Dz.V. Dzouns - Mac senki 04 - Osmatrac mrtvih

Viđao je tesanu građu i dužu od šezdeset metara. Drveće je moglo biti i dvostruko više. Pretpostavio je da su ga tamničari mogli obesiti i na većoj visini, ali onda bi morali više da se muče dok dižu i spuštaju kavez. Dvadeset pet metara bilo je sasvim dovoljno da sužanj odustane od svake pomisli na skok. Žica mu se usecala u butine i grudi. Čim bi se pomerio da malo smanji pritisak, kavez bi počeo da se ljulja i poskakuje. Konopci bi se napeli. Polako, na stomaku, otpuzao je bliže sredini. Zaključio je da je kavez najstabilniji dok je u središtu. Bio je u pravougaoniku osnove dva metra sa metar i po i visine metar i dvadeset centimetara. Pitao se ko ga je načinio. Nije bio delo Klanovaca. Oni nikad ne bi držali sužnja u zatvoru u kojem ne bi imao dodira s tlom. Svi ljudi, čak i osuđenici, moralisu da imaju pristup Kamenim bogovima. Kavez je sigurno načinjen u gradu. Njihov Jedan Bog lebdi u vazduhu. Izdignuti kavez možda gradske sužnje približava njihovom Bogu, ali šta gradskih ruku delo traži kod Sula? Kavez je bio previše ružan i nezgrapan da bi bio njihov. Ako je verovati pričama Angusa Loka, Suli ne uzimaju zarobljenike. Oni prvo upozore, a onda ubijaju, i kraj priče. Tako se ponašaju prema svim uljezima. A sad su uzeli sužnja. Njega. Ovo je nekada bila sulska naseobina. Trudio se da osmotri šumu. Dosad nije video sličnu naseobinu. Nalazila se na čistini s ponekim borom, a možda su samo tri od deset stabala sekire poštedele. Preostala stabla su okresali i zašiljili, napravivši tridesetak metara visoka sivo-bela koplja. Pitao se da li takvo drveće može da se okameni zato što su ličila na kamene šiljke koje je već viđao. Najbliža stabla činila su uglove savršenog kvadrata, a između njih su raširili platno na visini oko sedam metara. Tako je dobijen veliki zaklon na otvorenom. Gornja površina platna belasala se blago stvarajući rešetkasti obrazac, koji je Raif odmah prepoznao - ražina koža. Orvin Šenk imao je nož s drškom obmotanom ražinom kožom. „Samo ona vredi više od deset sečiva“, govorio je. „Odmah smiruje nasilje - potegnem ga s drškom nagore i ošamutim neprijatelje.“

Raif je izračunao da je u Orvinovom bodežu bilo oko pedesetak kvadratnih centimetara kože, a sada je posmatrao čitavih šezdeset kvadratnih metara iste takve kože, pažljivo, skoro nevidljivo spojene. Nadstrešnica se talasala na povetarcu, odašiljući talase plave i srebrne svetlosti. Da je neki Klanovac posedovao nešto tako čudesno i skupoceno, ne bi okrenuo ukrašenu površinu ka nebu, već ka zemlji, da je svi vide. Zaustavio se na toj misli jer je sadržala bitno saznanje o Sulima. Nisu Klanovci, a nisu ni ljudi. Bogatstvo, za kojim su ljudi žudeli, njima ne znači ništa. Da bi nekoga istinski razumeo, neophodno je znati šta ceni... Klanovcisu, što se toga tiče, bili potpuno neobavešteni o Sulima. Njegova najbolja šansa da preživi jeste da posmatra i uči. Uopšte se nisu blago odnosili prema njemu dok je bio bez svesti. Promenio je položaj da odmori kolena. Kavez je poskakivao kao plovak na vodi. Borove iglice na vrhu kaveza propadale su kroz rešetke i padale po njemu. Mirisale su na sapun. Kad ih je otresao, pažnju mu je privukao pokret ispod kaveza. Neka prilika pojavila se ispod nadstrešnice. Nije mogao da pogreši iako je gledao s visine od dvadeset sedam metara. To je bio Sul. Mišići u stomaku su mu se opustili. Nije mogao da ih kontroliše. Svi Klanovci osećalisu strah pred nepoznatim, a naročito pred rasom koja gospodari istokom. Čistinom je krenuo muškarac bez oklopa, s kosom uobličenom u borbenu krestu od središta čela do potiljka. Nije dizao glavu, kretao se s jasnim ciljem. Raif ga je pratio pogledom dok se nije izgubio iz vida, iza kamene terase opkoljene zidom. Kad je pokušao bolje da osmotri terasu, nalet vetra zaljuljao je kavez. Grane okolnog drveća ograničavale su mu vidik. Mogao je da vidi oblast ispod kaveza, a sa svih strana pogled mu je presecalo gusto granje, izuzev ka severu, gde se nalazila nadstrešnica. Koliko je mogao da vidi, terasa i prstenasti zid su u ruševinama. Kamene krhotine bile su delimično zarivene u terasu, kao da su pale s velike visine, a iz pukotina su izbijale mladice i paprat. Cimnuo je kavez, koji je oštro poskočio.

Na najvišoj tački skoka ugledao je daleki zid i nešto što je ličilo na još ruševina. Gubile su se u šumi. Ponovo se zaljuljao. Desetine nadstrešnica belasalo se među ruševinama. Suli su koristili zidove, kamene izbočine i stabla da ih razapnu. Kroz lavirint su promicale vitke prilike, senovite, tihe i naoružane za rat. Obrnuo se na leđa i pustio kavez da se umiri. Pogled na nebo bio je delimično zaklonjen gustom krošnjom. Iglice su se pružale kao vesla na dugom čamcu. Što je duže gledao u njih, više mu se činilo da se kreću. Da veslaju. Usredsredio se na kavez. Na zidu ka stablu visila je mešina s vodom. U kavezu nije bilo ničega drugog izuzev mešine i njega. Pregledao je svoje telo i odeću. Nestalo je orlovskog ogrtača. Pokušao je da se ne brine zbog toga. Čizme od fokinog krzna ukrutile su se od skorelog blata i krvi, baš kao i pantalone. Iz krvavog drveta kapala je smola i prljala mu odeću lepljivim mrljama. Spljeskani komarac zalepio se za jednu od njih. Prehladiće se. To je neizbežno. Ako ovde prenoći, nazepšće, a možda će dobiti i promrzline. Savio se u struku i posegao ka mešini za vodu. Pokušao je da oceni koliko u njoj ima vode. Oko četiri litara. Nije bilo hrane. Ako je suditi po svetlu, bližilo se podne. Legao je i nastavio da posmatra iglice. Ovo je sigurno samo privremena tamnica. Da su Suli hteli da ga ubiju, već bi to uradili. Ne bi mu ostavili vodu da su želeli da skonča u kavezu. Možda čekaju da okopni i umre, da ne bi prljali ruke njegovom krvlju. Trgao se. Nešto mu se pomerilo pod grlom. Bila je to gavranova amajlija, tvrdi, crni komad roga od gavranovog kljuna, koji je dobio na rođenju. Trzao se na uzici. Znači da je još ovde. Imao je nešto zajedničko sa Sulima. Ni oni ni ja ne želimo gavrana. Sklopio je oči. Pomerio se da bi se oslobodio pritiska na ramenima i zadnjici. Komarci su ga skolili sa svih strana. Sutra će svi pocrkati. „Adi!“, zaurlao je iz sveg glasa. „ADI!“ Zujanje komaraca bio je jedini odgovor.

Srce mu se jedva smirilo. Gde je Adi? Šta su mu uradili? Nije mogao da zamisli goru sudbinu za pastira nego da bude obešen u sličnom kavezu. Oni žive na otvorenom, na Teritoriji klanova, seljakajući se s krdima. Mrze zatvoreni prostor. „Čak i najveća kružna kuća među klanovima“, voleo je da govori Adi, „predstavlja samo gomilu hladnih zidova.“ Primorao je sebe na razmišljanje. Adijevo odsustvo moglo bi biti dobar znak. Možda Suli trpaju u kavez samo one kojih se plaše. Pre trideset dana, Jisela Bez Noža i Ilja Kičmolomac u logoru nisu čestito ni pogledali pastira. Sećao se hladnog sjaja u njenim očima kad je shvatila ko je. Imao je sreće što ga je uopšte pustila da ode. A zašto ga je sad zarobila? Šta se u međuvremenu promenilo? Gubitnik, shvatio je. Mač je bio pod ledom kad je sreo Jiselu Bez Noža u šatoru severno od Pukotine. Pomogla mu je da ga nađe, pomislio je, iako je ozbiljno sumnjao da je to bila njena namera. „Nikad neće naći Mishaal Nij“, promrmljala je dok su se Adi i on udaljavali. Dotad nije znao ni gde da ga traži, aliMishaal Nij bio je putokaz. Mesto Bez Oblaka. Skinuo je mešinu sa zida i dobro se napio. Voda je imala zelen, oštar ukus. Zbog mača je postao ozbiljna pretnja. Razmislio je o tome. Suli sad imaju Gubitnika. Zašto ga ne ubiju ili puste ako su hteli mač? Zašto su ga zarobili? Klanovci uzimaju zarobljenike na bojnom polju da bi ih trampili, a Blekhejl neće platiti ništa za Raifa Sevransa, dok Sakati Ljudi nisu imali šta da ponude. Otkup nije mogao biti razlog. Ništa nije imalo smisla. Suli ionako ne igraju te igre. Da li je reč o kazni? Ili su čekali reč Onog Koji Vodi? Možda Jisela Bez Noža nije imala pravo da odlučuje o sudbini Osmatrača Mrtvih. Temperatura je padala. Okrenuo se na kolena da bi proverio šta se dešava ispod kaveza. Dva osedlana konja čupkala su travu duž nadstrešnice. Nije čuo njihov dolazak. Jedan je imao velike košare prebačene preko slabina. Zalihe? Hrana? Stomak mu se zgrčio. U njemu je bila samo voda. Kad je poslednji put jeo? Otkad je ovde? Motrio je i čekao. Granje se ljuljalo na povetarcu. Jedan od jahača

pružio je korak ka ivici nadstrešnice. Video je ruku, kuk, pojas za oružje - žensko. Od tog prizora nije mu bilo ništa bolje. Čučnuo je. I tako je glavom češao krov kaveza. Laknulo mi je kad se odvojio od mreže. Pustio je da pete trpe pritisak, ali olakšanje nije dugo trajalo jer su ga ubrzo zaboleli mišići u butinama. Kavez nikako nije hteo da se umiri. Seo je i proučavao pokrete kaveza. Zalud je pokušao da sredi misli. Zašto mu ne prilaze? Šta rade pod nadstrešnicom? Konj sa košarama zabacio je uši, kao da sluša naređenje. Okrenuo se i ušao pod nadstrešnicu. Drugi konj pošao je za njim. Nejasno je osećao damare četirisrca ispod ražine kože. Dva velika i opuštena - konjska, i dva manja, tuđinska i teška za tumačenje - sulska. Popio je još vode i čekao. Oblaci su se kretali parčetom neba koje je mogao da vidi iz kaveza. Motrio ih je sve dok mu škljocanje metalnih kopči nije privuklo pažnju. Suli su se peli u sedla. Vreme je prolazilo. Dva jahača izašla su ispod nadstrešnice i otkasala na jug, ka naseobini. Prvi jahač bila je žena, s ogrtačem od bezbojne kože i s nekoliko noževa na lancu, za pojasom i na nogama. Kosa joj je bila tamna i sjajna, kao Noćna reka, s obrijanim delom glave iznad levog uva. Drugi jahač bio je Kičmolomac. Protresao je kavez. „Gde je Adi?“, vrisnuo je za njima. „Šta ste mu učinili?“ Jahači su nastavili uspravnih leđa i zategnutih mišića. Nisu ni glave podigli. Konji su mrdali ušima, ali su ravnomerno odmicali. Raif je posmatrao kako prolaze ispod krošnje i nestaju s vidika. Teško je disao. Nova vrsta nepoznatog i neopipljivog straha plamtela mu je u grudima. Postojao je u prostoru između reči. Neviđen. Sam. Zanemaren. Setio se priče o Rangoru Banenu, kog su prozvali poglavica Eho. Rangorov sin Poadi uzurpirao je vodstvo nad klanom, po svemu izuzev po imenu. Nije ubio oca, iz odanosti ili okrutnosti, niti se okitio titulom poglavice. Umesto toga, oca je zatvorio u svinjac i okovao za debeli zid. Poadi i njegovi ljudi u početku su ga svakodnevno obilazili i

izazivali. Groktali su kao svinje i pitali ga ima li išta da im obznani iz blata. Rangor je žustro odgovarao. Cimao je lance i zahtevao da ga oslobode. „Ti nisi moj sin!“, vikao je na Poadija. „Ti si beskičmenjak i vaška!“ Izazivanje je posle izvesnog vremena izgubilo draž. Uzurpator i njegovi ljudi prestali su da obilaze Rangora koji je i dalje bio titularni poglavica. Banen je u međuvremenu zaratio sa Skarpom i Harknesom. Starog poglavicu su svi zaboravili, samo mu je jedna devojka donosila ostatke iz kuhinje. Posle izvesnog vremena, prestao je da se trudi da podiže komade šargarepe i pileće kosti iz kaljuge, već ih je glodao kao pas. Raif je mnogo puta čuo ovu priču. Rangor je u nekim verzijama tavorio tako mnogo godina. U drugim su prošla samo dva godišnja doba, leto i jesen. Svejedno, u svim pričama je, onako sam i zaboravljen, skrenuo pameću. Povukao se u sebe, a um mu je smekšao i istruleo kao kuhinjski otpaci u blatu. Više niko nije razgovarao s njim. Majke iz straha nisu davale deci da prilaze smrdljivom starcu koji živi u sopstvenom izmetu, a ratnicisu se pravili da ne postoji. Stidelisu ga se, kao što se i on stideo njih. Progovorili bi o starom poglavici samo kad bi im jako pivo pomutilo razum irazvezalo jezik. „Poadi je trebalo da ga ubije“, mrmljalisu. „Zašto ga je ostavio u životu?“ Okrutni uzurpator Poadi pao je u bici kod brda Bure. Pogodila ga je harkneska strela koja je doletela odnekud duboko iz šume. Pet stotina Banenovaca nastradalo je u haosu koji je potom nastao. Nije preživeo niko dostojan položaja poglavice. Tada su starijiratnici odlučili da puste Rangora iz svinjca. „On nikad nije ni prestao da bude poglavica“, govorili su, „a dobro nas je vodio u mnogim teškim vremenima.“ Oslobodili su ga, oribali, obrijali, podšišali i odenuli u najbolje poglavarsko sivo jagnjeće runo. Bilo im je jasno da s njim nešto nije u redu još dok su ga sređivali. Kad bi ga pitali koji mač, halju ili čizme želi, odgovarao bi ponavljajući pitanje. „Vunu ili platno?“, ponovio bi sluzi spokojnog izraza i pogleda uprtog negde između predmeta. „Vunu ili platno? Vunu ili platno?“

