Aleksandar Solzenjicin -Arhipelag Gulag 3

151 Moskvu, može se požaliti), i stalno na »vi«. »Gde vam je radio–stanica? Koja vas je obaveštajna služba ubacila ovamo?« – »Obaveštajna služba?« – čudio se Stepan. – »Kod nas ima geološka istraživačka služba1 , ali ja u njoj ne radim, radim u oknu.« Ovo se bekstvo ipak završilo gore od sendviča, gore i od samog fizičkog hvatanja. Kad je vraćen u logor, tukli su ga dugo i nemilosrdno. I svim tim izmučen i skrhan, Stepan... još i niže pada: on se potpisuje kengirskom operu Beljajevu da će mu pomagati u otkrivanju budućih begunaca. Postao je neka vrsta mamca za ptice. U kengirskom zatvoru je svoje bekstvo pričao jednom po jednom u ćeliji i vrebao odazov. I kad bi ga dobio, kad bi se onaj drugi izrekao da bi bio gotov da učini isto, Stepan bi to preneo kumu. Crte surovosti kojim se odlikuje svako teško bekstvo posebno su mučno ispunile jedno nerazumno i krvavo bekstvo – i ono iz Džeskazgana, i ono u leto 1951. godine. Šest begunaca, još u noći bekstva, u oknu, ubili su sedmoga, koji im se učinio cinkaroš. Potom su se kroz istražni kop izvukli u stepu. Sva šestorica su bili šest različitih ćudi, tako da se od samog početka nisu složili da idu zajedno. Ne bi to ni bila greška, samo da su imali pametan plan. Jedan od njih je pošao u slobodno naselje, tu pored logora, i pokucao na prozor svoje poznanice. Nije mu bila namera da se prikrije kod nje i sačeka izvesno vreme ispod poda ili na tavanu (što bi bilo vrlo mudro), nego da s njom provede malo slatkog života (prepoznajemo u njemu kriminalca). Pirovao je kod nje tu noć i sutradan, a sledeće večeri obukao odelo njenog bivšeg muža i pošao s njom u klub, pa u bioskop. U bioskopu se našli i logorski čuvari, prepoznali ga i na licu mesta mu navukli lisice. Dvoje drugih, Gruzijci, lakomisleno i samouvereno uputili su se na stanicu i pošli vozom za Karagandu. No, od Džeskazgana jedini put koji vodi prema spoljnom svetu, osim nomadskih i begunačkih staza, upravo je taj železnički za Karagandu. A duž njega su logori i na svakoj stanici operativna služba. Tako su i oni ulovljeni pre Karagande. Ostala trojica su pošla na jugozapad – najtežim putem. Ljudi nema tuda, ali nema ni vode. Prokopenko, Ukrajinac u godinama, bivši frontaš, imao je kartu i ubedio ih je da će naći vodu. Drugovi su mu bili krimski Tatarin, jedan od onih što su se u logoru približili lopovima, i neki nečemurni lopov–kučka. Ostali su četiri dana bez hrane i vode. Ne mogući više, Tatarin i lopov su rekli Prokopenku: »Mi smo odlučili da svršimo s tobom.« On nije shvatio: »Kako to mislite, braćo? Mislite li da se razdvojimo?« – »Ne, da te ubijemo. Svi ionako ne možemo stići.« Prokopenko ih je stao moliti. Rasparao je kačket, izvadio iz njega fotografiju sa ženom i decom, s nadom da će ih ganuti. »Kumim vas kao braću, zar nismo krenuli zajedno da tražimo slobodu? Ja ću vas izvesti! Bunar je tu! Imaćemo sigurno vodu! Strpite se! Poštedite me!« 1 Prevod u odnosu na original nešto izmenjen, zbog nemogućnosti da se prenese igra rečima. Oba pojma se izražavaju rečju »разведка«.

152 Zaklali su ga, ništa mu nije pomoglo, nadajući se da će se napiti krvi. Prerezali mu vene – ali krv nije pošla, zgrušavala se pre nego što iziđe!... Još jedan filmski kadar: dvojica u stepi nad trećim. Krv ne ističe... Zgledavši se kao kurjaci (kome je sada red da legne?), pošli su dalje, tamo kuda je govorio »stari«, za dva sata naišli su na bunar!... A sutradan su opaženi iz aviona i uhvaćeni. Na saslušanju su sve ispričali, logor je saznao i bilo je odlučeno da se obojica zakolju radi Prokopenka. No, držani su u zasebnoj ćeliji i na sud izvedeni na drugom mestu. Da čovek čisto poveruje da sve zavisi od toga pod kojom je zvezdom bekstvo započeto. Za jedno se pravi tako pronicljiv i dalekovid plan, a nestane u zoni svetio, i najvažnije u planu, kamion, otpadne. A drugo počne trenutnim zanosom, ali mu okolnosti odgovore kao da su za njega podešavane. U leto 1948, opet u džeskazganskom 1. odeljenju (tada to još nije bio specijalni logor), bio je jednog jutra na udaljeni majdan peska upućen kiper da uzme peska i doveze ga na punkt za malter. Majdan peska nije bio objekt, što znači da nije bio čuvan. S kiperom su morali poći i radnici koji će ga utovariti: tri kažnjenika s dugim kaznama: jedan s deset i dva s po 25 godina. U straži su bili desetar i dva vojnika, dok je vozač bio bitovik i slobodnjak. Prilika! Da, ali i nju treba isto onako munjevito iskoristiti kako se i ukazala. Oni su se morali odlučiti i dogovoriti tu, na oči stražara, koji su se dok oni rade poboli uz njih. Biografije sve trojice bile su, kao i kod miliona drugih iz onog vremena, slične: front, pa nemački logori i bekstva iz njih, pa hvatanje i disciplinski koncentracioni logori, pa oslobođenje po svršetku rata i, za zahvalnost, tamnica kod kuće. Zašto ne bi sada bežali po svojoj zemlji ako se nisu plašili da to čine po Nemačkoj? Utovar završen. Desetar je seo u kabinu, ona dva vojnika–automatičara – uz prednju stranu karoserije, leđima prema kabini a automatima uperenim u zekove na pesku u zadnjem delu. Samo što su izišli iz majdana, ovi su na ugovoreni znak bacili stražarima pesak u oči i sami se na njih bacili. Uzeli su im automate i kroz prozorče kabine kundakom onesvestili desetara. Vozilo je stalo, vozač premro od straha. Rekli su mu: »Ne boj se, nećemo te ni taći, ti nisi pas! Istovaruj!« Motor je zabrektao i dragoceni – od suvoga zlata vredniji jer im je slobodu podario – pesak sasuo se na zemlju. I ovde, kao i u skoro svim bekstvima – neka istorija to ne zaboravi! – robovi su se pokazali velikodušnijima od straže: oni svoju nisu poubijali, niti su je tukli, samo su stražarima naredili da se svuku, izuju i takve, u donjem rublju i bose, pustili. »A ti, šoferu, s kim ćeš?« – »S vama, s kim bih drugim« – odlučio se i on. Da bi bose stražare zavarali (to je cena milosrđa!), oni su najpre pošli na zapad (stepa ravna, vozi kud te volja). Jedan se obukao u desetara, druga dvojica u vojnike i tada okrenuli

153 na sever. Svi su s oružjem, vozač ima propusnicu – ispravni da ne mogu biti ispravniji! Ako, nije zgorega dai telefonske žice pokidaju, da prekinu vezu. (To su radili ovako: privezali bi na kraju kanapa kamen, kamen tim krajem nabacivali na žice, privlačili ih i kidali.) To je uzimalo vremena, ali se i dobijalo u vremenu. Jurili su pola dana u punoj brzini, sve dok brojač kilometara nije nabrao trista a benzin spao na nulu. Sada su se počeli zagledati u vozila što su im dolazila u susret. »Pobeda«. Zaustavili je. »Izvinite, druže, takva je služba, dozvolite da vam proverimo isprave.« U kolima sve sami budžovani! Rejonska partijska vlast, pošla da l’ da proverava, da l’ da nadahnjuje svoje kolhoze, da l’ prosto na bešbarmak. »Izlazi! Svlači se!« Budžovani kume – mole da ih ne ubiju. Zaveli ih u stepu, sputali, uzeli im dokumenta, novac, odela. I – na »pobedu«! (A vojnici, svučeni na majdanu, tek uveče će stići do najbližeg okna, gde će im strogo s kule: »Ne prilazi!« – »Ali, naši smo, naši!« – »Kakvi naši, a goli u gaćama!«) »Pobedin« rezervoar ispao nepun. Prevalili kojih dvesta kilometara – potrošili, mala vajda i rezervna kanta. Već se smrkavalo. Videli su konje na paši, bez uzde ih uspešno pohvatali, uzjahali gole, i poterali. Na nesreću, vozač je pao s konja, povredio nogu. Predložili mu da sedne s nekim od njih. Nije pristao: »Ne bojte se, drugari, neću vas odati!« Dali mu novaca, »pobedinu« saobraćajnu dozvolu i odjurili. Taj vozač ih je poslednji video i više nikad niko! U svoj logor nikada nisu vraćeni. Tako su i dve kazne od po 25 godina i jedna banka ostali bez vraćanja kusura u kartoteci Specijalnog odeljenja. Zeleni pravobranilac voli smele! Vozač ih uistinu nije odao. On se zaposlio u jednom kolhozu kod Petropavlovska i četiri godine mirno proživeo. Upropastila ga je na kraju ljubav prema umetnosti. On je odlično svirao na harmonici, nastupao je u klubu, pošao jednom i na međurejonsku smotru amaterskih aktivnosti, pa zatim i na oblasnu. Počeo je i sam zaboravljati na svoj raniji život, ali ga je iz publike prepoznao neki od džeskazganskih čuvara. Uhapšen je na licu mesta, iza kulisa, dobio dvadeset pet godina po 58. članu. Vraćen je u Džeskazgan. * * * Zasebnu grupu čine bekstva koja ne počinju od trenutnog zanosa ili očaja već od tehničkog proračuna i zlatnih ruku. U Kengiru je bilo zamišljeno čuveno bekstvo u železničkom vagonu. Na jedan objekt stalno je dolazio na istovarivanje teretni vagon s cementom, sa azbestom. Istovaran je u zoni, vraćao se prazan. Petorica zekova pripremaju ovakvo bekstvo. Načinili su lažnu unutrašnju drvenu pregradu kao što je imaju drveni Pulmanovi vagoni, koja se mogla sklapati na šarkama, nešto kao paravan na sklapanje, tako da, kada su je prenosili na vagon, nije izgledala veća od mostića što se podmeće pod kolica. Za vreme istovara vagona zekovi su gospodari na njemu. Plan je sledeći: uneti pripremljenu pregradu u vagon i tu je razvući; rezama je fiksirati u kompaktnu pravu pregradu; sva petorica staće leđima prema zidu vagona i konopcima

154 navući i umestiti novu pregradu. Vagon je sav u azbestnoj prašini – pregrada takođe. Razlika u veličini unutrašnjosti vagona ne može se uočiti na prvi pogled. Komplikacija može nastati samo u računanju vremena: teretnjak treba osloboditi pred samim njegovim polaskom i dok su zekovi još tu, ne ranije, jer treba biti siguran da će on istoga časa biti odvezen. I bacili su se u njega u tom poslednjem minutu s noževima i s hranom, ali je iznenada jedan od begunaca upao u skretnice nogom i slomio je. To ih je zadržalo, tako da do provere kompozicije nisu uspeli da obave montažu i bili su otkriveni. U vezi s ovim bekstvom održan je sudski proces.1 Istu ideju, ali sam, primenio je pitomac–pilot Batanov. Na ekibastuskom kombinatu za preradu drveta izrađivane su kase za vrata i odvožene na gradilište. U kombinatu se radilo i noću, straža nikada nije skidana s kula, dok je na gradilištima ona bivala samo danju. Drugovi su zakovali Batanova daskama unutar kase, natovarili na kamion i istovarili na gradilištu. U kombinatu je između smena bio pobrkan račun ljudstva, pa te večeri njegovo odsustvo nije bilo otkriveno i on se na gradilištu oslobodio iz kase i otišao. No, iste noći na putu za Pavlodar bio je uhvaćen. (Ovo njegovo bekstvo desilo se godinu dana kasnije od onoga na vozilu kada su im gume izbušene rafalom.) Od bekstava izvršenih, od bekstava na samom početku propalih; od događaja od kojih se zemlja zone već užarivala; od dubokoumnih procena operativaca; od onih robijaša što su odbijali da rade i od svake vrste nepokornih – punila se i nadimala ekibastuska brigada pooštrenog režima2 . Nije više mogla stati ni u dva kamena krila zatvora i režimki (baraka br. 2, do štaba). Osnovana je još jedna režimka (baraka br. 8) naročito za banderovce. Nakon svakog novog bekstva i svakog čina otpora, režim se, svaki put, iznova pooštravao u sve tri režimke. (Zabeležimo za istoriju lopovskog podzemlja: kučke u buru su gunđale: »Prekinite jednom s tim bekstvima, hulje jedne! Zbog njih će nas ugušiti režimom... Za takve stvari u logorima za bitovike dobija se po njokalici.« Govorili su upravo ono što je trebalo vlastima.) U leto 1951. režimka–baraka br. 8 naumila je da sva koliko je ima pobegne. Bila je na oko trideset metara od ograde, pa je odlučila da se potkopa. No, hlopci3 su previše brbljali о tome, previše diskutovali među sobom, držeći da jedan banderovac ne može biti cinkaroš, u čemu su se grdno prevarili. Potkopali su samo nekoliko metara i – bili otkucani. Vođe režimke u baraci br. 2 je ovo galamdžijsko preduzeće jako naljutilo. Ne zato što su se, kao ono kučke, bojali represalija, nego što su i sami bili na tridesetak metara od ograde i, pre barake 8, bili namislili i počeli potkop visoke tehničke klase. Sada su se prepali: ako je ista ideja obema režimkama došla na pamet, tome se može lako dosetiti i štenara. Međutim, 1 Jedan logorski stražar, Uzbek, koji je bio sa mnom na taškentskom odeljenju za rak, pričao je, naprotiv, о ovom bekstvu kao uspelom, i nesvesno mu se diveći. 2 To jest, bur. 3 Ukrajinski: momci.

155 isprepadani više bekstvima na vozilu, gospodari Ekibastuza su kao glavni cilj sebi postavili da sve objekte i zonu za boravak opkopaju kanalima dubine jedan metar, u kojima bi se svako vozilo nasukalo na izlasku. Kao u srednjem veku: malo je zida, treba i opkop. Sada je rovokopač, sve pod liniju i po propisu, kopao kanal za kanalom oko svih objekata. Režimka br. 2 je bila još jedna mala zona u bodljikavoj žici odasvud okružena velikom zonom. Njena vrata su uvek bila pod katancem. Sem vremena provedenog na fabrici kreča, režimka je mogla izići samo dvadeset minuta na svoje dvorištance uz baraku. Sve ostalo vreme ostajala je zatvorena u baraci; preko opšte zone, njeni stanovnici prolazili su samo kad su išli na zborno mesto za izlazak na rad i obratno. U zajedničku trpezariju nikad nisu ulazili, kuvari su im hranu donosili u kazanima. Gledajući na svoju krečanu ponajpre kao na dobru mogućnost da se boravi na suncu i vazduhu, disciplinci se nikad nisu previše lomili sa svojim lopatama na kreču koji im je uzimao zdravlje. A kada se, krajem avgusta 1951, onamo desilo i ubistvo (kriminalac Aspanov ubio je ćuskijom Anikina, onoga begunca što je preskočio žicu preko nanosa za vreme mećave ali je bio uhvaćen u roku od 24 sata i za to bio u režimki; (о njemu i u III delu, glava 14), državno preduzeće se odreklo takvih »radnika« i režimka čitavog septembra nikuda nije izvođena, živela je, u stvari, pod pravim zatvorskim režimom. U njoj je bilo mnogo »rođenih begunaca«, i u toku leta počela se zbijati – jednak se jednakome raduje – sigurna družina za bekstvo od dvanaest ljudi (Magomet Gadžijev, prvak muslimana u Ekibastuzu; Vasilij Kustarnikov; Vasilij Brjuhin; Valentin Riškov; Mutjanov; jedan Poljak, oficir, ljubitelj podzemnih potkopavanja, i drugi). Svi su bili ravni među sobom, ali je ipak najglavniji bio Stepan Konovalov, kubanski Kozak. Vezali su se zakletvom: ko se živoj duši izrekne – smrt mu se piše: ili da sam sebi presudi, ili da ga ostali zakolju! U to vreme ekibastuska zona je bila već opasana zidom od četiri metra visine. Duž njega se protezala uzorana predzona od četiri metra širine, a sa spoljne strane omeđeni zabranjeni pojas od petnaest metara čijom je periferijom išao kanal dubine od jednog metra. Bilo je odlučeno da se sav ovaj odbrambeni pojas potkopa tunelom, i to tako sigurnim da ni pod kojim uslovom ne može biti otkriven pre bekstva. Međutim, prvo izviđanje je pokazalo da su temelji barake plitki, te da je šupljina između poda i zemlje premala da primi svu iskopanu zemlju. Problem nesavladiv. Ništa od bekstva?... Tada je neko predložio: tavan je prostran, izbacujmo je na tavan! To im se učinilo neizvodljivim. Preko osmatranog, kontrolisanog, nastanjenog prostora barake izneti neopaženo desetine kubika zemlje, peti ih svakoga dana, svakoga časa, pa još ne prosuti ni trunčicu, ne ostaviti nikakav trag! Kada su se domislili kako će to izvesti, nastalo je pravo veselje – i odluka za bekstvo je konačno pala. Odluka je pala u isto vreme kad je i soba iz koje će se bežati bila izabrana. Ova finska baraka bila je namenjena za slobodne građane i u logorskoj zoni montirana greškom, slične joj u celom logoru nije bilo: u njoj su bili sobičci u kojima su mogla stati samo tri vagoneta, to jest dvanaest ljudi, a ne sedam, s toliko puta po četiri čoveka, kao u svim drugim

156 barakama. Jedan takav, u kojem je već bilo nekoliko iz njihova tuceta, najviše im se dopao. Na razne načine – dobrovoljnim zamenama, ili izvrtanjem smehu i ruglu (»ti mnogo hrčeš«, »ti mnogo...«), isterali su one koji su im smetali a svoje doveli kod sebe. Što je više režimka odvajana od zone, što su više disciplinci kažnjavani i ugnjetavani, više im je rastao moralni prestiž. Kad bi režimka nešto naručila, to je za logor bio prvi zakon, tako da je ona sada naručivala sve što je trebalo od alata, i to se negde na objektima izrađivalo, unosilo preko jednog pa drugog pretresa uz veliki rizik i pronosilo u režimku – u čorbuljku, s hlebom, s lekovima. Pre svega bili su naručeni i dobijeni noževi i brusevi. Zatim ekseri, šrafovi, kit, cement, kreč, električni kablovi, traka za izolaciju. Noževima su pažljivo prepilili tri podnice po sastavu, skinuli podnu letvu, izvadili eksere s krajeva i sa sredine podnica. Oslobođene podnice su povezali poprečnom letvom u poklopac, a glavni ekser zabili odozgo u letvu. Njegova široka glava zamazivana je kitom boje poda i posipana prašinom. Poklopac je tačno pasovao u podu, nije se imao za šta uhvatiti, ali se oni ipak nikada nisu koristili sečivom sekire, da ga pomoću njega vade na prekret. Evo kako su to radili: skinuli bi pervaznu letvu, oko glave »glavnog« eksera (ona je upadala u podnicu, no tako da je i oko i ispod nje ostajao slobodan prostor) navukli bi žicu, i sada im je ostajalo jedino da poklopac izvuku prema gore tegleći za žicu. Podna letva je, prilikom svake smene kopača, morala biti dizana i vraćana. Svakoga dana su »prali« pod – kvasili podnice da nabreknu i nabiju se na sastavima. Taj problem ulaza bio je jedan od glavnijih. Uopšte uzev, ova soba je bila uvek posebno čista, za primer. Niko se na vagonet nije izvaljivao u cipelama, niko nije pušio, sve je bilo na svojem mestu, u noćnim stočićima nije bilo nijedne mrvice. Svako kо bi kontrolisao najmanje bi se u njoj zadržavao. »Kulturno!« I nastavljao je dalje. Drugi je bio problem lifta, iznošenja zemlje na tavan. U sobi iz koje se potkopavalo, kao i u svima drugima, bila je peć. Između nje i zida ostajao je uzan prostor u kojeg je čovek jedva mogao da uđe. Rešenje se sastojalo u tome da se on od prostora sobe pretvori u deo tunela. U jednoj od praznih soba su razmontirali, potpuno, bez ostatka, jedan vagonet. Daskama od njega zatvorili su šupljinu, daske odmah očatmali, omalterisali i okrečili u belo kao peć. Zar je disciplinska služba mogla pamtiti u kojem od dvadeset sobičaka barake peć ide do zida a u kojem malo odstupa? Ona je prozevala i nestanak vagoneta. Čuvari su samo u prvih dan–dva mogli zapaziti mokri malter, ali je za to trebalo obići oko peći i sagnuti se iza vagoneta – a zašto, kad je soba za primer? Pa i kad bi se nešto tako desilo, to još uvek ne bi morala biti provala tunela: prosta stvar, hoće ljudi da im je soba lepša, iza peći se skuplja prašina i ruži im je! Tek pošto su se malter i krečenje osušili, noževima su prorezani pod i tavanica šupljine, u šupljini postavljena lestvica, skrpljena od istog onog vagoneta i tako niski prostor pod podom spojen s tavanom. To je bilo okno, skriveno od oka čuvara, prvo okno za mnoge godine u kojem su ovi snažni momci voleli da rade – i iz petnih žila zapinjali u njemu! Ima li u logoru neki posao koji bi ti mogao pleniti maštu i dušu, uzeti san? Ima, ali samo jedan – kad radiš za bekstvo!

