Dz.V. Dzouns - Mac senki 04 - Osmatrac mrtvih

načinila. „Kad sam ga prvi put videla, ubio je petoro ljudi na taj način.“ Odmah je zažalila je što je to rekla, zbog nečega što je opazila u pogledima koje su razmenili. Setila se događaja od prošle zime ishvatila da je Kažejok o Raifu Sevransu znao samo da je srcoubistvom pogubio vuka. „Da lise koristio lukom?“ Morsov ton postao je odsečan. „Jeste.“ „Ubio ih je jednog za drugim?“ Klimnula je. Ćutao je. Njeni odgovori mu nisu prijali. „Ali ti radiš isto što i Raif.“ Napomenula je sa izvesnom nadom, ali i da bi ga izazvala. „Ovaj Sul ne ubija na taj način ljude.“ „Ali...“ „Samo divljač.“ Osećala se kao da ju je obmanuo. „Znači da ne možeš da uradiš isto što i on.“ Mors nije odgovorio pošto mu nije ni postavila pitanje. „Niko ne može. Da li vam je zato toliko važan?“ Nešto je vrisnulo u tami, iza čistine. Nešto je ubijalo, ili je upravo ubijano. Mors je rekao: „Pisano je da će nas Mor Draka uništiti." Pogledala je Kažejoka. „Ipak si nam pomogao. Pomogao si i njemu.“ Mal Kažejok je nekoliko sekundi samo udisao. Ispunio je vazduhom i najzabačenije kutke pluća. Ćutao je od njenog povratka na čistinu. Pretpostavila je da ni sad ne želi da progovori. Ipak je progovorio. Zvučao je umorno. „Kćeri, ovaj Sul je ponosan što te je spasao. Tvoj saputnik... Ovaj Sul ne može da kaže da li je to dobro ili loše. Sa severa dopire glas da je Klanovac našao Sul Ji - Božji mač. Ta vest ispunjava nas istrahom i nadom.“ Moljac joj je proleteo pored uva. „Ne razumom.“ „Kažejok govori o maču koji ljudi zovu Gubitnik“, reče Mors. „Naš je. Iskovali smo ga u drugom vremenu, na drugom kontinentu, na

Planini divova. Hala, Prvi bog prolio je krv da bi ga napravio. Poslao nam je metale kroz crnu prazninu svemira.” „Govoriš o meteorima?” Mors se osmehnuo. Pokazao je snažne plavo-bele zube. „Da,xal ji. Naši najdragoceniji mačevi iskovanisu od čelika s neba.“ „Želite da povratite mač?” Mors i Kažejok izmenili su poglede. Eš je, u novonastaloj tišini, shvatila duboki ponos i tugu Suh. Da su hlceli, već bi ga uzeli. Raif Sevrans ne bi mogao da im se suprotstavi. A i kako bi? Bio je usamljeni Klanovac, ćovek, protiv sve sile Stila na sulskoj zemlji. Ne bi ih zaustavio i kad bi ih ubijao kao muve. Neće mu oduzeti mač, a naslućivala je i zašto. Pitanje koje je Mors postavio bilo je i odgovor. Hteo je da zna da li su glasine o Raifu istinite. Potvrdila ih je. Raif je Mor Draka, onai kojisrcoubistvom može da ubija i ljude. Nije joj bilo teško da zamisli mač, božije delo, u Raifovim rukama. Niti joj je bilo teško da zamisli štetu koju je mogao da napravi takvim oružjem. „Gubitnik“. prošaptala je ime mača. Mors ga je čuo i primio kao udarac. Posle čitavog minuta ćutanja, iznenadio ju je rečima: „Pre nekoliko hiljada godina, u Bici kod Prokletih vodopada, čovek, ljudsko biće, nosio je Sul ji i posekao Gospodara Kraja. Ne želimo da kažemo da ga je uništio, ali je bio xisa. Izmešten. To je preokrenulo tok bitke. Dotad smo gubili, neprijatelj nas je satirao, a ljudska armija počela jc da se povlači. Sve se promenilo posle pada Gospodara Kraja. Redovi Nestvorenih su se pokolebali. Hiljade su pale s Gospodarem, ne znamo zašto jer smo se borili u haosu i tami. Peščanisu te noći izgubilisedmoricu od desetorice. Mismo izgubili devetoricu od desetorice. Ipak smo preživeli. Priča o toj noći i danas se pripoveda oko Srčanih vatri. Gubitnik je izmestio Gospodara Kraja... Udarac mu je zadao onaj kog smo zvaliAfor Drakka.“ Eto. Ravnoteža. Strah i nada. Mor Drakka možda će biti onaj koji će zatrtirod Sula, ali koji bi ga mogao ispasti.

Pomislila je na poočima, a nije znala zašto. Shvatila je da je Is znao mnogo o sulskoj istoriji, dovoljno da pokuša da zatoči svog ličnog Probojnika. Samo što je Is koristio znanje samo u svoju korist. Suli nisu bili kao on. Bore se za sve nas. „Zašto je sulska dužnost da se bore s Nestvorenima?“ Galaksija moljaca lebdela je iznad vatre. Kad bise previše približili plamenovima, krila bi im tiho zašištala. Mors je protegao levicu. To je bio neupadljiv gest, poput istezanja prstiju, ali Eš je znala da je pun značenja. Dlake na potiljku su joj se nakostrešile. Hladni vazduh milovao ju je po koži. Moljcisu prestali da obilaze oko vatre i pobegli. Duboko udahnuvši, Mors je nastavio: „Borimo se zato što smo pogledali u noćno nebo i videli prazninu. Ljudi noći bez meseca zovu novim mesecom. Mi ih zovemo mor lun - smrt meseca. Dva u svakih dvadeset osam dana podignemo glavu i vidimo budućnost. Svet je mračan. Zvezde gore hladnom vatrom, bez svetlosti. Učimo našu decu da će ono što je stvoreno biti uništeno. Xhalia ex nihl. Sve postaje ništa. Borimo se da bi usporili zaborav, a ne da bismo ga zaustavili. Xana lun, kliču naširatnici kad jašu u bitku. Mesec će se večeras dići.“ Nije pokazala koliko je dirnuta. Nije bila sigurna da može da veruje Morsu Berolujnom, niti je znala zašto je ovde. „Ali zašto morate da se borite sami?“ Kažejok je odmahnuo glavom. „Nije tako, kćeri. U prošlim epohama borilismo se s ljudima, kao isa onima koji nisu ljudi; sa starim rasama, Ledenim Traperima, Peščanim i Lovljenim. Uvek smo tragali za saveznicima, ali smo se naučili i opreznosti. Saveznici su se okretali protiv nas, gubili smo teritorije. Borimo se najduže od svih i naši gubici rastu brže od savezničkih. Najranjiviji smo na kraju bitke. Saveznici kojima poverimo zemlje uvek dođu u iskušenje. Ako mi ne zauzmemo ovu zemlju, govore, drugi će. I tako koriste svaku priliku. A mi gubimo teritorije. Povlačimo se. Idemo na sever, uvek na sever i istok. Ostale su nam planine, šume i obale. Srčane vatre gore na obalama Noćne reke već pet hiljada godina. Njih se nećemo odreći.“

To je bio veoma dug govor za Kažejoka. Videla je koliko se uznemirio. Ustao je i udaljio se od vatre. Brzo je nestao u tami. Jedan konj je zarzao kad je prošao pored njih. Nije žurila da progovori, iz poštovanja prema njemu. Počela je da shvata da je tišina poseban sulski jezik. Posle nekog vremena, obratila se Morsu: „Klanovi i Planinski gradovi osvojiće vašu zemlju čak i da se ne udružite s njima. Moj poočim je želeo njen deo.“ Mors je pažljivo pogledao. „Da lisi Sulkinja?“ Uplašila se. Kažejok je otišao. Bila je sama sa strancem. Zabacila je glavu unazad i otkrila Dras Xasu - Prvirez ispod vilice. „Pogledaj me u oči“, rekla je spustivši bradu. „Koje su boje?“ „Plave.“ „Sedamnaest godina bile su sive.“ Odmeravali su se. Na njegovim otvrdlim mišićima i koži videle su se godine. Mors Berolujni imao je žilavo lice jer su vreme i iskustvo odstranili nepotrebno meso. „Kad govoriš o nama, govoriš vi umesto mi.“ „Ja sam došljakinja. Tvoj narod mi ne veruje.“ „Izaberi ime.“ Koža joj se ponovo naježila na potiljku. Mislila je o tome u jezeru. Posle Morsovih reči shvatila je da odluka o izboru imena ima dublje značenje od raskida s poočimom. Mors Berolujni pozivao ju je da bude prava Sulkinja. Došao je da bi bio njen sudija. Svetlost je nestajala. Vatra je slabašno tinjala, a šuma je bila tiha. Ustao je da se pobrine za konje. Nije imao šta da doda. Nikad neće videti Srčane vatre ako ne postane Sulkinja do kraja. Mors Berolujni je brat Onog Koji Vodi i čuvar kapije. Najedanput joj je sve postalo jasno. Susret s Kažejokom nije bio slučajan. Namerno je usporavao i čekao da ih Mors presretne. Berolujni ju je od početka procenjivao. I prosudio je da je nedostojna. Prošla je rukom kroz kosu, tešku i glatku od jezerske vode.

Osećala je umor i bol na čudnim mestima. Bolele su je grudi i ramena, verovatno od plivanja. Vođena nagonom, ustala je i pošla ka drveću. Mesečina se odbijala o izmaglicu i obasjavala vrhove kedrova. Htela je da izbegne Kažejoka pa je krenula ka severu. Moći ćeš po volji da prelaziš preko granica i slušaš i osećaš bića koja tamo žive. Tvoje meso postaće „rakhar dan“ proboj-meso, svetinja za Sule. U glavi su joj odjekivale reči Heritasa Kanta, izgovorene pre pola godine u Il Glejvu. Slomljeni čarobnjak nije znao zašto je njeno meso od tolike važnosti za Sule. Nije znao da može da uništava Nestvorene. Jal Rakhar. Probojnica. Suli su već imali ime za nju. Volela ga je koliko i ime Mart. Kako da nazove sebe? Htela je da oseti toplotu Srčanih vatri. Htela je da shvati šta Suli vide kad gledaju noćno nebo. Htela je ponovo da čuje reč kćer. Svet je velik i samotan, a njen poočim mrtav. Šta je Mors rekao o Angusu? Xalla null. Odbačeni. Stigla je nadomak takve sudbine. Nije imala porodicu, ni dom u kojem bi je neko čekao. Nije imala kuću, već samo mesto gde je bila zatočena ne znajući da je sužanj. To je sve što je imala. Okrenula se i zaputila ka logoru. Izabrala je novo ime. 1 Engl. March znači i mart (mesec), i marš (vojnički), i krajina (pogranična zemlja), i međa (granica).

16. Zvezdana odaja Hranile su se. Ogromne čeljusti su se razdvojile, a zubi žarili u novorođeno ždrebe. Sabijale su ga i gurale niz ždrelo. Slina je curila iz usta podmazujući gušu. Kad je glava stigla do grla, redovi mišića počeli su da se grče u talasima. Potiskivali su kičmu, uvlačeći ždrebe dublje. Opustili su se tek kad je glava stigla do stomaka. Najveći komad je prošao, a sve ostalo - ramena, kukovi, noge - može se zdrobiti. Lenjo su se opružili kad je čitavo ždrebe završilo u stomaku. Polumesec je izašao. Savršeno, plavo svetlo pribavljalo je dopunsku, podjednako važnu hranu. Bili su teški, nabrekli i zadovoljni. Konjska krv skupljala im se u grlu. Kasnije će uživati u njoj. Noć je njihova. Poseduju je. Vladaju. Klizilisu po svetlucavom snegu i vratilise u jazbinu na spavanje. Iz sna ga je probudila hladna voda na licu. Kao da su ga odrali s mesečeve zmije i gurnuli u drugi život. U njemu je bilo toplo, ali taj svet bio je prepun boja i pokreta, a spokoja i čistote nema. Neko ga je dodirnuo. Zamahnuo je. Zapanjeni krik obavestio ga je o uspehu. Neko ga je ubo u nadlakticu. Svet se odmah zamaglio. Reč je lebdela ka njemu.Omamljen. Zatreptao je. Setio se nekih stvari koje bi najradije zaboravio. Zatim je posmatrao kako ga pripremaju za borbu. Dva Sula radila su škrtim pokretima majstora koji su te pokrete ponovili već bezbroj puta. Uspravili su ga, obrisali i pričvrstili mu oklop na grudi, ruke i noge. Osećao se kao živ zakopan. Namazalisu mu vrat mašću, natakli šlem na glavu i pričvrstili ga kaiševima na potiljku. Krv mu je ključala od besa, ali telo nije htelo da posluša i kazni odgovorne. Setio se nečega korisnog: ovo stanje će ubrzo prestati. Tada će moći da napadne. Položili su ga na ležaj i otišli. Čuo je navlačenje zarđale reze.