Rangor je zbog toga zapamćen kao poglavica Eho. Raif je pretpostavljao da je neko drugi ipak preuzeo dužnost poglavice klana, ali taj deo se u pripovesti uvek preskače. Svejedno, naravoučenije je da čovek lako može da izgubi razum. Usamljeni i zaboravljenisužanj može da otplovi tako daleko od tela da povratak postane neizvodljiv. Odrešio je pantalone i ispraznio bešiku kroz žice kaveza. Mislio je na Rangora koji lapće hranu iz sopstvenog izmeta. Zažmurio je i ispraznio um. San ga je odneo na stara mesta. Očev šator u pustarama, veliko dvorište na dan kad je položio Prvu zakletvu. Prošlost je bila tako bliska da ju je mogao dodirnuti. Osećao je grubu teksturu zakletnog kamena ispod jezika, probao je hladni mineral. Čuo je kako Inigar Pognuti viče: „Zakunise!“ Probudio se. Prošlost je kliznula na svoje mesto, a iluzija da je može promeniti isparila. Padao je mrak. Sunce se spustilo iza krošnji. Borovi su pocrneli. Seo je i privukao kolena grudima da bi sačuvao toplotu. Kad se kavez zaljuljao na vetru, pojavile su se i zvezde. Otpio je još iz mešine s vodom. Namirisao je sulsku kuhinju - voće i začine. U naseobini su se upalile lampe, plave i ljubičaste tačke u daljini. Neke su se kretale. Zamišljao je kako Suli nose baklje između šatora. Isprva nije shvatao da je očekivao da će jedna od tih svetlosnih tačaka krenuti kroz šumu, ka njemu. Mislio je da ih samo posmatra. Da ne čeka. Minuti su prolazili, a za njima i sati. Drhtao je na noćnoj studeni, ali niko mu nije prilazio. Doći će sutra, govorio je sebi. Moraju. Mešina s vodom će se do jutra isprazniti. Ponovo je zaspao. Žice su mu se urezale u meso dok je snevao. Otac je stajao pored njega, a rasporem torzo plaveo mu se na mrazu. „Sine“, rekao je, „zašto je moj ubica još živ?“ Bol mu je sevnuo u levom ramenu. Probudio se, ili je bar mislio da jeste. Ali pogrešio je jer su kroz tamu promicale prilike slične onima iz sna. Zubi su bleštali. Po golom mesu doticale su ga ruke koje ga nisu volele. Svisnovisu se povukli kad je noćna čaplja kriknula upozorenje.

Spavao je kao mrtvac. Probudio se u svetu magle. Sivi oblak pritiskao je svih šest površi kaveza. Svanulo je. Temperatura se kretala malo iznad tačke smrzavanja. Pregledao je telo. Otkrio je nešto bolnog pulsiranja u glavi i sevanje u ramenu, ali i iznenađujuće odsustvo utrnulosti u prstima i udovima. Seo je i proverio mešinu za vodu. Bila je puna. Jelenska koža bila je zategnuta i obla. Nadimala se na zidu kaveza kao zrela voćka. Prošle noći ostavio ju je smežuranu. U njoj nije bilo više od pehara vode. Skinuo ju je s kuke i odmerio joj težinu. Svaki lovac zna da se netaknute lešine često naduju od gasova, ali unutra nije bio gas. Mešina je bila teška. Strah mu je prostrujao kroz srce. Otvorio ju je i omirisao. Ista voda kao juče. Oštra, hladnija zbog jutarnjeg vazduha. Sulska. Morao je da pije, uprkos sumnji. Znao je kako žeđ izgleda kad ubija. Ličila je na iscrpljenog, zapenjenog konja. „Medvedica“, tiho je prozborio. Dozvolio je da se uspomena na brdskog ponija, koji ga je proveo kroz Ledinu, prošeta kroz njegove misli, a onda je potisnuo tu uspomenu. Morao je da razmišlja. Magla je pritiskala žice. U kavez je ulazila iseckana na kocke. Dok je sabirao šta zna, posmatrao je kako se kocke rastaču. Brzo je ispitao desno rame i otkrio malu crvenu rupu u koži. Okolno meso bilo je osetljivo, ali čisto, a neki melem namazan preko rane. Pomirisao ga je. Ništa nije osetio. Uspavali su ga strelicom kroz žicu. Sačekali su da izgubi svest i spustili viseću tamnicu. Na tlu su izvadili strelicu, zbrinuli rane i napunili mešinu s vodom. Šta su još učinili? Nije hteo da se priseća sinoćnjih snova. Ako kriju odgovore, biće bolje da ostanu u njima. Proučavao je kavez. Zgusnuta magla ovlažila je čelik. Ako još malo zahladi, voda će se zalediti. Da li je dobio nešto za sprečavanje promrzlina? Da li tako nešto uopšte postoji? Magla se povlačila. Gigantska stabla krvavog drveća izranjala su oko njega kao potonulo brodovlje iz dubina mora. Tupi zvuci dopirali su iz šume. Tamo dole, ne tako daleko na istoku, neko je kovao metal.

Neko drugi je zabijao kočeve. To su poznati zvuci logorišta. Nagnao je sebe da im se odupre. Suli su ga omamili. Neobično je što Angus Lok, kad je govorio o Sulima, nikad nije pomenuo njihovu okrutnost. Ujakove priče isticale su ponos, brzinu, odlučnost i smrtonosnu ratničku veštinu Sula. Doneo je zaključak da svako ko se zameri Sulima umire, a ne da visi u kavezu na drvetu. Topot kopita ispod njega nagovestio je dolazak nekoliko jahača. Nije gledao dole. Shvatio je pravila igre. Dojahaće do nadstrešnice, ostati pod njom neko vreme, a zatim će se vratiti u logor. Činilisu to da bise osećao zanemarenim. Suli, najstarija rasa na Severu, pokušavalisu da ga slome. Nema sumnje da su sipali drogu u vodu. Osećao je to u opuštanju mišića oko srca. Kad bude neophodno, ispaliće još jednu strelicu. Uspavaće ga da očiste kavez i napune mešinu vodom. Žele da ga liše dodira sa svetom, da ga izoluju i oslabe. Zalegao je na dno kaveza i zagledao se u borove iglice. Pokušavao je da smisli način kako da sačuva razum.

8. Svratište „Izaberi. Ili tajnovitost, ili iskrenost - odlučisam.“ Treptaj Hjua Malina odgovarao je sevu noža. Upozorenje je obitavalo u uglovima kapaka. „Ne otkrivaj misvoju odluku.“ Bram Kormak, polubrat poglavice Robija Duna i begunac iz Kastelmilka, koji ga je usvojio, zanemeo je. Progutao je odgovor i razmislio o suštinskom neredu Malinovih reči. Malin je bio šumar u Fagu, Bratstvu Duge noći. Odseo je s Bramom u nepriznatom svratištu, četiri lige jugoistočno od Duna. Zgrada je nedavno podignuta, ali je peć znala i za mnogo bolje dane. Kreozot se cedio iz dimnjaka, a dim se provlačio kroz nevidljivu pukotinu u donjem delu. Zbog teškog mirisa vatre od vlažnog drveta, kuća je bazdela na zgarište. U svratištu je vladao polumrak. Nekoliko ljudi naslanjalo se na zid, a dve žene delile su klupu i pile bez prestanka. Starija je nosila haljinu s dubokim izrezom i maltene na poslužavniku nudila krupne smeđe bradavice. Oluja je upravo prošla i vlaga se dimila s ogrtača iznad peći. Krčmar je zarežao na gosta koji je pokušavao da osuši dunski plavi ogrtač. „U mojoj kući nema boja.“ Krupni krčmar slomljenog nosa i smeđih zuba zurio je u Dunjanina da bi mu dao do znanja ko je tu gazda. Krčmari su u svim klanovima poštovani kao tvrdokorni ljudi. Moralisu takvi da budu kako bi mogli da drže svratišta. Malin je izvodio stari trik. Pratio je razgovor iako se činilo da to ne radi. Na stolu je bio komad lepljive kože, a on je palčevima utiskivao vosak u njega. Ni za tren nije odvajao pogled od kože, ali je Bram, na osnovu šumarevog okamenjenog lica, znao da pomno prati krčmara. Opustio se kad je Dunjanin uzeo ogrtač s peći i prebacio ga preko najbliže klupe. Večeras neće biti tuče, barem ne zbog ogrtača.

Šumar je otpio dobar gutljaj slada i Bram se poveo za njegovim primerom. Žestoko piće gorelo mu je niz grlo. Donedavno nije smeo da pije slad. U potaji je negodovao kad mu je Malin doneo čašu. Nijedan Klanovac nikad ne bi kupio slad dečaku od šesnaest godina, svakog bi sprečio osećaj odgovornosti. Šumar nije patio od takvih obzira. „Nisam ti ja otac“, upozorio ga je. „Ne očekuj da te vaspitavam.“ Bram je klimnuo, iako nije u potpunosti razumeo šumareve reči. Imao je još mnogo da uči. Šumari nisu Klanovci. Nisu se oslanjali jedni na druge. Dao mu je slobodu da bira i dozvolio mu da se muva oko njega. Za Brama je odsustvo pravila bio potpuno nov način razmišljanja. Plivao je u dubokoj vodi bez oslonca za noge. Putovao je s Malinom već dvadeset dana. Upoznao se sa svetom granica isenki. Mislio je da dobro poznaje Teritorije klanova, ali grdno se varao. Poznavao je najčešće korišćene puteve, poznata svratišta, mostove i gazove koje su koristili Klanovci. Hju Malin znao je staze kroz najmračnije šume, tajne prolaze do dobro čuvanih rudnika, prirodne mostove preko vodenih puteva i pećine ispod brda. Njegov svet bio je pun ljudi koji žive u okviru nesigurnih granica klanova: nezakonitih naseljenika, trapera, begunaca, nezadovoljnika, tragalaca za rudama, kurvi i divljaka. Živeli su u sirotinjskim udžericama, selima od trske, na šumskim proplancima, u napuštenim zgradama, rudarskim oknima i bunarima. Bilo ih je svuda, samo ako znate gde da ih potražite. Hju Malin je znao. „Uzmi!“ Govorio je tiho, ali zapovednički. Desnom rukom gurnuo je dopola popijeno pivo ka Bramu, a levom mu je ćušnuo tanki paket ispod stola. Dečak je istovremeno uzeo i jedno i drugo. Iskapio je pivo da bisakrio paket. Zadovoljan svojom igrom, pogledom je zatražio odobravanje od Malina. Hju Malin nije gledao u njega. Malo kasnije je klimnuo. Bram je s olakšanjem uzvratio istim gestom. Nije shvatio da Malinov signal nije upućen njemu, već mlađoj od dve žene na suprotnoj strani sobe. Polako je okrenula glavu. Posmatrala je šumara. Nosila je skromniju

haljinu od družbenice, što ju je u Bramovim očima činilo manje zanimljivom, ali bila je zgodna, rumena u obrazima, s desetak bakarnih alki u ušima. „Stići ću te na južnom putu“, reče Malin ustajući. „Ujutru.“ Dečak je zurio u njegov potiljak. Malin se predstavio ženama i započeo tihi razgovor. Ubrzo su ga pozvale da sedne. Čim je seo, ruka mu se našla na devojčinoj butini. Bramu je trebalo vremena da shvati da se šumar neće vraćati. To je to? Nema pomoći? Nema uputstava? Mora da dostavi paket - pismo, ako je suditi po debljini- kako zna i ume. Tajnovitost ili iskrenost - odluči sam. Zbunjeno je treptao. Dim iz peći štipao ga je za oči, ili je možda treptao zbog piva. Sunce je zašlo pre jednog sata i napolju je mrkli mrak. Biće vlažno i hladno. U svratištu je bilo toplo i suvo, a u Bramovoj glavi mutno. Ni najmanje mu se nije dopadala pomisao na bazanje po vlažnim poljima u tami. Ni ona o isporučivanju pisma. Tihi kikot dopro je od Hjua Malina i žena. Bram je ustao. Zakačio je sto i prevrnuo dve čaše. Nije napravio mnogo buke, ali prostorija je bila mala, a ljudi nervozni i naoružani. Sve glave okrenule su se ka njemu. Hju Malin je prineo usne uvu starije žene i nešto joj prošaptao. Kriknula je i ošamarila šumara. Pažnja gostiju smesta se preusmerila na njih. Bram je prepoznao da je sad trenutak da nestane, iako je hteo da vidišta će se dalje dogoditi. Pažljivo se provlačio između klupa. Telo mu je, iz nekog razloga, pravilo preterano žustre pokrete, kao da svaki pravi s previše snage. Gurnuo je vrata nepotrebno jako; zatresla su se u šarkama. Laknulo mu je kad je konačno izašao. Naslonio se na spoljni zid i sačekao da se smiri. Činilo mu se da je grdno pogrešio kad je napustio Kastelmilk. Vazduh je mirisao na kišu, spremala se oluja. Snažni vetar šibao ga je po licu. Idemo redom, govorio je sebi. Da li da jaše ili da ide pešice? Pešice, neizostavno pešice. Ako nešto krene naopako, nije želeo da Gaj Morlok dobije priliku da povratisvog konja.

