Aleksandar Solzenjicin -Arhipelag Gulag 3

1

2

3 Aleksandar Solženjicin ARHIPELAG GULAG 3

4 Biblioteka SVEDOČANSTVA Urednik JOVICA AĆIN Preveo VIDAK RAJKOVIĆ Glavni i odgovorni urednik DRAGAN LAKIĆEVIĆ

5 ALEKSANDAR SOLŽENJICIN ARHIPELAG GULAG 1918–1956. POKUŠAJ KNJIŽEVNOG ISTRAŽIVANJA V—VI—VII

6 RAD • BEOGRAD Naslov izvornika Александр Солженицын АРХИПЕЛАГ ГУЛАГ 1918–1956 Опыт художественного исследования in СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ, 5–7 Вермонт • Париж • 1980 YMCA–PRESS 11, rue de la Montagne–Ste–Genevieve, 75005 Pariš World © 1974–1980 by The Russian Social Fund for Persecuted Persons and their Families Recenzenti DRAGAN LAKIĆEVIĆ IVAN LOVRENOVIĆ JOVICA AĆIN

7

8 U progonstvu, u Kok–Tereku, 1955.

9 DEO PETI ROBIJA Stvorimo od Sibira robijaša i robijaških okova Sibir sovjetski, socijalistički Staljin

10

11 Glava 1 NA PROPAST OSUĐENI Revolucija uobičajava da bude brza u velikodušnosti. Žuri da se mnogo čega odrekne. Na primer, reči robija. A to je dobra, teška reč. Nije to nekakvo nedonošče poput doma za prinudni rad1 ni neki pekmezavi ITL. Reč »robija«2 spušta se sa sudskog podijuma kao giljotina koja je u prvi mah otkazala, i već u samoj dvorani prebija osuđeniku kičmu, oduzima mu svaku nadu. Reč »robijaši« tako je strašna da drugi zatvorenici, ne–robijaši, govore među sobom: eto što su ti pravi dželati! (Kukavičko i spasonosno osećanje čoveka da zamišlja sebe ne najgorim i ne u najgorem položaju. Na robijašima su brojevi: znači, oni su okoreli zlikovci! Dok ja i ti, mi se ne moramo plašiti da će ih na nas metnuti! Pričekajte malo, doći će red i na vas!) Staljin je mnogo voleo stare reči; on je shvatao da se države stolećima mogu držati na njima. Bez ikakve proleterske potrebe, on je ponovo kalemio na brzinu sasečene: »oficir«, »general«, »direktor«, »vrhovni«. I – dvadeset šest godina otkako je februarska revolucija ukinula robiju Staljin ju je ponovo uveo. To se desilo 1943. godine, onda kada je Staljin osetio da su mu kola, po svemu sudeći, krenula uzbrdo. Prvi građanski plodovi staljingradske narodne pobede bili su: Dekret о militarizaciji železničkih pruga (da deca i žene potpadnu pod vojne sudove) i, posle jednog dana, 17. aprila, Dekret о uvođenju robije i vešala. (Vešala su, isto tako, dobra starinska ustanova. Nije to nekakvo tamo »puf« pištoljem; ona rastežu smrt i omogućavaju da se ona u detaljima pokaže velikom mnoštvu ljudi.) Sve sledeće pobede dogonile su na robiju i na vešala na propast osuđene dopune – najpre s Kubana i s Dona, zatim iz Ukrajine s leve obale3 , od Kurska, Orela, Smolenska. Za armijom su išli ratni sudovi: jedne javno vešali na licu mesta, druge upućivali u novostvorene robijaške logorske punktove. Prvi takav bio je, očigledno, na oknu br. 17 Vorkute (uskoro za njim u Nonljsku i u Džeskazganu). Cilj je bio skoro otvoren: robijaše je trebalo ubiti. Otvorena gasna komora, samo – po tradiciji Gulaga – razvučena u vremenu da bi se osuđeni duže pomučio i pre smrti malo naradio. Naseljeni su u uobičajenim za sever »šatorima« veličine 7 x 20 metara. Obloženi daskama i zasuti pilotinom, ti šatori su postajali neka vrsta barake. Takav »šator« bio je predviđen za 80 ljudi kad je bio snabdeven »vagonetima«, odnosno 100 ako su bili s neprekinutim ležajevima. A robijaša – po 200. 1 U originalu: DOPR (od дом принудительных работ). 2 U originalu: каторга. 3 Dnjepra.

12 Ali, to nije bilo nabijanje, nego samo razumno iskorišćavanje prostora. Za robijaše je bio određen dvanaestočasovni radni dan u dve smene, bez praznika: uvek je stotina bila na radu a druga stotina u baraci. Na radu ih je u obruču držala straža s psima, tukao ih svako kо je hteo, bodrili ih automatima. Na putu, njihov stroj su mogli prošiti plotunom iz automata; niko vojnike nije pitao za poginule. Lako je i poizdalje bilo razlikovati iznurenu kolonu robijaša od običnih zatvorenika – tako su se izgubljeno, s takvom mukom vukli. Njihovih dvanaest radnih sati su do maksimuma korišćeni. (Na ručnom bušenju kamena za temelje na polarnoj vejavici mogli su se, tokom tih dvanaest sati, ugrejati samo jednom deset minuta.) A dvanaest sati odmora su upotrebljavani što je moguće besmislenije. Na račun tih dvanaest sati, oni su vođeni iz zone u zonu, postrojavani, pretresani. U zoni za boravak odmah su uvođeni u neprovetravani »šator« – baraku bez prozora – i tu zatvarani. Zimi se tu širio smrdljivi, memljivi, ukisli vazduh, na kojem nepriviknut čovek nije mogao izdržati ni dva minuta. Robijašima je zona za boravak bila još manje pristupačna od radne. Nikada nisu smeli ući ni u toalet, ni u trpezariju, ni u ambulantu. Za sve je bila kibla, odnosno »korito«. Eto kakva nam se u godinama 1943–44. rodila Staljinova robija: spoj najgoreg iz logora s najgorim iz zatvora. Carska robija, po svedočenju Čehova, bila je daleko manje inventivna. Iz Aleksandrovskog zatvora (na Sahalinu) robijaši ne samo da su i danju i noću mogli izlaziti u dvorište i toalete (kible ovde nisu ni korišćene) nego i tokom celog dana u – grad! Tako da je pravi smisao reči »katorga« 1 – da su veslači privezani uz vesla – jedino Staljin shvatio. Na tih dvanaest časova odmora dolazilo je i jutarnje i večernje prebrojavanje robijaša, ne obično prebrojavanje brojnog stanja, kao kod zekova, već detaljna, poimenična prozivka, pri kojoj je svaki od sto robijaša dva puta dnevno morao bez zapinjanja izviknuti svoj broj, svoje ogavno prezime, ime i ime po ocu, godinu i mesto rođenja, član po kojem je osuđen, dužinu kazne, od koga je osuđen i vreme isticanja kazne, dok su ostalih devedeset devet dvaput dnevno morali sve to slušati i mučiti se. U to isto dvanaest sati odmora ulazile su i dve podele hrane: izdavanje zdela kroz korito i njihovo vraćanje kroz korito. Niko od robijaša nije mogao raditi u kuhinji, niko raznositi lonce sa hranom. Svu poslugu su sačinjavali kriminalci, i što su oni drskije, nepoštednije krali proklete robijaše, što su bolje živeli, to su robijaški gospodari bili zadovoljniji: i ovde, kao i drugde interesi NKVD i kriminalaca su se poklapali kad je trebalo da ispašta Pedeset Osmi. Ali kako spiskovi nisu smeli ostaviti za istoriju da su robijaši moreni još i glađu, oni su na spisku imali jadne i uz to triput okradene »rudarske« i »nagradne« dodatke. I sve to obavljalo se uz dugu proceduru preko korita uz izvikivanje imena i razmenu zdela za kupone. I kada bi na kraju čovek mogao da padne na ležaj i usni, opet se otvaralo korito, opet se izvikivala imena i počinjalo izdavanje istih onih kupona za sledeći dan (obični zekovi se nisu bar gnjavili s kuponima, njih je dobijao i kuhinji predavao brigadir). 1 Reč каторга dolazi od grčke reči »katergon«, galija. Robijaši su osuđivani na izdržavanje kazne kao vezani veslači.

13 Na taj način, od dvanaest sati »slobodnog vremena« na jedvite jade ako bi ostalo četiri mirna za san. I još to, razume se, što robijašima nije ništa plaćano, što nisu imali pravo da dobijaju pošiljke, ni pisma (iz njihovih pošašavelih glava što su zujale trebalo je da se izbriše bivša sloboda i da u nejasnoj polarnoj noći ostanu jedino rad i barake). Svemu tome robijaši su se teško mogli opreti i brzo su izumirali. Prva vorkutska azbuka (28 slova, uza svako numeracija od jedan do hiljadu), 28.000 prvih vorkutskih robijaša, sva je otišla pod zemlju za samo jednu godinu. Čudo veliko da se u tome nije uspelo za mesec.1 U Noriljsku, u kobaltnoj fabrici br. 25 u zonu za rudu dolazila je kompozicija: robijaši su da prekrate muke skakali pod voz. Oko 25 ljudi je, iz očaja, uteklo u tundru. Otkriveni su iz aviona, pobijeni, a zatim njihovi leševi naslagani na zbornom mestu. Na oknu br. 2 vorkutskog rudnika bio je ženski robijaški punkt. Žene su imale brojeve na leđima i na marami za glavu. Radile su na svim podzemnim radovima i – šta da se kaže! – prebacivale norme!...2 No, ja već čujem kako mi moji sugrađani i savremenici viču: dosta! O kome se vi usuđujete da nam govorite? Da! Držali su ih da bi ih uništili – i pravilno! To su bili izdajnici, nemački policajci i burgmestri!3 Tako im i treba! Da vam ih nešto nije žao? (U tom slučaju, kako znamo, kritika izlazi iz okvira književnosti i podleže Organima.) A žene robijašice – to su nemačke poleguše, vrište mi ženski glasovi. (Ne preuveličavam: to su naše žene nazvale druge naše žene polegušama.4 ) Najlakše bi mi bilo odgovoriti onako kako je sada to ušlo u modu radi razobličavanja kulta ličnosti. Ispričati о nekoliko izuzetnih slanja na robiju. (Na primer, о one tri komsomolke – dobrovoljke što su se prepale da s lakih bombardera bace bombe na cilj, pa ih izručile na čisto polje i zdrave i vesele se vratile i raportirale da su obavile zadatak. No, kasnije, jednu od njih je počela da muči komsomolska savest i ona je sve ispričala sekretarici komsomola svoje vazduhoplovne jedinice, a ova, naravno, Specijalnom odeljenju, i trima devojkama je odalamljeno po dvadeset godina robije.) Uzviknuti: eto kakve poštene sovjetske ljude je Staljinova samovolja podvrgavala kazni! I nakon toga negodovati ne zbog same samovolje nego zbog kobnih grešaka prema komsomolcima i komunistima, koje su danas na najbolji način ispravljene. Međutim, bilo bi ružno ne pokrenuti pitanje u svoj njegovoj širini i dubini. 1 Čehov je na vaskolikom robijaškom Sahalinu zatekao – šta mislite, koliko? – 5.905 ljudi, za njih bi bilo dovoljno 6 slova azbuke. Skoro je tolik bio naš Ekibastuz, a Spask – daleko, daleko veći. Samo je reč »Sahalin« strašna, a u stvari – ništa strašno, tek jedno naše logorsko odeljenje! U samom Steplagu bilo je 12 tolikih, a logora veličine Steplaga – deset. Pa sada izračunajte koliko je to Sahalina. 2 Na Sahalinu ženskih robijaških radova uopšte nije bilo (Čehov). 3 I policija i burgmestri (predsednici opština, sela i manjih mesta) bili su građani s okupiranih teritorija, meštani. 4 U originalu: подстилки (slamarice).

14 Najpre о ženama – о ženama koje su danas, kao što je poznato, oslobođene starih stega. Istina, ne dvostrukog posla, nego crkvenog braka, jarma društvenog prezira i raznih Kabaniha1 . Ali, šta se to zbiva? Zar im mi nismo pripremili goru Kabanihu kad im slobodnu vlast nad njihovim sopstvenim telom i ličnošću uračunavamo u antipatriotizam i krivičnu radnju? Zar nije sva svetska (pre Staljina) književnost veličala slobodu ljubavi, ljubavi koja ne mari za nacionalne granice, za volju generala i diplomata? A mi za to imamo Staljinov aršin: bez dekreta Prezidijuma Vrhovnog sovjeta ne prilazi drugom polu. Tvoje telo, pre svega, pripada Otadžbini. Pre svega, koliko je njima bilo godina onda kada su prilazile – ne u boju, u postelji – neprijatelju? Ne više od dvadeset pet, trideset u krajnjem slučaju. Što će reći da su od prvih dečjih utisaka vaspitane posle Oktobra, u sovjetskim školama i u sovjetskoj ideologiji! Ne ispada li da smo se rasrdili na plodove svog rada? Jednim je devojkama zapalo u dušu ono što smo petnaest godina neumorno galamili: nikakve otadžbine nema, otadžbina je reakcionarna izmišljotina. Drugima je dozlogrdio bljutavi puritanizam naših konferencija, demonstracija, filmova bez poljubaca, plesova bez približavanja tela. Treće je pokorila ljubaznost, galantnost, one sitnice spoljašnjeg izgleda muškaraca i udvaranja kojima mladiće naših petoletki i oficire Frunzeove armije niko nije obučavao. Četvrte su bile prosto gladne – da, gladne do gole gladi, nisu imale šta da prezalogaje. A pete, možda, nisu našle drugi način da spasu sebe ili svoje, da se od njih ne rastanu. U gradu Starodubu (brjanska oblast) gde sam se našao odmah posle odstupanja neprijatelja, pričali su mi da je tu dugo vremena bio mađarski garnizon, za odbranu grada od partizana. Zatim je došlo naređenje da se on prebaci – i desetine žena iz mesta, bez stida i zazora, došle su na stanicu i opraštajući se od okupatora tako ridale kako (po recima jednog obućara–spadala) »ni svoje muževe nisu u rat ispraćale«. Ratni sud je stigao u Starodub neki dan kasnije. Sigurno je da dostave nije prenebregao. Sigurno da je neke od starodupskih plačulja poslao na okno br. 2 vorkutskog rudnika. A čija je to krivica? Čija? Tih žena? Ili naša, svih nas, sugrađani i savremenici? Kakvi smo to mi bili kada su nam žene pošle okupatoru? Nije li to jedan od mnogih dugova koje mi plaćamo, plaćamo i sada i dugo ćemo još plaćati za naš na brzinu izabrani, užurbano i u zbrci, bez osvrtanja na žrtve, bez pogleda u budućnost, pređeni komunistički put? Sve te žene i devojke trebalo je, možda, izvrgnuti moralnoj osudi (ali – čuti i njih), možda i surovo predati ruglu... Međutim – za to ih slati na robiju, u polarnu komoru smrti?! Pa, to ih je Staljin poslao! Berija! Oprostite, ne! Oni koji su ih poslali, i onamo ih čuvali i dokrajčivali sada sede u društvenim savetima penzionera i dalje dušebrižniče nad našim moralom. A svi mi ostali? Kad čujemo: »nemačke poleguše«, mi s odobravanjem klimamo. To što i danas te žene 1 Lik grube i tiranske gospodarice i maćehe iz drame Oluja Ostrovskoga.

15 smatramo krivima daleko je za nas opasnije negoli ono zbog čega su one svojevremeno bile iza brave. U redu, ali bar muškarci su onamo otišli ispravno?! To su izdajnici domovine i klasni izdajnici. Moglo bi se i tome izvrdati. Navesti (što je i tačno) da glavni prestupnici, naravno, nisu sedeli i čekali naše ratne sudove i vešala. Oni su žurili koliko su mogli na Zapad, i mnogi i otišli. A naša kaznena istraga popunjavala zadate brojke jaganjcima (ovde su dostave suseda bile od velike pomoći): kod ovoga su zbog nečega Nemci stanovali – otkuda ta ljubav? Onaj je na svojim saonama vozio seno Nemcima – direktna saradnja s neprijateljem.1 Ovako bi se mogla smanjiti oštrina prigovora, i opet sve svaliti na kult ličnosti: bilo je padova, oni su sada ispravljeni. Sve je u najboljem redu. Počeli smo, pa da i nastavimo. A nastavnici? Oni koje je naša armija, u paničnom bekstvu, napustilasve sa školama i učenicima, nekoga za godinu, nekoga za dve, nekoga za tri. Intendanti su bili glupi, generali loši – šta onda da rade nastavnici? Da uče ili ne uče našu decu? A šta deca – ne ona koja su ulazila u petnaestu, koja su mogla poći u zaradu ili u partizane, nego ona mala – šta ona da rade? Da li da uče ili da dve, tri godine rastu kao telad i tako iskupe greške Vrhovnog Glavnokomandujućeg? Nek mi se uši smrznu kad mi tata šubaru nije dao, nije li tako?... Takvo pitanje se nekako nije postavljalo ni u Danskoj, ni u Norveškoj, ni u Belgiji, ni u Francuskoj. Onamo se nije smatralo da narod koji su nerazumni upravljači olako predali u nemačku vlast, ili je kapitulirao zbog teških okolnosti, mora sada prestati da živi. Onamo su radile i škole, i železnice, i mesne vlasti. Mora da je kod nekoga (kod njih, razume se!) pamet bila izokrenuta za 180 stepeni. Jer, kod nas su učitelji dobijali podmetnuta pisma od partizana: »Ne sme se držati nastava. Jednoga dana ćete za to polagati račune!« Stao je i rad na železnici: saradnja s neprijateljem! A tek mesna vlast: nečuvena, najteža izdaja. Svako zna da dete koje je prekinulo sa školom, može kasnije i da joj se ne vrati. I šta onda – ako se Genijalni Strateg svih vremena i naroda okliznuo – šta onda da čini trava – da u međuvremenu raste, ili ne raste? Šta deca – da uče, ili ne uče? Naravno, za učenje će se morati nečim platiti. Iz škole će se morati izneti brkati portreti i, možda, uneti oni s brčićima. Jelka će se kititi ne za Novu godinu nego za Božić, a direktor će morati, tim povodom (i još, možda, povodom nekoje godišnjice Rajha, umesto Oktobra), održati govor u slavu novog prekrasnog života, ma koliko on, u stvari, bio nikakav. Pravo reći, ranije se moralo mnogo više govoriti protiv savesti i lagati deci, zato što je imalo vremena da laž sazri i da prožme programe u cepidlačkoj razradi metodičara i školskih 1 Da, pravičnosti radi, ne zaboravimo: od 1946, ovakvima su ponekad obnavljana suđenja, i 20 godina KTR (robijaškog rada) zamenjivano im je na 10 godina ITL.