Zavladala je tišina. Setio se svog imena - Raif. Ležao je na leđima i zurio u tavanicu. Čekao je da utrnulost napusti udove. Oni, tako je mesečeva zmija zvala Sule. Bili su ispod nje u svetu meseca i zvezda. Tvrdilisu da poseduju noć, ali nisu videli u mraku, kao ona. Nisu mogli da se kreću i napadaju u savršenoj tišini, niti da žive mesecima na mesečinom obasjanom snegu. Njen prezir raspaljivao je Raifov gnev. Kako su se usuđivali da ga drže u zatočeništvu. On je Mor Draka, neophodan je za borbu s Nestvorenima. Pobij ih pa ćemo se hraniti. Struja mu je protresla telo. Noge su mu se trznule, a tetive u prstima zgrčile. Predmeti u vidnom polju počeli su da usporavaju. Vraćao mu se osećaj u telu. Omamljivali su ga na različite načine, uglavnom dok je spavao, da bi se pobrinuli za povrede. Pitao se da li truju vodu. Pišaćka mu je uvek mirisala na sredstva koja je njegova majka koristila za omekšavanje kože. Tam. Ta reč mu je pomagala da se održi. Zbog nje se nije vratio mesečevoj zmiji. Značila je tata. Ubio ga je Mejs Blekhejl. Ubica je još živeo i vladao klanom samo zbog neozbiljnostiRaifa Sevransa. Ubij ga pa ćemo ga celog progutati. Malo je okrenuo glavu i razgledao odaju. Kameni blokovi, pocrneli od starosti i vlage, omeđavali su prostor nalik grobnici. Mesečeve rupe u gornjem delu zida i na tavanici propuštale su krugove bledosive svetlosti. Deo odaje nalazio se ispod zemlje. Voda je curila kroz pukotine u malteru. Tavanicu i gornji deo zidova krasila je rezbarija noćnog neba. Mesec kojise rađa na istoku bio je jedini motiv koji je prepoznao. Zvezde isazvežđa kao da su poticala s drugog sveta. Čuo je tresak s druge strane vrata. Neko je uklonio rezu. Osvrnuo se oko sebe. Gde je oznaka? Zar nije zapisivao koliko je vremena prošlo? Sećao se da je grebao linije noktom palca - po jednu svakog dana. Da lisu ih videli i namerno uklonilisa zida? Vrata su se otvorila. Ušla su dvojica Sula koja su ga pripremala za borbu. Ovog puta im nisu trebale slobodne ruke da bi ga negovali.

Potegli su mačeve. Sjajnobelo svetlo s meteorskog čelika varničilo je po odaji. „Ustaj!“ Komandu je izrekao Sul s kamenim ljubičasto-plavim očima i bakarnom kožom. Žustro je raširio nozdrve dok je govorio. Raif se pitao da li je taj prezir upravljen prema zadatku, zatvoreniku ili i jednom i drugom. I on je osećao prezir. Oni su ispod nas. Prebacio je noge preko ležaja. Borio se s mučninom. Ustao je. „Izađi!“, rekao je Bakarni. Obojica su stajala podalje od ležaja, ostavljajući mu otvoren put ka vratima. Opazio je kako drugi Sul, onaj mlađi, sa zlatnim očima i dubokim usecima na ušnim školjkama, gleda ka vedru s vodom u ćošku sobe. Da li je proveravao da li je pio? Potisnuo je tu misao da bi se usredsredio na pokrete tela. Šta god da su mu dali, brzo je popuštalo. Ostavilo je za sobom samo poneki nevoljni trzaj, golicanje i peckanje u delovima tela koje je koristio u hodu. Prolazeći, pored mlađeg Sula, proračunavao je mogućnosti za uspešan napad. Noćni lov s mesečevom zmijom promenio je način na koji je posmatrao okolinu. Iznenađenje je bilo osnov njene taktike. Proračunavala je uglove i pravce napada i pronalazila slepe tačke koje su nepogrešivo jamčile uspeh. I uvek bi došla do najkraće i najsavršenije linije napada. To je bilo preživljavanje u najčistijem obliku. Ješće, ali ako tačno izračuna ugao. Krenuo je ka vratima. Video je mogući pravac napada. Mladi Sul držao je mač jednom, umesto obema rukama, i to desnicom. Izgubiće ravnotežu ako mu se dovoljno brzo približi i udari po levici. Neće imati dovoljno mesta da zamahne mačem. Samo što je ta taktika stvarala dva nova problema. Prvo, telo mu se još oporavljalo pa nije znao hoće li imati neophodnu brzinu. Drugi problem bio je Bakarni. Stariji Sul mogao je da stigne do njih pre nego što se borba oko mača okonča.

Popeo se uz kratki niz stepenica i izašao u šumu. Krhotine zida i ploča usred paprati govorile su mu da je nešto stajalo iznad odaje koja je postala njegov zatvor. Setio se nečega što mu je Angus jednom rekao o sulskim utvrdama. Probijaju savršeno usklađene mesečeve rupe kroz svaki pod i tavanicu, da bi, bez obzira na to gde su, mogli da podignu glavu i vide nebo. Mladice krvavog drveta, tanke kao trska, povijale su se na vetru. Namirisao je drvo i dim katrana. Sulski logor bio je blizu, na istoku, a nadstrešnica od ražine kože na zapadu. Treći Sul usmeravao ga je vrhom koplja ka popločanom krugu koji je prvi put video iz kaveza. Bubanj je udarao. Palili su baklje. Suli su se okupljali. Prepoznao je visoku i ne sasvim savršenu priliku Jisele Bez Noža. Obojila je usne u plavo i crveno. Očisu joj svirepo blistale. Da li sam i ranije ovo radio? Osetio je da pada, kao da je tle iznenada nestalo ispod njega. Krug, baklje, Jisela Bez Noža: sve je izgledalo poznato, ali nije bio siguran. Zapamtio je da je urezao crtice na zidu odaje. Da li se setio da ih potraži? Mišić u srcu je preskočio. Uspaničio se. Šta se dešava? On je Raif Sevrans iz klana Blekhejl. Ovo je ludilo! Pobij ih. Moramo da se hranimo. Vrh koplja bockao ga je po potiljku. Usmeravao ga je ka krugu. Okrenuo se i rukom zario koplje u tle. Zinuo je na Sula svom snagom. Više nije ni znao šta radi. Zbunio se, oklevao. Sul je već potegao mač. Oklop na njegovim grudima ulubio se pod vrhom od meteorskog čelika. Udarni talas preneo se preko grudnog koša do pluća. Zacrnelo mu se pred očima. Posrnuo je i nekako uspeo da ostane na nogama. Sul se nadvio nad njim. Upravio je mač ka pukotini između grudnih i leđnih ploča. Padao je s leve strane, pod odgovarajući uglom. Ciljao je pravo u srce. „Dras uli“, promrmljao je Sul kad je zario vrh mača nekoliko milimetara u meso između trećeg i četvrtog rebra. Prva krv. Trebalo mu je dugo da shvati da oštrica neće dalje ići. Ovde su se poštovala njemu neznana pravila. Klekao je na kolena i čekao bol. Telo

mu je radilo - krv mu je tekla po košulji - a nije osećao ništa iako je tačno znao gde je posekotina. „Uđi u krug!“ Sul je očistio oštricu od krvi i pokazivao put. Raif nije razumeo pravila, ali je shvatio da je Sul, gađajući protivnikovo srce, povratio ono što je izgubio kad mu je oteo koplje. Sulski i klanovski ponos tu su se podudarali. Ova misao mu se učinila važnom. S njom je zauzeo položaj u središtu kruga. Tamo ga je čekao mač, oštricom okrenut ka severu. Opet mu se učinilo da je ovo već radio. Nije mogao da dopre do tog sećanja. Noć je postajala mračnija. Okolna šuma bila je duboka i velika kao Pukotina. Baklje su zbog nečistoća u katranu plamtele zeleno. Podigao je mač i ugledao nešto na oštrici. Shvatio je da gleda svoj odraz. Zbog metalnog šlema, ličio je na monstruma. Oklop se sastojao od velikog broja malih pločica, tako da je ličio na zmajevu krljušt. Osoba u njemu imala je izraz čoveka u zamci. Na trenutak se setio Gospodara Gavranova, koji je ležao mrtav ispod leda hiljadu godina, u sarkofagu od oklopa. Zadrhtao je. „Prošli put nisi uspeo“, tiho će Jisela Bez Noža odnekud izvan kruga. „Izneverio sisebe i prijatelja.“ Stala je u stranu. Otkrila je malenu priliku pod kapuljačom - Adija Gana. „Ko ih jebe, Raife!“ povikao je. Drhtao je. Više nije imao desnu ruku. Raif je ustuknuo. Gubitak orijentacije i užasan prizor žestoko su ga uzdrmali. Šta je učinio? Adi nema ruku. To je bila stvarnost - video je zavoje i patrljak pastirove ruke, ali nije mogao da se seti šta se dogodilo. „Izgubio si“, reče Bez Noža. Blagim pokretom ruke u rukavici naredila je da odvedu Adija. Raif je posmatrao pastirovo lice dok su ga odvlačili. Mahao mu je. Pogled mu je bio bistar i ispitivački, uprkos suzama. Bio je ovčar, sviknut da pazio na stado. A ko će paziti na njega? Ja ću. Ja sam Osma trač Mrtvih.

Ne mora da shvati pravila igre da bi pohodio. Procenio je težinu mača i zasekao vazduh da bi procenio tačku težišta. Više nije video Adijcvo lice. Pratio je njegova leđa dok su ga odvodili od kružnog borilišta. Druga prilika privukla mu je pogled. Pratio je i nju, dok se udaljavala u suprotnom smeru. Noćni vid mu se povratio. Telo mu je opet pripadalo, čak je i bol osećao. Rana ga je neprijatno golicala. S dobrodošlicom je dočekao bol. Nerviralo gaje kad ne zna da li je povređen. Dok je prilika, u kojoj je prepoznao svog protivnika, ulazila u krug. Suli su zaćutali. Sulski ratnik naoružan čeliknm s neba. Nosio je grudni oklop s ojačanim poljem iznad srca optočen dijamantima. Raif nikad nije video takvo ojačanje, ali u klanovima se pričalo o njemu. Zvali su ga proždirač čelika. Jedan udarac po njemu bio je dovoljan da polomi mač. Sul je blistao kao neko ko je upravo izašao iz vode. Podigao je pogled i prišao bliže. Pogledima su razmenilisve što je trebalo da znaju. „Xhalia en nihl“, promrmljao je Sul. Sve postaje ništa. To je zvučalo kao obećanje, a ne kao molitva. Napao je bez oklevanja, pokušavši da ubode Raifa ispod pojasa. Raif je spustio mač i nagnuo se nazad kad je čelik udario u čelik. Koristeći stečenu prednost, Sul je nasrnuo i pokušao da ga ubode u butinu. Međutim, sagnuo se i narušio ravnotežu da bi to izveo. Glava i ramena ostalisu mu otvoreni. Raif je video ugao i raširio vilice. Zamahnuo je mačem iza sebe, preko ramena ciljajući Sulovo desno rame. Protivnik je ponikao, a udarac je potrčao za njim delić sekunde prekasno i izgubio snagu. Sulov rameni oklop se ulubio i rasporedio preostalu snagu udarca po kosti. Raif je oslobodio mač dok je Sul pokušavao da povratiravnotežu. Kad su se Raifovi mišići napeli za drugi napad. Sul je konačno pronašao tačku oslonca i podigao mač. Bio je snažan i brz, a oklop mu je bio bolji od svega što se kuje u klanovima. Raif je opazio blesak u Sulovim gvozdeno-sivim očima. Predvideo je šta će učiniti. Video jc raspoloživi prostor, kao niz šupljih oblika koji čekaju da budu ispunjeni.

Video sam ovo i ranije. Radio sam ovo i ranije. Da li sam omanuo? Pogledom je prelazio preko gomile. Tragao je za Adijem. Sul je spojio niz nemilosrdnih napada, prenoseći svu silu u sam vrh meteorskog čelika, a preko njih na Raifov mač. Branio se, ali kao da je svaka odbrana malo kasnila pa mu je telo stalno upijalo punu snagu udarca, što je bilo kao da ga vezanog mlati debelom motkom. Znao je šta bi trebalo da radi, ali nije imao neophodnu brzinu da sprovede nameru u delo. Jasno je video crveno i blisko srce. Bilo je ranjivo uprkos dijamantskom ojaćanju. Sul je pri svakom napadu otkrivao prostor, iznad, ispod i pored srca. Vešt mačevalac već bi okončao borbu. Ozlojeđeni Raif zamahnuo je na Sulova rebra. Razlegao se prodorni zvuk kad je skršena ivica dijamanta ogulila čeličnu traku s Raifovog mača. Namirisao je vreli metal. Cimnuo je mač unazad i ugledao sjajni blesak meteorskog čelika. Bliži je no što bi trebalo da bude, glupavo je pomislio. Hladni vazduh ošinuo ga je po podlaktici. Osetio je toplotu i vlagu... čekao je bol. Kolena su mu klecnuia posle uboda u potiljak. Pao je, tresnuo na zemlju. Poslednja misao pre gubitka svesti bila je da i dalje čeka bol. Mesečeva zmija migoljila se kroz tamu. Rila je blizu, bliže naseobini no ikad ranije. Suli su bili daleko od šatora i stoke, a napuštene šatre su se dimile. Usamljene prilike naoružane lukovima patrolirale su po obodima naseobine. Bili su budni i oprezni, ali ih je lako zaobišla. Jezikom je u vazduhu liznula konjski znoj, ali apetit joj nije porastao. Večeras će se počastiti pernatim stvorenjima iz kokošinjca. Raif je kliznuo u njeno srce. Poželela mu je dobrodošlicu. Odomaćio se u njenom hladnom i mišićavom telu. Postali su stari prijatelji, zaverenici i lovci. Klizili su uz vetar po logoru dok im je zajedničko srce kucalo u grudima. I drugi su bili svesni odsustva u logoru. Šumska stvorenja, koja su mnogo više zazirala od Sula, oprezno su ispipavala granice naseobine. Osetili su lisicu i vuka u noćnom vetru i otvorili žlezdu u stomaku da ostave upozorenje u snegu. Ovo je naše. Ne prilazite. Konjski zabran

