Aleksandar Solzenjicin -Arhipelag Gulag 3

351 A da li ih je uništila?... Da ponešto nije i ostalo?... A zatim – a ko ih je stvorio, te logore?... Odgovora nema. A za vreme Berije – bi li ono sovjetska vlast, ili ne bi? Zašto mu ona ne stade na put? Kako to da je na vlasti bio narod, pa narod dopustio takvu tiraniju prema narodu? Naši autori, vidimo, nisu se brinuli za nasušno sledovanje hleba, nisu radili, sve vreme su se predavali dubokim razmišljanjima – e pa, neka oni odgovore! Ćute. Muk... To je sve. Rupa je zazidana, zamazana (ostalo je još generalu Gorbatovu da udari molersku ruku). I – rupe u Zidu nije ni bilo! A sam Arhipelag – samo nešto kao priviđenje, nešto nestvarno, tako beznačajno da nije dostojno pažnje. Šta bi više? Za svaki slučaj, novinari će preći lakom. Eno je Mih. Berestinski, po narudžbi Literaturne gazete (ona osim literature ništa ne ispušta), otputovao na stanicu Jercevo. Jer je i on sam, saznajemo, bio u logoru. Kako je on sada duboko dirnut od strane novih gospodara ostrva: »Nemoguće je čak da čovek zamisli sadašnje organe popravno–radnih zavoda kao nekoga ko ma i iz daleka podseća na Volkovoja…1 Sada su to pravi komunisti. Strogi, ali dobri i pravični ljudi. Nemojte pomisliti da su oni anđeli bez krila... [Očigledno, takvo mišljenje ipak postoji.] Ograde s bodljikavom žicom, stražarske kule, to je, na žalost, još potrebno. Ali oficiri s radošću govore da »kontingenta sve manje i manje stiže.«2 (A čemu se raduju – što neće dogurati do penzije, što će morati da menjaju posao?) Mali–malecni neki Arhipelažić, u džep da ga staviš. Bez kojeg se baš nikako ne može. Topi se kao bombonče u ustima. Rad na breši je završen. Ali, vrlo verovatno, na skele su i dalje hrlile dobre duše s mistrijama, sa četkama, s kofama maltera. I toga časa im se podviknu: – Muč’! Nazad! Uopšte ne pominjati! Uopšte – zaboraviti! Arhipelaga uopšte nije bilo, ni dobrog, ni rđavog! Uopšte ućutati! Na taj način, prvi odgovor bio je – grozničavo udaranje krilima. Drugi – zaziđivanje breše, temeljno. Treći – zaborav. Pravo slobode da dobije informaciju о Arhipelagu vratilo se na početnu nulu, na 1953. godinu. I sad ponovo bilo koje literarno pero može do mile volje sliniti da te u srce dirne о prevaspitavanju kriminalaca. Može se snimati film u kojem stražarski psi s nagonskim uživanjem komadaju ljude. Sve raditi tako kao da ništa nije bilo, kao da breše u zidu nije bilo. 1 Setimo se A.Zaharove: ostali su isti oni koji su i bili. 2 Literaturna gazeta, 5. sept., 1964.

352 I omladina, umorna od svih tih zaokreta čas u jednu čas u drugu stranu, odmahuje rukom: nikakvog »kulta« nije ni bilo, sigurno, nikakvih strahota, sve je obično zezanje. I ide na igranke. Dobro je rečeno: kukaj dok te biju! Ako zakasniš – niko ti neće verovati. * * * Kada je Hruščov, sve utirući suzu, davao pristanak za objavljivanje Ivana Denisoviča, on je bio tvrdo uveren daje to о staljinskim logorima, da kod njega takvih nema! I Tvardovski, dok mu je ispošljavao vrhovnu vizu, isto tako iskreno je verovao da je to о prošlosti, da je to – prohujalo. Tvardovskome se može i oprostiti: sva javnost glavnoga grada koja ga je okružavala bila je uverena da je došlo do otapanja, da hvatanja više nema, da dva kongresa očišćenja nisu bila uzaludna. Ljudi se vraćaju iz groba, toliko ljudi! Arhipelag se bio zaklonio iza lepe ružičaste magle rehabilitacija, postao sasvim nevidljiv. Ali – ja, ja? I ja sam uskočio u istu brazdu, a meni se ne može oprostiti. Ni ja se nisam pretvarao, ni ja nisam obmanjivao Tvardovskoga! I ja sam iskreno mislio da sam doneo priču о minulom! Je li mi to jezik bio zaboravio ukus robijaškog čorbuljka? A ja sam se toliko kleo da nikada neću zaboraviti! Jesam li to i ja uzeo ćud vodiča pasa? Jesam li i ja – ja, letopisac Arhipelaga – bio zaboravio koliko je on isto što i država, koliko država ne može bez njega? Ja koji sam bio tvrdo ubeđen da sam mimo svakoga nadrastao mudrost