Aleksandar Solzenjicin -Arhipelag Gulag 3

251 demonstracija? Ali, da nađu drugi posao nije im pomognuto, i Grigorij B. je skresao operu: »Možda pripremate kakav procesić? Mogli bismo se zaposliti kao plaćeni svedoci?« Morali su skupljati mrvice sa stola. Eto, kako se rusko političko progonstvo degradiralo! Nije ostalo vremena za sporenje i pisanje protesta protiv zvaničnog »credo«. Stari jadi – kako izići na kraj s besmislenom dokolicom – nisu ih mučili... Njihov život ispunjavala je briga kako da ne umru od gladi. I kako da se ne srozaju do doušništva. Prvih sovjetskih godina u zemlji, konačno oslobođenoj od vekovnog ropstva, ponos i nezavisnost političkog progonstva splasnuli su kao probušeni balon. Ispalo je da je snaga političkih prognanika, od koje se ranija vlast toliko plašila, bila tek kula od karata. Šta je stvaralo i pothranjivalo tu snagu ako ne javno mnenje zemlje. A čim je javno mnenje ustupilo mesto organizovanom mnenju, strmoglavili su se i prognanici sa svim svojim protestima i pravima pod samovolju tupih gepeuovskih dripaca i nemilosrdnih tajnih instrukcija (prve takve instrukcije izišle su ispod ruke i iz glave ministra unutrašnjih poslova Đeržinskoga). Sada je postalo nemoguće makar i promuklo da vikneš, makar i da pisneš о sebi nešto što bi bilo upućeno slobodi. Ako bi prognani radnik poslao pismo u svoju bivšu fabriku, radnik koji bi to rekao okolini (Lenjingrad, Vasilij Kirilovič Jegošin), iz onih stopa bio bi i sam prognan. Prognani su izgubili ne samo novčanu pomoć, sredstva za život nego i sva druga prava: njihovo dalje zadržavanje, hapšenje, etapiranje sada su bili dostupni GPU–u više nego onda kad su se ti ljudi smatrali slobodnima – sada ga više ništa nije ograničavalo, ljudi su bili^umene lutke, a ne ljudi.1 Ništa nije koštalo da se prodrmaju i kao ono u Cimkentu: iznenada je objavljeno da će ovdašnje progonstvo biti likvidirano tokom dana i noći. Za dan i noć je trebalo: predati dužnost, isprazniti stan, osloboditi se stvari, spremiti se i – otputovati po datoj maršruti. Ne mnogo lakše od zatvoreničke etape! Ni mnogo optimističniji prognanički dani što su dolazili!... Međutim, nije sve u nemuštosti javnog mnenja i u pritisku GPU–a. Kakvi su bili sami prognani, ti takozvani članovi partija bez partije? Ne mislimo na kadete – kadeta više nije bilo među živima, svi su oni bili potamanjeni; ali šta je značilo oko 1927. ili 1930. biti eser ili menjševik? Nigde u zemlji nijedne grupe lica koja bi bila angažovana u odgovarajućem partijskom radu. U početku 20–tih godina svim socijalistima je predlagano da se odreknu svojih partijskih ubeđenja i najveći broj njih su pristajali i ostavljali maticu, samo je manji broj ostajao veran svojim ubeđenjima. (Tako za nas, kad pogledamo s istorijske distance, ta ubeđenja ne znače mnogo, jer su sve socijalističke partije u praksi samo pomogle da se boljševici učvrste.) Odavno, od same revolucije, za deset uzavrelih i gromoglasnih godina, njihovi programi nisu osavremenjivani, pa i pod pretpostavkom da bi te partije najednom vaskrsle – ne bi im bilo jasno kako da shvate događaje i šta da unesu u programe. Sva štampa ih je pominjala jedino u prošlom vremenu; oni članovi partija što su se 1 Oni zapadni socijalisti, kao Danijel Mejer, koji su tek 1967. godine videli da je »sramota biti socijalista zajedno sa Sovjetskim Savezom«, mogli su, bogme, do tog ubeđenja doći i 40–45 godina ranije. Jer su još tada ruski komunisti istrebljivali do korena ruske socijaliste. Na žalost, tuđe rane malo bole.

252 bili izvukli, živeli su u svojim porodicama, radili u svojoj struci, zaboravljali i da misle na svoju partiju. Ali, starostavni spiskovi GPU, oni su neizbrisivi. Na neočekivani noćni znak, rastureni zečići su čupani i od zatvora do zatvora etapirani – u Buharu, recimo. Na takav način je tu došao I. V. Stoljarov 1930. godine i našao sa svih strana zemlje pokupljene esere i menjševike, koji su već bili nasukali podosta godina. Istrgnuti iz svakodnevnog života, šta su sada mogli do da se prepiru, da raspredaju о političkom trenutku, da predlažu rešenja, da nagađaju šta bi bilo kad bi bilo... Tako su od njih krpili... ne više partije, već metu za potapanje. Brojniji u progonstvu bili su gruzijski socijaldemokrati i jermenski dašnaci, koji su u velikom broju bili prognani u daleka mesta pošto su komunisti uzeli vlast u njihovim republikama. Prognani se sećaju da su 20–tih godina jedina živa i borbena partija bili cionisti–socijalisti sa svojom energičnom omladinskom organizacijom »Hašemer« i legalnom organizacijom »Hehaluc« koja je bila stvorila jevrejske zemljoradničke opštine na Krimu. Godine 1926. bio je zatvoren ceo njihov CK, a 1927. Pokupljeni s Krima za progonstvo dečaci i devojčice od po 15–16 godina. Davan im je Turkulj i druga teška mesta. To je bila prava partija – povezana, ustrajna, uverena u ispravnost svojih ideja. Ali, oni se nisu borili za opšte ciljeve već za pojedinačne, svoje: da žive kao nacija, da stvore Palestinu. Razume se, komunistička partija, koja se dobrovoljno odrekla otadžbine, nije ni kod drugih mogla trpeti zagriženi nacionalizam...1 Već u samim mestima progonstva, socijalisti su se susretali i nicale su, oživljavale njihove frakcije, nicale kase uzajamne pomoći (ali sve strogo frakcijske – samo svoj svome). Iz mesta gde je bilo lako sa zapošljavanjem upućivana je pomoć svojim »severnim« nezaposlenim istopartijcima i onima što su ležali u izolatorima. Oživljavala je ideja borbe za »status političkih« (za sve sovjetsko vreme, socijalisti nisu shvatili koliko je to nemoralno boriti se ne za prava svih zekova, već jedino za svoja i svojih istomišljenika). Mestimično je kod njih dolazilo i do zajedničkog pripremanja hrane, staranja о deci, s okupljanjima i uzajamnim posetama. I dalje su skupa proslavljali u progonstvu l.maj (demonstrativno ne obeležavajući Oktobar). Prognani su bili jako oslabljeni nesrdačnim odnosima među partijama koji su nastajali u godinama sovjetske vlasti, a posebno se zaoštrili od sredine 20–tih godina, onda kada su se u progonstvu pojavili brojni trockisti koji nikoga, osim sebe, nisu priznavali za političke. »Politi« su i dalje u progonstvu mogli da se odriču svojih partija i tako se oslobađaju, ali ovde, na oči frakcijama, ovakvi slučajevi su bili retki. Godine 1936, mnogi menjševici i eseri će, ipak, biti oslobođeni progonstva (što ne znači da će im imena biti zaboravljena) – zato će utoliko pomnije jastrebovo oko operativnog odeljenja motriti nad onima što su ostajali. A 1937. svi će biti preseljeni u zatvore. 1 Čovek bi mogao očekivati da bi takav prirodan i plemenit nagon cionista da se utvrde u veri predaka, da obnove zemlju predaka i da se vrate u nju morao izazvati podršku i pomoć makar evropskih naroda. Istina, Krim umesto Palestine nije bilo baš ono što su cionisti hteli, i Staljin mora da im se hteo narugati kad je njima, sredozemnom narodu, predložio Birobidžan, oblast uz tajgu, za Palestinu. Veliki majstor za dugo tajno leženje ideja, on je ovom umilnom ponudom možda obavljao prvu probu progonstva što će im ga navestiti 1953. godine.

253 Samo, nisu jedino socijalisti držani u progonstvu 20–tih godina. Prevladavali su (i sa svakom godinom sve više) sasvim drugi. Doticao je potok i naprosto nepartijskih intelektualaca, ovih duhovno nezavisnih ljudi što su smetali novom režimu da se učvrsti. I bivših – nedokrajčenih za vreme građanskog rata. Čak i dečaka – zbog »fokstrota«.1 I spiritista. I okultista. I duhovnih lica – najpre s pravom obavljanja službe u progonstvu. I jednostavno vernika, jednostavno hrišćana, rišćana 2 , kako su Rusi tu reč pre mnogo vekova preinačili. I svi su oni dolazili pod pogled tog istog operativnog odeljenja, svi se razjedinjavali, svi postajali kao sapeti. S godinama, oni će se sve više otuđivati jedni od drugih, da NKVD ne bi posumnjao da se »organizuju« i počeo ponovno kupljenje. (A upravo ta sudbina čeka mnoge.) Tako će oni, u okviru državnog progonstva, sve više upadati u drugo, dobrovoljno progonstvo – u usamljenost. (A Staljinu to baš i treba.) Prognanike je slabilo i otuđivanje mesnog stanovništa od njih: ljudi su šikanirani i za najmanju bliskost prema prognanima, a oni što bi se ogrešili bili bi i sami prognani u druga mesta, a omladina isključivana iz Komsomola. Ravnodušnošću zemlje lišeni snage, prognani su izgubili i volju za bekstvom. Za prognane, u carsko vreme, bekstva su bila veseli sport: pet Staljinovih bekstava, šest Noginovih – za to im nije pretio metak, ni robija, tek prosto vraćanje na staro mesto nakon zabavnog putovanja. Međutim, GPU, koji je od sredine 20–tih godina sve više okoštavao i postajao teži, natovario je prognanicima partijsku odgovornost svih za svakoga: svi istopartijci su odgovorni za svoga begunca! Sada je vazduh toliko nedostajao, pritisak bio tako silovit da su socijalisti, donedavno gordi i neukrotivi, prihvatili to pravo! Sada su oni sami, partijskom odlukom, zabranjivali sebi bekstvo! Pa najposle, i kuda bežati? Gde naći utočište? . . . Ovejani domišljani za postavljanje teorije brzo su je i ovde zasnovali: nije vreme za bekstva, treba čekati. I uopšte, za borbu nije vreme, i za to treba čekati. N.J. Mandeljštam zapaža, u početku tridesetih godina, kod prognanih socijalista u Čerdinu, potpuno odricanje od otpora. Čak i osećanje neminovne propasti. I jedinu opipljivu nadu: kada budu davali novu kaznu, da bar bude bez novog hapšenja, da bar daju da se čovek potpiše tu na licu mesta, da se tako, bar ne razori njegov, skromno sređeni život. I jedini moralni zadatak: sačuvati pred smrću ljudsko dostojanstvo. Nama, nakon robijaških logora, gde smo iz potlačenih individual postali jedinstvena celina, čudno izgleda što su se socijalisti iz već zbijene celine, proverene u praksi, raspadali na bespomoćne jedinice. Ali, u našim decenijama, društveni život ide na širenje i punoću (udisaj), a onda je išao na ugnjetavanja i skupljanje (izdisaj). Pa zato nije fer da naše vreme osuđuje ondašnje. 1 Godine 1926, u gradu Sibiru, svedočanstvo Vitkovskoga. 2 U originalu: крестьяне, što istovremeno znači i seljaci.

254 Treba reći i da je progonstvo imalo mnogo stepena, što je isto tako razjedinjavalo i slabilo prognane. Postojali su različiti rokovi za zamenu ličnih isprava (za neke su oni bili mesec dana, i s iznurujućom procedurom). Vodeći dobro računa da se ne padne u lošiju kategoriju, svako je morao paziti na pravila. Do početka tridesetih zadržavao se i najblaži oblik: ne progonstvo nego osim. U takvom slučaju, prognani nije dobijao tačno mesto prebivanja. Imao je samo da izabere grad koji želi osim tih i tih gradova. Kad bi jednom izabrao, morao se za to mesto vezati za sve tri godine. Osimaš nije odlazio da se prijavljuje u GPU, ali nije mogao ni izlaziti iz mesta. U godinama nezaposlenosti, biroi za zapošljavanje nisu osimašima davali posao; ako bi se sam snašao da ga nađe, na administraciju je navaljivano: otpustiti! Osim je bio kao čioda: njim se štetonosno stanovništvo prikivalo za određeno mesto i tu bi čekalo na red za pravo hapšenje. A bilo je i nade da ovaj napredni poredak progonstvo neće zadržavati, neće imati potrebe za tim! Verovanje u amnestiju, naročito uoči sjajne desete godišnjice Oktobra!... Amnestija je i stigla – kao grom. Prognanima se počela ukidati četvrtina kazne (od tri godine – devet meseci), ali ni to ne svima. Međutim, kako su sa ređanjem karata »velikog pasijansa«, posle tri godine progonstva dolazile tri godine političkog izolatora, pa opet tri godine progonstva – to ubrzavanje od devet meseci nije ni najmanje ulepšavalo život. A onda je dolazilo i vreme sledećeg suđenja. Anarhist Dmitrij Venediktov je, pri kraju trogodišnjeg progonstva u Tobolsku (1937), bio uhapšen na osnovu sasvim određene i kategorične krivice: »širenje glasine о zajmovima« (kakve glasine о zajmovima, koji su svake godine neminovno, kao majsko cvetanje, stizali?!...) i »nezadovoljstvo sovjetskom vlašću« (jer je prognani morao biti zadovoljan svojom sudbinom?). Šta ga čeka za takva gnusna zločinstva? Streljanje u roku od 72 časa, bez prava na žalbu! (Njegova kći Galina, koja je preživela, već je promaknula stranicama ove knjige.) To je bilo progonstvo prvih godina izvojevane slobode, i to put potpunog oslobođenja od njega. Progonstvo je bilo tor u kojem će ovce čekati na nož. Prognanici prvih sovjetskih decenija nisu bili stanovnici nego čekaoci poziva za onamo. (Bilo je pametnih ljudi – među bivšima, pa i među seljacima – koji su još 20–tih godina razumeli šta ih čeka. I završivši prvo trogodišnje progonstvo, za svaki slučaj ostajali gde su se zadesili, recimo u Arhangelsku. Dešavalo se da to pomogne da se više ne nađu pod češljem.) Eto u šta se za nas preokrenulo spokojno progonstvo u Šušenskom i ono s kakaoom u Turuhansku. Eto kako se Ovidijeva tuga kod nas obogatila novim jadima.

255 Glava 2 KUGA MORI SELJAKE Ova glava će biti о sitnici. О petnaest miliona duša. О petnaest miliona života. Neobrazovanih, dakako. Onih koji ne sviraju na violini. Koji ne znaju ko je Mejerholjd, ni kako je bavljenje atomskom fizikom zanimljiva stvar. Tokom čitavog prvog svetskog rata, mi smo izgubili tri miliona što ubijenih što nestalih. U toku celog drugog – dvadeset miliona (po Hruščovu, a po Staljinu – samo sedam. Nije Josif valjano izbrojao kapital?). A koliko oda! A koji obelisci! Koje večne vatre, romani i poeme! Četvrt veka vascela sovjetska književnost samo se tom krvcom napaja. А о onoj nemuštoj izdajničkoj kugi što nam je pozobala petnaestmili ona mužika – i to po najnižem proračunu, i to samo zaključno s 1932.godinom,1 i to ne mužika s reda nego odabranih, nego kičmu ruskog naroda – о toj Kugi knjiga nema. А о šest miliona ljudi žrtava velike gladi što su je boljševici veštački izazvali – о tome ćuti i naša domovina i susedna nam Evropa. U bogatom poltavskom kraju po selima, po putevima i poljima ležale su nepokupljene lešine. U šumice do stanica nije se moglo privireti – od smrada od leševa u raspadanju, a među njima i dece. »Otok zbog nedostatka belančevina« – upisivano je onima koji su uspevali da se dovuku do praga bolnice i tu umirali. Na Kubanu je bilo možda i jezivije. I u Belorusiji su mrtvace u mnogim mestima kupili za to upućeni odredi – mrtve više nije imao ko da zakopa. Nema ni truba da nas prenu iz sna. Niti je igde na raskrsnicama seoskih puteva, gde su škripale kolone zaprežnih vozila na propast osuđenih, postavljeno makar po tri kamenčića. I najbolji naši humanisti, koje sadašnje nepravde toliko pogađaju, onih su godina samo klimali s odobravanjem: pravilno! Sve je pravilno! Tako im i treba! I tako je sve to bilo mučki učinjeno, i tako dobro počišćeno, i tako i najmanja vest prigušena, da ja sada za logore odbijam dobrovoljne kazivače: »Ostavite, braćo, tih priča imam brdo čitavo, ne znam šta ću s njima!« – dok mi za seljačka progonstva niko ništa ne donosi. A i kо bi nam pričao, a i gde bi nam pričao?... Znam da ovo nije za jednu glavu, pa ni za knjigu pojedinca. Ali ja ni za ovu jednu glavu ne mogu kako valja prikupiti građu. 1 Brojka je preumanjena ako je suditi po Staljinovom govoru na 1. kongresu kolhoznika–udarnika (Сочинения [Dela], Moskva, 1951, t. 13, str. 246). On je nabrojao: na svakih 100 domaćinstava – 4–5 kulačkih, 8–10 imućnijih. Kad ih saberemo, dobićemo procenat maćinstava za uništenje – između 12 i 15. A 1929, seljačkih domaćinstava bilo je oko 26 miliona, seljačka porodica je, u to vreme, imala prosečno više od 5 članova, imućna i više od 6.

256 A eto, počinjem. Neka ona bude kao obeležje, kao krajputaš, ona tri kamenčića na raskršću, koliko da se označi mesto gde će nekada biti podignut novi hram Hrista Spasitelja. Od čega je sve počelo? Je li od dogme da je seljaštvo »sitna buržoazija«? (А kо za njih nije »sitna buržoazija«? Prema njihovoj zadivljujuće jasnoj šemi, osim fabričkih radnika, pa i tu isključujući kvalifikovane, i poslovnih moćnika, sve ostalo, to jest sav narod – i seljaci, i službenici, i umetnici, i piloti, i profesori, i studenti, i lekari – sve je to »sitna buržoazija«.) Ili od razbojničkog proračuna s vrha: jedne opljačkati, druge uplašiti? Iz poslednjih pisama Koroljenka Gorkom, 1921. godine, pre nego će prvi umreti a drugi emigrirati, saznajemo da je taj razbojnički nasrtaj na seljaštvo već tada počinjao i ostvarivao se skoro u istom obliku kao i 1930. godine. Ali za drskost još nije bilo snage i oni su ostavili žrtvu, odstupili. No, svejedno – ideja je ostala u glavi i 20–tih godina oni su se otvoreno razmetali, zajedali, dobacivali: kulak, kulak, kulak! Glave građana punjene su svešću da im s »kulakom« »na istoj zemlji života nije«. Kuga–istrebiteljica seljaka pripremala se, koliko se može videti, još od novembra 1928. godine, kada je posle referata sekretara komiteta severno–kavkaske pokrajine, Andrejeva, CK SKP(b) zabranio da se primaju u kolhoze imućni mužici (»kulaci«) – tada su oni, znači, i izdvajani za uništenje. Ta odluka je bila potvrđena u julu 1929, a tada su već sastavljeni kobni spiskovi i počele konfiskacije i iseljavanja. A u početku 1930, ono što se dotle provodilo u praksi (i već bilo uvežbano i usavršeno) javno je obznanjeno u odluci CK SKP(b) od 5. januara о ubrzavanju kolektivizacije. (Partija ima »sve uslove da u svom praktičnom radu pređe s politike ograničavanja eksploatatorskih tendencija kulaštva na politiku likvidiranja kulaštva kao klase«.) Nisu oklevali ni CIK i SNK da poslušno proslede volju CK – 1. februara 1930. godine, oni su je pretočili u zakon. Oblasnim i pokrajinskim izvršnim komitetima se nalagalo da »upotrebe sve neophodne mere borbe s kulaštvom sve do (a drukčije se nije ni radilo) konfiskacije celokupne imovine kulaka i njihovog iseljavanja iz granica pojedinih rejona i oblasti«. Samo na poslednjoj reči se Kasapin zastideo. Iz kojih oblasti – to je rekao. Ali ne i – u koje. Večiti lakovernici su to mogli ovako razumeti: trideset vrsta dalje, negde u komšiluku... A bliskog kulacima u Avangardnoj Teoriji, čini mi se, nije ni bilo. Ali, videći koliko kosačica široko zahvata, postalo je jasno da se bez njega neće moći. Mi smo već razabirali koliko bi nam takva reč vredela. Objavljeno je, recimo, »prikupljanje ambalaže«, i pioniri pošli po kućama da od mužika skupljaju vreće za siromašnu državu: a ti je nisi dao, bilo ti žao da se odvojiš od takve kućne stvari (jer u prodavnici je nećeš naći) – ti si, znači, blizak kulacima. Ti ćeš, znači, u progonstvo.