bio je četvrtasta masa ispred njih i znalisu da lako mogu da uđu. Sulisu prikucali daske trideset centimetara iznad tla, baš zbog mesečevih zmija, ali to ih nije brinulo. Samo jedan Sul je stražario kod korala. Mogli su da se popnu preko ograde i otkinu kobili nogu, a da ih niko ne uoči. Uspaničeni konji pomoći će im u bekstvu - Suli će morati da ih puste i umire. Kad su stigli do kokošinjca, pročitali su vetar i prilagodili pravac napada. Suli su cenili konje više od svega. Čuvali su ih čak i u samotnom logoru. Živina je bila obična hrana. Zato su kokošinjac. iako dobro zatvoren, ostavili nečuvan. I vuk je bio blizu, opsedao je isti plen, napredujući uz vetar. Neće im prići, ali čekaće da vidi da li će ostati i za njega kad oni završe. Zanemarilisu ga. Lovilisu. Hranilisu se. Osvestio se. Treptao je da bi sklonio vodu iz očiju. Iznad njega je stajao Sul bakarne kože i jagodica čvrstih kao štitovi. Držao je praznu kofu. Drugi, mlađi i zlatokos, nalazio se kraj vrata, naoružan kopljem oštrim kao britva. „Ustaj!“, naredio je Bakreni. Prebacio je noge preko postelje. Vid mu se zamaglio kad se pokrenuo. Neko vreme je nepokretno sedeo. Ustao je. Odeća mu je bila mokra. Osećao je ukočenost u levoj ruci. Od debelog zavoja nije mogao da vidi šta nije u redu. Dok je prikupljao snagu da ustane, glas je odjeknuo s vrata. „Xhi hair! Pusti ga!“ Bakarni je izmenjao pogled s mlađim Sulom i klimnuo. Izašli su i navuklirezu. Seo je na krevet i čekao. Imao je loš predosećaj. Na osnovu svetlosti koja je dopirala kroz mesečeve rupe, zaključio je da je prošlo podne. Setio se da je ostavio zareze na kamenu, po jedan za svaki dan proveden u odaji. Ustao je i pretražio zidove. Ništa nije našao. Čučnuo je blizu vrata od krvavog drveta i izgrebao crticu u kamenu noktom palca. Bila je svetlija od okoline. Dugo je posmatrao, razmišljajući.

Ustao je tek kad je zapamtio njen položaj. Dve kožne kofe stajale su levo i desno od vrata. Jedna je bila prazna, a druga puna vode. Ispišao se u praznu kofu i napio se iz pune. Nije bio gladan. Činilo mu se kao da mu je stomak opterećen varenjem. Potražio je skorašnje sećanje o jelu. Nije ga našao. „Raif Sevrans iz klana Blekhejl.“ Ponavljao je da ne bi zaboravio. „Drej. Efi. Otac. Eš.“ Tiho je udahnuo. Setio se još jednog imena. „Adi.“ Prošli put nisi uspeo, Klanovče. Izneverio si i sebe i prijatelja. „Ne!“ Stisnuo je levu ruku i strgao zavoje. Otkrio je savršeno ravnu, tamnocrvenu ranu, stručno ušivenu konjskim crevima. Pružala se duž mišića na nadlaktici. Ne. Vraćalisu mu se sitni, izlomljeni delićisećanja. Adijeva desna ruka. Nestala. Katran bogat barijumom gori zelenim plamenom. Mačevalački okršaj. Izgubljen. Zatresao je glavom. Nije bio dovoljno brz. Nesvesno je počeo da se kreće. Isprva je koračao, a onda je počeo da trči od zida do zida odaje. Ako bi skočio dovoljno visoko, vrhovima prstiju bi se očešao o zvezde na kupoli tavanice. Odabrao je jednu i skočio da bi je dodirnuo. Nije obraćao pažnju na bol i drhtavicu. Nije bio dovoljno brz. Nije mogao ni da mislišta sve Adi Gan trpi zbog toga.

17. Izgubljeni klan „Na tom mestu bila je stara kružna kuća.“ Bram Kormak nije morao da prati pogled Hjua Malina da bi uočio zemljište na kojem je nekad stajala kružna kuća Izgubljenog klana. Savršeni krug belog vresa označavao je tačno mesto. Dakle, legenda je istinita. Dunjani su je sravnili sa zemljom, a zatim posolili tle da bi sprečili da tu bilo šta izraste. Priča se da je beli vres nikao tek posle tri stotine godina, zahvaljujući blagoslovu Hamade, majke bogova. „Kako bi bilo da se tu utaborimo?“ Tvrdo, suncem i vetrom opaljeno lice Hjua Malina ništa nije odavalo. Bram je naslućivao da se nalazi pred novim ispitom. Nijedan razumni Klanovac ne bi proveo noć u belom vresu Izgubljenog klana. Udahnuo je i izdahnuo. Otkad je pogazio zakletvu Kastelmilku, nije mogao da se oslobodi osećaja da stalno propada. Propadao je već mesec dana i još nije dotakao dno. „Skupiću drva.“ I samom sebi je zvučao neobično. Kliznuo je s konja. „Naći ćemo se u logoru.“ Malin je sve opažao, ali je znao, kad mu odgovara, da zatvori oči pred očiglednim. Prihvatio je Gabijeve uzde irekao: „Ponesi oružje.“ Namučio se da spusti divovski mač s konjskih slabina. Gurnuo ga je ispod ruke da bise poštedeo nameštanja velikog oružja na leđa. Već je zamrzeo Robov mač. Izgubljeni klan nalazio se na visoravni istočno od Duna i zapadno od Blada, na severnim granicama Teritorija klanova. Od Pukotine su ih delila samo Bakarna brda. Duvao je snažan isvež vetar. Polovina snega se otopila. Tanušni potočići i sjajna jezerca blistala su na kasnom popodnevnom suncu. Bramu je bilo drago što ide pešice, iako ga je ogromni i teški mač usporavao. Nije mu se žurilo. Hteo je da se što

kraće zadrži u logoru podignutom na najukletijem mestu na Teritorijama klanova. Meko tle mu se ugibalo pod nogama. Nalazio je uglavnom mokro i trulo drvo. Prava i visoka stabla ovde nisu uspevala, ne na ovom delu visoravni. Morao je da se zadovolji polomljenim granama vrbe i belog bora. Pramičci dima dizali su se u brdima na istoku. Pitao se da li pripadaju jednoj od naseobina izniklih na spornoj zemlji Izgubljenog klana. Dopadala mu se ideja o osnivanju novih klanova, iako je bio prilično uveren da bi ih Robijevi plavi ogrtači brzo zatrli. Znaju koliko rizikuju, govorio je sebi. Pravo pitanje bilo je: Kako bi njihovo uništenje uticalo na igru? Vezao je grane u snop konopcem iz ranca. Svakog dana je sve manje razmišljao kao Klanovac, a sve više kao pripadnik Faga. Osvrnuo se ka logoru, na severu. Malin je podigao šator u samom središtu kruga. Šumar je osetio Bramov pogled, okrenuo se i dodirnuo kapu od dabrovine. Bram mu je mahnuo u otpozdrav, svestan da ga je ponovo nadigrao. Hju Malin ga je lomio, a Bram Kormak nije imao druge do da mu to dozvoli. Prihvatao je to. Nije bilo dovoljno pogaziti zakletvu i preseći veze s klanovima. I logorovanje na mestu nekadašnje kružne kuće Izgubljenog klana bio je samo još jedan deo procesa otuđenja. Neobično je kako čovek može pristati na nešto, očekivati to i opet biti nespreman kad ga strefi. Popunio je prostor u rancu šišarkama i krenuo ka logoru. Kružna kuća Izgubljenog klana podignuta je na visokom pašnjaku, a Reka uzdaha branila je jugoistočni prilaz. Bakarna brda uzdizala su se kao prirodno utvrđenje na severu. Pitao se kako su je osvojili. Sigurno je bilo teško zauzeti je na prepad? Kad se vratio, Malin je uveliko drao snežnog zeca. Već su logorovali zajedno tri noći zaredom. Znalo se da Bram pali vatru, pristavlja vodu i timari konje. Gabi i šumarev pastuv pasli su sveti vres. Mrštio se, ali konji nisu obraćali pažnju na njega. Nadao se da će ponovo izrasti.

Malin je znao da kuva. Kad se vatra razgorela, položio je začinjenog i raščetverenog zeca na vrelo kamenje. Bramu je pošla voda na usta kad je mast počela da cvrči, a slatke arome majčine dušice i divljeg belog luka zagospodarile vresištem. „Pripremi luk“, rekao mu je šumar i zalegao na prostirku. Ustao je da uzme luk i tobolac s bisaga. Sunce je padalo na zapadu i zapljuskivalo ih zaslepljujućim crvenim svetlom. Pitao se šta rade na rubu Teritorija Klanova. Kad je prihvatio Malinovu ponudu da se pridruži Fagu, maštao je o putovanjima po Planinskim gradovima - Trans Voru, Jutarnjoj Zvezdi, Spajr Venisu, Il Glejvu - o mnogim dalekim mestima, drugačijim od klanovske postojbine. Međutim, otad su putovali samo njemu dobro poznatim Dunom, Bunarkućom i Kastelmilkom. Malin je u Bunarkući odlučio da pođe na sever. Tada su išli na istok od Duna i na Putu za Blad sreli grupu rudara zakletih Bunarkući, koja je krenula na zapad u potrazi za poslom. Šumar je dugo razgovarao s njima. Umeo je da sluša i da navede ljude na priču. Bram nije mogao da kaže koja novost ga je toliko zanimala jer je Malin uvek igrao s kartama priljubljenim uz grudi. Znao je da je nešto što je čuo od rudara izazvalo promenu pravca. Skrenuli su na sever i pre nego što su se rudarisasvim izgubili iz vida. Sledećih pet dana i noći provelisu u Ebovom svratištu, na reci Eb, severno od Bunarkuće. Krčmarica Hani Maj pozdravila je Malina kao starog prijatelja. Izbacila je jednog Krozera iz sobe da bi mu obezbedila prenoćište. Poslužila mu je večeru na najboljem stolu, onom kraj peći. Držala je jato vrana iznad štala. Malin je Brama odveo tamo prve večeri, da bi mu pokazao kako Fag šalje poruke pticama. „Eno moje lepotice“, reče Malin. Pokazao je na gavrana sa sjajnim plavo-crnim perjem i žutim kandžama. Bio je u kavezu sa srodnim pticama. „Izvadi je.“ Bram je oklevao. Ptica je delovala zlokobno. „Čvrsto je uhvati za grudi. Pričaj s njom. Nemoj da oklevaš.“ Bram je otvorio malu bravicu na kavezu. Nije znao kako da se

obrati ptici pa je razgovarao s njom kao s konjem. „Polako, devojko. Hoćeš li neke poslastice? Šta kažeš na šargarepicu?“ Da bi dohvatio gavrana, morao je da povuče ruku pored svraka i čavki. Brzo ga je zgrabio, zato što se čavka uveliko spremala da ga kljucne. „Uhvatio si ga za gušu.“ Pomerio je ruku. Ptica je bila živahna i iznenađujuće laka. Oglasila se kad ju je pomilovao po glavi. „Vidiš li prsten na levoj nozi. Tu se ubacuje poruka. Evo.“ Malin mu je dodao tanH, umotani papir. „Gurni je unutra.“ Šumar mu nije naložio da pročita poruku. Ogrlica je bila od njemu nepoznatog, pepeljasto sivog i veoma lakog metala. Smotao je papir da bistao u šuplji prsten. Uspeo je lako da ga ugura u majušni otvor. „Sad ćemo ga zapečatiti smolom.“ Malin je izvukao bočicu iz džepa na kaputu, otvorio je i dodao Bramu. „Požuri. Stvrdnjava se pri dodiru s vazduhom.“ Pritisnuo je pticu na krilo da bi je umirio. Sipao je nešto smole na prsten. Malo je prosuo po pticinoj nozi isvojim prstima. Golicala ga je i štipala za kožu dok se stvrdnjavala. „Obriši je.“ Malin imu je dodao lanenu krpicu natopljenu alkoholom. „Da ne bi kljucala nogu i oštetila pošiljku.“ „Zar neće kljucati ogrlicu?“ „Neće. Ima je od kada se ispilila. Navikla se na nju, ali ne i na stvrdnutu smolu.“ Bram je upio i to obaveštenje. Bio je željan znanja o Fagu. Shvatio je da šumar neće odati ništa dok ne proceni da je spreman za nove istine. „A kako zna gde da leti?“ „Leti kući.“ Malin ga je odmerio žuto-zelenim očima. Dečak je zaključio da neće skoro saznati gde je ta kuća. „Sačekaćemo odgovor u svratištu.“ Ovo je podstaklo Bramovu radoznalost. „Da li će ga poslati po istoj ptici?“ Malin je prekrstio noge. Sedeo je na bali sena, oslonjen o prašnjave daske šfalskog zida. „Neće.“