poslovice: kad se vilan najede – misli da je svak sit? Ali – ipak sam se bio najeo. Ali – ipak sam bio upao u kolotečinu. Ipak sam bio poverovao... Poverovao dobrodušnoj metropoli, dobrobiti moga novog života. I kazivanjima poslednjih prijatelja što su dolazili odande: postalo je blago, režim je popustio, pušta se, pušta, celi se logori zatvaraju! Enkavedeovci se otpuštaju!... Ne, mi smo zaista običan zemni prah! Podložni zakonima zemlje. Nema te nesreće koja nas može naučiti da zauvek postanemo osetljivi na sveopšti bol. I dogod ne pobedimo u sebi zakon fizike, na zemlji neće biti pravičnih uređenja – ni demokratskih, ni autoritarnih. Tako me je treći talas pisama, od sadašnjih zekova, prosto iznenadio, iako je on morao biti stvar najprirodnija na svetu, iako sam ga morao očekivati kao nešto što me ne može minuti. Na izgužvanim papirićima, slovima koja su se na putu već istirala, u kovertima što su prvi pali pod ruku, ili bili ručno načinjeni, koje su često adresirali slobodni i isti oni ih slali, ispod ruke, dakle – slao mi je svoja negodovanja, pa i gnev, sadašnji Arhipelag.

353 I ova pisma su se slivala u jedan zajednički krik. Samo, ovoga puta krik je bio: A mi?!« Jer se galama štampe oko moje priče, imajući u vidu slobodu i inosranstvo, stalno okretala u jednom jedinom smeru – na zamazivanje: to se desilo, ali se nikada više neće ponoviti. I zekovi su ljuto zavili: kako to neće se ponoviti, a mi i sada ležimo, i u istim uslovima?! »Od vremena Ivana Denisoviča ništa se promenilo nije«, pisali su oni u horu iz raznih mesta. »Zek će pročitati Vašu knjigu i na duši će mu ostati gorčina i uvreda, pošto je sve ostalo kako je bilo.« »Šta se to promenilo ako su i dalje na snazi svi zakoni о 25–togodišnjem zatvoru iz vremena Staljina?« »Ko je danas kult ličnosti, te mi opet ni za šta ležimo?« »Zaklonila nas crna magla – niko nas ne vidi.« »Zašto su ostali nekažnjeni Volkovoji i njima slični?... Oni su nam i sada vaspitači.« »Počev od osirotelog čuvara, sve do upravnika, svi su krvno zainteresovani za postojanje logora. Čuvarski kadar za svaku sitnicu izmišlja odluku; operi zavode lična dosijea... Mi dvadesetpetogodišnjaci, mi smo im poslastica, s nama se zaslađuju poročni ljudi, kojima je povereno da nas uče neporočnosti. Zar nisu isto ovako i kolonizatori držali Indijance i Crnce za ljude niže vrste? Uzbuniti javno mnenje protiv nas ništa ne košta, dovoljno je da se napiše članak Čovek iza rešetaka…1 i sutradan će narod praviti mitinge da nas spale u pećima.« Tačno. Sve je tako. »Vi ste se povukli u pozadinu!«, udario mi je packu Vanja Aleksejev. I ja koji sam izigravao heroja našao sam se od svih tih pisama kriv da ne može biti krivlji: ja sam za deset godina bio izgubio čulo za Arhipelag. Za njih, za sadašnje zekove moja knjiga – nije knjiga, moja istina – nije istina, ukoliko ne usledi nastavak, ukoliko i о njima ne bude nešto rečeno. Rečeno – i učinjeno nešto za njih. 1 Kasjukov i Močanska: Čovek iza rešetaka, Sovjetska Rusija, 27. avg. 1960. – Članak koji je na inspiraciju iz vladinih krugova označio kraj kratkom (1955 – 1960) ublažavanju Arhipelaga. Autori smatraju da su u logorima stvoreni »povoljni uslovi«, da se u njima »zaboravlja na kaznu«, da »zekovi ne mare više za svoje obaveze«, »administracija ima daleko manje prava od logoraša« (?). Uveravaju nas da su logori »besplatni pansion« (nejasno im je zašto se ne naplaćuje pranje rublja, šišanje, sobe za viđenje s posetiocima). Smeta im što je radna nedelja u logorima 40 sati, čak im se čini da »rad za logoraše nije obavezan« (?). Pozivaju na vraćanje na »surove i teške uslove«, da bi se delinkvent plašio zatvora (teški rad, tvrdi ležaj bez slamarice, zabrana nošenja građanske odeće, »nikakve kantine s bombonima« itd.) i na ukidanje oslobođenja pre isteka kazne (»a ogrešiš li se о disciplinu – leži i da1je!«) I još ovo: »nakon izdržavanja kazne zatvorenik ne sme računati na samilost«.