16 inspektora. Na svakom času, imalo to veze ili nemalo, bilo da mu je predmet anatomija crva ili veznici za uvođenje podređene rečenice glavnoj, obavezan si bio da okačiš Boga (pa i kad sam u njega veruješ), da ne propustiš nijednu priliku da opevaš naše bezgranične slobode (pa i kad si neispavan, zato što si svu noć osluškivao da neko ne zakuca na vrata), da dok naglas čitaš Turgenjeva ili palicom vodiš po Dnjepru, obavezno prokuneš nekadašnje siromaštvo i opevaš sadašnje izobilje (pa iako su naočigled i tebi i deci, i mnogo pre rata, odumirala cela sela, a deca u gradovima dobijala na kartu trista grama hleba). I ništa od toga nije smatrano zločinom, ni u odnosu na istinu, ni u odnosu na decu, ni u odnosu na Duh Sveti. Sada pak, tokom privremenog neučvršćenog režima okupatora mnogo manje se moralo lagati, ali prema drugoj strani, prema drugoj – eto u čemu je stvar! Zato su glas Otadžbine i olovka ilegalnog rejonskog komiteta zabranjivali maternji jezik, geografiju, aritmetiku i prirodne nauke. Dvadeset godina robije za takav rad! Sugrađani! Klimajte glavama! Eno kako ih, uz pomoć pasa, vode u baraku s kiblom. Metnite ih pod prokletu gomilu: oni su vam decu učili! No, sugrađani (a naročito penzioneri privilegovanih ustanova, sve neki grmalji koji su u penziju otišli s četrdeset pet) prilaze mi s pesnicama: koga to ja branim? Burgmestre? Staroste? Policaje? Dragomane? Sve neki ološ i prodane duše! E onda, spustimo se, spustimo još niže. Premnogo smo šume iskrčili gledajući na ljude kao na palice. Ionako će nas budućnost naterati da porazmislimo о uzrocima. Zasvirali smo, zapevali Nek srdžba plemenita…, 1 i kako onda da nam se ne digne kosa na glavi? Prirodni naš a zabranjeni, ismejani, progonjeni, proklinjani patriotizam najednom je bio dozvoljen, pooštren, čak svetim nazvan, i kako smo se mi Rusi mogli da ne živnemo, da ne ujedinimo blagorodne zanose srca, i, s našom urođenom plemenitošću, što se mora mora se, dap red najezdom dželata s one strane granice oprostimo domaćim dželatima? Da bismo kasnije, zaglušujući u sebi nejasne sumnje i prebrzu širokogrudnost, utoliko udruženije i pomamnije proklinjali izdajnike, ta očigledno veća zlopamtila od nas? Jedanaest vekova stoji Rusija, mnoge neprijatelje videla, mnoge ratove povela. A izdajnika – ima li ih ona mnogo? Izlaze li iz njenog krila gomile izdajnika? Nešto mi se čini da ne. Nešto mi se čini da ni neprijatelji nisu Ruse optuživali za izdajstvo, za prevrtljivost, za neverstvo. I sve to – u antinarodnim uređenjima. A evo – došao je najpravičniji rat u najpravičnijem društvenom uređenju, i najednom naš narod otkriva desetine i stotine hiljada izdajnika. Odakle oni? Zašto? 1 Prvi stihovi pesme Cвященная война (Sveti rat), komponovane početkom rata, koja ce postati neka vrsta ratne himne.

17 Možda je to ponovo izbio neugašeni građanski rat? Nedotučeni beli? Ne! Ranije je već spomenuto das u mnogi beli emigrant (među njima i prokleti Denjikin) stali na sovjetsku stranu, protiv Hitlera. Oni su slobodno mogli da biraju – i tako su izabrali.1 A te desetine i stotine hiljada – policaji i pripadnici kaznenih expedicija, staroste i prevodioci – svi su oni potekli od sovjetskih građana. Bilo je među njima dosta i mladih stasalih posle Oktobra. Šta ih je na to nateralo?... Ko su oni? Pre svega, oni preko čijih porodica i njih samih su prošle gusenice dvadesetih i tridesetih godina. Oni koji su u mutnim bujicama naših kanalizacija izgubili roditelje, bliske, voljene. Ili su sami tonuli i izranjali, tonuli i izranjali, po logorima i progonstvima. Čije su noge iznaticale i nasmrzavale se u redovima pred prozorčadima za pošiljke. I oni kojima je, u tim surovim desetlećima, bio onemogućen ili škrto dat pristup onom što je na zemlji najdraže – samoj zemlji, koju je, uzgred budi rečeno, veliki Dekret bio obećao i za koju je, između ostaloga u građanskom ratu krvca prolivena. (Druga su stvar pravo nasleđivanja dača oficira Sovjetske armije i ograđeni posedi u Podmoskovlju – to je za nas, to je u redu.) I još oni koji su hapšeni za »strižu klasova«. I oni koji su bili lišeni prava da žive gde im je volja. Ili prava da se bave svojim davnim i voljenim zanatom (mi smo sve zanate fanatički uništavali, no to je već zaboravljeno). Mi o svima njima (agitatori dvostruko, napostovci-oktobristi2 trostruko više) govorimo s prezirivim krivljenjem usana: »oni što ih je sovjetska vlast ozlojedila«, »bivši kulački sinovi«, »oni što taje u duši mračnu mržnju prema sovjetskoj vlasti«. Jedan reče – drugi kimne glavom. Kao: sve je jasno. Kao: narodna vlast ima pravo da vređa svoje građane. Kao: u tome i jeste glavni porok, glavna rak-rana: ozlojeđeni… pritajeni… A niko da drekne: ali, dozvolite! Ali, idite vi do đavola! Ali, da li za vas, na kraju krajeva, biće određuje svest? Ili je određuje samo onda kada to vama odgovara? A kada ne odgovara, onda može id a ne određuje? Umemo mi da govorimo još i s laganim mreškanjem čela: »Da, neke greške su bile dopuštene.« I uvek ovaj nevino-bludni bezlični oblik »dopuštene«. Samo ne znamo sa čije strane. Malo nedostaje pa das u bile dopuštene od strane argata, radnika na utovaru ili kolhoznika. Niko se ne usuđuje reći: Komunistička partija ih je dopustila! Dopustili su ih uvek nepromenljivi i neodgovorni rukovodioci! Ko ih je drugi, osim onih na vlasti, mogao dopustiti? Svaljivati sve na jednoga jedinog Staljina? To već prelazi u komediju. Dopustio ih je Staljin? A gde ste vi bili, vi milioni rukovodilaca? 1 Oni nisu kušali s nama tridesete godine, lako im je bilo da se iz daleke evrope ushićuju »velikim patriotskim podvigom sovjetskog naroda« a žmure nad dvanaestogodišnjim unutrašnjim genocidom. 2 To jest saradnici savremenog časopisa Окшябрь (Oktobar), koje, zbog njihovog konzervativizma, autor upoređuje sa saradnicima časopisa На посшу (Na dužnosti, od 1926 - На уишерашурному посшу), koji je zauzimao radikalne stavove, negirao buržoasku kulturu, poricao pravo na različita mišljenja (»ili saveznik ili neprijatelj«)

18 Uostalom, i te greške su se u našim očima rasplinule u maglovitu, nejasnu mrlju bez obrisa i više se ne uzimaju kao plod ograničenosti, fanatizma i zloumišljenosti, i sve se svelo samo na to da su komunisti komuniste terali u zatvore. A što je 15 – 17 miliona seljaka rastureno, upućeno na uništenje, rasejano po zemlji bez prava da se sećaju svojih roditelja i da ih pominju – tu kao i da nema nikakve greške. A sve bujice kanalizacije, o kojima se govori u početku ove knjiga – ni to kao da nije greška. A to što smo bili potpuno nespremni za rat s Hitlerom, što smo se samoobmanjivo šepurili, što smo sramno odstupali, menjali u hodu parole, i to što je samo Ivan i samo »za svetu Rusiju« zaustavio Nemca na Volgi – to ne ide u prouste, nego zamalo pa u glavne Staljinove zasluge. Za dva meseca smo protivniku prepustili skoro trećinu stanovništva, sa svim onim nedokusurenim porodicama, s višehiljadnim logorima, koji su se razbežali čim se razbežala straža, sa zatvorima Ukrajine i baltičkih republika, u kojima se još dimio barut od streljanja Pedeset Osmog. Dok ga je naša mlela, mi smo sve te nesrećnike davili, život im zagorčavali, ne primali na rad, gonili iz stanova, na lipsavanje terali. Kada se pokazala naša slabost, mi smo odmah zatražili od njih da zaborave sve naneseno im zlo, da zaborave streljanje, da zaborave svoj rastur i našu nezahvalnost prema njima, da zaborave saslušanja i mučenja u NKVD, da zaborave izgladnjivačke logore – i da bez odlaganja pođu u partizane, u ilegalnost, i da ne žaleći život brane Domovinu. (Ali, mi se nismo morali promeniti! I niko im nije davao nadu da ćemo, kad se budemo vratili, postupati s njima drukčije, a ne da ih opet kinjimo, progonimo, bacamo u zatvore i streljamo!) Pri takvom stanju stvari postavlja se pitanje: čemu se treba više čuditi, da li tome da se dolasku Nemaca obradovalo toliko mnogo ljudi, ili toliko malo? (A Nemci su, ponekad, morali i da sude – dostavljačima iz sovjetskog vremena, na primer – kao ono kad je streljan đakon kijevske crkve Sv. Nikole na Obali, a to nisu pojedinačni slučajevi.) A vernici? Dvadeset godina zaredom progonili smo veru i zatvarali crkve. Došli su Nemci – crkve su počele da se otvaraju. (Naši su se ustezali da ih odmah zatvaraju za Nemcima.) U Rostovu na Donu, na primer, svečanost otvaranja crkava izazvala je masovno likovanje, veliko okupljanje naroda. A narod je za to trebalo da proklinje Nemce, je li tako? U istom tom Rostovu bio je, u prvim danima rata, uhapšen inženjer Aleksandar Petrovič M. – V., i umro u istražnoj ćeliji. Njegova žena je nekoliko meseci drhtala čekajući da sama bude uhapšena i tek je, kad su Nemci došli, mirno legla: »Ovoga puta ću se bar ispavati!« Da ona nije morala moliti da joj se vrate dželati? U maju 1943, za nemačke okupacije, u Vinici, u parku koji izlazi na Ulicu Podlesna (što ga je, početkom 1939, Gradski savet bio ogradio visokom ogradom i proglasio »zabranjenom zonom Narodnog komesarijata odbrane«), slučajno je početo raskopavanje već slabo primetnih, bogato zatravljenih grobova – i nađeno ih je 39 takvih zajedničkih, površine 3x4 i dubine 3,5 metra. U svakoj grobnici nailazio je najpre sloj gornje odeće ubijenih, pa leševi nasloženi po sistemu »noge–glava«. Svima su ruke bile svezane užadima, svi ubijeni iz

19 malokalibarskih pištolja u potiljak. Ubijeni su, očigledno, u zatvoru, a zatim noću iznošeni da budu sahranjeni. Na osnovu dokumenata koji su kod nekih nađeni, identifikovani su i neki od onih koji su 1938. bili osuđeni »na dvadeset godina bez prava dopisivanja«. Evo jedne od scena raskopavanja: stanovnici Vinice su došli da vide ili prepoznaju svoje (Sl. 1; Str. 19). Nova raskopavanja – novi pronalasci. U junu je počelo raskopavanje blizu pravoslavnog groblja, kod bolnice Pirogova, i otkriveno još 42 groba. Zatim je došao na red Park kulture i odmora »Gorki«: ispod mesta za atrakcije, »sobe smeha«1 , platoa za igru i ples nađeno je još 14 masovnih grobnica. Ukupno: u 35 grobova – 9439 leševa. To samo u Vinici, gde je slučajno došlo do otkrića. A koliko ih je utajenih u drugim gradovima? Da li je stanovništvo koje je videlo te leševe trebalo da trči u partizane? Slika 1– Streljani u Vinici – Str. 19 Zašto ne bi bilo moguće, zašto nedozvoljeno da – isto kao što nas boli kad neko gazi nas ili nešto nama sveto – boli i one koje mi gazimo? Zašto ne bi bilo moguće, zašto nedozvoljeno da oni koje mi uništavamo imaju pravo da nas mrze? Ili možda ne, nemaju prava? Oni su dužni da umiru sa zahvalnošću na usnama? Mi tim policajcima i burgmestrima pripisujemo nekakvu iskonsku, skoro urođenu pakost; pakost smo, međutim, posejali u njima mi, to je naš »proizvodni škart«. Kako je ono Krilenko govorio? »Po našem viđenju, svaki zločin je proizvod određenog društvenog uređenja.«2 Vašeg uređenja, drugovi! Morate pamtiti svoje sopstveno Učenje! Ne zaboravimo ni da je među onim našim sugrađanima koji su na nas išli s mačem i protiv nas držali govore bilo i potpuno nesebičnih, onih kojima nikakvo bogatstvo nije bilo 1 S ogledalima koja izobličavaju lik. 2 Krilenko: Za pet godina, str. 337.

20 oduzeto (jer ništa nisu ni imali), koji niti su lično bili u logorima, niti kо iz njihove porodice, ali koji su se već odavno gušili od celog našeg sistema, od prezira prema pojedinačnoj sudbini, od progona zbog ubeđenja, od one pesme što tera šegu s nama: »gde tako slobodno diše čovek«, od onih bogomoljačkih klanjanja Vođi, od onih trzanja olovkom: potpis za zajam (brže!), od aplauza koji prelaze u ovacije! Možemo li mi dopustiti da su se ti ljudi – ljudi normalni – gušili u našem smrdljivom vazduhu? (U istrazi, otac Fjodor Florja optuživan je zato što se usuđivao da Rumunima govori о staljinističkim poganlucima. A on: »A šta sam drugo о vama mogao reći? Sto znao, to i govorio. Sta je bilo, to i rekao.« Dok mi to ovako razumemo: laži, krivo se kuni, u smrt idi – sve samo da nama bude od koristi! Ma čini mi se da to više nije materijalizam, nije li tako?) Desilo se da smo ja i moja žena, mladi profesori–početnici, u septembru 1941, uoči mog odlaska u armiju, u radničkom naselju Morozovsku (sledeće godine su ga zauzeli Nemci) imali stančić koji je izlazio na isto dvorište na koje i stan druga dva podstanara – bračnog para bez dece Bronevickih. Inženjer Nikolaj Gerasimovič Bronevicki, šezdesetogodišnjak, bio je intelektualac čehovljevskog tipa, vrlo pristupačan, tih, pametan. Sve mi se nekako čini, sada kad nastojim da se setim njegovog izduženog lica, da na njemu vidim cvikere, iako je sasvim moguće da ih on nikada nije ni imao. Još tiša i blaža bila je njegova žena – uvela, kose boje lana pripijene uz glavu, dvadeset pet godina mlađa od muža, ali po postupcima i ne baš mlada. Oni su nam bili dragi, verovatno i mi njima, čemu je mogla doprineti i zajednička odbojnost prema gramzivoj porodici našeg gazde. Običavali smo da u večerima učetvoro sedimo na stepeništu doksata. Bile su tihe, tople večeri obasjane mesečinom, koje još nije razdirala huka aviona i eksplozija bombi, ali se uznemirenost od nemačke najezde navlačila na nas kao ono kad se nevidljivi ali sparni oblaci na mlečnom nebu navlače preko malog, bespomoćnog Meseca. Svakoga dana na stanici su se zaustavljale sve nove i nove kompozicije što su išle prema Staljingradu. Begunci bi ispraznili na pijaci naselja sve glasine, sve strahove, jednako kao i svoje džepove, iz kojih su tako mahnito iskakale stotinarke1 , i zatim nestajali. Nabrajali su predate gradove, о kojima je, inače, Informacioni biro, plašeći se da narodu kaže istinu, još dugo nakon toga ćutao. (Za te gradove Bronevicki je govorio ne »predali« već »zauzeli«.) Sedeli bismo na stepenicama i razgovarali. Nas dvoje mladih bili smo prepuni života i uznemirenosti zbog njega, ali u suštini ništa pametnije od onoga što je pisalo u novinama nismo njemu mogli reći. Stoga nam je bilo lako s Bronevickima: govorili smo sve što smo mislili, i nismo ni zapažali razliku između naših i njihovih poimanja. A oni mora da su s velikim čuđenjem u nama videli dva primerka mladih telaca. Tridesete godine samo što su bile za nama, a mi – kao da nismo ni živeli u njima. Bronevicki bi nas pitali po čemu pamtimo 37. i 38. godinu. Po čemu bi – zaboga? Po univerzitetskoj biblioteci, po ispitima, po veselim sportskim pohodima, igrankama, amaterskoj aktivnosti, pa i po ljubavi, valjda, godine su nam bile za ljubav. A profesori, jesu li trpani? Da, da – dva–tri 1 Rubalja.