Nacerio se, uprkos svemu. Gaj Morlok napustio ga je na pobrđu, istočno od Duna. Pošto je Gajev pastuv pobegao, uzeo je Bramovog, procenivši da su izgledi da povrati svog mali. Međutim, Gajev pastuv Gabi vratio se sledećeg jutra. Nekoliko nedelja kasnije, Rajan Kastelmilk darovala ga je Bramu. To je značilo da je Gabi postao punopravno vlasništvo Brama Kormaka. Ne bi se kladio da će se Rajan Kastelmilk ili Gaj Morlok držati svoje reči u ovim novim okolnostima. Pocrveneo je pri pomisli na Rajan Kastelmilk. Poglavarka Kastelmilka primila ga je u klan i lično jemčila za njega kad je položio godišnju zakletvu. Izdao ju je, baš kao i Robi Dun, koji Kastelmilku ništa dobro nije doneo. Odvojio se od zida svratišta i potrčao ka zapadu. Koga on to zavarava? Nije Dunjanin. „Ne polažeš pravo na moje ime, Brame“, neumorno ga je podsećao Robi. „Možda imamo istog oca, ali moja majka je potomak kraljeva. Tvoja je lovac na zečeve iz Gnaša.“ Stigao je do puta i krenuo na sever, ka šumi. Nebo je bilo tamna tavanica, jedva nešto viša od najvišeg drveća. Kiša je prestala da pada, ali je zemlja bila vlažna., Oštra paprat vlažila mu je pantalone i čizme. Nosio je gusto tkani tamnosmeđi ogrtač od kozje dlake, čija je glatka postava odbijala vlagu. Dao mu ga je Hju Malin one noći kad je napustio Kastelmilk, kad su zastali na obali Bele reke. Sledećeg jutra odlučio je da spali stari. Kad je prineo dunski ogrtač vatri, šumar ga je zaustavio. „Zadrži ga“, rekao mu je tiho Malin. „Mogao bi da bude koristan.“ Proganjao ga je zlokobni značaj tih reči. Prepustio se Fagu. Stare veze više nisu postojale, ali su uspomene na te veze mogle biti korisne za prerušavanje ili odbranu. Ogrtač je bio u svratištu, spakovan na dnu ranca. Bram se pitao da li je Malin mislio da će ga već večeras ponovo obući. Sa šumarima se nikad ne zna. Na mnogo načina su bili iznad zakona. Zakucao je na vrata Rajan Kastelmilk i ukrao jednog od njenih zakletih ratnika u po bela dana. Imao je petlju i da uđe u štalu i naredi

glavnom konjušaru da osedla Bramovog konja. Nije ga bilo briga kako nešto postiže, dokle god je to postizao. Tajnovitost ili iskrenost - odluči sam. Usporio je hod. Obilno se znojio i bolela ga je glava. Posumnjao je da se razboleo. Nije trebalo da iskapi čašu. Iščupao je struk paprati i išamarao se mokrom biljkom. To mu je pomoglo da se pribere. Kako da preda pismo Robu? „Ono što ti dam, Dun Dun još večeras mora da dobije“, rekao mu je Malin pre jednog sata, na ulazu u svratište. „U zoru kreće na Viti.“ Bacio je paprat. Sitno trnje izbolo mu je dlan. Trgao se kad je vazduh stigao do nervnih završetaka. Nije ni sanjao da će se vratiti u Dun. Pretpostavio je da je rastanak s Kastelmilkom isto što i rastanak s Robijem i klanom. Odmicao je ka zapadu po tihoj šumi. Pružala je slabiji zaklon kad su kukuta i borovi uzmakli pred hrastovima i gvozdenim drvetom. Nešto je krepalo tik pored staze. Namirisao je svež urin i strah. Poznavao je ovaj kraj. Njegova majka je tu postavljala zamke. Uglavnom se služila žicom, ponekad i kavezima. Obrađivala je metal kiselinom, da se ne bi sjajio i upozorio životinje. To je bila njena tajna. Dobro je pazio gde staje. Prošavši stablo nalik jelenskim rogovima, međaš između zamkarske teritorije i početka lovišta, ponovo je skrenuo na sever. Gurnuo je ruku ispod ogrtača jer ga je dlan još boleo. Napipao je paket. U njemu je bila Fagova poruka dunskom poglavici. Pitao se šta u njoj piše. Ta pomisao ga je opsedala. Čitav sat se šunjao kroz šumu. Kad je mesec kliznuo kroz oblake, ugledao je Kuću Duna. S juga, najveća kružna kuća u klanovima ličila je na kameno brdo iz kojeg je raslo desetak dimnjaka. Dimila se kao grumen uglja šutnut iz vatre. Ugledao je spokojne i vitke kule Čičakkapije na južnoj strani. Po naređenju Robija Dun Duna, stražari nisu palili ni svetiljke ni vatru. Nije znao šta je nadahnulo ovo naređenje, ali koliko je znao svog brata, mogao je da pretpostavi.

Hodao je duž linije drveća, odlažući izlazak na otvoreni prostor. U detinjstvu je mnoge sate proveo u Čičak-kulama; pretvarao se da ih brani. Kasnije je, kad je porastao, na njima stražario. Stepenice su bile klizave i neobično visoke, a vazduh je zaudarao na miševe. Stražarima nije bilo naročito udobno ni pre Robijeve vladavine. Neki drevni poglavica naredio je da klupe budu od kamena. „Drvo je previše meko“, rekao je navodno. „Kad dupe zaspi, glava odmah krene za njim.“ Ipak, Bram je znao da Robi nije zabranio paljenje vatre samo da bi stražarima još više zagorčao život. Jednostavno je hteo da iznenadi uljeze. Svetlost vatre ili svetiljke bili su kao svetionik koji se vidi izdaleka. Ovde su stražari, vrišti plamen, zaobiđi ih! Robi je više voleo da čeka da se neprijatelj približi i da skida jednog po jednog, u tami. Procenio je da dejstvo pića jenjava. Lakše je savlađivao paniku. Rob će ga ubiti. Ubiće ga čim ga vidi. Bram Kormak je izdajnik klana. Pogazio je zakletvu Kastelmilku i upropastio sporazum između poglavara. Još gore od toga! Osramotio je brata, čoveka koji je hteo da postane kralj. O, bogovi! O čemu li je Malin razmišljao? Zašto nije lično uručio pismo? U najmanju ruku, mogao je da se potrudi i bolje obuči učenika za taj zadatak. Sad bi mu dobro došao bilo kakav savet. Napustio je zaklon drveća i krenuo čistinom. Izabrao je najpovoljniji trenutak. Svetlost je blesnula u uskom luku u dnu istočne kule, što je značilo da su se vrata otvorila i zatvorila. U toku je promena straže, što će im malo odvući pažnju. Šesnaestogodišnjak, koji dobro vidi u tami, mogao bi proći neprimećen. Kiša je preobrazila pašnjak u kaljugu i reke blata oticale su ka Plavom dunskom jezeru. Nosile su sve pred sobom i kvasile Bramove čizme. Mislio je o nepostojećem drveću. Otkad je znao za sebe, vrbov gaj je rastao na severnoj obali jezera. Vrbaka više nema. Približavao se nekadašnjoj šumici. Izbliza je video da su stabla još tu, ali bez krošanja, samo gola stabla. Neko ih je bezdušno potkresao. Setio se

odgovarajuće reči- obezglavljivanje. Naselila se u njegovom umu. Nagnao je sebe da pođe napred. Iskoristiće stabla. Čučaće između njih dok ne smisli plan. Znao je svaki ulaz u Kuću Duna, ali i da ima malo nade da se neopaženo uvuče unutra. Štale bi bile najsigurniji put, ali one su spaljene do temelja tokom osvajanja. Postojao je i tajni ulaz kroz Grobnicu dunskih prinčeva. Međutim, Gospodar Pasa poslužio se njime za bekstvo pa je Rob naredio da se zapečati dugim klinovima. Pretpostavljao je da bi s teškim ratnim buzdovanom mogao da ih provali, ali takav buzdovan nije imao. I da jeste, to bi bio bučan poduhvat. I nezdrav za život. Jedan udarac tog oružja otkida glavu. Dok se šunjao jezerom, trudio se da sačuva mir. Iz ove blizine video je mreškanje vode. Staklene jegulje vrebale su ispod površine, u potrazi za plenom. Nalazile su se u zamci. Nisu mogle da napuste Kuću Duna a da ne pređu lige blata. Tražile su izlaz, baš kao i on. Stigao je do golih stabala i čučnuo da se zakloni. Nije se ponosio time, ali nesvesno je posegao za paketom. Iznenada je dobio pregršt ideja. Odlučio je da više ništa ne odbacuje, već da dela. Slomio je pečat. Unutra je bilo parče pergamenta, presavijeno napola. Postavio je pismo na kolena. Izravnao ga je. Mesečina se probijala kroz kišne oblake, a životinjska koža se presijavala. Pročitao je kratku i nepotpisanu poruku. Shvatio je da čovek može da ukroti pluća, ali ne i srce. Bacio je pismo u vodu. Plovilo je malo, s pečatom nagore, a onda ga je odnela jegulja. Ustao je. Iz kuće je dopirao slatki miris nagorele jove. „Obojica znamo da nisi sazdan od dunskog materijala“, ponovo je čuo Robijeve reči izgovorene pre tri meseca. Sad su imale drugačiji oblik, kao novi zub koji se probio iz desni. Robi je mirne duše mogao reći i da uopšte nije sazdan od klanovskog materijala. Do Zapadne čičak-kule stigao je za nekoliko sekundi. Pokucao je na vrata. Udarci po vlažnom drvetu tiho su odjeknuli. Gotovo odmah je čuo buku i ugledao svetlost u kuli.

„Ko je?“, povikao je neko s druge strane vrata. „Bram Kormak. Došao sam da vidim brata.“ Vrata su ostala zatvorena. Bram nije ni očekivao da će se otvoriti. Stražari nisu budale. Posmatrali su ga kroz niz malih otvora probušenih u visini očiju. Trudio se da stoji mirno. Sigurno ga je poznavao bar jedan od posmatrača. „Recite Robiju da ga čekam pored jezera.“ Nakon odobravajućeg gunđanja, okrenuo se i zaputio ka obali. Zahladilo je. Para je počela da se diže s jezera. Dok je čekao, nešto blisko samouništenju činilo ga je spokojnim. Život mu se menjao, baš ovde, na severnoj obali Plavog Duna. Ako bude razmišljao, možda će moći da zaustavi promenu. Razmišljaj, pa ćeš možda moći da ostaneš Bram Kormak, zasad samo loš Dunjanin i loš Klanovac. Još nije postao loš čovek. Nije dugo čekao da Robi Dun Dun izađe iz kuće. Prepoznao je bratovljevu siluetu. Koračao je uzdignute glave i napetih mišića u ramenima, kao i sve buzdovandžije. Grabio je skladnim korakom, plenio savršenstvom stasa i proporcijama kojima se izdvajao iz mnoštva. S lakoćom je izvodio udarce buzdovanom za kakve je drugima trebala sva snaga, ali kod njega u gornjem delu tela nije bilo viška mišića po kojima se buzdovandžije prepoznaju. Rana obuka u mačevalačkoj veštini omogućila mu je da kasnije sam pronađe nove načine za borbu tupljim i težim oružjima. Nosio je vuneni ogrtač dunskoplave boje, obrubljen vidrinim krznom, sive pantalone od krtičije kože i tuniku i kožne čizme debelih đonova. Bio je naoružan, ali bez oklopa. Na leđima mu je počivao očev dugi mač od čistog čelika, kakvim se obaraju konji. Od vodenog čelika, kako su ga zvali, zato što je odražavao svet kao voda. Sigurno je bio teži od kamena, aliRobise kretao kao da ne postoji. Bram je uvrebao zgodan trenutak da malo promeni položaj prema svetlu. Osetio je blago zadovoljstvo kad se njegov brat iznenađeno trgao. Robi Dun dotad nije znao koliko mu je polubrat blizu. Junački je to podneo. „Brame“, kratko ga je pozdravio pomalo

zapovedničkim glasom. „Robe.“ Čekao je. Baš kao iBram. Stariji brat ga je odmeravao pogledom. Poglavica trenutno nije zračio šarmom kojim je plenio svoje mnogobrojne pristalice. U ovim okolnostima to bi predstavljao nepotrebno trošenje snage. „Šta nudiš?“ „Obaveštenja, naravno, ako ih želiš.“ Robijeve očisu zablistale. „Rajan Kastelmilk rekla mi je da si im se pridružio.“ Pomen poglavarke Kastelmilka bio je dovoljan da Bram izgubi pribranost. Kad mu je krv navrla u lice i dlanove, rane od paprati prerasle su u izvor oštrog bola. Robi je klimnuo. Sa zadovoljstvom je posmatrao dokaze bratovljevog stida. „Recišta imaš i idi.“ „Ako sutra napadneš kružnu kuću Vitija, nećeš uspeti.“ „Osim?“ Situacija je bila jasna:Vreme je za cenkanje. Trampu. Razmišljao je šta mu je potrebno. Na brzinu smišljeni plan predviđao je pravo prolaza kroz Dun - daću ti obaveštenja, dozvolićeš mi da odem neozleđen - ali mu je isti instinkt, koji mu je poručivao da se cenjka, govorio da će robu prodati ispod cene. Ovo obaveštenje vredelo je mnogo više. Robi Dun Dun će, zahvaljujući njemu, postati kralj. Već dvadeset godina mašta samo o tome, otkad mu je majka rekla da mu poreklo seže sve do kraljice-ratnice Uplakane Mojre. Šta Bram Kormak želi od svog brata? Malin mu je naredio da isporuči pismo, a ne da njime trguje. Ipak, zar mu šumar nije dao odrešene ruke? Tajnovitost ili iskrenost - odluči sam . Zar to nije isto što iradi kako tebi odgovara? Zaključio je da jeste, a znao je išta hoće. „Hoću dve stvari.“ Robi Dun Dun nije bio budala. Lukavo se osmehnuo. „A one su?“ „Jemstvo bezbednog prolaska Dunom.“ „Imaš ga.“