„Kako će nova ptica znati gde da leti?“ „Sleteće na ovu štalu.“ „Kako?“ Malin se osmehnuo. Usne bi mu izbledele kad bi ih rastegao. „Zar ne bi trebalo da pitaš zašto?“ Bram je odmahnuo glavom. Ovo je svratište. Na takva mesta ljudi dolaze da piju, razgovaraju ili jednostavno da se odmore. Nalazi se na ničijoj zemlji između teritorija zaraćenih klanova. Odluka da se ptice drže na ovom mestu imala je smisla. „Ne.“ „Dobro.“ Šumar je izvadio jabuku iz džepa i zagrizao. „Proven smolu. Ako se osušila, odnesi pticu do prozora i pusti je.“ Bram je dodirnuo nežnu smolu. „Da li treba da bude gumasta?“ Malin je klimnuo. Uhvatio je pticu s obe ruke. Ustao je i prišao malom, trouglom prozoru na kraju štale. Gledao je na jugozapad. Pitao se vidi li se u daljini zemlja Duna. „Baci je.“ Poslušao ga je. Zavitlao je gavrana u oblačno popodnevno nebo. Odmah je raširio krila isnažno zamahao da bise održao u vazduhu. „Gavranovi lete kući u kojoj su odgajeni“, reče Malin na Bramovo iznenađenje. „Kad polete iz svratišta, dom im je u Fagu. Ta ptica je dopremljena ovamo kopnenim putem. Osoba koja primi poruku poslaće odgovor po ptici koja je odgajena ovde, u svratištu.“ Bram je nabrojao pet velikih svratišta u glavi i još desetak manjih. „To je mnogo ptica... i mnogo putovanja zaprežnim kolima.“ Hju Malin se ponovo nasmešio na osoben način. Nagnuo se i dao koru jabuke svraki. „Svakodnevno nam služe i ne znajući da rade za nas.“ Dečak je na osnovu šumarevog tihog i odsečnog glasa zaključio da više ne govore o pticama. Pogled mu je bio iznenađujuće iskren. Da, poručivao mu je. Svi tvoji zaključci su tačni. Nije bio siguran u tačnost svojih zaključaka. Zamišljao je stotine

pipaka kojise pružaju... i ljude kojise oko njih vrte, ne znajući zašto. Sunce se probilo kroz oblake. Svetlo se razlagalo na boje na iskrivljenom oknu prozora. Perje i prašina vrtložili su se u toplom vazduhu. Tišina je, sledeći Malinov naum, saopštavala istinite i životno važne činjenice o Fagu: o obimu i dosegu veza isredstava, o temeljnosti i dalekovidosti planova. „Hajde da jedemo“, neočekivano će šumar. „Uvek ogladnim od čekanja.“ Odgovor je stigao posle pet dana. Malin je to vreme proveo timareći konje. Neka žena mu je rasplela i ponovo uplela kiku. Trampio se stalno istiskujući novosti iz posetilaca. I opštio je redovno s kurvama. Bram se muvao oko ptica. Hani Maj dozvoljavala mu je da ih hrani. Imao je nekoliko otkrovenja:stalno su se pele jedna na drugu, a čak su i golubovi jeli meso. Hani mu je javila da je poruka stigla. „Dobili smo zanimljivog posetioca“, rekla mu je dok je doručkovao kajganu i pastrmku pored peći. Malin nije bio u blizini jer je noć proveo s jednom od Haninih devojaka. Odlučio je da ode do štale bez njega. Novi gavran bio je na vrhu kaveza. Gegao se s jedne na drugu šipku i kreštao. Naučio je nešto malo o pticama. Pokrio ga je ćebetom da bi ga smirio dok ne uzme poruku. Nožem je uklonio pečat od smole i izvadio smotuljak pergamenta. Mastilo je probilo tanki pergament te su se slova nazirala s druge strane. „Ja ću to uzeti.“ Hju Malin se već popeo na tavan. Pružio je ruku bezizražajnog pogleda. Bram nije ni čuo kad je došao. Pružio mu je papir i zatvorio gavrana u kavez, svestan da mu se obrazi žare. Šumar je pročitao poruku, smotao je u malu lopticu i dao gavranu da je iskljuca. „Spremi konje“, rekao je Bramu. „Polazimo za četvrt sata.“ Dok je sedlao grla, družina Bunarkuća dojahala je s juga. Misli su mu bludele. Imao je problema da pričvrsti Gabijevo sedlo. Stalno je mislio na poruku. Pitao se šta u njoj piše i gde ih šalje. Zabrinuo se zbog

Malinovog mišljenja o njemu. Da li je mislio da sam hteo da pročitam poruku? Da li sam hteo? Povici Bunarkuća poremetili su mu sled misli. Zakleti ratnici s oružjem i teretom, umorni od puta, pretpostavilisu da je štalski momak. Htelisu da što pre uđu u svratište da bise odmorili. Prihvatio je njihove konje. Konjušar tek što je izjahao na Haninoj kobili, da je razmrda. Starešina ratnika dobacio mu je novčić za trud. Uhvatio ga je u letu. Otvorio je šaku i osmotrio ga. „To je samo bakrenjak“, reče ratnik. Pogrešno je protumačio Bramovo ćutanje kao razočaranje. „Počastiću te i vrednom novošću. Robi Dun Dun osvojio je Viti i krunisao se za kralja.“ Oba konja bila su osedlana i natovarena, iako se nije sećao da je to učinio. Vest ga je ozbiljno uzdrmala. Nije se mnogo iznenadio kad mu je Malin rekao da idu na sever. Stvaralac kraljeva, stalno mu se motalo po glavi. Bram Kormak pomogao je Robiju Dunu da postane kralj. Nije bio načisto u pogledu svojih osećanja. Uglavnom mu nije bilo prijatno, ali bi ponekad osetio pokoju iskru trijumfa. Poruka koju je dostavio promenila je odnos snaga između klanova. Robi ne bi postao kralj bez bratovljeve pomoći. Seo je pored logorske vatre i zategao luk. Pao je mrak, a vetar oslabio. Malin je prevrtao četvrtine zeca nožem. Sokovi su se slivali s pečenog mesa i cvrčali. „Ne moraš da vučeš taj mač.“ Šumar ga nije ispuštao iz vida. Bram je posmatrao zapeti luk i pola tuceta strela koje je, na šumarev zahtev, uzeo iz tobolca. „Mislio sam da se spremamo za napad?“ Neobičan zvuk dopro je iz Malinovog grla. Nagnuo se napred i nabo komad zečetine. Spustio ga je na tanjir da se ohladi. Grozničavo je razmišljao. Šta će mu samo luk? Šta ako ih

neprijatelji iznenade izbliza? Onda su nadrljali bez mačeva. Šumar je spustio komad zečetine u Bramov tanjir i dodao mu. „Zašto je klan Moro ovde podigao kružnu kuću?“ Izgubljeni klan zvao se Moro. Nijedan Klanovac zdrave pameti ne bi izgovorio njegovo pravo ime naglas. Pročistio je grlo. „Zbog dobrog odbrambenog položaja.“ „I?“ „Reke?" „Jedi!“ rekao je Malin, a kao da je hteo da kaže: Ućuti! Jeo je. Shvatio je tek kad je oglodao kosti. „Zbog dobrih lovišta?“ Šumar je zamotao ostatak zečetine, ugasio vatru i dograbio luk. „Da vidimo šta ćemo večeras uloviti.“ Noć je bila duga. Počeli su od rečne obale i obišli krug po livadama. Malin je danju bio sjajan strelac, a slabiji noćni vid nadoknađivao je veštinom prikradanja. Bramu je bilo drago što se našao u prilici da pruži značajniji doprinos jer je oduvek imao oštar vid. Ulovili šu kozu i ovcu, verovatno iz stada divljih naseljenika. Sunce je izašlo kad su rasporili i obeskrvili lovinu. Počeo je novi dan. Bram je oštrio nož brusnim kamenom. Hteo je da što pre odere životinje i da se posle okupa u reci. Bio je umoran ismrdeo je na koze. „Nećemo ih drati. Natovarićemo ih na konje.“ „Cele?“ Malin je prebacio šatorsko platno preko konjskih slabina. „Darovaćemo ih Sakatim Ljudima.“ Bram je tek posle jednog sata, dok su vodili konje kroz prolaz u Bakarnim brdima, uspeo da zatvori usta od zaprepašćenja. Sakati. Nije ni sanjao da će posetiti svet iza Pukotine. Šta je Malin smerao? Šta je pisalo u poruci? Uzbuđenje ga je pola dana sprečavalo da oseti umor. Šumar je ćutao kao zaliven. Dovoljno ga je poznavao da proceni da nestrpljivo čeka kraj putovanja. Oko podneva su se nakratko zaustavili. Odmorili su konje i premestili lešine. Oba šatorska krila ukrutila su se od krvi. Zemlja je počela da se spušta. Opazio je tanku crnu liniju na horizontu.

Odmah je znao šta je to - kontinentalni prelom, Pukotina. Približavali su joj se čitavo popodne i dobar deo noći. Vetar se pojačao kad su stigli nadomak cilja. Duvao im je u lice. Bram je opazio svetla u daljini. Kad su se još malo približili, zapazio je kako toplota iz Pukotine krivisvetlost i zvezde iznad nje. Strah ga nije napuštao. „Kakav je to zvuk?“, prošaptao je kad su skrenuli na dobro održavanu stazu ka ivici. „To je pesma pukotine.“ To mu nije ništa objasnilo, ali iz Malinovog glasa razabrao je da više neće biti objašnjenja. Nikad nije video šumara tako uznemirenog. Ruke i oči mu ni na trenutak nisu mirovali. Nadomak ruba, iz džepa na kaputu izvadio je krznenu kapu i stavio je na glavu. To je bio njegov zaštitni znak. Ljudisu ga po njemu raspoznavali izdaleka. Bio je čovek s kapom od dabrovine. To je značilo da ih neko posmatra. Bram je otresao prašinu s kaputa i pantalona. To je samo pojačalo koziji miris. Bili su veoma blizu. Video je Pukotinu ispred sebe kao najtamniji deo mračne noći, procep koji oku ne nudi nikakav predah. Nešto se kretalo preko nje, kao da je neka svetlost obešena iznad ambisa. Ubrzo je shvatio da gleda baklju. Neko je nekako prelazio Pukotinu. Staza je naglo skrenula. Stigli su do litice. Namirisao je zadah središta zemlje. „Imaš sreće“, reče Malin kad je stao pored njega. „Noćni prelaz preko Pukotine pamtise ceo život.“ Posmatrao je baklju. Bila je veoma blizu, čak je nazirao priliku koja je nosi. Hodala je po mostu od konopaca, a ne po vazduhu. „Skini lovinu s konja i ostavi nešto hrane pored stenja.“ „Gabi iRazdor ostaju ovde?“ „Nijednog konja ne možeš naterati da pređe Pukotinu.“ Bram nije našao ničeg ohrabrujućeg u tim rečima. Malin je pozdravio priliku na mostu dok je on skidao ovcu s Gabija. „Dobro došao, prijatelju!“, stigao je odgovor. „Poslaću dečaka da

pripazi na konje.“ Prilika je sišla s mosta na platformu. Sa zanimanjem se zagledala u Brama. „Koga pozdravljam?“ „Brama Kormaka“, reče dečak, svestan praznine posle svog imena, koju su nekad zauzimale reči iz klana Kastelmilk ili iz klana Dun. Učinilo mu se da je stranac s Pukotine jasno čuo tu prazninu. „Dobro došao, Brame Kormače“, rekao je. Podigao je baklju da bi mu osvetlio lice. „Ja sam Tomas Argola, brat od Pukotine, nekada Hanaćanin... u drugom vremenu i životu.“ Bram je, kad je video njegov lik i čuo glas, zaključio da je čovek poreklom s Dalekog juga. Bio je vitak, maslinaste puti i visprenih crta. Krvava mrlja plutala mu je u desnom oku. „Gledaj u obzorje“, posavetovao je Brama, „i ne zaboravi da dišeš.“ Nikad neće zaboraviti prelazak Pukotine, s ovcom na leđima, nakon dva dana bez sna. Viseći most ljuljao se pod njim, a nije sva užad bila na svom mestu. Svetlost Argoline baklje takođe je bila nepouzdana. Ogrtač mu se punio vazduhom. Ispustio je rukavicu dok je pokušavao da ga ukroti. Tama ju je progutala pre no što je stigao i da trepne. Zurio je u tačku u kojoj je nestala. Došlo mu je da odveže Robijev mač i da posmatra kako dugo pada. Na drugoj strani čekali su ih Sakati Ljudi. Skupili su se na stenovitoj izbočini da ih osmotre. Nisu delovali prijateljski. Pomno je posmatrao Malina, spreman da radi isto što i on. „Meso!“ reče Malin pre no što je zbacio kozu s leđa. „Jučerašnji ulov!“ Bram je učinio isto s ovcom. Bilo mu je drago što je se oslobodio. Vatra je plamtela na litici. U treperavoj svetlosti plamenova, Sakati Ljudi su ličili na aveti. Niko nije krenuo ka životinjskim lešinama, ali Bram je osetio da su ispunili neophodan uslov. Argola ih je poveo kroz masu. „Mrtvorođeni će želeti da vas vidi“, rekao je Malinu. „Odskora voli da ga zovu Poglavica Ožiljak.“ Malin je kratko klimnuo. Bram je krenuo za njim iArgolom u grad

na ivici ambisa.