157 Sledeći problem bio je kopanje. Kopanje noževima, oštrenje noževa – sve je to jasno, no tu se pojavljuju i mnogi drugi problemi. Među njima je i proračun (inženjer Mutjanov) – ići pod zemlju taman koliko treba, ni previše gore, ni nepotrebno dole; voditi tunel najkraćim putem; odrediti najpogodniji presek tunela; uvek znati gde se nalaziš; i tačno odrediti mesto izlaska. Onda dolazi organizacija rada u smenama: kopati koliko se može više sati u toku dana i noći, ali bez previše čestog smenjivanja, i uvek besprekorno i u punom sastavu izlaziti na jutarnju i večernju prozivku. Tu je i briga oko radne odeće i umivanja – nećeš se valjda pojavljivati gore sav umazan u glinu! Tu je i osvetljenje – kako kopati tunel od 60 metara u tami? Provukli su kabel u podrum i u tunel (a morali su ga i priključiti na električnu mrežu tako da se to ne može videti!). Tu je i signalizacija: kako pozvati kopače iz dalekog gluvog tunela ako neko iznenada pođe prema baraci? Ili kako sami oni mogu bezopasno dati znak da moraju hitno da iziđu? Ali, u samoj strogosti režima bila je i njegova slabost. Čuvari se nisu mogli prikrasti i upasti u baraku neprimetno, – oni su morali ići uvek jednim i istim putem između bodljikavih plotova ka vratancima, otključavati bravu na njima, nastaviti ka baraci i otključavati bravu na njoj, grmeti zasunom, a to je sve bilo lako posmatrati s prozora, istina ne iz sobe iz koje je išao potkop, već iz nenaseljene »kabine« na ulazu, gde se i jedino morao držati osmatrač. Signali u tunel davani su svetlošću: dva treptaja: pažnja! – pripremaj se za izlaz; često miganje: minfora! – uzbuna, brzo izlazi! Kad su se spuštali u podrum, svlačili su se do gole kože, sve sa sebe stavljali pod jastuke i slamarice. Posle otvora prošli bi kroz uzan rov, iza kojeg se nije moglo ni pretpostaviti da ima proširena komora, u kojoj je stalno gorela lampica i ležale radne bluze i pantalone. A otuda je četvorica drugih, golih i prljavih (smena) izlazilo gore i brižljivo se prali (glina se u grudvicama sušila na dlakama na telu, morala se ili raskiseliti, ili se čupati zajedno s dlakama). Svi ti poslovi su već bili u toku kada je provaljeno neobazrivo potkopavanje pod režimkom–barakom broj 8. Lako je shvatiti ne samo jed, nego i uvredu tvoraca za svoje delo. Ipak, sve se srećno završilo. Početkom septembra, posle skoro jednogodišnjeg ležanja u zatvoru, dovedeni su (vraćeni) u tu istu režimku Teno i Ždanok. Samo što je uzeo vazduha, Teno je počeo da pokazuje nemir – trebalo je pripremati bekstvo! Ali u režimki, niko od svih njih, sve rođenih i neustrašivih begunaca, niko se ne odaziva na njegova prebacivanja da prolazi najbolje vreme za bekstva, da se ne sme sedeti skrštenih ruku! (Begunci su imali tri smene po četiri čoveka, i trinaesti im nije bio potreban.) Tada im je Teno bez uvijanja predložio potkopavanje, no oni su mu odgovorili da su na to već mislili ali da su temelji previše duboki. (Bili su zaista bez srca: gledati u ljubopitno lice proverenog begunca i mlitavo odmahivati glavom isto je što i pametnom istreniranom psu zabraniti da njuška trag.) Ipak, Teno je te momke predobro poznavao da bi poveravao u tako jednodušnu ravnodušnost. Nisu se svi oni mogli toliko ispokvarivati!

158 On i Ždanok počeli su da ih revnosno i znalački prate, tako da ih prate kako čuvari nikada ne bi umeli. Teno je zapazio da momci nešto prečesto odlaze na pušenje u uvek istu »kabinicu« na ulazu, i uvek po jedan, nikad u društvu. Da su im vrata sobe danju uvek pod rezom, pokucaš – ne otvaraju ti odmah, a unutra uvek po nekolicina spavaju, malo im noći. Ili: Vaska Brjuhin izlazi mokar iz prostorije s kiblom: »Sta ti je?« – »A eto, rekoh da se malo operem.« Kopaju oni, kopaju, kao da očima gledam! Samo, gde? Zašto ćute?... Teno obilazi jednog po jednog i opipava: »Neobazrivo kopate, momci, neobazrivo! Dobro je što to ja vidim, a šta ako bi to bio kakav cinkaroš?« Na kraju, oni su održali svoju skupštinu1 i odlučili da Tena, s dostojnom četvorkom prime u društvo. Predložili su mu da pretraži sobu i otkrije tragove. Teno je prebiskao i onjušio svaku podnicu i svuda po zidovima i – na svoje divljenje i na njihovu radost – ništa nije našao! Sav srećan, on je pošao pod zemlju da odrađuje svoje. Podzemna smena se ovako raspoređivala: jedan je iz ležećeg stava kopao zemlju u tunelu; drugi, zgrčen za njim, otkopanu zemlju stavljao je u naročito za to sašivene vrećice od debelog lanenog platna; treći je, puzeći, s uprtama preko ramena odvlačio vrećice duž tunela i preko podruma do okna i jednu po jednu kačio za kuku spuštenu s tavana. Četvrti je bio na tavanu. On je bacao prazne vrećice a izvlačio pune i gore ih raznosio, obazrivo gazeći, i rasipao po ćelom tavanu u tankom sloju, a na kraju smene taj sloj prekrivao šljakom, koje je na tavanu bilo mnogo. Zatim bi se menjali unutar smene, no ne obavezno, jer svako nije mogao brzo i dobro obavljati najteže, iznurujuće poslove – kopanje i odvlačenje zemlje. Najpre su vukli po dve a kasnije po četiri vrećice odjednom, za šta su kuvarima ćornuli drveni poslužavnik. Sada bi vrećice natovorili na poslužavnik, a uprte prebacili preko vrata, pa pod pazuh, i za poslužavnik. Gulio se vrat, ramena opadala, kolena klecala, čovek bi nakon jedne ture bio sav u peni, a nakon jedne smene – gotov da otegne papke. Kopati su morali iz vrlo nezgodnog položaja. Imali su lopatu s kratkom držaljom, koju su svaki dan oštrili. Njom su urezivali vertikalne ureze dubine noža lopate, zatim iz poluležećeg stava, oslanjajući se leđima na iskopanu zemlju, odbijali komade i bacali ih preko sebe. Tlo je bilo čas kamen, čas teška glina. Veliko kamenje morali su obilaziti, praviti krivine. Za osam do deset časova u smeni iskopali bi ne više od dva metra dužine, ponekad i manje od jednog. Najteže im je padao nedostatak vazduha u tunelu: hvatala ih je vrtoglavica, gubili su svest, povraćali. Morao se rešiti, dakle, i problem ventilacije. Otvori za ventilaciju mogli su se provrteti samo naviše, u najopasniji, uvek nadgledani pojas zone blizu ograde. No, bez njih se nikako nije moglo disati. Naručili su »propeler« od čeličnog lima, pričvrstili na njemu poprečno štapić, dobili nešto poput svrdla, i njime izveli 1 U originalu na žargonu: толковище.

159 prvi uzani otvor na svetio dana. Uspostavilo se strujanje vazduha, lakše je bilo disati. (Kada je tunel bio s one strane ograde, van logora, načinili su i drugi.) Stalno su razmenjivali iskustva – kako je koji posao lakše raditi. Računali su koliko prolaze. Potkop ili tunel ronio se pod tlom, skretao s pravca samo zbog kamenja ili nepravilnog kopa. Bio je širok pola metra, visok 90 centimetara i imao ovalan plafon. Prema proračunima, plafon je bio metar i trideset do metar i četrdeset ispod površine zemlje. Bočne strane tunela ojačavane su daskama; što se više tunel produžavao, produžavao se i električni kabel i stavljane nove i nove sijalice. Kad pogledaš niz njega – pravi logorski metro!... Već je bio prešao desetke metara, već se kopalo preko ograde. Nad glavom se jasno čuo bat smene straže, lavež i skičanje pasa. I odjednom... odjednom posle jutarnje prozivke, kada se dnevna smena još nije bila spustila i kada, po strogom pravilu begunaca, napolju nije bilo ničeg opasnog, videli su čopor čuvara na čelu s osornim poručnikom Mačehovskim, komandirom disciplinskog režima. Srca begunaca su stala: primetili su? Neko je izdao? Ili možda onako nasumce proveravaju? Odjeknula je komanda: – Kupi stvari! Iz–lazi iz barake! Svi do poslednjega! Naređenje izvršeno! Svi zatvorenici su isterani na malo dvorište za šetnju i sede na svojim zavežljajima. Iznutra se čuje lupa – to čuvari razbacuju daske vagoneta. Mačehovski viče: »Dajte alat ovamo!« Čuvari donose sekire i male ćuskije. Čuje se škripa dasaka koje se teško odbijaju. Takva je sudbina begunca! Koliko mozganja, koliko truda, nadanja, ushićenja, pa – prosti jadi što je sve zabadava! – opet stroge ćelije, batine, saslušanja, nove kazne... Pa ipak, ni Mačehovski ni iko drugi od čuvara ne istrčava, ljutito–pobedonosno granajući rukama. Izlaze, svi znojavi, otresaju se od prašine i prljavštine, uzimaju vazduha, nezadovoljni što su džabe konjosali. »Jedan po jedan, pristupaj!« – pada razočarana komanda. Počinje pretres ličnih stvari. Logoraši se vraćaju u baraku: kakav rusvaj! Na nekoliko mesta (tamo gde se podnice loše spajaju ili gde su očigledne naprsline) otkriven je pod. U sobama sve razbacano, čak su i vagoneti od besa prevrtani. Jedino u kulturnoj sobi sve je na svom mestu! Neposvećeni u bekstvo kipte: – Ne mogu psi da miruju! Šta oni traže?! A begunci sada shvataju koliko im je pametno što pod podom nemaju nasutih gomila zemlje: sada bi kroz obijena mesta one mogle biti opažene.

160 A na tavan se nisu ni peli, s tavana se samo može poleteti! Uostalom, i na njemu je sve prekriveno šljakom. Izgutala je štenara, izgutala! Divno! Ako budemo bili uporni i dobro pazili, uspeh je tu. Potkop sada ima da se dovrši, to je sigurno. Ostalo je nešto od šest do osam metara do kanala po periferiji. (Poslednji metri moraju se pažljivo kopati – da bi se izišlo na dno kanala, ni niže ni više.) A dalje – kako će dalje? Konovalov, Mutjanov, Gadžijev i Teno već su razradili plan, i sva šesnaestorica su ga prihvatili. Pobeći će uveče, oko deset sati, kada u celom logoru bude izvršena prozivka i čuvari se raziđu kućama ili u štapsku baraku i kada razvođenje straža po kulama bude završeno. Svi će se jedan za drugim spustiti u podzemni hodnik. Poslednji osmatra iz »kabinice« na zonu; zatim će on i pretposlednji prikovati pokretno parče podne letve na poklopac, tako da kad poklopac spuste za sobom, i letva mora pasti na svoje mesto. Ekser sa širokom glavom će do kraja navući, i rezama – koje se sada postavljaju s donje strane poklopca – pričvrstiti poklopac, da se, ako bi ga kо potegao odozgo, ne može podići. I ovo: uoči bekstva skinuti rešetku s jednog od prozora u hodniku. Kada na jutarnjoj prozivci budu otkrili nestanak šesnaest ljudi, čuvari neće istog časa zaključiti da je to bekstvo, poći će da ih traže po zoni, pomislivši: disciplinci su pošli da svode račune sa cinkarošima. Tražiće ih i u drugom logorskom punktu: da nisu kojim slučajem prešli tamo preko zida? Čist posao: potkopa nema, tragova pod prozorom nema – šta drugo nego došli anđeli s neba i odneli šesnaest ljudi! Ispuziće u rov oko logora, zatim po dnu rova jedan po jedan otpuziti dalje od kule (izlaz tunela joj je preblizu) i isto tako po jedan izlaziti na put; između četvorki biće razmaci da se ne bi izazivala sumnja i da bi se imalovremena za orijentaciju. (Poslednji zameće tragove: pokriva spolja izlaz iz tunela ranije pripremljenom drvenom lesom, umazanom u glinu, koju svojom težinom pribija uz otvor i zasipa zemljom. Ujutru se iz rova neće moći videti tragovi podzemnog puta. Naseljem proći u grupama glasno se i bezbrižno šaleći. U slučaju da neko pokuša da ih zadrži, – zajednički otpor sve do upotrebe noža. Zborno mesto je pored vijadukta na železničkoj pruzi, kojim prolaze mnoga vozila. Vijadukt se diže u luku nad prugom, svi će se u njegovoj blizini ispružiti po zemlji, biće neprimetni. Vijadukt je u lošem stanju (znaju ga, išli su na rad preko njega), daske su slabo pričvršćene, kamioni, i oni što su natovoreni ugljem, i prazni, sporo prolaze. Dvojica će odmah na izlasku s vijadukta podići ruke, zaustaviti vozilo, prići kabini sjedne i druge strane, zamoliti vozača da ih preveze. Noću je vozač po pravilu sam. Povadiće noževe, kidnapovati vozača, staviti ga između sebe, Valjka Riškov će sesti za volan, ostali na karoseriju – i pravac Pavlodar! Za nekoliko sati prevaliće sigurno sto trideset ili četrdeset kilometara. Blizu skele okrenuti uz reku (kada su ih ovamo dovozili, oči su ponešto i zapamtile), tu negde sputati

161 vozača, ostaviti ga u žbunju, ostaviti i kola, preploviti Irtiš na čamcu, razbiti se na grupe i – kud koji, mili moji! Baš sada se vrši otkup žita, putevi su puni vozila. Radove je trebalo da završe 6. oktobra. Dva dana pre toga uzeta su za etapu dva učesnika – Teno i Voloćka Krivošejin, lopov. Oni su hteli da, po svaku cenu, pa i po cenu samosakaćenja, ostanu, no oper im je stavio do znanja da će ih povesti pod lisicama, ma i umirali. Videli su da bi previše upornosti moglo izazvati sumnju i, žrtvujući se za drugove, pokorili se. Tako Teno nije iskoristio svoju upornost da izvojuje da bude primljen u društvo. Sada više nije on bio trinaesti nego od njega uvedeni njegov štićenik, preneobuzdani i preživčani Ždanok. Stepan Konovalov i njegovi drugovi u zao čas su se otkrili Tenu i popustili pred njegovim molbama! Završili su s kopanjem, izišli su pravilno, Mutjanov se nije prevario. Međutim, pao je sneg, morali su sačekati da malo zasuši. Devetog oktobra uveče bilo je sve urađeno, sve tačno po planu. Prva četvorka je srećno izišla: Konovalov, Riškov, Mutjanov i onaj Poljak, njegov večiti drug u bekstvima ostvarenim inženjerijom. A onda je u rov iskočio zlosrećni sitni Kolja Ždanok. Bez njegove krivice – treba to reći – nedaleko od njega gore čuli su se koraci. Trebalo je da izdrži, da prilegne i pritaji se, pa da nastavi tek kad onaj gore prođe. A on je od suvišne žustrine – pomolio glavu. Hteo je da pogleda: kо li to ide?... Brza uš – prva na češalj. A ova glupa uš je upropastila retko tako harmoničnu i s retko tako dobrim planom grupu begunaca – četrnaest drugih, složenih života čiji su se putevi ukrstili u ovom bekstvu. Za svaki od tih života, ovo bekstvo je imalo velik i poseban značaj, ono je osmišljavalo njihovu prošlost i njihovu budućnost, od svakoga od njih zavisio je negdetamo i neko drugi – žene, deca, i nerođena deca, ali... uš je izmolila glavu i sve je otišlo u paramparčad! A prolazio je – saznali su posle – zamenik komandira straže, video uš, viknuo, ispalio. Tako su stražari, koji su bili nedorasli tome planu, koji ga nisu uspeli otkriti, postali heroji. A moj čitalac, istoričar–marksist, lupkajući lenjirom po knjizi, snishodljivo mi cedi: – Da–a–a... A zašto niste bežali?... Zašto niste ustali?... I svi begunci, koji su već bili u potkopu, pošto je i rešetka bila odškrinuta, i letva ukovana u poklopac, sada su popuzali tunelom – nazad, nazad, nazad! Samo ko se nasrkao zla zna koliko je gorka ta čaša očaja, tog prezira prema sopstvenim nadljudskim naporima! Oni su se vratili, isključili osvetljenje u tunelu, vratili rešetku u hodniku u njen žleb.

162 Uskoro je sva režimka bila puna oficira iz logora, iz bataljona, stražara, čuvara. Počela je prozivka po kartoteci i prebacivanje svih u kameni zatvor. A potkop nije nađen! (Koliko bi ga samo oni tražili da je sve ispalo kako je bilo planirano!) Kod onoga mesta gde je otkriven Ždanok nađena je poluzatrpana rupa. No i kad su došli tunelom pod baraku, nisu se mogli domisliti kuda su se ljudi spuštali i kamo su deli zemlju. Tek, u »kulturnoj« sobi nije bilo četiri čoveka, dok su osam preostalih sada nepoštedno propuštani kroz šake – najlakši način za tupoumne da se domognu istine. Čemu sada i kriti?... Kroz taj tunel defilovale su potom ekskurzije celog garnizona i svih čuvara. Major Maksimenko, trbuljasti načelnik logora u Ekibastuzu, hvalisao se posle u Upravi pred drugim načelnicima logorskih odeljenja. – Kod mene je bio tunel... Celi metro! Ali mi... naša budnost... A da ne bi uši... Podignuta uzbuna nije onoj četvorici napolju dozvolila da dođu do vijadukta na pruzi. Plan je propao! Oni su preskočili ogradu u tom času puste radne zone i – pošli u stepu. Nisu se odvažili da ostanu u naselju i traže vozilo, naselje je već vrvelo od patrola. Kao i Teno godinu ranije, oni su izgubili u brzini, a s tim i u verovatnoći na uspeh. Pošli su na jugoistok, prema Semipalatinsku. Nisu imali ni hrane, ni snage za pešačenje – poslednjih dana, završavajući kanal, izgubili su i poslednje atome snage iz sebe. Petoga dana bekstva svratili su u jednu jurtu i zamolili Kazahstance da im daju šta da pojedu. Kao što možemo i očekivati, ovi im nisu dali. Naprotiv, pucali su iz lovačke puške u ljude koji su molili hleba. (Je li to običaj ovog naroda stepskih nomada? A ako nije – odakle takva navada?...) Stepan Konovalov je pošao s nožem na pušku, ranio Kazahstanca, oduzeo mu pušku i hranu. Pošli su dalje. Međutim, Kazahstanci su ih pratili na konjima, našli ih kad su već bili blizu Irtiša i pozvali patrolu operativaca. Opkoljeni su, premlaćeni do krvi i mesa, a dalje je sve, sve poznato... Neka mi neko, ako može, navede makar jedno bekstvo ruskih revolucionara XIX i XX veka s ovakvim teškoćama, s ovakvim odsustvom spoljne pomoći, s ovakvim neprijateljskim odnosom sredine, s ovakvom nezakonitom odmazdom nad uhvaćenima! Pa onda neka kaže da se nismo borili.