257 I pođoše ta dva nadimka u slavnu šetnju po Rusiji po Sovjetskoj, čije su se nozdrve još pušile od građanskog rata! Oni behu lansirani, i mada ništa nisu objašnjavali, svako ih shvati, jer su oni sve uprošćavali, nije se ni najmanje trebalo zamišljati. Obnovi se divlji (a ja mislim i neruski zakon – kad je to viđeno u ruskoj istoriji?) zakon građanskog rata: deset za jednoga, sto za jednoga! Za jednog u odbrani ubijenog aktivistu (najčešće neradnika i brbljivca; svi odreda se sećaju: raskulačivanje su provodili lopovi i pijanci) iskorenjivane su stotine najtrudoljubivijih, najumešnijih domaćina, onih što su i činili stabilnost ruske nacije. Kako to, kako to? – dovikuju nam. A seoske izelice? A gulikože suseda? Evo ti u zajam, pa ćeš mi kožom vratiti. Tačno, nešto izelica je i upalo, samo da li svi? Možemo sada i mi upitati: te izelice – jesu li one takve rođene? Da im to nije u genima? Ili ih je izrodilo bogatstvo (i vlast!), kao što oni to uvek čine? Kad bi se tako lako moglo »čistiti« društvo ili društveni staleži! Pošto je gvozdenim, čestim zupcima seljaštvo očišćeno od nemilosrdnih izelica – nije se žalilo ni petnaest miliona – odakle su sada u kolhoznom selu nikle ove opake zadrigle trbonje koje mu stoje na čelu (na čelu rejonskih komiteta)? Ovi surovi zulumćari nad staricama i nad svima bez zaštite? Kako je to njihov grabljivički koren ostao onda kad se »raskulačivalo«? Da ne bi oni nešto bili – bože me sačuvaj! – od onih aktivista?... Kо se podigao na pljački banaka1 – taj nije mogao misliti na seljaštvo ni kao brat, ni kao domaćin. On je jedino mogao da zvizne kao Solovej–razbojnik2 – i da se u tajgu i tundru odvuku milioni radiša, ratara žuljevitih ruku, upravo onih koji su ustoličili sovjetsku vlast samo da dobiju zemlju, a kad je dobiju da se što pre na njoj ukorene (»zemlja pripada onima koji je obrađuju«). Samo kreteni bukovih glava mogu kreštati о izelicama ako se zna da su kubanska sela, na primer Urupinska, kao metlom iseljena, od starca do novorođenčeta (i naseljena demobilisanim vojnicima)? Eto, gde se »klasni princip« razgovetno vidi, zar ne? (Podsetimo da upravo Kuban, u toku građanskog rata, bele skoro da nije podržavao, da je prvi razarao Denjikinovu pozadinu i tražio sporazum s crvenima. A onda, odjednom, – »sabotaža na Kubanu«?). A čuveno na Arhipelagu selo Dolinka, centar napredne poljoprivrede – odakle ono? Svi njegovi stanovnici (Nemci) došli su 1929. godine, pošto su bili »raskulačeni« i prognani. Kо je tamo koga eksploatisao – to nije jasno. Princip »raskulačivanja« se još bolje ogleda na sudbini dece. Surka Dmitrijev iz sela Masleno (Selimčenske Kazarme na Volhovu) 1925. Godine je po očevoj smrti ostao od trinaest godine kao sin jedinac među sestricama. Kо da preuzme očevo imanje? On. I devojčice i majka su ga priznale za domaćina. Sada se on pozdravlja na ulici s odraslima kao čovek koga čekaju poslovi, kao odrasli. Znao je da dostojno nastavi očev trud, i 1929. je imao ambare pune žita. Kulak! – sva porodica je oterana!... 1 To jest boljševici i, prvi među njima, Staljin, koji su se služili »eksproprijacijom« banaka u vreme ilegalnog rada. 2 Solovej–razbojnik je lik iz ruskog folklora, čudovište koje u močvarama i šumama presreta ljude. S njim se bore ruski narodni junaci.

258 Adamova–Sliozbeg dirljivo priča о susretu s devojčicom Moćom, zatvorenom 1936. zbog samovoljnog odlaska – dve hiljade kilometara pešice! – iz uralskog progonstva u rodno selo Svetlovidovo kod Taruse. To je za sportsku medalju. Ona je kao maloletna učenica bila prognana 1929. s roditeljima, zauvek lišena škole. Učiteljica joj je tepala: »Moća – mali Edison«, zato što ne samo da je odlično učila nego je imala i vijugu za pronalazaštvo, sastavila je bila i instalirala na potoku turbinu i pravila druge pronalaske za školu. Kroz sedam godina povukla ju je želja da bar pogleda na brvna te za nju nedostupne škole – i »mali Edison« je za to dobila zatvor i logor. Pronađite sličnu dečju sudbinu u XIX veku! Pod raskulačivanje je neizostavno potpadao svaki mlinar – а kо su bili mlinari i kovači ako ne najbolji tehničari ruskog sela? Evo takvog mlinara – Prokopa Ivanoviča Laktjunkina iz sela Penjki (Rjazanj, Petelino). Tek što je on bio »raskulačen«, u mlinu su prekomerno opteretili žrvnje i zapalili mlin. Posle rata, kad mu je bilo oprošteno, vratio se u selo i nije mogao da se pomiri što selo nema mlina. Izmolio je dozvolu, sam izlio žrvnje i na istom (obavezno na istom!) mestu sagradio mlin. Ne, nikako za sebe – za kolhoz, ili još bolje: da okolini da ono što joj fali i da je ulepša. Da pogledamo sada i jednog seoskog kovača – kakav je on kulak. Da čak krenemo, kako to vole kadrovske službe, od oca. Njegov otac, Gordej Vasiljevič, dvadeset pet godina je služio u varšavskoj tvrđavi i zaradio, štono se kaže, srebra koliko bronzano dugme: vojnik s dvadeset pet godina službe nije za nagradu dobio okućnicu. Kako se u tvrđavi bio oženio ćerkom vojnika, posle demobilisanja je došao u ženino selo Barsuki, srez Krasno. Ovde ga je selo jednom napilo i on je dao polovinu svoje ušteđevine da celom selu uplati neisplaćene rate poreza. Drugom polovinom je uzeo u najam kod spahije mlin, ali je ubrzo na tom najmu izgubio i preostali novac. Svoju dugu starost proveo je kao pastir i stražar. Imao je šest ćerki, i sve udao za siromahe, i sina jedinca Trifona (njihovo prezime je Tvardovski). Mališan je bio upućen da služi u dućanu galanterijske robe, ali je odatle utekao u Barsuke i unajmio se kod kovača Molčanovih – godinu kao neplaćeno služinče, četiri kao učenik: za četiri godine postao je majstor i sagradio u selu Zagorje kuću i oženio se. Imali su sedmoro dece (jedno od njih je pesnik Aleksandar1 ), s tolikom porodicom se ne može od kovačnice obogatiti. Ocu je pomagao najstariji sin Konstantin. Kovali su i zavarivali od zore do mraka, i izrađivali po pet odličnih nađenih sekira, ali su im kovači iz Roslavlja, s presama i najamnim radnicima, skidali cenu. Tako im je kovačnica i ostala drvena sve do 1929. i konj jedan, nekad krava i tele, nekad i bez krave i bez teleta, i osam stabala jabuka – eto kakve su bili izelice! Zemljoradnička banka je prodavala na otplatu založena imanja. Trifon Tvardovski je uzeo 11 desetina utrine, sve pod žbunjem, i tu je utrinu porodica sama krčila; do godine Kuge osvojila pet desetina2 , a ostalo i dalje pod trnjem. Obeleženi su za raskulačivanje – u selu ima svega 15 kuća, a neko mora! – pripisan im je neviđen prihod, prekomerno su oporezovani; kad nije porez о roku plaćen, spremi se za put, prokleto kulačko gnezdo! 1 Aleksandar Trifonovič Tvardovski. Solženjicin se s njim upoznao prilikom objavljivanja Jednog dana Ivana Denisoviča. 2 Desetina ima 1,09 hektara.

259 Imao si kuću od opeke među drvenima, ili na sprat među prizemljušama – ti si kulak, spremaj se, nitkove, časa ne časi! U ruskom selu ne može biti kuća od cigala, ne može kuća na sprat! Nazad u pećinu! Vraćaj se na ognjište i dim! Ovo je naš veliki plan preporoda, takvoga još nije bilo u istoriji! Samo, ono glavno ovim se još uvek ne otkriva. Katkad i oni koji su bolje živeli a ušli su u kolhoz, ostajali su. A tvrdoglavi siromah koji nije podneo molbu da ga prime – on je bivao prognan. To je vrlo važno, to je najvažnije! Nije se radilo ni о kakvom »raskulačivanju«, nego о nasilnom gonjenju u kolhoze. Kako drukčije ako ne smrtnim strahom da se seljaku oduzme zemlja koju mu je revolucija dala, i na toj istoj zemlji da se pretvori u kmeta? I evo su se po selu, mnogo puta već očišćenom od žita, pokrenuli grozni naoružani aktivisti, prevrtali bajonetima zemlju u dvorištima, čekićima kucali u zidove kućica, ponekad i rušili zid – i iz njega se prosipala pšenica. Više da zaplaše parali noževima jastuke. Domaćinova ćerkica je prosekla konfiskovanu vreću i podmetnula skut pod mlazić zlatnog zrna. »Lopužo jedna!« – viknula je na nju aktivistkinja i izbila čizmom iz skuta devojčice, prosula pšenicu. I nije joj dozvolila da je opet kupi zrno po zrno. To je bio drugi građanski rat, sada protiv seljaka. To je bio Veliki prelom, samo što se na kaže – čega prelom? Ruske kičme. * * * Ne, mi smo se ogrešili о rusku literaturu socrealizma – u njoj je raskulačivanje opisano, i to vrlo glatko, i s velikom simpatijom, kao lov na kurjake s iskeženim očnjacima. Samo nije opisano ovo: gledaš ulicom niz selo – svi prozori zakovani. Kreneš selom i gledaš: na doksatu mrtva žena s mrtvim odojčetom na krilu. Ili onaj starac: sedi pod ogradom i prosi od tebe hleba, a kada se vratiš, on se već prostro mrtav. Ni ovakvu sliku nećemo kod njih pročitati: predsednik seoskog sovjeta ulazi s učiteljicom, uzetom za svedoka, u izbu gde na ležaju kod peći leže starac i starica (ovaj starac je ranije držao čajdžinicu – kako da ne bi bio izelica? Nijednom se prolazniku ne pije, nikome nije potreban vruć čaj!) i trese revolverom: »Silazi kurjače iz Tambova!« Starica vrišti, a predsednik, da da više zorta, puca u tavanicu (u izbi to ispada prava eksplozija). Na putu, oboje starih, umire. Kako tek da pročitamo о ovakvom načinu raskulačivanja: pozovu sve kozake (selo na Donu) »na konferenciju«; kad tamo – opkole ih s puškomitraljezima, zaplene i oteraju. A žene – žene posle nikakva muka iseliti.

260 Opisaće nam, pa i na filmu pokazati pune ambare ili jame žita što su ih izelice sakrile. Samo nam neće pokazati kako je rasplakanoj ženi naređeno da ostavi sve one sitnice što se stiču zrno po zrno, za koje smo vezani kao za ženicu oka – kravicu, stvari iz dvorišta ili kuhinjsko posuđe. (Kо se iz porodice spase i uspe isposlovati da Moskva »vrati« porodicu u srednjake, kad se vrati, neće naći svoje »srednjačko« gazdinstvo: sve su aktivisti i njihove žene razvukli.) Nama se ne pokazuju oni mali zavežljaji što ih porodica može baciti sa sobom na državnu zapregu. Nećemo saznati da se u kući Tvardovskih u tom teškom času nije našlo ni masti, čak ni hleba – spasao ih je sused Kuzma, i sam s mnogo dece, ni sam nikakav bogataš: dao im hrane za put. Kо je mogao, bežao je od te kuge u grad. Ponekad i s konjem, ali – kome u takav zeman prodati konja: i seljačko konjče moglo je dozvati kugu, ono je siguran znak da mu je vlasnik kulak. Na konjskom pazaru bi ga svezao, potapšao poslednji put po sapima – i odlazio, pre nego što ga neko vidi. Smatra se daje rečena Kuga harala 1929–1930. godine. Ali njen zadah leša još dugo se širio nad selom. Kada se na Kubanu, 1932. godine, ovršeno žito ispod same vršalice, sve do poslednjeg zrna, odnosilo državi — a kolhoznici hranjeni samo dok traje žetva i vršidba; kad je to gotovo, gotovo je i s toplom hranom, a za trudodane neće dobiti ni zrna – šta se tada činilo da se odagnaju seljanke i njihova ljuta piska? Ima li još neko da nije raskulačen? Kо je na redu za progonstvo? (Kakvo je stanje bilo u prvo vreme kolektiviziranog sela, oslobođenog kulaka, može se suditi na osnovu svedočenja Skripnikove: 1930, ona je videla da su neke seljanke sa Solovaka slale pakete s crnim dvopekom u svoje selo!?) Evo životopisa Timofeja Pavloviča Ovčinikova, rođenog 1886. u selu Kiškino, oblast Mihnevo (nedaleko od Lenjinskih Goraka, uz istoimeni put). Ratnik iz prvog rata, ratnik iz građanskog rata. Završio ratovanje, vratio se na Dekretom datu zemlju, oženio se. Pametan, pismen, iskustva – nakupio, ruke – zlatne. I u veterinarske poslove se razume, kao samouk, na službi celom kraju. Neumornim radom izgradio dobru kuću, podigao voćnjak, podnjivio ždrebe u dobrog konja. Zaveo ga NEP, naveo ga na ludu pamet da poveruje kao i Dekretu о zemlji – osnovao u ortakluku s drugim mužikom malu zanatsku radionicu za izradu jevtinih kobasica. (Sada, pošto smo četrdeset godina selo držali bez kobasica, možemo se počešati po potiljku: šta je, stvarno imalo lošeg u toj kobasičarskoj radnji?) Sami su radili u radnji, nisu imali radnika, pa i kobasice prodavali preko zadruge. Radili samo dve godine, od 1925. do 1927, kada su ih počeli gnjaviti porezima, razrezanim na osnovu tobožnje velike zarade (koju su izmišljali poreznici, ali naduvali u uši poreskom odeljenju i seoski zavidnici –neradnici, koji nisu bili ni za šta osim da pođu u aktiviste). Ortaci su zatvorili radnju. Godine 1929, Timofej je među prvima ušao u kolhoz, predao mu svoga konja, kravu i sav alat. Radio je koliko je mogao u kolhozu, i još njivio dva rasna junca za kolhoz. Kolhoz se raspadao, mnogi su odlazili i bežali iz njega – a Timofej je imao već petoro dece, kuda će. Prema zlom pamćenju poreskog odeljenja, on se i dalje smatrao bogatim (i zbog veterinarskih usluga narodu), pa su mu i kao kolhozniku razrezivani i udarani teški porezi. Nije imao čime da plati – pokupili mu iz kuće poslednje prnje; jedanaestogodišnji sinčić uspeo je jednom da tri

261 poslednje ovčice ukloni od popisa, drugi put su i one pokupljene. Kada su i treći put došli da popisuju, jadna porodica ništa više nije imala i bezočni poreznici su popisali fikuse u loncima. Timofej nije izdržao – latio je sekiru i na njihove oči sasekao fikuse. Sto znači da je: 1) uništio imovinu koja je već pripadala državi a ne njemu, 2) agitovao sekirom protiv sovjetske vlasti, 3) diskreditovao kolhozni sistem. A baš u tom času kolhozni sistem u selu Kiškino je pucao, niko više na rad nije hteo, nije verovao, polovina je bila otišla, a neko je, za primer, trebalo da bude kažnjen. Okoreli nepman Timofej Ovčinikov, koji se u kolhoz uvukao da ga iznutra razara, bio je sada, po rešenju predsednika seoskog sovjeta. Sokolova, raskulačen. Bila je to 1932. godina, masovna progonstva su bila završena, a žena sa šestoro dece (jedno na sisi) nije bila prognana, samo izbačena na ulicu, pošto je kuća uzeta. (Kroz godinu dana, oni su se, о svom trošku, nekako priključili ocu u Arhangelsku. Svi su Ovčinikovi punili 80 godina, a Timofeja je život poterao u grob s 53.)1 Staviše, u 1935. godini, na Uskrs, šeta se po ogoljenom selu kolhozno rukovodstvo – i traži od privatnika novac za votku. Ne daš im: »Ima da te raskulačimo! Ima da te prognamo!« I prognaće! Ti si – privatnik. U tome i jeste Veliki prelom. A sam taj put, taj krstonosni put seljaka – njega socrealisti baš nikako ne opisuju. Potovare, oprave – i kraj priči, tri zvezdice ispod epizode. A tovareni su – dobro, ako po lepom vremenu i na taljigama, a inače – na saone po ljutom mrazu i s odojčadima, i s malom decom, i s poodraslom. Išli su i išli preko sela Kočenjeva (novosibirska oblast) u februaru 1931, kada se mrazevi smenjuju sa strašnim mećavama; milele povorke zaprega bez kraja i konca, opkoljene jedinicama straže; izranjale iz snežne stepe, nestajale u snežnoj stepi. I da se uđe u izbe da se ogreje, samo na koji minut da se povorka ne bi zadržavala, moglo se jedino po odobrenju straže. (Ovi stražari jedinica GPU svakako su živi, svakako penzioneri, svakako pamte, kako da ne bi! A možda – i ne pamte...) Sve se to vuklo u narimske močvare2 , i u tim nenasitim močvarama sve večno ostalo. A deca su na tom surovom putu crkavala i pre močvara. To je i bio cilj: da seljačko seme propadne zajedno s odraslima. Od kako nema Iroda, jedino nam je Avangardno Učenje moglo pokazati kako se uništava sve do deteta na sisi. Hitler je bio samo učenik, ali njega je sreća poslužila, njega su komore smrti proslavile, dok naše nikoga ne zanimaju. Znali su mužici šta ih čeka. I kad bi ih sreća poslužila da ih u kompozicijama provode kroz naseljena mesta, na zastancima su svoju malu decu, koja su bar znala da bauljaju, spuštali kroz prozorčiće: živite među ljudima! Prosite! Samo da ne pomrete s nama. 1 Ovo se ne odnosi na našu temu, ali pomaže da se razume vreme. Timofej je posle izvesnog vremena uspeo da se i u Arhangelsku zaposli u zatvorenoj kobasičarnici, opet s dva majstora, no i sa šefom nad njima. Ona njegova privatna bila je zatvorena kao štetna za radne ljude, dok je ova bila zatvorena da radni ljudi ne bi saznali za nju. U njoj su izrađivane skupe vrste kobasica za snabdevanje rukovodilaca ove severne oblasti. Timofej je ne jednom slat da nosi kobasice u vilu iza visoke ograde sekretara Oblasnog komiteta druga Austrina (na uglu Libknehtove ulice i Ulice Čumbarova–Lučinskoga), i načelnika Oblasnog NKVD. druga Šejrona. 2 Na reci Narim, u istočnom Kazahstanu.

262 (U Arhangelsku, u gladne 1932–33. godine, siromašnoj deci specijalnih iseljenika nisu davani besplatni školski doručci ni bonovi za odeću kao drugoj siromašnoj deci.) U onoj kompoziciji s Dona, u kojoj su žene vožene odvojeno od svojih muškaraca zarobljenih na »konferenciji«, jedna seljanka je rodila u putu. A dobijale su čašu vode dnevno i, ne svakog dana, 300 grama hleba. Pomoćnik lekara? Ni od korova. Majci je presahlo mleko, novorođenče umrlo. Gde ga sahraniti? Dva stražara su sela u njihov vagon, između dve stanice otvorili vrata u toku kretanja voza i izbacili telešce. (Ova kompozicija je doterana na veliko gradilište Magnitogorska. Dovezeni su ovamo i muževi – kopajte zemunice! Počev od Magnitogorska, naši bardi su se već postarali, odrazili su.) Porodica Tvardovski je vožena na zaprežnom vozilu samo do Jeljne, a bio je na njenu sreću april. Ovde su tovarene u tovarne vagone; vagoni su stavljani pod katanac; buradi za vršenje nužde ili rupa u podu nije bilo. Reskirajući da bude kažnjen za pokušaj bekstva, Konstantin Trifonovič je u vožnji, koristeći buku, probio kuhinjskim nožem rupu na podu. Hrana ovakva: jednom u tri dana, na raskrsnicama, donosili su im supu u kofama. Dobro je što je putovanje (do stanice Ljalja, Severni Ural) trajalo samo deset dana. A tamo je još bila zima, srela ih je povorka od stotinu saona i povezla zaleđenom rekom u šumu. Bila je baraka za splavare za dvadeset ljudi, a njih su dovezli više od pet stotina, dovezli ih pred noć. Obilazio ih po snegu komandant, komsomolac Sorokin, rodom iz Perma, i pokazivao gde će zabijati koćiće: ovde će biti ulica, ovde kuća. Tako je osnovano naselje Parča. Teško da čovek poveruje u takvu surovost: da ti neko u zimsko veče kaže: evo, ovde! Zar to ljudi mogu učiniti? Sta da se radi: ako se putuje danju, mora se stići uveče. A tako su stotine hiljada dovožene i ostavljane – sa starcima, sa ženama, s decom. Na poluostrvu Koli (Apatiti), proveli su svu polarnu mračnu zimu u običnim šatorima, pod snegom. Uostalom, je li više milosrđa kad povolške Nemce dovedu kompozicijama u leto (1931. godine – ’31. a ne ’41, ne mislite da je greška!) u krajeve bez vode, u stepu oko Karagande, i tu im narede da kopaju i osnivaju naselje – a vodu im daju racionisano? I tamo će isto doći zima. (O proleću ’32. deca i stari su poumirali od dizenterije i distrofije.) – U samoj Karagandi, kao i u Magnitogorsku, oni su pravili dugačke niske zajedničke zemunice, slične trapovima za povrće. Na Belomorskom kanalu, došljaci su useljavani u barake preostale od logora. A na Volgokanal, odmah iza Himki, dovoženi su i pre osnivanja logora, odmah pošto su bila obavljena hidrogeografska istraživanja, izbacivani iz voza i zaduživani da krampaju zemlju i teraju kolica (novine su pisale: »Na Kanal su stigle mašine!«). Hleba nije bilo; zemunice za sebe kopali su u slobodno vreme. (Sada tuda izletničke ladje voze Moskovljane. Kosti na dnu, kosti u zemlji, kosti u betonu.) Kad je kuga nailazila 1929, u Arhangelsku su pozatvarane sve crkve: njih je ionako trebalo zatvarati, a sada je stigla i hitna nužda da se smeštaju »raskulačeni«. Reke prognanih mužika proticale su kroz Arhangelsk, i ceo grad je izvesno vreme postao neka vrsta etapnog zatvora. U crkvama su sagrađeni mnogospratni drveni ležajevi, ali se nije imalo čime zagrejavati. Na stanicama su istovarivane i istovarivane stočne kompozicije, a smrknuti