Oklevao je. Voda je bućnula kad se jegulja praćaknula u jezeru. „I?“ „Očev mač.“ Te dve reči ohladile su okolni vazduh. Iznele su sve na videlo. Neprijateljstvo. Ljubomoru. Gnev. Taj mač, jedan od dva u posedu njihovog oca Maba Kormaka, njima dvojici značio je sve. Kad je otac umro, Robi je uzeo oba. Planirao je da manji da Rajan Kastelmilk, u zamenu za ljudstvo potrebno da bi se povratio Dun. Griža savesti ga je sprečila. Umesto mača, trampio je brata i dao mu mač da bi ga utešio. Gledao je brata pravo u oči. Prodao ga je Kastelmilku. On, Bram Kormak, zaslužuje drugi mač. Rob je prvi skrenuo pogled. Progovorio je tihim i prezrivim glasom: „Previše sisitan. Nikad nećeš moći da rukuješ s njim.“ „Ja još rastem.“ „Možda ću prekršitireč i narediti da te ubiju.“ Kao i ti. Bram mu je čuo misli. Možda je skrenuo s uma, ali to ga nije mnogo pogodilo. Obezglavljivanje je nepotrebno, već sam izgubio glavu. „Ako iko ima pravo da me goni i ubije, to je Rajan Kastlmilk. Pogazio sam zakletvu njoj, a ne tebi.“ Nije znao otkud ove reči stižu, niti da li su istinite, ali dobro su zvučale. Zborio je snažnim glasom. Presreo je Robijev prezir i vratio mu ga nazad. „Kralj se ne bavi poslovima poglavice.“ Posle kraćeg razmišljanja, Robi je skinuo mač. „Evo!“, rekao je. Dodao mu je mač u koricama, sa sečivom napred. „Pazi kako ga nosiš, da te ne poseče po dupetu.“ Bram je uzeo mač. Bio je zapanjujuće težak. Uhvatio ga je s obe ruke, ali vrh se svejedno priljubio za tle. Kožne kanije pocrnele su od kiše. Taj detalj nije promakao Robiju. „Govori i gubise s moje zemlje.“ Vreme se usporilo. Bram je udahnuo maglu s jezera, zadržao je u sebi i iskoristio da postane neko drugi. Predočio je polubratu kako da osvoji kružnu kuću Vitija: da je najslabija tamo gde se čini najjačom.

Uputio ga je na naslage zemlje na zloglasnom severnom zidu, gde se kriju podzemna vrata za izvlačenje konja i stoke u slučaju opsade ili požara. Budućnost klanova menjala se na obalama Plavog Duna. Menjala se zbog nekoliko rečiBrama Kormaka. Pokrenuo je tu promenu običnim obaveštenjem. Ne mora da bude jak, izuzetno nadaren ili na uticajnom položaju da bi bio moćan. Mogao je to biti i ako stekne znanja za trampu i pregovore. To je bilo otkrovenje. Klanovi su cenili silu i poglavice klanova vladale su zakonom sile. Promućurnost i znanje niti su hvaljeni niti nagrađivani. Da je poznavalac istorije, i u Vitiju i u Kastelmilku ratnici bi samo rekli: „Hajde da pitamo Brama o našem napadu na Skarp, upućen je u te stvari.“ To je najviše čemu bise mogao nadati: da mu neko povremeno zatraži savet. Na takvom temelju nije se mogao graditi ugled, osim ako se pre toga ne proslavi kao neustrašivi ratnik. Jednoruki Gregor bio je nadaleko čuven po pameti, alisamo zato što je svojim velikim bojnim buzdovanom Zidolomcem udarao jednom rukom. Pamet u sadejstvu sa snagom zasluživala je poštovanje, ali samo pamet bez snage smatrana je pritvornom osobinom, stranom klanovskom duhu. Shvatio je u čemu je razlika između njega i Robija. Stariji brat nije zazirao od laži i obmana, ali to nije narušavalo njegov ugled jer je pre svega bio dobar buzdovandžija. Zbog toga je s visine i sa izvesnim gađenjem gledao i na Brama. Bram je iznenada osetio umor. Vazduh kao da mu je nestao iz grudi. Imao je još nešto da kaže i bolje da to obavišto pre: „Pobrinise da me straža s kule ne ustreli pri odlasku.“ Robi je pogladio bradu. „U pomračini je teško razlikovati prijatelja od neprijatelja. Ljudisvakodnevno stradaju greškom.“ „Reci im da se ovog puta malo potrude. Nikad se ne zna kada bih ponovo mogao da zatrebam njihovom poglavici.“ Robi je prepoznao obećanje novih obaveštenja. „Brate!“ Uspeo je da ta reč istovremeno zvuči i kao priznanje i kao oštra primedba. Bram je nezgrapnim zamahom podigao mač s tla i naslonio ga na

rame. Oba zgloba napela su se do pucanja od napora. Borio se s potrebom da ga premesti u udobniji položaj, ali pred Robijem nije hteo da pokaže da mu je težak. Nagnuo se napred da bi izašao na kraj s težinom ogromnog oružja. Klimnuo je u pozdrav. Robi ga je hladno odmerio pa se oštro okrenuo. Teški ogrtač zalepršao se za njim dok je hitao ka kružnoj kući. Na leđima mu se ocrtavao trag mača. Bram se okrenuo i otišao.

9. Propadanje u močvaru „Pući ćeš ako pojedeš još jedno”, rekla je Efi Sevrans. „Ako još malo nabereš nos, ostaće ti takav”, odvratio je Čed Lajmhaus. „Radije bih pukao nego da idem s nosom kao u svinje.” Smesta je prestala da se mršti. Imao je pravo. Bolje je pući nego biti ružan. „Daj mi jedno s jabukama”, rekla je pokazujući na peciva. „Brzo.” Kružio je rukom iznad poslužavnika kao lešinar. Njoj su sva peciva, premazana blistavim medom i posuta lešnicima, izgledala isto, ali ne i njemu. Njegovo oko razlikovalo je beskrajno tanane razlike u veličini, težini i količini nadeva. Uzeo je jedno i dodao joj. „Ima više lešnika”, objasnio je. Nazdravila mu je pecivom. „Za Sivi klan, u kojem je život lep!” Pokazao je na prozor, visoko iznad glave. „Baš kao ismrt.” Posle toga joj je bilo teško da pojede kolač. Čed je pojeo još jedan, četvrti. Strpao ga je celog u usta. Žvakao je polako i sa zadovoljstvom. Bilisu u jednoj od odaja sa pumpom Sivog klana. Teški oblaci činili su popodne jednako mračnim kao i suton. Žabe su se raskreketale. Trebalo je da izvlače vodu. Njihov nadzornik ih nije nadgledao. Trebalo bi da ih nadgleda, ali je negde otišao. Doneo je kolače isamo otišao. Prema tome, ništa nisu radili. Sedelisu na visokim gvozdenim stolicama do pola nogara zaronjenim u vodu. Četiri motke, koje su virile iz spoljnog zida u visini grudi, podsećale su na divovske drvene kašike, ili vesla. To su bile poluge umpe, za kojima bi trebalo da rade. umpa bi, prema Tulu Bakleru - koji ih je ostavio bez nadzora - trebalo da radi i danju i noću bez prestanka. „Inače će čitava kružna kuća potonuti u Smrdljak.” Smrdljak je bila močvara oko Sivog klana. Pružala se tridesetak liga u svim pravcima. Njeno drugo ime bilo je još zlokobnije - Pakleni jarak. „Vragovi nas usisavaju“, objasnio im je Tul

malo ranije. „Moramo da radimo da bismo opstali.“ Efise stresla. „Bolje da radimo, a?“, rekla je. Kliznuo je sa stolice i bućnuo u vodu. „Kako ti kažeš.“ „Navuci rukavice“, upozorila ga je. Klimnula je ka gvozdenom stolu, na kojem su dva para rukavica od kože divlje svinje ležala pored poslužavnika s kolačima. „Ne zaboravi da i žulj ubija.“ Nevoljno je poslušao. Imao je jedanaest, dve godine stariji od nje, ali je Efi Sevrans u svemu bila glavna. Rukavice su bile tvrde kao daske i sto brojeva veće. „Medveđe kandže“, povikala je kad je dohvatila polugu pumpe. „Ruke otekle od muže“, uzvratio je. Nasmejao ju je. Posle pet minuta su se oznojili. Da bi pokrenula polugu, morala je da upre svom težinom. Kad poluga propadne na najnižu tačku, otvore se vrata na ustavi i voda otekne u močvaru. „Vraća se istom brzinom kojom je izbacujemo“, reče Čed. „Ovi zidovisu kao sunđer.“ To je bila istina. Nivo vode nije nimalo opao ni posle celog sata rada. Krugovi crne štroke ružili su zidove odaje s crpkom i označavali pređašnje nivoe poplava. Najviši prsten bio je tik ispod tavanice, tridesetak centimetara iznad prozora. Kako su Sivi izbacili toliku vodurinu? „Grozno smrdi“, tiho će Čed. „Kao uskipeli kiseli kupus zaboravljen u vodi u koju je baba prdnula.“ Klimnula je. Nema šta, momak je bio rečit. „Koliko ćemo još ovo da radimo?“, pitao je. „Ne znam.“ Ostala je bez daha. On je mnogo lakše podnosio težak rad. „Pretpostavljam da će Bakler uskoro doći po nas.“ „Jok, Efi! Pored tolikih obaveza, verovatno je zaboravio i da postojimo.“ Zaustavila je polugu u donjem položaju. Pogledala je na prozor. „Hoćeš li da se iskrademo i osmotrimo?“ „Neću.“ „Ali...“

„Neću.“ Namrštio se tako oštro da mu se salo s obraza srelo s čelom ispred očiju. „Nemamo šta da vidimo. Samo neke uvrnute klanovske pogrebne običaje. Nema potrebe da gledamo.“ Pustila je polugu. Gusta, uljasta voda potekla joj je preko čizama. Rog je jeknuo u daljini, južno od Ostrva trske. Juče je neko umro, a danas su se oslobađali tela. Svaki klan imao je svoj način sahranjivanja. U Blekhejlu leševe trljaju živinim mlekom i onda ih ostave na čistini pored puta. U Kastelmilku raseku leševe nadvoje i tako raspolućene potapaju u pogrebna jezerca. USkarpu ih poliju alkoholom i zapale. Čula je da njihovim pepelom hrane otrovne borove. „Šta rade u Banenu?“ Ćutke je nastavio da pumpa. Banen je bio njegov dom. Otelisu ga na severnoj obali Zelentoka, dok je lovio kornjače, a nju nekoliko dana kasnije, na reci Vuk. Oboje ih je oteo Vaker Stoun. Odveo ih je uzvodno, do Sivog klana, gde su bili već dvadeset dana. Imala je utisak da mu zatočeništvo teže pada nego njoj. U Banenu se obučavao za ratnika. Od njih se očekivalo da pobegnu kad padnu u zarobljeništvo. Shvatila je da ne želi da govori o Banenu. Klimnula je ka prozoru. „Šta misliš, zašto toliko umiru?“ Slegnuo je ramenima. „Onisu Sivi. Ukletisu.“ Nastavila je da klima glavom. „Dvoje je umrlo samo prošle nedelje. Beba i trogodišnjak.“ „Večeras sahranjuju novorođenče.“ „Uh!“ Prestala je da klima glavom i počela da pumpa. Počela je da razmišlja. Močvarna voda hladila joj je stopala. „Možda se bebe rađaju bolesne.“ „Ilise razbole čim se rode.“ Posmatrala je njegovo lice. Gojazni obrazi i salo oko vilica bili su najuočljiviji. Tamnosmeđe oči, pune živahne visprenosti, privukle su joj pažnju tek posle dužeg posmatranja. „Prestani da pumpaš!“ naredila je. Poslušao je i zaustavio se usred zamaha. Teško je disao. Velike mrlje nezaustavljivo su osvajale prostor ispod pazuha njegove plave

lanene košulje. „Misliš li da je to kletva?“, pitala ga je. „Da lise deca Sivih razbole i umru zbog nje?“ Slegnuo je ramenima. Tim pokretom dodao je nekoliko litara vode u močvaru. „To sam i ja pomislio.“ Mrštila se na njega. Nešto zbilja nije bilo u redu sa svetom ako je Čed došao do nekog zaključka pre nje. „Moramo da budemo sigurni.“ „Kako?“ Podigao je polugu u središnji položaj i odgegao do stola. Uzeo je kolač, duboko zagrizao irekao: „Zašto?“ „Zato...“ Krenula je za njim. Pustila je polugu usred zamaha, zbog čega se voda vratila nazad u sobu. „Zato što ne postoji kletva koja ne može biti i otklonjena.“ Prestao je da žvaće. „Uh?“, promrmljao je sa ustima punim peciva. „Tako je“, nastavila je s narastajućim samopouzdanjem. Zvučala je ubedljivo, iako joj je ta misao upravo došla niotkuda. „Sećaš lise priče o poglavičinoj ženi, o Modlin Dun?“ „Ne.“ „Udala se za Hogija Duna, ali nije bila njegov prvi izbor. Hogi se verio s lepom Beatrisom, koja je ubrzo pala s konja.“ Prešla je palcem preko vrata. „Slomila je vrat. Odneli su je do kružne kuće. Bila je na samrti. Dovedite mi Modlin, zatražila je. Modlin je stigla i Beatrisa joj je rekla: Znam da si olabavila kolan na mom sedlu da bi mi ukrala supruga. Zbog toga ću te prokleti. Često ćeš ostajati trudna, ali nijedno dete nećeš roditi živo. Kunem se imenima osam bogova, tek deveti će moći da otkloni kletvu!“ Zastala je da bi uživala u zapanjenom izrazu njegovog lica. „Da“, potvrdila je. „Bacila je strašnu kletvu i umrla posle poslednje reči, što je pokrenulo moćnu magiju. Modlin se s jezivim krikom bacila preko leša. Ko je deveti bog koji može da otkloni kletvu? - vrisnula je. „Nisam ti ja olabavila kolan, kunem se!“ Zviznuo je. „Majko Blada! Šta se desilo?“ Uzela je lešnik s poslednjeg kolača. Gurnula ga je usta. „Modlin se sledećeg meseca udala za Hogija. Odavno je očijukala s njim, što