163 Glava 9 SINCI S AUTOMATIMA Stražu su držali ljudi u dugim šinjelima s crnim posuvracima na rukavima. Stražarili crvenoarmejci. Stražarili samostražari. Stražarili rezervisti–matorci. Na kraju su stigli mladi zdravi dečaci, rođeni u prvoj petoletki, koji nisu omirisali rat, uzeli nove novcate automate i počeli da nas čuvaju. Svakoga dana, dva puta po sat, pešaćimo mi i oni sjedinjeni nemuštom vezom smrti: svaki od njih može slobodno ubiti bilo koga od nas. Svakoga jutra mi putem, oni bankinom – koračamo slomljeno tamo gde se ni nama ni njima ne ide. Svake večeri hitamo čilo: mi u svoj tor, oni – u svoj. A kako pravoga doma nemamo, ti nam torovi služe kao kuće. Koračamo i uopšte ne obraćamo pažnju na njihove kratke bunde, ni na njihove automate – šta nas briga za njih? Oni koračaju i sve vreme motre na naše crne redove. Njima propisi nalažu da celim putem motre na nas, to je propisano, to im je služba. Oni su dužni da svaki naš pokret, svaki korak u stranu preseku metkom. Kakvi im mi izgledamo – u našim crnim dolamicama, u našim sivim šubarama od staljinskoga krzna, u našim ružnim, prastarim, četiri puta podšivanim valjenkama, i svi iskrpljeni zakrpama s brojevima, onako kako se pravi ljudi ne mogu ni zamisliti? Da li se čuditi što naš izgled izaziva gađenje? Mi smo upravo s tom namerom dotle i dovedeni. Slobodni građani naselja, a naročito učenici i učiteljice, beče se s trotoara na naše kolone na širokoj ulici. Do nas dopire: oni se mnogo plaše da mi, fašistički izrodi, ne navalimo iznenada, sprštimo stražu i jurnemo u pljačku, silovanje, paljenje, ubijanje. Jer, bića koja su tako slična životinjama sigurno mogu imati samo takve želje. Od tih zveri straža i čuva stanovnike naselja. Plemenita straža. U klubu, koji smo mi izgradili, vodnik straže, kad poziva učiteljicu na ples, može se slobodno smatrati vitezom. Ovi sinci nas sve vreme gledaju – i iz lanca oko nas, i sa stražarskih kula, no о nama ništa ne smeju znati, smeju samo jedno: bez upozorenja pucati na nas! Kada bi oni samo mogli dolaziti u večerima kod nas u naše barake, kad bi mogli sesti na naše vagonete i poslušati: zbog čega leži ovaj starac, a zbog čega onaj stričan. Opustele bi im kule, umukli bi im automati. No, sva snaga i lukavstvo sistema sastoji se baš u tome što je naša smrtna povezanost zasnovana upravo na neznanju. Njihovo saosećanje prema nama kažnjava se kao izdaja domovine, njihova želja da porazgovaraju s nama – kao gaženje svete zakletve. Zašto i govoriti s nama kad će, u vreme za to određeno, doći politički rukovodilac i povesti s njima razgovor о političkom i moralnom liku neprijatelja naroda što ih oni stražare. On će iscrpno objasniti, i ponoviti, koliko su ta strašila štetna i koliko država od njih gubi. (Utoliko je

164 primamljivije da se isprobaju kao pokretna meta.) On će pod rukom doneti nekakve svežnjeve i reći da su mu u Specijalnom odeljenju posudili dosijea za to veče. Pročitaće iz njih otkucane stranice о zlodelima za koja su sve peći Aušvica malo i pripisati ih električaru koji je instalirao osvetljenje na stubu, ili stolaru kod kojeg su neki njihovi drugovi – tako neoprezno – nameravali da naruče noćni stočić. Politički komesar nikad neće skrenuti s puta, nikad neće omanuti. On mladićima nikada neće reći da ovi ljudi robijaju naprosto zato što veruju u Boga, i prosto što su žedni istine, prosto što vole pravdu. Pa i – ni zbog čega. Sva snaga poretka sastoji se u tome što čovek ne može da govori s drugim čovekom bez posredstva oficira i političkog komesara. Sva snaga tih malaca je – u neznanju. Sva snaga logora – u tim malcima. U tim crvenim epoletkama. U tim ubicama sa stražarskih kula i lovcima na begunce. Evo takvog političkog razgovora, prema sećanju ondašnjeg stražara (Niroblag): »Poručnik Samutin – štrkljo uskih ramena, glave spljoštene na slepoočnicama, bele puti, skoro bez obrva. Podseća na zmiju. Znamo da je nekad lično ubijao. Sada na časovima političkog vaspitanja monotono deklamuje: ’Narodni neprijatelji koje vi čuvate su isto tako fašisti, pogan. Mi smo snaga i mač odmazde Domovine i moramo biti surovi. Nikakve slabosti, nikakve samilosti prema njima biti ne sme.’« Eto kako se odgajaju mladići iz straže. Da posustalog begunca biju neizostavno nogama u glavu. Da sedom starcu u lisicama izbijaju nogom hleb iz usta. Da ravnodušno posmatraju kako se sputani begunac udara о zaljuštene podnice karoserije: lice mu u krvi, glava mu mlati – oni treba da sve to hladno gledaju. Jer, oni su mač odmazde Domovine, a taj je – vele im – američki pukovnik. Već posle Staljinove smrti, već kao večiti prognanik, ležao sam u običnoj, »slobodnoj«, taškentskoj bolnici. Jednom čujem: mladi Uzbek, bolesnik, priča susedima о svojoj službi u armiji. Njegova jedinica je čuvala dželate i zveri. Uzbek je priznao da ni stražari nisu bili dovoljno siti, da su bili kivni na logoraše zato što su ovi, kao da su rudari, dobijali sledovanje hleba samo nešto manje od njihovog pošteno zasluženog vojničkog (radi se о sledovanju za 120 % od norme, razume se). Bili su na njih kivni još i zbog toga što su se oni, stražari, morali smrzavati na kulama (doduše u gunjevima do peta), dok bi se neprijatelji naroda, čim bi ušli u radnu zonu, maltene na ceo dan razbežali po prostorijama za zagrevanje (on je i s kule mogao videti da to nije tako!) gde bi po ceo dan prespavali (on je ozbiljno zamišljao da je država dobročiniteljica svojim neprijateljima). Bila je to zgodna prilika da specijalni logor osmotrim očima jednog stražara! Počeh da se raspitujem kakvi su to bili gadovi i da li je moj Uzbek lično s njima razgovarao. I on mi ispriča da je sve to saznao od političkih rukovodilaca, koji su čak i dosijea logoraša čitali na

165 časovima političke nastave. Ni ona njegova bezrazložna pizma na logoraše što, eto, oni po ceo dan spavaju, ni ona se nije usadila u njega bez oficirskog aminovanja. O, vi koji sablazniste naše dečake!... Bolje da se ni rađali niste!... Uzbek je ispričao i da redov MVD dobija 230 rubalja mesečno (12 puta više od armijskog! Čemu ta darežljivost? Da njegova služba slučajno nije dvanaest puta teža od službe običnog vojnika?), a iza polarnog kruga čak i 400 rubalja – na odsluženju vojnog roka i na svemu gotovom! Ispričao je i razne druge dogodovštine. Jednom njegovom drugu iz lanca straže učinilo se da neko iz kolone hoće da utekne. On je pritisnuo na obarač i rafalom ubio pet logoraša. Kako su kasnije svi stražari tvrdili da je kolona mirno išla, vojnik je morao da iskusi strogu kaznu: za pet mrtvih dobio je 15 dana zatvora (u toplom vojničkom zatvoru, naravno). Kо od urođenika Arhipelaga ne zna za takve slučajeve, kо ne može nešto slično da ispriča!... Koliko smo ih mi videli u ITL! Na radilištima, na kojima nema ograde nego samo zamišljena linija, odjekne pucanj i logoraš padne mrtav. Prestupio je, kažu, liniju. Možda uopšte i nije, linija je nevidljiva i niko drugi neće poći da proveri da ne bi i sam pao mrtav. Neće ni komisija poći da proveri gde leže noge ubijenoga. A možda i prestupio – stražar sam pazi na nevidljivu crtu, logoraš ne, on radi. Metak dobija baš onaj zek koji ponesenije i poštenije radi. Na stanici Novočunka (Ozjorlag), neki takav vidi, na dva–tri koraka, još malo sena – oni su na plašćenju – a njegovo srce domaćinsko: daj da ga zagrabim u plast. Pucanj! I – vojniku mesec dana nagradnog odsustva! A dešava se i da je baš taj stražar kivan baš na tog logoraša (nije izvršio naređenje, nije ispunio molbu) – tada je to kuršum osvete. Katkad i s podlošću: stražar sam naredi logorašu da uzme nešto s one strane linije i da ga donese. I kada ovaj pođe, s punim poverenjem – pucanj! Ili mu baci onamo cigaretu: na, zapali! Logoraš će se i za jednu cigaretu prevariti, takav je on, takvo je on prezreno biće. Zašto pucaju? To nećeš biti uvek u stanju da pojmiš. Evo, u Kengiru, u uređenoj zoni, usred dana kada nikakvo bekstvo ne treba očekivati, devojka Lida, Zapadna Ukrajinka, uspela je da, u toku rada, opere čarape i pošla da ih na kosim žicama predzone raširi da se suše. Onaj s kule nanišanio – ni makla nije. (Pričalo se nešto da se taj i sam posle hteo da ubije.) Zašto! Čovek s puškom! Nekontrolisana vlast čoveka da ubije ili ne ubije drugog čoveka! A to može još i korist doneti! Vlast je uvek na tvojoj strani. Za ubistvo nikada nećeš biti kažnjen. Naprotiv, – bićeš pohvaljen, nagrađen, i što si ga ranije ucmekao, još na polovini prvoga koraka, to je veća tvoja budnost, to veća nagrada! Jedna mesečna plata više. Mesec dana odsustva. (Stavite se i u položaj komande: ako bataljon straže nema na evidenciji slučajeve pokazane budnosti – kakav mi je to bataljon, kakvi su mi to oficiri! Ili su zekovi tako mirni, pa stražu treba svesti na manji broj? Jednom stvoreni sistem straže traži mrtve.)

166 Pa tako među vojnicima straže nikne čak i takmičarski duh: ti si ubio i od nagrade pokupio skorup. Ubiću i ja, i ja ću skupiti skorup! Treba li ti da skokneš do kuće, da curu opališ – opali u jednog takvog sivog stvora – i pođi mesec dana na dopust. Za takve slučajeve znali smo, kažem, i u ITL. No, u specijalnim logorima videli smo i nešto novije: pucanje pravo po stroju, kao drug onog Uzbeka. Kao u Ozjorlagu, na stražari, 8. septembra 1952. godine. Ili s kula, po zoni. To znači da su ih i za to pripremali. Da je to rezultat rada političkih rukovodilaca. U maju 1953, u Kengiru ti sinci s automatima prosuli su neočekivan i ničim izazvan plotun po koloni koja je već bila prišla logoru i čekala pretres pred ulaskom. Šesnaest ranjenih. I da su bili prosto ranjeni! Pucano je eksplozivnim zrnima, odavno zabranjenim svim konvencijama i kapitalista i socijalista. Zrna su, na izlazu iz tela, pravila levak, raznosila utrobu, vilice, udove. Zašto je baš eksplozivnim zrnima naoružana straža specijalnih logora? Kо je to ustanovio? Mi nikada to nećemo saznati... A kako se samo stražarski sloj uvredio kada je u mojoj priči 1 pročitao da ih logoraši zovu »sovuljagama«2 , pa se eto to još i pred celim svetom ponavlja! Ne, stvarno, logoraši su bili dužni da ih vole i da ih zovu anđelima–čuvarima! Međutim, jedan od tih sinaka – od boljih, doduše – uvredio se nije; on samo želi da kaže istinu. To je Vladilen Zadorni, rođen 1933, služio u VSO (Militarizovanoj oružanoj straži) MVD u Niroblagu, u uzrastu od osamnaeste do dvadesete godine. On mi je napisao nekoliko pisama: »Dečaci nisu sami tamo išli – upućivao ih je vojni komesarijat. On ih je raspoređivao u MVD. Dečaci su učeni da pucaju i da stoje na stražarskom mestu. Dečaci su se smrzavali po noći i plakali: za kojeg đavola i ti Niroblazi i svi njihovi žitelji! Ne treba dečake kriviti – oni su bili vojnici, oni su služili Domovini i, iako im u toj ružnoj i strašnojslužbi sve nije bilo jasno (a šta je bilo jasno?... Ili sve, ili ništa. – A.S.), oni su bili dali zakletvu, njihova služba nije bila laka.« Iskreno, nema šta, čovek se mora zamisliti. Ogradili decu plotom: zakletva! Služba Domovini! – Vi ste vojnici! Samo, i opšteljudski temelji u njima su slabi, nikakvi bolje rečeno, ako nisu mogli izdržati zakletvu i časove političke nastave. Takvi dečaci se ne bi mogli umesiti ni u jednom od naših ranijih pokolenja i ni u jednom drugom narodu. Nije li to glavno pitanje za XX vek: smeju li se izvršavati naređenja prenoseći na drugoga teret sopstvene savesti? Može li se nemati sopstvena predstava о zlu i dobru, može li 1 Jedan dan Ivana Denisoviča. 2 U originalu: попки, obični naziv za papagaja, asocijacija na to što stražari čuče na kuli kao papagaj u krletki.

167 se ona dobijati iz štampanih instrukcija ili iz usmenih naloga pretpostavljenih? Zakletva! Kako se samo lako te svečane zakletve, koje se polažu uzbuđenim glasom i čiji je smisao odbrana naroda od zločinaca, mogu preobratiti u službu zločincima a protiv naroda! Setimo se šta je Vasilij Vlasov hteo da kaže svom dželatu još 1937. godine: ti sam, lično ti si kriv za ubijanje ljudi! Moja smrt će biti samo na tvojoj duši, i živi s time! Da nije dželata – ne bi bilo ni pogubljenja! Naravno, ni savremenici, ni istorija neće ispustiti iz vida hijerarhiju odgovornosti za zločine. Naravno, svakome je jasno da su njihovi oficiri bili više krivi; njihovi operativni delegati – još više; oni koji su pisali instrukcije i naređenja – još više; a oni koji su naređivali da se to piše – najviše od svih1 . Samo, stražarili; samo, automate držali na gotovs; samo, pucali... nisu oni drugi, nego – dečaci! Samo, oborene tukli čizmama po glavi – ipak dečaci!... Vladilen dalje piše: »Nama su u glavu kljukali, nas su terali da bubamo USO–43 SS – pravila stražarske službe iz 1943. godine, stroga tajna2 , surova, svirepa pravila. Pa zakletva. Pa – na oku opera i pomoćnika politruka. Uhođenje, dostave. Uzimanje i samih vojnika pod istragu... Razlučeni visokim plotom i bodljikavim žicama, ljudi u dolamicama i ljudi u šinjelima bili su i jedni i drugi podjednako u zatvoru – jedni na dvadeset pet godina, drugi na tri.« Da su i vojnici bili podjednako zatvorenici, samo zatvoreni ne od strane suda, nego od strane vojnog komesarijata – to je snažno rečeno. Pa opet ne podjednako, o, to ne! – Oni u šinjelima prekrasno su kosili automatima po onima u dolamicama, pa i po gomilama ljudi, kao što ćemo uskoro videti. Vladilen dalje objašnjava: »Mladića je bilo raznih. Bilo je ograničenih soldata koji su slepo mrzeli zekove. Da uzgred kažem, vrlo revnosni bili su remci iz nacionalnih manjina – Baškiri, Burjati, Jakuti. Zatim, bilo je ravnodušnih – njih ponajviše. Oni su mirno i bez roptanja otaljavali službu. Najviše od svega voleli su kalendar na odvajanje listova i vreme dolaska pošte. I na kraju, bilo je i dobrih momaka koji su saosećali sa zekovima kao s ljudima što su dopali bede. I većina nas je shvatala da nam je služba nepopularna u narodu. Kada smo odlazili na odsustvo, nismo uzimali uniformu.« Vladilen će, ipak, svoje stavove najbolje odbraniti svojom biografijom. Moramo, svejedno, reći da su takvi kao on bili retki. 1 To ne znači da će im biti suđeno. Važno je da proverimo da li su zadovoljni penzijama i daćama. 2 Uzgred budi rečeno, da li mi uopšte zapažamo to zloguko šištanje ≫es–es≪ u našem životu, čas u jednoj čas u drugoj sigli, počinjući od KaPeeSeS i, prema tome, kapeesesovaca? Ispada, kao što vidimo, da su i pravila bila ≫es–es≪ (i sve strogo tajno – ≫es–es≪), što znači da su njihovu podlost shvatali i njihovi sastavljači – shvatali i sastavljali ih, i to kada? Samo što su Nemci bili odbačeni od Staljingrada! Još jedan plod narodne pobede.

168 On je u jedinice straže upao prosto omaškom Specijalnog odeljenja. Njegov poočim Vojnino, stari sindikalni radnik, bio je uhapšen 1937. godine, majka zbog toga isključena iz Partije. A otac, komandant brigade Večeke, član Partije od 1917, požurio je da se odrekne i bivše žene i, s njom, sina (i tako sačuva partijsku knjižicu, ali je romb1 NKVD ipak izgubio2 ). Majka je mrlju prala dobrovoljnim davanjem krvi za vreme rata. (Ništa – njenu krv su primali i partijci i nepartijci.) Mališan je »plave šapke mrzeo od detinjstva a, eto, natukoše mi je na glavu... Preoštro mi se u pamćenje urezala strašna noć u kojoj su ljudi u očevoj uniformi bez imalo obzira kopali po mojem dečjem krevetiću«. »Ja nisam bio dobar stražar: stupao sam u razgovore sa zekovima, primao njihove narudžbe. Ostavljao sam pušku kod vatre, odlazio da im što kupim u kantini ili da im ubacim pisma. Mislim da su se na OLP–ima Promežutočna, Misakort, Parma, dugo posle mene sećali vojnika Volođe 3 . Jednom mi je zekovski brigadir rekao: ’Posmatraj ljude, saslušaj njihove jade, onda ćeš shvatiti..A ja sam i bez toga u svakom političkom video deda, strica, tetku... Svoje starešine sam jednostavno mrzeo. Gunđao sam, bunio se, govorio vojnicima: ’Evo kо su pravi neprijatelji naroda!’ Zbog toga, zbog otvorenog nepotčinjavanja (’sabotaže’), zbog veza sa zekovima, mene su stavili pod istragu... Štrkljo Samutin... me šibao po obrazima, udarao pritiskačem za papir po prstima jer nisam hteo da potpišem da sam ubacivao pisma zekova. Otegla bi ta glista papke – ja sam bokser druge kategorije, krstio sam se s tegom od dva puda u ruci – da mi se dva čuvara nisu obesila о ruke... Istrazi, ipak, nije bilo mnogo stalo do mene: toliko se bio zaljuljao, toliko nesiguran MVD 1953. godine. Nisu mi dali vremensku kaznu, dali su mi samo legitimaciju о nepodobnosti, član 47–9: ’otpušten iz organa MVD zbog krajnje nedisciplinovanosti i grubog narušavanja propisa MVD'. I iz vojnog bataljonskog zatvora su me izbacili prebijenog, prehlađenog, da se vučem kući... Upravo tada oslobođeni brigadir Arsen vodio je brigu о meni na putu.« A zamislimo da se prohtelo oficiru straže da bude pažljiv prema logorašima. On bi to mogao učiniti samo u prisustvu ili preko vojnika. Što znači da bi mu, s ondašnjom opštom ostrvljenošću, to bilo i »nezgodno« i nemoguće. I da bi ga neko onoga časa prijavio. Šta znači sistem! 1 Oznaka čina na reveru u vidu romba, ili tačnije, deltoida. 2 Jeste, da smo se odavno na svašta navikli, no opet ne možemo a da se ponekad ne začudimo: uhapšen je drugi muž tvoje bivše žene – a ti se moraš odreći svoga četvorogodišnjeg sinčića! I to – na položaju komandanta brigade Večeke! 3 Ime od milja mu je Volođa, jer je njegovo ime, po ondašnjoj modi, sastavljeno od Vladi(mir) Len(in).

169 Glava 10 KADA U ZONI GORI POD NOGAMA Ne, ne treba se čuditi što u logorima nije bilo pobuna i ustanaka, treba se čuditi što ih je, uprkos svemu, bilo. Kao i sve što je nepoželjno u našoj istoriji, to jest tri četvrtine onoga što se zbilo, i ove pobune su isečene, zaštopane i zamazane, njihovi učesnici uništeni, dalji svedoci isprepadani, izveštaji spaljeni ili iza dvadeset brava sakriveni – sve tako pomno da su one već sada prešle u mit, premda smo od jednih udaljeni tek petnaest, od drugih jedva deset godina. (Kako onda da se čudimo kad nam kažu: nije bilo ni Hrista, ni Bude, ni Muhameda. Od njih su prošle hiljade godina...) Kad to ne bude nikoga od živih diralo, istoričarima će se dozvoliti pristup ostacima papira, arheolozi će tu i tamo kopnuti lopatom, spaliti ponešto u laboratorijama, i tada će na videlo izaći datumi, mesta, obrisi tih ustanaka i imena njihovih predvodnika. Naići će se tako i na najranije varnice, kao što je ona Retjuninova, u januaru 1942. godine, na isturenom punktu Oš–Kurja blizu Ust–Use. Priča se za njega da je bio slobodni službenik, možda i upravnik tog punkta. On je pokliknuo Pedeset Osmom i društveno– štetnima (7–35), okupio nekolike stotina dobrovoljaca; razoružali su stražu od bitovika– samočuvara i na konjima otišli u šume, u partizane. Poubijani su postepeno. Još u proleće 1945, zatvarani su ljudi, i posve nevini, u vezi s tom pobunom. Možda ćemo tada saznati – ne mi, mi to nećemo dočekati – о legendarnom ustanku 1948. godine na 501. gradilištu železničke pruge Siva Maska – Salehard. Legendaran je zato što svi u logorima šapuću о njemu, a niko ništa pravo о njemu ne zna. Legendaran zato što nije planuo u specijalnim logorima, gde je za to bilo stvoreno raspoloženje i tlo, nego u popravno–radnima, gde ljude razjedinjuju doušnici, ugnjetavaju kriminalci, gde im je čak i pravo da politički budu popljuvani i gde pobuna ljudima ni u snu nije mogla pasti na pamet. Prema onome što se čuje, sve su uradili bivši (nedavni) vojnici. A i ko bi drugi. Bez njih je Pedeset Osmi bio krdo bez krvi i vere. Međutim, to su momci (skoro nikome nije bilo više od trideset), oficiri i vojnici, ratnici naše Armije; pa isto to, samo bivši ratni zarobljenici; pa isto tako ratni zarobljenici, samo bivši pripadnici jedinica Vlasova, Krasnova, ili nacionalnih odreda – u toku rata svi jedan na drugoga zaraćeni a ovde zajedničkim jarmom ujedinjeni, sve mladići koji su na frontovima svetskog rata bili odlično savladali pešadijsku borbenu taktiku, maskiranje i likvidiranje izvidnica – ovi momci, tamo gde se nisu našli razbacani, sačuvali su i do 1948. svu inerciju rata i svu veru u sebe; njihova srca nisu mogla razumeti zašto momci isti kao i oni, celi bataljoni momaka, moraju pokorno da umiru. Za njih je čak i bekstvo bilo žalosna polumera, zamalo pa dezerterstvo usamljenika, dok je prava mera – zajedno se prihvatiti borbe.