263 mužici pod lavežom pasa polazili su da nađu svoje crkvene ležajeve. (Mališan Š. je zapamtio mužika koji je išao s jarmom о vratu: u žurbi iseljavanja nije imao kad da smisli šta mu je najpreče. A neko je nosio gramofon sa zvučnikom. Filmski snimatelji, to je za vas!...) U crkvi Vavedenja, osmospratni ležajevi neučvršćeni za zid oburvali su se u toku noći i podavili mnoge porodice. Na galamu, pošle su na crkvu vojne jedinice. Tako su proveli zimu Kuge. Nije se umivalo. Tela su se raspadala. Nastupio je tifus. Umiralo se. Ali je stanovništvu Arhangelska data stroga naredba: specijalnim doseljenicima (tako su nazivani prognani mužici) ne pomagati!!! Tumarali su polumrtvi ratari po gradu, ali niko ih nije smeo pustiti u kuću, ni nahraniti, ni čajem ponuditi na pragu: za to je mesna milicija hvatala žitelje i oduzimala im lične isprave. Baza, lomi se gladan čovek ulicom, pa vidiš: spotakao se, pao – a nigde duše. Ali, ni takvima se nije smelo pomagati (bili su zaduženi agenti da prate da kо ne pokaže milosrđe). Istovremeno, prigradski su vrtlari i odgajivači stoke isto tako celim selima, kao zahvaćeni grabuljom, progonjeni (opet pitanje: kо je tu koga eksploatisao?); a stanovnici Arhangelska, i oni su strepeli da ne budu prognani. Nisu smeli čak ni da se zaustave da se prekrste nad umrlim. (Jedan leš je ležao nedaleko od GPU, niko ga nije uklanjao.) Sahranjivani su organizovano, to jest sahranjivala je komunalna služba. Bez grobnica, naravno, u zajedničkim jamama, pored starog groblja niz Vologodsku ulicu, na otvorenom polju. Bez ikakvog obeležja. I sve to je za hranioce zemlje bilo samo prva etapa. Jedan njihov veliki logor bio je iza sela Talage i neki su uzimani za utovar drvne građe. No, neko se domislio da na balvanu napiše pismo za inostranstvo (pa sad uči seljake pismenosti!) – i oni su uklonjeni s tog posla. Čekao ih je put dalje: za Onjegu, za Pinjegu, i dalje uzvodno Dvinom. Mi smo se u logoru šalili: »Neće nas dalje od sunca.« Ove seljake su poslali, međutim, i dalje, tamo gde će proteći mnogo vremena pre nego dobiju krov pod kojim će moći zapaliti tresku luča. Od svih ranijih i svih kasnijih sovjetskih progonstava, progonstvo seljaka se razlikovalo u tome što oni nisu terani ni u kakav naseljeni punkt, ni u kakvo nastanjeno mesto, već kod zveri, u divljinu, u pećinsko stanje. Ne, i gore od toga: i u prvobitnom društvu naši preci su birali stanište što bliže vodi. Otkako postoji ljudski rod, niko se drukčije nije nastanjivao. A za specijalna naselja, čekisti su birali (a mužici u izboru nisu mogli učestvovati!) kamenite padine (nad rekom Pinjegom na visini od 100 metara, gde je nemoguće naći vodu u zemlji i gde zemlja ništa ne može dati). Na tri–četiri kilometra odatle nalazila se pogodna vodoplavna dolina – ali ne, instrukcije nisu dozvoljavale da se oni nastane na njoj! Livade su se našle na desetke kilometara od naselja, seno se moralo dovoziti na čamcima ... Dešavalo se da se izričito zabranjuje setva žitarica. (Privredni život su opet određivali čekisti!) Ima nešto što mi građani ne razumemo – šta znači ostaviti seljaka bez stoke, s kojom on od iskona živi, života mu bez nje nema. A oni su bili osuđeni da mnoge godine ne čuju ni rzanje, ni mukanje, ni blejanje; ni da sedlaju, ni da muzu, ni da hrane stoku.

264 Na reci Čulim u Sibiru, specijalno naselje kubanskih Kozaka bilo je ograđeno bodljikavom žicom i stražarskim kulama kao u logoru. Čini se da je sve bilo tako načinjeno da ovi omrznuti trudbenici što pre pocrkaju i tako izbave našu zemlju i od sebe, i od hleba. I stvarno, mnoga takva specijalna naselja izumrla su bez traga. I sada na tim opustelim staništima slučajni prolaznici malo po malo dogorevaju barake i šutaju lobanje. Nijedan Džingis–kan nije uništio toliko ruskih seljaka koliko naši slavni Organi, predvođeni Partijom. Pogledajmo tragediju Vasjugana. Godine 1930, deset hiljada porodica (po ondašnjoj brojnosti porodice, 60–70 hiljada duša) prošlo je kroz Tomsk, pa dalje peške po zimi, najpre niz reku Tom, pa niz Ob, pa uz Vasjugan, stalno prtinom. (Stanovnici usputnih sela su, nakon njihovog prolaska, mobilisani da kupe leševe odraslih i dece.) Ostavili su ih u gornjem toku Vasjugana i Tare na suvim uzvišicama usred močvara, i bez hrane, i bez poljoprivrednog alata. Kada se sneg otopio, putevi za spoljni svet su nestali, osim dva puta načinjena drvnom građom, za Toboljsk i prema Obu. Na oba prolaza postavljene su mitraljeske zasede i niko iz ovog predvojka smrti nije puštan. Smrt se spustila. Očajni ljudi su se zapućivali prema zasedama, molili, a zasede pucale na njih. Na jedvite jade, kad je pukao led na rekama, Integralsavez (zanatsko–potrošačka zadruga) iz Omska uputio im je šlepove s brašnom i solju, ali se oni nisu uspeli uspeti uz Vasjugan. (Tim tovarom je rukovodio punomoćnik Integralsaveza Stanislavov, od njega smo ovo i doznali.) Smrt je sve stigla. Priča se da je, ipak, bila istraga u vezi s ovim i da je, navodno, jedan čovek i streljan. Ja lično ne verujem tome mnogo. No, i da je tako, proporcija je prihvatljiva, to je ona ista iz građanskog rata: za jednog našeg – hiljada vaših! Za 60 hiljada vaših – jedan naš! Jedino tako se može izgraditi Novo Društvo. * * * Pa i pored svega – prognani su živeli! Kako – teško bi u to čovek poverovao, a opet – živeli su. U naselju Parča dan je počinjao s močugama grupovođa Komi–Zirjana.1 Ovi mužici su celog života dan počinjali sami, sada su ih močugama terali na seču ili transport drva vodenim putem. Od njih, koji se mesecima nisu mogli osušiti, koji su dobijali sve manje sledovanje brašna, od njih je traženo da ispune dnevnu normu, a večeri im ostavljane da grade 1 Komi–Zirjani: narod sa severoistoka SSSR, srodan Fincima.

265 konake za sebe. Ostajali su bez odeće, odevali džakove kao suknje ili ih prekrajali u pantalone. Da su svi poumirali, mnogih sadašnjih gradova, pa ni Igarke, ne bi bilo. Kad smo kod Igarke – kо je nju, počev od 1929. godine, gradio i sagradio? Da nije možda Združeno preduzeće za eksploataciju severnih i polarnih šuma? Da nisu, ipak, raskulačeni mužici? Na pedeset ispod nule živeli su pod šatorima, ali su već 1930. godine obezbedili prvi izvoz drvne građe. Raskulačeni su u svojim specijalnim naseljima živeli kao zekovi u disciplinskim logorskim punktovima. Iako ograde okolo nije bilo, u zoni je obično bio po jedan vojnik, i taj je bio gospodar svih zabrana i svih dozvola i imao pravo da sam donosi neopozive odluke za streljanje svakog nepokornog. Žilav je to bio soj, poneko je uspeo da iz tih naselja i utekne. Galina Osipovna Rjabokonj od Kupjanska izvela je iz jednog takvog naselja u vologodskoj oblasti grupicu mužika (išla je pred njima i sve pevala: eto, beremo šumske plodove). Došla je u Harkov kod bratučede, sluškinje. Bratučedini gazde su je predložili nekome iz krupne vlasti za dadilju. Ovi su joj izvadili dokumenta, uzeli u službu i bili i oni i ona zadovoljni. Ali 1937. Je bila uhapšena i ova porodica, a Galina nije izdržala da ne pođe u svoje selo da se malo pokaže s lakovanim čizmama i svilenom maramom. Bila je, naravno, uhapšena i prognana po drugi put. Ali, ona je i drugi put utekla! Građanski status specijalnih naseljenika, njihova krvna povezanost s Arhipelagom, lako se može objasniti zakonom spojenih sudova: kada bi se na Vorkuti osetio nedostatak radne snage, specijalni naseljenici bi bili prebačeni (ni suđeni ni prekršteni!) iz svojih naselja u logorske zone. I spokojno nastavljali da žive u zonama, da odlaze na posao u radne zone, da jedu logorski čorbuljak, samo što su za njega plaćali (i za stražu, i za baraku) od svoje plate. I niko se nije ničemu čudio. I tako, iz naselja u naselje, otrgnuti od porodica, prebacivani su specijalni mužici, kao zekovi od jednog do drugog logorskog punkta. U jednom od onih ponekad čudnih kolebanja našeg zakonodavstva, 3. jula 1931, CIK SSSR donosi odluku kojom se dozvoljava da se raskulačenima mogu, posle pet godina, vratiti građanska prava »ako su se bavili društveno–korisnim radom (u disciplinskom naselju!) i pokazali lojalnost prema sovjetskoj vlasti« (pomagali, recimo, vojniku–stražaru, komandantu ili operu). Ipak, bile su to samo prazne reči, dunulo ljudima da tako nešto kažu. Uz to, ovih pet godina je isticalo upravo u času kad je Arhipelag počinjao da se okamenjuje. Sve su nekako pristizale takve godine koje nisu dopuštale ublažavanje režima: čas ubistvo Kirova, čas 1937. i 1938, čas 1939 – početak rata u Evropi, čas 1941 – dolazak rata kod nas. Pa je, na taj način, ono drugo ispadalo sigurnije: od 1937, mnogi od tih istih nesrećnih »kulaka« i njihovih sinova izvlačeni su iz specijalnih naselja s prišivenim članom 58 i tiskani u logore.

266 Doduše, u vreme rata, kada je na frontu ponestajalo bujne ruske krvce, potraženi su i kulaci: njihova ruska svest morala je biti jača od kulačke! U disciplinskim naseljima i logorima predloženo im je da idu na front da štite svetu otadžbinu. I – oni su išli... Pa ipak, ne uvek. Nikolaju H–vu, »kulačkom sinu«, čiju sam raniju biografiju iskoristio za lik Tjurina u Jednom danu Ivana Denisoviča, dok se pozniju tada nisam usudio da izložim, bilo je u logoru ponuđeno ono što se trockistima i komunistima, ma koliko da su oni to tražili, nije dozvoljavalo – da ide u odbranu domovine. H–v se nije nimalo dvoumio, smesta je logorskom URČ–u 1 odbrusio: »Otadžbina je vaša – vi je i branite, govnari jedni! A proletarijat nema otadžbine!.« Sve kao da je bilo po Marksu – i stvarno, svaki logoraš je još siromašniji i jadniji, još bespravniji od bilo kojeg proletara – pa opet logorski kolegijum ništa od toga nije uzeo u obzir, osudio je H–va na streljanje. Odležao je on petnaestak dana pod smrtnikom, ne podnoseći molbu za pomilovanje, tako je bio ljut na njih. Međutim, sami su mu oni smrt zamenili drugom desetkom. Dešavalo se ponekad da odvezu raskulačene u tundru, tu ih puste i – zaborave: ionako su ih odvodili u smrt, zašto bi morali voditi računa o njima? Nije kod njih ostavljan ni vojnik stražar – šta će on u pustinji bogu iza leđa? I ostavljeno već jednom od mudroga rukovodstva – bez konja i pluga, bez pribora za ribolov, bez puške, možda s nešto malo sekira i lopata – ovo uporno trudoljubivo pleme počinjalo bi beznadežnu borbu za život u tek nešto malo boljim uslovima no u kameno doba. I, zamislite, uprkos ekonomskim zakonima socijalizma, ova naselja ne samo da su preživljavala nego su i jačala i bogatila se. U takvom naselju, negde na Obu, i to ne blizu zone plovidbe već na jednom bočnom rukavcu, porastao je Burov, koji je tamo otišao kao dete. On priča da je nekako uoči rata tuda prošla turistička lađa, zapazila ih i pristala. A u lađi se našlo rukovodstvo rejona. Propitalo se: odakle su, kо su, od kada su tu. Zaprepastilo se rukovodstvo od tolikog bogatstva i lepog života, za šta oni nisu znali u svom kolhoznom kraju. Otplovilo. A kroz nekoliko dana doplovili ljudi s punomoćjima i s vojnicima NKVD i opet, kao u vreme Kuge, naredili im da iz tih stopa ostave sve što su stvorili, svoje toplo naselje, i bez igde ičega, sa zavežljajima u rukama poterali ih dalje u tundru. Zar ova priča nije dovoljna da se shvati i suština »kulaka«, i suština »raskulačivanja«? Šta bi se sve moglo učiniti s ovim narodom, ako bi mu se samo dozvolilo da slobodno živi, da se slobodno razvija! Staroverci2 – večito progonjeni, večiti prognanici – eto kо je i pre tri veka odgonetnuo prokletu suštinu Vlasti! Godine 1950, leteo neki avion nad prostorima Potkamene Tunguske.1 1 Računovodstveno–planska služba. 2 Staroverci (u originalu старообрядцы): sledbenici starih obreda. Šizma u ruskoj crkvi nastala posle raskola polovinom XVII veka, nije priznavala modernizaciju crkve i saradnju s državom.

267 Kako se posle rata letačka škola bila mnogo usavršila, priležni pilot je uspeo da vidi ono što dvadeset godina niko pre njega nije zapazio – nekakvo stanište u tajgi. Snimljeno. Referisano. Jeste bestragija, ali za MVD nema što se ne može – za pola godine bio je i on tamo. Ispostavilo se da su to staroverci iz Jarujeva. Kada je ono počinjala da hara velika Kuga, koju smo sami dozivali, po naški kolektivizacija, oni su, celo selo, od tog dobra utekli duboko u tajgu. Živeli su glavu ne pomaljajući, osim što su starostu jedinog puštali da ode do Jarujeva po so, metalni pribor za ribolov, i lov, i gvozdene delove za alat (ostalo su sve sami pravili), a umesto novca, starosta mora da je sa sobom nosio krzna. Pošto bi obavio poslove, on bi ispario s pazara, kao zločinac pred poterom. Tako su jarujevski staroverci dobili dvadeset godina života, dvadeset godina slobodnog života među divljim životinjama, umesto dvadeset godina kolhozne čamotinje! Svi su nosili odeću od domaće tkanine, duboke cipele domaće izrade, isticali se snagom. Sada su, eto, te gnusne dezertere s kolhoznog fronta sve odreda pohapsili i prišili im član – šta mislite koji? Veza sa svetskom buržoazijom? Štetočinstvo? Ne, nego 58–10, antisovjetska agitacija (!?) i 58–11, organizacija. (Mnogi od njih će kasnije pasti u džeskazgansku grupu Steplaga, odakle se za sve to i saznalo.) A 1946. godine, druge staroverce, isterane jurišom naših slavnih jedinica (sada već s minobacačima i s iskustvom iz otadžbinskog rata), prevozili su na splavovima niz Jenisej. Neukrotivi zatočenici – isti pod Staljinom kakvi su bili i pod Petrom – skakali su sa splavova u vode Jeniseja, i naši ih automatičari tu dokusurivali. Vojnici Sovjetske armije, jačajte neumorno bojevu gotovost. Ne, na propast obrečeno pleme nije se zatrlo! Ono je i u progonstvu izrađalo decu, koja su po nasledstvu ostajala vezana za svoje rodno specijalno naselje. (»Sin ne odgovara za oca«, sećate li se toga?) Udavala se devojka sa strane za specijalnog naseljenika – i ulazila u isti feudalni stalež, sama se lišavala građanskih prava. Ženio se neko nekom iz tog staleža – i sam postajao prognanik. Dolazila ćerka kod oca – i nju upisivali u specijalne iseljenike, ispravljali raniji propust. Svim tim popunama nadoknađivan je gubitak od prebacivanja u logore. U oči su upadali specijalni naseljenici u Karagandi i oko nje. Bilo ih je puno. Kao što su njihovi preci bili večito vezani za uralske i altajske fabrike, i oni su vezani za karagandske rudnike. Vlasnik rudnika nije se morao obazirati na njihovo radno vreme i platu. Priča se da su oni bili vrlo ljubomorni na logoraše iz poljoprivrednih logorskih kolonija. Do pedesetih godina, a ponegde i do Staljinove smrti, specijaln naseljenici nisu imali lične karte. A oni iz Igarke – tek posle rata plaćani su po tarifi radnika u polarnim oblastima. Samo, pažnja! – Oni koji su preživeli dvadeset godina kužnog progonstva, pa oslobođeni komandanture i dobili naše dične lične karte – ko su oni, kakvi su unutra i spolja? 1 Pritoka Jeniseja.

268 Naši standardni građani! Isti kao oni što su ih, u isto vreme, vaspitavali radnička naselja, sindikalne konferencije i Sovjetska armija. Isto tako se prazne s dominama. Isto tako klimaju svakoj slici na televizoru. U dati trenutak, isto tako žigošu Južnoafričku Republiku ili daju prilog za Kubu. Pokunjimo se, dakle, pred Velikim Kasapinom, uvucimo glavu u ramena pred njegovom intelektualnom zagonetkom: možda je znalac ljudskog srca bio stvarno u pravu kad je zamesivao to krvavo testo i godinama ga mesio? U pravu – moralno: niko se na njega ne žali! Pod njim, kaže narod, »bilo je bolje no pod Hruščom«: zar svake godine za dan laži, 1. april, nisu pojevtinjavale cigarete za kopejku a galanterijska roba za deset. Do smrti su mu pevane pohvale i himne, a ni danas ga ne smemo za nešto optužiti: ne samo da će vam svaki cenzor zaustaviti pero nego će i svaki čekalac u redu pred prodavnicom, i svaki saputnik u vozu, brže–bolje pohitati da vam zaledi hulu na usnama. Jer, mi uvažavamo Velike Zlotvore. Mi se klanjamo Velikim Ubicama. Utoliko više u pravu kao državnik: državotvornom krvlju on je kolhoze zabetonirao onako kako je želeo. Vrlo važno što će za četvrt veka selo osiromašiti do gole kože i narod se duhovno izroditi. Zato će nam rakete leteti u kosmos, zato će se našoj državi dodvoravati napredni prosvećeni Zapad.

269 Glava 3 OSTRVA PROGONSTVA SE SVE GUŠĆE NASELJAVAJU Niko više, s takvom zloćom, u tako divlja mesta i tako otvoreno na zatiranje, kao spomenuti mužici nije progonjen ni pre, ni posle. Međutim, u drugim razmerama i po svojim zakonitostima, ostrva našeg progonstva su se iz godine u godinu sve više naseljavala; više je raseljavano, gušće naseljavano, režim progonstva postajao sve strožiji. Mogla bi se predložiti ovakva gruba periodizacija. Dvadesetih godina progonstvo je bilo nešto kao etapa u transportu za logor: malo kо je ostajao na tome, skoro svi su kasnije zahvatani u logore. Od sredine tridesetih – da li zato što je bilo postalo toliko mnogoljudno – progonstvo je dobilo sasvim samostalno značenje, postalo sebi dovoljan oblik ograničavanja prava i izolacija. I u toku ratnih i poratnih godina, njegova masovnost i samostalan položaj, paralelan s logorima, učvršćivali su se; ono nije zahtevalo troškove za izgradnju baraka i ograda, na stražu, a primalo je obimne kontingente, posebno žena i dece. (U svim velikim etapnim zatvorima bile su stalne ćelije za prognane žene s decom i one nikada nisu bile prazne.)1 Progonstvo je omogućavalo da se, u kratkom roku, sigurno i nepovratno očisti bilo koji važan kraj metropole. Progonstvo se zato toliko učvrstilo kao institucija da je, od 1948, dobilo novo značenje za državu – značenje smetlišta, rezervoara na kojem se odlaže nuz–proizvod Arhipelaga da se više nikada ne vrati u metropolu. Od proleća 1949, logori su dobili sledeću instrukciju: Pedeset Osmi po izdržavanju kazne, uz male izuzetke, oslobađati u progonstvo. To jest, ne puštati ga lakomisleno da se razilazi po zemlji koja mu ne pripada, nego svakoga ponaosob pod stražom dostavljati od logorske stražare do komandanture progonstva, iz plota u plot. A pošto je progonstvo zahvatalo strogo određene oblasti, svi prognani skupa činili su opet nešto kao zasebnu (iako isparčanu) zemlju između SSSR–a i Arhipelaga – ne čistilište, bolje je reći prljalište, iz kojeg se može prelaziti na Arhipelag, ali nikako u metropolu. Godine 1944. i 1945. dale su progonstvu posebno masovnu popunu s okupirano– oslobođenih teritorija; 1947–49 – iz zapadnih republika. Svim tim bujicama zajedno, čak i bez progonstva mužika, bila je mnogostruko premašena brojka od pola miliona prognanih koju je, u toku celog XIX veka, ostvarila carska Rusija, tamnica naroda. A za koje je prestupe tridesetih i četrdesetih godina naš građanin bio podvrgavan progonstvu, odnosno iseljavanju.2 (Iz nekakvog uživanja vlasti, ovo razlikovanje se sve vreme isticalo, iako se о njemu nije vodilo računa). Progonjenom zbog vere, М. I. 1 Njihovi muškarci i kad su progonjeni u isto vreme, nisu putovali s njima: naređeno je da se članovi prognanih porodica raseljavaju u razna mesta. Ako je I.H.Gornik, advokat iz Kišinjeva, prognan zbog cionizma u Krasnojarsku pokrajinu, porodica će mu u – Salehard. 2 U originalu: высилка. Termin se, očigledno, ne odnosi na izgnanstvo u inostranstvo, kako je na drugim mestima prevođen.