21 možda. Zamenili su ih docenti. A studenti, jesu li oni trpani? Setili smo se. – Da, da, odvedeno je nekoliko iz starijih godina. – Pa?... – Pa, ništa. Mi smo i dalje plesali. – A od rodbine vam niko, niko nije... diran? – Ne, ne–e... Nastojim da se toga potpuno tačno prisetim. Sve je bilo ovako, ma koliko to izgledalo strašno. Tim strašnije što ja nisam bio od onih mladih koji se samo sportom bave i samo igraju, a ni od manijaka zaljubljenih u svoju nauku i formule. Politika me je jako interesovala, već od desete godine. Još kao balavac nisam verovao Višinskom i bio sam zaprepašćen lažju čuvenih sudskih procesa1 , ali me ništa nije podsticalo da nastavim, da povežem te sićušne moskovske procese (oni su se tada činili grandioznima) s ogromnim točkom koji se valjao i prštio preko zemlje (broj njegovih žrtava nekako se nije zapažao). Ja sam detinjstvo proveo u redovima za hleb, za mleko, za prekrupu (meso mi tada nismo očima videli), ali nisam mogao povezati da nestašica hleba znači da je selo razoreno, ni zašto je ono razoreno. Naime, imali smo drugu formulu: »privremene poteškoće«. U našem velikom gradu, svake noći je odvođeno, odvođeno i odvođeno, ali ja noću nisam bio na ulici. A porodice uhapšenih nisu, u toku dana, vešale crne barjake, niti su mi kolege govorile о svojim odvedenim očevima. U međuvremenu, u novinama sve je izgledalo veselo i vedro. A mlad čovek bi da sve bude lepo. Sada shvatam zašto je Bronevickima bilo opasno da nam ma šta pričaju. Svejedno, stari inženjer, koji je bio pretrpeo jedan od najsilnijih udara GPU, ponešto nam je i priotkrivao. On je izgubio zdravlje po zatvorima, preneo preko glave ne jedno trpanje i ne jedan logor, ali nam je, sa strastvenim zanosom, ispričao samo о ranom Džeskazganu – о vodi zatrovanoj bakrom, о zatrovanom vazduhu, о ubistvima, о tome koliko je bilo jalovo pisati žalbe u Moskvu. I sama reč Džes–kaz–gan drala je kožu kao kakvo rende, isto onoliko koliko i mučne epizode iz njega. (Pa šta? Taj Džes–kaz–gan je bar malčice potresao naša shvatanja? Razume se, ne. Jer, to nije tu, pored nas. To se ne dešava s nama. To se nikome ne može preneti. Lakše je i ne misliti na to. Najlakše – zaboraviti.) Tamo, u Džeskazganu, kada je Bronevicki postao slobodnjak, došla mu je, tada još devojka, njegova sadašnja žena. Tamo su i sklopili brak, u senci bodljikave žice. A početkom rata neobjašnjivo kako našli su se na slobodi, u Morozovsku, s »pokvarenim« ličnim kartama, naravno. On je radio u nekoj, kо zna kakvoj, građevinskoj kancelariji, a ona kao knjigovođa. Kasnije sam ja otišao u armiju, moja žena napustila Morozovsk. Naselje okupirano. Pa oslobođeno. U jednom pismu na front žena mi piše: »Možeš li zamisliti, govori se da je za vreme nemačke okupacije Bronevicki bio burgmester u Morozovsku! Kakav gadluk!« I ja sam bio poražen i pomislio sam: »Kakav nitkovluk!« Međutim, prošlo je još nekoliko godina. Negde na zatvorskom mračnom ležaju setih se Bronevickoga. I – više u sebi ne nađoh dečačke brzopletosti da ga osudim. Njega su bespravno lišavali posla, davali mu nedostojan posao, zatočavali, mučili, tukli, morili, pljuvali 1 Procesa Zinovjevu i Kamenjevu (1936), Radeku i Pjatakovu (1937), Buharinu i Rikovu (1938) i drugim partijskim i vojnim visokim ličnostima.

22 mu u lice. – A on? On je bio dužan da veruje da je sve to napredno i da su njegov život, telesni i duhovni, i životi njegovih bliskih, i prignječeni život celog naroda bez ikakve vrednosti? Kroz nabačeni nam pramen magle »kulta ličnosti« i kroz naslage vremena u kojima smo se menjali (na prelazu iz sloja u sloj, zrak se lomi i odbija) sada vidimo i sebe i tridesete godine ne na onom mestu i ne u onom vidu gde smo i kakvi smo, i mi i one, u stvari, bili. Obogotvorenje Staljina i vera bez sumnje i bez kraja u sve uopšte nisu bili neko opštenarodno raspoloženje već samo raspoloženje Partije, Komsomola, gradske školske omladine, inteligencije što je došla na smenu (postavljena na mesto uništenih i rasejanih), pa zatim dela gradskog malograđanstva (radničke klase),1 kod koga se zvučnici2 nisu isključivali od zvona Spaske kule u ranu zoru do Internacionale u ponoć. Glas Levitana3 postao je glas njegove savesti. (Kažem »dela«, jer proizvodni dekreti о »dvadeset minuta zakašnjenja« i о vezanosti za fabriku nisu mogli sabrati mnogo pristalica.) Bila je, ipak, izvesna gradska manjina, nekoji milion u svakom slučaju, koja je, kad je god smela, istrzala utikač iz zvučnika, i na svakoj strani svake novine videla suštu laž, prosutu duž stubaca, te za koju je dan izbora bio dan patnje i uniženja. Za tu manjinu, naša diktatura nije bila ni proleterska, ni narodna, ni (kо se dobro sećao prvobitnog značenja reči) sovjetska4 , nego uzurpirana diktatura komunističke manjine, koja je vrlo ličila krdu. Čovek je skoro lišen sposobnosti spoznaje bez emocija i pristrasnosti. U onom što je jednom video kao ružno on skoro da sam sebe ne može prisiliti da vidi nešto lepo. Nije sve od početka do kraja u našem životu bilo odvratno, niti je svaka reč u novinama bila laž, ali je ova – u tor sterana i žbirima opsađena – manjina život zemlje primala u celosti kao laž. Podsetimo da onda nije bilo stranih emisija na ruskom jeziku (a i radio–prijemnika zanemarajuće malo), da je naš stanovnik informacije mogao dobiti jedino iz naših novina i sa zvaničnog radija, a upravo njih su Bronevicki i njima slični iskusili kao nasrtljivu i neprohodnu laž ili kukavičko prikrivanje. I sve što je pisano о inostranstvu – i ono kako će zapadni svet nepovratno propasti 1930. godine, i ono о izdaji zapadnih socijalista, i ono kako je sva Španija protiv Franka (a 1942. о izdajničkom poduhvatu Nehrua da oslobodi Indiju – jer je to slabilo savezničku Britansku Imperiju) – sve se pokazalo kao laž. Propaganda, prežvakavana do iznemoglosti, zasnovana na mržnji po sistemu »ko nije s nama, taj je protiv nas«, nikada nije pravila razliku između stavova Marije Spiridonove i Nikolaja II, Leona Bluma i Hitlera, engleskog parlamenta i nemačkog Rajhstaga. Kako je onda fantastične na izgled priče о lomačama knjiga na nemačkim trgovima i о vaskrsavanju nekakve drevne tevtonske zveri (ne zaboravimo da je o zverstvu Tevtonaca dovoljno laži prosula i carska propaganda u prvom svetskom ratu) Bronevicki mogao isključiti i odvojiti kao istinu i u nemačkom nacizmu (ispsovanom skoro istim – to jest, najgrubljim izrazima, kao ranije Poenkare, Pilsudski i 1 Upravo od 30–tih godina radnička klasa je i postala glavni stub našeg malograđanstva, sva se uključila u njega. 2 Samo zvučnici, radio–prijemnici su bili i retki i privilegija. 3 Radio–spiker na glasu u ono vreme. 4 Reč »sovjet« je prevod grčke reči »symboule«, koja znači većanje. U smislu demokratskog oblika učestvovanja u vlasti većanjem, prvi put je upotrebljena oko 1905. Godine 1917, sovjetima su nazivana šira tela vlasti na svim stepenima koja su imala svu vlast, i zakonodavnu i izvršnu, i bila sastavljena od izabranih predstavnika, deputata. Ovakva suština sovjetske vlasti je zaboravljena u Sovjetskom Savezu još od prvih dvadesetih godina; ostalo je samo ime.

23 engleski konzervativci) prepoznati isto onakvog četvoronošca kao onaj koji je već ćetvrt veka na javi i po živom mesu davio, trovao i do krvi grebao njega lično i Arhipelag, i ruski grad i rusko selo? I sva ona silna novinska salta о hitlerovcima – te prijateljski susreti naših i njihovih simpatičnih graničara u mrskoj Poljskoj1 , te sav onaj talas novinarskih simpatija prema tim odvažnim borcima protiv anglo–francuskih bankara, te Hitlerovi govori od reči do reči preko cele stranice Pravde, da bi jednog lepog jutra (drugog ratnog) grunuli naslovi kako sva Evropa stenje i cvili pod njihovom petom – samo su potvrđivali prevrtljivost novinarske laži i nikako nisu mogli razuveriti Bronevickoga da igde na zemlji mogu biti dželati ravni našima koje je on, zaista, dobro znao. Mogli ste mu sada, s ciljem da ga razuverite, poturati pod nos informativni bilten Bi–Bi–Sija – najviše što biste postigli bilo bi da je Hitler samo druga opasnost za Rusiju, no ne prva, nikako, sve dok postoji Staljin. Međutim, Bi–Bi–Si mu nije slao bilten; Informacioni biro je i na sam dan rođenja uživao isto onoliko poverenja koliko i TASS; glasine koje su pronosili evakuisani nisu isto tako bile iz prve ruke (ne iz Nemačke, ne s okupiranih teritorija – s tih strana živi svedok se još nije pojavljivao). Iz prve ruke imao je samo logor u Džeskazganu, i trideset sedmu, i glad trideset druge, i raskulačivanje, i rastur crkve. Tako su s približavanjem nemačke armije Bronevicki (i desetine hiljada njemu sličnih) osećali da dolazi njihov čas – jedini, neponovljivi, što mu se već dvadeset godina nisu mogli nadati i što samo jednom i može čoveka dopasti, imajući u vidu svu kratkoću ljudskog veka u poređenju sa sporim kretanjem istorije – čas kada će on (oni) moći da reknu da se ne slažu sa svim što se ispodešavalo, što je natvoreno, što je profućkano, što je pogaženo širom zemlje, i na neki još nepoznat i nejasan način poslužiti zemlji u samrtnom ropcu, poslužiti vaskrsu nekakvog, bog sveti zna kakvog, ruskog društvenog bića. Da, Bronevicki je sve bio zapamtio, i ništa nije bio oprostio. I njemu vlast što je Rusiju satrla, dovela je do prosjačkog štapa, do moralnog izrođavanja i, evo, sada, do strahovitoga vojnog poraza nikako nije mogla biti rođena. Gušio se gledajući na takve telce kao ja, kao mi, nemoćan da nas razuveri. Čekao je nekoga, bilo koga, samo kо bi smenio Staljinovu vlast! (Ovo je ona poznata psihološka promena polova: sve drugo, samo ne ovo odvratno naše! Zar se može zamisliti da na svetu ima neko gori od naših? Uzgred budi rečeno, to je donski kraj, u njemu je polovina stanovništva ovako čekala Nemce.) Tako je Bronevicki, celog života apolitično biće, u sedmoj deceniji odlučio da upadne u politiku. Pristao je da stane na čelo morozovske gradske uprave... A tu je, pretpostavljam, uskoro uvideo u šta se zaglibio: za došljake, Rusija je bila još manje važna i još mrskija nego za one što su bili otišli. Vukodlaku su bili potrebni samo ruski sokovi – telo, ma ga i ne bilo. Novi burgmester nije imao da stoji na čelu ruskog društva, već na čelu pomagača nemačke policije. Ali, nasađen jednom na kolac, morao je – kako god mu bilo – da se vrti. Oslobodivši se od jednih dželata – da pomaže drugima. I on je patriotsku ideju koju je zamišljao kao antipod sovjetskoj odjednom video stopljenu sa sovjetskom: na neobjašnjiv način, ona je od trezvene manjine, koja ju je čuvala, prešla kao kroz sito kod 1 Sovjeti i Nemci su dobili zajedničku granicu nakon obostrane okupacije Poljske, 1939. godine.

24 obalvanjene većine.1 To što je ona bila izvrtana ruglu, što se zbog nje išlo na stratište – to je bilo zaboravljeno, i ona je već, eto, postajala stablo tuđe voćke. Mora da se on (oni) tada našao u jezivom škripcu. Klanac se sklopio, njemu kao izlaz ostalo – smrt, ili put za robiju. Razume se, u izdaji se nisu našli samo takvi kao Bronevicki. Razume se, na tu gozbu posle kuge sjatili su se i gavranovi koji traže vlast i krv. Ali – gde se ovi i ne sjate? Takvi su i u NKVD oberučke primani. Kao Mamulov, i Antonov iz Dudinke, i onaj Pojsujšapka – ima li od njih gorih dželata? A takvi desetinama godina caruju i stostruko zlostavljaju narod. A videli smo i čuvara Tkača (deo III, glava 20)2 – e, on je dospeo i tamo i ovamo. Pošto smo završili о gradu, nemojmo ispustiti ni selo. Današnji naši liberali mnogo vole da prekorevaju selo za političku nezainteresovanost i konzervativizam. Međutim, predratno selo je čitavo, ili zamalo pa čitavo, bilo trezveno, neuporedivo trezvenije od grada; ono ni najmanje nije uzelo učešća u obogotvorenju Staljina (kao ni, dabome, svetske revolucije). Ono je jednostavno bilo ostalo zdrave pameti i nije zaboravljalo kako mu je zemlja bila obećana pa uzeta; kako je živelo, jelo i oblačilo se pre kolhoza a kako za vreme kolhoza; kako su mu iz dvorišta izveli tele, ovcu, a bogme i kokošku; kako su crkve bile ismejane i opoganjene. U ono vreme radio još nije unjkao po seljačkim kućama, a novine – pitanje je da li je u svakom selu bio po jedan pismenjak da ih čita, i svi ti Čang–Colini, Makdonaldi ili Hitleri bili su za rusko selo nekakve tamo belosvetske nikom potrebne trice i kučine. U jednom selu, u rjazanjskoj oblasti, okupili se, 3. jula 1941, mužici kod kovačnice i slušali sa zvučnika Staljinov govor. I tek što je dotle čelični3 i na suzu ruskog seljaka neumoljivi baćuška izgubljeno i poluplačljivo izustio: »Braćo i sestre!...« jedan mužik je crnoj papirnoj guši skresao: – Aha! E, evo ti ga na! – I pokazao zvučniku onaj grubi gest drag Rusima kada se levom rukom »poseče« desna u laktu i ovom se odmahne. A mužici svi u grohot. Ako bismo se po svim selima i kod svih očevidaca raspitali, saznali bismo deset hiljada takvih ako ne i malo žešćih slučajeva. Eto kakvo je, u početku rata, bilo raspoloženje ruskog sela, a to znači i rezervista što su ispijali poslednje polulitrenjače na stanicama duž železničkih pruga i u prašini plesali sa svojima. Pa se sručio još i poraz što ga Rusi nisu zapamtili, a ogromna seoska prostranstva, sve tamo do obe prestonice i do Volge, i mnogi milioni Rusa, na brzinu ispali ispod vlasti kolhoza. I – dosta je više da se lažemo i ulepšavamo istoriju! Ispalo je da republike žele jedino nezavisnost, selo – jedino da se oslobodi kolhoza, radnici – jedino da se oslobode feudalnih dekreta! I da došljaci nisu bili onako ograničeni i uobraženi, da za Veliku Nemačku nisu zadržali podesnu državnu kolhoznu administraciju, da su izbili sebi iz glave gnusnu ideju 1 Naime, videći da klasne parole ne mogu doći do srca ljudi, vlast je pozvala narod na patriotskoj osnovi i radi bolje mobilizacije pomirila se s Pravoslavnom crkvom. 2 I о ostalima u ovoj glavi, а о Mamulovu i u glavi 4. 3 Nekadašnji ilegalni nadimak »Staljin« načinjen je od reči »сталь«, čelik.

25 da Rusiju pretvore u koloniju, ne bi se nacionalna ideja okrenula tuda gde je od početka davljena i lako bi nam se moglo desiti da dvadeset petu godišnjicu ruskog komunizma i ne proslavimo. (Pašće nekad nekome u deo da i о partizanima nešto rekne, о tome kako im okupirani seljaci nisu pristupali s najboljim namerama, kako su se, u početku, naoružavali protiv partizana da bi od njih odbranili svoje žito i stoku.) Kо se seća velikog ishoda stanovništva sa Severnog Kavkaza u januaru 1943? Kо će mu naći sličan primer u svetskoj istoriji? Da stanovništvo, a posebno seosko, masovno odlazi s potučenim neprijateljem, s tuđinima, samo da ne ostane pod svojim pobednicima? Povorke zaprežnih vozila, povorke, povorke – po ljutoj januarskoj zimi i mećavi! Eto gde leže socijalni koreni za one stotine hiljada dobrovoljaca što su, i pored sve Hitlerove nakaznosti, obukli u očaju uniformu neprijatelja. Sada nam dolazi trenutak da kažemo nešto više о vlasovcima. U prvom delu ove knjige čitalac još nije bio pripremljen da proguta svu istinu (svu ne znam ni ja, о njima će se objaviti specijalna istraživanja, za mene je ova tema samo uzgredna).Tamo, u početku, dok nije s nama prošao sav logorski put, čitaocu je bilo dato samo upozorenje, poziv da se zamisli. Sada, posle svih etapa, etapnih zatvora, seča šume, logorskih pomijara, čitalac će se možda lakše složiti. U prvom delu govorio sam o onim vlasovcima koji su oružje uzeli iz očaja, od gladi nemačkih logora, od bezizlaznosti. (Uostalom, i tu bi se valjalo zamisliti: naime, Nemci su ruske zarobljenike počeli koristiti samo za neratne zadatke i pozadinsku ispomoć armiji, a to je, izgleda, bio najbolji izlaz za one što su se samo spasavali – zašto su uzimali oružje i išli prsa u prsa na Crvenu armiju?) Sada se više ne može odlagati, moramo govoriti i о onima kojima je do četrdeset prve samo jedno bilo na umu: uzeti oružje i tući te crvene komesare, čekiste i kolektivizatore? Sećate li se Lenjina: »Ugnjetavana klasa koja ne teži da ima oružje, da nauči da njime rukuje, zaslužuje samo da se s njom postupa kao s robovima.« 1 Tako je, eto, na naš ponos, sovjetsko–nemački rat pokazao da mi i nismo baš onakvi robovi kakve su nas s prezirom predstavljale sve liberalne istorijske studije. Nisu robovi oni koji potežu sablju da baćuški Staljinu odrube glavu. (Kao što nisu robovi ni oni koji su se s naše strane, u crvenoarmejskim šinjelima, onako prsili – ovaj nimalo prost oblik kratke slobode bilo je sociološki nemoguće predvideti.) Ti ljudi koji su preneli preko grbače dvadeset četiri godine komunističke sreće već 1941. godine su znali ono što još niko na svetu nije znao: da na čitavoj planeti i u čitavoj istoriji ne postoji zlobnijeg, krvavijeg, a u isto vreme lukavijeg i spretnijeg režima od boljševičkog, onog koji je sam sebe krstio »sovjetski«. Da se ni po broju žrtava, ni po tome kako pušta korene u širinu i dubinu, ni po nameri na dugi život, ni po unificiranom totalitarizmu koji prožima celo društvo, s njim ne može porediti nijedan režim na svetu, pa ni režim njegovog đaka Hitlera koji je, u ono vreme, bio potpuno zaslepio Zapad. I evo, čas je došao: ovim ljudima je ponuđeno oružje – zar su oni bili dužni da se uzdrže, da puste 1 Ленин: Собр. сон., t. 30 , str. 153.

