati i mirisati. Sadalukovi dani osluškivanja slabosti u ledu - pucketanja, brujanja, tihog pljuskanja i još tišeg kuckanja - odavno su prošli i više se neće vratiti. Nolo je pažljivo slušao, ali to nije bilo isto.
Sadaluku je bilo drago kad su stigli do Jezera izgubljenih ljudi i skrenuli na istok. Unutrašnje more zaogrnula je izmaglica. Sunce ga je retko dodirivalo. Slušalac je sumnjao da bi imalo dovoljno snage da otopi smrznute vode čak i da je moglo da dopre do njih. Led je ovde bio star i duboko ukorenjen. Stvarao je sopstveno vreme i diktirao dužinu dana. Jednom je putovao na jug i istok, da bi se sreo s ljudima koji su imali iste interese kao i Ledeni traperi, ali i da bi video sveta. Zapanjila ga je njihova pogrešna slika o smrznutim jezerima. Zamišljali su da su glatka kao staklo. Mislili su da se Sadaluk popne na sanke i otkliza sve do zalaska sunca gurajući se samo nogama, bez pomoći pasa. „To je kršni teren“, nervozno im je objašnjavao. „Led stvara oštre litice i hridi.“ Nisu mu verovali. Možda poznavanje njihovog jezika nije bilo na visini zadatka. Eh, samo da je mogao da im pokaže Jezero izgubljenih ljudi i da im kaže: „Vidite, led se ovde ponaša isto kao i zemlja.“ Jezero je bilo maltene neprohodno. Nolo i on često su morali da nose sanke. Očekivalo bise da će psi biti zahvalni zato što imaju priliku da se odmore. Međutim, čim bi ih ispregli, trošili su snagu na kavge. Tukli su se tako žestoko da je Sadaluk često morao da ih razdvaja. Nije gledao koga i koliko mlati štapom. Ovako daleko na severu nije moglo drugačije. Niko nije živeo istočno od Zaliva kitova. Svet je tu zaista bio prazan. Dva čoveka i devet pasa nisu mogli da ožive nepregledne puste predele. Trebalo im je trideset dana da pređu jezero. Sadaluk je jedne noći, pre nego što je stigao do istočne obale, pregledao pse i preostalu zalihu smrznutog fokinog mesa. Zaključio je da će se zalihe uskoro utanjiti. Nijedan Ledeni Traper neće sačuvati psa nauštrb čoveka. Nolo se ipak zalagao za delimični pokolj. Zubima je skinuo rukavice i podigao četiri prsta. Klimnuo je glavom ka sankama:Ko će ih vući? Sadaluk se mrštio dok Nolo nije podigao i palac. Tako su spali na četiri psa. Nolo je prilagodio sanke. Nisu bile veće od dečjih. Svakodnevno se mučio oko njih zajedno sa
Sadalukom. Gurali su ih i vukli po ledenoj pustinji koja se dizala i spuštala. Sadaluk bi se svakog dana nakon napuštanja jezera budio s pitanjem: Da li smo stigli na Ledinu? Nikad nije zašao u veliku belu pustinju u srcu kontinenta. Bio je starac. Šta je on znao? Reka, koju su pratili istočno od jezera, sužavala se, granala i konačno nestala. Nolo je polomio sanke. Od nogu je napravio ranac za sebe, Sadaluka i preostale pse. Psisu se, ne shvatajući koliko su srećni, borili da zbace teret sa sebe. Istezali su glave da ga ugrizu. Vukli su se na stomaku. Bili su psi za sanke, a ne tovarne životinje. Slušalac nije mogao da ih krivi. Nolo ih je na kraju zaklao i osušio meso. Sadaluk nije bio od onih koji tuguju, ali ga je prizor Nola koji pravi piramidu od kamenja iznad uskladištenog mesa svojih voljenih pasa duboko dirnuo. Ni Nolo više nije verovao da će se vratiti. Slušalac ništa nije rekao. Kakvu bi korist imali od toga? Ipak, pomislio je na Nolovu mladu ženu Silu i na sve koje je ostavio za sobom. Sećao se kako je pre mnogo godina veliki ledeni breg došao s mora i udario u selo. Niko ga nije video. Niko nije verovao da se tako nešto može desiti. A bar im je led vazda pred očima. Znao je da će od sada pa nadalje morati da posmatra led. Kad se pokrene, ili raspukne, moraće da pokuša da ga zatvori. Beli medved ga je obavezao na taj zadatak. Da li jedan čovek može da učini tako nešto, da zaustavi drevne sile čistog uništenja? Slušalac nije znao. Ali jedan čovek - dva čoveka - bolji su nego nijedan. Zbog toga je krenuo na ovo putovanje. Natovarilisu sve što su imali na leđa. Napustilisu piramidu i krenuli kroz smrznute gomile šljunka i patuljasto drveće. Sunce se kretalo kako se od njega i očekuje - ka jugu. Nisu shvatili da su zašli u Veliku ledinu sve dok zvezde nisu nestale s noćnog neba. Sadaluk Bezuhi, sin Oda Mnogoribnog, čuo je zvuk zatiranja u
njihovom odsustvu. Ostao je budan. Osluškivao je. Ujutru je dobio odgovor. Uskoro. Probudio je Nola. Pošlisu ka istoku Ledine.