270 Brodovskome, kad se začudio kako je mogao biti prognan bez suđenja, potpukovnik Ivanov je izvoleo objasniti: »Suda nije bilo zato što je ovo iseljavanje, a ne progonstvo. Mi vas ne smatramo podložnim sudu, čak kao što vidite, ne lišavamo vas izbornog prava.« (To jest, najvažnijeg elementa građanske slobode!...) Najčešće krivice nije teško izdvojiti: 1) pripadnost narodnosti koja je nešto zgrešila (o ovome sledeća glava); 2) već izdržana kazna logora; 3) bavljenje u grešnoj sredini (urotnički Lenjingrad; oblast partizanskog pokreta, kao Zapadna Ukrajina, ili neka od baltičkih republika). A zatim mnoge od bujica, nabrojane u samom početku ove knjige, imale su pobočne struje za progonstvo, gde su neprekidno izbacivale izvestan broj. Koga? Uopšte uzev, najčešće porodice osuđenika na logor. Ali daleko je od toga da su odvlačene jedino porodice. Kao što za objašnjenje tečnih struja treba biti potkovan znanjima iz hidrodinamike, bez čega nam preostaje da nemo blenemo u slepu stihiju koja grmi i valja se, na isti način nam je ovde nemoguće izučiti i opisati sve one diferencijalne impulse koji su kako kad i kako koga neočekivano usmeravali ne u logor, nego u progonstvo. Možemo jedino zapaziti koliko je tu bilo šarenila od doseljenika iz Mandžurije, pojedinaca–podanika raznih država (kojima sovjetski zakon nije dozvoljavao da u progonstvu sklapaju brak ni sa kim od prognanih sovjetskih građana); od svakakvih Kavkazaca i Srednjoazijaca, kojima zbog padanja u zarobljeništvo nije davano deset godina logora nego šest progonstva; i čak od takvih bivših ratnih zarobljenika, Sibiraca, koji su se mogli vratiti u svoj radni rejon i živeti tu kao slobodni, bez prijavljivanja kod komandanture, ali ipak bez prava izlaska iz rejona. Nama nije moguće da istražimo razne vrste i slučajeve progonstva, jer se naša znanja zasnivaju tek na slučajnim kazivanjima i pismima. Da A. M. Ar–v nije pisao pismo, čitalac ne bi nikako mogao saznati za ovu priču. Godine 1943, u jedno selo u Vjatki stiglo je obaveštenje da je njihov kolhoznik Kožurin, redov–pešadinac, da li upućen u disciplinski bataljon, da li streljan. Istog časa njegovu ženu sa šestoro dece (najstarije od šest godina, najmlađe – šest meseci), sa još dve sestre (dve stare devojke od po blizu pedeset godina) posetili su izvršioci. (Čitalac tu reč već razume, to je blaži naziv za dželata.) Ne dozvolivši porodici da išta proda (kuća, krava, ovce, seno, drva – sve je ostavljeno da se razvuče), bacili su devetoro njih sa sitnim stvarima na saone i po ciči zimi ih poveli preko 60 kilometara u grad Vjatku–Kirov. Sam bog zna kako se na putu nisu posmrzavali. Držani su mesec i po u etapnom zatvoru u Kirovu, a zatim prognani u fabriku grnčarije kod Uhte. Tu su sestre, stare devojke, počele da prevrću smetlišta, poludele i umrle. Majka, pak, s decom je preživela jedino zahvaljujući pomoći (bezidejnoj, nepatriotskoj, pa ako hoćete i antisovjetskoj) mesnog stanovništva. Stasali sinovi su, kasnije, svi služili u armiji i, kako se veli, »s odličnim završili bojevu i političku obuku«. Majka se, 1960, vratila u rodno selo – i na mestu svoje izbe nije našla ni jednu jedinu podnicu, ni jednu jedinu opeku od peći. Ne bi li ovakva temica odlično pristala u niski Velike Otadžbinske Pobede? Ne uzima se, nije tipična.

271 A u koju nisku unizati, u koju vrstu progonstva uneti progonstvo bogalja otadžbinskog rata? О tome skoro ništa ne znamo (a malo kо i zna). Ali, prisetite se – koliko je takvih bogalja, još i ne starih, vrvelo na našim pijacama oko čajdžinica i u tramvajima posle rata? A najednom su se neprimetno proredili. I ovo je bila jedna bujica, kampanja. Upućeni su na neko severno ostrvo – prognani zato što su dozvolili da za čast otadžbine budu obogaljeni i zatо da bi se nacija koja se toliko proslavila u svim atletskim disciplinama i igrama s loptom predstavila kao zdrava. Tamo, na tom nepoznatom ostrvu, drže te zlosrećne heroje rata, naravno bez prava dopisivanja s kontinentom (pisma kadikad prođu, odatle i znamo) i, opet, naravno, na oskudnom zalogaju, jer svojim radom bolje ne mogu opravdati. Po svoj prilici, i sada tamo odbrojavaju dane. Veliko prljalište, zemlja progonstva što se nalazi između SSSR–a i Arhipelaga, uključilo je u sebe i velike gradove, i male, i naselja, i pravu divljinu. Mučili su se prognanici da dobiju gradove, jer su s razlogom smatrali da će im u njima biti ipak lakše, naročito za posao. I da će kako–tako naći svakodnevni ljudski život. Moglo bi se reći da je prva prestonica zemlje progonstva, ili bar jedan od tih bisera, bila Karaganda.1 Ja sam je video uoči kraja masovnih progonstava, 1955.godine (puštala me, kao prognanika, na kratke posete komandantura: imao sam nameru da se tamo oženim – prognanicom, razume se). Na ulazu u ovaj, u ono vreme gladni grad, blizu steničave barake – železničke stanice, gde tramvaji nisu prilazili (da ne bi upali u potkopane rudarske hodnike), stajala je do kruga polazne tramvajske stanice zgrada od opeke, čiji je zid bio potkočen drvenim podupiračima da se ne prospe. U centru novog grada bilo je kamenom po kamenom zidu ispisano: »Ugalj – to je hleb« (za industriju). Istina, i crnog hleba je ovde bilo svakoga dana u prodavnicama, u čemu se i sastojala olakšica gradskog progonstva. A bilo je uvek i posla za nekvalifikovane, i ne samo za njih. Što se ostaloga tiče, prehrambene prodavnice su najčešće zvrjale prazne. A pijačne tezge – nepristupačne, s cenama od kojih je pamet stajala. Ako ne tri četvrtine grada, u najmanju ruku dve trećine bilo je bez ličnih karata i prijavljivalo se komandanturama; na ulicama su me, na svakoj stopi, prepoznavali i javljali mi se bivši zekovi, u prvom redu ekibastuski. I kakav je tu bio život prognanika? Ponižavajući položaj na poslu, niska plata, jer ne može svako posle katastrofe hapšenja–zatvora–logora uspeti da dokaže kvalifikaciju, a staža ionako nema. Ili prosto: kao što se Crncima ne plaća jednako kao belcima, to ti je što ti je, niko te ne tera da se zapošljavaš. Sa stanom isto loše – prognanici su živeli u nepregrađenim ćoškovima hodnika, u mračnim ostavama, u šupicama, i za sve to krvlju plaćali, sve je to kod privatnika. Žene, već daleko od mladosti, koje je logor isisao, s metalnim zubima, sanjale su kao о nečem nedostižnom da imaju »izlaznu« bluzu od krepdešina i »izlazne« cipele. Uz to i velika rastojanja u Karagandi: mnogi moraju od stana do radnog mesta da putuju vrlo dugo. Tramvaj od centra do radnog mesta na periferiji ide dobar sat. U tramvaju prema 1 Karaganda je oblasni centar u Kazahstanu. Nalazi se u ugljenom basenu, industrijski centar. Oko 1959, imala 400 hiljada stanovnika.

272 meni sedela je, jednom, izmučena mlada žena u prljavoj suknji, u poderanim ženskim sandalama. Držala je na rukama dete u vrlo prljavim pelenama; sve vreme ju je hvatao san a dete bi iz ruku spadalo na kolena, svaki put umalo da ne padne, i svaki put bi joj neko doviknuo: »Pazi, pade ti!« Ona bi uspela da ga poduhvati, ali bi kroz koji minut opet pridremala. Radila je na crpnoj stanici u noćnoj smeni, a taj dan je izgubila u gradu, tražeći – bezuspešno – da kupi cipele. Eto kakvo je bilo progonstvo u Karagandi. Koliko znam, mnogo lakše je bilo u Džambulu: plodna južna zona Kazahstana, vrlo jevtine namirnice. Samo što je grad manji, teže je za posao. Gradić Jenisejsk. Ovamo je 1948, doveden Đ. S. Mitrović 1 iz krasnojarskog etapnog zatvora. Poručnik straže im je dobro odgovarao: »Hoće li biti posla?« – »Biće.« – »A stan?« – »Biće.« Ali, čim ih je predala komandanturi, straža je brže–bolje otperjala. A novodošli su morali spavati po obali pod prevrnutim čamcima, pod pijačnim nastrešnicama. Hleba nisu mogli da kupe: on se prodavao samo po spiskovima zgrada, a došljaci nisu bili nigde uvedeni. Da bi se negde nastanili, morali su platiti kiriju. Mitrović, već invalid, tražio je rad u struci, on je tehničar. Ukopčao je brzo komandant i pozvonio u rejonsku upravu za poljoprivredu: »Čuj, ako daš bocu – daću ti zootehničara.« Ovo je bilo progonstvo u kojem pretnja: »za sabotažu ćeš dobiti 58–14, videćeš opet logor« nije nikog plašila. О istom Jenisejsku postoji svedočanstvo iz 1952. godine. Na dan redovnog prijavljivanja, očajni prognanici su počeli da od komandanta upravo to traže: da ih pohapsi i vrati natrag u logore. Zreli muškarci tu nisu mogli zaraditi hleb! Komandant ih je razjurio: »MVD nije zavod za zapošljavanje!«2 A sada da pođemo još dalje u pustinju, u Tasejevo u Krasnojarskoj Pokrajini, 250km od Kanska. Onamo su proganjani Nemci, Čečeni, Inguši i bivši zekovi. Ovo mesto nije ništa novo, nije nanovo izmišljeno, nedaleko od njega je selo Handali, gde su nekada robijašima menjani okovi.3 Ali, ono što je bilo novo, to je da je celi grad bio od zemunica, s podom takođe od zemlje. Godine 1949. dovezena je ovamo grupa ponavljača, dovezena predveče i istovarena u školi. Kasno u noći okupila se komisija za prijem radne snage: načelnik rejonskog MVD, predstavnik šumsko–industrijskog gazdinstva, predsednici kolhoza. I počeli pred komisijom da promiču: bolesnici, starci, ljudi iznureni logorskom desetkom, a najviše žene – eto koga je mudra vlast našla da odstrani iz opasnih gradova i zafrljači u ovaj surovi kraj na osvajanje tajge. Svi su se od takve »radne snage« počeli odricati, ali ih je MVD primorao da je prihvate. Najveće škartove od ovih polumrtvih ljudi gurnuli su fabrici soli, čiji je predsednik bio zakasnio, nije bio prisutan. Fabrika soli je na reci Usolki u selu Trojicko (isto tako staro mesto progonstva, još za vreme Alekseja Mihajloviča ovamo su dogonjeni staroverci). Usred XX veka, tu je bila sledeća tehnologija eksploatacije: terani su konji po 1 U originalu, ovde i na drugim mestima: Георгий С. Митрович. Iz teksta se vidi da je Srbin. 2 Jer, on ne mora, a zatvorenici ne mogu znati zakone sovjetske države, bar Krivični zakonik, njegov 35. član: »Prognani moraju dobiti zemlju ili plaćeni posao.« 3 Na ruskom: кандалы.

273 krugu i tako so prelivana u plehove, a zatim sušena (drva je trebalo poseći, to su radile starice). Jedan veliki i poznati brodograditelj pao je u ovu partiju i dobio radno mesto blisko svojoj struci: da pakuje so u sanduke. Našao se u Tasejevu i šezdesetogodišnji radnik iz Kolomne, Knjazev. Za rad nije više bio sposoban, otišao je u prosjake. Ponekad bi mu neko dao konak, ponekad bi spavao na ulici. U domu invalida za njega nije bilo mesta, u bolnici su ga samo na kratko zadržavali. Jednom se, u toku zime, popeo na doksat Rejonskog komiteta Partije, partije radnika, i tu se smrzao. Prilikom prelaska iz logora u progonstvo u tajgi (a prelazi se na 20 stepeni ispod nule, u otvorenim karoserijama, slabo odeveni, onako kako su oslobođeni, u cipelama od gumiranog platna koje samo. što se ne raspadnu, dok je straža u kratkim bundama i valjenkama), zekovi čak nisu mogli sebi da dođu: u čemu je to njihovo oslobođenje? U logoru je bila topla baraka, a ovde zemunica drvoseča, od prošle zime nezagrejavana. Tamo su zavijale motorne pile – to zavijanje ih i ovde čeka. A jedino tom pilom, i tamo i ovde. može se zaraditi komad bajatog hleba. Stoga se novoprognani nisu mogli osloboditi starih navika, i kada je (1953. godine) dolazio (u Kuzejevo, rejon Suhobuzimsko, na Jeniseju) zamenik direktora šumsko– industrijskog gazdinstva Lejbovič, inače zgodan i uredan čovek, oni su gledali njegov kožni kaput, gledali uhranjeno belo lice i klanjajući mu se pogrešno ga oslovljavali: – Dobar dan, građanine šefe! A ovaj je s prekorom odmahivao glavom: – Ne, ne, kakav vas je »građanin« spopao? Ja sam sada za vas drug, vi više niste zatvorenici. Okupili bi prognanike u toj jedinoj zemunici, a zamenik direktora, jedva osvetljen petrolejkom, bi ih ubeđivao, a to je bilo isto kao da ih šalje na onaj svet: nemojte misliti daje ovo samo privremeno, vi ćete zaista ovde provesti večno. Zato se što pre prihvatite posla! Ako imate porodicu, zovite je; nemate li – sklapajte brakove između sebe, časa ne časite. Gradite kuće. Rađajte decu. Za kuću i za kravu dobićete pozajmicu. Na rad, na rad, drugovi! Zemlja čeka drvo od nas! I drug bi otišao u luksuznim kolima. I to je bila privilegija – da ti daju da se oženiš, da se udaš. U ubogim kolimskim naseljima, recimo kod Jagodnoga, kako se seća Rec, žena je bilo, one nisu puštane na kopno, ali je MVD zabranjivao sklapanje braka: jer će se porodicama jednoga dana morati rešavati stambeni problemi. No, i to što ti se ženidba nije dozvoljavala, i to je bilo čisto popuštanje. A na Severnom Kavkazu 1950–52, neke komandanture su, naprotiv, da bi prognanika vezale, novodošlima postavljale uslov: ili se oženi za dve nedelje, ili ćemo te poslati daleko u pustinju.

274 Zanimljivo je da se u mnogim mestima progonstva koristio, sasvim ozbiljno, bez nijanse podsmeha, logorski termin »opšti radovi«. Jer, oni to i jesu bili, kao u logoru: isti nezaobilazni iscrpljujući radovi koji vam uzimaju zdravlje a ne daju hleb. Ako su sada kao slobodni i radili kraće vreme, dva sata putovanja do radnog mesta (rudnika ili šume) i dva nazad produžavali su radni dan do logorske norme. Stari radnik Berezovski, dvadesetih godina sindikalni rukovodilac, od 1938. deset godina prognanik, 1949. godine kažnjenik na deset godina logora, na moje oči je kao ženu ljubio logorsko sledovanje hleba i sav srećan govorio da u logoru neće propasti, ovde mu je hleb garantovan. Dok u progonstvu – dođeš i s novcem u prodavnicu, na polici je vekna – vidiš je, ali ti prodavač bahato, bez imalo stida odbrusi: nema hleba! I na tvoje oči vaga hleb nekome iz kraja. Isto će ti se desiti i s ogrevom. Nije о njemu mnogo bolje mislio ni stari petrogradski radnik Civiljko (ni on nije od nežne sorte). On je govorio (1951) da se, posle progonstva, u specijalnom, robijaškom logoru oseća kao čovek: odradiš dužnih 12 sati i – pravo u zonu. Dok ga je u progonstvu svako slobodno ništavilo moglo zadržati na neplaćenom prekovremenom radu (on je radio kao računovođa) – i uveče, i u praznike, i šta god mu padne na pamet, a prognanik ne sme da ne posluša, sutradan će ga najuriti s posla. Ni onome ko je među prognanima postajao »mangup« život nije bio presladak. Mitrović, kad je bio prebačen u Kok–Terek, džambulska oblast (njegov život ovde ovako je počeo: on i drug mu dobili su šupu za magarca – bez prozora i punu đubreta; počistili su đubre, zastrli pelenom i legli), dobio je dužnost zootehničara rejonske uprave za poljoprivredu. Hteo je da služi pošteno i odmah postao odvratan slobodnom partijskom rukovodstvu. Sitni rejonski rukovodioci su iz kolhoznog krda prisvajali prvosteone krave, a na njihovo mesto podvaljivali junice a od Mitrovića tražili da dvogotke upisuje kao četvorogotke. Pošto je izveo detaljnu evidenciju, Mitrović je otkrio da kolhoz napasa i drži čitava krda koja mu ne pripadaju. Ispostavilo se da su ona lična svojina prvog sekretara rejonskog komiteta, presednika izvršnog komiteta, načelnika finansijske uprave i komandira milicije. (Ovako je vešto Kazahstan ulazio u socijalizam!) – »Ti ih ne beleži« – naređeno mu je. No, on ih je evidentirao. S nečuvenom, za zeka–prognanika žeđu za sovjetskom zakonitošću, on se još usudio da se usprotivi što je predsednik izvršnog komiteta prigrabio sive astrahanske kože, i bio zbog toga otpušten (to je bilo samo početak rata između njih dvojice). No, ni rejonski centar nije najgore mesto za prognanika. Prave nevolje s progonstvom počinju tamo gde nema nikakvog slobodnog naselja, nikakve civilizacije. Isti A.Civiljko priča о kolhozu »Žana turmis« (»Novi život«) u zapadno–kazahstanskoj oblasti, gde je on bio od 1937. godine. I pre dolaska prognanih, političko odeljenje MTS upozorilo je i vaspitalo mesno stanovništvo: dovode nam trockiste, kontrarevolucionare. Tako isprepadani, stanovnici nisu novodošlima hteli ni soli da pruže, plašeći se da ne budu optuženi za vezu s neprijateljima naroda! Tokom rata, prognani nisu imali bonove za hleb. Pripovedač je, u kolhoznoj kovačnici, za osam meseci, zaradio – pud prosa... Dobijeno žito bi sami

275 drobili žrvnjima od raspiljenog kazaškog nadgrobnog kamena. I odlazili u NKVD: ili nas zatvarajte, ili dozvolite da pređemo u rejonski centar! (Neko će upitati: a mesno stanovništvo – kako je ono opstajalo? Pa prosto tako... Navikao se svet... Ima se ovčica, kozica, kravica, kolibica, nešto od posuđa – sve je od pomoći.) Prognanima je u kolhozu svuda ovako – ni državne odeće, ni logorske porcije. Kolhoz – to je najstrašnije mesto prognanstva. Ovo je nekako kao školski problem: gde je teže – u logoru, ili u kolhozu! Evo slike prodaje novajlija, među kojima i S. A. Lipšica, u krasnojarskom etapnom zatvoru. Kupci traže tesare, zatvor odgovara: uzmite još pravnika i hemičara (Lipšic), pa da vam damo tesara. Trpaju kupcima i bolesne žene u godinama. Zatim ih, po mrazu od –25°, u otvorenim karoserijama, odvoze u neko selo na kraju sveta s tridesetak domaćinstava. Šta će tu da radi pravnik, šta hemičar? Zasad primiti avans: vreću krompira, brašno i luk (i da im je dobro!). A novac – iduće godine, ako zaradite. Posao, do daljnjeg: vaditi konoplju ispod snega. Za početak nema čak ni slamarice, ležite na slami. Prva pomisao: pustite nas iz kolhoza! Ne, to nije moguće: za svaku dušu kolhoz je upravi zatvora izsplatio 120 rubalja (1952). Kada bi se moglo vratiti u logor!... Samo, prevariće se onaj čitalac koji će pomisliti da je prognanima u sovhozu mnogo bolje nego u kolhozu. Evo sovhoza u selu Minderla, rejon Suhobuzimsko. Barake – bez ograde, istina, nešto kao logor za slobodnjake. Sovhoz jeste, ali sovhoz u kojem se za novac ne zna, novca nema u opticaju. Samo se pišu brojke dnevnih zarada: 9 rubalja (Staljinovih1 ). I: koliko je taj i taj pojeo kaše, koliko se oduzima za vatiranu jaknu, za kiriju. Odbij, oduzmi – i gle čuda: prognani ništa nije zaradio, štaviše, ostaje dužan sovhozu. U tom sovhozu, seća se A. Stotik, dvoje se od bezizlaznosti obesilo. (Isti Stotik, pun mašte, nimalo se ne opametivši od svog nesrećnog učenja engleskog jezika u Steplagu2 , namislio je, pošto se osvrnuo oko sebe i video progonstvo, da ostvari svoje ustavno pravo građanina SSSR na... obrazovanje, i podneo molbu da ga puste u Krasnojarsk da bi učio! Na tu drsku molbu, kakva možda nije u celoj zemlji progonstva nikada podneta, direktor sovhoza (bivši sekretar rejonskog komiteta) odgovorio je rezolucijom, ne samo negativnom nego i načelnom: »Niko i nikada neće Stotiku dozvoliti da uči!« Ipak se pružila prilika: krasnojarsko progonstvo je skupljalo tesare i među prognanima u rejonima. Stotik se, iako bez veze s tesarskim zanatom, prijavio, pošao, i u Krasnojarsku, živeći u zajedničkom stanu s pijancima i lopovima, počeo da se priprema za ispite za medicinski fakultet. Ispite je položio s visokom ocenom. Niko, sve do komisije za izbor, nije valjano pogledao u njegova dokumenta. Na komisiji: »Bio na frontu... zatim se vratio...« – grlo mu se osušilo. »A zatim?« – »A zatim... sam... zatvoren...« – Ali, kaznu sam izdržao! Ja sam oslobođen! Imam dobru ocenu na ispitu« – borio se Stotik. Zaludu. Nije mu pomoglo ni što je to bila godina pada Berije!) 1 90 kopejki posle denominacije rublje. 2 Deo V, glava 5.