354 Ako reč ne znači i delo, ako ne podstakne da se pređe na čin, čemu ona? Šta je ona? Noćni lavež pasa u selu? (Ja bih da ovo rasuđivanje posvetim našim modernistima: naš narod se navikao da upravo ovako shvata književnost. I neće se tako skoro od toga odvići. I treba li ga i odvikavati?) I – ja sam se trgao iz pospanosti. I opet uočio staru, dobro mi znanu gromadu Arhipelaga, njegove sive konture s kulama. Stanje sovjetskog društva može se dobro predstaviti kao magnetnopolje. Sve linije sile tog polja usmerene su od slobode prema tiraniji. One su vrlo postojane, one su se urezale, okamenile, njih je skoro nemoguće pobuditi, okrenuti, zaokrenuti. Svaki novi naboj, ili masa, lako se okrenu u stranu tiranije, dok u stranu slobode – to je nemoguće. Treba upregnuti deset hiljada volova. Sada pošto je moja knjiga otvoreno proglašena kao štetna, njeno objavljivanje je priznato za grešku (»posledice voluntarizma u književnosti«) i već se izbacuje iz javnih biblioteka; samo pominjanje imena Ivana Denisoviča, ili moga, drži se na Arhipelagu za neoprostivu zaveru. Međutim, upravo tada – tada kada je Hruščov meni stezao ruku i predstavljao me uz aplauze onoj masi od tri stotine koja se smatrala umetničkom elitom; kada mi je u Moskvi pravljen »veliki publicitet« i dopisnici skakutali pred mojim hotelom; kada je punim ustima bilo izjavljeno da Partija i vlada podržavaju takve knjige; kada je Vojni kolegijum Vrhovnog suda bio tako ponosan što me je rehabilitovao (toliko ponosan koliko se, sada, verovatno, kaje) i pukovnici–pravnici izjavljivali s njegove tribine da ta knjiga treba obavezno da se čita u logorima! – upravo tada gluve i neme sile su se bile upele da knjigu zaustave. Ona je još tada zaustavljena. Zato je u retko koji logor došla na legalan način, tako da se može uzeti na čitanje u biblioteci KVČ. Bila je izbačena iz biblioteka. Izbacivana i iz banderolja koji bi nekome stigli sa slobode. Donosili su je slobodni krišom, pod skutom, i prodavali za 5, a izgleda i za 20 rubalja (Hruščovljevih, zekovima! – no, kad znaš svu okrutnost sveta oko logora, ništa te neće začuditi). Zekovi su je unosili u logor preko pretresa kao da je nož; danju krili, noću čitali. U nekom logoru na Severnom Uralu načinili su joj radi dugovečnosti metalne korice. Sta о zekovima i da se govori ako se zabrana prostirala i na svet oko logora! Na stanici Vis na Severnoj pruzi slobodna Marija Asejeva napisala je za Literaturnu gazetu pohvalan odziv na moju priču i – da li ga je bacila u poštansko sanduče, da li iz neobazrivosti ostavila na stolu? – pet sati nakon pisanja bila je optužena od sekretara partijske organizacije V. G. Šiškina za političku provokaciju (kako samo znaju da pronađu reči!) i odmah bila uhapšena. 1 U ITK–2 u Tiraspolju logoraš–skulptor G.Nedov je u svojoj mangupskoj radionici vajao figuru logoraša, u plastelinu prethodno (Sl. 7; Str. 355). Komandir disciplinskog režima 1 A čime se sve završilo – to mi nije poznato.