objašnjava zašto ju je Beatrisa proklela. Zatrudnela je. Telo joj se zaokruglilo. Bila je zabrinuta, ali puna nade. Možda se kletva nije primila. Možda je Beatrisa načinila ključnu grešku kad ju je proklela sa samo osam umesto s devet Kamenih bogova. Porodila se posle devet meseci. Na svet je donela dve mrtve bebe, blizance. Podigla je dva prsta. „Devojčicu i dečaka, savršeno oblikovane i savršeno mrtve. Sirota Modlin bila je van sebe od bola. Malo je i poblesavila. Sledećih dvadeset godina provela je u trudnoćama, rađanju mrtvih beba i pokušajima da otkloni kletvu.“ „Morala je da pronađe boga koji je otklanja?“ „Upravo tako. Jednog od devet. Počela je sa boginjama, što je bila greška.“ Hitro je klimnuo. „Trebalo je da počne s Behatmusom i da ide unazad.“ Klimnula je kad i on. Bili su majstori strategije jer su postavljali pravila igre. „Ali Modlin nije tako razmišljala. Ne možeš je kriviti, pošto je Behatmus bog smrti isvega mračnog. Čovek najpre pomisli da će on, umesto da je otkloni, zapečatiti kletvu za sva vremena.“ „On je i bog presuditelj. U Banenu ga predstavljamo kao vagu. Mogla je da ga zamoli da presudi.“ Pljusnula je vodu ka njemu. „Da! Međutim, kad je Behatmus konačno došao na red da sasluša njenu nevolju, ona ga je preskočila. Nije bila naročito bistra, a svi znamo da Behatmus ne podnosi budale. Možda nije olabavila Beatrisin kolan, ali je sigurno razmišljala o tome. Behatmus je ipak uzeo stvar u svoje ruke i prekinuo kletvu tako što ju je preusmerio na drugoga. Dozvolio je Modlin da rodi zdravog dečaka, ali je zato ona umrla na porođaju.“ „Prokletstvo!“ sa zadovoljstvom će Čed. „Vas dvoje!“ razlegao se grubi glas sa stepenica. „Na posao!“ Požurilisu do pumpe, kad je Tul Bakler ušao u prostoriju. Imao je bledunjav, nezdrav izgled nekog ko ne provodi dovoljno vremena na suncu. Skinuo je radno odelo i obukao bogato nauljena dabrova krzna, obrubljena perima divlje patke i sivim kamenjem u obliku zuba,

takozvanim močvarnim biserima. Nosio je kožne čizme do kolena, namazane katranom, kao isvi Sivi. Uhvatila se za polugu i prionula na posao. Bakler je kresnuo kremen i zapalio uljanu svetiljku na zidu. Seni su oživele. Soba s pumpom kao da je postala još mračnija. Primetila je da plamen drugačije gori kod Sivih. Nepredvidivo je skakao i šištao. Dizao se i spuštao, u skladu s nevidljivim plimama i osekama goriva. „Da li je pogreb završen?“ pitala je Baklera. Čed je pumpao svom snagom, pognute glave, da Bakler ne pomisli da zabušava. Učinilo joj se da se i malo odmakao od nje. Nije mogla bitisigurna pošto su im stopala bila pod vodom. Bakler je prineo prst usnama, dajući joj do znanja da ćuti. Prstenje je blesnulo. Nastavila je da pumpa. Znala je da pitanjem iskazuje nepoštovanje, ali zar otmica i zatočeništvo nisu predstavljali krajnje nepoštovanje prema Čedu i njoj? Htela je ponovo da progovori, ali Bakler ju je ućutkao pogledom. Bio je hladan i mračan, kao močvara. „Idite“, rekao je nakon izvesnog vremena. „Vratite se u ćelije. Ne zadržavajte se nigde i ne skrećite s puta.“ Čed je pomogao Efi oko pumpe. Znoj mu se blistao na licu i vratu. U poslednjih dvadeset dana izgubio je svoje rumenilo. Možda se i njoj to dogodilo. Dok su se gegali po vodi, pročistio je grlo. Okrenula se, ali on nije gledao u nju. Posmatrao je Baklera. Sivi je čekao. Blagim pokretom ruke ponovo je otkrio prstenje. Čed je skinuo rukavice. Efi je nastavila do vrata, očekujući da će je slediti, ali on nije mrdao. „Hteo si da kažeš da se vratimo u ćelije posle večere?“, obratio se Bakleru. Baklerove usne su se zgrčile. Ne na onaj dobar način, koji nagoveštava osmeh. Grimasa je bila srodnija psećem režanju. „Odlazi!“ procedio je. Poslušao ga je. Potrčao je uz stepenice za Efi. Sapleo se posle trećeg stepenika, kad je izašao izvode. Znala je dobro zašto. Kretanje

kroz vodu zahteva više napora. Kada ostanu duže u njoj i iznenada izađu na suvo, ravnoteža bi im se poremetila. Ona nije pala jer je pazila, ali on je pao snažno, u zaletu, i udario bradom o kamenistepenik. „Hajde.“ Povukla ga je. „Idemo.“ Siva kuća nalazila se na ostrvu koje je odvajkada tonulo. Ova kružna kuća je izgrađena na ruševinama prethodnih. Već hiljadu godina podizane su jedna preko druge. Malo-malo, Sivi bi porušili kružnu kuću i utvrdili temelje ruševinama. Sledeći ciklus rušenja i gradnje je, koliko je Efi mogla da prosudi, bio veoma blizu. Zidovi su se krunili i iznad nivoa vode, na prvom spratu. Mahovina je cepala kamen, zalazila u pukotine i istiskivala cement i lepak. Voda je sa svih strana prodirala u kružnu kuću. Zeleni, vlažni, truli vonj prožimao je čitavo zdanje. Bocnula je blok peščara i požurila uz stepenice. Savio se pod njenim prstom, kao trulo drvo. „Efi“, pitao je Čed trljajući bradu, „da li krvarim?“ „Ma jok!“, slagala je. Na gornjim spratovima vladala je tišina. Zakleti Sivi otišli su u Salamanderovu dvoranu, a Ustavna vrata na ulazu bila su zatvorena. Nekoliko žena žvakalo je slez i plelo košare u podnožju stepeništa. Tri koze su im presekle put. Efi ih je rasterala. „A oni slatko večeraju“, rekao je Čed i šutnuo ovas rasut po stepenicama. „Mogao bi i ti“, potapšala se po grudima, „ako prihvatiš moje uslove.“ Usporio je korak. „Uzela si poslednji kolač?“ Stigla je do vrha stepenica. Nije se okrenula. „Možda.“ „Kako?“ „Mi smo Blekhejl, prvi među klanovima“, zacvrkutala je. „To nas čini prvim i kad je reč o kolačima.“ Žurio je da je stigne. „Ne šalise sa mnom.“ „Tvoja ili moja ćelija?“, pitala je. „Tvoja. Jutros je padala kiša. Tvoja je suvlja.“ Grabila je preko hodnika ka severnom krilu. Taj deo Sive kuće

delimično se obrušio. Komadi krova su pali, a rupe su zatvorene sklepanim trščanim pokrivačem. S lakoćom su se kretali po neravnom podu, a pokatkad bi zgazila u baru zabave radi. Neobično se osećala. Nije se mnogo brinula, iako je oteta i zatočena u tuđem klanu, hiljadama liga od kuće. Nije imala utisak da je u opasnosti. Klanovci najčešće nisu obraćali pažnju na nju. Nije morala mnogo da radi, izuzev da čuva koze i pumpa. Boravak u vodom opkoljenom, ukletom klanu zakletom Bladu bio je veoma zanimljivo iskustvo za Blekhejlovku. Tu je bio i Čed, koji je sve činio još veselijim, zato što je bio ovde i zato što je bio ono što jeste. „Ponesi baklju“, rekla mu je kad je ušla u ćeliju. Soba je bila mala i savršeno mračna. Upalio je lampu bakljom, ali se malo šta promenilo. Tanki fitilj bio je vlažan pa je goreo plamenom sitnijim od dečjeg nokta. Dok je on vraćao baklju u hodnik, skinula je čizme. Nožni prsti su joj se zbrčkali jer joj je voda prodrla u čizme. Koža joj se skroz naborala i omekšala. Brzo je obrisala noge posteljinom. Čed je učinio isto kad se vratio. Seo je pored nje, na drveni ležaj s najneudobnijom slamaricom na Teritoriji klanova, inače jedini nameštaj u celoj sobici. Poravnala je slamaricu najbolje što je mogla. Zavukla je ruku u nedra, izvukla kolač i postavila ga na ispravljeni deo slamarice. Izgledao je jadno, kao da ga je pseto žvakalo. Najveći deo meda i lešnika je nestao. Ruka joj se oko pazuha lepila za telo. „Hrana bogova“, samouvereno je izjavila. Znala je s kim ima posla. Kolač je u njegovim očima izgledao božanstveno. „Šta tražiš?“ Setila se starog poglavice Dagra Blekhejla. Taj je već uveliko pregovarao dok se sagovorniku činilo da samo razgovaraju. Govorio je otvorenim i srdačnim tonom pa bi ljudi samo klimali glavom s odobravanjem. Pre nego što shvate šta ih je snašlo, već bi potvrdili i prihvatilisve Dagrove uslove. „Moraš da mi pomogneš da uklonim kletvu.“ Nije zvučala kao

Dagro, ali imala je devet godina. Ipak, ako vežba, za trideset godina dostići će njegov nivo. Nije ni trepnuo. Pogledom je lutao između nje i kolača irazmišljao. Shvatila je da je u ovoj igri možda veštiji. Bar je bio pribran, za razliku od nje. „Kao Banenovcu, prva mi je dužnost da pobegnem odavde. Sve ostalo mora biti na drugom mestu u odnosu na taj zadatak.“ „A kako ćeš pobeći?“ prekinula ga je. „Okruženi smo s trideset liga trske i korova. To je lavirint. Zbog toga nam i dopuštaju da se slobodno krećemo po kružnoj kući. Čak i kad bismo našli čamac, izgubili bismo se čim bi zaplovili. Sivi klan godinama proučava Trskovački put. Ne bismo stigli ni do Travnatog ostrva.“ „Siguran sam da postoji put za bekstvo. Otkriću gde drže konje.“ „Vodeni ljudi drže konje na Klanovskom brdu“, rekla je stisnutih pesnica. „Znao bi to da sise potrudio da naučiš malo istorije.“ „Uh!“ Ućutao se. Rešila je da iskoristi priliku. „Vrlo dobro. Ti - ja - mi - dužnismo da pobegnemo odavde. Da li si spreman da mi pomogneš u zamenu za kolač ako otklanjanje kletve ne bude stajalo na putu ostvarenju tvog cilja?“ „Jesam.“ „Pljunućeš i zalepićeš?“ „Pljunuću i zalepiću!“ Dao je sve od sebe da pljune, nakupivši punu šaku masne sluzi iz dubina grla. Ona je proizvela nešto što je nazvao muvlja pišaćka. Pljesnulisu dlanom o dlan - baš su ih lepo zalepili- i utvrdili dogovor. „Malo je znojav“, rekao je progutavši kolač u jednom zalogaju, „ali je ukusan.“ Otpila je vode iz vedra. To je bila jedna od prednosti života u Sivom klanu: nije morala da vadi vodu iz bunara, već je bilo dovoljno da stavi vedro ispod pukotine u krovu. Obično bi se napunilo do vrha za pola dana. „Pa“, rekla je i dodala mu vedro, „najmanje tri deteta umrla su od našeg dolaska. Da li je umro neko od odraslih?“ Slegnuo je ramenima. „Nije. Doduše, možda njih sahranjuju bez

igre i pesme.“ Izmenjali su zamišljene poglede. Istovremeno su odmahnuli glavom. Nisu morali da kažu naglas. Smrt je važna u svim klanovima. Ako neki pripadnik klana umre, ceo klan žali. Klešu srca od svetog kamena, zasecaju zglobove, pale lomače, otvaraju i piju dvadeset godina starislad, šalju poruke niz vodu, pevaju pesme, peru leš, ko već kako voli, alisvi uvek obeležavaju smrt i ispraćaju preminulog. „Novorođenčad su svuda osetljiva. I u Banenu gubimo po jedno u deset ili dvadeset dana.“ „Jeste, ali u Banenu ima mnogo više ljudi nego u Sivom klanu.“ Neko vreme vladala je tišina. Čed je prvi progovorio: „Ako u nekom klanu bebe često umiru, na kraju će i klan izumreti.“ „I to bi umirao polagano“ Ustala je i namestila vedro pod pukotinu. Krenula je da se šeta ukrug po ćeliji. Obišla bi je celu u osam koraka. „Strašna je kletva koja primorava da gledaš odumiranje klana iz pokolenja u pokolenje.“ Prešao je rukom po bradi. Pokupio je nekoliko mrvica i nešto krvi. „Nisi mnogo krvario. Prestao si.“ Za divno čudo, nije je slušao. „A ipak, Sivi klan nije izumro. Imaju i decu, videlismo ih.“ „Ali vrlo malo dece.“ „Nije važno. Kad je kletva bačena?“ „Odavno.“ „Pre nekoliko stotina godina?“ Shvatila je šta želi da kaže. Nisu umirala sva novorođenčad i deca, inače bi klan nestao bez traga za šezdesetak godina. Jeo je mrvice s dlana. To mu je pomagalo da razmišlja. „Žalili su nekog kad smo došli, sećaš lise? Močvarna svetla su gorela. Podiglisu kaveze.“ „Sećam se. Jedna devojčica plakala je za bratom.“ „Ima crvenu kosu i pegice. Uvek je na pristaništu i žalosno gleda