276 Što dublje – to gore, što zabačenije – to bespravnije. U pominjanim zapisima о Kengiru, A. F. Makejev navodi priču »turgajskog roba« Aleksandra Vladimiroviča Poljakova о svom progonstvu, između dve kazne na logor, u Turgejsku pustinju, na daleki pašnjak. Ovde je predsednik kolhoza, Kazahstanac, bio sva vlast; od očinske komandanture tu niko nikada nije virnuo. Poljakov je za konak dobio – šupu s ovcama, na slami; obaveza – da bude lični rob četiri predsednikove žene, sluga u domaćinstvu svake, u šta je ulazilo i iznošenje noćnih lonaca. Šta je preostajalo Poljakovu? Da pođe s pašnjaka da se žali? Ne samo da nije imao na čemu, no bi to još značilo i bekstvo – 20 godina robije. Na pašnjaku nije bilo nijednog Rusa. Prošlo je nekoliko meseci do dolaska poreskog inspektora Rusa. Ovaj se zaprepastio kada je čuo žalbu Poljakova i uzeo je na sebe da preda njegovu pismenu žalbu u rejon. Za tu žalbu, kao za gnusnu klevetu sovjetske vlasti, Poljakov je dobio novu logorsku kaznu, i pedesetih godinu je srećno odležavao u Kengiru. Činilo mu se kao da se oslobodio... Mi još nismo sigurni da je ovaj »turgajski rob« bio i najobespravljeniji prognanik našeg progonstva. Ne može se bez ograda reći ni da progonstvo ima nad logorom prednost stabilnog života, kao neke vrste okućenja (dobro ti, rđavo ti – na jednom si mestu, bićeš na njemu i sutra, niko te neće poterati na etapu). Bila to etapa ili ne bila, ali uvek može da se sruči neobjašnjivo neumitno prebacivanje od strane komandanture, iznenadno zatvaranje punkta ili celog rejona za progonstvo; ovakvih slučajeva se ljudi sećaju u razna vremena i u raznim mestima. A naročito u vreme rata – budnost: svi prognani u rejonu Tajpak da se za dvanaest sati pripreme! I, put za uši za rejon Džembetinski! I sve tvoje kukavno domaćinstvo, sve ono što si stekao, siroto ali, o, kako samo potrebno, i krov što je prokišnjavao ali si ga opravio – ostavljaj sve, napuštaj sve, ubogi goljo! Nećeš crći, opet ćeš steći!... I pri svoj prividnoj opuštenosti života (nema stroja, svako ide kako hoće, nema zbora ni zbornog mesta, nema skidanja kape, nema zatvaranja noću spoljnim katancima), progonstvo ima svoj sopstveni režim. Negde blaži, negde stroži, ali svuda opipljiv, sve do 1953. godine, kada je počelo sveopšte popuštanje. Na primer: u mnogim mestima, prognani nisu imali pravo podnošenja žalbi sovjetskim ustanovama u vezi s građanskim pravima bez posredstva komandanture koja je jedina bila nadležna da odluči da li će žalbu proslediti ili je zaustaviti. Na svaki poziv oficira iz komandanture prognani je morao ostaviti bilo koji posao, bilo šta da radi i javiti se. Oni koji poznaju sovjetski život znaće da li je prognani mogao da ne izvrši neku ličnu (koristoljubivu) molbu oficira. Oficiri komandanture, po svom položaju i pravima, teško da su imalo ustupali logorskima. Naprotiv, oni su imali manje brige: ni žice, ni straža, ni potera za beguncima, ni izvođenje na rad, ni hranjenja i odevanja te rulje. Dosta je dva puta mesečno zabeležiti prijavljivanje i, s vremena na vreme, onima koji se ogreše »oformiti« dokumentaciju u skladu sa zakonom. Bila su to ohola, lenja, utovljena (potporučnik komandanture dobijao je 2000 rubalja mesečno) i, stoga, u ogromnoj većini opaka stvorenja.

277 Bekstava, u pravom značenju, iz sovjetskog progonstava nije mnogo poznato: dobitak na građanskim slobodama što bi tako bio ostavaren nije bio prevelik: sa skoro istim pravima živeli su tu, oko njega, u mestu, i slobodni. Nije to više bilo ono carsko vreme kada se bekstvo iz progonstva moglo lako pretvoriti u emigraciju. A kazna za bekstvo – ozbiljna. Izricalo ju je OSO. Do 1937, ono je davalo najviše što je moglo – pet godina logora, posle 37. – deset. A posle rata, prema nikada obznanjenom ali svima znanom i neumoljivo primenjivanom novom Zakonu – dvadeset godina robije za bekstvo iz mesta progonstva! Surovost bez ikakve srazmere. Komandanture su svaka za sebe uvodile sopstvena tumačenja šta da se smatra, šta ne smatra bekstvom, gde je ona zabranjena crta preko koje prognanik ne sme preći, može li se poći po drva ili gljive. Tako je u Hakasiji, u rudarskom naselju Ordžonikidzevsko, postojala ovakva odluka: odlazak naviše (u planine) – samo narušavanje discipline, znači: pet godina logora; odlazak naniže prema železničkoj pruzi – bekstvo: dvadeset godina robije. I to neoprostivo popuštanje toliko se bilo ukorenilo da je grupa prognanih Jermena, kada je, dovedena do očajanja, pošla u rejonski centar da se žali na samovlašće rudničke uprave – prirodno, bez dozvole komandanture – dobila za to bekstvo samo po šest godina. Eto, ta su se odsustvovanja iz nesporazuma najčešće kvalifikovala kao bekstva. I još naivne odluke starih ljudi, koji nisu mogli da razumeju i usvoje naš ljudožderski sistem. Neka Grkinja, koja je već bila prevalila osamdesetu, bila je krajem rata prognana iz Simferopolja na Ural. Kada se rat završio i sin joj se vratio u Simferopolj, ona se, prirodno, vratila kod njega i tu tajno živela. Četrdeset devete, kada joj je već bilo 87 godina (!), uhvaćena je, osuđena na 20 godina robijaškog rada (87 + 20 = ?) i etapirana u Ozjorlag. – Druga takva starica, takođe Grkinja, zabeležena je u džambuljskoj oblasti. Kada su Grci progonjeni s Kubana, bila je uzeta skupa s dve odrasle ćerke, dok je treća, udata za Rusa, ostala na Kubanu. Živela starica, živela u progonstvu, pa rešila da pođe da umre kod one ćerke. »Bekstvo«, robija, 20 godina! – U Kok–Tereku bio je s nama fiziolog Aleksej Ivanovič Bogoslovski. Potpao je pod »Adenauerovu« amnestiju 1955, ali ne do kraja: ostavljeno mu je progonstvo, nezakonito. On se dao na pisanje žalbi i molbi, a sve to dugo, predugo traje, a u međuvremenu mu je u Permu majka, koja ga već 14 godina, od početka rata i zarobljeništva, nije videla, gubila vid i maštala da bar na samrtnoj postelji vidi sina. Rizikujući robiju, Bogoslavski je odlučio da pođe na nedelju i vrati se nazad. Izmislio je službeno putovanje na daleke pašnjake u pustinji, a seo na voz za Novosibirsk. U rejonu, njegovo odsustvo nije zapaženo, ali je budni taksista u Novosibirsku podneo operativcima prijavu protiv njega i oni su došli da provere isprave. Nije ih imao, morao je reći istinu. Vratili su ga u naš zatvor od nabijene zemlje u Kok–Tereku, počela je istraga, a iznenada je došlo i tumačenje da ne podleže progonstvu. Samo što je bio pušten, požurio je majci. Kasno, na žalost. Veoma bismo jako osiromašili sliku sovjetskog progonstva ako ne bismo podsetili da je u svakom rejonu, nad prognanima budno bdelo operativno odeljenje, pozivalo prognane na razgovore, vrbovalo, skupljalo dostave i koristilo ih za prišivanje novih kazni. Jer je kad–tad dolazilo vreme da prognana ljudska jedinka monotonu prognaničku nepokretnost zameni

278 veselom logorskom gužvom na malom prostoru. Drugo tegljenje – nova istraga i nova kazna bilo je za mnoge prirodan završetak progonstva. Trebalo je da Petar Viksne dezertira 1922. godine iz reakcionarne buržoaske letonske armije i utekne u slobodni Sovjetski Savez, pa da u njemu, 1934, zbog prepiske s rodbinom u Letoniji (kojoj onamo nije falio ni mali prst) bude prognan u Kazahstan, da ovde ne padne duhom, da kao neumorni prognani mehaničar depoa Ajaguz postane stahanovac, da 3. decembra 1937. bude izvešen plakat: »Ugledajte se na druga Viksne!«, da bi 4. decembra drug Viksne bio upućen na drugo tegljenje, s kojeg mu nije bilo suđeno da se vrati. Druga zatvaranja u progonstvu, isto kao i u logoru, nisu nikad prestajala, višima je trebalo pokazati budnost operčekista. Kao i svuda, primenjivane su usiljene metode, koje su pomagale zatvoreniku da što pre shvati i prihvati svoju sudbinu (Civiljko u Uraljsku 1937. godine – 32 dana i noći stroge ćelije i šest izbijenih zuba). Ali su nastajali i posebni periodi, kao 1948. godine, kada je na celo progonstvo bačena gusta mreža i za logor kupljeni ili svi odreda, kao u Vorkuti (»Vorkuta postaje proizvodni centar, drug Staljin je dao naređenje da se ona očisti«), ili svi muškarci, kao na drugim mestima. Ali i za one što nisu išli na drugo tegljenje, »kraj progonstva« je bio u magli. Tako na Kolimi, gde se i »oslobođenje« iz logora sastojalo samo u prelasku od logorske straže do specijalne komandanture, kraja progonstva tako reći nije bilo, jer nije bilo izlaska s Kolime. A ko je i uspeo da se u kratkim razmacima, kada se to dozvoljavalo, dočepa »kopna«, mora da je ne jednom proklinjao svoju sudbinu: svi su oni na »kopnu« dobijali drugu logorsku kaznu. Senka operček odeljenja se stalno nadvijala nad i bez toga neveselo prognaničko nebo. Pod okom operativca, uz otkucavanje cinkaroša, uvek na smrtonosnom radu, u crnčenju za parče hleba deci – prognanici su živeli isprepadano i zatvoreno, vrlo razjedinjeno. Nije bilo onih zatvorskih i logorskih dugih razgovora, nije bilo ispovedi о doživljenom. Zato je teško skupljati kazivanja о životu u progonstvu. Nije ni fotografija, ili jeste malo, ostavilo naše progonstvo: ako je fotografa i bilo, oni su snimali za dokumenta – za kadrove i specijalne jedinice. Da se okupi grupa prognanih, pa još da se fotografiše – šta je to? Kako to? To je istoga časa prijava u GB: evo vam, izvolite samo, naša ilegalna antisovjetska organizacija. Svi će, po snimku, biti pokupljeni. Postoji ipak, jedna skromna fotografija (i čak se pojavila u zapadnom izdanju1 ) i na njoj sve poznati: Marija Spiridonova, Izmajlovič, Majorov, Kahovska – u sovjetskim prnjama, skupili se u sebe, potuljeni, pokunjeni. Kuda se dela njihova stara neukrotivost? Zašto ne jure konspirativno u prestonicu? Zašto ne pucaju u neprijetelje naroda? Zašto ne bacaju bombe?... Naše progonstvo nije ostavilo fotografije – znate, one grupne i vesele: treći s leva Uljanov, drugi s desna Kržižanovski. Svi siti, svi čisto odeveni, ne znaju za rad i oskudicu; ako su s bradicom – s odnegovanom, ako sa šubarom – od odličnog krzna. 1 I.Steinberg: Spiridonova, Methuen & Со, Ltd, London, 1935

279 Onda su, deco moja, bila vrlo mračna vremena...

280 Glava 4 NARODI U PROGONSTVU Istoričari bi nas mogli ispraviti, ali prosečno naše ljudsko pamćenje nije zadržalo ni iz XIX, ni iz XVIII, ni iz XVII veka neko masovno nasilno preseljavanje naroda. Bila su kolonijalna pokoravanja – na okeanskim ostrvima, u Africi, u Aziji, na Kavkazu, pobednici su osvajali vlast nad domorodačkim stanovništvom, ali, zbog nečega, nerazvijenim glavama kolonizatora nije padala pomisao da to stanovništvo odvoje od iskonske njegove zemlje, od njegovih pradedovskih domova. Možda bi izvoz Crnaca za američke plantaže mogao biti nešto slično i presedan, ali to nije bilo delo zrelog državnog poretka, nego pojedinačnih hrišćana – trgovaca robljem, u čijim grudima je neočekivano uskipelo sirovo koristoljublje i koji su se, svako za sebe, bacili na lov, obmanu i kupovinu Crnaca, jednog po jednog, ili u desecima. Trebalo je da grane nada civilizovanog čovečanstva – XX vek, i da se na osnovu Jedino Istinitog Učenja do kraja razradi nacionalno pitanje, da bi najveći specijalist u tome dobio patent potpunog iskorenjivanja naroda putem njihovog progonstva u roku od četrdeset osam, dvadeset četiri, pa i jedan i po sat. Naravno, to ni Njemu samome nije tako odjednom postalo jasno. Jednom se on čak neobazrivo izrekao: »Nije bilo i ne može biti da neko u SSSR–u bude progonjen zbog nacionalne pripadnosti.«1 Dvadesetih godina, svi nacionalni jezici se ohrabruju, Krimu se bez prestanka trubi da je tatarski pa tatarski, postoji čak i arapsko pismo, i svi natpisi su na tatarskom. Pa ispalo – greška... Čak i pošto je proturio ispod žrvnja veliko mužičko progonstvo, Veliki Kormilar nije mogao shvatiti kako će to biti lako da se primeni na narode. I iskustvo njegovog državničkog brata Hitlera u istrebljavanju Jevreja i Cigana došlo je kasnije; baćuška–Staljin se bio još ranije zamislio nad ovim problemom. Ostavimo li po strani Veliku Kugu, sve do progonstva naroda, naše sovjetsko progonstvo, premda je i obrtalo s kojom stotinom hiljada, nije se ipak moglo uporediti s logorima, nije bilo onoliko slavno i zamašno da bi istorija ušla u njegovu brazdu. Bilo je preseljenih progonstvom (sudski), bilo administrativno prognanih (vansudski), ali su i prvi i drugi bili samo jedinke, s prezimenima, godinama rođenja, članovima po kojima su okrivljeni, snimcima spreda i iz profila, i jedino su mudri i strpljivi i ni na šta gadljivi Organi znali od ničega stvoriti nešto, od rasturenih porodica – monolitne rejone prognanih. 1 Сталин: Сочинения [Dela], Moskva 1951, t. 13, str. 258.

281 Koliko se tek posao progonjenja unapredio i ubrzao kada su u progonstvo poterani speciseljenici1 ! Dva prva termina nam dolaze od cara, a ovaj je čistokrvni sovjetski. Zar upravo od ovog prefiksa spec– ne počinju tako nam drage sintagme: specijalno odeljenje, specijalni sanatorijum. U godini Velikog Preloma kao speciseljenici su označeni »raskulačeni«, što se pokazalo kao daleko tačnije i elastičnije, jer je oduzimalo povod za osporavanje: »raskulačivani« nisu isključivo kulaci, a »speciseljenik« – kako da se za njega uhvatiš? I evo – Veliki Otac naređuje da se ta reč upotrebljava za prognane narode. Nije ni On došao odjednom do tog otkrića. Prvi eksperiment je bio vrlo pipav: godine 1937, nekoliko desetaka hiljada sumnjivih Korejaca od izlapelog starca do drečavog dojenčeta, s ponešto uboge imovine – kako da se u momentu suočenja s japanskim imperijalizmom i uoči Halhin–Gola veruje ovim crnpurastim kosookim sugrađanima? – bilo je nečujno ali brzo prebačeno s Dalekog Istoka u Kazahstan. Tako brzo da su prvu zimu proveli u kućama od ćerpiča bez prozora (odakle toliko stakla!) i tako nečujno da niko, osim suseda Kazahstanaca, nije saznao za to preseljavanje, niko u zemlji о tome pisnuo, niko od inostranih dopisnika zucnuo. (Eto zbog čega sva glasila moraju biti u rukama proletarijata.) Primer se dopao. I zapamtio. I 1940. godine isti postupak bi primenjen u okolini kolevke revolucije, Lenjingrada. Ali ne noću i ne pred uperenim bajonetima, već pod vidom »svečanog ispraćaja« u Karelo–Finsku (osvojenu malo pre toga) Republiku. U po bela dana, pod vijorenjem crvenih zastava i uz limene zvuke orkestara, upućivani su Finci i Estonci iz okoline Lenjingrada da osvajaju nove rodne zemlje. Pošto su zavedeni dublje (o sudbini partije od 600 ljudi kazuje V. A. M.), oduzete su svima lične karte, opkoljeni lancem straže i povedeni dalje, prvo crvenom kompozicijom za stoku pa šlepom. Iz odredišne luke u dubini Karelije upućivani su kao »pojačanje kolhozima«. Tako su se, jer su bili svečano ispraćeni, sasvim slobodni građani – potčinili. Samo su 26 buntovnika, od kojih i kazivač, odbili da pođu, i više od toga – nisu predali lične karte! – »Biće mrtvih!« – upozorio ih je prispeli predstavnik sovjetske vlasti – Sovnarkoma Karelo–Finske SSR. – »Pucaćete iz mitraljeza?« – dobacili su mu. Šašavci jedni, zašto baš mora iz mitraljeza? Zar nisu bili u gomili usred obruča, bila bi i samo jedna cev dovoljna (i niko о tih dvadeset šest Finaca ne bi sačinio poemu 2 . Ali je neko čudno mekuštvo, nesnalažljivost i neumešnost omelo da se preduzme takva mudra mera. Pokušavano je da se razjedine, pozivani pojedinačno kod opera – a oni, svih 26, zajedno se odazivali na poziv. I njihova uporna šašava hrabrost je pobedila! – lične karte su im ostavljene, obruč skinut. Tako su oni izvojevali da ne pođu u kolhoznike ili u prognane. Međutim, to je izuzetak; ostalo mnoštvo je predalo lične karte. Sve su to bile samo probe. Tek u julu, 1941, došlo je vreme da se metoda ispita u punom hodu: trebalo je da se Autonomna, naravno izdajnička, Republika Povolških Nemaca (s njenim glavnim gradovima Engeljs i Marksštat) za nekoliko dana počisti i zavrljači nekud dalje na Istok. Ovde je po prvi put bila primenjena, u svoj čistoti, dinamična metoda 1 U originalu: спецпереселенцы. 2 Aluzija na bakinske »komesare«.