355 kapetan Solodjankin ga je iznenadio: »Pa ti to praviš logoraša? Ko ti je to dozvolio? To je kontrarevolucija!« Dohvatio figuricu za noge, rastrgao je i tresnuo polovinke о pod: »Načitao se čovo nekakvih Ivan–Denisoviča!« (Ipak je izgazio nije, i Nedov je polovinke sakrio.) Po prijavi Solodjankina Nedov je pozvan kod načelnika logora Bakajeva, ali je, u međuvremenu, bio uspeo da u KVČ dođe do nekolike listova. »Mi ćemo tebe na sud! Ti huškaš ljude protiv sovjetske vlasti!« – počeo je Bakajev da se izdire. (Jasno im je šta izgled zeka može značiti!) – »Dozvolite da kažem, građanine načelniče... Evo šta kaže Nikita Sergejevič... Evo šta Iljičov...« – »Vidi ti njega! On hoće da razgovara s nama kao s ravnima!« – graknuo je Bakajev. Tek pola godine kasnije odvažio se Nedov da izvuče polovinke iz škrinje, zalepi ih, odlije u babitu i uz pomoć nekog slobodnog prebaci preko žice. Po ITK–2 su počela pretraživanja za pričom. U zoni stanovanja izvršen je opšti pretres. Nije nađena. Jednom je Nedov odlučio da im se osveti. Jedne večeri, sa Granit se ne topi od Tevekeljana u rukama, odvojio se od ostale sobe (zamolivši drugove, tako da cinkaroš čuje, da ga ograde), ali pri slobodnom prozoru, da bi spolja mogao biti viđen. Ubrzo je bio ocinkaren. Utrčala su tri čuvara (a četvrti je gledao spolja kroz prozor kome će Nedov predati knjigu). Oduzeli knjigu, odneli je u čuvarsku baraku, sakrili u sefu. Čuvar Čižik, podbočivši se, s ogromnim svežnjem ključeva: »Ukebasmo ti je! Sad ćeš mi ti polako u zatvor!« Kad je oficir ujutru pogledao: »Eh, budale!... Vratite to!« Ovako su zekovi čitali knjigu koja je bila »odobrena od Partije i vlade«!... Slika 7 – Skulptorski rad Nedova – Str. 354 Slika 8 – Deo vorkutskog đubrišta – Str. 358 * * *

356 U izjavi sovjetske vlade iz decembra 1964. kaže se: »Vinovnici čudovišnih zločina ni u kom slučaju i ni pri kakvim okolnostima ne smeju izbeći pravičnu kaznu... Zlodela fašističkih ubica, koje su nameravale da unište cele narode, ne mogu se porediti ni sa čim.« Ovo u cilju da se ne dozvoli da Savezna Republika Nemačka primeni princip о zastarelosti dela po isteku 20 godina. No, da sami sebi sudimo, to nam se ne sviđa, nije važno što smo i mi »nameravali da uništimo cele narode«. Kod nas se pišu toliki članci о neophodnosti kažnjavanja izbeglih zapadnonemačkih ratnih zločinaca. Za takve članke imamo i prave specijaliste: kakvu su moralnu pripremu fašisti morali izvršiti da bi masovna ubistva postala prirodna i moralna! Sada se zakonodavci brane time da oni nisu izvršavali odluke! A izvršioci – da oni nisu pisali zakone! Kako nam je sve to znano... I mi samo što smo pročitali kod naših praktičkih radnika: »Držanje zatvorenika proizilazi iz izvršenja odluke... Straža nije znala ko za šta leži.« Ali, ako ste ljudi, trebalo je saznati! Vi zato i jeste zločinci što niste imali ni građanski, ni ljudski stav prema ljudima koje ste čuvali. Zar instrukcija nije bilo i kod nacista! Zar i nacisti nisu bili ubeđeni da spasavaju arijevsku rasu? Neće ni našim islednicima zapeti kruška u grlu (već im i ne zapinje) da odgovore: a zašto su zatvorenici sami sebe optuživali? Trebalo je, zar ne, da oni budu čvrsti dok ih mi mučimo! A zašto su potkazivači donosili lažne prijave? Jer, mi smo se о njih oslanjali kao na izjave svedoka! Izvesno vreme oni su se bili i zabrinuli. Pomenuti V.N. Iljin (bivši general–lajtnant MGB) rekao je povodom Stolbunskoga (islednika generala Gorbatova, kojeg je ovaj naveo): »Oj, oj! – kako je sve to ružno! Sada će on imati neprijatnosti. A čovek prima lepu penziju.« Zbog istog latila se pera i A.F. Zaharova, zabrinula se da sada ne potkače sve, i о kapetanu Lihošerstovu (!)1 , kojeg je »ocrneo« Djakov, vatreno napisala: »On je i sada kapetan, sekretar partijske organizacije (!), trudi se na jednom poljoprivrednom dobru. Možete samo zamisliti kako mu je sada teško da radi dok se takve stvari pišu о njemu! Govorka se i da će Lihošerstov biti saslušavan i maltene pozvan na odgovornost! 2 Ali, za šta? U redu, ako se samo govori, no nije isključeno da se neće i na delo preći. A to bi već izazvalo pravu buru među saradnicima MVD. Saslušavati nekoga zbog toga što je izvršavao sva naređenja što su dolazila odozgo? On sada, znači, mora da odgovara za one koji su davali naređenja? Lepo, bogami, nema šta! Kriv je uvek vojnik!« No, uzrujanost se brzo slegla. Ne, niko neće morati da odgovara. Niko neće biti saslušavan. 1 Autor uz ovo prezime stavlja uzvičnik zato što bukvalno prevedeno ono znači: opake dlake. 2 Ona reč »suđen« i ne dopušta, ta reč joj ne može preći preko usana.