na istok.“ Prišla je vratima. „Hajdemo do nje.“ „Nemoj, Efi!“, odmahnuo je glavom. „Sutra čemo. Bakler nam je rekao da idemo pravo u svoje ćelije.“ „Prekršio si njegovo naređenje kad si došao u moju. Drugi prekršaj iste vrste se ne računa.“ Posle kraćeg razmišljanja, dunuo je vazduh kroz nos. Zabavljala ga je njena logika. „Već sam počinio i drugi prekršaj kad sam maznuo kolač. Rekao nam je da ne smemo da večeramo.“ Razmislila je o njegovim rečima. Cepidlaka u njoj tvrdila je da to nije tačno. Bakler im je rekao da se ne zadržavaju usput, a ne da ne večeraju. Pojeo je kolač bez ikakvog zadržavanja usput; dakle, nije načinio prekršaj. Ipak, bolje je da misli da jeste. „Stvar je onda rešena. Idemo. Ni treći prekršaj se ne računa.“ Poraženo je pognuo glavu i krenuo za njom. Pao je mrak. Kružna kuća bila je oskudno osvetljena. U hodnicima su nailazili na koze i ponekog usnulog pijanca. Nije joj bilo jasno zašto baklje pište dok sagorevaju. Odšunjali su se kroz Ustavna vrata, zadržavajući dah. To je pomagalo. Stigli su u prizemlje i prošli kraj Salamanderove dvorane. Stigli su do ulaznih vrata. Čitava tavanica i dva sprata visoki zidovi bili su prekriveni oklopima kornjača. Trećina je, doduše, otpala. Ono što je nekada ispunjavalo posetioce strahopoštovanjem izgledalo je pohabano i bolesno. Dvoranom su zagospodarile žabe. Polagale su mlečna jaja u baricama i dozivale se iz pukotina. Čed je s nelagodom stupao prema stražarima na ulaznim vratima. Kad je videla kako je obesio ramena i usporio korak, Efise odlučila na protivmere. Počela je glasno da govori o partiji kockica. „Svi znaju da dve šestice tuku trostruke dvojke, izuzev ako ne igraš na mekoj površini, kao što su... jastuci. Onda trostruke dvojke uvek dobijaju.“ Čed ju je pogledao kao da joj je izrasla još jedna glava. Razmišljala je o Sivim stražarima naoružanim sa po dva noža i dva metra dugim kopljima. Štitile su ih tamne i prelepe verižne košulje, po

kojima je klan bio nadaleko poznat. Iz iskustva je znala da se stražari ne zanimaju za decu. Ipak se brinula. Velika dvostruka Ustavna vrata, koja je dobrano zahvatila trulež, zatvarali su preko noći od poda nagore. To je značilo da će ratnici morati da ih otvore da bi oni izašli. Sudeći po njihovim izrazima lica, to je bilo malo verovatno. „Volim da pljunem na njih“, nastavila je nadomak vrata, „ali Drej kaže da je, ako želim da pobedim, najbolje da ih namažem slinom.“ Čed je izgledao uplašeno. Mlađi ratnik s tetovažom salamandera na levom obrazu upitno je podigao bradu. „Otvori, molim te“, reče Efi. Htela je da nastavi, da ponudi neki izmišljeni razlog zbog kog ona i Čed žele da budu napolju, ali nije. Ćutala je zbog slutnje da u ovom slučaju manje predstavlja više. „Noćas samo zakleti ratnici mogu da prođu kroz Salamanderova vrata“, odgovorio joj je mlađistražar. „Šta ako neko nezaklet bude u situaciji da uđe, recimo, neko okasnelo dete?“ Mladiratnik je hteo da odgovori, alistariji ga je preduhitrio. „Briši!“, naredio je hladnim glasom, bez zlobe. Veteran, istih godina kao i Efin pokojni otac, nije bio raspoložen za nadmudrivanje. „Hajdemo, Čede“, rekla je i okrenula leđa vratima. „Lovićemo žabe po kući.“ Loše je izgledao. Po prvi put se zabrinula zbog posekotine na bradi. Bakler ih je nekoliko puta upozorio na opasnost od površinskih ozleda. „Rane ovde ne zarastaju. Ako se posečete, idite odmah vidaru da vam zbrine i ušije rane.“ „Ne želim da hvatam žabe, Ef.“ Uhvatila ga je za ruku i usmerila ga prema mostu koji je vodio u istočno krilo. „Idemo u kuhinju.“ „Vala nećemo. Ne želim nevolje. Dobićemo batine ako nas Bakler tamo vidi.“ „Ne, nećemo, zato što ću mu reći da smo otišli u kuhinju zbog tvoje rane.“ Pogrebni rituali okupirali su čitav klan. U kuhinji su zatekli samo

pekara, nekoliko devojaka i starca usnulog na klupi. Odrani vodeni pacov pekao se na ražnju. Miris sličan svinjskom pečenju ispunjavao je prostoriju. Ušla je i pažljivo obišla ribe, koje su crkavale u žičanom kavezu pored vrata. „Oprostite“, rekla je kad je postalo očigledno da je niko neće uslužiti. „Mom prijatelju treba alkohol za posekotinu.“ Čedu je rekla: „Digni vilicu. Pokaži im krv.“ Pekar i devojka naizmenično su obrtali pacova i nisu obraćali pažnju na dvoje dece. Druga devojka im je mahnula i pokazala na najbližu klupu. „Pojedite malo hleba i dimljene ribe. Brzo ću vam se pridružiti.“ Govorila je tihim, umornim glasom. Nastavila je da secka jegulje. Efi i Čed jeli su s poslužavnika postavljenog za gladne pripadnike klana. Riba je bila preslana, a hleb svež i šupljikav. Čed se oraspoložio iako nije skidao pogled s vrata. Efino dobro raspoloženje je isparavalo. Otkako mu je pomenula ime u Salamanderovoj dvorani, Drej joj je mnogo nedostajao. „Raif“, tiho je prozborila da bi joj oba brata jednako nedostajala. „Hajde da pogledamo to.“ Devojka je završila sa seckanjem jegulja. Pronašla je teglu i meku krpu i prišla dečaku. Imala je šesnaest ili sedamnaest godina. Posedovala je krhku lepotu. Sivi klan bio je jedan od malobrojnih u kojem su žene nosile tetovaže. Na levoj dojci, iznad ruba haljine, virila je tetovaža izvedena zelenim i narandžastim tonovima. Znalački mu je očistila ranu i zaštitila je melemom. „Ovde nikad nije naodmet predostrožnost“, rekla je. „Močvara se uvlači u sve.“ Mirisala je na praziluk i vodene ljiljane. Efi je ustala. Pitala ju je šta je na tetovaži. „O“, iznenadila se devojka. Podigla je haljinu. „Nije to ništa. Nešto staro, što će ubrzo sasvim izbledeti.“ Efi je prepoznala nešto u njenom glasu. Bacila je pogled na pekara koji je pokrivao lopte od testa vlažnom krpom. Primetila je: „Narandžasto je boja klana Krozer.“

„Ućuti!“ reče devojka. Pratila je Efin pogled. „U Mirnoj vodi ima salamandera prekrivenih narandžastim tačkama.“ „Zaista?“, zainteresovano će Čed. „Voleo bih da vidim jednog.“ Efi i devojka razmenile su poglede iznad njegove glave. „Biće najbolje da se vratim na posao.“ Devojka je privila teglu s melemom na grudi. „Bolje da požurite, Bakler ne voli kad se njegovi štićenici ovako kasno smucaju po kući.“ Čed je ustao i krenuo ka vratima. „Hajdemo, Ef.“ Efi je još malo posmatrala devojku. Potrudila se da zapamti njene kestenjaste oči i plavu kosu. Okrenula se i pošla za Čedom. Bilo je kasno, a Čed je doživeo sasvim dovoljno uzbuđenja za jedno veče. Zbog toga mu nije poverila ono što joj je upravo palo na pamet. Vratili su se u ćelije. Žabe su jadikovale u tami. Zvuci kružne kuće, kapanje vode, škripa greda i šuplji odjek horski su zborili očiglednu istinu. Sivi klan je propadao. Bakler je znao istinu. I ratnici u Salamanderovoj dvorani su je znali, baš kao i Vaker Stoun i njegov otac. Zbog nje su oteti. Zbog nje je i devojka iz kuhinje oteta. Igrali su ulogu trske prebačene preko rupe na krovu. Bilisu privremeno rešenje. Devojka iz kuhinje bila je iz Krozera, a ne iz Sivog klana. Viđala je njene klanovce u kružnoj kući Blekhejla: imali su iste onakve narandžaste i zelene tetovaže. Sećala se da joj je Rajna rekla da Krozerka čiji otac strada u bici dobija pravo na njegove tetovaže. Sivi klan je kopneo. Dvorane Sive kuće bile su prazne, a ognjišta crna i hladna. Vaker ih je oteo da popuni praznine, a sad je shvatila da nisu prvi. Možda su Vaker i njegov otac to radili godinama, decenijama. Deca su stalno nestajala duž rečnih tokova. Davila su se, propadala pod led, poplave ili brze vode odnosile su ih nizvodno. Krozer je ležao na Vuku, a njihova deca bila su laka lovina za Vakera i njegovog oca. Banen je bio na Zelentoku. Samo je Blekhejl, daleko od bilo koje veće vode, bio bezbedan od otmica. Da li je Sivi klan primoran da otima decu zbog prokletstva? I šta je

sprečavalo devojku iz kuhinje da se vrati u Krozer? Verovatno je godinama kod Sivih. Zar dosad nije naučila da plovi Trskovačkim putem? Nije mogla da zaspi na neudobnoj i neravnoj slamarici. Nemir koji se uselio u nju u kuhinji nije popuštao. Šta ako prokletstvo kosi i decu jednako kao i novorođenčad? Šta ako niČed i ona nisu bezbedni?

10. Riznica Uzmi ga, Rajna. Imaš prava na njega. Sećala se reči Orvina Šenka od prošle noći, u poglavičinoj odaji, kad je ušla u Veliko ognjište. Podne je bilo najbolje vreme za onog ko je najvažniju dvoranu Blekhejla, srce zakletih ratnika, hteo da zatekne praznu. Blekhejlovcisu tad išli u izviđanje, vežbalisu u dvorištu ili lovili u Severnoj šumi. Rajna se i nadala da će velike, krive klupe biti prazne. Tako niko neće videtišta radi. Nije imala sreće. Gat Murdok i nekolicina staraca igrali su neku staru igru s figurama na tabli, dvojica Skarpovaca ložila su vatru, a Korbi Miz uljio je lance bojnog buzdovana. Starci su se smrtno dosađivali i sa zanimanjem su je pratili. Ponudila im je nešto čime će začiniti dosadnu svakodnevicu: poglavičina žena ulazi u Veliko ognjište bez pratilja za čišćenje ili kuvanje. Ženama nije bio zabranjen pristup dvorani, ali običaji ga nisu ni ohrabrivali. Ispunila je pluća vazduhom, ispravila ramena i uvukla stomak. Bogovi, do zalaska sunca čitav klan će brujati o ovom. Na šta li je Orvin mislio? „Gospo?“, obratio joj se Korbi Miz. To je bio i pozdrav i pitanje: Mogu li da pomognem? Grlo joj se osušilo. I šta sad da mu kaže? Dela će govoritisnažnije od reči. Kratko je klimnula, prošla pored buzdovandžije i stigla do čistine u središtu prostorije. Skarpovci su digli glavu s vatre i nemo je osmotrili. Zakleti Skarpovci su, po pravili, bili mnogo uljudniji od nezaklete rulje. To nije bogzna šta značilo. Ova dvojica imala su vitku građu strelaca. Kad im je prišla, videla je da obrađuju vrhove strela: izlagali su ih plamenovima da pocrne. Znala je šta misle iako ništa nisu rekli. Dozvolila jc nečemu - jedva da je znala o čemu se radi- da prodre u njene misli. Sićušni mišići oko očiju i usana sami su zaigrali. U levoj

ruci je jače stisnula svetiljku, ali su joj se prsti desne ruke vidno trznuli. Skarpovcisu je netremice posmatrali, upijajući govor njenog tela. Kasnije će shvatiti da ih je jasno upozorila:Čuvajte se. Vaš druid je mrtav, vi biste mogli da budete sledeći. Odgovorili bi joj odmah da u dvorani nije bilo Blekhejlovaca. Nisu voleli da im bilo ko preti. Stariji je bacio cepanicu u vatru. Njegov niži, masnokosi prijatelj nastavio je da zuri u Rajnu. Ispustio je strele, koje su se bučno rasule po podu. Odvratila je pogled od njih i dohvatila ključ s pojasa, da završi ono zbog čega je došla. Oštroumni Gat Murdok, već išaran staračkim pegama, prvi je shvatio šta se dešava. Vodnjikavim pogledom prelazio je od ključa do Rajninog lica. Da, starče. Imam poglavičin ključ. Gledaj kako ga koristim. Prošla je pored ognjišta i Skarpovaca i okrenula leđa Gatu Murdoku i starcima. Prišla je malim vratima od zmijolikog drveta, koja su se nalazila u dubokoj niši u zapadnom zidu Velikog ognjišta. To su bila jedina vrata od drveta sa zmijskim šarama u kružnoj kući. Drvo je dopremljeno kolima čak s Dalekog juga, zbog svoje tvrdoće i otpornosti na vatru. Vatra i sekira mogle su da ga unište, ali trebalo bi mnogo vatre i mnogo snage. Gurnula je ključ u bravu i okrenula ga. Da je moguće osetiti poglede na leđima, sad bi ih osetila. Gurnula je vrata, brava je škljocnula. Zakoračila je u samo središte kružne kuće. Isturila je lampu ispred sebe i našla se u najsigurnijoj odaji, u koju se moglo ući samo kroz Veliko ognjište - u rizniciBlekhejla. Uskomešala je prašinu i ustajali vazduh kad je zatvorila vrata. Poglavice su umirale u ovoj kružnoj prostoriji sa svodom, a i jeste ličila na grobnicu. Nije bilo prozora; nije ih ni očekivala. Iznenadila se kad je videla da su zidovi obojeni, iako su Blekhejlovci retko pokrivali kamen. Mnogovekovni pepeo i prašina naškodili su boji. Neki predmeti bili su dugo naslonjeni na zid pa se ispod njih prvobitna boja sačuvala. Stresla se kad je shvatila da su zidoviriznice nekada davno bili crni kao noć. Da li će ikad razumeti ovaj tvrdi i žilavi klan?