26 boljševizmu da preživi smrtnu uru, da se ponovo učvrsti za surovo ugnjetavanje, i tek onda da otpočnu borbu (koja ni do dan–danas nigde u svetu nije počela)? Ne, prirodno je bilo ponoviti metodu samog boljševizma: onako kako se on bio uvrteo, u prvom svetskom ratu, u oslabljeno telo Rusije, i njega na isti način tući u sličnom trenutku, u drugom. Naša nevoljkost da ratujemo pokazala se još u sovjetsko–finskom ratu 1939. godine. Ovo raspoloženje pokušao je da iskoristi B.G. Bažanov1 , bivši bliski Staljinov saradnik: okrenuti zarobljene crvenoarmejce, pod komandom ruskih oficira iz emigracije, protiv sovjetskog fronta – ne bitke radi, već radi propagande. Pokušaj se s neočekivanom kapitulacijom Finske izjalovio. Kad je počeo sovjetsko–nemački rat – deset godina nakon istrebilačke kolektivizacije, osam godina nakon velikog ukrajinskog pomora (šest miliona mrtvih2 , što Evropa nije ni zapazila, četiri godine nakon demonskog divljanja NKVD, godinu nakon nametanja okova čuvenim proizvodnim dekretima3 , a sve to uz prisustvo petnaestomilionskih logora i sa živom uspomenom celog sredovečnog stanovništva na život pre revolucije – prirodni nagon naroda bio je: osloboditi se i odahnuti, prirodno osećanje – odvratnost prema svojoj vlasti. I nije »iznenadni napad« ni »brojna premoć u avijaciji i tenkovima« (uzgred budi rečeno, RKKA4 je, po svim numeričkim pokazateljima, bila jača) onako lako zatvarao katastrofalne obruče od po 300 hiljada (Bjelostok, Smolensk) i 650 hiljada (Brjansk, Kijev) naoružanih ljudi, ni rasturao cele frontove, ni terao armiju u onako strmoglavo i duboko povlačenje kakvo Rusija, za svih hiljadu godina svog postojanja, a sigurno i nijedna zemlja ni u jednom ratu, nije zapamtila – već munjevita paraliza ništavne vlasti od koje su podanici ustuknuli kao od leša na užetu. (Rejonske i gradske komitete oduvalo dok izbrojiš do pet, a i Staljinu zamalo dah oduzelo.) A 1941, taj potres je mogao sve dokrajčiti (u decembru 1941, 60 od 150 miliona sovjetskih stanovnika već se nalazilo van Staljinove vlasti). Nije Staljinov dekret (br. 0019 od 16. jula 1941) zabadava udario na sva zvona: »Na svim [!] frontovima ima mnogobrojnih [!] elemenata koji čak prebegavaju neprijatelju [!] i pri prvom susretu s njim bacaju oružje.« (Iz obruča u Bjelostoku, početkom jula 1941, od 340 hiljada zarobljenika, 20 hiljada ih je prebeglo neprijatelju!) Položaj je za Staljina bio tako očajan da je on, u oktobru 1941, telegrafski predložio Čerčilu da na sovjetsku teritoriju iskrca 25–30 engleskih divizija! Koji je komunista bio više pao duhom! Evo duha tog vremena: 22. avgusta 1941, komandant 436. Streljačkog puka, major Kononov otvoreno je objavio svom puku da prelazi kod Nemaca da bi se pripojio oslobodilačkoj armiji za svrgavanje Staljina i pozvao one koji žele da mu se pridruže. Ne samo da nije naišao na otpor nego je i sav puk pošao za njim! Za samo tri nedelje Kononov je na onoj strani stvorio dobrovoljački kozački puk (on je bio donski Kozak). Kada je stigao u zarobljenički logor kod Mogiljova, radi vrbovanja dobrovoljaca, od 5.000 onamošnjih 1 Boris Bažanov, Staljinov sekretar i sekretar najviših partijskih i državnih tela. Utekao preko Irana 1928. godine. 2 Od gladi, 1933.godine. 3 Dekreti: od 27. maja 1940 (davanje širokih ovlašćenja proizvodnim rukovodiocima); od 26.juna (zabrana napuštanja preduzeća); od 10. jula (loš kvalitet proizvoda kvalifikuje se kao zločin protiv države i kažnjava se s 10 godina zatvora); 17. jula (zabrana radnicima MTS da svojevoljno napuštaju preduzeće); 2. oktobra (stvaranje »radnih rezervi«, to jest uzimanje dece na rad, pod vidom školovanja), i od 19. oktobra (pravo na premeštanje s jednog radnog mesta na drugo, iz jednog mesta u drugo inženjera, službenika i kvalifikovanih radnika). 4 Crvena armija se do 1946. zvanično nazivala Radničko–seljačka crvena armija (Рабоче––Крестьянская Красная армия).

27 zarobljenika 4.000 odmah je izrazilo želju da mu se priključi, ali on nije mogao da ih uzme. U logoru kod Tilzita, iste godine, polovina sovjetskih ratnih zarobljenika – 12 hiljada – potpisali su izjavu da je došlo vreme da se rat pretvori u građanski. Nismo mi zaboravili ni opštenarodni pokret Brjanskog Lokota: stvaranje, još i pre dolaska Nemaca i nezavisno od njih, ruske autonomne samouprave, stabilne prosperitetne oblasti od osam rejona i s više od milion stanovnika. Traženja Lokoćana su sasvim izričita: ruska nacionalna vlada, ruska samouprava u svim zauzetim krajevima, deklaracija о nezavisnosti Rusije u granicama iz 1938. i stvaranje oslobodilačke armije pod ruskom komandom. S hlebom i solju dočekivale su Nemce i donske stanice1 . Ovi ljudi nisu bili zaboravili kako su ih komunisti klali: sve muškarce od 16 do 65 godina. U avgustu 1941, kod Luge je lenjingradski student medicine Martinovski stvorio partizanski odred, kojeg su većinom sačinjavali sovjetski studenti, s ciljem oslobođenja od komunizma. U septembru 1941, kod Porhova isto takav studentski odred od lenjingradskih (vasiljeostrvskih) studenata i vojnika u obruču formirao je nedavni aspirant iz Lenjingrada Rutčenko. Ali, Nemci su njegov odred odvukli da opslužuje nemačke jedinice. Stanovništvu SSSR, do 1941, samo po sebi se nametalo: dolazak strane armije znači svrgavanje komunističkog režima, nikakvog drugog smisla taj dolazak za nas nije mogao da ima. Iščekivali smo politički program, oslobođenje od boljševizma. Zar smo i mogli – kroz gustu maglu sovjetske propagande i debeli zid hitlerovske armije – poverovati da su saveznici ušli u rat ne za slobodu uopšte, već samo za svoju zapadnoevropsku slobodu, samo protiv nacizma, samo da što više iskoriste sovjetsku vojsku, a preko toga – ništa? Zar nije bilo prirodno da mislimo da su naši saveznici verni samom načelu slobode, da nas neće ostaviti pod još gorom tiranijom?... Istina, ti isti saveznici, za koje smo u prvom svetskom ratu ginuli, i tada su ostavili našu armiju u porazu i požurili da se što pre vrate svojem blagostanju. No, iskustvo je bilo previše surovo da bismo ga mogli prihvatiti srcem. Opravdano naučivši da ni u čemu ne verujemo sovjetskoj propagandi, mi. razume se, nismo verovali ni u sve te basne što su nam servirane o želji nacista da Rusiju pretvore u koloniju a nas u – nemačke robove. Takvu glupost bilo je nemoguće zamisliti u glavama XX veka, nemoguće u nju poverovati, ne iskusivši je na sopstvenoj koži. Još 1942. godine ruska formacija u Osintorfu privlačila je više dobrovoljaca nego što je mogla prihvatiti u toku obrazovanja; u smolenskom kraju i u Belorusiji, za samoodbranu seoskog stanovništva od partizana, kojima je rukovodila Moskva, stvorena je »narodna milicija« od stо hiljada dobrovoljaca (iz straha, Nemci su je zabranili). Štaviše, još i u proleće 1943. opšte oduševljenje dočekuje Vlasova svuda prilikom dva njegova obilaska Smolenska i Pskova. Još uvek je stanovništvo iščekivalo: kada ćemo imati nezavisnu vladu i nezavisnu armiju. Ja imam svedočanstvo iz rejona Požerevic, pskovska oblast, kako se seosko stanovništvo sa 1 Kozačka sela.

28 simpatijama odnosilo prema tamošnjoj vlasovskoj jedinici – jedinici koja nije pljačkala, nije živela u razvratu, koja je nosila staru rusku uniformu, pomagala u berbi, pa je prihvatana kao ruska nekolhozna vlast. Dolazili su ljudi i iz grada da se u nju upišu kao dobrovoljci (onako kako su se upisivali i u Lokotu kod Voskobojnikova). Treba malo pomisliti: šta ih je na to gonilo? Oni nisu dolazili iz zarobljeničkog logora! Ali, Nemci su vlasovcima zabranjivali da se popunjavaju (neka se ljudi upisuju u policajce). Još u martu 1943, u zarobljeničkom logoru kod Harkova, kružili su leci о (tada tobožnjem) vlasovskom pokretu – i 730 oficira potpisuju izjavu о stupanju u rusku oslobodilačku armiju, a ti oficiri su imali iskustvo od pune dve godine rata, mnogi od njih bili heroji staljingradske bitke, među njima i komandanti divizije, komesari pukova! Dodajmo još da je logor bio sit, nije ih gladni očaj mogao goniti da se potpisuju. (Samo, karakteristično za nemačku tupost: od 730 upisanih 722 nikada do kraja rata nije bilo pušteno iz logora i stavljeno u dejstvo.) Čak i 1943, desetine hiljada ruskih begunaca se celim kolonama vuklo iz sovjetskih krajeva za Nemcima u odstupanju – samo da ne ostanu pod komunizmom. Uzimam na sebe odgovornost da kažem: naš narod bio bi ništa, bio bi narod neizlečivih slugu, da je u ovom ratu ispustio priliku da se makar i iz daleka lati puške protiv staljinske vlade, da makar zamahne na Oca rođenoga, da ga zaspe psovkama. Nemci su imali svoju zaveru generala. A mi? Naši generalski vrhovi su bili (i do danas ostali) ništavni, razvraćeni partijskom ideologijom i koristoljubljem i nisu u sebi sačuvali nacionalni duh, kako to biva u drugim zemljama. I samo su mali ljudi, vojnici, seljaci, Kozaci, zamahnuli i udarili. Sve sami mali ljudi, sa zanemarljivim brojem bivših plemića iz emigracije ili ljudi iz bogatih slojeva ili inteligencije. I da je tom pokretu samo bilo dozvoljeno da se slobodno razmahne, onako kako je bio krenuo prvih nedelja rata, on bi postao – po širini i dubini zahvaćenih slojeva, po podršci stanovništva, po kozačkom učešću, po duhu rasprave s velikašima–zlikovcima, po stihijnosti pregnuća i istovremeno slabosti njegovog rukovodstva – novi Pugačovljev ustanak. U svakom slučaju, taj pokret je bio daleko više narodni, pokret običnog naroda, nego celi takozvani »oslobodilački pokret« od početka XX veka do februara 1917, s njegovim nazovinarodnim ciljevima i njegovim oktobarskim plodom. No, nije mu bilo suđeno da se proširi, već da umre sa žigom: izdaja svete nam Domovine! Mi smo izgubili smisao za sociološko objašnjenje događaja, ono je još jedan naš hokus– pokus: kako nam se kad sviđa. A šta s prijateljskim paktom s Ribentropom i Hitlerom? A šepurenje Molotova i Vorošilova uoči rata? Pa zatim – nečuvena nesposobnost, nepripremljenost, neumešnost (i kukavičko bekstvo vlade iz Moskve), i po pola miliona vojnika ostavljenih u okruženjima – to nije izdaja Domovine? To nije imalo velike posledice? Zašto te izdajnike tako brižno čuvamo u Ulici Granovskoga? O, koliko, koliko bi bila dugačka klupa na koju bi seli: svi dželati i svi izdajnici našeg naroda kada bismo ih, od naj... do naj..., posadili na nju! No, na nezgodna pitanja kod nas se ne odgovara. Preko njih se ćutke prelazi. Umesto odgovora, čujte šta će nam zagalamiti:

29 Ali – princip! Šta s principom? Ima li pravo jedan Rus, da bi postigao svoje političke ciljeve, neka mu se i čine ispravnima, da se osloni na nemački imperijalizam?!... I to u trenutku bespoštednog rata s njim? To je, istina, ključno pitanje. Možeš li se za ciljeve koji ti izgledaju plemeniti koristiti podrškom nemačkog imperijalizma koji je u ratu s Rusijom? Danas će svi jednodušno povikati: Ne! Ne! Ne! A odakle onda nemački eksteritorijalni vagon od Švajcarske do Švedske sa svraćanjem (kako danas saznajemo) u Berlin? Onda je sva štampa, od menjševika do kadeta, takođe vikala: »Ne! Ne!« A boljševici su objasnili da može, da je čak smešno prekorevati ih zbog toga. A i ne radi se samo o jednom vagonu. A koliko su, u leto 1918, boljševici izvezli vagona iz Rusije, sad s poljoprivrednim proizvodima, sad sa zlatom, a sve – Vilhelmu u žvale! Pretvoriti rat u građanski – to je predložio Lenjin, pre vlasovaca. Ali – ciljevi, kakvi su bili ciljevi?! Jer, ono onda je bio Vilhelm, kajzer, kajzerče! To nije isto što i Hitler! I– zar je u Rusiji i bilo vlade? Nekakva privremena... Uostalom, zar nismo, u jedno vreme, u ratnoj razdraženosti, i о kajzeru pisali te »ljuti«, te »krvožedni«, а о kajzerovim vojnicima prosipali dreku da oni bebama razbijaju glave о kamen. Ali, ostavimo kajzera. Privremena vlada? Ona nije imala Čeku, nije pucala u potiljak, nije gonila u logore, u kolhoze nije ugonila, nije oduzimala volju za život. Privremena, da, ali staljinistička – ne! Svakom loncu njegov poklopac. * * * Već 1945. godine – ne što je nekoga zabolela duša što robijaške azbuke izumiru, već prosto što se rat završavao, zadavanje onolikog straha više nije bilo potrebno, novi se policaji nisu više mogli rađati, bila je potrebna nova radna snaga, dok su ljudi na robiji uludo umirali – robijaške barake su prestale biti zatvorske ćelije, vrata su u toku dana otvarana, kible su iznete u klozete, robijaši su dobili pravo da u ambulantu idu na svojim nogama, a u trpezariju ih gone kasom, da se malo razvedre. Kriminalci koji su okradali robijaše su smenjeni, posluga uzeta od robijaša. Zatim im je dozvoljeno da pišu kući, dva puta godišnje. U godinama 1946–47, granica između robije i logora počela se prilično brisati: inženjerska vlast, politički nepismena, počela je (bar što se tiče Vorkute) dobre stručnjake da prevodi s robije u obične logore, gde je robijašu od robije ostajao samo broj, a

30 nekvalifikovanu radnu snagu da prebacuje iz ITL–punktova u logorske punktove, da ih popune. Nerazumni privrednici bi tako i izopačili Staljinovu veliku ideju о vaskrsavanju robije da 1948. godine Staljinu ne pade na pamet nova ideja о razlučivanju urođenika Gulaga – о izdvajanju socijalno–bliskih kriminalaca i bitovika od socijalno–neizlečivog Pedeset Osmog. Sve to je bio deo još šireg plana Učvršćenja Pozadine (iz naziva se vidi da se Staljin pripremao za bliski rat). Behu stvoreni specijalni logori1 sa specijalnim režimom – nešto blaži od ranije robije, ali stroži od običnih logora. Da bi ih istakli kao nešto posebno, namisliše da im imena ne daju po mestu, nego bajnovito pesnička. Behu osnovani: Gorlag (rudnički logor) u Noriljsku, Borlag (obalski) na Kolimi, Minlag (rudni) na Inti, Rečlag na Pečori, Dubrovlag i Luglag u Kazahstanu, Kamišlag u kemerovskoj oblasti2 . Po popravno–radnim logorima počeše da se vuku crne glasine da će Pedeset Osmi biti poslat u specijalne, na istrebljenje. (Naravno, ni žrtvama nije padalo na pamet da bi za to bila potrebna neka tamo nova presuda.) Uzavre u URČ–ima3 i u operčekističkim odeljenjima. Sastavljani su nekakvi tajanstveni spiskovi i nošeni nekuda na usaglašavanje. Zatim počeše pristajati dugačke crvene kompozicije, pristizati vodovi straže čilih crvenoepoletaša s automatima, psima i čekićima – i narodni neprijatelji, prozvani iz spiskova, neizbežno i neumoljivo behu izvučeni iz baraka što su im bile postale domovi, i poterani na daleku etapu. No, sav Pedeset Osmi nije bio uzet. Logoraši su se tek kasnije, pošto su uporedili kо je od njihovih poznanika otišao, domislili: s bitovicima su ostali »čisti« 58–10, to jest prosta antisovjetska agitacija, što znači agitacija pojedinačna, koja nije ni prema kome usmerena, ni s kim povezana, agitacija onako, iz samožrtvovanja. (Pa, iako je bilo nemoguće i zamisliti takve agitatore, milioni njih su bili registrovani i ostavljeni na starim gulagovskim ostrvima.) Ako su, pak, agitatori bili udvoje ili utroje, ako su imali iole sklonosti da se međusobno poveravaju i slušaju, ili dozivaju, ili da stvore kakav hor, oni su imali i privesak, 58–11, »grupnu tačku«, i sada su, kao mogući kvasac antisovjetskih organizacija, odlazili u specijalne logore. Nema potrebe naglašavati da su onamo odlazili i izdajnici Domovine (58– 1–a i –b), buržoaski nacionalisti i separatisti (58–2), agenti svetske buržoazije (58–4), špijuni (58–6), diverzanti (58–7), teroristi (58–8), štetočinci (58–9) i privredni saboteri (58–14). Ovamo je bilo pravo mesto za nemačke zarobljenike (Minlag) i Japance (Ozjorlag), koje su nameravali da drže i posle 1948. godine. Zauzvrat, u logorima ITL su ostajali nedostavljači (58–12) i pomagači neprijatelja (58– 3). Obrnuto – robijaši koji su bili zatvoreni za to isto pomaganje neprijatelju – oni su sada odlazili u specijalne zajedno s ostalima. 1 Uporedi s godinom 1921: logori specijalne namene. 2 Ostala imena odgovaraju onome kako bismo ih mi razumeli; Kamišlag, prema камыш, trska. 3 Službama za evidenciju i raspored.