18. Izgubljeni Ceo sat hodali su u tami, praćeni grupom Sakate dečurlije. Najstarija od dece, krezuba devojčica guste plave kose, potegla je na njih kamenom. Samo jedan Malinov pogled zaustavio ju je u pola zamaha. Bram je shvatio da šumar predstavlja upečatljivu figuru. Visok i vitak, u dugom kaputu, kretao se kao neko ko zna da se bori. Pokušavao je da ga oponaša. Podigao je glavu i ispravio leđa. Nije hteo da pogreši na prvom zadatku. Litice behu izbušene pećinama. Ljudi su izlazili iz njih da osmotre pridošlice. Golema lomača plamtela je na jednoj od gornjih izbočina, a Argola ih je vodio ka njoj. Posle dva dana bez sna, Brama su pekle oči, a nožni mišići negodovali zbog penjanja. I Malin je bio umoran, ali to nije pokazivao. Delovao je usredsređeno iživahno. „Nema šta, uvek si imao ukusa za lepe kape, Hju.“ Stiglisu do lomače. Medvedoliki čovek s dubokim ožiljkom na licu i bikovskim rogovima oko golih podlaktica izdvojio se iz gomile da ih pozdravi. „Mrtvorođeni“, dočekao ga je Malin nakrenuvši glavu. „Čujem da sisad Poglavica Ožiljak.“ Grmalj je bacio kratak pogled na svoje ljude. „I to je ime. Znam još neke koji imaju mnoga imena.“ Šumar nije zagrizao mamac. „Nadam se da stvari ovde dobro stoje?" „Živimo u rupčazi zaboravljenoj od bogova. Šta misliš, kako nam je.“ Glas mu je bio tvrd, a kestenjaste oči pune plamena. Bram je stekao utisak da se njihov domaćin oseća ugroženo. Malin je ćutao. Kao da su se nemo odmeravali. „Hju i njegov prijatelj doneli su mesa“, napomenuo je Argola. „Doneli su dva brava, kozu i ovcu.“

Mrtvorođeni je prvi put pogledao Brama. „Dakle, tisi ovca.“ Naglo je pocrveneo. Smejali su mu se izobličeni ljudi bez delova tela i lica, ali teško naoružani. „Ja sam Bram Kormak.“ Glas mu je malo škripao, ali nije loše zvučao. „Iz kog klana su te isterali?“ Da li je bilo tako očigledno da je Klanovac? Svestan da ga Malin posmatra, rekao je: „Isteralisu me iz nekoliko. A tebe?“ Sakati su se, za divno čudo, nasmejali i njegovoj šali. Nije se usuđivao da skrene pogled s Mrtvorođenog. Krajičkom oka video je da je Malin savršeno miran. Lomača je urlala, sagorevala, isijavala dim i jaru. „Izbacili su me iz Skarpa. Rođena sestrica me je nogirala. Divna curica.“ Da li je moguće da je ovaj čovek brat Jelme Skarp? Mrtvorođeni mu je namignuo. Pokušavao je da ne zine od čuda. Imamo slične životne priče. Ta misao ga je ispunila nelagodnošću, tako snažnom da se graničila s panikom. Nije želeo ovde da završi, očajan i bez mogućnosti izbora, kao oni. Opazio je zub u naborima oko vrata Mrtvorođenog. Lice mu se zgrčilo pod znatiželjnim pogledom grmalja. „Izgubiš klan i nastaviš da gubiš. Začas dođeš do toga da više nemaš šta da izgubiš.“ Ustuknuo je pred tim rečima. Mrtvorođeni je udahnuo da nastavi. Predomislio se i izdahnuo. Drhtao je, baš kao iBram. „Idite na spavanje!“ obratio se Mrtvorođeni okupljenima. „Nema šta da se vidi, samo ovca i koza!“ Sakati su se uskomešali. Nekolicina se udaljila od vatre. Mrtvorođenise obratio Malinu: „Sutra u ovo doba ćete otići.“ Šumar je znao kad treba pokazatismernost i pokornost u javnosti. „Kako ti kažeš.“ Mrtvorođeni je progunđao. „Pođi za mnom.“ Dok je Mrtvorođeni uzimao svetiljku od jednog saplemenika,

Malin je izmenjao pogled s Tomasom Argolom. Bramu se činilo da je pogled sadržao obećanje. Kasnije. Slušao je fijukanje i podrhtavanje Pukotine dok su silazili na donje izbočine. Bram se pitao da li će se ova noć ikad okončati. Pitanja su mu se rojila u glavi. „Ne koristiš odaje Tragisa Krtice?“ primetio je Malin kad su stigli na odredište, do izbočine s pećinskim ulazom u obliku školjke. Mrtvorođeni je ispružio ruku. „To mesto je puno duhova.“ Nosio je kilt od magareće kože preko crnih vunenih pantalona. Na gornjem delu tela je, uprkos hladnoći, imao samo prsluk, razmećući se mešavinom mišića isala, zbog koje je ličio na medveda. „Evo, Kormače. Popij ovo.“ Gurnuo mu je kalajisanu bocu u stomak. „Videću šta mogu da vam nađem za jelo.“ Čekali su u tišini dok je Mrtvorođeni preturao po pećini. Bram je pokazao bocu Malinu. To je bilo pitanje. Šumar je klimnuo. Samo napred. Prišao je ivici litice i otpio. Sve zvezde su nestale i tama je progutala Teritorije klanova. Bio je mrtav umoran. Želeo je da zaboravi reči Mrtvorođenog. Stajao je na rubu dok su Sakati ložili vatru i kuvali. Malin je posle izvesnog vremena postavio pitanje: „Da li je bilo još napada?“ „Krvarimo nasmrt. Svake druge noći kidišu. Braća ginu. Majku im paklenu, ne znam šta da radimo!“ „Borićete se“, tiho će Malin. „Nemate izbora.“ Mrtvorođeni je ispustio grub zvuk iz grla. Senke su mu se nastanile u ožiljcima kao voda koja teži da pokrije ispucalu zemlju. Posle nekog vremena je pitao: „Imaš li vesti o Raifu Sevransu i Adiju Ganu?“ Šumar je slegnuo ramenima. „Nisam čuo za njih.“ Mrtvorođeni je polako klimnuo. Bram je bio pogođen mišlju da je ovaj čovek navikao na razočaranja. Domaćin se neko vreme bavio oko vatre i hrane. „Raif Sevrans može da ubija te... stvari“, promrmljao je Sakatisebi u bradu. „Da je ovde, znao bišta da radi.“

Malin je promenio temu. Upoznao je Mrtvorođenog s novostima iz klanova i Planinskih gradova. Rekao mu je za novog nadlorda i dunskog poglavicu kojise proglasio kraljem. Bram je prestao da ga sluša. Pitao se gde je već čuo za Raifa Sevransa. S blagim iznenađenjem shvatio je da je to Blekhejlovac koji je raskomadao četvoricu Blađana ispred Dafa, nakon što je priznao da je učestvovao u pokolju žena i dece na Putu za Blad. Da li to znači da je sad i on SakatiČovek? Potegao je još jedan gutljaj iz boce. Mrtvorođeni je pripremio ukusni i iznenađujuće bogat obrok. Zagrejao je urme, bademe i suve kajsije u likeru i poslužio ih preko snežne kokoši. Domaćinu je laskao Bramov apetit pa je i poslednje urme sipao na dečakov a ne na Malinov ili svoj tanjir. „Toliko dugo ih čuvam da sam zaboravio zašto ih čuvam.“ Bram se hladno zahvalio. Nije hteo da Sakati stekne dobro mišljenje o njemu. Mrtvorođeni je udahnuo tu hladnoću i ustao. „Večeras ćete spavati u mojim odajama. Reći ću vam sad zbogom zato što se sutra nećemo videti.“ Bramu je laknulo kad je otišao. Ušao je u pećinu, s bakljom. S kamene tavanice visio je stub s glavom medveda, prikucanom na vrhu. Malo dublje u pećini nalazio se krevet prekriven prljavim ćebadima i velika gomila zarđalih oklopa, gvožđurije, prašnjave odeće i nameštaja bez nogu. Bio je toliko iscrpljen da se nije nisetio da se s Malinom prvo dogovori ko će na krevet. Opružio se i zaspao. Probudili su ga sunčevi zraci na licu. Malin je već bio budan i spreman. Kuvao je vodu za čaj. Prošlo je dva sata od svanuća. Prebacivao je sebi zbog predugog spavanja. Šumar nije žurio. Jeli su ostatke snežne kokoške s bajatim hlebom iz Malinovog ranca, gledajući kako izmaglica sagoreva iznad klanovske zemlje. Gledani sa severa, klanovski krajolici izgledali su neopisivo lepo. Brda i visoravni u magli behu ljubičasti, purpurni i plavi. Blistave srebrne linije nagoveštavale su rečne tokove, vodopade i bare. Osetio je snažan poriv da ih zaštiti. Sve njih. Sve klanove.

Nije hteo da spusti pogled u Pukotinu, ne u tom trenutku. Malin je rekao: „Pogledaj duž litice, ka istoku. Gore. Vidiš li ona vrata?“ Video je. „Pronađi najkraći put do njih.“ Zagasili su vatru, spakovali stvari, ostavili Mrtvorođenom srebrni pehar iz Haninog svratišta, kao znak zahvalnosti, i krenuli uz liticu, ka pećini. Bram je bio zadovoljan dobijenim zadatkom i rešen da ga što bolje obavi. Litica je ličila na naseobinu termita. Izbočine i pećine bile su razbacane bez reda na dvanaestak različitih nivoa. Smesta je shvatio da direktnim putem nigde neće stići. Ne bi bio siguran da bi dospeo do vrata čak i kad bi se našao na izbočini ispod njih. Sakati Ljudi su se kretali mrežom lestvica od konopaca i dizalica. Na jednoj od najvećih izbočina stao je na rub da bi bolje osmotrio liticu. Posle toga je bilo lako. Sakatisu ipak imali neki red. Sve se zasnivalo na tome da se dođe iznad željenog otvora jer se do njih dolazilo uvek odozgo. Za četiri minuta stigao je do željene pećine. „Obično su lestve ovde“, rekao je Bram dok su se spuštali na malu izbočinu, dva metra iznad vrata. „Vidiš li tragove njihovog prisustva?“ Šumar ga je počastio kiselim osmehom. „Poslednji put mi je trebalo pola sata da stignem do njih.“ Dečak je pokušao da prikrije radost. To je bilo nešto najbliže pohvali što je od Malina dotad dobio. Nadomak vrata odvažio se da postavi pitanje: „Moraš li često ovde da dolaziš?“ Šumareve nozdrve su se raširile kad je udahnuo veliku količinu vazduha. „Mnogo češće nego pre.“ Pomislio je da se ponovo susreće s jednim od Malinov zaštitnih znakova, odgovorom koji ništa ne odaje. Iznenadio se kad je šumar nastavio: „Dolazim zbog sve veće potrebe za mojim prisustvom. Pukotina nije samo rupa u kontinentu, već i razdelnica svetova. Pojavljuju se stvorovi koji ne bismeli biti ovde. Probijaju se u grupama. Pola tuceta ovde, pola tuceta tamo. Ali to će se promeniti. Da li si ikad

video pukotinu koja se s vremenom ne širi?“ Ućutao se i zagledao u dečaka. „Nisam.“ Šumareve žuto-zelene oči su se smrkle. Dečak se na trenutak zapitao da li je, mimo svake nade, očekivao da će mu odgovoriti jesam. Malin je u potpunosti ovladao svojim strahom. Od njega nije ostalo ni traga. „Pukotina se širi. Čitava igra promeniće se kad se još malo produbi. Trenutno se tučemo s Nestvorenima. Moli se svim bogovima, i svojim i tuđim, da ne doživimo da dočekamo borbu sa nestvoriteljima.“ Mladić se naježio. Iz Pukotine se podigla snažna vazdušna struja. Donela je zadah sumpora i tajanstveni, slatkasti vonj. Spustio je pogled na bezbrojne slojeve stena. Sažimalisu se i nestajali u tankoj crnoj liniji. „Gospodari Kraja su tamo dole?“ prozborio je na jedvite jade. „Ovo je samo jedno od tri mesta gde će se pojaviti ako se oslobode iz Slepila.“ Razmišljao je o onom što je upravo čuo. Znači da nisu bili tamo dole, ne zaista. Dole su samo vrata. „Koja su druga mesta?“ „Jedno je na Ledini.“ Bramu nije promaklo da je njegov sagovornik blago podigao glas. Znao je šta to znači. „Teritorija klanova je treće mesto?“ Klimnuo je. „Kod kog klana?“ „Nismo sigurni.“ „U Dunu?“ Malin je slegnuo ramenima. „Pokušavamo da otkrijemo. Klanovi su poslovično nepouzdani što se tiče istorijskih zapisa.“ Nastavio je suočen s Bramovim upitnim izrazom. „Ja se ne bih kladio na Dun. Nažalost, u klanovima smo izgubili dva najbolja čoveka.“ Bram se namrštio. „Kako?“ Šumarev pogled bio je lekcija o Fagu. Članstvo u bratstvu prate i opasnosti. Pripadnici mogu bitiranjeni, ubijeni, mogu da nestanu...