170 Sve je bilo zamišljeno i počelo u nekoj brigadi. Priča se da je na čelu bio bivši pukovnik, jednooki Voronin (ili Voronov?). Pominje se i stariji poručnik oklopnih jedinica Sakurenko. Brigada je poubijala svoje stražare (stražari u to vreme, baš obrnuto, nisu bili prava vojska, nego rezervisti). Zatim su pošli i oslobodili drugu, pa treću brigadu, napali na naselje straže i na svoj logor spolja, skinuli stražare s kula i otvorili logor. (Tada se i desio obavezni rascep: kapija je bila otvorena, no zekovi nisu izlazili. Bili su tu logoraši s kratkim kaznama, kojima bunt nije išao u račun. Bilo ih je i s deset, čak i s petnaest godina po dekretima »sedam osmina« i »četiri šestine«, ali ni njima nije išlo u račun da dobiju 58. član. Bilo je i Pedeset Osmog, no takvog koji je više voleo da umre smireno na kolenima, samo da se ne uspravi. A oni što su jurnuli na kapiju nisu svi dolazili u pomoć ustanicima; vrlo rado su bežali s kapije i kriminalci – da bi pljačkali slobodna naselja.) Naoružavši se, tako, oružjem straže (koja je sahranjena na groblju u Kočmasu), ustanici su pošli na susedni logor i zauzeli ga. Odlučili su da ujedinjenim snagama pođu na grad Vorkutu! – Do njega je 60 kilometara. Ali, ne lezi vraže! Spustili su se padobranci i zagradili Vorkutu. A za to vreme su jurišni avioni iz brišućeg leta ubijali i razgonili ustanike. Iza toga su usledila suđenja, i ubijanja, i kazne od 25 i 10 godina. (Istovremeno su »osvežene« kazne i mnogima koji se ustanicima nisu bili pridružili, niti su izlazili iz zone.) Vojnički, beznadežnost njihovog ustanka je očigledna. No, ko može reći da je nadežnije lagano umirati i umreti. Uskoro su otvoreni specijalni logori, veći deo Pedeset Osmog dovučen je u njih. I šta? Godine 1949, u Berlagu, logorsko odeljenje Njižnji Aturjah, počelo je otprilike ovako: pobunjenici su razoružali stražare, uzeli između šest i osam automata, napali na logor spolja, potisnuli stražu, pokidali telefonske žice, otvorili logor. Ovoga puta u logoru su bili isključivo logoraši s brojevima, obrečeni, bez nade. I šta se dogodilo? Zekovi nisu pošli na kapiju... Oni koji su bili sve počeli i nisu više imali šta da izgube, pobunu su pretvorili u bekstvo: uputili su se u maloj grupi prema Milgi. Na Eljgeni–Toskani put im je preprečila vojska s malim tenkovima (operacijom je komandovao general Semjonov). Svi su poubijani.1 Pita jedna pitalica: Šta je najbrže na svetu? Odgovor: misao. I tačno, i netačno. Misao može biti i spora, oh, koliko spora! Teško i prekasno čovek, ljudi, društvo, postaju svesni onoga što se zbilo s njima, svog istinskog položaja. 1 Ne nastojim da sam tok ovih ustanaka izložio tačno. Biću zahvalan svakome kо me ispravi.

171 Zgoneći Pedeset Osmi u specijalne logore, Staljin skoro da je uživao u svojoj sili. I bez tih logora su ovi kažnjenici čuvani da bolje biti ne može, ali on je bio namislio da i sam sebe premaši u lukavstvu, da stvar još bolje uredi. Mislio: tako će biti strašnije. A ispalo – obrnuto. Sav sistem podjarmljivanja razrađen za njegove vladavine zasnivao se na razjedinjavanju nezadovoljnih: da oni ne pogledaju jedan drugome u oči, da se ne prebroje koliko ih je, da se svakome, pa i nezadovoljnima, utuvi u glavu da nezadovoljnih uopšte nema, da postoje jedino ozlojeđeni, na propast osuđeni pojedinci, opustošene duše. U specijalnim logorima, pak, nezadovoljni su se našli u mnogohiljaditom mnoštvu. I prebrojali se. I videli da im u dušama nipošto nije pustoš, nego da su im predstave о životu uzvišenije nego kod njihovih tamničara, nego kod onih što su ih izdali, nego kod teoretičara koji su objašnjavali zašto oni treba da trunu u logorima. U početku, novina specijalnog logora nikome nije padala u oči. Spolja je sve izgledalo kao da je to samo nastavak ITL–a. Jedino što su kriminalci – stub logorskog režima i vlasti – ubrzo pokisli. Pa opet, surovost čuvara i uvećana površina bura kao da su nadoknađivali taj gubitak. Međutim, pazi ovo: kriminalci pokisli – krađa u logoru iščezla. Možeš parče hleba ostaviti u noćnom stočiću, možeš cipele da ne stavljaš noću pod glavu, možeš da ih i na pod baciš, ujutru će biti tamo. Možeš kesu s duvanom, dok spavaš, ostaviti u noćnom stočiću, ne moraš je čuvati u džepu i prštiti pod bokom. Može se nekome učiniti: sitnice! Ne, krupne krupnice! Prestala krađa – i ljudi počeli da, bez podozrenja, sa simpatijama, gledaju na svoje susede. Čuj, drugari, a možda smo mi stvarno... ovaj... politički?... A ako su politički, onda mogu i malo slobodnije popričati s vagoneta na vagonet ili oko brigadne vatre. Istina, i sada je preporučljivo pre toga razgledati kо je pored tebe. Ma, na kraju krajeva, kо ih i šljivi, te cinkaroše – neka nam tamničari prišivaju koliko im volja, 25 godina već imamo, kuda dalje? Počinje da nestaje i sva ranija logorska psihologija: »umri ti danas, ja ću sutra«; »i tako i tako pravdu izboriti nećeš«; »kako je bilo, tako će i biti«... A zašto: »nećeš izboriti«?... A zašto mora »tako biti«?... Počinju u brigadi tihi razgovori, uopšte ne о sledovanju, ni о kaši, nego о takvim stvarima koje nećeš ni na slobodi čuti, i sve slobodnije, i sve slobodnije! I brigadir najednom gubi veru da mu pesnica sve može. Kod jednih brigadira pesnica sasvim zaboravlja da se diže, kod drugih se diže ređe, i lakše pada. Brigadir i sam prisedne da posluša, da porazgovara. I brigadisti počinju da gledaju na njega kao na druga – i on je naš. Brigadiri dolaze u proizvodno–plansko odeljenje, u računovodstvo po desetinama sitnih poslova — nekome da odbiju, nekome da ne odbiju od sledovanja, nekoga da oslobode – i mangupi, i oni, usvajaju od njih taj novi vazduh, taj oblačak ozbiljnosti, odgovornosti, nekog novog smisla.

172 Prelazi to, znači, i na mangupe, premda još ne na sve, daleko od toga. Oni su ovamo dolazili s nenasitom pohlepom da zahvate mesta, i zahvatili su ih – zašto sada ne bi živeli isto onako dobro kao u ITL – zatvarali se u kabinama, pržili krompir na slanini, živeli u svom krugu, izbegavali rad? Ne, sada to više nije najvažnije. Kako – a šta je to sada najvažnije?... Sada postaje nepristojno da se hvališeš krvopijstvom, kao ono u ITL, da se hvališeš time što živiš na račun drugih. I mangupe vežu prijateljstva medu argatima i, prostrevši po zemlji svoje nove vatirane jakne do njihovih bogzna kakvih, preleže s njima nedeljne praznike u razgovoru. Ni glavna podela ljudi nije više onako gruba kao u ITL: mangupi – argati; bitovici – Pedeset Osmi. Sada je ona složenija i mnogo interesantnija: zemljaci, religiozne grupe, ljudi od iskustva, ljudi od nauke. Vlasti neće to tako skoro zapaziti i shvatiti. Ali rukovodioci radova ne nose više močuge, čak i ne reže kao ranije. Oni se sada brigadirima obraćaju prijateljski: Komove, nije li vreme za zbor? (Nije se to njihova duša oplemenila, ne! To dolazi od nečega novog, pretećeg u vazduhu.) Ipak, sve se to sporo odigrava. Za ove promene potrebni su meseci i meseci. One su sporije od smene godišnjih doba. One se ne dotiču svih brigadira ni svih mangupa – dotiču se samo onih kod kojih se, pod kamenom i pepelom, sačuvala iskra savesti i bratstva. A onaj kо više voli da ostane nitkov – on sasvim uspešno može to i da ostane. Pravoga preporoda savesti, preporoda od potresa, herojskoga, nema još. Logor ostaje po starome – logor, mi smo i dalje ugnjeteni i nemoćni, i dalje nam drugo ne preostaje do da se provlačimo pod žicu i bežimo u stepu pod kišom kuršuma iz automata i hajkom pasa za nama. Pomisao smela, pomisao očajnička, pomisao koja je korak napred: a šta uraditi da ne bežimo mi od njih, nego da oni beže od nas? Dovoljno je samo da se postavi to pitanje, da se pogdeko seti njega i da ga postavi, da ga pogdeko sasluša – i to je kraj epohe bekstava u logoru. Nastaje vreme pobuna. Samo, kako stupiti u njega? Od čega početi to novo vreme? Mi koji smo okovani, mi koji smo u pipke upleteni, mi koji smo lišeni slobode kretanja – od čega da počnemo? Proste stvari u životu – daleko od toga da su najprostije. Po svoj prilici, i u ITL se poneko domišljao da cinkaroše treba likvidirati. I onamo bi se ponekad napravila klopka: oburva se drvo s kamare i – otpremi špijuna u nabujalu reku. Nije se ni ovde bilo teško domisliti od kojih upravo pipaka početi. I činilo se da je to svakome jasno. A – nije bilo nikome. Neočekivano – samoubistvo. U režimki – baraka br.2 – nađen je obešen čovek. (Ja ću sve etape procesa početi da izlažem iz Ekibastuza. Nije važno: i u drugim specijalnim logorima etape su bile iste!) Administracija se nije mnogo ožalostila, skinula ga je s petlje, odnela na smetlište. A u brigadi šapat; bio je cinkaroš, vidiš. Nije se sam obesio. Obešen je.

173 Pa sad ti vidi. U logoru je mnogo podlaca, no najnajedeniji od svih, najgrublji, najbezočniji je šef trpezarije Timofej S…. (ne krijem mu prezime, već ga ne pamtim). Njegova telesna garda su usopljeni kuvari moćnih čeljusti, a prihranjuje i svu bulumentu dželata–dežurnih u trpezariji. Sam on i ova bulumenta biju zekove pesnicama i toljagama. Jednom je, između ostalog, bez ikakvog povoda, udario i jednog malog crnpurastog »klinju«. Navikao se prosto da ne gleda koga bije. A taj klinac, ovde u specijalnom logoru nije više tek »klinja«, on je – musliman. Muslimana u logoru ima dosta. Nisu oni nekakvi tamo kriminalci. Pred zalaskom sunca mogu se videti u zapadnom delu zone kako klanjaju (u ITL bi im se smejali, ovde – ne), sve dižući ruke i čelom dodirujući zemlju. Imaju svoje starešine, u novoj atmosferi sigurno i nekakav savet. I evo njihove odluke: osveta! U rano jutro jedne nedelje, uvređeni s jednim odraslim Ingušem prokradaju se u mangupsku baraku i, dok se mangupi još baškare u posteljama, upadaju u sobu S... i s dva udara nožem brzu sređuju taj kvintal mesišta. Samo – kako je sve to detinja rabota! – Oni i ne pokušavaju da maskiraju svoja lica, ni da umaknu. Pravo s leša, s krvavim noževima, sa spokojstvom na duši od ispunjene dužnosti, oni odlaze u čuvarsku baraku i predaju se. Biće im suđeno. Sve to je – pipanje po mraku. Sve to se možda i u ITL moglo desiti. Međutim, građanska svest radi dalje: da nije ovo glavna karika od koje treba početi kidati lanac? »Ubij cinkaroša!« – to je ta karika! Kama u srce cinkaroša! Praviti noževe i klati cinkaroše – eto šta treba! Sada dok pišem ovu glavu, redovi humanističkih knjiga naklanjaju se nada mnom s polica i mutno svickajući zlatom s oveštalih hrbata korica prekorno mi trepću kao zvezde kroz oblak: na svetu ništa ne smeš dobijati nasiljem! Potrgavši mač, nož, pušku – brzo se izjednačujemo s našim ubicama i nasilnicima. Nasilju onda nikad kraja... Nikad kraja... Ovde, za stolom, u toplom, u čistom, ja se potpuno slažem. Ali, hajde dobi dvadeset pet godina, zakrpi se nizašto s četiri brojke, ruke drži stalno na leđima, budi jutrom i večerom pretresan, crkavaj na radu, budi odvlačen u bur zbog prijava cinkaroša, padaj u zemlju da se nikad više iz nje ne iskopaš — hajde sve to, pa da vidimo da ti se sve beside velikih humanista neće učiniti puko blebetanje sitih ljudi sa slobode? Nikad kraja!... – a početka, može li početka biti? Hoće li nama svanuti, ili neće? Prignječeni narod je, međutim, zaključio: klin se klinom izbija. I cinkaroši su ljudi, zar ne?... Čuvari obilaze barake i upozoravaju nas na naređenje za sav Peščani logor: na jednom od ženskih punktova (prema godinama rođenja, vidi se koliko su mlade) devojke su vodile antisovjetske razgovore. Preki sud od sudija tih i tih...

174 Ove devojke što su šaputale na vagonetu i koje su već imale deset godina jarma – nekakva je strvina među njima, neka koja i sama vuče jaram, ocinkarila! Otkuda pa sad da su cinkaroši – ljudi?! Nije bilo sumnji u ispravnost. Pa opet, prvi koraci nisu nimalo bili laki. Ne znam kako je i gde sve počelo (klanje je počelo u svim specijalnim logorima, čak i u invalidskom Spasku!), ali kod nas je to počelo od dolaska etape iz Dubovke, etape uglavnom Zapadnih Ukrajinaca, OUN–ovaca. Za sav taj pokret oni su svugde mnogo učinili, oni su mašinu i pokrenuli. Etapa iz Dubovke donela nam je bacil pobune. Mladi silni momci, uzeti ravno s partizanskih staza i bogaza, oni su se još u Dubovci bili osvrnuli, užasnuli se od mrtvog dremeža i ropstva – i latili se noža. U Dubovci se to ubrzo završilo pobunom, požarom i rasformiranjem logora. Međutim, logorski gospodari, samouvereni, zaslepljeni (trideset godina nisu nailazili ni na kakav otpor, odvikli su se bili od njega), ni najmanje se nisu pobrinuli da dovedene nam bundžije drže podalje od nas. Razveli su ih po logoru, po brigadama. Metoda iz ITL: raspršiti da bi se ugušio protest. No, u našoj sredini, koja se već čistila, ovo rasturanje samo je pomoglo da sva masa pre plane. Novajlije su izlazile na rad s brigadama, ali ga se prihvatale nisu, ili tek toliko da se ne može reći da ga odbijaju. Oni bi se poizvrtali na suncu (bilo je, kao naručeno, leto) i tiho razgovarali. Kad ih čovek sa strane pogleda, mogao bi ih uzeti za kriminalce iz podzemlja1 , tim pre što su bili jednako mladi, uhranjeni, čvrste građe. Doneli su i oni svoj zakon, ali nov, čudan zakon: »Neka noćas umre onaj čija savest nije čista!« Sada su ubistva učestala više nego bekstva u njihovo najbolje vreme. Izvršavana su sigurnom rukom i anonimno: niko se nije predavao s okrvavljenim nožem, tvorac je i sebe i nož čuvao za drugi put. U omiljeno vreme, u pet ujutru, u času kada usamljeni čuvar otvori baraku i produži do druge a logoraši skoro svi spavaju, osvetnici pod maskama ulaze tiho u označenu sobu, prilaze označenom vagonetu i izdajnika, koji se probudio i vapi, ili se još nije probudio, neumitno ubijaju. I pošto se uvere daje mrtav, poslovno se udalje. Oni su pod maskama i brojevi im se ne vide, ogrnuti su ili prekriveni. No i kad bi ih kо od suseda žrtve i prepoznao po stasu ili držanju, ti ne samo da nisu sami žurili da to prijave, nego čak ni na saslušanjima, čak ni pred pretnjama kuma nisu popuštali, već su ponavljali: ne pa ne, ništa čuo, ništa video. I to ne samo po onoj prostoj, staroj istini svih ugnjetenih, da nebojšu psi najpre ujedu već i da bi spasli goli život! Jer bi saopštilac imena sledećeg jutra u pet sati bio i sam ubijen, ništa mu operova blagonaklonost ne bi pomogla. 1 U originalu: »B законе«. To u jeziku podzemlja označava: vezan kriminalnim pravilima, različitim od normi ostalih ljudi, koje oni i ne smatraju ljudima. Ova im pravila zabranjuju i da rade.

175 Tako su ubistva (makar da ih još nije bio ni pun desetak) postala normalna, obična pojava. Logoraši bi na umivanju ili na primanju jutarnjeg sledovanja pitali jedan drugoga: je l’ danas neko ubijen? U ovom jezivom sportu uši logoraša slušale su podzemni gong pravde. Sve se vršilo potpuno tajno. Neko (kо je priznat kao autoritet) bi negde nekome samo rekao: ovoga! Dalje nije bila njegova stvar kо će ubiti, kada, gde će naći nož. A bojevici, čiji je to bio posao, nisu znali kо je sudija čiju presudu treba da izvrše. I mora se priznati da je, uprkos nepostojanju dokumentacije о doušnicima, ovaj nekonstituisani, nelegalni i nevidljivi sud sudio daleko tačnije, s daleko manje grešaka od svih poznatih nam sudova, trojki, vojnih veća i OSO. Seča, kako je kod nas nazivana, krenula je nezaustavljivo i prešla i na obdanicu, zamalo postala javna. Mali pegavi »starešina barake«, bivši važni rostovski enkavedeovac, poznata gnjida, ubijen je u nedelju, u toku dana, u prostoriji s kiblom. Običaji su postali tako okrutni da su ljudi navalili u gomili onamo da bi videli leš u krvi. Posle toga, goneći izdajnika koji je izdao potkop pod zonom iz režimke–barake br.8 (administracija, koja se već bila dosetila jadu, bila je u nju sterala glavne Dubovce, ali je seča i bez njih izvrsno išla), osvetnici su usred bela dana jurnuli preko zone; cinkaroš pred njima – u štapsku baraku; oni za njim; on – u kabinet načelnika logorskog odeljenja, užirenog majora Maksimenka; oni – ni pet ni šest – za njim! U tom momentu majora je u njegovoj fotelji brijao logorski brica. Major je, po logorskim pravilima da se u zoni ne sme nositi oružje, bio bez oružja. Videvši ubice s noževima, skočio je prestravljeno ispod britve i stao moliti, misleći da hoće njega da zakolju. S olakšanjem je video da na njegove oči kolju cinkaroša. (Na majora niko nije ni kretao. Stav pokreta bio je: klati samo cinkaroše, a čuvare i vlasti ne dirati.) Ništa zato – major je neobrijan, s belim ogrtačem na ramenima, skočio kroz prozor i pojurio prema stražari unezvereno vičući: »Kula, pucaj! Kula, pucaj!« Ali kula nije pucala... Desio se i slučaj kada se nedoklani cinkaroš istrgao i onako izranjavan utekao u bolnicu. Onamo je operisan, prevezan. No, ako se i major prepao noževa, kako da doušnika spase bolnica? Dva–tri dana kasnije bio je doklan na bolničkom krevetu... Na pet hiljada ljudi bilo je ubijeno nešto oko dvanaest, no sa svakim udarom noža odlepljivali su se i otplitali pipci koji su se bili uhvatili oko nas i bili nas spleli. Nastajao je čudno divan povetarac! Spolja smo i dalje bili zatvorenici i logoraši; u stvari, bili smo postali slobodni – slobodni jer smo prvi put u našem životu, otkako ga pamtimo, počinjali da otvoreno i javno govorimo sve što mislimo! Ko tako nešto nije doživeo ne može to ni da zamisli! Cinkaroši – nisu više cinkarili... Do tada operativno odeljenje moglo je koga je htelo ostaviti za dan u zoni i satima s njim razgovarati – primati potkazivanja, davati nove zadatke, raspitivati se za logoraše koji nisu kao ostali, te – iako do sada nisu ništa učinili – mogu učiniti, mogu postati centri budućeg otpora.