31 Razlučivanje je imalo još i dublji smisao nego što smo mi to pokazali. Prema nekim još nejasnim kriterijima, u ITL su ostajale negde »dvadeset petogodišnjakinje« – izdajnice (Unžlag), negde i čitavi logorski punktovi od samog Pedeset Osmog, uključujući i vlasovce i policaje – ne kao specijalni logori, oni nisu imali brojeve, ali sa surovim režimom (kao Krasna Glinka na zavoju Volge kod Samare; logor Tuim u rejonu Šira u Hakasiji; logor kod Južno–Sahalinska). Ti logori su ionako bili teški, ništa lakši od specijalnih. A da se jednom učinjeno Veliko Razlučivanje Arhipelaga ne bi opet zbrkalo i logori pomešali, četrdeset devete bi ustanovljeno da svaki novoobrađeni urođenik dobije u zatvorskom dosijeu, osim odluke о kazni, i odluku (oblasnog GB i tužilaštva) о tome u kojim će logorima taj zečić biti stalno držan. Tako, slično zrnu što umire da bi dalo biljku, zrno Staljinove robije izraste u specijalne logore. Crvene kompozicije povezoše po dijagonalama Domovine i Arhipelaga novi kontingent. A na Inti se dosetiše i jednostavno pregnaše svoje stado iz jedne kapije u drugu. Čehov se žalio da mi nemamo »pravne definicije – šta je robija i čemu služi«. Tako je, eto, to bilo u prosvećenom XIX veku! U sredini pećinskog dvadesetog, mi nismo ni imali potrebe da išta razumevamo i definišemo. Odlučio Babajko da će tako biti i – gotova definicija. A mi samo klimamo, nama je sve jasno.

32 Glava 2 DAŠAK REVOLUCIJE U početku moje kazne, utučen njenim beskrajem a dotučen prvim susretom sa svetom Arhipelaga, nisam mogao ni pomisliti da će mi se duša istiha okrepiti, da ću se, i sam nesvestan toga, početi uspinjati na vrh Arhipelaga, kao na kakav havajski Maun–Loa, i da ću jednoga dana odozgo, sa svom vedrinom duše, posmatrati njegova prostranstva i pri tome me još privlačiti njegovo »more« svojim bleštavim ljeskanjem. Sredinu kazne sam proveo na jednom zlatnom ostrvcetu 1 , gde su zatvorenici hranjeni i pojeni, grejani i držani u čistom. Da se to iskupi nije mnogo trebalo, osim da dvanaest sati sediš za pisaćim stolom i ugađaš vlastima. No, ja sam odjednom izgubio volju da se pošto–poto držim za to blago!... Napipavao sam već novi smisao zatvorskog življenja. Osvrćući se za sobom, spoznavao sam koliko su sada bili kukavni saveti onog logoraša iz Krasne Presnje što je sprovođen po »specijalnom nalogu«, da se »ni po koju cenu ne dopadne na opšte«. Cena koju smo plaćali ispadala je mnogo veća od onoga što smo dobijali. Zatvor je kod mene oslobodio sposobnost za pisanje, i ja sam se sada sve vreme predavao toj strasti, dok sam obavezni posao drsko prestao da obavljam. Uspraviti se – to mi je postalo vrednije od ovdašnjeg kajmaka i šećera. Tako nas nekolicinu i »uspraviše« – na etapu u specijalni logor. Dugo su nas vozali do tamo, puna tri meseca (to bi na konjima u XIX veku išlo brže). Toliko dugo smo voženi da mi je to putovanje postalo nekako kao period moga života u kojem sam, čini mi se, promenio karakter i pogled na svet. Naš put ispade čio, veseo, mnogostruko osmišljen. Osećali smo u lice dah sve jačeg i svežijeg povetarca – dah robije i slobode. Sa svih strana su iskrsavali ljudi i događaji koji su nas ubeđivali da je istina na našoj strani –na našoj! Na našoj! A ne na strani naših sudija i tamničara! Dobro nam znane Butirke dočekaše nas bolnim ženskim krikom sa prozora, verovatno prozora samice: »Spašavajte! U pomoć! Ubijaju! Ubijaju!« I vapaj se zagrcnu u čuvarevoj šaki. Na butirskoj »stanici« pomešaše nas s novajlijama iz ture 1949. godine. Svi oni su imali smešne kazne: ne obične desetke, već 25 godina. Kada bi na mnogim prozivkama morali odgovoriti kolika im je dužina kazne i kada im ističe: ».. .oktobra hiljadu devetsto sedamdeset četvrte«, »...februara hiljadu devetsto sedamdeset pete« – to je ličilo više na šegačenje. 1 To jest, u šaraški.

33 Toliko ležati – to se činilo nemogućim. Ostajalo je jedino: nabavljati makaze, kidati žice. Upravo te dvadeset petogodišnje kazne stvarale su novi kvalitet u svetu zatvora. Vlast je po nama bila ispraznila svoje šaržere. Sada su reč imali zatvorenici – reč slobodnu, bez ustručavanja i straha, onu reč za koju celog života nismo znali a bez koje nema dogovora i zbijanja redova. Već smo sedeli u zatvoreničkom vagonu kada iz staničnog zvučnika, na Kazanjskoj stanici1 , saznadosmo za početak korejskog rata. Iako su još prvoga dana do podne bili probili dobro utvrđenu liniju Južnokorejaca i prodrli deset kilometara u dubinu, Severnokorejci su tvrdili da su bili napadnuti. I poslednji glupak koji je okusio front mogao je lako znati da je napadač upravo onaj koji je prvoga dana napredovao. Ovaj korejski rat uzbudi i nas. Pobunjenici, mi smo tražili buru2 . Jer bez nje, jer bez bure, bili smo osuđeni na lagano umiranje!... Iza Rjazanja crven sunčev izlazak sunu tako kroz rupe što su na »vagonzaku« služile kao prozori da je mladi stražar u hodniku prema našoj rešetki žmirkao od svetlosti. Straža je bila kao i svaka druga: nabila nas u kupe po petnaestak, hranila haringom; istina, davala nam je vode i izvodila po nuždi ujutru i uveče, te se nismo imali oko čega s njom svađati, da se jedan od njih, pre bi se reklo neobazrivo, a ne iz pakosti, ne izlanu put nas: narodni neprijatelji. Istog trena nasta uzbuna. Iz našeg i susednog kupea počeše ga zasipati: – Mi smo narodni neprijatelji! – A zašto u kolhozu nema šta da se jede? – Ti si sam sa sela, vidi ti se po faci, a sigurno ćeš ostati preko roka, da služiš kao pas na lancu, nećeš se vratiti da oreš zemlju! – Ako smo mi neprijatelji, zašto se crne marice prefarbavaju? Zašto nas otvoreno ne vozite? – E, moj sinko! Moja dvojica, k’o što ti, nisu se vratila iz rata, a ja – neprijatelj, a? Ništa slično odavno već nije prolazilo kroz naše rešetke! Izvikivane su same najprostije stvari, odviše očigledne da bi se mogle opovrgnuti. U pomoć zbunjenom momčetu dođe vodnik, jedan od onih što su ostali preko vojne obaveze, ali nikoga u strogu ćeliju ne odvuče, nikoga ne zapisa, samo pokuša da pomogne svom vojniku da odbije napad. U tome naslutismo znak novog vremena – crno ti »novo 1 U Moskvi. 2 Aluzije na Ljermontovljeve stihove iz pesme Jedro: A ono večno traži bure, Kao da bure daju mir!

34 vreme« usred 1950. godine! – znak onih novih odnosa u logorskom svetu što su se rađali s novim kaznama i s novim političkim logorima. Naš spor krenu da prima oblik prave borbe dokazima. Momci su nas zagledali i više se ne usudiše da nas nazovu neprijateljima. Pokušaše da nas napadnu nečim iz novina, sa časova političkog vaspitanja, ali su osećali – srcem, ne glavom – da su te fraze prazne i lažne. – Gledajte, momci! Samo pogledajte kroz prozor! – dobaci im neko s naše strane. – Vidite li do čega ste doveli Rusiju?! A tamo preko prozora vukla se takva truloslama, naherena, očerupana, osiromašena zemlja (to je duž pruge za Ruzajovku, kuda stranci ne prolaze) da bi Batu, da ju je video tako utabanu, odustao od pohoda na nju. Na mirnoj stanici Torbejevo prođe peronom starac u opancima od like. Neka stara seljanka zaustavi se prema našem prozoru, čiji okvir bejaše spušten, i ostade da kroz rešetku prozora i unutrašnju rešetku pregrade dugo i nepokretno gleda na nas nabijene na gornjoj polici. Posmatrala nas je onim večitim pogledom kojim je naš narod uvek gledao na »nesrećnike«. Niz obraze joj je klizila pokoja suza. Stajala je onako smežurana i gledala kao da joj je među nama bio sin. – Strina, ne sme se gledati – reče joj dosta uljudno stražar. Ona ni glavu ne okrenu. A pored nje je stajala devojčica od oko deset godina, s belim pantljikama u kosi. Devojčica nas je motrila vrlo strogo, čak i tužno, što je odudaralo od njenih godina, široko otvorivši oči i ne trepćući. Tako nas je posmatrala da mi se čini da nas je zanavek snimila. Voz lagano krenu, starica podiže crne prste i pobožno, bez žurbe, prekrsti nas. A na nekoj drugoj stanici, devojka u haljini na bobice bez mnogo straha i zazora priđe pravo uz naš prozor i živo poče da se raspituje po kojim smo članovima i na koliko. – »Odlazi!« – dreknu na nju stražar s platforme. – »A šta ako neću! I ja sam od njih! Evo ti ova kutija cigareta, daj je momcima!« i uze kutiju iz torbice. (Mi se već dosetismo: neka koja je odležala. Koliko ih je koje sada lutaju kao slobodne građanke a koje su prošle školu Arhipelaga!) – »Udalji se, da te ne uhapsim!« – izlete iz vagona zamenik komandira straže. Ona ošinu prezrivo pogledom njegovu figuru aktiviranog grmalja: – »Idi ti, znaš, u k..., p... jedna!« – Osokoli i nas: »Gonite ih u k..., drugari!« I dostojanstveno se udalji. Eto tako smo putovali, i ne mislim da se straža osećala narodnom. Putovali smo, i sve više se u nama potpaljivalo uverenje da smo u pravu, da je sva Rusija s nama i da se bliži vreme da se okonča, da se dokonča taj poredak. U etapnom zatvoru u Kujbiševu, gde smo se više od jednog meseca sunčali, videsmo isto tako čudna čuda. Iz prozora susedne ćelije najednom se razlegoše histerični očajnički krici kriminalaca (kod njih je i vapaj nekako odvratno drečav): »Pomagajte! Spašavajte! Fašisti nas biju! Fašisti!« Čudo neviđeno! »Fašisti« da biju kriminalce? Ranije je uvek bilo obrnuto. Ali, uskoro se ćelije nanovo formiraju i mi saznajemo da čuda još uvek nema. Još uvek samo prva lasta: Pavel Baranjuk. Grudi kao žrvanj, ruke – medveđe šape, uvek spremne i za

35 prijateljski stisak i za udarac, on – crn, s orlovskim nosom, više sličan Gruzijcu nego Ukrajincu. Oficir s fronta, na protivtenkovskom mitraljezu izdržao dvoboj s tri »meseršmita«; bio kandidovan za orden heroja, odbijen od strane Specijalnog odeljenja; upućen u disciplinski bataljon – vratio se s odlikovanjem; sada – desetka, »dečja kazna« za novo vreme. Kriminalce je dobro pročitao još na putu iz novograd–volinskog zatvora i već imao prilike da se tuče s njima. A ovde se to ovako desilo. On je sedeo na gornjem ležaju i mirno igrao šah. Cela ćelija bila je Pedeset Osmi, ali je administracija ubacila naknadno dva kriminalca. Pušeći nemarno »belomor«, Fiksati se uputio da za sebe očisti zakonito mesto na gornjem ležaju do prozora i našalio se: »Znao sam, opet su nas stavili kod bandita!« Naivni Velijev, koji još nije znao kako treba s kriminalcima, hteo je da ga malo ispravi: »A ne, Pedeset Osmi. A ti?« – »A ja sam proneveritelj, učen čovek!« Steravši dvojicu odozgo, kriminalci su bacili svoje vreće na »zakonita« mesta i pošli po ćeliji da pregledaju tuđe i traže svađu. A Pedeset Osmi – ništa: oni su i dalje oni stari, oni se pokoravaju. Šezdeset muškaraca čekalo je pokorno da kriminalci dohvate i njihove prtljage i opljačkaju ih. Ima u toj drskosti kriminalca nekakvog magijskog dejstva koje otupljuje volju za otporom. (Tu je i ubeđenost da je vlast uvek na njihovoj strani.) Baranjuk je, kao, produžio da pomera figure, ali već je kolutao svojim ogromnim strašnim očima i smišljao kako da se tuče. Kada se jedan kriminalac zaustavio pred njim, on je nogom što mu je visila s ležaja a na njoj bila i cipela, dobro zamahnuo i odalamio ga po njuški, skočio, dohvatio podeblji drveni poklopac s kible i udarcem po glavi onesvestio drugog kriminalca. Nastavio je da ih jednog za drugim bije onim poklopcem, sve dok poklopac nije otišao u komade. A ukrštene letve što su povezivale daske poklopca bile su od pune četvorke! Kriminalci su postali za žaljenje, ali ne može se osporiti da u njihovoj kuknjavi nije bilo i humora, nisu propustili da i u sopstvenom jadu ne vide smešnu stranu: »Šta radiš! Biješ krstom!«, »Vidiš kakva si snaga, a čoveka vređaš!« Međutim, znajući ih kо su i šta, Baranjuk je nastavio da ih tuče, i tada je jedan od njih skočio na prozor i zavikao: »U pomoć! Fašisti biju!« Kriminalci mu to nisu zaboravili. Nekoliko puta zatim su mu pretili: »Smrdiš na lešinu! Naći ćemo se mi ponovo u etapi!« Ali ga ipak više nisu napadali. I sa kučkama je uskoro kod naših suseda došlo do sukoba. Bejasmo na šetnji, kombinovanoj s izlaskom po nuždi, čuvarka je bila poslala jednu kučku da istera naše iz klozeta, ali kučkina bahatost (jer je isterivao »političke«) naljuti mladog, nervoznog, tek osuđenog Volođu Geršunija: on stade da odguruje kučku od sebe, a ovaj ga jednim udarcem obori. Ranije bi to Pedeset Osmi i progutao, ali ovoga puta Maksim–Azerbejdžanac (koji je ubio svog predsednika kolhoza) gađa kučku kamenom, Baranjuk ga odalami pesnicom po čeljusti; kučka Baranjuka udari nožem (pomoćnici čuvara idu s noževima, to je kod nas obična stvar) i pobeže da traži zaštitu kod straže, a Baranjuk nagnu za njim. Tada nas sve brzo uteraše u ćeliju, dođoše zatvorski oficiri da pronađu krivca i da nam zadaju strah novim kaznama za banditizam (emvedeovce uvek boli duša za svoje rođene kučke). Baranjuk, zakrvavljenih očiju, ustade sam: »Ja sam tu đubrad bio, i biću ih dok sam živ!« Zatvorski kum nas upozori da se mi kontrarevolucionari nemamo čime ponositi i da je bolje da držimo jezik

36 za zubima. Tada skoči Volođa Geršuni, ne prezimenjak već rođeni bratanac Geršunija rukovodioca udarne grupe esera1 , zatvoren kao učenik desetog razreda, jedva izišao iz dečaka. – »Prestanite da nas nazivate kontrarevolucionarima!« – viknu kumu glasom petlića. – »Gotovo je s tim. Sada smo mi opet re–vo–lu–cionari! Ali, protiv sovjetske vlasti!« Srce da ti zaigra od radosti! Dočekali smo! Kum se samo mršti, nabira čelo, mora sve da proguta. U strogu ćeliju nikoga ne odvode, oficiri––tamničari su se neslavno pokupili. Znači, i ovako se može živeti u zatvoru? Zube pokazivati? Biti se? Glasno govoriti ono što ti je na srcu? A tolike godine smo ružno trpeli! Udri onoga kо plače! Mi smo plakali – zato su nas i tukli. Sada, u tim novim legendarnim logorima kuda nas voze, u kojima se nose brojevi kao kod nacista, ali u kojima će, konačno, biti samo politički, očišćeni od prestupničke ljage – možda će tamo početi takav život? Crnomanjasti Volođa Geršuni, tamnobledog izoštrenog lica, kaže, s puno nade: »Kada stignemo u logor, videćemo s kim ćemo.« Smešni dečko! Da on ozbiljno ne misli da će onamo naći žive raspre partija i nijansi, diskusije, programe, ilegalne sastanke? Sa kim? – kao da možemo da biramo! Kao da za nas nisu rešili sastavljači republičkih planova za hapšenje i sastavljači etapa. U našoj dugačkoj, predugačkoj ćeliji – bivšoj konjušnici, u kojoj su umesto dvoja jasala duž zidova postavljena dva niza dvospratnih ležajeva, a između njih stubići od krivih stabala podupiru oronuli krov da se ne strovali; duž jednog dugačkog zida prozori tipični za konjušnice, da puste onoliko svetlosti koliko je potrebno da se vidi da bi se seno u jaslama položilo (i još zagrađeni brnjicama) – u toj našoj ćeliji ima oko sto dvadeset ljudi. Koga sve nema! Više od polovine su iz baltičkih republika, neobrazovani, obični mužici: u baltičkim republikama sada ide druga čistka, trpaju u zatvore i gone u progonstvo sve one koji neće, ili se sumnja da neće dobrovoljno u kolhoze. Zatim dosta Zapadnih Ukrajinaca–ounovaca2 i onih koji su ovima dali jednom da prenoće ili ih jednom nahranili. Zatim iz Ruske Federacije, ali manje novaka, više ponavljača. I, naravno, jedan broj stranaca. Sve nas voze u iste logore (u Steplag – saznajemo od rukovodioca radova). Posmatram one s kojima me sudbina sastavila i nastojim da se zamislim nad njima. Meni posebno za srce prianjaju Estonci i Litvanci. Iako delim s njima istu sudbinu, mene je pred njima stid, kao da sam ih ja pozatvarao. Neiskvareni, radni, verni datoj reči, pitomi – zašto su oni ugurani za mlivo pod te iste proklete kamenove? Nikoga nisu dirali, živeli su mirno, sređeno, moralnije od nas – a krivi zato što su nam pod rukom i što su se isprečili između nas i mora. 1 Čiji zadatak je bio vršenje atentata. 2 Organizacija ukrajinskih nacionalista.