Šumar je pružio korak. „Moramo da udvostručimo napore da bismo nadoknadili gubitke.“ Stigli su do sivih vrata. Kratko i tiho je pokucao. Otvorila ih je mlada žena maslinasto-zlatne puti i blistavocrne kose. Odmerila je pridošlice ćutke i otresito. „Došlismo u posetu Tomasu Argoli“, rekao je Malin. „Uđite“, rekla je istala u stranu. Šumar je vešto kliznuo pored nje, ali Bram ju je slučajno zakačio rukom po dojci. Smesta je pocrveneo. Devojka ga je samo pogledala. Mladić je imao utisak da nikad nije video takvu lepoticu. „Hju, Brame, zadovoljstvo je videti vas opet.“ Tomas Argola ustao je s podnog ležaja da im poželi dobrodošlicu. Bram se pitao zašto lično nije otvorio vrata. „Ovo je moja sestra Malija.“ Šumar se samo kratko naklonio domaćici. Bram joj je poželeo dobar dan, a zatim se potrudio da oponaša Malinov nezainteresovani stav. Nije zavarao devojku. Baš kao ni Malin. Prešla je preko sobe namerno ljuljajući savršeno oblikovanim bokovima. Nestala je iza izvezenog svilenog paravana. Bram je zurio u prostor koji je do malopre zauzimala. Činio mu se praznijim od okolnog vazduha. „Sedite! Pijte!“ Argola je pokazao na gomilu dušeka u središtu prostorije. Sipao je vrelu čorbu u tri činije. „Za sreću!“ rekao je kad im je dodao činije. „Oslonićemo se na nju pošto je sve drugo omanulo!“ Malin je prihvatio činiju, ali nije odgovorio na zdravicu. Bram se poveo za njegovim primerom. Čorba je bila oštra i slana. Držao ju je ispod brade, da ga para miluje po licu. „Razgovarao si s Mrtvorođenim.“ To nije bilo pitanje, već zahtev za obaveštenjem. Argola je opušteno sedeo na jastuku skrštenih nogu. Bramu se činilo daje neobično nepokretan. Malin je otpio dobar gutljaj čorbe, primoravajući Argolu da čeka odgovor. „Zabrinut je.“

„I treba da bude zabrinut. U poslednjih petnaest dana izgubili smo sedamdeset ljudi. Gube veru u njega. On je veliki radnik i dobar borac, ali nije vođa.“ Argola je spustio činiju. Iskreno i s velikim očekivanjem zagledao se u šumara. Malin je prošao rukom kroz kosu upletenu u kike. Bramu se činilo da procenjuje Argolu i da mu presuđuje da je i on neodgovarajući materijal za vođu. „Ima li vesti o Raifu Sevransu?“ „Zarobilisu ga Suli“, odgovorio je Malin. Bram se usredsredio na disanje - udahni, izdahni, udahni, izdahni - kao da želi da upije dokaze Malinove obmane. Šumar je lagao vođu Sakatih Ljudi, gledajući ga pravo u oči. Najedanput je sinoćnji susret izgledao drugačije. Netrpeljivost i nepoverenje Mrtvorođenog postalisu razuman odgovor na prisustvo guje u kući. Malin ga je obmanuo, koliko god da je oprezan bio. Šumar je bio majstor tog zanata. Izgubiš klan i nastaviš da gubiš. Mrtvorođeni nije govorio samo o Sakatima. „To nije sve“, nastavio je Malin. „Sevrans je u rukama Jisele Bez Noža i njene Noćne vojske.“ Mišići na Argolinom licu su se olabavili. Nestalo je blago znatiželjnog izraza koji je imao otkad su došli. „Nju niko više na smatra Sulkinjom. Onaj Koji Vodi prognao ju je iz Srca Sula. Šta radi sa Sevransom?“ „Lomi ga. Želi ga u svojoj vojsci. Hoće da jaše na njenom čelu.“ Argola više nije mogao da sakrije uznemirenost. „Njega ne može da slomi.“ „Nisam tako siguran.“ Malinove žuto-zelene oči na trenutak su se zamutile. „Svakodnevno ga omamljuju opijatima, drže ga izolovanog. Poigravaju se njegovim umom. Hoće da ga izlude toliko da zaboravi ko je išta je.“ „Kako može da se bori u takvom stanju?“ „A kako se Gospodar Gavranova borio? Po skoro svim

svedočanstvima, ušao je u bitku potpuno lud.“ Bram je zadrhtao. Nije znao o čemu govore, ali je naslućivao krajnji užas iza njihovih reči. Suli su mučili Klanovca, a ova dvojica, šumar i Sakati, nisu bili ogorčeni koliko bi trebalo da budu. Bludeo je pogledom između Malina i Argole kad se izvezeni paravan pomerio. Domaćinova sestra prisluškivala je razgovor. Brzo je bacio pogled na šumara. Činilo se da ništa nije primetio, ili da mu nije smetalo. „Jisela Bez Noža će upotrebiti Sevransa da bi se domogla vlasti. Kad bude završila s njim, kosiće Nestvorene bolje od bilo kog Sula. Ratnici će joj prilaziti jer je Mor Draka u njenoj vojsci. Ona će pobeđivati. Onaj Koji Vodi neće moći da se nadmeće s njom. Postepeno će gubiti položaj i moć. Na kraju će ga napasti i zauzeti njegovo mesto, kad proceni da je dovoljno slab.“ Argola je pitao: „Da li Sevrans ima mač?“ „Uzeo ga je iz leda. Kod njega je.“ Bram je pomisli da je u pećini prostrujala promaja jer je osetio svežu vazdušnu struju na koži. Međutim, Argola je stajao kraj vrata! Vitki čovek nosio je jednostavnu odeću. U krvlju podlivenim očima sevnula mu je neka divljačka iskra. „Gde je?“, pitao je. „U Borejskoj oblasti, severno od Blada.“ Misli su prohujale preko domaćinovog lica kao kratki, iznenadni potres. „Nisi to rekao Mrtvorođenom?“ Malin je odmahnuo glavom. „Mogli biste da pošaljete i pet stotina Sakatih, izginuli biste svi do poslednjeg.“ „Potrebnismo vam ovde, zar ne? Da bismo vas na vreme uzbunili. Mismo vaše ptice u rudniku.“ Bramu se zavrtelo u glavi. Vazduh u pećini se vrtložio. Uzdizao se u spirali ka prirodnom otvoru u tavanici. Počeo je da shvata s kakvim ulozima igra bratstvo kojem se pridružio. Argola nije bio u Fagu, ali koristili su ga. Zar to nije bila svrha posete? Ipak, i Argola je koristio njih. Reč je o mreži sličnoj spletu izbočina na litici. Mogli ste da vidite

odredište, ali do njega niste moglistići pravom linijom. Obojica, i Malin i Argola, hode zavojitim stazama. Jedno je bilo sigurno. Hteli su da kontrolišu Klanovca Raifa Sevransa, ali on je pao Sulima u ruke. A oni ne ispuštaju ništa čega se dočepaju. Argola je pitao: „Koliko ljudi ima Bez Noža?" „Stotinak.“ Ćutke su procenjivali podatak. Da se radilo o Klanovcima ili ljudima iz gradova, taj broj ne bi ništa značio. Stotinu Sula na domaćoj teritoriji predstavljalo je neprobojni zid mačeva. Da li to znači da je Malin zaštitio Mrtvorođenog? Da je vođa Sakatih pohitao na zapad da oslobodi Raifa Sevransa, verovatno se ne bi vratio. Ali čak i takav stav možda je samo vešto zamaskirano potezanje konca. Ako Argola ima pravo, šumaru odgovara da Sakati budu brojni isnažni. Bram je razmišljao o svim mogućnostima. Počinjao je da shvata da neke stvari nikad neće saznati. Podigao je glavu i video srebrnasto lice Malije Argole, u dubokoj senci, iza paravana. Pogledi su im se sreli. Prislonila je vitki, obojeni prst na usne. Svako je imao svoj ugao gledanja. Ko će ga znati ko je u pravu, a ko nije? „Onda imamo problem“, reče Argola dok je skupljao činije i bakreni čaj-nik. „Ne možemo da mu pomognemo i moramo da čekamo.“ „Nije trebalo da bude tamo.“ Malin je najedanput delovao opasno, kao borac koji pokazuje noževe. „Suli ga ne podnose. Veruju da je predodređen da ih satre. Šta misliš, kako će se ponašati prema njemu?“ Argola je rešio da i on pokaže ponešto iz svoje oružarnice. Bram nije znao kako je to učinio, ali u domaćinu se nešto promenilo. Sitna prilika u smeđoj halji preobrazila se u moćnog čarobnjaka. Oči su mu se rasplamsale, a vrhovi prstiju pomerali na način nesvojstven ljudskim bićima. „Morao je da nađe mač!“ „Svi mačevi ubijaju. Jedan je dobar koliko i drugi, dokle god su oštri.“

Argola se glasno nasmejao. „Hju Maline od Duge noći, da li bi poneo bilo koji oštri mač u borbu s Gospodarima Kraja?“ U sobi više nisu bila dva čoveka, već dve suprotstavljene sile. Bram je shvatio da je pogrešio kad je pretpostavio da je Malin, a samim tim i Fag, nadmoćnija. Nije bilo tako. Argola je zapovedao nečim jednako drevnim, sveznajućim isveobuhvatnim. Malin je popustio pred tom silom. „Hm, šta je bilo, bilo je.“ Argola je klimnuo. Snaga volje ili moć kojom je zapovedao, povukla se istog trenutka. „Posmatraćemo i čekati?“ Bramu je pitanje zvučalo kao ponuda; velikodušni pobednik izražava spremnost da podeli plen. Malin je slegnuo ramenima. Izgledao je umorno, kao da je gotov da pođe. „I spremaćemo se.“ „Čak i Mor Draka kojise bori za Sule i dalje je Mor Draka.“ Šumar je odmahnuo rukom, kao da odbacuje Argoline tvrdnje. „Jisela Bez Noža je sulska otpadnica. Poluluda je i privlači najgoru vrstu sledbenika. Ne bih je želeo za neprijatelja.“ Argola nije ni pokušao da opovrgne ove tvrdnje. Prišao je vratima irekao: „Siguran sam da bismo svi želeli da su okolnosti drugačije.“ Malin ga je dugo posmatrao. Zatim je ustao. Bram ga je sledio. Čekao je da mu šumar nešto kaže, ali on je ćutao kao zaliven. U tišini, Argoline rečisu samo dobijale na značaju. Domaćin je otvorio vrata. „On je Blekhejlovac“, Bram nije ni znao da će progovoriti dok nije otvorio usta. „Ima klan irodbinu.“ Argola i šumar su ga samo pogledali. Opet nisu imali šta da mu kažu. Bram je zakoračio u hladni i bistri prolećni dan. Nije hteo da čuje šta će dvojica ljudi još reći na rastanku. Prišao je ivici litice. Stajao je tamo ne razmišljajući. Odvezao je golemi Robijev mač od vodenog čelika i bacio ga u Pukotinu sporim pokretom, ali s nepokolebljivom rešenošću.

19. Dan u močvari Brada Čedu nije dobro izgledala. Posekotina ispod vilice je pocrnela i postala vlažna na dodir. Donji deo lica mu se naduo. Neprestano je pipkao ranu. „Ne osećam se dobro, Ef.“ „Ma ništa ti ne fali“, uznemireno će devojčica. „Nadutost je prirodna reakcija na povredu.“ „Ali prošlo je pet dana.“ Promenila je temu zato što nije znala šta da mu odgovori. „Kiša je prestala da pada. Hajde da vidimo možemo li da izađemo napolje.“ Natuštio se. „Od nas se očekuje da izbacujemo vodu.“ „Previše si bolestan, a ja sam... premala.“ „Bakler će nas pronaći.“ „Neka ga. Šta je učinio kad te je sinoć presreo s ribljim kolačima iz kuhinje?“ „Poslao me je da pumpam.“ Posle kraćeg razmišljanja, dograbio je ogrtač. „Idemo.“ Kuća Sivog klana je prokišnjavala. Kameni blokovi ponašali su se kao sunđeri kojisu upilisve što su mogli isad je iz njih curila voda. Kiša je padala četiri dana bez prestanka. Hladna, ledena zavesa spuštala se na močvarnu vodu. Poravnala je velika polja trske. Salamanderova vrata bila su otvorena i nikog nije bilo na straži. Protrčalisu kroz njih. Vetar se pojačao. Gurao je vodu na dokove kružne kuće i gasio plamenove gasnih odvoda. Muškarci i žene krčili su trsku u jezeru, u čamcima u obliku mahuna graška, prilagođenim plovidbi po uskim kanalima Trskovačkog puta. Žene su svakog dana od zore do mraka krčile trsku u jezeru oko kružne kuće, jedine otvorene vode ligama unaokolo. Opasna i osvajački raspoložena trska pretila je da uguši celu

dragocenu vodenu površinu. Klanovci su zamkama lovili ptice i divljač. Zamkarenje je u Sivom klanu bio muški posao, za razliku od ostalih klanova. Veliki i složeni kavezi od trščanih štapova i rogoza raspoređivali su po ostrvima i u moru trske. Efi je u jednom od zamkarskih čamaca opazila muškarca u zelenoj odeždi od kože močvarnih pacova. „Da li je to on?“, rekla je i laktom munula Čeda. „Čovek koji nas je ovamo doveo?“ Čed je napregao vid. „Koža mu je malo pegava. Mislim da je on.“ „Hajde da nađemo neki čamac i krenemo za njim.“ „Nemoj.“ Bezvoljno je odmahnuo glavom. „Ne pada mi na pamet.“ Ščepala ga je za okovratnik košulje. „Obećao si. Zakleo si se, pljunuo i zalepio. Ne teraj me da te nazovem vrbovim klinom.“ „Nisam ja vrbov klin“, uzvratio je. „Samo ne vidim kako će nam praćenje Zelenog Krzna pomoći da uklonim kletvu.“ „On je glavešina klana, ali ga uopšte ne viđamo u kružnoj kući. Ne bi bilo zgoreg da doznamo gde ide. Kakogod, rekao si da je naša dužnost da pobegnemo. Možda ćemo, ako krenemo za njim, pronaći tajni put odavde.“ S Čedovog lica mogla je jasno da pročita šta misli o njenom sledu zaključivanja. „U redu.“ Lako su pronašli čamac. Desetak plovila bilo je posejano u pristaništu oko kružne kuće. Da je razmislila o tome, zaključila bi da je u Sivom klanu bilo više čamaca nego ljudi i ne bi znala razlog tome. Čed je odabrao zeleni čamac zakrivljenog pramca. Konjske mešine ispunjene vazduhom jedva su držale pristanište na površini. Pokvasila se dok je čekala Čeda da odveže i okrene čamac. „Požuri“, rekao je kad je bio spreman. „Ljudi nas gledaju.“ Bacila je pogled na kružnu kuću. Spolja bi se teško mogla nazvati kružnom... pre će biti da je osmougaona. Nekoliko staraca skupljali su školjke i tražili račiće na glavnom pristaništu. Dva nezakleta Siva mešala su blato kod temelja. Dodavalisu kosti i trsku u glib. Niko nije obraćao