282 progonstva celih naroda; utoliko lakše i plodotvornije se pokazalo korišćenje samo jednog ključa – nacionalnog – umesto svih tih istražnih postupaka i pojedinačnih odluka na ime svake osobe. I kada su uzimani Nemci iz drugih delova Ruske Federacije (a skupljani su svi), nisu mesnom NKVD za to trebale nikakve velike škole da bi razlučio kо je neprijatelj а kо prijatelj. Čim mu je prezime nemačko – drž’! Metoda je oprobana, uhodana i od sada će neumoljivo biti šćapnuta svaka nacija na koju je ukazano kao na izdajničku, koja je osuđena da nestane, i svaki put sve veštije: Čečeni, Inguši, Karačajevci, Balkari, Kalmici, Kurdi, krimski Tatari i, na kraju, kavkaski Grci. Metod je zato posebno dinamičan što se odluka Oca Naroda obelodanjuje narodu ne u obliku brbljivog sudskog procesa, nego u vidu ratne operacije savremene motorizovane pešadije: naoružane divizije uđu noću na teritoriju osuđenog naroda i zauzmu ključne pozicije. Prestupnička nacija se budi – i vidi obruč od mitraljeza i automata oko svake neseobine. Da se dvanaest sati (samo, to je premnogo, stoje točkovi motopešadije, Krimu će biti ostavljeno samo dva, pa i samo sat i po) da bi svako mogao uzeti ono što može poneti u rukama. I odmah svak seda na karoseriju kamiona kao uhapšenik, podvivši noge pod sobom (starice, majke s dojenčadima – sedi!, dva puta se samo u vodenici zbori!) – i kamioni pod stražom polaze na železničku stanicu. Tu ih čekaju vagoni za stoku da ih povezu na odredište. A onde se može desiti da povuku, kao burlaci, splavove na konopima uz struju 150–200 kilometara u divlju šumu (iznad Kologriva), dok na splavovima leže nepokretni starci sedih brada (krimski Tatari uz reku Unžu, ta Severna blata su kao naručena za njih). Ovo je sigurno iz vazduha, ili s visokih planina, izgledalo veličanstveno: zabrektalo od motora čitavo krimsko poluostrvo (samo što je oslobođeno, april je 1944) i stotine zmija– autokolona popuzalo, uzmilelo po pravim, po strmim putevima. Taman voćke bile procvetale, taman Tatarke počele prenositi iz toplih leja u bašte rasad slatkog luka. Taman počinjalo sađenje duvana. (I tu se završilo. I na mnoge godine iščezao krimski duvan). Autokolone nisu prilazile naseljima, ostajale su na raskrsnicama puteva, a za to vreme su sela stavljana u obruč specijalnih jedinica. Bilo je naređeno da se na raspolaganje ostavlja sat i po, ali instruktori su to skraćivali na 40 minuta – da bi se posao što brže obavio, da se ne bi zakasnilo na zborno mesto i da bi u selu ostalo što više razbacanih stvari za odeljenje za sondiranje što je nailazilo za specijalnom jedinicom. Sela koja bi se usprotivila, kao Ozenbaš kod Bjuik–jezera, morala su da budu spaljena do temelja. Autokolone su Tatare odvozile na stanice, gde bi oni danima i noćima zatvoreni u kompozicijama kukali i pevali tužne pesme о rastanku.1 Potpuna jednoobraznost – eto prednosti proganjanja nekog naroda ujedan mah! Nikakvih pojedinačnih slučajeva! Nikakvih izuzimanja, ličnih protesta! Svi pokorno idu, jer idemo i ja, i ti, i on. Idu ne samo sva godišta i oba pola, idu i oni što su u majčinoj utrobi, i oni što još nisu začeti, jer im bi suđeno da se začnu pod kandžom istog tog Dekreta i da, uprkos prevaziđenom članu 35 Krivičnog zakonika, za koji niko više i ne haje (»progonstvo se ne može upražnjavati na licima mlađim od 16 godina«), od prvog dana rođenja, samo što pomole glavu na ovaj svet, budu specijalni iseljenici, večni prognanici. A njihovo 1 Šezdesetih godina XIX veka plemstvo i administracija tavridske gubernije tražili su potpuno iseljenje krimskih Tatara u Tursku. Aleksandar II to nije prihvatio. Godine 1943, isto to je tražio gaulajter Krima. Hitler nije prihvatio.

283 punoletstvo, njihovih 16 godina, biće označeno jedino time što će tada početi da se javljaju u komandanturu. I ono što je ostalo za njima – širom otvoreni, još topli domovi i razbacane stvari, sav imetak stečen za deset, za dvadeset pokoljenja – i to na isti, jednoobrazan način pada što u ruke operativaca kaznenih organa, što državi, što susedima iz srećnije nacije, i niko neće napisati žalbu ni za kravu, ni za nameštaj, ni za posuđe. Jednoobraznost ide dotle da tajni Dekret ne štedi čak ni članove Partije kad su pripadnici te nevaljale nacije. Ne treba, prema tome, ni partijske knjižice proveravati, još jedna olakšica! A te komuniste obavezati da u novom mestu tegle za dvojicu – i sve će biti da ne može bolje.1 Pukotinu u jednoobraznosti stvarali su samo mešoviti brakovi (nije zaludu naša socijalistička država uvek protiv njih). Prilikom progonstva Nemaca, pa zatim Grka, takvi supruzi nisu progonjeni. No, to je unosilo veliku zbrku i u mestima koja su, navodno, bila očišćena ostavljalo žarišta zaraze. (Kao one stare Grkinje što su se vraćale da umru kod dece.) Kuda su progonjene nacije? Rado i mnogo u Kazahstan, gde skupa s običnim prognanicima čine dobru polovinu Republike, tako da bismo je sada vrlo lako mogli nazvati Kazekstan. Ali nisu u deobi rđavo prošli ni Srednja Azija, Sibir (mnoštvo Kalmika je pomrlo na Jeniseju), Severni Ural i sever evropskog dela RSFSR. Da li da progonstvo žitelja iz pribaltičkih republika smatramo kao progonstvo naroda? Ono ne zadovoljava formalni uslov: nisu prognani svi odreda, narodi kao da su ostali na mestu (preblizu su Evropi; da nije tako, druga bi bila!). Izgleda kao da su ostali; međutim, uveliko su proređeni. Njihovo čišćenje je počelo rano: još 1940, odmah pošto je naša vojska ušla u te republike, pa i pre nego su ti srećni narodi jednodušno glasali za ulazak u Sovjetski Savez. Počelo je od oficira. Treba samo zamisliti šta je za mlade države predstavljala njihova prva (i poslednja) generacija sopstvenih oficira: suštu ozbiljnost, odgovornost i energiju nacije. Još kao gimnazijalci u snegovima kod Narve2 učili su kako da još neočvrslim grudima brane još neočvrslu domovinu. Sada su to zgusnuto iskustvo i energija sasečeni jednim zamahom kose, to je bila najnužnija priprema za plebiscit. A bio je to i provereni recept – zar se to isto nije nekada radilo u samoj matici, u Savezu? Uništite nečujno i hitro one što bi mogli stati na čelo otpora, pa zatim one koji mogu buditi mišlju, govorom, knjigom. Posle toga, narod jeste tu, a opet – naroda nema. Mrtvi zub spolja izgleda u prvo vreme potpuno kao da je živ. Samo, 1940. godine, za baltičke zemlje to nije bilo progonstvo – bili su to logori, a za ponekoga i streljanja u popločanim dvorištima zatvora. Hvatalo se i 1941. prilikom 1 Razume se, sve obrte sudbine ne može predvideti ni Mudri Kormilar. Dvadeset devete isterivani su s Krima tatarski kneževi i ugledni ljudi. To je rađeno u blažem obliku nego u Rusiji: oni nisu hapšeni, sami su odlazili u Srednju Aziju. Tamo, kod srodnog stanovništva, oni su, malo–pomalo, uhvatili korena, uznapredovali. Kroz 15 godina ovamo je dograbuljan sav radni tatarski narod! Stari znanci su se našli. Jedino što su sada oni iz radnog naroda bili izdajnici i prognanici, dok su bivši kneževi zauzimali važna mesta u sovjetskoj administraciji, mnogi i u Partiji. 2 Bitka za nezavisnost Estonije 1918/19.

284 odstupanja, onoliko koliko se moglo, hvatani su ljudi imućni, istaknuti, važni, i terani sa sobom kao skupoceni trofeji, pa odbacivani kao đubre na smrznutoj zemlji Arhipelaga (kupljenje se obavljalo obavezno noću; 100 kg prtljaga na porodicu; glava porodice se od samog hapšenja odvaja u zatvor i uništava). Zatim se u toku celog rata, pretilo (preko radija) pribaltičkim zemljama bespoštednom odmazdom. Četrdeset četvrte, pretnje su ostvarene – zatvaralo se i zamašno i gusto. Međutim, ni ovo još nije bilo masovno progonstvo naroda. Glavno progonstvo pribaltičkih naroda sručilo se 1948. godine (nepokorni Litvanci), 1949. (sva tri naroda) i 1951. godine (još jednom Litvanci). Tih istih godina pročešljavana je i Zapadna Ukrajina; njeno poslednje progonjenje desilo se isto tako 1951. godine. Nekoga je Generalisimus imao nameru da protera 1953. godine? Jevreje? I još koga? Šta je smerao – nikad nećemo saznati. Ja, na primer, sve nekako mislim da je Staljin goreo od žeđi da svu Finsku protera uz Kinu, ali mu se to nije dalo ni 1940, ni 1947 (pokušaj državnog udara u Lejnu). Našao bi on malo mesta s one strane Urala i za Srbe i za peloponeske Grke. Da je ovaj četvrti stub Avangardnog Učenja ostao bar još desetak godina – ne bismo više mogli prepoznati etničku kartu Evrope, došlo bi do velike protivseobe naroda. Koliko je naroda bilo prognano, toliko će se jednog dana epopeja napisati о napuštanju rodne grude i о sibirskom uništenju. Oni će sami ispričati sve što su doživeli, nije naše da о tome govorimo, ni da ih preduhitravamo. Ali, da bi čitalac bio ubeđen da se radi о istoj zemlji progonstva što ju je upoznao, о istom prljalištu što čini deo Arhipelaga, poći ćemo malo za pribaltičkim narodima u progonstvo. Progonstvo pribaltičkih naroda nije se vršilo nipošto kao nasilje nad vrhovnom voljom naroda, nego isključivo kao njeno izvršenje. U svakoj od tri republike doneta je slobodna odluka sovjeta ministara te republike (u Estoniji 25. novembra 1948) о progonstvu određenih kategorija sunarođnika u tuđi daleki Sibir, i to na večitо, da se nikada više ne vrate na rođenu grudu. (K tome se jasno vidi nezavisnost pribaltičkih vlada, i koliko su im bili pokidali živce ti nevaljalci i nikogovići od sugrađana.) Te kategorije su bile: a) porodice već osuđenih (malo je bilo što očevi crkavaju u logorima, trebalo im je i seme zatreti); b) imućni seljaci (što će ubrzati već planiranu kolektivizaciju pribaltičkih republika) i svi članovi njihovih porodica (studenti u Rigi su hvatani iste noći kad i njihovi roditelji na salašu); c) ljudi lično istaknuti i važni, oni koje češalj četrdeset prve i četvrte nije bio zahvatio; d) naprosto neprijateljski raspoložene porodice koje nisu blagovremeno umakle u skandinavske zemlje, ili porodice koje su bile lično nesimpatične mesnim aktivistima. Te odluke, da ne bi naškodile dostojanstvu naše zajedničke velike domovine i da ne bi bile na radost dušmanima na Zapadu, nisu objavljivane u štampi, nisu obznanjivane u republikama, nisu čak s njima upoznavani ni prognani sve dok ne bi stigli na odredište, kod sibirskih komandantura.

285 Organizacija progonstva tako se bila usavršila od vremena korejskog pa i krimsko– tatarskog progonstva, toliko dragocenog iskustva uopšteno i usvojeno da se više nije računalo ni na dane ni na sate, već na minute. Bilo je ustanovljeno i oprobano da je sasvim dovoljno dvadeset–trideset minuta od prve lupe na vratima .do momenta kad poslednja peta pređe rodni prag i uputi se u pomrčinu prema kamionu. Za to kratko vreme probuđena porodica je uspevala da se obuče, da shvati da ide u večito progonstvo, da potpiše ceduljicu da se odriče svih imovinskih potraživanja, da pokupi decu i stare, da prikupi zavežljaje i da napusti kuću. (S ostavljenom imovinom nije dolazilo ni do kakve zbrke. Pošto bi straža otišla, došli bi predstavnici poreske uprave i sačinili popis za konfiskaciju, na osnovu kojeg se kasnije imanje prodavalo u korist države a posredstvom komisionih radnji. Nemamo osnova da im prebacujemo da su pri tom uzimali ponešto pod pazuh ili tovarili »na slepi kolosek«. To i nisu morali, bilo je dovoljno da se napiše još jedna priznanica više komisionu, i svaki predstavnik narodne vlasti mogao je sasvim zakonito odneti kući bilo koju stvar po simboličnoj ceni.) Šta se moglo shvatiti za tih 20–30 minuta? Kako odrediti i izabrati ono što je najnužnije? Poručnik koji je progonio jednu porodicu (babu od 75 godina, majku od oko 50, ćerku od 18 i sina od 20) posavetovao je: »Obavezno uzmite šivaću mašinu!« Kako bi to nekome palo na pamet? Ta šivaća mašina je kasnije hranila porodicu.1 Uostalom, brzina je ponekad bila od pomoći i nesrećnicima. Prohuji vihor – prođe opasnost. I iza najgušće metle ostane ponešto. Koja bi se od žena snašla da se zaturi za koji dan, da se ne vrati kući, posle toga se samo javi u poresku upravu, zamoli da joj se skine plomba sa stana, i oni – šta mislite? – skinu pečat. Vrag te nosio, živi do idućeg dekreta. U malim vagonima za stoku, u kojima se prevozi 8 konja ili 32 vojnika, ili 40 zatvorenika, prognanih Talinaca je voženo po 50 i više. Zbog žurbe, vagoni nisu bili pripremljeni za tu namenu a nije se odmah dozvolilo da se probuše rupe. Kibla – stara kofa – odmah bi se napunila, izlila i prskala po stvarima. Ovi dvonogi sisari bili su od prvog minuta primorani da zaborave na razlike između žene i muškarca. Bili su dan i po zatvoreni, bez hrane i vode, umrlo je jedno dete. (A mi smo sve to nedavno čitali, zar ne? Dva poglavlja pre, dvadeset godina ranije – i opet ista stvar...) Dugo su stajali na stanici Julemiste, dok se napolju trčalo i udaralo u vagone, pokušavalo da se nekome predaju stvari i hrana. Ti su terani. A zaključani – gladovali. I gole ih čekao Sibir. U putu su im počeli izdavati hleb, na nekim stanicama – supu. Put za sve kompozicije bio je dalek: u novosibirsku, u irkutsku oblast, u Krasnojarsku Pokrajinu. Samo u Barabinsk pristiglo je 52 vagona Estonaca. Šta može održati ljude na takvom očajnom putovanju? Nada, koju ne donosi vera, nego mržnja: »Uskoro će njima crni petak. Ove godine će rat, i mi najesen – nazad!« Niko ko normalno živi, ni u zapadnom ni u istočnom svetu, ne može da shvati, podeli, niti da oprosti možda to tadašnje raspoloženje iza rešetaka. Pisao sam već da smo i mi u to 1 Ti stražari – šta su oni i koliko shvatali od onoga što rade? Mariju Sumberg terao je u progonstvo sibirski vojnik s reke Čulim. On se uskoro demobilisao i – našao je kod svoje kuće. Zinuo je od radosti, iskrene i prostodušne: »Teto, sećate li me se?«...

286 verovali, i žedno to iščekivali tih godina – četrdeset devete i pedesete. Tih godina zapljusnula je nepravda od uređenja, od dvadesetpetogodišnjih kazni, od ponovnih povrataka na Arhipelag do očigledno nepodnošljive tačke, kada sve može eksplodirati, kada nikakve straže ni vojske ne pomažu. (Ili, da uopštimo: kad je režim nemoralan, podanici su slobodni od svake obaveze prema njemu.) Koliko treba da je život osakaćen da bi hiljade hiljada po ćelijama, po crnim maricama, po vagonima, vapilo za sveuništavajućim atomskim ratom kao jedinim izlazom?!... Niko nije plakao. Mržnja suši suze. Još na nešto su, putem, mislili Estonci: kako će ih dočekati sibirski narod? Četrdesete su Sibirci gulili preseljene građane pribaltičkih zemalja: budzašto im pelešili stvari, uzimali bundu za pola kofe krompira. (Kako smo onda bili goli, ljudi iz pribaltičkih republika su nam stvarno ličili na buržuje...) Sada, četrdeset devete, po Sibiru je rastrubljeno da im dovode okorele kulake. Ali, ti kulaci su iz vagona ispadali iznureni i u dronjcima. Na sanitarnim pregledima, ruske sestre su se čudile koliko su te žene mršave i jadno obučene, bez čiste krpe – ni dete da umotaju. Došljaci su razaslani po obezljuđenim kolhozima, gde su im kolhoznice, krišom od vlasti, nudile što su imale: neko kvarat–dva mleka, neko lepinje od cvekle ili od vrlo lošeg brašna. Estonke bi tek tada zaplakale. Samo, ne zaboravimo, bio je tu i komsomolski aktiv. Komsomolci su bili ozbiljno primili k srcu da su im došli fašistički izrodi (»Sve vas treba u vodu!« – dobacivali su), i to još koji neće da rade i nezahvalni su zemlji koja ih je oslobodila od buržoaskog ropstva. Komsomolci su postali nadzornici nad prognanima, nad njihovim radom. Sa zadatkom: na prvi pucanj – pojuri u poteru! Na stanici Ačinsk došlo je do smešne zbrke: vlasti rejona Biriljusi kupile su od straže 10 vagona prognanih, oko 500 ljudi, za svoje kolhoze na reci Ćulim i brzo ih prebacile 150km severno od Ačinska. A oni su bili upućeni (što, naravno, nisu znali) – u upravu rudnika Šarala u Hakasiji. Uprava je čekala svoj kontingent, a kontingent je bio istresen u kolhoze, koji su prethodne godine dobili po 200 grama žita za trudodan. Ovog proleća nije im ostajalo ni hleba, ni krompira, sela je zaglušivala gladna rika krava, krave su kao divlje jurile na polusagnjilu slamu. Stoga kad je kolhoz novopridošlima izdao po kilogram brašna po osobi za nedelju dana, to se ne može nazvati ni poganstvom, ni planiranim mučenjem – bio je to potpuno dostojan avans, zamalo pa jednak budućoj zaradi! Setili su se Estonci svoje Estonije i zakukali... (Istina, u naselju Polevoj, nedaleko od njih, bili su ambari puni žita: ono se godinama gomilalo, jer nije išlo s njegovim prevozom. Ali, to žito je već bilo državno, kolhoz na njega nije imao nikakvo pravo. Narod uokolo je umirao, a žito iz tih ambara mu nije davano, žito je bilo državno. Predsednik kolhoza Paškov izdao je jednom po pet kilograma svakom još živom kolhozniku – i dobio kaznu logora. Žito je bilo državno, brige i nevolje – kolhozne, i nije zato na ovoj knjizi da о tome razbija glavu.)

287 Na tom Čulimu Estonci su se neka tri meseca koprcali i zabezeknuto usvajali novo pravilo: kradi ili umri! Već su mislili da će tu zauvek – kad su ih iznenada, sve, pokupili i poterali u rejon Šarala u Hakasiji (našli gospodari svoj kontingent). Hakasaca je tu bilo tek malo, svako naselje je bilo od prognanih, u svakom – komandantura. Svuda okolo rudnici zlata, bušenje, silikoza. (Velika prostranstva bila su manje Hakasija ili Krasnojarska Pokrajina, a više državno preduzeće »Hakzoloto« ili »Jenisejstroj«, i pripadala su ne rejonskim sovjetima i komitetima nego generalima jedinica MVD; sekretari rejonskih komiteta nisu smeli da pisnu pred rejonskim komandantima.) Međutim, najgore nije bilo da te pošalju u rudnik. Zlo je bilo da te silom odrede u »zadruge za zanatsko dobijanje zlata«. Zanatski zlatodobijači! – to zvuči tako zamamno, reč sija zlatnom prašinom. Samo, mi smo veliki majstori da svaki mogući pojam izopačimo. U te »zadruge« su uterivani specijalni iseljenici. Upućivani su na rad u okna koje je država, zbog neisplativosti, bila napustila. U ovim oknima više nije bilo mera sigurnosti, u njima se voda slivala kao iz vedra. Nemoguće je bilo opravdati uloženi rad i koliko–toliko zaraditi; ovi ljudi na umoru su jednostavno upućivani da ližu ostatke zlata što ih je državi bilo žao da napusti. Zadruge su bile potčinjene odeljenju Uprave za »zanatsko dobijanje zlata«, koje je znalo jedino da spusti odozgo plan i traži njegovo izvršenje, bez ikakvih drugih svojih obaveza. »Sloboda« zadruga nije dolazila od države, nego od državnog zakonodavstva: za njih nije bio predviđen plaćeni godišnji odmor, nedeljni praznik nije bio obavezan (kao da su pravi zekovi), mogao se objaviti »stahanovski mesec« bez ijednog nedeljnog odmora. Država, međutim, svoje nije zaboravljala: za neizlazak na rad – sud. Jednom u dva meseca posećivao ih je narodni sud i mnoge osuđivao na 25 % prinudnih radova, razlog je uvek mogao biti nađen. »Zanatski dobijači zlata« zarađivali su tri–četiri »zlatne« rublje (150–200 Staljinovih) mesečno. U nekim rudnicima kod Kopjova prognanici nisu dobijali platu u novcu, nego u bonovima: ako ćemo pravo, i čemu im svesavezni novac ako se i tako i tako ne mogu slobodno kretati a u rudničkoj prodavnici mogu da kupuju i za bonove. U ovoj knjizi već su poređeni logoraši s ruskim kmetovima. Prisetimo se, ipak, iz istorije Rusije da feudalni položaj nije najteže padao seljacima, nego fabričkim radnicima. Bonovi za kupovinu isključivo u prodavnici rudnika živo nas podsećaju na rudnike zlata i fabrike na Altaju. Za njih vezano stanovništvo u XVIII i XIX veku je namerno ulazilo u zločin da bi kako dopalo robije i lakše živelo. U altajskim rudnicima zlata ni krajem prošlog veka »radnici nisu imali pravo da odbiju da izađu na rad, čak ni nedeljom« (!), bili su kažnjavani (poredi s našim prinudnim radovima), imali su i oni dućane s lošom robom, s pijanstvom i zakidanjem na meri. »Ovi dućani, a nikako ne loše eksploatisani rudnici zlata stvarali su glavni dohodak« eksploatatora zlata (Semjonov–Tjan–Šanski: Rusija, t. XVI), iliti državnog trusta. Pedeset druge, mala i krhka H.S. nije izišla na rad po jakom mrazu, jer nije imala valjenke. Zbog toga ju je rukovodilac zadruge za obradu drveta poslao tri meseca na seču šume – i tamo bez valjenki. Ista je, u mesecima pred porođajem, tražila da joj se da lakši posao, da ne gura balvane, i dobila odgovor: ako nećeš – napusti posao. A doktorka –