37 »Čoveka je stid što je Rus!« – uzviknuo je Hercen onda kada smo davili Poljsku1 . Stidim se pred ovim nesvađalačkim bespomoćnim narodima. Što se Letonaca tiče, moj odnos prema njima je složeniji. Njih prati neko prokletstvo. Jer, oni su sami posejali ovo seme2 . A Ukrajinci? Ima tome davno da ne kažemo »ukrajinski nacionalisti« nego samo »banderovci«, a ova je reč prešla toliko u psovku da niko i ne pomišlja da joj uđe u suštinu. (Kažemo još »banditi«, po starom našem pravilu da sve one koji nas ubijaju, počev sve tamo od tambovske seljačke pobune 1921. godine, zovemo »banditima«, a sve one koji po svetu za nas ubijaju – »partizanima«.) Suština je u tome da smo nekada, u kijevsko vreme naše istorije, mi bili jedan narod, ali smo se otada razlučili, i vekovima posle naši jezici, naši običaji i naše istorije išli su svako na svoju stranu. Takozvano »ujedinjenje«3 bio je vrlo težak, makar i od strane nekih možda iskren pokušaj da povratimo ranije bratstvo. Međutim, mi smo od tog vremena loše straćili puna tri veka. U Rusiji se nije našlo takvih javnih ličnosti koje bi se zamislile kako da ponovo zbratime Ukrajince i Ruse, kako da zaleče ranu među njima. (Da nje, rane, nije bilo, ne bi se u proleće 1917. Obrazovali ukrajinski komiteti i kasnije Rada. Uostalom, u februarskoj revoluciji, oni su tražili samo federaciju, niko na odvajanje nije mislio, ovaj teški raskol dolazi od komunističkog vremena.) Za boljševike, do dolaska na vlast, tu nije bilo problema. U Pravdi, od 7. juna 1917, Lenjin je pisao da boljševici Ukrajinu smatraju kao teritoriju»osvojenu od strane ruskog cara i kapitalista«. Ovo je napisano kada je već postojala Centralna rada4 . A 2. novembra 1917. usvojena je Deklaracija o pravima naroda Rusije. Nisu se valjda šalili, nisu lagali kada su izjavili da narodi Rusije imaju pravo na samoopredeljenje sve do otcepljenja? Pola godine kasnije sovjetska vlada moli kajzerovu Nemačku da pomogne Rusiji oko zaključenja mira i određivanja granica s Ukrajinom, a 14. juna 1918. godine Lenjin potpisuje s hetmanom Skoropadskim mir u tom smislu. – Samim tim on je pokazao da se bio potpuno pomirio s odvajanjem Ukrajine od Rusije, čak i pod uslovom da Ukrajina bude monarhija! Ali, gle čuda! Samo što Nemci behu poraženi od Antante (što nije moglo imati uticaja na naš načelni odnos prema Ukrajini!), pa za njima i hetman, a boljševici obretoše više snage od Petljure, boljševici istoga časa pređoše granicu koju su sami bili priznali i svojoj jednokrvnoj braći nametnuše vlast. Istina, i petnaest–dvadeset godina nakon toga oni su uporno udarali na žicu ukrajinske move 5 i uveravali braću da su potpuno nezavisni i da se mogu odeliti kad god im bude milo. Samo, čim oni krajem rata zaželeše da to urade, mi ih 1 Kada je ugušen poljski ustanak, 1863. godine. 2 Često su na istorijskim raskršćima bili udarna snaga boljševika. 3 Akt Bogdana Hmeljnickoga, vođe ukrajinskog ustanka protiv Poljske, proklamovan 1654. i delimično ostvaren 1667, nakon rusko– poljskog rata. 4 Centralna rada (skupština) konstituisana je u aprilu 1917. Nezavisnost Ukrajine proklamovana je 20. novembra 1917. Radu su raspustili Nemci 28. aprila 1919. U međuvremenu, 11. decembra 1917, pošto su boljševici u Centralnoj radi pretrpeli neuspeh, u Harkovu je Ukrajina proglašena sovjetskom republikom, pa je u januaru 1918. došlo do ratnog stanja između grupe u Harkovu i Centralne rade u Kijevu. 5 Jezika, reči.

38 proglasismo »banderovcima«, počesmo ih hvatati, mučiti, streljati i slati u logore. (A »banderovci« su, kao i »petljurovci«, uvek oni isti Ukrajinci koji ne vole tuđu vlast. Videvši da im ni Hitler ne daje obećanu slobodu, oni su poveli borbu i protiv njega i tokom celog rata se borili, ali mi о tome ćutimo, to nam je neugodna tema, kao i varšavski ustanak 1944. godine.) Zašto nas toliko razdražuje ukrajinski nacionalizam, želja naše braće da govore i uče decu, i firme pišu na svojoj movi? Čak je i Mihail Bulgakov (u Beloj gardi) popustio pod pogrešnim osećanjem о ovom pitanju. Kad se već nismo slili do kraja, kad smo u ponečemu različiti (dosta je da to oni kao manjina osećaju!) – činjenica vrlo neprijatna, ali kad je već tako, kad je vreme propušteno, a ono je propušteno najviše 30–tih i 40–tih godina; kad su se stvari zaoštrile, a one se nisu zaoštrile za vreme careva nego u komunističko vreme! – kad je, velim, tako, zašto nas njihova želja da se odvoje toliko razdražuje? Da nam nije slučajno žao odeskih plaža, čerkaskog voća? Meni je teško i da pišem о tome: ukrajinsko i rusko sliveni su u meni u krvi, u srcu, u mislima. Međutim, meni je veliko iskustvo druženja s Ukrajincima u logorima otkrilo koliko je njima teško na duši. Naše pokolenje će morati neizostavno okajati grehe starijih. Lupnuti nogom i kriknuti: to je moje! – jeste najjednostavniji put. Neizmerno teže je reći: kome se živi – neka živi! Koliko god bilo čudno, ali se nisu obistinila predskazanja Avangardnog Učenja da nacionalizam iz umire. On se u veku atoma i kibernetike zbog nečega i rascvetao. I dolazi čas da mi, sviđalo nam se to ili ne, isplaćujemo sve račune samoopredeljenja, nezavisnosti – sami da isplaćujemo, da ne čekamo da nas peku na vatri, bacaju u vodu i odrubljuju nam glave. Da smo velika nacija – to treba da dokazujemo ne ogromnom teritorijom, ne brojem naroda–štićenika, nego veličinom postupaka. I dubinom brazde u zemlji što će nam ostati pošto se odvoje oni koji ne budu želeli da ostanu s nama. S Ukrajinom će biti neobično mučno. Ali valja nam znati njihovo današnje usijanje. Kad to nismo vekovima uspeli, sada nam je palo u deo da pokažemo trezvenost. Mi moramo ostaviti njima samima – federalistima ili separatistima, kо koga ubedi – da rešavaju о sebi. Ne učiniti ustupak ravno je ludosti i surovosti. Ukoliko mekši, trpeljiviji, ukoliko spremniji na razjašnjavanje budemo danas, utoliko će biti više nade za vaspostavljanje jedinstva u budućnosti. Ostavimo ih da žive, da okušaju. Sami će oni brzo uvideti da otcepljenje ne rešava sve probleme.1 * * * 1 Zbog toga što je u različitim oblastima Ukrajine različit odnos onih koji se smatraju Rusima i onih koji se drže za Ukrajince, i onih koji se nigde ne svrstavaju, biće mnogo teškoća. Možda će u svakoj oblasti morati biti organizovan plebiscit, a zatim imati pažljiv odnos prema svima koji bi izrazili želju da se presele i stvoriti im olakšice. Nije sva Ukrajina u današnjim njenim formalnim granicama i stvarno Ukrajina. A Krim, njega je samo Hruščov upisao u Ukrajinu, bez mnogo veze s mozgom. A Karpatska (Crvena) Rusija? Neka se Ukrajinci na njoj provere: hoće li, oni koji traže pravdu za sebe, biti pravični prema Karpatskim Rusima?

39 Mi ne znamo zašto dugo živimo u ovoj ćeliji–konjušnici, nikako da nas pošalju u naš Steplag. Ma i ne žuri nam se: ovde nam je lepo, onamo može samo gore biti. Ne ostavljaju nas bez vesti. Svakoga dana donose nam nekakav listić, polovine običnog formata, koji ja moram da čitam naglas za celu ćeliju, i ja ga čitam izražajno, a i imam šta da »izrazim«. Baš tih dana navršava se deset godina od oslobođenja Estonije, Letonije i Litvanije. Neki razumeju ruski, prevode drugima (za to vreme pravim pauzu), a ovi zavijaju, bukvalno zavijaju, sa svih ležajeva, donjih i gornjih, slušajući kakva je u njihovim zemljama prvi put u istoriji nastala sloboda i kakav procvat. Za svakim od ovih pribaltičkih ljudi (a njih je u ovom etapnom zatvoru dobra trećina) ostao je razoren dom; dobro ako je ostala i porodica, ako i ona nije pošla s nekom drugom etapom put ovoga istog Sibira. Zatvor najviše, ipak, uzbuđuju saopštenja iz Koreje. Staljinov blickrig onde se izjalovio. Dobrovoljci Ujedinjenih nacija su se već sjatili. Za nas logoraše Koreja je Španija trećeg svetskog rata. (Ona je sigurno i za Staljina bila generalna proba.) Osobito nas oduševljavaju ti vojnici OUN: kakav steg? Kо se pod tim stegom neće okupiti! Praoblik budućeg ujedinjenog čovečanstva! Nama je toliko teško da se ne možemo izdići iznad naše sopstvene mučnine. U nama je presahla svaka plemenitost, više ne možemo pristati da umremo a da za to vreme svi oni koji sada, zarad svog blagostanja, ravnodušno posmatraju našu propast, nastave da žive. Ne, mi tražimo buru! Začudiće se neko: kakvo cinično, kakvo strašno stanje umova? I vi ste, znači, mogli da ne pomišljate na nesreću koju bi rat doneo celoj ogromnoj slobodi? – A sloboda, da li je ona mislila na nas? – Vi ste, znači, bili takvi: vi ste mogli da želite svetski rat? – A kad su svim tim ljudima davane kazne do sredine sedamdesetih godina, šta je njima preostajalo osim da žele svetski rat? I ja sam se sada čudim kadgod se setim naših ondašnjih pogubnih praznih nadanja. Sveopšte nuklearno uništenje nije izlaz ni za koga. Pa i ne samo nuklearno: svaka ratna situacija služi jedino kao opravdanje unutrašnje tiranije, samo pooštrava tiraniju. No, moja priča bi bila lažna ako ne bih rekao istinu, ono što smo toga leta osećali. Onako kako je pokolenje Romena Rolana u mladosti živelo pod stalnom morom u iščekivanju rata, tako je naše pokolenje zatvorenika živelo pod morom toga što nema rata – to je jedina prava istina о nastrojenosti specijalnih političkih logora. Eto do čega su nas bili doveli. Svetski rat mogao nam je doneti ili samo momentanu smrt (vatrom sa stražarskih kula, otrovom u hlebu i bacilima, kako su to radili Nemci) ili – slobodu. U oba slučaja izbavljenje bi došlo daleko brže od isteka kazne 1975. godine. Na ovo je i računao Peća P–v. Peća P–v bio je u našoj ćeliji poslednji živi čovek iz Evrope. Odmah nakon rata sve ćelije su bile krcate tih Rusaka što su se bili vratili iz Evrope.

40 No, kо je tada došao, odavno je bio u logorima ili pod zemljom, ostali su se zarekli da nam više ne dolaze – a ovaj, odakle sada ovaj? On se dobrovoljno vratio u otadžbinu u novembru 1949, onda kada se normalni ljudi nisu više vraćali. Rat ga je zatekao kod Harkova kao učenika zanatske škole, u koju je bio nasilno mobilisan. Nemci su te dečake, isto tako nasilno, odveli u Nemačku, gde je on i proboravio do kraja rata kao ostarbajter i gde se stvorila njegova psihologija: treba nastojati da lako živiš, ne da radiš, kako nas još od detinjstva primoravaju. Na Zapadu, koristeći evropsku lakovernost i blaga ograničenja na granici, P–v je prebacivao francuska vozila u Italiju, italijanska u Francusku, i prodavao ih po nižim cenama. U Francuskoj mu se, na kraju, ušlo u trag i bio je uhapšen. Tada je on uputio pismo sovjetskoj ambasadi: želi da se vrati u domovinu. Ovako je kontao: u francuskom zatvoru moraće ležati do poslednjeg dana a kazna mu može biti i deset godina; u Sovjetskom Savezu, pak, za izdaju domovine dobiće 25, ali prve kapi trećeg rata već padaju: za tri godine Sovjetskog Saveza više nema, bolje mu je u sovjetskom zatvoru. Drugovi iz ambasade su se odmah javili i prihvatili Peću kao rođeno dete. Francuske vlasti su jedva čekale da se ratosiljaju jednog lopova1 . U ambasadi se takvih kao on i sličnih nakupilo tridesetak duša. Prebačeni su sa svim udobnostima brodom u Murmansk, pušteni da malo pošetaju po gradu i svi, jedan po jedan, u toku 24 časa ponovo pohvatani. Sada nam Peča služi u ćeliji kao zapadna štampa (podrobno je čitao proces Kravčenku2 ), pozorište (vešto je izvodio zapadnu muziku usnama i obrazima) i film (prepričavao je i gestovima izvodio zapadne filmove). Kakva sloboda u kujbiševskom etapnom! Ćelije se, s vremena na vreme, sastaju u zajedničkom dvorištu. S etapama koje progone dvorištem možeš da razgovaraš ispod brnjica. Kad odlazimo u klozet, možemo prići i otvorenim (s rešetkama, istina, ali bez brnjica) prozorima barake za porodice, u kojoj su bile smeštene žene i mnogo dece (na putu za progonstvo, iz istih baltičkih zemalja i Zapadne Ukrajine). A između ćelija–konjušnica je uzan otvor, naš »telefon«, na kojem je od jutra do večeri s obe strane poneki ljubitelj novosti. Sve ove slobode nas još više podbadaju, još čvršće osećamo zemlju pod nogama, dok pod nogama naših stražara počinje, izgleda, da gori. I šetajući po dvorištu, zabacujemo glave prema sparnom, beličastom julskom nebu. Ne bismo se ni najmanje začudili ni prepali ako bi se tamo gore navukao kakav klin inostranih bombardera. Život nam ionako ni pet para ne vredi. Oni što se ukrštaju s nama iz etapnog zatvora u Karabasu donose glasine da se tamo već lepe leci: »Dosta smo trpeli!« Mi potpaljujemo jedan drugoga ovakvim raspoloženjima. Kada nas, nas oznojeno i usključalo meso, budu ubacivali u crnu maricu, mi ćemo iz pozadine 1 Priča se da je francuska statistika pokazala da je između dva rata najniži procenat delinkvencije među nacionalnim emigrantskim grupama imala ruska emigracija. Suprotno ovome, posle drugog svetskog rata najviši procenat od svih nacionalnih grupa imala je – ruska grupa, sovjetski građani što su se našli u Francuskoj. 2 Viktor Andrejevič Kravčenko, službenik jedne sovjetske privredne misije u Americi, zatražio je 1944. azil u toj zemlji. Dve godine kasnije, 1946, pojavila se njegova knjiga I choose freedom (Izabrao sam slobodu), u kojoj je napao sovjetski društveni poredak. Francuski komunistički dnevnik Les lettres frangaises oklevetao je Kravčenka i njegovog izdavača da on nije autor knjige, zbog čega je došlo do procesa na zahtev Kravčenka, u januaru 1949, u Parizu. Proces je pokazao postojanje logora u SSSR.