Sagnula se i spustila lampu na pod. Pitala se odakle da počne. „Mejs traži zlato i novac“, rekao joj je Orvin Šenk. „Ponestaju mu zalihe.“ Glasnik je stigao pre zore. Zahtevao je da razgovora u četiri oka s Orvinom Šenkom. Rajna se uposlila u štali, ali to joj nije donelo spokoj. Džeb Onakri doveo je glasnikovog konja. Iz opreme i sedla dalo se zaključiti da pripada Skarpovcu. Jahač je nakon sastanka došao po bisage. Rajnino srce se steglo. To je bio Vreker Lisica, jedan od Mejsovih poverljivih ljudi. Gledao je kroz nju kao da ne postoji. Vratio se u kružnu kuću nakon što je uputio konjušara kako da zbrine konja. Okupio je u Velikom ognjištu ratnike Skarpa. Bestidno je lovila govorkanja o Vrekeru i njegovoj poruci. Nije se ponosila time. Znalo se da je došao s Banenovog polja. Očajnički je želela da sazna da li će se Mejs vratiti u Blekhejl. Nervi su je izdavali kada ju je Orvin potražio u kuhinji. Mejs je sigurno već čuo za smrt Staniga Bida. Koje su glasine pomešane s činjenicama otputovale na jug? Orvin je zamolio Rajnu da obiđu radove na istočnom zidu. Napolju, na mestu gde ih radnici nisu mogli ni videti ni čuti, predao joj je poglavičin ključ. „Vrekeru je naloženo da se vrati s dovoljno novca za tridesetodnevno izdržavanje vojske. Idi u riznicu i odaberi šta da ponese.“ Laknulo joj je kad je čula da se Mejs neće skoro vratiti u kružnu kuću. Uzela je ključ. Nije se iznenadila što je ključ u Mejsovom odsustvu bio kod Orvina. Neko je uvek morao da upravlja blagom Blekhejla u poglavičinom odsustvu. Posumnjala je u Orvinove motive kad se našla sama u riznici. Da li je stari sekirdžija nameravao čitavom klanu da pokaže da Rajna Blekhejl upravlja zajedničkim bogatstvom? Ili jednostavno nije želeo time da se bavi? A i ko bi ga krivio zbog toga, nakon što je za godinu dana izgubio četvoricu sinova? Obišla je pun krug. Pokušala je da sagleda čitavu unutrašnjost. Svetiljka je obasjavala metar i po visoke i metar široke gomile srebrnih poluga. Manje gomile zlata počinjale su kraj srebra. Neko je pokušao

da pokrije zlatne poluge auroševom kožom. Poglavice Blekhejla nikada nisu bili dobre domaćice. Plesniva i crvima izjedena koža pala je na pod. Sanduci i kovčezistajalisu u neurednim gomilama, neki i otvoreni. Opazila je prašnjavi oklop, metalne pehare, lance za čekiće, biserjem optočene rogove, bodeže i mačeve u kanijama - ratni plen. Videla je i gomile platnenih vreća, bisaga, sanduka s oružjem, vezenih torbi, kutija ukrašenih draguljima, rogova i korpi. Prsni oklop dunske kraljice služio je kao posuda za kovanice. U riznici nije bilo nikakvog reda. Poglavice nisu bile nimalo pažljive dok su tragale za onim što im je u tom trenutku trebalo. Bilo je više otvorenih i prevrnutih kutija od zatvorenih. Tepisi, skupocene kože i tube retkog platna trunule su na podu. Došlo joj je da uzme metlu i zasuče rukave. Samo su poglavice i zamenici poglavica smeli da kroče u riznicu. Zamenici se nisu usuđivali da bilo šta pipnu, a poglavice uopšte nisu marile. Zašto bi onda ona marila? Koliko je vekova ratova, prepada, pljački, otkupa i danaka nakupljeno u riznici? Deo svačijeg plena, nasledstva i dobiti pripadao je klanu. Nepunopravni Blekhejlovci istranci, kojisu zarađivali u Blekhejlu i uživali zaštitu zakletih ratnika, jednom godišnje plaćali su danak poglavici. Bogatstvo se gomilalo vekovima. Trošilo se samo u teškim ratnim vremenima, kao što su ova. Jedan pogled na riznicu bio joj je dovoljan da zaključi da Blekhejl u poslednje vreme prati dobra sreća. Više ratova je dobijeno nego što je izgubljeno. Žetve, jagnjad i telad - rod svega je već dugo berićetan. Ali vreme se menja. Prevukla je prstom preko prašine na jednom stolu. Te godine bilo je malo novih jaganjaca, zemlja je još bila tvrda, a ljuti mrazevistezalisu svet svake večeri. Mesecima nisu išli u velike lovove. Klan je propustio i veliku godišnju seobu jelena i losova. Lovci su i dalje donosili divlje veprove i jelene, ali ne u dovoljnom broju. Kružile su glasine da vukovi neobično smelo kidišu na divljač u lovištima Blekhejla. Zalihe žita za poslednjih dvadeset godina nikad nisu pale ispod oznake za četvrtinu.

Kana Hedli, supruga starešine žitnice, rekla joj je da imaju zalihe za još tri meseca ako se zanemari donji, istrulelisloj. Sve te nevolje snašle su ih zbog Skarpovaca. Prokleti Skarpovci! Na jednog Blekhejlovca u kružnoj kući dolazio je jedan Skarpovac. Zalihe su se trošile dvostrukom brzinom, a Skarpovci nisu činili ništa da doprinesu kući u kojoj su se odomaćili. Odnedavno su novopridošlice prestale i da se pretvaraju da nešto donose. Jutros su dve porodice stigle potpuno praznih ruku. Njih desetoro nisu doneli ni naramak trave za krmače, a s vrata su se zaputili pravo u kuhinju, da traže hleba i mesa. Obrisala je prste o haljinu i nastavila da obilazi prostoriju. Ljutnja joj neće pomoći da obavi zadatak. Odakle da počne? Ima toliko sanduka, toliko dragim kamenjem optočenih i pozlaćenih drangulija. Nešto ju je navelo da skine platnenu torbu s vrha gomile. Bila je preteška. Ustuknula je kad je tresnula o pod. Klekla je, odrešila veze i otvorila torbu. Slomila sam je! Činija od skupocenog i teškog kamena razbila se na dva dela, maltene po sredini. Alabaster? Žad? Srdito je odgurnula torbu isadržaj. Šta ako je upravo uništila nešto što je Dagro dobio na poklon? Imovina poglavice predstavlja imovinu klana. Dagro je retko svraćao u riznicu. Nije mnogo mario za bogatstvo, niti da ga pokazuje. To je bio i običaj klana. Mejs je dolazio ovamo; osvrnula se prateći tragove. Bilo joj je jasno da niko nikad neće znati šta je sve njen novi suprug uzeo iz riznice. Blago Blekhejla niko nije popisivao. Tako nešto smatralo bi se sitničavim gestom, vrlo stranim klanovskom duhu. Ipak, nepostojanje spiska nije olakšavalo život klanu. Posle kraćeg razmišljanja, otišla je po Korbija Miza. Okončalisu posao za jedan sat. Kad su izašli, broj ljudi u Velikom ognjištu se utrostručio. Procenila je da su dobra polovina posmatrača Skarpovci. Došlisu kao da imaju pravo da dovode u pitanje ponašanje Blekhejlovaca u samom srcu Blekhejla. Korbi, ljubimac bogova, bio je

čvrst kao stena. Iz dva puta izneo je sve što je izdvojila. Nijednom rečju, pokretom ili pogledom nije doveo u pitanje njen autoritet. Na taj način je poslao jasnu poruku i ostalima. Sve buzdovandžije sledili su Korbija Miza, a u klanu Blekhejl buzdovandžija je isto što i bog. Sišla je stepenicama do predvorja i shvatila da događaju ne prisustvuju samo zakleti ratnici. Žene, deca i pitomci trudili su se da što bolje osmotre kako poglavičina supruga iznosi plen iz riznice. Setila se Dagrovog saveta o upravljanju neprijateljski raspoloženom gomilom: Zamisli ih nage. Više joj je prijalo da Skarpovce zamisli kako gutaju smrtonosni otrov i do kraja dana crkavaju do poslednjeg. To joj je dalo snage da se samouvereno osmehne. Pakovanje blaga u platnene vreće s Korbijem samo je podstaklo znatiželju svetine. I Mejs je sigurno poneo zlato i srebro kad je krenuo na Banenovo polje, a nije se sećala da ga je iznosio kroz kružnu kuću. Tajnovitost je jedan od njegovih trikova. Ipak... ipak... Shvatala je da greši. Poglavica je odsutan, ratnicisu na bojnom polju, druid je mrtav, a sveti kamen zamenjen gromadom tuđinskog granita. Blekhejlovcima nije bio potreban još jedan razlog za brigu. Iznošenje blekhejlskog blaga iz kružne kuće, tako da svi vide, nije bilo dobro za moral klana. Bože, s Dagrom je sve izgledalo tako lako. Ujutru bi lovio, po podne bi dremao, u sumrak bi pio pivo s ratnicima, a noću spavao kao zaklan. Nije ni znala niti je obraćala pažnju šta on radi. Nije naučila ništa, iako je živela s jednim od najvećih poglavica u klanovima. Pa, počni da učiš, Rajna Blekhejl. Sastavi spisak. „Zovi Vrekera Lisicu“, naložila je Džesiju Muru kad je s Korbijem stigla do štala. Zatim se obratila Džebu Onakriju: „Zatvori vrata! Pusti samo one koje pozovem!“ Konje su smestili u štalu za goveda, dok se ne podigne nova konjušnica. Zatvaranje malih vrata za stoku nije imalo isti učinak kao i zatvaranje dvokrilnih, gvožđem ojačanih vrata, koja su nekad štitila konje Blekhejla. S jezom je posmatrala kako konjušari zatvaraju jednostavna, daščana vrata, dok ih tridesetak pari očiju posmatra iz dvorišta. Vrata štale otvarala su se pre zore i nikad se nisu zatvarala do

dva časa pre zalaska sunca, a sad su ih zatvorili pre vremena. Čekala je u polumraku. Konjušari su jurcali okolo i palili svetiljke, konji su se vrpoljili. Džeb je hodao pored pregrada i zatvarao vrata. Kad su završili posao, naložila im je da se udalje. Zatvorili su se u prostoriju na drugoj strani štale. Korbi je pazio na vrata. Pustio je nekoliko ljudi koje je Rajna pozvala. Izvršavao je njena naređenja tiho i ozbiljno. Orvin, Grim Šenk i Orvinov rođak Dru stigli su prvi. Za njima se pojavio mačevalac Stelan Sačel, sin glavnog mlekara, takođe učenik Šora Gormalina. Vreker Lisica stigao je poslednji zato što ga je poslednjeg i pozvala. Ali nije došao sam. Kad je Korbi otvorio vrata, Juraja Skarp ušao je s Vrekerom. Korbi nije morao da pogleda Rajnu da bi znao šta da radi. Preprečio je Juraji Skarpu ulaz u štalu. Mladi ratnik bio je nećak poglavarke Skarpa, Jelme Skarp, što znači da je bio i u srodstvu s Mejsom. Rajna je sve jasno videla na njegovom sveže obrijanom licu. Mislio je da zbog tog srodstva ima pravo da bude tu. Iznenadio se kad su mu zabranili pristup savetovanju. Zbunjenost je ubrzo potisnula svest da je to učinjeno po naredbi Rajne Blekhejl. Kurvo, oblikovao je reč usnama kad je samo ona mogla da ga vidi, trenutak pre no što mu je Korbi zalupio vrata pred nosom. Progutala je uvredu. Ružna reč ne može da povredi, ali ipak se stresla od njegove zlobe. On je bio jedan od odgovornih za spaljivanje Šenkovih pasa. Obratila se Vrekeru: „Ujutru ćeš krenuti na Banen polje. Ponećeš tri džaka sa srebrnim polugama i malo zlata. Predaćeš ih isključivo mom suprugu, Mejsu Blekhejlu.“ Pokazala mu je tri od četiri džaka koje je s Korbijem donela iz riznice. Korbi je, po njenom nalogu, odvojio jedan u stranu. Vreker je imao vretenaste mišiće, napet stav mačevaoca i kosu crnu kao gavranova krila. Nosio je kaput od proste crne kože, a jedini ukras bile su dve lasičje glave na reverima. Odmerio je težinu najbližeg džaka. „Moraćeš da zameniš srebro zlatom“, obratio se Orvinu. „Tovar je

previše težak za mog konja.“ Orvin je pogledao u Rajnu. „Nećeš jahati sam“, rekla je. Šta si ti mislio, da ću imovinu Blekhejla poveriti Skarpovcu? Ponovo se pravio da je ne vidi i ne čuje. Obratio se Orvinu: „Mejs je rekao da se vratim s blagom.“ „Mislim da se malobrojni prateći odred neće protumačiti kao kršenje tog naređenja“, staloženo će Orvin. Vreker je vagao okolnosti. Nije bio glup. Shvatio je da ima dobre izglede da ispadne budala pred pet zakletih Blekhejlovaca. Ovu bitku nije mogao da dobije, a Rajna se pobrinula za to. „Vrlo dobro, ja ću odrediti pratioce.“ Obratio se Druu Šenku, najmlađem u grupi. „DovediJuraju, on će jahatisa mnom.“ Dru Šenk, dvadesetjednogodišnjak, kog je od polaganja pune zakletve delilo samo dva meseca, oklevao je i pogledom zatražio savet od strica, koji je pak pogledao u Rajnu. Možda bi se nasmejala da nije bila užasnuta. Bila je i te kako svesna činjenice da je Vreker Lisac bio u kovačnici one noći kad je Efi proglašena vešticom, a Šenkovi psi osuđeni na lomaču. Ovo nije bila igra. Pobeda izvojevana u štali samo će svratiti Mejsovu pažnju na nju, brže nego bilo koja glasina o smrti Staniga Bida. Delaj i budi prokleta! Da sam klan, ovo bi mi bilo geslo! Podigla je ruku da bi izgledalo kao da je ona zaustavila Drua Šenka. Obratila se Vrekeru Lisici: „Već sam odabrala ljude koji će pratiti blago do Banenovog polja.“ Klimnula je ka Grimu Šenku, Druu Šenku, Stelanu Sačelu i Korbiju Mizu. Onisu već znali za njenu odluku jer je zamolila Korbija i Orvina da im je saopšte. Podržali su je svečanom tišinom. Spokojno i ponosno držanje ljudi zakletih da brane klan, svesnih da polaze u rat i veliku opasnost, obavezivala ju je da govori. Morala je da dokrajči neprijatelja. Pogledala je Vrekera pravo u oči i nastavila: „Imaćeš čast da budeš jedini Skarpovac koji će pratiti zlato Blekhejla do Banen polja.“