288 neznalica je za ceo mesec pogrešila datum porođaja i dala joj porodiljsko na dva–tri dana uoči porođaja. U tajgi vlada MVD– ne traži pravdu, ništa ti ne vredi! Samo, sve to još nije ono najcrnje. Najcrnji udes je pogađao tek specijalne doseljenike što su bili upućeni u kolhoze. Sada se diskutuje (i ne bez razloga) da li je kolhoz, uopšte uzeto, bio lakši od logora? A šta ako su kolhoz i logor – isto? To je upravo bio položaj specijalnih doseljenika u kolhozu. Kolhoz: sledovanje se ne daje, daje se samo sedamsto grama hleba u vreme setve, i to od polugnjilog žita, s peskom, boje zemlje (mora da su ambari meteni). Logor: KPZ – požali se brigadir na svog prognanog brigadistu u upravi, uprava pozvoni komandanturi, komandantura zatvori. A zarade – od koga one, to ni sam đavo ne može da zna: u prvoj godini rada u kolhozu, Marija Sumberg je dobila dvadeset grama žita po trudodanu (ptičica božja više nakljuca po putu!) i po 15 staljinovih kopejki (jednu i po Hruščovljevu). Za godišnju zaradu ona je kupila... lavor od aluminijuma. Pa od čega su onda živeli?! Od pošiljki s Baltika. Jer, njihov narod nije bio sav prognan. A Kalmicima – kо je njima slao pakete? Kо krimskim Tatarima... Prošetajte grobljima, upitajte. Da li po istim onim odlukama rođenih baltičkih sovjeta ministara, ili po sibirskoj principijelnosti, tek prema baltičkim specijalnim doseljenicima, sve do 1953, sve dok je Otac bio živ, primenjivana je specijalna direktiva: nikakve poslove osim teških! Samo kramp, lopatu i pilu! »Vi ste ovde da naučite da budete ljudi!« I ako bi u proizvodnji neko dobio nešto bolje, komandantura bi se umešala, sama bi toga premestila na opšte. Specijalnim doseljenicima se nije čak dozvoljavalo da kopaju zemlju u bašti do odmarališta Uprave rudnika – da se ne uvrede stahanovci koji u njemu odmaraju. Čak je komandant odstranio M. Sumberg s posla čobanice teladi: »Niste poslani na vikend, idite na sadevanje sena!« Jedva je predsednik uspeo daje zaštiti. (Ona mu je pre toga spasla telad od malteške groznice. Bila je zavolela sibirsku stoku, nalazeći je pitomijom od estonske, i krave, koje niko nikada nije milovao, lizale su joj ruke.) Desi se da se mora hitno tovariti žito na šlep – specijalni doseljenici bez pare dinara rade uzastopce 36 sati (na reci Čulim). Za te tri poludnevice – dva odmora od po 20 minuta za obrok i jedan odmor od tri sata. »Ako nećete – još malo na sever hoćete!« Svalio se starac pod vrećom – komsomolci–nadzornici ga šutiraju nogama. Prijavljivanje – svake nedelje. Do komandanture je nekoliko kilometara? Starici 80 godina? Bacite je na konja i dovedite! Na svakom prijavljivanju svako se upozorava: za bekstvo – 20 godina robije. Do komandanture – kancelarija operativnog delegata. I tu te pozivaju. Tu će ti obećati bolji posao. I pripretiti da će ti kćer jedinicu poslati iza polarnog kruga, daleko od porodice. A mogu, za njih nema šta ne mogu. Gde je to njima i kada savest zadržala ruku?... A zadatak: da pratiš te i te. Da skupljaš materijal za hapšenje toga i toga.

289 Kad im u kolibu uđe i vodnik iz komandanture, svi specijalni doseljenici dužni su da ustanu i da bez dozvole ne sedaju. Da nas slučajno čitalac nije krivo razumeo da su specijalni doseljenici bili lišenih građanskih prava?... A, to ne, to nikako ne! Oni su u celosti zadržali građanska prava! Lične karte im nisu uzimane. Prava da izlaze na opšte, za sve jednake, tajne i neposredne izbore nisu bili lišeni. Svečani i veliki trenutak kada, od nekoliko kandidata, precrtaš sve osim tvoga izabranika, taj trenutak im je, kao neka svetinja, bio ostavljen. Nije im bilo zabranjeno čak ni da upisuju zajam (setimo se koliko je samo komunist Djakov patio u logoru zbog toga što je bio lišen te mogućnosti). I dok su slobodni kolhoznici davali jedva po 50 rubalja, i to s mnogo vike i psovke, od Estonaca je iskamčivano po 400: »Vi ste bogati. Kо ne upiše – neće moći primati pošiljke. Poslaćemo ga još dalje na sever.« I poslaće, zašto da neće?... O, koliko je sve ovo zamorno! Isto, uvek isto! Čini mi se da smo ovaj deo počeli od nečega novog: ne od logora, već od progonstva. Čini mi se da smo ovu glavu počeli od nečega svežijeg: ne od administrativnih prognanika, već od specijalnih iseljenika. A evo, sve se opet vratilo na isto. Treba li, dakle, i koliko još, i koliko još dugo, i dokle, pričati о ostalim, о drugim, о inim, о inakim rejonima što ih nastanjuju prognanici? Ne više о tim mestima? Ni о tim godinama? Ni о tim narodima? А о kojima onda?... * * * Raseljene u kriškama, jedna pored druge, jedna preko druge, nacije su pokazivale svoje crte, svoj način života, ukus, sklonosti. Nemci su prednjačili u trudoljubivosti. Oni su najnepovratnije od svih bili zaboravili na svoj prošli život (a i kakva im je bila to postojbina na Volgi, ili na Maniču?). Kao nekada sa štedrim zemljama što im ih jeKatarina bila dala, tako su i sada oni srastali s neplodnim surovim zemljama – Staljinovim poklonom, predali se novoj prognaničkoj zemlji kao da će na njoj večno ostati. Nisu se nastanjivali ni do prve amnestije, ni do prve carske milosti, nego – za večita vremena. Prognani 1941, bez igde ičega, ali neumorni radnici i dobri domaćini,

290 oni su sačuvali prisebnost, prionuli i ovde na pametno i metodično privređivanje. Ima li na zemlji takve pustinje koju Nemci ne bi mogli pretvoriti u Misir! Nije se zaludu govorilo u staroj Rusiji: Nemac je kao vrba: gde ga god zabodeš, tu se i primi. Gde god da su bili – u rudarskim oknima, u MTS, u sovhozima – šefovi se nisu mogli Nemcima nahvaliti, boljih radnika nisu imali. Pedesetih godina Nemci su imali – između svih ostalih prognanika a često i tamošnjeg stanovništva – najtvrđe, najprostranije i najčistije kuće; najbolje svinje; najbolje krave. A kćeri im rasle u udavače koje bi svako poželeo ne samo zbog imućnosti roditelja nego i – usred opšteg moralnog pada sveta oko logora – zbog njihove moralne čistote i strogog vladanja. Vatreno su se prihvatali posla i Grci. Maštanje о Kubanu ih, istina, nije napuštalo, ali ni ovde nisu štedeli grbače. Živeli su skučenije od Nemaca, ali su ih, u baštama i kravama, brzo sustigli. Na kazahstanskim pijačicama najbolji mladi sir, pa maslo, pa povrće bili su kod Grka. U Kazahstanu su još napredovali Korejci; istina, oni su ranije bili i prognani, i pedesetih godina već su bili prilično oslobođeni: nisu se više prijavljivali, išli su slobodno iz oblasti u oblast, jedino nisu mogli preko granica Republike. Nije njihov napredak bio u dvorištima i kućama (i jedno i drugo bilo je kod njih neudobno, još primitivno, sve dok omladina nije prihvatila evropski način života). No, vrlo obdareni za nauke, oni su brzo napunili kazahstanske škole (već u godinama rata nije im se to branilo) i postali jezgro obrazovanog sloja Republike. Druge nacije, gajeći nadu na povratak, vodile su dvostruki život, bile rascepljene u namerama. Pa ipak, opšte uzevši, pokorile su se režimu i nisu zadavale mnogo brige komandanturama. Kalmici nisu izdržavali, umirali su od tuge. (Uostalom, njih nisam imao prilike da posmatram.) Ali, bio je narod koji se uopšte nije mogao pokoriti, ne satno pojedinci, bundžije, već sav narod koliko ga ima. To su bili Čečeni. Videli smo već kako su se oni odnosili prema beguncima iz logora. Kako su jedini od svih džeskazganskih prognanika pokušali da podrže kengirski ustanak. Rekao bih da su se od svih specijalnih doseljenika Čečeni jedini pokazali kao pravi zekоvi. Pošto su jednom bili, na izdajnički način, istrgnuti iz postojbine, više nisu ničemu verovali. Sagradili su saklje, kavkaske kućice – niske, mračne, uboge, da ih nogom udariš da se strovale. Takvo im je bilo i sve drugo – od danas do sutra, da se mesecu vidi kraj, da se godina izgura, bez ikakve tečevine, bez zalihe, bez brige šta će se sutra desiti. Jeli su, pili, a mladi su se i dobro oblačili. Godine su prolazile a oni ostajali golje kao i u početku. Nije bilo Čečena koji bi pokušao da se dodvori i dopadne vlastima, uvek su bili gordi prema njima, štaviše i otvoreno neprijateljski raspoloženi. Prezirući zakone о opštem obaveznom obrazovanju i nauke što ih je država davala u školama, oni devojčice nisu slali u školu, da se ne bi u njima iskvarile, pa ni sve dečake. Žene nisu puštali u kolhoz. Ni sami se oni nisu

291 predirali na kolhoznim poljima. Najviše su se upinjali da postanu šoferi: raditi s motorom, to im nije bilo poniženje, u stalnom kretanju na vozilu zadovoljavali su svoj džigitski nagon, u mogućnostima šoferskog zanata – nagon za krađom. Uostalom, ovaj nagon su zadovoljavali i bez drugih pomagala. Oni su i doneli u mirni, pošteni, pospani Kazahstan pojmove: »ukrasti«, »sve počistiti«. Bili su spremni da late stoku, okradu kuću, pa i silom da otmu. Za njih su mesni stanovnici i oni prognanici koji su se lako pokoravali vlastima bili nesoj skoro barabar s vlastima. Cenili su samo buntovnike. I gle čuda: svi su ih se bojali. Niko ih nije mogao sprečiti da žive tako. Ni vlast, iako je trideset godina vladala ovom zemljom, nije ih mogla naterati da poštuju njene zakone. Kako je došlo do toga? Evo slučaja koji će možda sve objasniti. U školi, u Kok–Tereku, učio je kod mene u 9. razredu čečenski dečak, Abdul Hudajev. On nije izazivao simpatije, a nije se ni starao da ih izazove, kao da se plašio da bi se unizio ako bi ih izazvao; uvek je bio naglašeno suv, gord, pa s tim i – surov. Samo, nije bilo moguće ne priznati mu – bistrinu i inteligenciju. U matematici i fizici,1 nikada se nije zadovoljavao onim čime i njegovi drugovi, uvek je nastojao da prodre dublje i postavljao pitanja koja zadiru u samu suštinu. Kao i sva deca doseljenika, i on je bio neizostavno obuhvaćen u školi takozvanim društvenim aktivnostima, to jest, najpre pionirskom organizacijom, zatim komsomolom, učeničkim komitetima, zidnim novinama, moralno–političkim vaspitanjem. razgovorima – svim tim duhovnim nametima što su se imali platiti za obrazovanje a što su Čečeni tako nerado plaćali. Abdul je živeo sa staricom majkom. Niko od bliže rodbine im nije bio preživeo, ostao im je bio samo stariji Abdulov brat, odavno već upao u kriminalce, ne jednom već stanovnik logora zbog krađe i ubistva, ali svaki put oslobađan, čas amnestijom, čas beneficiranim računanjem kazne. Jednom se pojavio u Kok–Tereku, dva dana pijančio, oka nije sklapao, zametnuo kavgu s nekim Čečenom iz mesta, zgrabio nož i pojurio za njim. Na put mu se isprečila neka stara Čečenka, bez veze i s njima i sa svađom; raširila ruke: stani, Bogom te kumim! No, on je već bio manje Čečen nego lopov – zamahnuo je nožem i zaklao nevinu staricu. I odmah mu u pijanu glavu došlo šta ga čeka po čečenskom zakonu. Pojurio brže– bolje u MVD, priznao ubistvo – a MVD ga tako rado strpao u zatvor. On se spasao, ali je ostao njegov mlađi brat Abdul, majka i neki stari Čečen iz bratstva, Abdulov čiča. Vest о ubistvu je munjevito prošla čečenskim naseljem Kok–Tereka i sve troje iz bratstva Hudajevih zbežali su se u svoju kuću, snabdeli se hranom, vodom, okovali prozor, zakovali vrata, načinili od kuće tvrđavu. Sada su se Čečeni iz bratstva ubijene žene morali osvetiti nad nekim iz bratstva Hudajevih. Sve dok se ne prolije krv Hudajevih, oni se nisu smeli zvati ljudi. Počela je opsada kuće Hudajevih. Abdul nije išao u školu – sav Kok–Terek i sva škola znali su zbog čega. Učeniku iz starijih razreda naše škole, komsomolcu, odličnom đaku, svakog minuta pretila je smrt od noža, možda baš sada dok na zvono učenici sedaju u klupe, ili sada kada professor književnosti tumači socijalistički humanizam. Svi su to znali, svima 1 Autor je, u vreme svog progonstva, predavao ove predmete u kok–terećkoj desetogodišnjoj školi.

292 bilo na umu, na odmorima se samo о tome govorilo, a svi su pokunjili glave. Ni partijska, ni komsomolska organizacija škole, ni stručni rukovodioci, ni direktor, ni rejonsko odeljenje narodnog obrazovanja – niko nije ni prstom mrdnuo da spasava Hudajeva, niko se čak nije ni primakao opkoljenoj kući u kao košnica uzrojenom čečenskom naselju. I da je prosto da su bili sami: pred dahom krvne osvete kukavički su zaćutali i do ovog časa za nas strašni rejonski komitet, i rejonski izvršni komitet, i MVD sa komandanturom i milicijom iza njihovih zidova od ćerpiča. Probudio se stari varvarski divlji zakon – i odjednom se ispostavilo da u Kok–Tereku nema nikakve sovjetske vlasti. Nije mnogo požurila ni ona iz oblasnog centra Džambula, jer tokom tri dana ni odatle nije doleteo avion s vojskom i nije stigla nijedna odlučna direktiva, osim naređenja da se zatvor brani raspoloživim snagama. Tako je i Čečenima i nama postalo jasno šta je snaga a šta puka fatamorgana. Jedino su čečenski starci pokazali mudrost! Oni su pošli u MVD i zamolili da im se preda stariji Hudajev da se nad njim izvrši osveta. MVD nije pristao. Oni su došli i drugi put i zamolili da se organizuje javno suđenje i da se Hudajev na njihove oči strelja. Onda će, obećali su, Hudajevi biti izuzeti od krvne osvete. Mudriji kompromis se nije mogao izmisliti. Samo, javno suđenje – kako to? Kako to – unapred javno najavljena kazna smrću? Nije on – politički, on je – lopov, socijalno bliski. Mogu se gaziti prava Pedeset Osmog, ali ne i prava višestrukog ubice. Starci zamolili oblast – stiglo odbijanje. »Onda će kroz jedan sat mlađi Hudajev biti ubijen!«, objasnili su starci. Šefovi MVD su slegnuli razmenima: to se njih ne tiče. Zločin koji još nije izvršen ne može biti predmet njihovog razmatranja. Pa ipak, dah XX veka bio je prešao preko – ne MVD–a, to ne! – preko okorelih starih čečenskih srca! Oni, ipak, nisu pustili osvetnike da'se svete! Poslali su telegram u Alma–Atu. Odatle su hitno došli drugi starci, najcenjeniji u celom narodu. Okupio se savet staraca. Stariji Hudajev bio je anatemisan i osuđen na smrt gde god da ga nađe čečenski nož. Drugi Hudajevi su bili pozvani i rečeno im: »Izlazite. Niko vas neće dirnuti.« I Abdul je uzeo knjige i pošao u školu. I partijski i komsomolski rukovodioci dočekali su ga s licemernim osmesima. I uskoro mu na političkim razgovorima pevali pesmu о komunističkoj svesti, ne spominjući mučni događaj. Ni najmanji mišić nije zaigravao na potamnelom Abdulovom licu. Još jednom je on shvatio šta je glavna snaga na zemlji: krvna osveta. Mi, Evropljani, u knjigama i školama učimo i deklamujemo samo visokoparne reči prezira prema tome divljem zakonu, prema toj besmislenoj surovoj klanici. Međutim, izgleda da ta klanica i nije toliko besmislena: ona gorštačke nacije ne desetkuje, ona ih učvršćuje. Žrtava od krvne osvete nema koliko mi mislimo, a kakav samo strah širi ona među njoj podložnima! Imajući na umu osvetu – koji će gorštak dozvoliti sebi da uvredi nekoga tek tako, tako kako mi jedan drugoga vređamo u pijanstvu, iz bahatosti, iz pizme! A utoliko više – koji ne–Čečen sme da ima posla s Čečenom, kо će mu reći da je lopov, da je grub, da se gura preko reda! Jer za odgovor može dobiti – ne reč, ne psovku, nego – nož u slabinu! Čak i kad uspeš da dohvatiš svoj (ti ga, uostalom, i nemaš, ti si civilizovan), ti nećeš na udarac odgovoriti udarcem: da ti sva porodica ne dođe pod nož! Čečeni se kreću po kazahstanskoj zemlji drsko, krčeći sebi put ramenima, te se i »domaćini« zemlje i nedomaćini, svi, s

293 uvažavanjem uklanjaju. Krvna osveta stvara oko sebe polje straha – i time se ova mala gorštačka nacija ojačava. »Udri svoga da se tuđi plaši!« Daleki preci gorštaka nisu mogli naći bolji štit. A šta im je ponudila socijalistička država?

294 Glava 5 POSLE LOGORA Za osam godina zatvora i logora, о progonstvu ni od koga kо je u njemu bio nisam čuo dobre reči. Svejedno, još od prvih istražnih i etapnih zatvora – zato što ga šest kamenih površina teško, preteško pritiskaju – počinje da tinja u zatvoreniku mašta о progonstvu. Ona dršće, svetluca kao fatamorgana, i mršave uhapšeničke grudi uzdišu u tami na ležaju: – Ah, progonstvo! Kad bih samo dobio progonstvo! Ja ne samo da nisam umakao toj zajedničkoj zloj kobi nego je kod mene mašta о progonstvu bila naročito jaka. Iz kopova gline u Novom Jerusalimu slušao sam petlove u susednom selu i sanjao о progonstvu. I s krova na Kaluškoj Trošarini gledao na kompaktnu, meni stranu gromadu glavnog grada i preklinjao: što dalje od njega, neka me progonstvo odvede što dalje! Čak sam i poslao naivnu molbu u Vrhovni sovjet: molim da mi se kazna od osam godina logora zameni doživotnim progonstvom, pristajem i na najdalje i najzabačenije mesto. Slon nije ni kihnuo u odgovor. (Još nisam bio svestan da mi doživotno progonstvo ionako neće uteći, samo što će ono biti posle logora, a ne umesto njega.) Pedeset druge, od tri hiljade duša »ruskog« logorskog punkta u Ekibastuzu »oslobođeno« je desetak ljudi. To je bilo veliko čudo: Pedeset Osmi – a izvode ga preko kapije! Tri godine do tada je stajao Ekibastuz – i niko nije oslobođen, niko ni kaznu odležao. Znači – završavale su se prve ratne banke onom malom broju preživelih. S nestrpljenjem smo čekali pisma od njih. Stigla su izvesna, neposredno ili posredno. I mi smo saznali da su skoro svi iz logora bili odvedeni – u progonstvo, premda se u njihovim odlukama nije pominjalo nikakvo progonstvo. Samo, to nikoga nije ni začudilo! I našim tamničarima, i nama, bilo je jasno da pravda s tim nema ništa, ni kazna, ni ono što je sročeno na papiru – da je posredi nešto drugo: kad smo jednom nazvani narodni neprijatelji, vlast drži da je to njeno pravo jačega da nas gazi i davi sve do našeg skončanja. I samo takav red stvari bio je i za vlasti, i za nas, jedino normalan, toliko smo se bili na to navikli, saživeli s tim. Poslednjih Staljinovih godina zabrinjavala je ne sudbina prognanika, već tobože oslobođenih, onih koji su na izgled ostavljani preko kapije bez straže, onih s kojih se na izgled dizalo suro zaštitničko krilo MVD. Progonstvo, pak, koje je vlast iz ograničenosti smatrala dopunskom kaznom, bilo je, u stvari, nastavak života bez odgovornosti na koji se logoraš navikao, onog fatalizma koji logorašu daje snagu. Progonstvo nas je oslobađalo potrebe da sami biramo mesto prebivališta, pa tako i teških nedoumica i grešaka. Jedino je mesto u koje su nas slali, bilo ono pravo u celom Savezu u kojem nam se nije moglo prebaciti: zašto smo došli. Samo u tom mestu imali smo bezuslovno konačno pravo na dva metra zemlje. I još kо se iz logora vraćao usamljen, kao ja, kо nije imao nikoga da ga dočeka, taj je, izgledalo je, samo u progonstvu mogao sresti sebi srodnu dušu.