41 dovikivati čuvarima: »Pričekajte samo, gadovi jedni! Vas će Truman srediti! Ima da vam baci atomsku bombu na glavu!« A čuvari neće smeti ni da zucnu. Naš pritisak i naša istina, kako smo je osećali, bili su sve jači, i to se i na njih prenosilo. Toliko smo bili željni pravde da nam nije bilo žao da bomba zajedno s našim dželatima sprži i nas. Bili smo u onom krajnjem stanju očaja kada čovek nema šta da izgubi. Kо о ovome ne govori, nije rekao celu istinu о Arhipelagu 50–tih godina. Omska kazniona – čiji je stanovnik bio i Dostojevski – nije nekakav tamo od dasaka na brzinu skrpljeni gulagovski etapni zatvor, nego Katarinina teška tamnica, naročito njeni podrumi. Bolju dekoraciju za film od tog podruma nećeš naći. Kvadratni prozorčić je, u stvari, otvor kosog bunara što izlazi na površinu zemlje. Imajući u vidu da taj bunar ima tri metra dužine, lako je zamisliti kakvi su to zidovi. Ćelija nema ni tavanice, svodovi se spuštaju kao neka gromada. Jedan zid vlaži: na njega dolazi voda iz temelja i ona kaplje na pod. Ujutru i uveče ovde je mrak, kad je napolju sunce – polumrak. Pacova nema, ali sve ti se čini da zaudara na njih. I mada su svodovi toliko nisko – na mestima ih možeš rukom dosegnuti – tamničari su našli načina da i ovde sagrade dvospratne ležajeve, donji ležaj je u visini članka na nozi, tek što nije po podu. Ova kazniona je morala, reklo bi se, ugušiti ona nejasna buntovnička predosećanja koja su u nama rasla u našem javaš–zatvoru u Kujbiševu. Daleko od toga! Uveče, pod petnaestovatnom lampicom, ne jačom od sveće, ćelavi starac oštrog lica, Drozdov, ktitor odeske katedralne crkve, staje u dnu našeg prozora–bunara i slabašnim glasom no s osećanjem života na izmaku pevuši staru revolucionarnu pesmu: K’o crna izdaja, k’o duša tirana Crne su noćce jesenje. Crnji od tih noći iz magle izranja Zatvor – grozno priviđenje!1 On peva samo za nas, ali i kad bi iz sveg glasa vikao, niko ga napolju ne bi čuo. Dok peva, oštra jabučica mu šeta pod sparušenom kožom na grlu. On peva i podrhtava, uspomene na nekoliko desetleća ruskog života ga prožimaju, i njegovo uzbuđenje se prenosi i na nas: Mrtvo je unutra – al’ zatvor grob nije, Čuj, stražaru, – budno motri! U takvoj tamnici, pa takva pesma2 ! Sve je u skladu. U skladu s onim što čeka naše zatvoreničko pokolenje. Zatim mi, u toj žutoj polutami, hladnoći i memli, ležerno na spavanje. E, kad bi nam sad neko roman odštampao? 1 Ovi i naredni stihovi su iz pesme Slušaj, što su je revolucionari XIX i XX veka rado pevali. Pesma je objavljena 1864 (autor I. Goljc– Miler) i bila 60–tih godina XIX v. jedna od najpopularnijih. 2 Šteta što Šostakovič pre komponovanja Jedanaeste .simfonije nije čuo ovu pesmu ovde . Tada, ili bi je ostavio na miru, ili bi izrazio njen savremeni, a ne mrtvi smisao.

42 I širi se glas Ivana Aleksejeviča Spaskoga, nešto kao zbirni glas svih junaka Dostojevskoga. Taj glas se kida, guši, nikad nije miran, čini se da će svakog časa preći u plač, krik bola. I najprimitivniji roman, kakav je Crvena madona Breško–Breškovskoga, kada ga izlaže ovaj glas pun vere, patnje i mržnje, zvuči kao ep о Rolandu. Bila ona istina ili čista izmišljotina, priča о Viktoru Voronjinu, njegovom munjevitom pohodu od sto pedeset kilometara prema Toledu i skidanju opsade oko tvrđave Alkazar urezuje se u naše pamćenje kao neka epopeja. A roman, i to dobar, mogla bi biti i sama biografija Spaskoga. Kao mladić bio je učesnik ledenog pohoda1 . Ratovao je u toku čitavog građanskog rata. Emigrirao u Italiju. Završio u inostranstvu rusku baletsku školu, kod Karsavine, izgleda, a kod neke ruske grofice učio umetničko stolarstvo. (Nas u logoru je prosto zapanjio kad je sebi načinio minijaturni muzički instrument i kad bi šefovima pravio tako fin laki nameštaj harmoničnih zaobljenih linija da su oni prosto zevali od čuda. Istina, radio bi na jednom stočiću po čitav mesec.) S baletom gostovao po Evropi. Bio snimatelj italijanskih filmskih novosti za vreme španskog građanskog rata. U činu majora italijanske armije, pod nešto izmenjenim imenom, Đovani Paski, komandovao bataljonom, a u leto 1942. opet došao na Don. Njegov bataljon je tu uskoro upao u okruženje, koliko god da su Rusi tada uglavnom odstupali. Spaski je mislio da se bije do kraja, ali su mladići Italijani stali da plaču, njima se nije umiralo. Major Paski se pokolebao i izvesio belu zastavu. Ništa mu nije smetalo i da se ubije, ali ga je golicala mogućnost da bar malo vidi sovjetskog čoveka. Prošao bi kao običan zarobljenik i za četiri godine bio bi u Italiji, ali njegova ruska duša nije izdržala, stupio je u razgovor s oficirima koji su ga zarobili. Kobna greška! Ako si po kakvoj nesreći Rus, neka ti to niko ne zna, koliko ni za opaku bolest, inače teško tebi! Najpre je proveo jednu godinu u Lubjanki. Pa tri godine u internacionalnom logoru u Harkovu (Spanci, Italijani, Japanci – da, bio je i jedan Japanac). Iako je već bio odležao četiri godine (koje mu nisu uzeli u obzir), dobio je još dvadeset pet. Kakvih dvadeset pet! – u robijaškom logoru se brzo skapava. Na putu nas prihvata zatvor u Omsku, pa zatvor u Pavlodaru. Zatvori, zato što u tim gradovima – ozbiljan nedostatak! – nije bilo specijalizovanih etapnih zatvora. U Pavlodaru se čak – о sramote! – nije našlo ni crne marice, pa su nas od železničke stanice do zatvora, kroz mnoge četvrti, gonili u koloni, nimalo se ne snebivajući pred stanovništvom, onako kako se to radilo do revolucije i prvih deset godina posle nje. U četvrtima kojima smo prolazili još nije bilo ni trotoara ni kanalizacije. Prizemne kućice su jedva virile iz sivog peska. Pravi grad počinjao je upravo od jednospratne zgrade zatvora. Za XX vek ovaj zatvor nije ulivao užas nego spokojstvo, nije izazivao strah, nego smeh. Prostrano mirno dvorište, po kojem tu i tamo mršavi struk trave, razdeljeno, kao od igre, reklo bi se, niskom ogradom na neku vrstu kutija za šetnju. Prozori ćelija na prvom spratu zaštićeni su retkom rešetkom, brnjica nema, osloni se samo na donju ivicu i do mile volje posmatraj okolinu! Pravo dole, između zatvorskog zida i spoljne ograde, vukući svoj lanac, protrči s vremena na vreme ogroman pas, kojeg je nešto uznemirilo, i jednom–dvaput krupno lane. On uopšte nije zatvorski, nije strašan, nije na ljude dresiran, on je žuto–beo, runjav, neka pasmina 1 Pod »ledenim pohodom« ima se u vidu odstupanje belih sa zbegom prema stepama pod pritiskom crvenih, u januaru 1918. godine.

43 domaćeg psa (ima u Kazahstanu jedna takva) i, izgleda, dobrano mator. Liči na dobrodušne stare logorske čuvare što su ovamo prekomandovani iz vojske i koji uopšte ne skrivaju koliko im ta pseća stražarska služba teško pada. Odmah preko zida vidi se ulica i dućan s pivom, i svi koji tuda prolaze ili tu stoje – ili donose hranu u zatvor, ili su je već predali i sada čekaju da im se vrate sudovi. A dalje – četvrti i četvrti međusobno sličnih prizemljuša, pa zavoj Irtiša, pa čak i preko njega – prostranstva što pucaju unedogled. Neka žustra devojka, tek što su joj na stražari vratili korpu pošto je nekome bila donela nešto, podiže glavu, vidi nas u prozoru i naše mahanje, ali se čini nevešta. Pristojnim korakom, kao na ceremoniji, zalazi za pivski dućan, da je ne vide sa stražare, i ovde se najednom preobražava: polaže korpu na zemlju, maše nam, maše visoko s obe ruke, smeje se. Zatim kažiprstom brzo »piše«, stavlja nam na znanje: »Pišite, pišite!«, pa trzajem u luku: »Bacite, bacite!«, pa prema gradu: »Odneću, odneću!« I na kraju širi ruke: »Šta još? Čime da vam pomognem? Prijatelji!« To je tako iskreno, tako od srca, tako daleko od naše slobode s brnjicom, od našeg zamađijanog građanina! U čemu je stvar? Dolazi takvo vreme? Ili je to tako u Kazahstanu? Jer, ovde su polovina – prognani... Draga neustrašiva devojko! Kako si ti brzo prošla, kako brzo savladala nauku о životu u blizini zatvora! Kakva sreća (nisam siguran da nam se u krajičku oka ne taji i suza) što vas još ima, takvih kao ti!... Primi naše poklone, o, bezimena! Ah, kad bi ceo naš narod bio takav – zatvori bi opusteli, zaglavili bi se kleti zupčanici! Imamo, naravno, u našim vatiranim jaknama parče grafita. I parče papira. Možemo odbiti i komadić maltera, privezati koncem ceduljicu za njega i lako je onamo dobaciti. Samo, u Pavlodar nemamo zaista šta da poručujemo, ni da šta u njemu tražimo! Zato joj se samo klanjamo i mašemo joj u znak pozdrava i zahvalnosti. Voze nas u pustinju. Uskoro ćemo se čak i neprivlačnog Pavlodara, koji više liči na selo, sećati kao blistave prestonice. Sada nas preuzima straža iz Steplaga (ali, na našu sreću, ne džeskazganskog logorskog odeljenja: mi smo tokom celog puta preklinjali sudbinu da nas ne baci u rudnike bakra). Po nas dolaze kamioni s nadodatim stranicama karoserije i s rešetkama u njenom prednjem delu, koje štite automatičare od nas kao od kakvih zveri. Nabijaju nas s podvijenim nogama na podu karoserije, okrenute suprotno od smera kretanja, i u ovakvom položaju nas osam sati ljuljaju i truskaju po džombama. Automatičari sede na krovu kabine i sve vreme drže nam u leđa uperene cevi automata. U kabinama su poručnici, vodnici, a u kabini našeg kamiona jedna oficiruša s devojčicom od oko šest godina. Kada zastanemo, devojčica iskoči, trči po travi, bere cveće, dovikuje mami. Njoj ni najmanje ne smetaju ni automati, ni psi, ni ružne uhapšeničke glave što štrče iznad stranica, naš strašni svet njoj ne pomračuje radost od livada i cveća, ona ni iz

44 radoznalosti nijednom na nas ne pogledne... Setio sam se sinčića starijeg vodnika specijalnog zatvora u Zagorsku. Njegova omiljena igra bila je da dva dečaka iz susedstva natera da stave ruke na leđa (ponekad bi im ih i svezao) i idu tako putem, a on sa štapom u ruci ide naporedo s njima – sprovodi ih. Što očevi iz zbilje – deca iz šale... Presecamo Irtiš. Dugo se vozimo vodoplavnim livadama, zatim vrlo ravnom stepom. Na kratkim zastancima, pošto se slegnu vihori svetlosive prašine što je dižu točkovi, zapahne nas dah Irtiša, svežina stepske večeri, opori miris pelena. Pod gustim slojem prašine gledamo nazad (glavu ne smemo okretati), ćutimo (razgovarati ne smemo) i mislimo na logor u koji idemo, s nekim komplikovanim, neruskim imenom. Pročitali smo ga (naopačke) s gornje police zatvoreničkog vagona: Ekibastuz, ali niko ne zna gde se on nalazi na karti, jedino se potpukovnik Oleg Ivanov seća da je to rudnik uglja. Zamišljamo, štaviše, da je to negde nedaleko od kineske granice (i neki se raduju tome, oni još nisu imali vremena da shvate da je Kina nešto još gore od nas). Kapetan fregate Burkovski (novajlija, dvadeset petogodišnjak, on se prema svima nama još drži divlje: on je komunista i greškom zatvoren dok su oko njega sve sami neprijatelji naroda; mene prihvata samo zato što sam ja bivši sovjetski oficir i što nisam zarobljavan) podseća me na zaboravljenu lekciju s fakulteta: uoči jesenje ravnodnevice povucimo po zemlji poludnevnu liniju a 23 septembra oduzmimo visinu kulminacije Sunca od broja 90 – i eto naše geografske širine. Dobra uteha, iako dužinu ne možemo da saznamo. Voze nas i voze. Smrklo se. Sada je nebo crno, s krupnim zvezdama: jasno je da nas voze na jugo–jugozapad. U svetlosti farova vozila što idu za nama igraju se pramenovi oblaka prašine, koji se dižu svuda po putu, ali se vide samo prema farovima. Nastaje neka čudna fatamorgana: sav svet je crn, sav svet se njiše, jedino sijaju te čestice prašine, kovitlaju se i crtaju nam opake slike onoga što nas čeka. Na koji kraj sveta, u kakvu nas to rupu voze? Gde nam je to suđeno da izvodimo našu revoluciju? Podavijene noge su nam natekle, više kao da nisu naše. Tek oko pola noći prilazimo logoru, koji je ograđen visokim zidom od pobodenih stubova i osvetljen – usred mračne stepe i uz mračno radničko naselje jakim električnim osvetljenjem stražare i lampama oko zone. Pošto nas još jednom prozivaju po dosijeima – »... marta hiljadu devetsto sedamdeset pete« – uvode nas za to četvrt veka što nas čeka preko duple visoke–visoke kapije. Logor spava, ali svi prozori svih baraka su jarko osvetljeni, čovek bi rekao da iza njih kipti od života. Noćno osvetljenje – znači, zatvorski režim. Vrata baraka su spolja zaključana teškim katancima, vidimo ih kako vise. Na svetlim pravougaonicima prozora crne se rešetke. Pomoćnik magacionera koji izlazi sav je išaran krpicama s brojevima. Jesi li čitao u štampi da su na ljudima u fašističkim logorima bili brojevi?

45 Glava 3 LANCI, LANCI Ali, naša zagrejanost, naša iščekivanja od budućnosti brzo su splašnjavala. Povetarac promena ćarlijao je samo na promajama – u etapnim zatvorima. Ovde, iza visokih ograda specijalnih logora, njega nema. Pa iako su u njima isključivo politički, na stubovima nema ni pomena od letaka koji bi pozivali na pobunu. Priča se da su kovači u Minlagu odbili da kuju rešetke za prozore na barakama. Neka im je, još neznanima, slava! Bili su ljudi! Pobacani su u bur. Rešetke za Minlag skovane su u Kotlasu. Kovače niko nije podržao. Specijalni logori počinjali su od one iste nemušte i poslušne pokornosti na koju su tri desetleća vaspitavani popravno–radni logori. Etape, sterane s polarnog severa, nisu imale prilike da se poraduju zlatnom kazahstanskom suncu. One su na stanici Novorudno iz crvenih vagona istresane na crvenkastu zemlju. Bio je to onaj džeskazganski bakar čije vađenje nijedna pluća ne izdrže duže od četiri meseca. Ovde orni čuvari pokažu na prvima što se о nešto ogreše svoje novo oruđe: lisice, koje u ITL nisu upotrebljavane. Blistave poniklovane lisice, puštene u masovnu proizvodnju u Sovjetskom Savezu za tridesetogodišnjicu oktobarske revolucije (a izrađivali ih u nekoj fabrici sedobrki radnici, junaci–proleteri naše lepe književnosti, nisu valjda Staljin i Berija). Te lisice su se isticale time što su se mogle vrlo jako zategnuti: imale su metalnu nazubljenu pločicu. Pošto bi ih nametnuo, stražar bi, da bi bilo još bolnije, nastavio da ih zateže na svom kolenu hvatajući zub više u bravi. Tako su se lisice od sigurnosne sprave koja otežava pokrete pretvorile u oruđe za mučenje: gnječile su šake, izazivale oštar bol koji ne prestaje, ostajući satima na uvek na leđima izvrnutim rukama. Bio je razrađen i specijalni postupak stezanja lisica oko četiri prsta, što je izazivalo veliki bol u zglobovima. U Berlagu lisice su korišćene sa svom usrdnošću, za svaku sitnicu, čak i zato što pred čuvarom nisi skinuo kapu. Namakli bi lisice (s rukama pozadi) i kažnjenog ostavili pored stražare. Ruke bi natekle, postale mrtve, odrasli ljudi su plakali: »Građanine šefe, neću nikad više, skinite mi lisice!« (Slavan je bio poredak u tome Berlagu: ne samo da se po komandi išlo u trpezariju nego se po komandi i stolu prilazilo, po komandi sedalo, po komandi spuštala kašika u čorbuljak, po komandi ustajalo i izlazilo.) Lako je nekome bilo šarnuti perom: »Stvoriti specijalne logore! Predlog režima dostaviti do tada i tada!« A drugi, a trudbenici–poznavaoci nauke о zatvorima (i poznavaoci duše, i poznavaoci logorskog života) moraju tačku po tačku mozgati šta da se još uvrne da bi više dosadilo, čime da se još natovari da pre satre, čime još otežati ionako težak život urođenika–zeka. Ta životinja je još na samom pragu iz ITL u specijalne logore morala da oseti strogost i težinu – ali je pre toga to neko morao izučiti do sitnica!