176 I naveče bi došla brigada, i brigadisti bi postavili pitanje: »Što su te zvali? I ovaj bi uvek – istinu li, laž li – odgovorio: »Pa, pokazivali mi fotografije...« I stvarno, u godinama posle rata mnogim zatvorenicima su pokazivane fotografije radi toga da prepoznaju lica koja su u ratu mogli sresti. Samo, svima pokazivati – to nije bilo moguće, nije imalo svrhe. A to su, eto, navodili svi – i ispravni, i neispravni. Podozrenje među nama je bilo posejano i svako je bio primoran da se zatvori. A sada se vazduh čistio od podozrenja. Sada ako bi operčekisti kome i naredili da izostane sa zbora – on ne bi ostao! Neverovatno! Neviđeno – nečuveno za sve godine istorije ČK–GPU–MVD: onaj koga bi pozvali nije se više lomatao kao na pogibiju k njima, ni grabio s uslužnom njuškicom, već bi ponosno – gledali su ga drugovi! – odbio da pođe! Neka nevidljiva vaga klatila se u vazduhu nad zborom. Na jednom tasu bile su potrpane sve znane aveti: isledničke kancelarije, pesnice, palice, besana stajanja, stojeći boksovi, memljivi zatvori, pacovi, stenice, sudovi, druga i treća kazna. No, sve to nije pogađalo u istom trenutku, taj mlin za mlevenje kostiju nije mogao prožderati sve skupa i za jedan dan obraditi. I posle njega ljudi su mogli ostati u životu – svi što ih je ovde, prošli su kroz njega. A na drugom tasu vage bio je samo jedan, jedan jedini nož, ali – tebi namenjen, tebi koji popustiš! On je namenjen za tvoje srce, i ne bilo kada, ne – sutra u rasvit, i sve sile ČKGB neće te spasti njega! Nije baš predugačak, ali – taman da ti se zarije u rebra! Nema ni baš pravu dršku, tek neku izolacionu traku omotanu oko čeličnog pruta – no dovoljno da nož ne isklizne iz ruke! I – ova životvorna pretnja je pretezala! Ona je svima slabima davala snagu da otkači pijavice sa sebe i pođe za brigadom. (Ona im je uz to bila i dobro opravdanje: ja bih ostao, druže šefe, ali sam se bojao noža... on vama ne preti, vi ne možete ni zamisliti...) I više od toga. Ne samo da su ljudi prestali da se odazivaju na pozive operativnih delegata ili drugih gospodara logora, sada su se čuvali i da bilo kakav koverat ili ispisan listić ubace u poštansko sanduče što je bilo postavljeno u zoni, ili u sandučad za žalbe visokim ustanovama. Pre nego što će ubaciti pismo ili molbu, zamolili bi nekoga: »Na, pročitaj, da vidiš da nije dostava. Hajd’mo zajedno da ubacimo.« Vlast je oslepela i ogluvela. I trbuljati major i njegov isto tako trbuljati pomoćnik, kapetan Prokofjev, i svi čuvari slobodno su se kretali po zoni, nije im ništa pretilo, zalazili su među nas, posmatrali nas – a ništa nisu videli! Jer, čovek u uniformi bez doušnika ne može ništa ni videti ni čuti: kada on prilazi, ljudi zaćute, obrnu se, sakriju, udalje se... Negde, tu u blizini, umiru od želje da izdaju drugove verni izveštači, ali nijedan od njih ne daje čak ni tajni znak. Otkazao je da funkcioniše i ovaj informativni aparat, na kojem je jedino i počivala desetlećima slava svemogućih i svevidećih Organa. Na izgled, iste brigade su odlazile na iste objekte. (Uostalom, sada smo se dogovarali da se i stražarima suprotstavljamo, da im ne dozvoljavamo da petorke u stroju popravljaju, da

177 nas prebrojavaju u maršu, i uspevalo je! – Cinkaroša među nama nije više bilo, a i straža je bila malo ojavašila.) Radili smo koliko da obavezu ispunimo. Vraćali se i puštali čuvare da nas pretresaju kao i ranije (noževi, ipak, nikada nisu nalaženi!). U stvari, ljude više nisu vezivale brigade, te veštačke tvorevine administracije, nego sasvim druge društvene veze, nacionalna pripadnost, pre svega. Rodili su se i učvrstili za dostavljače nedostupni centri: ukrajinski, objedinjeni muslimanski, estonski, litvanski. Njih niko nije birao, no oni su se tako pravično – po kriterijima starosti, mudrosti, stradanja – sastavljali da im autoritet za odnosnu naciju nije mogao doći u pitanje. Pojavio se i objedinjeni konsultativni organ, nešto kao »Sovjet nacionalnosti«.1 Vreme je za neke ograde. Nije sve bilo tako glatko i čisto kako se može učiniti dok se opisuje glavni pravac. Postojale su suparničke grupe »umerenih« i »ekstremista«. Igrale su ulogu, naravno, i lične simpatije i antipatije, i igra samoljublja onih koji su želeli da uskoče među »vođe«. Mladi pastuvi – »bojevici« bili su daleko od političke svesti, bilo ih je i koji su za svoj »rad« bili spremni da traže poboljšanu ishranu, pa i da zaprete ravno kuvaru bolničke kuhinje, to jest da traže da budu prihranjivani na račun sledovanja bolesnika, a kad im ovaj odbije – da ga ubiju, bez odobrenja ikoga od moralnih sudija: navika je u njima, maske i noževi u rukama. Jednom reči, u tom zdravom jezgru počinjala je da vrti i crvotočina – obavezni, stari, opšteistorijski pratilac svih revolucionarnih pokreta! A jednom je, prosto tako, došlo do greške: prepredeni cinkaroš nagovorio je dobrodušnog argata da izmene ležajeve– i jadnik je ujutru bio zaklan. No, bez obzira na ova odstupanja, opšti pravac bio je jasno održan, nije bilo mesta zbrci. Postignuti učinak kod ljudi bio je onaj koji je tražen. Brigade su ostale iste i isti broj u njima; samo, gle čuda: u logoru je nastala nestašica brigadira! – pojava neviđena u Gulagu. Najpre je njihovo osipanje izgledalo prirodno: neko je otišao u bolnicu, neko u logorske radionice, nekome došlo vreme da se oslobodi. Međutim, ranije su rukovodioci radova imali u rezervi žednu gomilu kandidata za brigadirstvo, koji su nudili komad slanine, džemper... Sada ne samo da kandidata nije bilo nego je bilo i takvih brigadira koji su svakog dana čučali u proizvodno–planskoj službi moleći da što pre budu smenjeni. Dolazilo je tako vreme kada su stari brigadirski metodi – teranje argata u grob – nepovratno otpadali, a nove svako nije umeo ni mogao da nađe. Uskoro je za brigadire došlo takvo vreme da je rukovodilac radova dolazio u sobu brigade da popuši, porazgovara, i prosto molio: »Momci, bez brigadira, znate, ne ide, bruka jedna! Izaberite vi sami nekoga, mi ćemo ga odmah postaviti!« Ovo je krenulo posebno onda kada su brigadiri počeli da beže u bur da bi u kamenom zatvoru našli zaštitu! I ne samo oni – beže i poslovođe–krvopije, kao Adaskin; cinkaroši, kada bi osetili da će biti otkriveni ili da su na redu na spisku, i oni bi se prepali i bežali! Još koliko juče junačili su se kod ljudi, još koliko juče ponašali su se i govorili kao da odobravaju sve što se zbiva (pokušaj sada drukčije među zekovima!), još sinoć su noćili u istoj baraci (možda spavali, a možda samo napeto bdeli, spremni za odbranu i zaklinjući se da će im to biti 1 Sovjet nacionalnosti je drugi dom Vrhovnog sovjeta, koji predstavlja nacije.

178 poslednja noć u baraci) – a danas ih više nema! Samo se dežurnom izda naređenje: stvari toga i toga odneti u bur! Bilo je to novo i jezivo–veselo vreme u životu specijalnih logora! Nismo više mi bežali – utekli su oni. Oni su nas od sebe očistili! Neviđeno, nemoguće vreme na zemlji: čovek s nečistom savešću ne može spokojno poći na počinak! Osveta te ne stiže na onom svetu, niti pred sudom istorije, već ti opipljiva, živa odmazda u osvit zore prinosi nož pod grlo. Ovo se jedino u bajci može zamisliti: zemlja pod nogama časnih je meka i topla; pod nogama izdajnika – sama igla i žeravica! Ovo se može poželeti prostorima preko žice, našoj slobodi, koja ovakvo vreme nikada nije videla i možda ga nikada neće ni videti. Strašni kameni bur, već odavno proširen, dograđen, s malim prozorčićima, s brnjicama, memljiv, hladan, mračan, okružen čvrstom ogradom od dasaka debljine četiri centa, bez zvirke – bur što su ga logorski gospodari tako prilježno pripremali za one što odbijaju da rade, za begunce, za bundžije, za smeone – postao je odjednom prihvatilište za penzionerski odmor špijuna, krvopija i nitkova svake vrste! Ne možemo poreći dovitljivost onome kо se prvi dosetio da utekne kod čekista i da za svoju dugu vernu službu zatraži pred narodnim gnevom utočište u kamenom sanduku. Da izrodi sami traže što čvršći zatvor, da beže ne iz zatvora već u zatvor, da se dobrovoljno odriču čistog vazduha i sunca – tako nešto istorija, izgleda, nije zabeležila! Upravnici i operi su se nad prvima smilovali i prihvatili ih: kako–tako, svoji su ljudi. Dali im najbolju prostoriju u buru (logorska spadala nazvala su je ćelija–garderoba), dali im slamarice, naredili da im se bolje loži, odredili za njih jednosatnu šetnju. No, za prvim domišljanima krenuli su drugi, manje domišljati, ali jednako željni života. (Neki su i u bekstvu nastojali da sačuvaju obraz: kо zna, može opet doći vreme da se vrate zekovima? Arhiđakon Rutčuk utekao je u bur tako što mu je inscenirano hapšenje: pošto je dat znak za spavanje, u baraku su ušli čuvari, odigrali scenu žestokog pretresa s istresanjem slamarica, »uhapsili« Rutčuka i odveli ga. No, logor je sa sigurnošću saznao da i gordi arhiđakon, ljubitelj kičice i gitare, sedi u teskobnoj »ćeliji–garderobi«.) U njoj ih već ima više od deset, više od petnaest, od dvadeset! (»Brigada Mačehovskoga«, tako su je još nazvali, po prezimenu komandira disciplinskog režima.) Već se mora osnivati nova ćelija, što znači smanjivati produktivna površina bura. Ipak, cinkaroši su potrebni i korisni samo dok su u masi i dok nisu otkriveni. Otkriveni cinkaroš ne vredi ni prebijene pare, on u tom logoru dalje ne može da služi. Od toga časa džaba ćeš ga samo u buru hraniti, on nije u proizvodnji, ne zarađuje hleb. Ne, stvarno, i blagočinstva MVD moraju imati granica! I – bujica onih što traže spas je zaustavljena. Kо je zakasnio, morao je ostati u ovčijoj koži i čekati nož. Doušnik je kao mlinar: kad ti treba – gde si, Melja? Kad ne treba – kо bi Melja?

179 Vlasti su se brinule kako da preduzmu protivmere, kako da zaustave, kako da slome strašni pokret. Prvo čega su se, po navici, latile bilo je pisanje zapovesti. Našim duše– i telobrižnicima bilo je više od svega stalo da naš pokret ne priznaju za politički. U groznim zapovestima (čuvari su išli iz barake u baraku i čitali ih), sve što se zbivalo nazivano je banditizam. Tako je, valjda, bilo prostije, jasnije, prisnije. Nije bilo davno kada su nam slali bandite pod etiketom »političkih«, a evo sada politički – prvi politički! – postaju »banditi«. Nesamouvereno se objavljivalo da će ti »banditi« biti otkriveni (do sada nijedan jedini) i (ovde još nesamouverenije) – streljani. Zapovesti su još pozivale logorske mase da osude bandite i povedu borbu protiv njih. Logoraši bi saslušali i s podsmehom se razišli. U tome što su se oficiri disciplinskog režima plašili da ono što je političko krste kao političko (iako se punih trideset godina istraga sastojala u pripisivanju »politike«), mi smo osetili njihovu slabost. I jeste bila slabost! Nazvati pokret banditizam bila je prosta smicalica: logorska administracija je ovako skidala odgovornost sa sebe: kako je mogla dopustiti politički pokret u logoru?! Prednost takvog objašnjenja i njegovu neophodnost prihvatili su i viši organi: oblasne i logorske uprave MVD, Glavna uprava, samo Ministarstvo. Sistem koji se, u samoj suštini, boji informacija voli da sebe laže. Da su ubijani čuvari i oficiri discipline, tada bi bilo teško izbeči član 58–8, teror, ali u tom slučaju lako bi se dobila mogućnost upražnjavanja streljanja. Sada su, pak, nazirali zgodnu priliku da sve što se dešava u specijalnim logorima prekroje u rat protiv kučaka, koji je baš u to vreme potresao ITL, a koji je upravo rukovodstvo GULaga bilo zakuvalo. »Rat kučkama« bio bi dostojan zasebne glave u ovoj knjizi, ali za to bi se moralo tražiti još mnogo materijala. Čitaoca ćemo uputiti na istraživanja Varlama Salamova – Ogledi iz sveta kriminala, premda su i ona nepotpuna. Ukratko, »rat kučkama« planuo je negde oko 1949 (ne uzimajući u obzir neprekidna pojedinačna klanja između lopova i kučaka). U godinama 1951 – 52, rat je harao. Svet kriminala bio se pocepao na razne boje: osim upravo kriminalaca i kučaka, još i: »bezgranični« (»bezgranični lopovi«), »mahnovci«, »uporni«, »pivovarovci«, »crvenkapice«, »petljostiskavci«, »s ćuskijom о pasu« i drugi. U to vreme, rukovodstvo GULaga već se bilo razočaralo u nepogrešivu teoriju o prevaspitanju kriminalaca i, po svoj prilici, odlučilo da se oslobodi tog balasta, igrajući na podeli, pomažući čas jednu čas drugu grupu, uništavajući ih njihovim sopstvenim noževima. Klanica je radila masovno, i otvoreno. Ubice su se kasnije prilagodile: ili više nisu ubijale svojim rukama ili bi, kad bi sami ubili, primorali druge da preuzmu krivicu na sebe. Tako bi mladi bitovici, ili bivši vojnici i oficiri, iz straha da sami ne budu ubijeni, sebe teretili za tuđe ubistvo i dobijali po 25 godina po razbojničkom članu 59–3; ovi i sada leže. Dok su lopovi – vođe grupacija, po »Vorošilovljevoj« amnestiji 1953. godine, izišli čisti iz logora. (Ipak, ne očajavajmo: oni su otada ne jednom dopali zatvora.) Kada se u našoj štampi obnovila sentimentalna moda priča о »prekovavanju«, na novinske stupce je prodrla i informacija – najzamućenija i najlažljivija, naravno – о klanju u logorima, pri čemu

180 su namerno bili sakriveni (od očiju istorije) i »rat kučkama« i »seča« u specijalnim logorima, i svako drugo klanje uopšte. Logorska tema interesuje svakoga, ovakvi članci se žedno čitaju, no iz njih se ništa ne može razabrati (zato se tako i pišu). Evo, novinar Galič objavio je, u julu 1959, u Izvjestijama nekakvu sumnjivu »dokumentarnu« pripovest о izvesnom Kosihu koji je, tobože, ganuo Vrhovni sovjet pismom iz logora, a pismo je imalo 80 kucanih strana. (1. Odakle pisaća mašina? Da nije od operativnog delegata? 2. Kо će mu čitati 80 stranica? U Sovjetu i posle prve zevaju, ne prestaju.) Taj Kosih imao je da leži 25 godina, druga logorska kazna. Za koje logorsko delo, zbog čega – tu Galič, po opštoj navadi naših novinara, odmah postaje mutan i nerazumljiv. Nikako da uhvatimo je li Kosih počinio ubistvo »kučke«, ili političko ubistvo doušnika. No, u tome i jeste ono glavno: kada se sada na to vraćamo, sve se trpa na istu gomilu sa istim imenom –banditizam. Evo kako prestonički list to naučno objašnjava: »Berijini poslušnici (sva ljaga na maga, on mora sve podneti!) harali su tada (a do tada, a sada?) u logorima. Strogost zakona zamenjivalo je bezakonje pojedinih ljudi (kako? – uprkos jedinstvenim instrukcijama? ko bi se usudio?) koji su bili dužni da ih sprovode u život. Oni su, na svaki način, potpirivali neprijateljstva (naglašvanje moje. To je istina. – A. S.) među raznim grupama zekova. (Korišćenje doušnika isto tako ulazi u tu formulaciju...) Divlje nemilosrdno, veštački podgrevano neprijateljstvo.« Zaustaviti logorska ubistva dvadeset petogodišnjim kaznama, koje su ubice i bez toga imale, pokazalo se, naravno, nemogućim. Stoga je, 1961, izdat dekret о streljanju za logorsko ubistvo – pa i za ubistvo cinkaroša, razume se. Staljinovim logorima je falio još samo ovaj Hruščovljev dekret! Oni su se tako prali. Ali se tako i lišavali prava da streljaju logorske ubice, lišavali su se, znači, i efikasnih protivmera. Zato i nisu mogli da se uspešno suprotstave narastajućem pokretu. Dnevne zapovesti nisu pomagale. Logorske mase nisu ni kretale da osuđuju i bore se umesto svojih gospodara. Naredna mera bila je prevođenje celog logora na disciplinski režim! To je značilo: sve budno slobodno vreme, osim vremena kada se izlazi na rad, i čitav nedeljni praznik bili smo obavezni da sedimo pod ključem, kao u zatvoru, da nuždu obavljamo na kibli, pa čak i hranu da dobijamo u barakama. Počeo se i čorbuljak i kaša raznositi u velikim buradima, a za to vreme trpezarija je zvrjala prazna. Disciplinski režim je bio težak, samo nije se dugo održao. Na poslu smo počeli raditi posve lenjo i trust za eksploataciju uglja je zakukao. A najvažnije je bilo to što je na čuvare sada pao četvorostruko veći teret: morali su da jurcaju s kraja na kraj logora s ključevima – čas da bi požarne puštali s kiblom iz barake i u baraku, čas da bi nadzirali izdavanje hrane, čas da bi propraćali grupe u ambulantu i iz ambulante. Cilj administracije bio je da nas ovakvim kinjenjem natera da se pobunimo protiv ubistava i izdamo ubice. Međutim, svi smo mi već bili spremni da se pomučimo ali izdržimo – vredno je i bilo! Bio je i ovaj cilj: u zatvorene barake ne mogu ući ubice iz drugih baraka, tako će svako svoje lakše naći. No, ubistvo se desilo opet, a niko ni čuo ni video. Nekome i na poslu razbijena glava – tamo već nikoga ne možeš sačuvati zatvaranjem baraka. Disciplinski režim je ukinut. Umesto njega palo im je na pamet da grade »veliki kineski zid«. Bio je to zid debljine dva ćerpiča i visine četiri metra, proveden preko sredine zone s

181 namerom da je podeli na dva dela, ali ostavljajući zasad jednu brešu. (Ovo je bila zamisao za sve logore, ovakvo cepkanje velikih zona u male obavljalo se i u mnogim drugim.) Kako trust ovaj posao nije mogao da plaća – on za naselje van žice nije imao nikakvog smisla – sav je teret – i pripremanje ćerpiča, i njegovo prevrtanje na suncu, i donošenje do zida, i samo zidanje – pao na naša leđa, na naše nedeljne praznike i na večernje (letnje, obasjane suncem) časove što su nam ostajali po povratku s rada. Teško, vrlo teško nam je padao taj zid, bilo nam je jasno da vlasti smeraju neku pakost, ali raditi smo morali. Naše oslobođenje bilo je nedovoljno: slobodni su nam bili tek glava i usta; od ramena do dole, mi smo se i dalje batrgali u blatu ropstva. Sve te mere – preteče zapovesti, disciplinski režim, zid – bile su grube, u potpunosti u zatvorskom duhu. Samo, šta je sad ovo? Iznebuha, pozivaju jednu brigadu, pa drugu, pa treću u sobu fotografa i fotografišu, i to ljubazno, ne s brojem–ogrlicom za pse na grudima, ne s određenim okretajem glave – ne, sedi kako te volja, gledaj kud te volja. I iz neoprezne« rečenice rukovodioca KVČ argati saznaju da se to »snima za dokumenta«. Za dokumenta – za kakva? Kakva su dokumenta potrebna logorašu? Lakoverni se uzbuđuju: a šta ako to spremaju propusnice za prevođenje u status slobodnjaka? Ili...? Ili... Jedan čuvar se vratio s odmora i drugom čuvaru (u prisustvu logoraša) glasno priča da je na putu video cele kompozicije oslobođenika: idu kući, s transparentima, sa zelenim granama. Gospode, kako srce bije! Pa i vreme je, davno je bilo vreme! Pa, to je trebalo odmah posle rata! Može li biti da je počelo? Priča se da je neko dobio pismo od svojih: komšije su mu već oslobođene, već su kod kuće! Pa – jednu od fotografisanih brigada pozivaju na komisiju. Jedan po jedan! Iza crvenog stolnjaka, ispod Staljinovog portreta, sede naši iz logora, ali ne sami: još dva neznanca, jedan Kazahstanac, drugi Rus, oni u našem logoru nikada nisu bili. Drže se poslovno, kao veselo, popunjavaju upitnik. Ime i prezime, prezime po ocu, godina i mesto rođenja; a dalje, umesto očekivanih: člana, dužine kazne, isticanja kazne – porodično stanje, podrobno: žena, roditelji, deca, ako ih ima, i kojeg uzrasta, gde svi žive, žive li zajedno ili odvojeno? I sve se zapisuje!... (Čas jedan čas drugi član komisije opomene zapisničara: i to, i to zapiši!) Čudna, bolna i – prijatna pitanja! Najokorelijem postaje od njih toplo na srcu, hteo bi čak i da zaplače! Godinama i godinama on ne čuje drugo do isprekidano džavkanje: član?, kazna?, osuđen od koga? – a najednom pred njim nimalo zli, ozbiljni čovečni oficiri, i oni, bez žurbe, sa saosećanjem – da, sa saosećanjem – pitaju ga о onome što je tako daleko, čega se i on sam plaši da se dotakne, tek ponekad susedu na ležaju kaže reč–dve, najčešće ni to... I ti oficiri (ti si zaboravio, ili mu sada praštaš, da ti je evo baš ovaj stariji poručnik prošli put uoči godišnjice oktobarske revolucije oteo i pocepao porodičnu fotografiju...) – ti oficiri, kad čuju da ti se žena preudala a otac oslabio, ne nadaš se više da ćeš videti sina, samo tužno mljacnu, zgledaju se, odmahnu glavom.