295 Kod nas se veoma žuri kad se neko hapsi; kad se oslobađa – žurbe nema. Kad bi neki nesrećni demokrata Grk ili socijalist Turčin bio zadržan u zatvoru samo dan preko zakona, о tome bi se zagrcnula sva svetska štampa. A ja sam bio srećan što sam po izdržavanju kazne samo nekolike dana zadržan u logoru pa tek onda – oslobođen? Ne, nego uzet na etapu. I još mesec dana vozikan na račun moga vremena. Svejedno, izlazeći iz logora, iako pod stražom, mi smo nastojali da ispunimo poslednja logorska sujeverja: nipošto se ne okrenuti na svoj posledni zatvor (da se ne bi vratio u njega), pravilno postupiti sa svojom zatvorskom kašikom (e da – samo kako: jedni su govorili da je treba uzeti sa sobom, da se ne vratiš po nju; drugi – da se baci zatvoru da te zatvor ne potraži zbog nje; ja sam svoju bio sam odlio u livnici, zato sam je i uzeo). I opet su nas dočekivali pavlođarski, omski, novosibirski etapni zatvor. Iako su nam kazne bile istekle, nas su uporno pretresali, oduzimali nam nedozvoljeno, ugonili nas u teskobne krcate ćelije, u crne marice, zatvoreničke vagone, mešali s kriminalcima, a stražarski psi režali na nas, i drali se automatičari: »Bez osvrtanja!!!« Ali, u omskom zatvoru, dobrodušni čuvar, dok je prozivao po dosijeima, upita nas petoricu iz Ekibastuza: »Koji se ovo bog molio za vas?« – »A zašto? Gde smo određeni?« – istog trenutka smo naćulili uši shvativši da to sve na dobro izlazi. – »Idete na jug« – čudio se čuvar. I zaista, od Novosibirska nas okrenuše prema jugu. Idemo u topple strane! Tamo ima pirinča, tamo ima grožđa i jabuka. Kako to? Zar nam drug Berija nije mogao da nađe gore mesto? Zar progonstvo može biti i takvo? (U sebi sam već stvarao plan: ima da о progonstvu napišem zbirku pesama koju ću nazvati: Stihovi о Divnom Progonstvu.) Na stanici Džambul iskrcaše nas iz vagonzaka sa istom strogošću, povedoše kroz živi koridor straže prema kamionu i posedaše na pod karoserije, tako strogo kao da smo, bez obzira što smo već izdržali kaznu, mogli krenuti da bežimo. Bilo je kasno u noći, mesec u poslednjoj četvrti jedva je osvetljavao mračni drvored kojim smo odvođeni, pravi drvored – od italijanskih jablanova! To je, znači, to progonstvo! Da mi ovo nismo na Krimu? Kraj je februara. Sada kod nas na Irtišu reže – a ovde te miluje prolećni povetarac. Dovedoše nas u zatvor, a zatvor nas prihvati bez pretresa i bez kupatila. Kleti zidovi su nam nekako mekši. Uvukosmo se s vrećama i koferima u ćeliju. Ujutru oficir bloka otvori vrata i uzdahnu: »Izlazi sa svim stvarima!« Sotonine kandže su popuštale... U dvorištu nas dočeka rumeno prolećno jutro. Zora je grejala zatvorske zidove od ćerpiča. Na dvorištu nas je čekao kamion, na karoseriji su već bila dva zeka što su nam priključena. Trebalo bi da duboko dišemo, da osmotrimo oko sebe, da ovaj neponovljivi trenutak upijemo u sebe, ali mi ni po koju cenu ne možemo da ispustimo novo poznanstvo! Jedan od novih – suv, sed starac zasuzenih očiju – sedi na ono malo podmetnutih pod sobom

296 stvarčica, sedi tako ukočeno, tako svečano, reklo bi se: car prima poslanike. Moglo se pomisliti da je ili gluv ili stranac, i da ne očekuje da će se sporazumeti s nama. Samo što se popeh na karoseriju, odlučih se da s njim zapodenem razgovor – i on mi se, nimalo ne zapinjući, na čistom ruskom predstavi: – Vladimir Aleksandrovič Vasiljev. Skoči umah među nama iskra poverenja! Srce oseća kо je prijatelj а kо dušmanin. Ovaj je prijatelj. U zatvoru časa ne časi da se upoznaš s ljudima – otkuda znaš da sledećeg minuta nećete biti razdvojeni. Ono, jeste, mi nismo više u zatvoru, ali isto mu se piše... Nadvikujući se s brujanjem motora, ja ga intervjuišem, i ne zapažajući da je kamion napustio zatvorski asfalt i ide uličnom kaldrmom, zaboravljajući da se ne smem osvrtati na poslednji zatvor (koliko će ih i biti, tih poslednjih?), propuštajući da osmotrim ovo kratko parče slobode što ga prelazimo. I evo nas, nanovo u širokom unutrašnjem dvorištu oblasnog MVD, odakle nam je izlazak u grad opet zabranjen. Vladimiru Aleksandroviču na prvi pogled moglo se dati devedeset godina – toliko se to moglo zaključiti po njegovim očima iz nekog drugog vremena, oštrom licu i sedoj ćubi zajedno. A on ih je imao – sedamdeset tri. Našao sam se dakle pred jednim od najstarijih ruskih inženjera, od najvećih hidrotehničara i hidrografa. U »Savezu ruskih inženjera« (šta je to? – ja to prvi put čujem; to je moćno ostvarenje ruske tehničke misli, ali su sva takva nestala), Vasiljev je bio istaknuti član, on se i sada samouvereno i rado seća: »Mi nismo pristajali da se pretvaramo da se urme mogu gajiti na suvim motkama.« Zato su i razjureni, to je jasno. Sav ovaj kraj, Semirečje1 , gde smo sada došli, on je pre pola veka prokrstario pešice i na konju. Još pre prvog svetskog rata, bio je izradio projekte za navodnjavanje doline reke Ču, pregrađivanje vodopada na Narinu i probijanje tunela kroz Ču–Ilijske planine, i počeo ih sam ostvarivati još pre prvog rata. Šest »električnih bagera« (svih šest su preživeli revoluciju, a tridesetih godina Čirčikstroj ih je predstavljao kao sovjetski pronalazak) naručio je on lično još 1912. godine i oni su već tada ovde radili. A sada, pošto je odležao petnaest godina za »štetočinstvo«, od kojih tri poslednje u izolatoru u Verhnje–Uraljsku, isprosio je kao za milostinju: da progonstvo izdržava i da umre upravo ovde u Semirečju, mestu početka karijere. (Ali, ni te milosti ne bi bio udostojen da ga nije pamtio lično Berija, iz dvadesetih godina, kada je inženjer Vasiljev delio vode tri zakavkaske republike.) Eto zbog čega je on danas sedeo u zamišljenoj pozi kao neka sfinga, na svom prtljagu na karoseriji: ne samo da mu je to bio prvi dan slobode nego i povratak u krajeve svoje mladosti, svog nadahnuća. Nije ljudski život tako ni kratak, ako si usput ostavio obeliske. Nedavno se kćerka V. A. zaustavila na Arbatu2 uz vitrinu lista Trud. Neki vrli dopisnik, ne žaleći dobro naplaćene reči, poneseno je pričao о svom putovanju dolinom reke Ču, što su 1 Semirečje je oblast u jugoistočnom delu Kazahstana 2 Arbat: jedna od većih moskovskih ulica.

297 je naplavili i obdarili životom stvaraoci – boljševici, о vodopadu na Narinu, о mudroj hidrotehnici, о srećnim kolhoznicima. I najednom – ko mu je to šapnuo? – završio: »Ali malo ko zna da su sve te transformacije ispunjenje mašte talentovanog ruskog inženjera Vasiljeva, koji u staroj birokratskoj Rusiji nije našao razumevanja.1 Žalosno je što mladi entuzijast nije doživeo da vidi pobedu svojih plemenitih ideja!«. Mali novinski redovi su se zamutili, pomešali, kćerka je zderala novine s vitrine, privila na grudi i odnela uprkos zvižduku milicionera. Mladi entuzijast je u to vreme ležao u memljivoj ćeliji verhnjeuralskog izolatora. Reuma ili neka druga koštana napast bila je starcu ukočila kičmu, nije se mogao ni mrdnuti. Hvala bogu, nije sam bio u ćeliji, bio je s njim neki Šveđanin, i izlečio mu leđa sportskom masažom. Šveđani nisu tako česti u sovjetskim zatvorima. S jednim od njih, sećam se, sedeo sam i ja. Zvao se Erik... – ... Arvid Andersen? – živo se ubacuje V. A. (on je vrlo žustar i kad govori, i u pokretima). Zar je moguće? Znači, njega je isti onaj Arvid izlečio masažom! Kako sam, kako ja mali! – podseća nas Arhipelag za srećna puta. Eto kamo je Arvid pre tri godine teran – u verhnjeuralski izolator. Eto koliko su se bili za golubana zauzeli Atlantski pakt i tatica– milijarder.2 U međuvremenu, jednog po jednog nas pozivaju u oblasnu komandanturu – tu odmah, u dvorištu oblasnog MVD, gde se nekakav pukovnik, major i mnogi poručnici, staraju о svim prognanicima u džambuljskoj oblasti. Doduše, pukovnika i ne viđamo, major samo osmotri naša lica onako kako se pređe preko naslova u novinama; nas oformljuju poručnici, koji tako krasno ispisuju perima krasnopisna slova. Iskustvo iz logora me muva u rebra: pazi dobro! U ovim kratkim minutima rešava se sva tvoja buduća sudbina! Ne gubi vreme! Traži, budi uporan; protestuj! Uloži sve snage, snalazi se, kako znaš nađi razlog da obavezno ostaneš u centru oblasti ili da dobiješ najbliži i najpogodniji rejon. (Razlog postoji, samo što ga ja ne znam: evo već dve godine kod mene rastu metastaze nakon nedovršene operacije u logoru.) Ne, ne, nisam više onaj stari... Nisam više onaj koji je počinjao izdržavanje kazne. Nekakva inertnost se spustila odozgo na mene, i meni je prijatno da živim s njom. Prija mi da se ne koristim taštim logorskim iskustvom. Odvratno mi je da sada izmišljam nekakve 1 U vreme oktobarskog prevrata, Vasiljev je praktično bio na čelu Direkcije za melioraciju. 2 Pavel Veselov (Stokholm), sada zauzet drugim zatočeništvima švedskih građana kod sovjetskih vlasti, pošto je izvršio analizu kazivanja E. A. Andersena о sebi, pretpostavlja: i svojim izgledom, i oblikom imena pod kojim se predstavljao E. A. će pre biti neki Norvežanin, samo što se iz nama nepoznatih razloga kazivao kao Šveđanin. Norvežani koji su utekli iz zemlje 1940, daleko češće su služili u engleskoj vojsci od Šveđana. E. A. je mogao imati englesku rodbinsku vezu s nekakvim Robertsonima, ali je srodstvo s generalom Robertsonom izmislio da bi sebi podigao cenu kod MGB. U Moskvu je dolazio, verovatno, u kakvoj engleskoj ili norveškoj delegaciji, a ne švedskoj (koje po svoj prilici nije ni bilo), ali kao član iz trećeg plana. Možda mu je MGB predlagao da postane dvostruki obaveštajac, pa kad nije pristao, dali mu dvadeset godina. Erikov otac je mogao biti poslovan čovek, ali ne velikog kalibra. Erik je, ipak, preuveličao i poznanstvo svoga oca s Gromikom (stoga su ga gebeovci i pokazivali Gromiku) a sve da bi zainteresovao MGB za otkup i tako proturio vest о sebi na Zapad. [Napomena iz 1975.]

298 kukavne izgovore. Nema čoveka koji zna sve unapred. I na najbojem mestu mogu ga snaći najveći jadi; i na najgorem – dopasti mu najveća sreća. I inače, koji su rejoin u oblasti dobri, koji loši – to nisam uspeo da saznam – bio sam obuzet sudbinom starog inženjera. U njegovom dosijeu ima nekakva zaštitna odluka: njemu se dozvoljava da pođe pešice u grad, u oblasno vodoprivredno preduzeće da u njemu traži posao. A svima ostalima – jedan pravac: rejon Kok–Terek. To je parčce pustinje na severu oblasti, početak mrtve pustinje Betpak–dale, koja zahvata ceo središnji deo Kazahstana. Eto ti tvojih vinograda!... Ime svakoga od nas upisuju okruglim slovima na formularu štampanom na hrapavoj, prljavožućkastoj hartiji, upisuju datum i poturaju nam: potpišite se! Gde sam nešto slično video? Ah, da, onda kada su mi uručili odluku OSO. I tada je sav zadatak bio – uzeti pero i potpisati se. Samo što je onda hartija bila glatka, moskovska. Perce i mastilo su, međutim, isto onakvi – nikakvi. E, pa – šta mi se to na današnji datum saopštava?« Da se ja, taj i taj, progonim večito u rejon taj i taj, pod javnu prismotru rajonskog MGB i da će mi, u slučaju samovoljnog napuštanja rejona, biti suđeno po Dekretu Prezidijuma Vrhovnog sovjeta, koji predviđa 20 (dvadeset) godina kazne robijaških radova. Pa ništa, sve je po zakonu. Nas ništa ne čudi. Mnogo godina kasnije ja ću doći do Krivičnog zakonika RSFSR i, s velikim zadovoljstvom, pročitati u njemu, u članu 35, da se progonstvo može odrediti na vreme od tri do deset godina, a kao dopunska kazna vezana sa zatvorom – do pet godina. (Upravo ovim se i diče sovjetski pravnici: još od Krivičnog zakonika iz 1922. u sovjetskom zakonodavstvu ne postoji lišavanje prava na neograničeno vreme i uopšte neograničenih kazni, osim najjezovitije od njih – doživotnog izgnanstva iz SSSR. U tome i jeste »važna razlika u samom načelu između sovjetskog i buržoaskog prava«, zbornik Od zatvora...) Sve je to lepo, ali je MVD–u, da bi uštedeo na radu, jednostavnije da upiše večito, ovako neće morati pratiti kada kazne ističu, niti se petljati s njihovim obnavljanjem. Član 35 sadrži i klauzulu da se progonstvo daje isključivo posebnom sudskom odlukom. A nama – nama da ga je davao bar OSO! Ne, čak ni OSO! Nama je doživotno progonstvo upisivao dežurni poručnik! Mi se rado potpisujemo. U mojoj glavi uporno se ispreda epigram, predug, moram priznati: Da padne na te ko kovački malj I smrvi ti i nade poslednje – Papirić: ti si večno prognan, Pod javnom prismotrom eMGeBe. Izvedoh potpis – tek da ga dam. Večni su Alpi, bazalti, Kumova slama, I zvezde – one što bez prestanka Svetlucaju na tebe.

299 Nemam protiv da sam večan, to se zna Samo, da l’ je večno – eMGeBe?« Dolazi Vladimir Aleksandrovič iz grada, čitam mu epigram, i mi se smejemo, smejemo kao deca, kao zatvorenici, kao ljudi koji nemaju greha na duši. V. A. ima dražestan smeh, on me podseća ne smeh K. I. Strahoviča. I inače su veoma slični: oba su ljudi koji su se predali intelektualnom životu, kojima patnje tela nikada ne mogu pomutiti duševnu ravnotežu. Međutim, on se ni sada ne bi imao čemu radovati. Prognan je, naravno, kuda ne treba, prevarili se, kao što se moglo i očekivati. On je samo iz grada Frunze mogao biti upućen u dolinu reke Ču, u mesta njegovih starih poslova. A ovde se vodoprivredno preduzeće bavi pravljenjem tradicionalnih kanala za navodnjavanje. Samozadovoljni polupismeni Kazahstanac, direktor Vodoprivrede, udostojio je stvaraoca sistema irigacije na r. Ču da počeka pred vratima kabineta, pozvonio u oblasni komitet i pristao da ga primi kao mlađeg hidrotehničara, na mesto što ga dobija devojče posle završene srednje škole. A da se pokuša preko Frunzea nemoguće je: druga republika. Kako da se jednom rečenicom okarakteriše sva ruska istorija. Zemlja ugušenih mogućnosti. Međutim, seda starina trlja ruke: znaju njega naučnici, valjda će ga prebaciti. Potpisuje se i on da je prognan doživotno, a ako kud pođe – izdržavaće robiju do 93. godine starosti. Ja mu nosim stvari do praga, do crte preko koje ne smem preći. Sada će on poći da traži ubogi kutak kod dobrih ljudi, i preti da će tražiti da mu dođe starica iz Moskve. Deca?... Deca neće doći. Kažu da ne mogu napuštati stanove u Moskvi. A druga rodbina? Ima brata, ali on je duboko nesrećan: istoričar je, nije razumeo oktobarsku revoluciju, napustio je domovinu i sada, jadnik, vodi katedru vizantologije na Kolumbijskom univerzitetu. Mi se još jednom slatko smejemo – žalimo brata, i grlimo se za oproštaj. Još jedna prekrasna ličnost je promakla preda mnom i zanavek nestala. Nas ostale, samo oni znaju zašto, drže danima i danima u malenoj ćeliji, gde na podu s pukotinama spavamo nabijeni, jedva se možemo ispružiti. To me podseća na zatvor od kojeg sam pre osam godina počeo tamnovanje. Iako oslobođenici – nas noću drže pod katancem, s tim da, ako želimo, možemo uneti kiblu. To se od zatvora samo utoliko razlikuje što nas tih dana ne hrane besplatno, mi dajemo svoj novac da nam se donese štogod s pijace. Trećeg dana dolazi prava pravcata straža s puškom, daju nam da se potpišemo da smo dobili novac za put i hranu. Novac za put nam straža odmah oduzima (tobože da nam kupi karte a, u stvari, isprepadaće konduktere da nas uzmu besplatno, novac prisvojiti – to im je zarada), postrojavaju nas sa stvarima u dve vrste i odvode na stanicu, opet između ona dva reda jablanova. Ptice pevaju, dahće proleće – a tek je 2. mart! Mi smo u vatiranoj odeći, znojimo se, ali smo srećni što smo na jugu. Kako kome, no sužnju najgore od svega padaju hladnoće. Ceo dan nas sporim vozom vode istim putem kojim smo i došli, pa sa stanice Ču desetak kilometara gone pešice. Od prtljaga i kofera smo baš klonuli; pogurili smo se, posrćemo, ali teglimo: svaka krpica što smo je preneli preko logorske stražare dobro će doći

300 našem izmoždenom telu. Na meni su dve vatirane jakne (jednu sam maznuo prilikom nekog inventarisanja), a preko svega – moj mnogostradalnički frontaški šinjel, koji se tro i istro i po frontovskoj, i po logorskoj zemlji – kako da ga sada, bezbojnog i zamašćenog, bacim? Dan se bliži kraju, a mi nismo stigli. To znači: opet ćemo prenoćiti u zatvoru, u Novotrojickom. Slobodni smo od bogzna kada – sve zatvor za zatvorom. Ćelija, goli pod, okance na vratima, izvođenje po nuždi, ruke na leđa, vruća voda – samo nam se sledovanje ne daje: mi smo već slobodni. Ujutru prilazi kamion, stiže po nas ista straža, koja nije imala kasarnu da u njoj prenoći. Još 60 kilometara u stepu. Kamion se zaglibljuje u džombama, skačemo s kamiona (ranije kao zekovi to nismo mogli) i guramo ga, guramo iz blata, da bi što pre prošlo ovo raznoobrazno putovanje, da bismo što pre stigli u večito progonstvo. A straža stoji u polukrugu i čuva nas. Promiču kilometri stepe. Koliko pogled doseže, zdesna i sleva – tvrda siva trava, koju nijedna životinja ne jede, a tek ponegde ubogi kazahstanski aul sa ćubom drveća. Na kraju, pred nama, na zaobljenom horizontu stepe ukazuju se vrhovi nekoliko topola (Kok–Terek – »zelena topola«). Tu smo! Kamion juri između čećenskih i kazaških kolibica od ćerpiča, ostavljajući za sobom oblak prašine, izazivajući na sebe čopor uzbunjene paščadi. Sklanjaju se poslušni magarci upregnuti u malene dvokolice, iz jednog dvorišta nas usporeno i prezrivo odmerava kamila. Ima i ljudi, ali naši pogledi se zaustavljaju samo na ženama, na tim neobičnim bićima koja smo svi zaboravili: eno, neka garavuša na pragu kuće stavila je dlan nad očima i prati naše vozilo; eno, tri druge idu zajedno, u crveno–šarenim haljinama. Ruskinja – nijedna. »Ništa, naći će se i za nas!« – veselo mi na uvo viče četrdesetogodišnji kapetan duge plovidbe V. I. Vasilenko, koji se u Ekibastuzu lako proveo kao rukovodilac perionice, a sada ide da na slobodi raširi krila, da traži brod. Ostavivši za sobom rejonsku robnu kuću, čajdžinicu, ambulantu, poštu, rejonski izvršni komitet, rejonski komitet pod krovom od škriljaca, dom kulture pod trskom – naš kamion se zaustavlja pored zgrade MVD–MGB. Svi u prašini, skačemo, ulazimo u njegovu ogradicu i ne mareći mnogo što smo uz glavnu ulicu, izmivamo se do pasa. Preko ulice, pravo prema MGB je prizemno ali visoko čudnovato zdanje: četiri dorska stuba što god mogu ozbiljnije nose na sebi portik, koji je čisti kič, u podnožju stubova – dve stepenice od uglačanog kamena, a nad svim tim – pocrneli slamni krov. Srce ne odoleva, srce lupa: to je škola, to je desetoletka. Smiri se, umukni, vetropiru nestašni: nije ovo za tebe! Presecajući glavnu ulicu, tamo, prema tim svetim vratima ide devojka s uvijenim pletenicama, čista, prsluče joj steže i naglašava stas, prava mala osica. Ide, zemlju ne tiče. Ona je – učiteljica! Tako je mlada, još nije mogla završiti fakultet. Što znači: sedmoletka i učiteljska škola! Kako joj samo zavidim! Kakva provalija između nje i mene, fizičkog radnika. Mi smo iz raznih staleža, ja se nikada ne bih usudio da je uzmem pod ruku.