46 Da su mere obezbeđenja pojačane, о tome ne valja ni govoriti. U svim specijalnim logorima dodatno su učvršćene ograde, zategnute nove bodljikave žice i još Brunoove spirale razasute po predzoni. Putem kojim prolaze kolone argata, na svim raskrsnicama i zavojima, unapred su postavljeni mitraljezi i za njima zalegali mitraljesci. U svakom logoru bio je po jedan kameni zatvor – bur1 . S onih što su bacani u bur obavezno su svlačene vatirane jakne: mučenje hladnoćom bila je važna odlika bura. No i svaka baraka je bila zatvor, svi prozori su bili okovani rešetkama, kible unošene za noć a vrata zaključavana. Još je u svakoj zoni bila jedna ili dve disciplinske barake s pojačanom stražom, sa zasebnom malom zonom u zoni; one su zaključavane odmah posle dolaska logoraša s rada, onako kako se radilo u početku robije. (Ove su barake upravo odgovarale buru, ali mi smo ih zvali režimke.) Zatim je potpuno otvoreno pozajmljeno dragoceno iskustvo hitlerovaca s brojevima: ime zatvorenika, njegovu ličnost, njegovo »ja« zameniti brojkom, tako da se kažnjenici jedan od drugog ne razlikuju zbirom ljudskih osobenosti, nego samo jedinicom manje ili više u jednoličnom redu. I ova mera može postati tlačiteljska, samo ako se dosledno sprovede. A to je i pokušavano. Svaki novodošli, pošto bi u specijalnom odeljenju logora »odsvirao na klaviru« (to jest, pošto bi ostavio otiske prstiju, onako kako se to radilo u zatvorima, ali ne i u ITL), dobio bi daščicu na kanapu, koju je morao da obesi sebi о vrat. Na daščici je bio ispisan njegov broj, na primer Щ–262 (u Ozjorlagu je bilo i slovo Ы, nije bilo dosta azbuke!2 ; a tada ga je snimao fotograf specijalnog odeljenja. (Sve te fotografije se negde čuvaju! Mora da ćemo ih jednoga dana i videti!) Daščica mu je potom skidana s vrata (nije, pobogu, pas) a umesto nje uručivane mu četiri (u nekim logorima tri) bele krpice veličine 8x15 centimetara, koje je on bio dužan da prišije sebi na propisanim mestima, na svuda istim, no obično na leđima, grudima, kapi i još na nozi ili ruci (Sl. 2; Str. 47)3 . Na vatiranoj odeći, na određenim mestima, unapred bi se otvorio prorez – u logorskim krojačnicama bili su posebni krojači za paranje novih komada odeće, da na tkanini iz fabrike izrezuju pravougaonike – i tu bi ostala gola vata. To se radilo da zek u bekstvu ne bi mogao otkinuti broj i izdavati se za slobodnog. U nekim drugim logorima radilo se prostije: broj se obeležavao hlorom. Čuvarima je bilo naređeno da logoraše pozivaju isključivo po brojevima, da о imenima ne vode računa i da ih ne pamte. Bilo bi to zaista jezivo da su oni izdržavali, ali – nisu (Rus nije Nemac): već prve godine počeli su da greše i neke zovu po imenu; kasnije je to uzelo maha. Da bi se čuvarima olakšao posao, na »vagonetu« bi se, na svakom mestu za spavanje, prikačila daščica od šperploče s brojem spavača. Tako je čuvar, i ne videći broj na spavaču, 1 Ja ću ga i dalje nazivati BUR [u prevodu malim slovima], onako kako smo ga po navici iz ITL nastavili i ovde nazivati, uprkos tome što to ne odgovara potpuno istini – ovde je to bilo upravo logorski zatvor. 2 Slovo щ je 26. slovo ruske azbuke, ы – 28. i njime normalno ne počinju reči, te se i ne piše kao veliko, osim u rečnicima za označavanje stranih pojmova. 3 Ova fotografija načinjena je tek u progonstvu, ali su i jakna i brojevi oni pravi, logorski, kao i postupak kod pretresa. Ja sam sve vreme u Ekibastuzu imao broj щ–232, samo mi je poslednjih meseci bilo naređeno da ga zamenim sa щ–262. Ove sam brojeve izneo tajno iz Ekibastuza i sada ih čuvam.

47 uvek mogao da ga pozove, a u njegovom odsustvu da sazna na čijem ležaju je prekršaj učinjen. Čuvari su mogli vršiti i ovakvu korisnu delatnost: tiho bi otključali katanac i ušunjali se u sobu pred ustajanje i zapisali brojeve onih što su ustali pre vremena, ili bi grunuli u sobu odmah posle ustajanja i zapisali one što još nisu ustali. U oba slučaja mogli su na licu mesta izreći kaznu zatvora, no u specijalnim logorima radije se tražilo pismeno objašnjenje – i to kad je imati pernicu i mastilo bilo zabranjeno i kad se do papira nije dolazilo! Sistem pismenih objašnjenja, sistem dosadan, odvratan, koji je dušu na pamuk vadio, bio je, moramo priznati, dobar neki pronalazak, ako uzmemo u obzir da je badavadžija i vremena za »objašnjavanja« bilo napretek. Ti nisi tek prosto kažnjavan, nego je od tebe još i traženo da crno na belo objasniš: zašto ti je ležaj loše prostrt, kako si dozvolio da se na tvom ležaju naheri daščica s brojem, zašto ti se zabrljao broj na jakni, zašto ga nisi na vreme doveo u red, zašto si se našao s cigaretom u sobi, zašto nisi skinuo kapu pred čuvarom1 . Odgovoriti na tako dubokoumna pitanja bilo je pismenima čak teže nego nepismenima. A odbiti da se objašnjenje napiše značilo je dobiti težu kaznu! Objašnjenje bi bilo napisano – uredno i čitko, iz uvaženja prema Radnicima disciplinskog režima – i predavano na ruke čuvara barake da bi bilo razmotreno od strane Pomoćnika komandira režima ili samog Komandira, i na njemu, isto tako u pismenoj formi, odmerena kazna. Slika 2 – Pretres na prolazu – Str. 46 i Str. 52 1 Doroševič se na Sahalinu začudio što zatvorenici skidaju kapu pred upravnikom zatvora. A mi smo je morali skinuti kad bismo se sreli i s najobičnijim čuvarom.

48 Brojeve je trebalo pisati ispred imena i u brigadnim spiskovima – da zamene ime? – ali je, ipak, neuputno bilo izostaviti ime: u svakom slučaju, ime i prezime su siguran rep, njima je čovek zauvek označen, a broj – šta? – duneš – pu!– i nema ga! Drugo bi bilo kad bi se brojevi urezali ili utisnuli vrelim žigom, ali do toga se još nije bilo došlo. A moglo se, kao od šale, nismo bili od toga daleko. Teror brojeva je rasplinjavalo još i to što mi nismo bili u samicama, što nismo isključivo saobraćali sa čuvarima, već i jedan s drugim. A između sebe ne samo da se nikada nismo po brojevima oslovljavali nego ih nismo ni zapažali (ma koliko to izgledalo nemoguće da se bele krpe, koje na crnoj podlozi prosto dreče, ne zapaze), toliko ih nismo zapažali da ni najbližim prijateljima i drugovima iz brigade nikada nismo znali brojeve, dovoljno je bilo da svoj zapamtimo. Kad bismo se okupili na zbor za izlazak na rad ili za prozivku, od brojeva bi se prosto zašarenilo – prave logaritamske tablice, no to je zapažalo samo nevino oko. (Među mangupima bilo je i udvorica koje su se starale da svoje brojeve prišiju uredno, pa i kaćiperno, podvrćući ih na ivicama sitnim šavom da lepše stoje. Nikada bez ulizica! Ja i moji prijatelji, naprotiv, nastojali smo da nam brojevi stoje koliko je moguće ružnije.) Režim specijalnih logora bio je sračunat na punu tajnost: na to da se odavde niko nikome neće požaliti, da se niko nikada neće osloboditi, da se niko neće iščupati. (Njihovim gospodarima ni lekcije Aušvica i Katina nisu bile od vajde.) Zato su prvi specijalni logori bili logori s batinama. Najčešće njih nisu nosili čuvari (oni su imali lisice!) nego njihova poverljiva lica među robijašima – komandanti i brigadiri, koji su mogli tući do mile volje i s punim odobrenjem vlasti. U Džeskazganu, uoči zbora pred vratima barake, stali bi rukovodioci radova s batinama i na stari način vikali: »Izlazi svi do poslednjega!« (Čitalac je odavno shvatio da poslednji i kad bi se našao, isto kao i da ga nije bilo1 .) Zbog toga se vlast malo brinula ako bi se, recimo, zimska etapa iz Karabasa u Spask – 200 ljudi – smrzla na putu, a preživeli napunili sve šatore i prolaze ambulante, živi se raspadali teško vonjajući a doktor Kolesnikov morao amputirati desetine ruku, nogu i noseva2 . Tajnost je bila tako sigurna da su po zlu čuveni komandir režima kapetan Vorobjov i njegovi pomoćnici zatvorenu mađarsku balerinu kaznili najpre strogom ćelijom, zatim lisicama, pa je u lisicama silovali. Režim je bio zamišljen tako da polako prožme sve sitnice. Zabranjivalo se, na primer, da se imaju bilo čije fotografije, ne samo svoje (bekstvo!), nego i svojih bliskih. Oduzimane su i uništavane. Starešina jedne ženske barake u Spasku, starija žena, učiteljica, bila je stavila na stočić sličicu Čajkovskoga: čuvar ju je oduzeo, a njoj dao tri dana i noći zatvora. – »Ali, to je slika Čajkovskoga!« – »Ne znam čija je, no žene u logoru ne smeju imati muške portrete.« U Kengiru je bilo dozvoljeno da se u paketima prima prekrupa (zašto da ne?), ali je bilo zabranjeno da se ona kuva i ako bi zek naumio da je skuva negde između dve cigle, čuvar bi lonče prevrnuo nogom a krivca naterao da vatru gasi rukama. (Istina, kasnije je sagrađena 1 U Spasku je 1949. nešto ipak puklo. Brigadiri su bili pozvani u »štab«, gde im je naređeno da polože batine. Rečeno im je da se unapred njima ne služe. 2 Ovaj doktor Kolesnikov bio je jedan od »eksperata« koji su ne mnogo pre toga potpisali lažne nalaze Katinske komisije (da one poljske oficire, tobože, nismo mi pobili). Zato ga je i stigla pravična kazna Proviđenja – strpan je ovde. Proviđenja, to u redu, ali zašto ga je vlast kaznila? Da se što ne izbrblja. Mavar više nije bio potreban.

49 šupica za kuvanje, no i ona je kroz dva meseca porušena i na to mesto dovedene oficirske svinje i konj opera Beljajeva.) Ipak, uvodeći razne disciplinske novine, domaćini nisu zaboravljali ni najbolja dostignuća ITL. U Ozjorlagu upravnik jednog logorskog punkta, kapetan Mišin, vezao bi one koji odbijaju da iziđu na rad za saone i tako ih odvlačio na rad. Uopšte uzevši, režim je ispao tako zadovoljavajući da su bivši robijaši, robijaši od samog početka, sada držani pod jednakim uslovima, u zajedničkim zonama, samo što su imali druga slova na našivcima s brojem. (I što bi, kad bi nedostajalo mesta u barakama, dobijali za boravak šupe i konjušnice.) Tako su specijalni logori, iako zvanično nisu nazvani robija, postali njeni zakoniti naslednici i stopili se s njome. Ali, da bi logoraši dobro prihvatili režim, njega je trebalo potkrepiti još i pravilnim radom i pravilnom ishranom. Za specijalni logor birao se najteži posao što se mogao naći u okolini. Kako je tačno zapazio Čehov, »u društvu i delom u književnosti ukorenilo se mišljenje da najteži i najniži posao može biti samo u rudniku; kad bi u Ruskim ženama Njekrasovljev junak lovio ribu ili sekao šumu, mnogi čitaoci bi ostali nezadovoljni«. (Samo, zašto о seči šume tako sa omalovažavanjem, Antone Pavloviču? Seča, bogme, nije za potcenjivanje.) Prvi punktovi Steplaga, iz kojih je on i nastao, svi su bili na eksploataciji rude bakra (1. i 2. punkt – Rudnik, 3. – Kengir, 4. – Džeskazgan). Bušenje – suvo: prašina od jalovine izaziva brzu silikozu i tuberkulozu1 . Oboleli logoraši upućuju se u čuveni Spask (kod Karagande) – »svesavezni dom invalida« specijalnih logora – da tamo umru. О Spasku bi valjalo i posebno. U Spask su slani invalidi, potpuni invalidi, od kojih su se odricali njihovi matični logori. Ali, čudo veliko! Čim bi prešli preko lekovite međe Spaska, invalidi bi odmah postali punovažni argati. Za pukovnika Čečeva, načelnika celokupnog Steplaga, spaski punkt je bio jedan od najomiljenijih. Kad bi doleteo iz Karagande avionom i pošto bi mu na stražari očistili čizme, ovaj zli zdepak bi prošao po zoni i pogledao kо mu to još ne radi. Voleo je da kaže: »U celom Spasku ima samo jedan invalid – jedan bez obe noge. Ali i taj obavlja jedan lak posao – on je posilni.« Jednonogi su svi korišćeni na sedećim poslovima: tucanje šodera, sortiranje ljusaka. Ni štake, ni jednorukost nisu u Spasku oslobađali od rada. Evo jednog izuma Čečeva: četvoro jednorukih – dvoje s desnom, dvoje s levom – nose nosiljku. A evo izuma njegovog logora: ručno okretanje mašine–radilice u mehaničkim radionicama kad nema struje. Upravo taj Čečev je mnogo voleo da ima »svoga profesora«, on je biofizičaru Čiževskome dozvolio da u Spasku načini »laboratoriju« (s praznim stolovima). Ali kada je Čiževski od poslednjih otpadaka načinio masku protiv silikoze za džeskazganske argate, 1 Po zakonu iz 1866. godine, poslovi štetni po zdravlje nisu se smeli davati zatvorenicima, čak ni kad su oni to sami želeli.

50 Čečev nije dozvolio njenu proizvodnju. I bez maski rade, šta tu ima da se mudruje! Kontingent ljudstva treba da je u stalnom obnavljanju. Krajem 1948, u Spasku je bilo oko 15 hiljada zekova oba pola. Bila je to ogromna ograda, njeni stubovi su se peli na bregove, padali u doline, kule na uglovima nisu mogle videti jedna drugu. Postepeno su obavljana unutrašnja ograđivanja: zekovi su podizali zidove i razdvajali žensku, radnu, čisto invalidsku zonu (ovako je otežavano njihovo međusobno povezivanje a olakšavan posao domaćinima). Šest hiljada ljudi odlazilo je na rad na nasipu 12 kilometara odatle. Kako su ipak bili invalidi, do onamo su išli dva sata i dva se vraćali. Dodajmo na to dvanaestosatni radni dan. (Retko kо je izdržavao dva meseca.) Sledeći veliki rad bili su kamenolomi, koji su se nalazili u samim zonama (na sopstvenom ostrvu sopstvena ruda!), u ženskoj i muškoj. U muškoj zoni kamenolom je bio na brdu. Ovde bi se, posle znaka za počinak, kamen razbijao amonalom, da bi u toku dana invalidi odvaljene stene razbijali maljevima. U ženskoj zoni amonal nije upotrebljavan, već bi se žene do eksploatacionog sloja spuštale krampovima, a zatim kamen drobile velikim maljicama. Maljice su im se, naravno, razglavljivale i ispadale i držalja im se lomila: da se nasade trebalo ih je slati u drugu zonu. Ništa zato – od svake žene traženo je da ispuni normu od 0,9 kubnih metara dnevno, a pošto je one nisu mogle ispuniti, dugo vremena su dobijale disciplinsko sledovanje od 400 grama, sve dok ih muškarci nisu naučili da, pre nego što će ga predati, kamen dovlače sa starih gomila na nove. Podsetimo da ne samo da su oni bili invalidi i da su radili bez ijedne mašine nego i da je sve to obavljano po surovoj stepskoj zimi (i do 30–35° ispod nule na vetru) i još u letnjoj odeći, pošto onima koji ne rade, to jest invalidima, ne pripada topla odeća za zimu. Estonka P–r se seća, kako je po takvom mrazu i skoro gola, radila s ogromnim maljem na kamenu. Koliko je sve to koristilo postaće jasnije ako kažemo da se kamen iz ženskog kamenoloma neznano zašto pokazao nepodesan za gradnju pa je izvesnog dana izvesni šef naredio da žene sav kamen što su ga vadile za godinu dana vrate nazad, zaspu zemljom i tu podignu park (do parka, razume se, došlo nije). U muškoj zoni, kamen je bio dobar; njegovo dopremanje na mesto gradnje izvođeno je ovako: posle prozivke, sav stroj (oko 8000 odjednom, svi koji su toga dana ostajali živi) bio bi poteran uz brdo, a nazad se niko nije smeo vratiti bez kamena. U dane odmora, ovakva šetnja invalida obavljana je dva puta dnevno – ujutru i uveče. Zatim dolaze ovakvi poslovi: samoograđivanje, izgradnja naselja za logorare1 i stražu (stambene zgrade, klub, kupatilo, škola), rad u polju i bašti. Proizvod bašte je isto tako odlazio slobodnima. Za zekove je ostajalo samo lišće od šećerne repe: njega bi dovezli kamionima, trpali na gomile blizu kuhinje, gde bi trulilo i džibrilo se i odakle su ga radnici iz kuhinje vilama zahvatali i nosili u kazane. (Ovo po nečemu podseća na hranjenje domaćih životinja?...) Od toga lišća kuvan je obavezni čorbuljak, koji je začinjavan s jednom kutlačicom kaše dnevno. Evo sličice iz spaskih bašta: oko sto pedeset zekova baca se, po dogovoru, u isti mah, na jednu takvu baštu, zaleže i pase povrće s leja. Straža dotrčava i tuče ih štapovima, ali oni ne prestaju da brste. 1 To jest, uprava i drugi što upravljaju logorom.