182 Pa, oni i nisu loši, i oni su ljudi, samo im je služba pseća... I, pošto se sve zapiše, poslednje pitanje, koje svakome postavljaju je: – A gde bi ti želeo da živiš?... Tamo gde su ti roditeji ili gde si pre živeo?... – Kako? – razrogači zek oči. – Ja... – u sedmoj baraci... – Ma, mi to znamo! – smeju se oficiri. – Mi pitamo: gde bi ti želeo da živiš? Ako bi, recimo, bio oslobođen – za koje mesto pisati dokumenta? Pred očima logoraša se okrene sav svet, rasprsne se sunce u hiljadu komada, zaigraju hiljade duga... Njegova glava zna da je to samo san, bajka, da tako nešto ne može biti, kazna mu je dvadeset pet, ili deset, ništa se nije promenilo, on je još sav umackan u glinu, u glinu će i sutra – ali tu pred njim sedi nekoliko oficira, dva majora, njima se nikuda ne žuri, oni saosećajno ustrajavaju: – Gde bi, gde? Reci samo! Srce – da mu iskoči iz grudi, talasi topline i zahvalnosti ga zapljuskuju,a on, kao zajapureni dečak kad izusti ime svoje devojčice, odaje tajnu svoga srca – gde bi želeo da dokrajči mirno ostatak svojih dana, kad ne bi bio ukleti robijaš s četiri broja na sebi. I oni zapisuju! I traže da se pozove sledeći. A on, polusumanut, izleteo u hodnik i priča drugovima šta je bilo. Brigadisti jedan po jedan ulaze i odgovaraju na pitanja prijateljski raspoloženih oficira. I tek ako se jedan od pedeset iskrevelji: – Ovde u Sibiru je sve dobro, jedino što je klima prevruća. Bi li moglo iza polarnoga kruga? Ili: – U logoru se rodih, u logoru ću umreti, bolje mesto ne znam. Porazgovarali ovako s dve–tri brigade (u logoru ih ima dvesta). Uzbunio se logor nekoliko dana, ima se oko čega i prepirati, iako teško da nas i polovina u to veruje, prošla su, davno su prošla ta vremena! Njih fotografisanje ništa ne staje – šta da staje škljocanje na praznu kasetu! No, ni oni, da sede ovako zajedno i da tako srdačno ispituju sva ta ništavila, strpljenja nisu imali. E pa, ako oni strpljenja nisu imali, ni mi ne možemo ništa očekivati od te bestidne ujdurme. (Pa ipak, moramo priznati: kakav uspeh! Logori sa svirepim režimom stvoreni su – za večito, nego šta? – 1949. godine. A već 1951, gospodari su prinuđeni da se igraju ovakve priredbe prisnosti. Koji ćeš bolji dokaz uspeha? Zašto u ITL nikada nisu morali pribegavati ovakvoj igri?) Noževi su opet zablistali.

183 I gospodari odlučili: kupiti. Bez cinkaroša nisu mogli znati koga baš, no svejedno neke sumnje i neka domišljanja su postojali (a možda je i neko tajno otkucao). Došla tako dva čuvara u baraku, posle rada, onako kao i svakog drugog dana, i rekli: »Spremi se, idemo.« A zek se osvrnuo na drugove i rekao: – Ne idem. I stvarno – u tom običnom prostom uzimanju ili hapšenju, kojem se mi nikada ne protivimo, na koje smo se kao na samu sudbinu navikli, u njemu, eto, ima i takva mogućnost: ne idem! Naše oslobođene glave sada su to shvatale! – Kako to: ne idem? – prišli čuvari pobliže. – Tako, prosto: ne idem! – odlučno odvratio zek. – Meni ni ovde nije loše. – A kuda mora on ići?... A zašto mora ići?... Mi ga nećemo dati!...Nećemo dati!... Odlazite! – zagrajalo sa svake strane. Čuvari se okrenuli–obrnuli, pa otišli. Oprobali u drugoj baraci – doček isti. I videli kurjaci da mi nismo više one stare ovčice. Da odsada moraju hvatati ili na prevaru, ili na stražari, ili jednog celom patrolom. Iz mase – to više ne ide. I mi, oslobođeni od gadluka, izbavljeni od nadgledanja i prisluškivanja, mi se osvrnuli oko sebe i videli, dobro videli da smo — na hiljade! Da smo – politički, da se već možemo suprotstavljati! Kako je samo tačno bila izabrana ona karika za koju je trebalo vući lanac da bi pukao – cinkaroši, uhode, izdajnici! Sami smo sebi život trovali. Kao na drevnim žrtvenicima, prolila se njihova krv da bismo mi bili oslobođeni od teškog prokletstva. Revolucija je narastala. Njen povetarac, koji kao da je neko vreme zamirao, sada nam se sručio u pluća kao uragan!

184 Glava 11 KIDAMO LANCE; SVE PIPAJUĆI U MRAKU Sad kada se među nama i našim tutorima produbio jarak i postao šanac, stajali smo svako na svojoj škarpi i odmerali se: šta dalje?... Naravno, to da smo »stajali« samo je stilska figura. Mi smo svakodnevno išli na rad s našim obnovljenim brigadirima (s novima koje smo birali tajno i koje smo ubedili da rade za zajedničku stvar, ili sa starima ali neprepoznatljivo predusretljivima, druželjubivima, pažljivima). Na zbor nismo zakašnjavali, jedan drugome nismo podvaljivali, onih koji odbijaju da izlaze na posao nismo imali, s posla smo donosili dobre rezultate, tako da su gospodari, čini se, mogli nama biti sasvim zadovoljni. Mogli smo i mi s njima: bili su zaboravili da se deru, da prete, nisu više vukli u zatvor za svaku sitnicu i nisu zapažali da pred njima ne skidamo kapu. Major Maksimenko prespavao bi jutarnji zbor, a uveče voleo da dočeka kolone kod stražare i, dok mi tapkamo pred kapijom, da se malo pošali s nama. Gledao je na nas sa sitom dobrodušnošću, onako kako bi ukrajinski seljak, negde tamo u Tavriji1 , mogao posmatrati kako mu iz stepe dojavljuju nebrojena stada. Čak su nam i neke nedelje počeli prikazivati i filmove. Jedino što su nas, po starom, iscrpljivali izgradnjom »velikog kineskog zida«. I pored svega, i mi i oni smo napregnuto razmišljali: a šta dalje? Dalje ovako nije moglo: i nama malo, i njima malo. Neko je morao prvi da udari. Samo, šta smo mi više mogli tražiti? Govorili smo glasno, nimalo se ne osvrćući da nas neko ne čuje, sve što smo želeli, sve što je iskalo da iziđe iz nas. (Okušati slobodu reči, čak i samo u logoru, čak i kad je od života dosta minulo, bilo je slatko!) No, da li smo se mogli nadati da tu slobodu proširimo i preko žice, ili da sa njom pođemo tamo? Ne, to je jasno. Kakve smo druge političke zahteve mogli istaći? Ni zamisliti ih nismo mogli! Da i ne govorimo da bi to bilo bez svrhe i nade – nismo ih ni zamisliti mogli! Nismo mogli iz našeg logora tražiti ni da se zemlja uopšte promeni, ni da se ona odrekne logora: s takvim zahtevima nas bi zasuli avionskim bombama. Bilo je prirodno da možemo zahtevati da se izvrši revizija naših dela, da nam se skinu nepravične, ni zbog čega izrečene kazne. No i to je bilo beznadežno. U smrdljivoj atmosferi terora većina naših dela i naših kazni sudijama je izgledala potpuno ispravna, i još su, manje– više, i nas bili u to ubedili! A zatim, ponovno razmatranje dela bilo bi u neku ruku nestvarno, za gomilu neopipljivo, na reviziji bi nas lakše od svega mogli obmanuti, obećavati, razvlačiti, upućivati komisije za obnavljanje istrage, što se moglo vući godinama. A ako bi nekoga čak iznenada oslobodili i odveli, kako bismo mi mogli znati da ga ne odvode na streljanje, ili u drugi zatvor, ili na izdržavanje druge kazne? 1 Na Krimu

185 Nije li komedija s »komisijom« već pokazala koliko je sve to moguće uprizoriti. Pripremali se, eto, da nas i bez revizije puste kućama... U nečemu smo se svi slagali, dvoumljenja nije moglo biti, a to se ticalo ukidanja svega što nas je unižavalo – da se barake po noći ne zaključavaju i da se odustane od kible; da se skinu s nas brojevi; da naš rad ne bude potpuno besplatan; da dobijemo pravo da pišemo dvanaest puta godišnje. (Pa opet, sve to, čak i 24 pisma godišnje, sve to smo imali u ITL – pa je li nam u njima bilo života?) A da se borimo za osmočasovni radni dan – u tome jednodušnosti nije ni bilo... Toliko smo se bili odvikli od slobode da nas ona, štaviše, nije ni privlačila... Razmišljalo se i о putevima: kako istupiti? Šta raditi? Bilo nam je jasno da golim rukama protiv savremene armije ništa ne možemo, zato smo izabrali ne put ustanka s oružjem već put štrajka. Za vreme njega možemo, na primer, sami sa sebe potrgati brojeve. No, u nama je i dalje tekla krv robovska, ropska. Da svi koliko nas ima sami poskidamo brojeve sa sebe činilo nam se tako smelim, tako drskim i nepopravljivim korakom, kao kad bismo izišli s mitraljezima na ulice. A reč »štrajk« tako je strašno zvučala u našim ušima da smo oslonac potražili u štrajku glađu: ako bismo štrajk počeli zajedno s gladovanjem, to bi sigurno utvrdilo naša moralna prava na štrajk. Mi nekakvo pravo na gladovanje, na kraju krajeva, imamo – a na štrajk? Mi smo pokolenje za pokolenjem porasli s uverenjem da krajnje opasna, kontrarevolucionarna reč »štrajk« stoji u istom redu kao: Antanta, Denjikin, kulačka sabotaža, Hitler. Te tako, dobrovoljno stupajući u sasvim nepotreban štrajk glađu, mi smo unapred srljali u potkopavanje svojih fizičkih snaga, tako potrebnih za borbu. (Srećom, posle nas nijedan logor nije, kako izgleda, ponovio tu ekibastusku grešku.) Razmišljali smo i о detaljima takvog štrajka povezanog s gladovanjem. Nedavno zavedeni opšti disciplinski režim naučio nas je da će nas u odgovor, naravno, zatvoriti u barake. Kako ćemo opštiti između sebe, kako razmenjivati odluke о daljem toku štrajka? Neko je trebalo da izmisli i usaglasi davanje signala među barakama, i to s kojeg na koji prozor će se oni moći videti i razmenjivati. О svemu tome govorilo se sad ovde sad onde, sad u ovoj sad u onoj grupici. To je izgledalo i poželjno i neizbežno – ali u isto vreme, zbog nenaviknutosti, i nešto nemoguće. Nismo mogli zamisliti dan kada ćemo se jednom skupiti, dogovoriti se, odlučiti i... Ali naši tutori, svako na svom mestu u vojničkoj hijerarhiji, za akciju bolje organizovani i svesni da je akcija manji rizik od pasivnosti – tutori pre nas zadadoše udarac. A tada sve pođe samo od sebe. Tiho–tiho, razbaškareni na našim vagonetima, u našim brigadama, barakama, sobama i ćoškovima dočekasmo novu 1952. godinu. A u nedelju, 6.januara, na pravoslavni Badnji dan, koji su Zapadni Ukrajinci nameravali da velelepno proslave – da vare panahiju, da se goste do

186 prve zvezde, pa onda da pevaju koledarske pesme – ujutru posle prozivke nas zamandališe i više nam ne otvoriše. To niko nije očekivao! Tajno, lukavo pripremljeno. Kroz prozore vidimo kako iz susedne barake gone stotinak sa stvarima prema stražari. Etapa?... Evo ih i kod nas. Čuvari. Oficiri s kartonima. Prozivka po kartonima. Izlazi sa svim stvarima... i sa slamaricama, s punima, onako kako jesu! A to je to, znači! Novo sortiranje! Na breši »kineskoga zida« postavljena je straža. Breša će sutra biti zazidana. A nas izvode preko stražare, i stotinama izgone, sa zavežljajima i slamaricama, kao kakve pogorelce, oko logora pa na drugu stražaru – u drugu zonu. A iz te, nama u susret, gone druge. Svi smo se dali na mozganje: koga su uzeli, koga ostavili? Kako shvatiti to ponovno mešanje? Zamisao gospodara postaje uskoro jasna: u jednoj polovini (punkt broj 2) ostali su čisti Ukrajinci, oko dve hiljade ljudi. U polovini gde smo mi sterani, gde će biti punkt broj 1 – oko tri hiljade, svih ostalih nacija – Rusa, Estonaca, Litvanaca, Letonaca, Tatara, Kavkazaca, Gruzijaca, Jermena, Jevreja, Poljaka, Moldavaca, Nemaca i drugog slučajnog sveta prihvaćenog sve po malo s evropskih i azijskih strana. Jednom rečju: »jedna i nedeljiva«1 . (Vrlo zanimljivo: misao MVD, koja bi bila obavezna da se osvetljava socijalističkim i anacionalnim učenjem, ide istim onim starim stopama nacionalnog razlučivanja.) Razdrobljene su stare brigade, prozivaju se nove, one će poći na nove objekte, one će živeti u novim barakama – prava pometnja! Da se to razmrsi malo je jedan nedeljni praznik, treba cela nedelja dana. Pokidane su mnoge društvene veze, razbacani ljudi, i štrajk, koji je kako se činilo bio sazreo, sada je propao... Vešto, nema šta! U logorskom punktu Ukrajinaca ostali su cela bolnica, trpezarija i klub. A kod nas zauzvrat – bur. To je to: odvojiti što dalje od bura Ukrajince, banderovce, najopasnije buntovnike. A zašto? Zašto – to ćemo uskoro saznati. Logorom se pronosi verodostojna glasina (od argata koji odnose čorbuljak u bur) da su cinkaroši u svojoj »ćeliji–garderobi« postali drski: kod njih dovode osumnjičene (uhapšeno ih je dva–tri) i cinkaroši ih zlostavljaju u svojoj ćeliji: dave ih, biju, teraju da otkucaju, da kažu imena: kо kolje? Eto kada je namera postala jasna: oni muče! Ne muči štenara (verovatno ne iz straha od sankcija, njih biti ne može, nego prosto da se ne izrode neprijatnosti), ona je to prepustila cinkarošima: tražite sami svoje ubice! Nagovarati njih nema potrebe. Tako će i svoj hleb zaraditi, džabolebi. A banderovce su zato i udaljili od bura da ne pođu na njega. Od nas se manje plaše: mi smo pokorna čeljad i od raznih naroda, dogovoriti se ne možemo. Bundžije će s onu stranu. Zid je visok četiri metra. 1 Slogan belih u građanskom ratu.

187 Koliko je dubokoumnih istoričara koliko mudrih knjiga napisalo, a opet ono tajanstveno razgorevanje ljudskih duša, ono tajanstveno začinjanje društvenih eksplozija ne uspevaju da predvide, a bogme ni da naknadno objasne. Dešava se da pod gomilu drva stavljaš i stavljaš zapaljene kučine, a drvo nikako da uhvati. A poleti jedna jedina žiška iz dimnjaka – i selo izgori do temelja. Naše tri hiljade nisu se ni za šta spremale, ni za šta nisu bile spremne, kao obično došle s rada – a iznenada u baraci, pored bura, počeli su da se lome vagoneti, da se čupaju gredice i ukrštene prečke i da se juri u polutami (s jedne strane bura je polutama) i provaljuje čvrsta ograda oko logorskog zatvora. Niko u zoni nije imao ni sekire ni ćuskije, u zoni toga naprosto nema, ako jedna–dve nije izmoljena u ekonomskom dvorištu. Bili su to udarci dobre brigade tesara. Daske su prve popuštale, počeli su ih odbijati: škripa eksera – dvanaestice odlegala je ćelom zonom. Nije baš bilo vreme za rad tesara, ali zvuci su bili obični radni, pa im ni kule, ni čuvari, ni argati nisu pridavali važnost. Večernji život se normalno nastavljao: jedne brigade su odlazile na večeru, druge se vraćale s večere – neko u ambulantu, neko u magacin za stvari, neko za pošiljku. Svejedno, čuvari su se uznemirili, stuštili se do bura, do ograde u polutami, oko koje je sve vrelo, oparili se i – nazad, prema štapskoj baraci! Neko je pojurio s batinom i za jednim od čuvara. A da bi muzika bila potpunija, neki su se bacili da kamenjem i motkama razbijaju stakla štapske barake. Bodro i preteče zvečali su štapski prozori! Momci uopšte nisu mislili da dižu ustanak, čak ni bur da osvajaju, to nije lako (vidi Sl. 4; Str. 100 – to su vrata ekibastuskog bura, izbijena i snimljena neku godinu kasnije), nego samo da ćeliju cinkaroša poliju benzinom kroz prozor i probace vatru: ne naglite, hulje, mi smo još živi! Desetak ljudi je i prodrlo kroz prolom ograde. I počeli da tumaraju: koja ćelija! Koji prozor? I da odbijaju brnjicu, da se penju jedni drugima na ramena, da dodaju kofu – tada su s kula zatreštali mitraljezi po zoni, te od paljenja nije ispalo ništa. Čuvari koji su utekli iz logora i komandir disciplinskog režima Mačehovski (i za njim su se neki bili pognali s nožem a on bežao kroz hangar ekonomskog dvorišta pravo prema kuli na uglu sve vičući: »Kula ne pucaj, ne pucaj, naši smo!« – i preskočio preko predzone)1 izvestili su bataljon. A bataljon (otkud sad da se domognemo imena oficira?!) telefonski naredio kulama na uglovima da otvore mitraljesku vatru – po tri hiljade nenaoružanih ljudi koji о onome što se zbiva ništa nisu znali. (Naša brigada, recimo, bila je u trpezariji i mi smo svu tu paljbu, potpuno iznenađeni, slušali iz trpezarije.) Kao da je sudbina htela da se našali, ovo se odigralo 22, odnosno po starom kalendaru 9. januara, dana koji se još i te godine unosio u calendar oivičen crnim okvirom kao krvava nedelja. Ovo naše je bilo krvavi utorak, i za ubice daleko veće stratište od onog u Petrogradu: onamo trg, ovde – stepa, a ni svedoka, ni novinara, ni stranaca. 1 On je, ipak, bio zaklan, samo ne od naših, već od kriminalaca koji su nam došli na smenu u Ekibastuzu 1954. godine. Surov je bio, ali i hrabar, to mu se mora priznati.