pažnju na dvoje dece koja kradu čamac. Odlučila je da se upusti u neizvesno iskušavanje njihove pažnje. „Uskači“, naredio je Čed. Poslušala ga je. Bilo je lepo voziti se čamcem bez vezanih nogu. I Čedu je prijalo. Veslao je sa stopalima na ivici, iako je tako rasipao snagu. Držala je jezik za zubima i nije ga kritikovala. Osećala se gotovo spokojno. Jezero oko Sive kuće zvalo se Mirna voda. Tul Balder ih je upozorio da, iako je uglavnom plitko, ima mesta dubokih i po stotinu metara. Po površinisu plovile blistave mrlje sumpornog katrana, zamke za komarce i čamdžije. Vetar ih je nanosio na trščake. „Zašto ih ima toliko?“, pitala je dok je Čed vijugao poljem bakarnih cevi. Iz nekih su izbijališuštavi plamenovi. „Ispuštaju močvarni gas da se ne bi nakupio.“ „Šta bise desilo kad bise nakupio?“ Udario je veslom o močvarnu površinu. Nešto vode je prsnulo u čamac. „Zapalio bise i prasnuo. Tako su izgubili nekoliko ljudi.“ „To bi mogla biti kletva. Močvarni gas.“ Okrenuo se da bije počastio omalovažavajućim pogledom. „Sivi klan je oduvek u močvari. Možda su malo potonuli, ali oduvek su ovde, što znači da su se odvajkada nosili s močvarnim gasom. Ne možeš da baciš kletvu na klan s nečim što odranije postoji.“ Morala je da prizna: Čed Lajmhaus imao je nadmoćno znanje o bacanjima kletvi. „Tamo“, rekla mu je. „Zeleno Krzno prošao je između rogoza.“ „Razumem, kapetane!“ Iako je bio sarkastičan, sledio je njena uputstva. Kad su krenuli prema jugu, ka rogozu, shvatila je da se nijednom nije uplašila otkad su napustili Sivu kuću. Boravila je napolju, s velikim sivim nebom iznad glave, otvorenom vodom i džunglom od rogoza u visini očiju, a osećala se... Koja reč joj beše nedavno pala na pamet? Spokojno. Bacila je pogled na Čeda. Snažno je veslao. Treslo mu se salo na donjem delu leđa i zadnjici. Volela ga je. Bez njega ne bi postigla mir u

duši. „Promašio siskretanje“, rekla mu je. „Vratise.“ Gunđao je. „Zeleni verovatno obilazi zamke.“ „Možda. Ipak ćemo nešto naučiti o Trskovačkom putu.“ „Zveknuće nas po glavi i pobacati u Smrdljak.“ „Ne, neće. Zar si zaboravio da je Vakeru Stounu platio debele pare za nas? Niko ne baca ono za što je skupo platio.“ Još malo je gunđao. Svetlost i vetar gubili su snagu otkad su s otvorene vode skrenuli u rogoz, koji je sezao dva i po metra uvis s obe strane čamca. Mirisao je na meso. Sluzave larve konjske mušice lepile su se za stabljike. Opazila je crnoglavku kako čeka da se nešto pomoli iz larve. Veslao je polako i pažljivo da bi ostali u središtu uskog kanala. Bio je usredsređen i ćutljiv. Noge su mu počivale na pramcu. Pitala se da li misli isto što i ona: bekstvo je postajalo sve neizglednije. Izgubilisu Sivu kuću iz vida iako nisu odmakli ni trećinu lige od nje. Nisu videli ništa izuzev rogoznih litica. „Ef, da lisi zapamtila put?“ „Jesam.“ Dotad se nije trudila da ga zapamti, ali rešila je da povede računa. „Vidim trag čamca Zelenog Krzna na površini vode.“ Pokazala je na talasiće koji su udarali po pramcu. „Ne smemo da ih izgubimo iz vida.“ „To i nije neki trag. Patke, vetar, močvarni pacovi - bilo šta može da napravi te talasiće.“ Imao je pravo. Pre pola sata izgubilisu Zeleno Krzno iz vida. Iako je bila prilično sigurna da je skrenuo u ovaj kanal, nije znala da li je još u njemu. Zbunjivali su je otvori u rogozu, procepi između ostrva, uski prolazi, nevidljivi dok se ne dođe baš do njih. Čamac je mogao začas da klizne u neki i iščezne. Pretpostavljala je da i na Trskovačkom putu ima nevidljivih procepa skrivenih trskom. „Trebalo je da ponesem zviždaljku“, reče Čed. „Sećaš lise da nas je Bakler upozorio na to? Rekao je da se čak i iskusni Sivi ponekad izgube, pogotovu nakon oluje. Ostrva se pomeraju, razdvajaju i sudaraju, stari kanali nestaju preko noći, a novi se otvaraju. Korenje

može da zapreči...“ „Čede!“ Bocnula gaje u kičmu. „Smiri se. U najgorem slučaju, okrenućemo čamac i vratitise nazad.“ „Vraćamo se za nekoliko minuta.“ Čamac je klizio po močvari. Ostavljao je talasiće na tamnosmeđoj vodi. Ronci su se oglašavali iz dubokog rogoza. Proizvodili su jednolične, šuplje zvuke, kojisu podsećali na reč more. „Dosta je bilo, okrećem čamac“, obznanio je i počeo da vesla unazad. „Nemamo hrane, vode, a ni zviždaljku. To ti je isto kao da smo se zatekli na Ledini.“ Pomogla mu je da okrene čamac odgurujući se od močvarnog rastinja. Nebo se smračilo. Pale su prve kapi kiše. Čed je upro svom snagom. Uskoro su odmicali niz kanals vetrom za leđima. Kad su prošli pored jedne pukotine u gustišu, ugledala je brežuljak u daljini. Iz trske se uzdizalo brdašce s nekom građevinom. Trgnula se napred. Odmah je videla zašto ju je pozvao. Kanal se završavao trščanim ostrvonu „Izgleda da smo promašiliskretanje.“ Odlučno je odmahnuo glavom. „Nismo skretali. U istom smo kanalu kojim smo napustili Mirnu vodu.“ Glas mu je postajao piskaviji. „Trebalo je da zapamtiš put.“ „Hajde da prođemo kroz njih.“ Vrh čamca razdvojio je trsku. Posle metar-dva, zaglavio se u gustom rastinju. „Čvrsto je. Ne možemo dalje.“ Dodao joj je veslo. „Okrenise. Izbavi nas odavde.“ Okrenula se. I put nazad je bio blokiran. „Hajde, Efi! Požuri!“ Okrenuo se na sedištu i video isto što i ona. Ukočio se i ispustio čudan zvuk iz grla. Htela je da mu kaže da zatvori usta da ne bi progutao neku muvu. Nešto se kretalo na obodu njenog vidokruga. Trska se iznenada rastavila. Zeleno Krzno kliznuo je u kanal ispred njih. Ćutao je. Tetovirao je sitno, tamno lice tako da liči na daždevnjakove škrge. Doplovio je do njihovog čamca i privezao ga za svoj. Videla je da su mu i ruke tetovirane istom šarom. Ukrućeno su

sedeli dok ih je Zeleno Krzno potezao iz trske. Gurao je njihov čamac ka prepreci od močvarnog rastinja. Na metar od nje potegao je motku s kukom. Cimnuo je veliki komad rogoza isklonio biljni zid u stranu. Iza se otvorio kanal. Zadivljena, Efi je bacila pogled preko ramena na Čeda. Njemu je u tom trenutku više odgovarao pridev zabrinut. „Šta je s onom preprekom tamo pozadi“, obratila se Zelenom Krznu. „Guralismo je, ali nije htela da se pomeri.“ Zeleno Krzno ćutke je vukao njihov čamac. Čed se nagnuo napred da bi joj šapnuo u uvo: „Kladim se da ju je on lično namestio.“ Polako je klimnula. Ponovo je videla brežuljak. Počela je da sumnja da ih vuče ka njemu. Zeleno Krzno izveo je niz preciznih zamaha veslom i uveo ih u kanal jedva nešto širi od čamaca. Sagla je glavu da je rogoz ne bi zakačio po licu. Da li zbog hrabrosti ili gluposti, nije se plašila. Volela bih da štuka nije odnela moju amajliju. Kanal je skrenuo. Brežuljak se najedanput pojavio ispred njih. Štrčao je tri metra iznad vode. Bio je blago zaobljen sa svih strana. Nekoliko jova raslo je odmah iznad linije vode, a žuti korov pokrivao uzvišenje. Bila je sve sigurnija da je uzvišenje delo ljudskih ruku. Na plovidbi niz Vuk videla je mnoga ostrva. Nijedno nije bilo simetrično. Zeleno Krzno pristao je pored jova. Skočio je na obalu i vezao čamac za granu. „Napolje“ rekao im je kad je to obavio. „Prvo pravilo“, rekao je Efi dok joj je pomogao da stane na strmu obalu, „nikad ne putujete Trskovačkim putem, osim ako ne znate gde idete i najmanje dva puta za povratak.“ Zatim je pomogao Čedu. Kretao se lako i delotvorno. Učinio je samo ono što je bilo neophodno da bise Čed iskrcao. „Drugo pravilo. Voda! Ko pije močvarnu vodu, završi u močvari. Treće pravilo...“ „Hrana?“ s nadom će Čed. Videvši izraz na licu Zelenog Krzna, promenio je odgovor u: „Rezervno veslo?“ „Bilo bi korisno“, potvrdio je Zeleno Krzno, „ali nije pravilo. Ako

dotle dođe, uvek možeš da otkineš sedište ili komad ograde i odveslaš do obale.“ Čed je klimnuo s razumevanjem. „Svetlo?“ reče Efi.. Zeleno Krzno posmatrao ju je ljubopitljivo. Tetovaže daždevnjačkih škrga skrivale su sitne i pravilne crte. Očisu mu bile boje katrana, crne s malo zelenog, pa se sticao utisak da su površina nečeg dubokog. „Svakako ne bi bilo dobro da vas ovde zatekne mrak.“ Zablistala je od zadovoljstva. Pohvala ju je osokolila. „Zašto si nas doveo ovamo?“ Posmatrao ih je. Tetovirane krljušti pružale su se niz vrat i nestajale ispod odeće. Pitala se da li je istetovirao čitavo telo. „Nadamo se da ćete postati pripadnici našeg klana.“ Odgovor ju je iznenadio. Nije znala šta da kaže. Zeleno Krzno ih je pažljivo posmatrao. „Kupio si nas“, konačno je prozborila. „Ne. Platili smo čoveku koji vas je dovezao ovamo.“ Govorio je ujednačenim glasom i sa izvesnim ponosom. „Ipak, mi vas ne posedujemo.“ „Ako je to istina, pustite nas“, reče Čed. Znala je šta će im Zeleno Krzno reći i pre no što je progovorio. „Pa slobodni ste da idete.“ Mahnuo je rukom ka močvari. Okruživalo ih je beskrajno more trske. Sunce se probilo kroz oblake i obojilo krajolik zlatnim prelivom. „Mi vas ne zadržavamo.“ Naravno da nas ne zadržavate. Efise nestrpljivo oglasila: „Ko si ti?“ „Rufus Rajm, poglavica močvare.“ Dagro Blekhejl naučio je Efi imenima svih poglavica. Sivi klan predvodio je Turni Sivi. Rekla je to Rajmu. Slegnuo je ramenima. Nije poricao njene tvrdnje, ali im nije pridavao značaj. „Jeste li videli Turnija otkad ste ovde?“ pitao je zagledan u daleku tačku u močvari. Efi je pogledala u Čeda. Odmahnulisu glavama. Pustio ih je da razmisle o tome.