Opustio je ruku iznad mača. Mogao ju je poseći da je hteo. Ometala mu je planove. Preuzela je komandu nad njegovim zadatkom i naterala na poslušnost opkoljenog u odaji punoj zakletih Blekhejlovaca. Nije mu smetalo što je ovde uljez, stranac iz klana otrovnog bora. Nije video ništa pogrešno u odluci Skarpovca da pošalje Skarpovca po blago Blekhejla. Vuk Blekhejla bio je samo obična lasica u vučjem krznu. Silovatelj. Ubica. Skarpovac. „Idi“, obratila se Vrekeru. „Spremise za put.“ Okrenula mu je leđa pre no što je stigao bilo šta da kaže. Nije htela da gleda nove dokaze njegove zlovolje. Kad je konačno čula njegove korake ka vratima štale, dozvolila je sebi duboki uzdah. Korbi joj se približio. Pružio je ruku ka njoj, ali je nije dodirnuo. Bilo joj je jasno da ima njegovu punu podršku. „Idite“, ponovila je tiše. Okrenula se ka Grimu, Druu i Stelanu. „Provedite neko vreme sa ženama i porodicama. Blekhejl vam je danas ukazao veliku čast.“ Mladi ratnici su otišli, ali ne pre nego što su joj iskazali dužno poštovanje. Stelan se duboko poklonio i dodirnuo rub njene haljine. Pretpostavila je da je na putu da se zaljubi u nju. Možda to važi za sve njih. Osetila se starom i tužnom. Setila se svega što je izgubila. „Htela bih da popričamo“, tiho se obratila Orvinu Šenku. Sekirdžija je zatvorio vrata. Ostalisu sami. Ostario je tokom zime, izdajničke staračke pege namnožile su mu se po rukama i vratu, a bela mrena navlačila mu se preko očiju. Njeni gubici bili su ništavni u poređenju s njegovim. Izgubila je supruga i san o lepoj budućnosti. Orvin Šenk je izgubio nekoliko sinova. A upravo je poslala još jednog od preostala tristarčeva sina u rat. Izvinjenja, objašnjenja i saosećanje tu neće pomoći. Reči su previše sitne i nedovoljne. Nežno ga je stisnula za oteklu, kostobolnu ruku. Jednako nežno ga je pustila. „U četvrtom džaku je“, rekla je klimajući ka pojilu kraj kojeg ga je

Korbi spustio, „zlato. Pojahaćeš na istok, do Drega. Kupi žito i druge namirnice i potrepštine po tvom izboru.“ Orvin Šenk je bio čovek od poverenja dvojice poglavica. Njemu su se i Mejs i Dagro obraćali i za pomoć i za savet. Mejs ne bi ni postao poglavica bez Orvinove podrške. Orvin je, bolje nego iko, razumeo šta upravo čini. Imovina Blekhejla i poglavica bila je jedno isto. Zlato i srebro iz prva tri džaka otići će do Banen polja, po Mejsovoj zapovesti, ali poglavica nije zapovedao zlatom iz četvrtog, manjeg džaka. Njime je zapovedala Rajna Blekhejl. Na taj način proglasila se poglavarkom. Konji su se vrpoljili i toptali u pregradama. Jedna svetiljka se dimila. Setila se konjušara zbijenih u sobi u dnu staje. Sprečavala ih je da rade, da raznose hranu, timare išetaju konje. Morala je da poštuje Orvinov spori ritam. Sekirdžija se uspravio blago drhteći. Slama mu je pucketala pod nogama kad joj se obratio. „Poći ću ujutru, sat nakon što krene odred za Banen polje.“ Klimnula je. Nije mu se zahvalila. Razumeli su se. Shvatila je da je upozorava na oprez. Konačno se okrenuo ka vratima. „Orvine“, rekla je. Bila je spremna da preuzme još jedno obeležje moći. „Dok budeš tamo, potraži Valvisa Hardinga, drežanskog druida. Zamoli ga da nam pošalje svog najboljeg učenika. Vreme je da Blekhejl dobije novog druida.“ Ovo ga nije iznenadilo. „Biće kako ti želiš. Da li je to sve?“ „Postavistražu pred štalom.“ Pogledao je džakove. „A unutra?“ „Večeras će blago čuvati konjušari.“ Iznenadila ga je... ali ne neprijatno. Osmehnuo se. „Vrlo dobro, Rajna.“ Nakon što je otišao, uživala je u tim rečima čitav minut. Uspela je. Ostvarila je sve što je zamislila u riznici. To znači biti poglavica. Smisliti plan i sprovesti ga u delo. Hodala je duž pregrada sa osmehom na licu. Mora da upozna konjušare s novim zadatkom.

„Gospo.“ Zastala je kao ukopana. Okrenula se u pravcu glasa. Otvorile su se vratnice pregrade iza nje. Čela Glojal je sve vreme bila unutra, pored svog sivca. I konj i ona izgledalisu čudesno spokojno. „Tražim oproštaj“, reče Krozerka kad je izašla na stazu. „Timarila sam Glasinu kad ste ušli. Isprva nisam htela da vas uznemiravam, a posle...“ Hitro je slegnula ramenima. „Prekasno sam shvatila da je trebalo odmah da se javim i izađem iz štale.“ Kladim se da je tako bilo. Rajna je pomno posmatrala došljakinju da bi prikrila iznenađenje. Krozerka je odenula golublje sivi kaput za jahanje i plavu svilenu haljinu. Kaput joj je bio vešto skrojen da istakne uskistruk i raskošne grudi. Siva boja bila je savršen kontrast kestenjastoj kosi. Ona je jedna od onih žena koje mogu da ubede druge da su lepe. Ako je suditi po brzini kojom je Grim Šenk odlučio da se oženi, znala je is muškarcima. Rajna je rekla: „Izgleda da se moram osloniti na tvoju reč.“ „Budi bez brige.“ Čela Glojal se ubedljivo obavezala. Posmatrala je Rajnu postojanim, znalačkim pogledom. Čula je sve, uključujući i naređenje o slanju njenog supruga nazad u rat i tajno naređenje kako da se potroši klanovsko zlato. Ako bude tražila nevolje, dobiće ih. Ipak, Rajna je verovala da će devojka ćutati. „Čela.“ Dala joj je do znanja da može da ode i da je Rajna Blekhejl završila s njom. Devojka se nije udaljila. „Mogu li da vam ponudim savet?“ „Odvažna si.“ Nije se trudila da to porekne. Prišla joj je i tihim glasom saopštila: „Napravila si dve greške.“ Bogovi, pomozite mi da je ne ošamarim! Krenula je ka sobi s konjušarima. Neće je saslušati. „Trebalo je da pošalješ strelca umesto Stelana“, promrmljala je Čela prateći je u korak. „Odred sastavljen od mačevalaca i buzdovandžija ne može zaštititi tovar od napadača sa odstojanja.“

Rajna je zastala. Bila je svesna da su samo dvadesetak koraka daleko od vrata konjušarske sobe. „Ućuti!“ naredila je. Devojka je podigla obrve. Dotad je govorila glasom jedva nešto jačim od šapata. Ko je bila ova pametna i drska žena? - pitala se Rajna. Da li je razlika između Krozera i Blekhejla tako velika da nečim može da objasni njeno ponašanje? „Zatražiću savet od tebe kad mi bude potreban“, hladno će Rajna. Nije verovala ovoj ženi. „Slobodna si!“ Čela se plitko naklonila i uzmakla. Gledajući Rajnu pravo u oči, rekla joj je: „Onda te molim da ga potražiš što pre jer si se izložila velikom riziku.“ Rajna je gledala kako se udaljava. Sa zebnjom u srcu, otišla je da obavesti konjušare o novom zadatku.

11. Suli Mi smo klan Blekhejl, prvi od svih klanova. Mi se ne sklanjamo i ne skrivamo, i mi ćemo se osvetiti. Raifove usne su se pomerale u skladu s geslom. Nije znao da li izgovara reči ili samo misli o njima. Sve teže je razlikovao stvarnost od misli. Danima nije znao da lispava ili je budan. Bio je prilično siguran da je budan. Komarci su se hranili njime. Posle nekoliko sati sunca izlegli bi se iz barica u snegu i podigli u oblacima samo da bi ga mučili. Bio je laka meta. Prebacio je težinu napred i pokrenuo kavez. Komarcisu se razleteli, ali nije dobio više od minuta mira. Toliko će krvnicima trebati da usklade kretanje s ljuljanjem kaveza. Ne sklanjamo se, sa zadovoljstvom je pomislio. A možda je i rekao. Prazan stomak se zgrčio. Podigao je noge do grudi i čekao da grč prođe. Otuđio se od tela. Nije mogao da prati sve slabe tačke. Leđa i ramena prekrivale su mu u rane od žice kaveza. Noću je koristio mešinu s vodom kao jastuk, ali nije mogao da zaštiti ostatak tela. To i nije bilo važno. Tamničarisu mu zbrinjavali najgore ozlede, ona koje su krvarile i gnojile. S najvećom pažnjom brinulisu se o Raifovim rukama. Stresao se. Nije hteo da misli o svom telu u njihovim rukama. Popio je vode i usmerio pogled na nepreglednu masu Severne oblasti. Sunce je došlo i prošlo. Snegonosni oblaci približavali su se sa severa. Prvi dašak vetra mreškao je krošnje. Gledao je kako se talas iz daljine valja ka njemu. Imao je dobar vidik samo prema severu. To je bilo to. Budio se ujutru pitajući se da li je preko noći bio omamljen. Pišao je i srao kroz žicu kaveza, pio vodu ispavao. Osmatrao. Bar je imao gde da ode. Linija između dana se rastakala. Iako je

vodio zapis o broju dana u kavezu - jedanaest uspravnih linija na severoistočnom stubu u ćošku - nije mogao da se seti kada je izgrebao poslednju. Vreme je različito na različitim mestima. Jedino je promena svetla, vetra i nagiba važna. Oblizao je usne i posmatrao šumu. Svetlost se menjala, kopnela. Srca su se kretala. Lovila su, bežala, hranila se. S lakoćom je mogao da opusti čula i pošalje oko uma izvan kaveza, u neko drugo biće. Nastupio bi nalet topline, promena ritma, mučni tren u kojem se pokret i um nisu poklapali. Zatim bi se našao unutra, u srcu. Los. Kažiprst na desnoj ruci mu se grčio zbog snažnog poriva da otpusti tetivu luka. Uđi, označi metu, pusti strelu. Tako je lovio. Više nije bilo strela, ni srcoubistava. Nije bilo ničeg izuzev Osmatrača Mrtvih i živih srca. Losovo srce poskakivalo je od straha. Ženka. Bila je mlada, jednogodišnjakinja odvojena od majke i krda. Izgubila je njihov miris i išla naslepo kroz šumu ka jugoistoku. Krv joj je dobovala žilama. Delio je strah sa životinjom. I najmanji pokret u drveću mogao je da znači smrt. Ništa dovoljno veliko da je obori nije boravilo u blizini, ali ona to nije znala. Videla je senke ispod krvavog drveta i namirisala vučji izmet. Ostao je s njom dok se tama zgušnjavala. Bilo je sve hladnije. Proživljavao je njen strah i umor. Veza je, kako je odmicala na istok, slabila. Trudio se da je održi, ali polako se raskinula. Vratio se u kavez. Bilo je mračno. Komarce je pobila hladnoća. Drhtao je. Prsti su mu utrnuli. Podvukao je šake ispod pazuha i promenio položaj da bi otklonio pritisak sa zadnjice. Prodrmao je kavez. Zaljuljao se ka krošnji. Opazio je blede vatre na istoku. Morao je da pretraži um da bi odgonetnuo njihovo značenje. Suli. Hteo je da pobegne. Usmerio je pažnju na šumu. Tražio je nešto što bi ga odvelo odatle. Noć je donosila grabljivce. Siva sova kružila je iznad grebena, tiha kao mrtvac. Raif ju je nakratko dodirnuo. Osetio je iznenađujuću težinu i nepoznat oblik srca. Ponovo su mu se prsti grčili da odapnu strelu. Nastavio je dalje i spustio se ispod krošanja. Tragao je za drugim srcem. Lisica. Ženka na životnom vrhuncu, sa snažnim i ujednačenim