188 Pucalo se nasumce u tami iz mitraljeza po zoni. Kratko, doduše, i najveći broj zrna je prošao sigurno iznad nje, no dosta njih i poniže – a zar za čoveka mnogo treba? Zrna su probijala tanke zidove baraka i ranila – kako se to uvek dešava – ne one što su jurišali na zatvor, već sasvim nevine, i ti su još morali i da kriju rane, da ih ne prijavljaju u ambulanti, neka zarastaju kao psima: one bi ih »odale« kao učesnike pobune. Neko je, naime, iz te jednolične mase morao biti izdvojen! U baraci br.9 bio je na svom ležaju ubijen mirni starac, koji je tih dana okončavao svoju desetogodišnju kaznu i za mesec dana trebalo da bude oslobođen; njegovi odrasli sinovi služili su u toj istoj armiji što je s kula sipala oganj po nama. Napadači su napustili dvorište zatvora i razbežali se po svojim barakama (i još su morali ponovo sastavljati vagonete da bi zatrli tragove). I mnogi drugi su paljbu isto tako shvatili da treba ostati u barakama. Dok su neki, naprotiv, uzbunjeni, iskuljali napolje i pošli da prošivaju po zoni da dokuče šta se zbiva i zbog čega. U to vreme niko od čuvara nije bio ostao u zoni. Jezivo je zjapila polomljenim prozorima štapska baraka, koju su oficiri bili napustili. Kule su već bile zanemele. Po zoni su se motali radoznalci i tragači za istinom. Tada se kapija našeg logorskog punkta širom otvorila i automatičari bataljona straže ušli celim vodom držeći pred sobom automate i koseći naslepo plotunima. Pošli su lepezom po logoru, a za njima razjareni čuvari s gvozdenim cevima, s motkama, sa onim što im je palo pod ruku. Nastupali su u talasima na sve barake, pročešljavali zonu. Automati bi povremeno ućutali, automatičari se zaustavili, a čuvari istrčavali pred njima, hvatali one što su se pritajili u kakvom uglu, ranjene ili zdrave, i nemilosrdno ih premlaćivali. Za sve to smo saznali tek kasnije; u početku smo samo slušali čestu paljbu u zoni, ne videći ništa u mraku i ništa ne shvatajući. Na ulazu u našu baraku stvorila se smrtonosna gužva: zekovi su se borili ko će se pre ugurati, te zato niko nije uspevao (nisu žurili unutra zato što su ih tanke daske barake mogle spasti od zrna, već zato što je unutra čovek prestajao biti pobunjenik). Bio sam i ja pred stepeništem. Odlično se sećam svoga tadašnjeg duševnog stanja: gadilo mi se na sudbinu, ona me odjednom nije više zanimala, nisam mario hoću li ili ne ostati živ. Prokleti da ste! – Zašto nas ne ostavite na miru? Šta smo vam uradili da vam moramo do smrti biti dužnici? Zato li smo došli na ovaj nesrećni svet da bismo vam večito ostali u zatvorima? Sva ta gnusna robija ispunila mi je grudi hladnokrvnošću i odvratnošću. Čak ni strah za poemu i dramu što sam ih, nigde nezapisane, nosio u sebi i koji me nikada nije napuštao, čak ni njega nisam osetio. Ni pod neposrednom pretnjom smrti, koja je, obučena u šinjele, već skretala zonom prema nama, nisam pošao da se guram na vratima. Eto kakvo je bilo robijaško stanje do kojeg smo bili dovedeni. Vrata su se oslobodila, mi poslednji smo ušli. I baš u tom trenutku, pojačana odleganjem unutrašnjosti barake, zapraštaše zrna. Tri su bila upućena za nama, u vrata, i ona

189 se jedno do drugoga zabiše u okvir. A četvrto je odskočilo i u prozorskom staklu ostavilo okruglu rupicu usred zrakastog veza naprslina. Gonioci ne pođoše za nama u barake. Oni nas samo zaključaše. Hvatali su i tukli one što nisu bili uspeli da uteknu u baraku. Ranjenih i premlaćenih bilo je dvadesetak. Jedni su se prićutali i sakrili rane, drugi se za neko vreme našli u ambulanti, a dalje – zatvor i istraga za uzimanje učešća u pobuni! No, to smo sve tek naknadno saznali. Tokom noći baraka je bila zaključana; sutradan ujutru, 23.januara, nije dozvoljeno da se barake sretnu u trpezariji i da razmene ono što znaju. Tako su neke obmanute barake, iz kojih niko javno nije bio nastradao, te о ubijenima ništa nisu znale, izišle na rad. Među njima i naša. Mi iziđosmo; za nama iz logorske kapije niko ne izlazi: pusta je bila linija, nema zbora za izlazak. Mi smo obmanuti! Mrsko je bilo toga dana na poslu u našim mehaničkim radionicama. Od mašine do mašine išli su ljudi, sedali i pričali kako se ono sinoć desilo, i о tome dokle ćemo mi ovako crnčiti i trpeti. A zar je moguće da se ne trpi? – bunili su se stari logoraši zanavek slomljene kičme. A zar ima neko da ga oni bilo kad nisu slomili? (Ovo je bila filozofija garniture 1937.godine.) Kad se uveče vratismo po mraku s rada, zona logorskog punkta opet bejaše pusta. Ali glasnici su dolazili pod prozore baraka. Ispostavlja se: baraka br. 9, u kojoj je bilo dva ubijena i dva ranjena, i njoj susedne barake danas nisu izlazile na rad. Gospodari su im davali nas za primer i nadali se da će sutra i one izaći. No, sada je jasno – sutra ujutru ni mi ne izlazimo. O ovome su ceduljicama preko zida zone obavešteni i Ukrajinci, da bi nas podržali. Štrajk sa štrajkom glađu, neutanačen, nepripremljen čak ni u glavama kako valja, počeo je po drsko nepromišljenoj odluci, bez centra rukovođenja, bez usaglašenih znakova. U drugim logorima, kasnije, u kojima bi se zauzeli magacini hrane i na rad se ne bi izlazilo, sve je, naravno, pametnije ispadalo. Kod nas ne mnogo pametno, istina, ali, i tako, ubedljivo: tri hiljade ljudi u isti mah odbija hleb i rad. Ujutru nijedna brigada ne uputi čoveka u odeljenje za rezanje hleba. Nijedna brigada ne kroči u trpezariju na čorbuljak i kašu. Čuvari ništa ne shvataju: već drugi, treći, četvrti put neumorno dolaze u barake da nas zovu, zatim ljutito – da nas isteraju, zatim meko – da nas ubeđuju: zasad samo u trpezariju po hleb, dok zbor i ne pominju. No, niko ne ide. Svi ležimo odeveni, obuveni i ćutimo. Samo mi brigadiri (ja sam te vruće godine bio postao brigadir) moramo ponešto odgovarati, čuvari se samo nama obraćaju. A mi ležimo i mrsimo sa uzglavnica: – Šefe, od toga nema ništa...

190 I ova tiha jednodušna neposlušnost vlasti, vlasti koja nikome ništa nikada ne oprašta, uporno istrajava i zato se čini strašnija od trke i vike pod mecima. Nagovaranja na kraju prestaše i barake behu zaključane. Sledećih dana iz barake izlaze samo dežurni: iznose kible, unose pitku vodu i ugalj. Društvo je oslobodilo od gladovanja samo one što su u ambulanti. I samo lekarima i sanitetskom osoblju dozvolilo da rade. Kuhinja je pripremila obrok jednom – i prosula, drugi put – opet prosula, i prestala da kuva. Mangupi su se prvoga dana javili administraciji, objasnili da nipošto ne mogu da rade i otišli. Tako nas gospodari više ne mogu videti i zaviriti u našu dušu. Rov između tamničara i sužanja bio je prokopan! Ta tri dana u svome životu niko od učesnika nikada neće zaboraviti. Mi nismo videli svoje drugove iz drugih baraka, niti nesahranjene leševe u tim barakama. Ništa zato – preko opustele zone nas veže čelična veza. Glad nisu objavili siti ljudi s rezervama potkožnog sala već ljudi sasušeni, iznureni, godinama iz dana u dan progonjeni glađu, ljudi koji s mukom uspostavljaju kakvu–takvu ravnotežu u svom telu i, lišeni ništa više no 100 grama hleba, već obrvani rastrojstvom. Gladovali su i oni koji su ionako bili na ivici smrti od gladi, nije važno što su ih tri dana bez hrane mogla nepovratno odvući u smrt. Hrana što smo je odbacili i što smo je inače uvek smatrali nikakvom sada nam se u nadraženom gladnom snu činila kao reka sitosti. Glad su objavili ljudi što su desetinama godina vaspitavani na kurjačkom zakonu: crkni ti danas, ja ću sutra! I evo, oni su se preporodili, izvukli se iz svoje smrdljive kaljuge i resili među sobom da je bolje da svi danas pomru nego da i sutra tako žive. U sobama baraka uspostavio se nekakav svečani prijateljski odnos među ljudima. Svaki ostatak hrane koji se bilo kome bio zatekao, a naročito onima što su dobijali pakete, donošen je na zajedničko mesto, na prostrtu krpu, i po skupnoj odluci sobe, jedna se hrana delila, druga se za sutra ostavljala. (U magacinu lične hrane primaoci paketa mogli su imati još poprilično toga, ali, kao prvo, u magacin se preko zone nije moglo i, kao drugo, svako od njih ne bi ni bio rad da donese ovamo svoje zalihe, njih je planirao da se, posle štrajka, njima vrati u život. Eto zašto je štrajk glađu bio nejednako iskušenje kao i svaki zatvor, i oni koji nisu imali nikakve rezerve, te ni ikakve nade da se naknadno poprave bili su istinski heroji.) Ako se našlo prekrupe, ona je kuvana u ložištu furune i deljena kašikama. Da bi vatra bila jača, odlamane su daske s vagoneta. Nećeš valjda žaliti državni ležaj a život ti ionako može da ne potraje do sutra! Šta će gospodari uraditi – to niko nije mogao da predvidi. Nismo mogli da odbacimo pretpostavku ni da mogu ponovo osuti s kula oganj iz automata. Najmanje od svega očekivali smo ustupke. Celog života nismo ništa ni izborili ni pokušah da izborimo od njih, zato je naš štrajk odisao samo gorčinom beznađa.

191 Ipak je u tome beznađu imalo i nečega što donosi zadovoljenje. Učinili smo nekoristan, očajnički korak, on se neće na dobro svršiti, to je istina – ali i u tome ima nešto dobro. Krčala su nam creva, zavijala sva nutrina – ali zadovoljavana je jedna druga potreba. U te duge gladne dane, u te večeri i noći tri hiljade ljudi razmišljalo je svako za sebe о svih tri hiljade kazni, о svih tri hiljade porodica, ili budućih porodica, о onome što je svako doživeo, što će doživeti; makar koliko da je kod tolikog broja grudnih koševa moralo biti i svakojakih osećanja, makar da ih je moralo biti koji su se otvoreno kajali i koji su očajavali, većina je ipak odobravala: tako i treba! U inat! Loše je – i baš dobro što je loše! I ovaj zakon – zakon posve iracionalne masovne euforije – i on je ostao neproučen. Ja sam tu euforiju jasno osećao kod sebe. Meni je ostajalo samo jedna godina kazne. Moglo bi se činiti da je trebalo da budem tužan, da me kopka što sam se ujagmio u tu zavrzlamu iz koje teško da ću isplivati bez nove kazne. A ja – uopšte ne žalim. Gonite se vi u materinu, dajte i novu ako vam je volja!... Preksutradan vidimo kroz prozore grupu oficira koja ide od barake do barake. Patrola čuvara otvara vrata, upućuje se hodnikom i iz sobe u sobu poziva (na nov način, blago, a ne kao ranije, kao da marvu zove): »Brigadiri! Na raport!« Krenusmo da većamo. Ne odlučuju brigadiri, odlučuju brigade. Idemo iz sobe u sobu i raspravljamo. Mi smo u dvojakom položaju: cinkaroši su iskorenjeni iz naše sredine, ali na neke još uvek pada sumnja, takvih čak i mora biti, kao ljigavi Mihail Generalov, brigadir autoremontovaca, koji nekako presmelo istupa. Došaptava nam i životno iskustvo da će mnogi štrajkači, koji danas u ime slobode gladuju, sutra u ime spokojnog ropstva otkucavati. Stoga se oni koji rukovode štrajkom (oni postoje, razume se) ne oglašavaju, ne izlaze iz ilegalnosti. Oni vlast ne uzimaju otvoreno; brigadiri se svoje otvoreno odriču. Izgleda, tako, da mi štrajkujemo nošeni strujom, bez ikakvog rukovodstva. Na kraju, bogzna gde, došlo se do zaključka. Mi brigadiri, kojih šest ili sedam, iziđosmo u predsoblje kod vlasti, koja nas strpljivo čeka (to je predsoblje one iste barake br.2, donedavno režimke, iz koje je išao tunel–metro – begunci su počinjali da puze samo nekoliko metara od mesta našeg današnjeg susreta). Mi smo se oslonili о pregrade, pognuli glave i zamrli kao da smo od kamena. Spustili smo oči zato što niko više ne želi da gospodare gleda ulagivački; a da ih gleda pobunjenički – to ne bi bilo pametno. Stajali smo kao okoreli huligani pred direktorom koji ih je pozvao na razgovor – u rasklimanim pozama, s rukama u džepovima, glave izbačene u stranu, gledajući ispod oka, gluvi i za vaspitanje i za urazumljivanje, jednostavno – beznadežni tipovi. Zauzvrat, na predsoblje je, iz oba hodnika, nahrupila gomila zekova; krijući se iza prednjih, zadnji dovikuju sve što žele: i naše zahteve, i naše odgovore. A oficiri s plavim ivicama epoleta (među poznatima i novi, kod nas do tada neviđeni) formalno vide jedino brigadire i govore jedino njima. Obraćaju se uzdržano. Ne prepadaju nas više, ali i ne spuštaju se na ton obraćanja jednakima. U našem je, tobože, interesu da prekinemo štrajk i gladovanje. U tom slučaju biće nam izdato ne samo današnje sledovanje

192 nego i – nečuveno u Gulagu! – jučerašnje. – (Kako su se oni navikli da gladne uvek mogu kupiti!) Ništa ni о kaznama, ni о našim zahtevima, kao da ih nema. Čuvari stoje s obe strane, s desnom rukom u džepu. Iz hodnika vika: – Da se sudi krivcima za pucanje! – Da se skinu katanci s baraka! – Da se skinu brojevi! A mi stojimo kao huligani pred direktorom škole: kad li će mi se ovaj skinuti s vrata? Gospodari odoše, baraka se ponovo zamandali. Koliko god da glad mnoge muči, da su glave pomućene, teške, u baraci se ne čuje ni reč da je trebalo popustiti. Niko zbog toga glasno ne žali. Domišljamo se koliko će se gore popeti vest о našem buntu. U Ministarstvu unutrašnjih poslova, naravno, već znaju ili će danas saznati, ali – Brko? Jer, taj kasapin ne bi ustuknuo ni kad bi sve nas, svih pet hiljada, morao poubijati. Predveče se čuje zujanje aviona, negde blizu, uprkos tome što je oblačno, nepogodno za letenje. Mi zaključujemo da je doleteo neko od viših. Stari zek, sin Gulaga, Nikolaj Hlebunov, blizak našim brigadama, sada nakon devetnaest godina robovanja i tamnovanja, sa službom negde u kuhinji, prolazio je toga dana zonom i imao je smelosti da nam donese i ubaci kroz prozor vrećicu prekrupe od prosa. Nju delimo na sedam brigada i kuvamo – noću, da nas čuvari ne bi iznenadili. Hlebunov je preneo tešku vest: logorski punkt iza »kineskog zida«, ukrajinski, nije nas podržao. I juče i danas Ukrajinci su izlazili na rad kao da je sve u najboljem redu. Isključeno je da nisu dobili naše ceduljice, da ne čuju naš dvodnevni muk, da sa dizalica na gradilištu ne vide našu dvodnevnu bezljudnost posle noćne pucnjave i da ne zapažaju da u polju ne sretaju naše kolone!... (Kako smo kasnije saznali, mladići, njihovi prednjaci, još nezreli za pravu politiku, zaključili su da Ukrajina ima svoju sudbinu, različitu od sudbine Moskalja. Počeli su onako žustro, a sada se povlače od nas.) Nas je, znači, samo tri hiljade, nismo – pet. I druge noći, i trećega jutra, i trećega dana glad nam kao kleštima čupa creva. Ali kada trećega jutra čekisti u još brojnijem sastavu ponovo izazvaše brigadire u predsoblje i mi opet iziđosmo i pobodosmo se bez volje pred njima, zatvoreni, odmahujući gubicama, opšta odluka je već bila sazrela: ne ustupati! Već se bila pojavila inercija borbe. A gospodari su nas u tome još i potkrepili. Novodošli dostojanstvenik reče:

193 – Uprava Peščanog logora moli zatvorenike da prihvate hranu. Uprava će primati sve žalbe. Ona će naći i ukloniti uzroke konflikta između administracije i zatvorenika. Da nas uši ne varaju? Nas mole da prihvatimo hranu, а о poslu ni reči! Mi smo napadali zatvor, razbijali stakla i lampe po logoru, jurili s noževima za čuvarima – a to, eto, uopšte nije pobuna, to je konflikt između – između ravnopravnih strana: administracije i zatvorenika! Bilo nam je dovoljno samo dva dana i dve noći da se ujedinimo i – kako su samo gospodari naših duša promenili ton! Nikada u životu, ne samo kao zatvorenici nego i kao slobodni ljudi, kao članovi sindikata, mi od naših gazda nismo čuli takvih ulagivačkih govora! I pored toga, mi se počesmo ćutke razilaziti – niko о tome nije mogao ovde da odlučuje. Niti da obećava da će se odlučiti. Brigadiri pođoše ne podigavši glavu, ne obrnuvši se, nije važno što nas je upravnik OLP–a pozivao po imenima. Takav je bio naš odgovor. I baraka bi zaključana. Spolja, ona je gospodarima izgledala jednako nema i nepopustljiva kao i njeni brigadiri. Ali unutra, u sobama, počinjala je burna diskusija. Sablazan je velika, prevelika! Blagost tona dirnula je umerene zekove, više od svake pretnje. Pojavljuju se glasovi: ustupiti. I stvarno, šta mi više možemo očekivati? ... Umorni smo! Nama se jede! Onaj tajanstveni zakon koji je ujedinio naša osećanja i uzneo ih sada je zatrepetao krilima i počeo da se spušta ka tlu. No, otvorile su se i takve čeljusti koje su desetinama godina bile stisnute, koje su čitavog života bile stisnute, koje bi i do smrti ostale stisnute. Njih su slušali, naravno, i nedotučeni doušnici. Ovi pokliči ljudi koji su na nekoliko minuta povratili glas i javno progovorili (u našoj sobi, Dmitrij Panin) biće kažnjeni novim kaznama, petljom oko grla što je zaigralo od slobode. Nije važno: glasne žice su prvi put uradile ono za šta su stvorene. Popustiti sada? To bi značilo predati se na časnu reč. Časnu reč – čiju? Tamničara, logorske psetarne. Otkada je zatvora i otkad logora – kada su oni održali i najnevažniju svoju reč?! Podigao se odavno slegnuti talog patnji, poniženja, uvreda. Prvi put stojimo na pravom putu – pa da ustupimo? Prvi put se osećamo kao ljudi – i brže–bolje da se predamo? Veseli nečastivi vetrić pirka preko nas i ostavlja nas u groznici: nastaviti! nastaviti! Još lepše će nam oni cvrkutati! Moraće popustiti! (Samo, kada i čemu ćemo moći poverovati? To i dalje ostaje nejasno. To je sudbina ugnjetenih: oni na kraju moraju poverovati i popustiti...) I kao da su opet tresnula krila orla – orla našeg stopljenog dvestodušnog osećanja! On se vinuo!