Čed je pitao: „Da li je umro?“ Munula ga je laktom. Ponekad je bio velika budala. „On je na Klanovskom brdu, s ratnicima i konjima Sivog klana.“ Vilin konjic proleteo je između Efi i Rajma. Krila su mu blistala kobaltnoplavom bojom. Pomislila je da razume njegovu titulu, ali je još neće objasniti Čedu. Nije bio samo zamenik poglavice Sivog klana. Suština njegovog položaja uopšte se nije ticala klana. Titula je doslovce značila ono što im je rekao. Bio je poglavica močvare. Čuvar. Rajm je zadržao pogled na njoj malo duže, kao da želi da potvrdi poluoblikovane misli. Naglo se okrenuo i otpešačio do vrha brežuljka. Čučnuo je nadomak vrha i pozvao Čeda i Efi da mu priđu. Prislonio je prst na usne dok su prilazili. Desetak kornjača brčkalo se u malom udubljenju na samom vrhu. Čed je legao na stomak da bi ih bolje osmotrio. „Pegave“, rekao je sa simpatijama. Rajm je nagradio dečaka pogledom odobravanja, kakav je dobila i Efi posle pogađanja trećeg pravila putovanja Trskovačkim putem: ne kreči na put bez svetiljke. „Ako budu srećne, uhvatiće malo sunca pre no što se smrkne“, rekao im je Rajm. Čed je opčinjeno klimnuo. Kornjače su bile male i zelene, sa žutim pegama. Nekoliko se tek izleglo iz jajeta. „Zašto novorođenčad umiru?“ otelo se Efi. „Za deset dana izbrojala sam četirisahrane.“ Čed je jeknuo. Posmatrala je njegov potiljak. Zar ne bi trebalo da pokušava da beži? Rajm se udaljio od kornjača. Krenula je za njim. „Ako deca i novorođenčad ovde umiru, to znači da smo iČed i ja u opasnosti.“ Krljušti na Rajmovom licu namreškale su se u skladu s disanjem. „Ti ćeš živeti, ali posekotina na licu tvog prijatelja ne obećava ništa dobro.“ „Kako znaš da ćemo preživeti? Proklet da si! Tvoj klan klizi u...“ „Nemoj!“ prekinuo ju je Rajm pomalo preteći. „Nemoj da govoriš loše o ovom klanu. Ne poznaješ ga.“

Oborila je glavu. Ponovo je osetila ponos u njegovom glasu. Okrenuli su se ka jugu. Videla je gomilu zemlje iznad trske i sićušna ostrva pokrivena drvećem. „Ti si iz Blekhejla?“ pitao je Rajm. Klimnula je. „Trebalo bi da ti bude drago zbog toga. Neka ti bude drago što su ti saplemenici i rodbina bezbedni.“ „Nisu bezbedni.“ Tata i Drej su mrtvi. Raif je proteran iz klana. „Bolje im je nego ovde. I kad bisve ostalo bilo isto, bili bisigurniji u Blekhejlu nego u Sivom klanu.“ Naglo je ostarila zbog tih reči. Odgurnula je veliki komad crnog blata u stranu vrhom čizme. Shvatila je da stoji na kamenu, na kamenoj kupoli. Podigla je glavu. „Da li su svi u Blekhejlu tako pametni?“ pitao je kad je pročitao izraz kružna kuća na njenom licu. Mislila je da bi iskren odgovor bio nepristojan i odlučila da upražnjava novostečenu veštinu - ćutanje. Nasmejao se. Otkrio je zelenkasto-bele zube. „Da. Stojimo na vrhu stare kuće Sivih. Tone duže od hiljadu godina i uskoro će sasvim iščeznuti. Sledećeg proleća ćeš ovde zatećisamo trsku i vodu.“ „Brzina kojom močvara guta sigurno se povećala", hladno će Čed koji je još ležao na stomaku i posmatrao kornjače. „Ako je i pre hiljadu godina tonula sedam metara svake godine, onda je kružna kuća zaista visoka.“ Zatreptala je u njegovom pravcu, ali on nije skrenuo pogled s kornjača. Niti je rekao išta drugo. „Kažu da je to bila najlepša kružna kuća na teritoriji klanova i da je načinjena od zelenog granita iz kamenoloma Trans Vora. Oko nje su bili ograđeni vrtovi, plavi bazeni i žalosne vrbe. Močvara je isušena ligama unaokolo. Izgradili smo bedeme i obezbedili se od vode. Gajili smo cveće i žito, a krave su pasle po bogatim pašnjacima. Slajder Sivi, Poglavica Kornjača, probio je put kroz močvare sve do Trans Vora. Nazvao ga je Sivoput. Kraj njega su nikla brojna svratišta. Svi klanovi koji su imali robu za trgovanje dolazili su ovamo. Slajder im je

naplaćivao putarinu, što je Sivi klan činilo bogatim i moćnim. Počeo je da gleda na zapad na Otler, Brdo i Polu-Blad. Tamo je bilo suve zemlje. Nije bilo potrebe za izgradnjom nasipa i brana.“ Glas mu je zadrhtao. „Slajder je zauzeo Brdo i pola klana preselio tamo. Priča se da je baš pripremao pohod na Otler kad je voda počela da raste, a s njom su izašli i vroli.“ Zadrhtala je. Jednom je slušala kako Anvina Ptica i Dagro govore o vrolima. Ućutalisu se kad su shvatili da ih prisluškuje. „Šta se desilo?“ Rajm se vratio na vrh brežuljka. Čučnuo je pored Čeda i uhvatio najveću kornjaču. Slomio joj je vrat brzim pokretom zgloba. Ostale kornjače pohitale su u vodu. „Sivi klan je pao“, rekao je. Bacio je kornjaču u čamac. „Otad se neprekidno borimo s vodom i zlom srećom.“ Bacila je pogled na Čeda. Ustao je. Izgledao je izgužvano. Hvatao je kornjače kad ga je Vaker oteo. Bile su jedna od njegovih najdražih zanimacija. „Da li je tada bačena kletva na Sivi klan?“, htela je da zna. „Ova zemlja bila je ukleta mnogo pre nego što smo mi došli, samo nismo znali za to.“ Čed je stao pored Efi. Spustila mu je ruku na rame. Bio je vruć. Briga ju je učinila otresitom. „Zašto novorođenčad umire?“ „Vazduh je loš. Močvara im se uvlači u pluća. Ne mogu da se izbore s njom.“ „Šta je s nama?“ „Vi ste stariji. Jači ste.“ Pokazao im je da pođu ka čamcima. „Ko nam dođe posle šeste godine, retko umire.“ Čed i Efi htelisu da uđu u zeleni čamac. Rajm im je nedvosmisleno dao do znanja da će putovati zajedno u njegovom. Odvezao je konopac i krenuo čim su se srnestili. Zeleni čamac ih je sledio. „Pobeći ćemo“, reče Efi s lažnom samouverenošću. Sela je na prednje sedište zato što je kornjača bila tu. Nije htela da je Čed gleda u povratku do kružne kuće. Ni ona nije htela da je gleda. Uzvraćala joj je pogled mrtvim, crnim očima. „Nismo glupi. Naučićemo da plovimo

Trskovačkim putem.“ Rajm je vešto veslao kroz vodu. „Naravno da ćete naučiti. Nadamo se da će vam Sivi klan do tada postati dom.“ Mislila je na Krozerku u kuhinji. Nije izgledala kao neko ko želi da po-begne. Da li neko mesto može postati dom ako u njemu provede dovoljno vremena? „Nikad nećemo zaboraviti da smo iz Blekhejla i Banena“, prkosno je odvratila. „Naravno da nećete. Ni ja nikad neću zaboraviti da sam iz Duna.“ Izmenjala je pogled s Čedom. Iz Duna? Rajm je presreo taj pogled. Osmehnuo se. Okrenuo je levicu ka nebu i otkrio tetovažu daždevnjačke glave na dlanu. „Odveli su me rano, kad sam imao samo šest godina. Isprva sam mislio isto što i vi. Sivi klan izgledao je previše vlažan i ruševan. Zatim sam počeo da plovim okolo u čamcu. Upozorili su me na pravila, ali me niko nikada nije zaustavio. Kad sam naučio da se snalazim po močvari, ponekad sam odsustvovao i danima. Plovio sam od ostrva do ostrva, spavao pod jovama, pekao na žaru kornjače islatkislez za doručak. Sivi klan nije kao drugi. Ne zna za dva ista dana jer se močvara neprestano menja. Ostrva se dižu i tonu. Voda otvara i zatvara kanale. Dabrovi preko noći naprave branu pa nastane poplava. Svakog jutra dolazim ovamo i ne znam šta ću zateći. Siguran sam da nikad neću ogladneti. Ribe, barske ptice, vodeni pacovi, kornjače... I dete s kavezom ovde može svašta da nahvata.“ Skrenuo je u glavni kanal i zaplovio ka kružnoj kući. Veslao je lako i brzo. Čamac je odmicao iznenađujuće hitro. „Otkad sam naučio da putujem Trskovačkim putem, nijednom nisam poželeo da odem. Ovo je moj dom, a Dunu ne trebam. Jak je Dun i bez mene. S druge strane, potreban sam Sivom klanu i ovoj močvari. Potreban sam ljudima u kružnoj kući. Biti nekome potreban znači voditi život vredan življenja.“ Neko vreme ćutke je veslao po Mirnoj vodi. Vetar je uminuo. Površina jezera bila je blistavocrna. Ribarski čamci klizili su sa svih strana, vraćajućise u pristanište pre mraka.

„Ovde ste potrebni i poželjni“, rekao je Rajm usmeravajući čamac ka pristaništu. „Nadamo se da će Sivi klan postati vaš dom.“ Dok je Rajm vezivao čamac, Efi je u sebi ponavljala:Blekhejl. Bilo joj je malo žao njega i Sivog klana, ali nije mogla da zamisli da će ovo mesto ikad postati njen dom. Nije znala ni da li može da mu veruje. Nije joj sve rekao. „Koje je četvrto pravilo?“, pitala je dok joj je pomagao da se iskrca. „Rekao si nam samo tri.“ Odmerio ju je dugim, ispitivačkim pogledom. Kad je trepnuo, videla je da su mu i očni kapci tetovirani krljuštima. „Nikad ne idi dalje od jednog sata na istok. Klanovci nemaju šta da traže na sulskoj teritoriji.“

20. Hejl-kamen „Robi Dun Dun krunisao se za kralja.“ Rajna se šetala kružnom kućom. Razmišljala je o najnovijim vestima s juga. Ratnici su stigli pre jednog sata. Primila ih je u Velikom ognjištu i dugo razgovarala s njima. Ostavila ih je u društvu Balika Crvenog i starijih Blekhejlovaca. Lice joj je gorelo pri pomisli na ono što Balik govori četvorici ratnika. Rajna je zatvorila kapiju pred nosom Skarpovaca. Izbacila ih je sve do jednog. Jelma se utaborila u Staroj šumi. Sprema se za rat. Zafrktala je. Ili je poludela ili je zaista moguće istovremeno osećati i brigu, istrah, i oduševljenje. U kružnoj kući bilo je mnogo prijatnije bez njih. Nestalo je smrdljivih kuhinjskih vatri i veštičjih napitaka koji su štipali za oči. Nestalo je ozlojeđene dece koja su siktala Kučko! iza njenih leđa. Nestalo je svinja i kokošaka koje su harale hodnicima. Nestalo je nadzirača, kritičara i tužitelja. Kad bi samo mogla da zamrzne vreme, da hoda urednim i mirnim hodnicima Blekhejla, da prolazi kraj Blekhejlovaca koji je s poštovanjem pozdravljaju... To je život! Volela bi da ga živi ne misleći o budućnosti istrašnim opasnostima koje vrebaju. Dagro, ljubavi moja, danas mi nedostaje tvoja mudrost. Stigla je do predvorja i skrenula ka kuhinji. Morala je da razmisli o uticaju najnovijih vesti na Blekhejl. Dun Dun je postao kralj. Blađani su branili Kuću Vitija, ali Glin Selvud, jedan od ratnika pristiglih s Banen polja, kaže da su ih Dunjani uništili. Nastradala su dva sina Gospodara Pasa - Trago i Hanro. Glin je pomenuo i trećeg sina, Gangarika. On je s manjim odredom pobegao na jug. Prošla je kroz kuhinju. Odsutno je klimnula glavnom kuvaru i Merit Ganlou. Šta može da zaključi iz svega toga? Dun Dun je nemilosrdan i odlučan. I stalno pobeđuje.

Stigla je do kratkog stepeništa. Skinula je lampu sa zida i krenula u utrobu Kuće Blekhejla. Kako će Mejs reagovati na pobedu Dunjana? Verovatno će navaliti na Ganmidič. Pokušaće da zauzme Kapiju Kraba pre nego što Dun krene na jug. Mogao bi da se vrati kući, ali bi tako izgubio obraz pred ratnicima. A Blekhejlovci nikad ne beže od bitke. Brzo se kretala uskim hodnicima podzemlja. Kuća Blekhejla je starila. Eksplozija u svetilištu otvorila je velike pukotine u temeljima. Kroz njih je prvo prodirala voda, a sad je nadirala i zemlja. Crni glib curio je iz kamena. Prepoznavala je kosti i ljušture insekata. Trudila se da ne stane u blato dok je hitala ka zagušljivoj maloj ostavi u kojoj je sakrila poslednji deo Hejl-kamena. Pevao joj je u snovima. Poručivao joj je da ne zaboravi da postoji i upozoravao da je sveti kamen skriven od pogleda uvreda za Kamene bogove. Osetila je njegovu privlačnu moć čim je ušla u ostavu. Nije mogla da shvati kako je mogao ostati skriven svih ovih meseci. Svaki Blekhejlovac koji bi prošao iznad njega morao je da oseti snažno i neprekidno pražnjenje sile? Klekla je. Odaja je bila hladna isuva, kao grob. Spustila je lampu i pogledala komad granita u obliku klina. Na njemu nije bilo prašine. Po ožiljcima dleta zaključila je da je nekad bio na spoljnoj strani svetog kamena. Pružila je ruku i prešla prstom preko nabora. Nešto duboko iza kamena, starije od klanova, uzvratilo je dodir. Nije bila ni uplašena ni iznenađena... samo tužna. Kameni bogovi i moć koju su posedovali povlačilisu se iz sveta ljudi. Još su zauzimali izvestan prostor i nastaviće da ga zauzimaju, ali on se smanjivao. Nije se zapitala otkud to zna. To joj je govorio sveti kamen. Dodirni me i otkrićeš istinu. Sklonila je ruku i čekala. Obrađivala je novo saznanje. Nadala se da će Orvin uskoro doći s novim druidom, nekim vrednim dečakom ili devojčicom, kog je oštrim umom i vojničkom stegom obučio Valvis Harding, druid Drega. Orvinov povratak više neće biti lak poduhvat. Usamljen čovek s tovarom hrane i žita neće moći da prođe kroz obruč Jelme Skarp. Poglavarka lasica već je presretala isporuke seljaka