194 A mi – polegali, čuvajući snage, nastojeći da što manje govorimo о nevažnim stvarima. Dovoljno posla za nas i da razmišljamo. Davno su u baraci pojedene poslednje mrve. Već niko ništa ne kuva, ne deli. U opštem ćutanju i nepokretnosti čuju se jedino glasovi mladih osmatrača, koji su se priljubili uz prozore: oni nas obaveštavaju о svim pokretima po zoni. Milina ju je pogledati, tu dvadesetogodišnju mladost, njen gladni a ozareni polet, njenu odlučnost da umre na pragu još i nepočetog života ali da se ne preda! Zavidimo joj: u naše glave, nas starijih, istina je stigla sa zakašnjenjem, sada kada nam kičmeni pršljenovi već počinju da okoštavaju – naša kičma ostaće povijena. Mislim da sada mogu imenovati Janeka Baranovskoga, Volođu Trofimova i bravara Bogdana. I najednom, pred veče trećeg dana, kada se iza oblaka ukazalo sunce na zahodu, osmatrači povikaše, s gorkim razočaranjem: – Deveta baraka!... Deveta se predala!... Deveta ide u trpezariju! Svi poskakasmo. Iz soba s druge strane dotrčaše kod nas. Preko rešetaka, s donjih i gornjih ležajeva vagoneta, pobaučke i jedni drugima preko ramena, posmatrali smo, zamrevši, taj tužni pohod. Dvesta pedeset žalosnih spodobica, ionako crnih a sada još crnjih prema suncu na zahodu, vuče se ukoso preko zone u dugoj pokornoj uniženoj povorci. Idu promičući prema suncu otegnutim, nesigurnim, beskonačnim lancem, kao da oni pozadi žale što su oni napred pošli i da im se ne ide za njima. Neke, one što su najviše iscrpljeni, vode drugi pod ruku ili za ruku, i s njihovim neuverenim hodom to izgleda kao da mnogo vodiča vodi isto toliko slepih. I još mnogi u rukama nose porcije ili lončad – i to ubogo logorsko posuđe, uzeto zato što se očekuje večera obilnija nego što će usukani želudac moći da primi, ovo ispred sebe istureno posuđe prosjaka koji traže da im se udeli, jeste ono što posebno vređa, posebno rastužuje, posebno podseća na roblje. Uhvatih samoga sebe da plačem. Poglednuh, utirući suze, preko i videh ih i kod drugova. Reč barake br. 9 je odlučujuća. Ima već četiri dana i noći, od utornika uveče, kako kod njih stoje leševi ubijenih. Oni idu u trpezariju, a to samo po sebi znači da su rešili da za parče hleba i kašu oproste ubicama. Deveta baraka je gladna baraka. U njoj su brigade sve od samih nekvalifikovanih, od kojih retko kо dobija pošiljke. U njoj je mnogo živih mrtvaca. Možda su se i predali da bi izbegli nove leševe?... Počesmo se nemo razilaziti od prozora.

195 Tada sam shvatio šta znači ponos Poljaka i u čemu je glavna osobenost njihovih nesebičnih ustanaka. Onaj isti inženjer Poljak, Jurij Vengerski, sada je bio u našoj brigadi. On je dokončavao svoju poslednju, desetu godinu. Čak i kad je bio šef gradilišta, niko nije čuo da je ikada povisio ton. Uvek je bio tih, pažljiv, blag. A sada – njegovo lice je unakaženo. S gnevom, s prezirom, s bolom, odvrati on glavu od te povorke za milostinju, uspravi se i jetkim zvonkim glasom viknu: – Brigadiru! Ne budite me za večeru! Ja ne idem! Pope se na vagonet, okrenu ka zidu – i ne ustade. Mi smo uveče pošli na večeru – on nije ustajao. Sablazan kaše što se puši nije mu mogla zakriliti maštu о Slobodi. Kad bismo svi mi bili ovako ponosni i ustrajni – koji bi se to tiranin mogao održati? Sutradan, 27. januara, bila je nedelja. A nas nisu terali na rad da nadoknađujemo (iako je šefove, dakako, plan tištao), samo su nas hranili, davali nam hleb i za ranije i pustili nas da se slobodni krećemo po zoni. Prošivali smo iz barake u baraku, pričali kako su kod koga prošli ti dani, i bili praznično raspoloženi, kao da smo dobili a ne izgubili. (»Pir pobednika«, našalio se Panin, koji je već znao moj komad.) A ljubazni gospodari su nam još jednom obećali da će svim zakonitim molbama (samo, kо je mogao znati i razgraničiti šta je zakonito?...) biti udovoljeno. Tek, u međuvremenu, jedna kobna sitnica: izvesni Voloćka Ponomarjov, kučka, koji je sve dane štrajka bio s nama i čuo mnoge diskusije i mnogima zagledao u oči, odbegao je u stražaru. To je značilo da je utekao s onu strane zone – da izda i nožu umakne. U tom bekstvu Ponomarjova meni se ocrtala sva suština kriminalnog sveta. Njihova tobožnja plemenitost nije ništa drugo do unutarkastinska obaveza jednog prema drugom. Ali kad se nađu u vrtlogu revolucije, oni će obavezno učiniti podlosti. Za njih nema načela, za njih postoji samo sila. Moglo se očekivati da se pripremaju hapšenja kolovođa. No, objavljeno je nešto sasvim suprotno – da su stigle komisije iz Karagande, iz Alma–Ate, iz Moskve, i da će one ispitati stvar. Po belom mrazu što je stezao, postavljenje nasred logora, na liniji, sto, i za njim posedali nekakvi dostojanstvenici u belim kratkim bundama i valjenkama, i pozvali da se dolazi sa žalbama. Mnogi su odlazili, govorili, sve je zapisivano. A u utorak, nakon ustajanja, pozvaše brigadire »radi iznošenja žalbi«. To savetovanje je, u stvari, još jedna podlost više, oblik istrage: znali su da je logorašima došlo do guše, zato neka sve ispolje, bolje će se znati koga treba hapsiti. To je bio moj poslednji brigadirski dan. Moj zapušteni tumor, čiju sam operaciju odavno odlagao do »pogodnog«, po logorski, vremena, brzo je narastao. U januaru, a naročito u sudbonosnim danima gladovanja, tumor je sam doneo odluku da je došlo pogodno vreme:

196 rastao je maltene iz časa u čas. Samo što su barake bile otvorene, ja sam pošao kod lekara, i bio određen za operaciju. A sada se, evo, vučem na to moje poslednje savetovanje. Ono se održa u predsoblju kupatila, u jednoj prostranoj odaji. Duž mesta za brice bejaše postavljen dugačak sto za predsedništvo za kojim seđahu pukovnik MVD, nekoliko potpukovnika, nekoliko još nižih činova, dok se naša logorska vlast bejaše sasvim izgubila u drugom redu, njima za leđima. A za leđima ovih – zapisničari; oni će tokom cele sednice žurno voditi zapisnike; iz prvog reda će im biti ponavljana imena onih što istupaju. Posebno se isticaše jedan potpukovnik iz Specijalnog odeljenja ili iz Organa, vrlo žustar, vispren, otresit zlikovac, visoka čela i izdužene glave, koji s tom svojom otresitom mišlju i uzanom glavom kao da ne pripadaše tupoj pasmini državnih dostojanstvenika. Brigadiri su govorili s nakanom, skoro da ih je trebalo tegliti da se podignu iz nabijene mase. Samo što bi počeli da govore о onome što ih boli, bili bi prekinuti i pozvani da objasne: zbog čega se ljudi kolju, kakvi su ciljevi štrajka? I ako bi nesrećni brigadir pokušao da odgovori nekako na ova pitanja – zašto se kolje i koji su zahtevi štrajka – na njega bi u isti mah čoporom navalilo: a odakle je vama to poznato? Vi ste, prema tome, u vezi s banditima? Recite onda njihova imena! Ovako »plemenito« i na ovakvim načelima ravnopravnosti ispituju oni »zakonitost« naših zahteva. Da prekida govornike posebno je raspoložen zlikovac–potpukovnik visokog čela – jezik mu, nema šta, odlično radi, a u odnosu na nas ima preimućstvo što se ne plaši kazne. Oštrim prekidanjem on zaustavlja svako istupanje, i već nastaje takva atmosfera u kojoj oni nas za sve krive, a mi moramo da se pravdamo. U meni kipi, goni me da prekinem sve to. Uzeh reč, rekoh ime (ono kao eho bi ponovljeno za zapisničare). Dok sam ustajao s klupe, bio sam svestan da teško ko od tu okupljenih može brže od mene preturiti preko zuba gramatički završenu rečenicu. Jedna stvar mi, ipak, ne bejaše jasna: o čemu ja njima mogu da govorim? Sve što je napisano na ovim stranicama, sve što smo preživeli i premislili za sve godine robijanja i za sve dane gladovanja, reći njima znači isto što reći – orangutanima. Oni se još broje u Ruse i još mogu razumeti neke prostije rečenice, kao: »dozvolite da uđem«, »dozvolite da se obratim«. Međutim, kada oni sede ovako, za ovakvim dugačkim stolom, jedan uz drugoga, pokazujući nam svoje jednoobrazne tupavo–blažene uhranjene bele fizionomije, tako je jasno da su se svi oni odavno prerodili u zaseban biološki tip, te da je i poslednja mogućnost za sporazumevanje rečima između nas i njih nestala i da nam ostaje samo jedan način razgovora: preko nišana. Dugoglavi jedini među njima još nije otišao u orangutane, on odlično i čuje i razume. On pokuša da me s prvih reči obori s nogu. Uz sveopštu pažnju poče partija mačevanja, uz munjevita uzvraćanja: – A gde vi radite? (Mnogo je to važno gde ja radim, mogao bi čovek pomisliti.)

197 – U mehaničkim radionicama! – dobacujem preko ramena i još brže idem na osnovno što treba reći. – Tamo gde se prave noževi – on mene direktom. – Ne – sečem ja krošeom – tamo gde se obavlja remont pokretnih ekskavatora! (Ni sam ne znam odakle mi dolazi ovako bistra misao.) I ja teram dalje i dalje, da bih ih naučio da pre svega ćute i slušaju. No, džukac se pritajio iza stola i, reklo bi se, skače odozdo da me ujede: – Vas su ovamo delegirali banditi? – Ne, vi ste me pozvali – pobednički i munjevito sasecam ja i nastavljam, ne čekam, da govorim. On još jednom–dvaput skače, pa najzad ostaje nem: napad mu je odbijen. Ja sam pobedio. Pobedio, da – ali šta da uradim s pobedom? Ja imam još jednu godinu! Jedna godina – ona me pritiska. Moj jezik se neće odvezati da im kaže sve što su zaslužili. Ja bih danas mogao održati besmrtan govor – da bih sutra bio streljan! I održao bih ga, ništa zato, ali pod uslovom da bude emitovan celom svetu! Ne, ovo slušalište je premalo za takvu cenu. I ja im ne govorim da su nam logori po fašističkom uzoru i da su odraz izrađanja vlasti. Zadovoljavam se time što im pred isturenim nosevima palim petrolej. Saznao sam da ovde sedi komandant jedinica straže, i ja sada oplakujem nedostojno ponašanje straže, koja je izgubila dostojanstvo sovjetskih vojnika i koja pomaže da se razvlače proizvodna dobra, a uz to su grubijani, a uz to ubice. Zatim dajem sliku čuvarskog kadra kao bande gramzivaca koji navode zekove da za njih lupežaju i raznose gradilišta (tu im ništa nisam naturio, ali sam prečutao da to počinje od oficira što sede ovde). Kako su to samo loši primeri za logoraše koji žele da se poprave! Moj govor mi se ni samome ne sviđa, no njegov zadatak je samo da se dobije u vremenu. U izvojevanoj tišini podiže se brigadir T. i polako, skoro mucajući, od silnog uzbuđenja, ili je takav od rođenja, i kaže: – Ja sam se nekada slagao... kada su drugi zatvorenici govorili... da mi živimo – kao psi... Džukac iz predsedništva je napeo uvo. T. gužva šubaru u ruci; ošišani robijaš – ružna tvrda i iskrivljena fizionomija – kako je samo njemu teško naći potrebne reči! – ... Ali sada vidim da nisam bio u pravu. Džukac se razvedrio.

198 – Mi živimo – daleko gore od pasa! – zaokreće snažno i hitro T. i svi se brigadiri pretvaraju u uvo. – Pas ima jedan broj na vratu, a mi – četiri. Psa hrane mesom, a nas – ribljim kostima. Psa ne bacaju u zatvor! Na psa ne pucaju sa stražarskih kula! Psima se ne daje 25 godina. Sada i da ga prekinu nije važno – on je rekao glavno. Ustaje Černogorov, predstavlja se kao bivši heroj Sovjetskog Saveza, ustaje još jedan brigadir, govore smelo, vatreno. U predsedništvu se uporno i naglašeno ponavljaju njihova imena. Možda je sve to na našu propast, ljudi moji... A možda će se jedino od ovog udaranja glavom srušiti prokleti zid. Razgovor se završi nerešeno, bez ičije pobede. Nekoliko dana vlada zatišje. Komisija se više ne pojavljuje i u logoru je tako mirno kao da se ništa nije ni desilo. Mene straža odvodi u bolnicu u ukrajinski logorski punkt. Ja sam prvi koji je ovamo doveden posle štrajka, prvi vesnik. Hirurg Jančenko, koji treba da me operiše, zove me na pregled, no njegova pitanja i moji odgovori nemaju veze s tumorom. Njega ne zanima mnogo moj tumor, i ja se radujem što imam tako sigurnog lekara. On pita i pita. Lice mu se smračuje od našeg zajedničkog stradanja. О kako istu stvar ali u različitim uslovima mi doživljavamo na različite načine! Taj isti tumor, zloćudan po svoj prilici, kakav bi to bio udarac na slobodi, kakva bi preživljavanja doneo, koliko suza bliskih ljudi! A ovde, gde glave tako lako lete s ramena, taj isti tumor je samo povod da malo poležim, ja na njega i ne mislim bogzna koliko. Ležim te krvave noći među ranjenim i obogaljenim ljudima. Ima ih koje su čuvari pretvorili u krvavu pihtiju, nemaju na šta leći, sve je odrano. Posebno zverski tukao je neki visoki čuvar – gvozdenom cevi. (Pamćenje, prokleto pamćenje! Prezimena mu se više ne sećam!) Neki su već i umrli od rana. A novosti – ne zna se koja od koje brža: na »ruskom« 1 punktu krenulo se u obračun. Uhapšeno je četrdeset ljudi. Plašeći se nove pobune, ovako su to izveli: do poslednjeg dana sve je bilo kao ranije, dobrodušno: neka logoraši misle da gospodari traže vinovnike među sobom. Tek u određeni dan, kada su brigade već prolazile kroz kapiju, zapazile su da ih prihvata udvojena i utrojena straža. Bilo je zamišljeno da se žrtve pokupe tako da ljudi ne mogu ni jedan drugome pomoći, ni naći zaklon iza zidova baraka ili gradilišta. Pošto su izveli kolone iz logora i razveli ih po stepi, ali pre nego što su ikoga doveli do cilja, komandiri straže su stali davati komande:»Stoj! Oružje na gotovs! Pripuni! Zatvorenici – sedi! Brojim do tri, otvaram vatru – sedi! Sedi svi!« 1 U originalu: »российском«. To jest na punktu gde se odvijao štrajk. Na njemu je najviše Rusa. a inače je mnogonacionalan, te tako podseća na Rusku Federaciju.

199 I ponovo, kao ono lane na Bogojavljenje, bespomoćni i obmanuti robovi prikovani su za sneg. Tada oficir širi hartiju i čita imena i brojeve onih koji moraju da ustanu iz bespomoćnog stada i pođu preko obruča straže. I grupice od po nekoliko buntovnika već odvodi zasebna straža, ili ih sustiže i uzima crna marica. A stadu, oslobođenom od fermenata vrenja, naređeno je da ustane i pođe na rad. Ovako su nam naši vaspitači pokazali koliko im bilo kada i u bilo čemu možemo verovati. Kupilo se za zatvor i iz tokom dana opustele logorske zone. Hapšenja su lako preskočila i preko četiri metra visokog zida, preko kojeg štrajk nije mogao preskočiti, i počela kljucati u ukrajinskom punktu. Upravo uoči dana određenog za moju operaciju uhapšen je i hirurg Jančenko i odveden u zatvor. Hapšenja – ili odvođenja na etape, više nije bilo jasno šta je u pitanju – sada su obavljana i bez prvobitnih predostrožnosti. Male etape od po dvadeset–trideset ljudi su otpravljane nekuda. A iznenada, 19. aprila, počeli su skupljati ogromnu etapu od nekih sedamsto ljudi. Etapa sa specijalnim režimom: etapiranima su na izlazu iz logora nametane lisice. Kako se samo sudbina zna osvetiti! Ukrajinci, koji su se toliko čuvali da ne pomognu Moskaljima, na ovu etapu pođoše gušće od nas. Istina, pred samim svojim odlaskom, oni pozdraviše naš razbijeni štrajk. Novi kombinat drveta, i sam, nejasno zašto, od drveta (u Kazahstanu gde nema šume a toliko kamena !), zapali se pod neobjašnjenim okolnostima (a ja tačno znam: potpaljen je) istovremeno na nekolike mesta, i za dva sata planu tri miliona rubalja. Za one koji su odvođeni na streljanje to je bilo nešto kao sahrana Vikinga – zajedno s junacima spaljena je i njihova lađa. Ja ležim na postoperacionom. Sam sam u sobi: stvorio se takav rusvaj da u bolnicu nikoga ne dovode, bolnica je zamrla. U nastavku moje sobe – čeono u baraci – nalazi se kućica mrtvačnice i u njoj već poviše dana leži ubijeni Kornfeljd, koga nema kо ni kada da sahrani. (Ujutru i uveče čuvar, završavajući prozivku, zaustavi se pred mojom sobom i da bi uprostio računanje pokretom ruke obuhvati mrtvačnicu i moju sobu: »... i ovde dva.« I upiše na daščici.) Za tu veliku etapu bio sam određen i ja. Rukovodilac ambulante Dubinska dala je saglasnost da budem etapiran sa šavovima. Ja sam bio siguran i samo sam čekao: čim dođu po mene, odbiću: ubijte me ovde! Ipak, nisu me uzeli. Pavel Baranjuk, koji je takođe uzet u veliku etapu, prelazi preko svih kordona i dolazi da me za oproštaj zagrli. Čini nam se da ne samo naš logor no i svu vasionu baca bura. Ona nas baca i nama ne ide u glavu da je preko zone sve učmalo i mrtvo kao pre nje. Osećamo kao da smo na velikim talasima i na nečemu što tone pod nogama, i ako se ikada vidimo, videćemo se u nekoj sasvim drugoj zemlji. A do tada, za svaki slučaj – zbogom, prijatelju! Zbogom, prijatelji!

200 * * * Povukla se mučna glupa godina, poslednja moja u Ekibastuzu i poslednja Staljinove ere na Arhipelagu. Samo mali broj ovih, pošto su proveli u zatvoru i kako se dokaza protiv njih nije našlo, vratio se u zonu. Dok su mnogi drugi koje smo tih godina upoznali i zavoleli bili odvedeni – neko na novu istragu i suđenje, neko u izolaciju na osnovu neizbrisive šare u dosijeu (zaludu što je zatvorenik odavno mogao biti pravi anđeo), neko u džeskazganske rudnike; bilo je čak i etapa »psihički neuravnoteženih« – ćušnut je u nju i Kiškin–komedijaš, i, po lekarskom uputu, Volođa Geršuni. Na mesto onih što su otišli, jedan po jedan iz »ćelije–garderobe« izmileli su cinkaroši: najpre bojažljivo, sve se osvrćući, pa sve drskije i drskije. Vratio se u zonu i »prodata kučka« Voloćka Ponomarjov, i umesto da ostane obični strugar, postao je rukovodilac odeljenja za pošiljke. Tako je stari čekist Maksimenko isporučivanje dragocenih mrvica što su ih sabirale porodice, i same bez igde ičega, poverio okorelom lopovu! Operativni delegati su opet zvali kod sebe u kancelariju koliko su hteli i koga su hteli. Tog proleća je nedostajalo vazduha. Kogod bi rogove previše izbacio ili uši načuljio, morao bi ih što pre uvući i sakriti. Ja se više nisam vratio na dužnost brigadira (sada je brigadira bilo dosta), postao sam pomoćnik u livnici. Te godine se moralo mnogo raditi, a evo zašto. Kao jedini ustupak posle poraza svih naših molbi i nadanja, Uprava logora podarila nam je privredni račun, to jest takav sistem pri kojem naš rad nije prosto nestajao bez traga u nezasitoj guši GULaga, nego se vrednovao, i 45% od njega smatralo se našom »zaradom« (a ostalo je išlo državi). Od te »zarade« – 70% je zadržavao logor za održavanje straže, pasa, bodljikave žice, bura, operativnih delegata, oficira režima, cenzure i vaspitanja, svega onoga bez čega mi nismo mogli opstati; ostatak između 30% i 10% ipak je unošen na lični račun logoraša i, mada ne sav novac, ipak jedan njegov deo (ako nisi ništa skrivio, nisi zakasnio, nisi bio nevaspitan, nisi razočarao vlasti) mogao je biti, po svakomesečnom ličnom zahtevu, preveden u novu logorsku valutu – bonove i ti bonovi biti potrošeni. Takav je to bio sistem da ukoliko si ti više znoja i krvi prolivao, utoliko više si se približavao onima s 30 procenata; ako si nedovoljno crnčio, sav tvoj rad bi odlazio logoru, a tebi – šipak. I većina – o, ta većina naše istorije, naročito kada se ona stvara eliminisanjem! – većina se grdno radovala tome ustupku gospodara i sada ostavljala zdravlje na radu samo da bi mogla u kantini kupiti kondenzovanog mleka, margarina, odvratnih bombona, ili u »komercijalnoj« trpezariji potražiti drugu večeru. A pošto su se evidencije rezultata vodile prema brigadama, svako kо inače svoje zdravlje ne bi želeo davati za margarin, morao ga je davati – da bi mu drugovi mogli zaraditi. Mnogo češće nego ranije stizali su u zonu filmovi. Kao i uvek u logorima, u selima, u zabačenim mestima, nazivi filmova nisu ranije objavljivani – svinji se, zar ne, unapred ne kazuje šta će joj biti nasuto u korito. Pa opet, logoraši – i oni isti, možda, koji su prošle zime