357 Kadrovi su se možda nešto malo i reducirali, no oni će se – malo strpljenja! – i umnožiti. U međuvremenu, gebeovci koji još nisu bili stigli za penziju, otišli su u književnike, u novinare, u redaktore, u predavače protiv religije, u ideološke radnike, a poneko i u direktore preduzeća. Zamenivši tako, samo rukavice, oni će nas, kao i ranije voditi. Ovo uliva više poverenja. (A ko hoće baš u penziju – neka je uživa! Kao penzionisani potpukovnik Hurdenko. Potpukovnik – nije to mali čin, možda je, što da ne, i bataljonom komandovao?! Ne, trideset osme počeo je od običnog ključara, držao je crevo za nasilno davanje hrane.) A u arhivama uprava, u međuvremenu, lagano se, bez žurbe, birkaju i uništavaju nepoželjni dokumenti: spiskovi za streljanje, rešenja za stavljanje u šizo i bur, materijali logorskih istraga, prijave doušnika, nepoželjni podaci о praktičkim radnicima i straži. Pa i u ambulanti i u računovodstvu – svuda će se naći suvišni papiri, neželjeni tragovi... Mi ćemo doć’ i sesti na gozbu. Živi mi ne besmo za vašu trpezu. Sada mi smo nemi, mi smo u grobu, No, i od grobova naših vi ste na oprezu!« (Viktorija G., Kolimljanka) Smemo li zaustiti: a što, stvarno – vojnici pa vojnici? A šta je sa Službom Pokreta? A povrh, ključara, praktičkih radnika i islednika? Sta je s onima što su samo kažiprstom?... Pa s onima što su samo s govornica po nekoliko reči... Da ponovimo... kako ono bi: »Vinovnici čudovišnih zločina... ni pri kakvim okolnostima... pravičnu kaznu... koji su nameravali da unište cele narode... ne mogu se porediti ni sa čim...« Pst! Pst! Zato je u avgustu 1965. godine s govornice Ideološkog savetovanja (zatvorenog savetovanja о usmeravanju naših mozgova) i bilo proklamovano: »Vreme je da se vratimo ispravnom i korisnom pojmu 'narodni neprijatelj’!«

358 Glava 2 UPRAVLJAČI SE MENJAJU, ARHIPELAG OSTAJE Valja pretpostaviti da su specijalni logori, bili jedan od najdražih izdanaka pozne Staljinove misli. Nakon tolikih potraga za kaznenim i vaspitnim merama rodilo se ovo savršenstvo – ta jednoobrazna, numerisana, strogo raščlanjena, psihološki iz tela majke– Domovine već izdvojena organizacija koja guta sve same neprijatelje, a izbacuje, sama, proizvodne vrednosti i – leševe. Teško je i zamisliti bol autora, Dalekovidog Neimara, što bi ga osetio da je bio svedok bankrotstva još i tog svog velikog sistema. Sistem se još za njegova života potresao, varničio, pucao, ali moguće je da on о tome, iz opreznosti, nije izveštavan. Sistem specijalnih logora – najpre inertan, malo pokretljiv, bezopasan – počeo je uskoro da se zagrejava u sebi i za nekoliko godina prešao je u stanje vulkanske lave. Samo da je Korifej poživeo još godinu i po, eksplozije se nikako ne bi mogle od njega zataškati i na njegovu umornu staračku glavu palo bi još i breme traženja novih rešenja: ili da se odrekne drage mu zamisli i logore ponovo smeša, ili pak da je kruniše sistematskim odstrelom svih slova azbuke sa svim hiljadama iza svakoga. No, gorko oplakan, Mislilac ugrabi da nešto ranije premine (Sl. 8; Str. 355). A mrtav, on uskoro svojom već ukočenom rukom povuče za sobom i svoga još rumenog, punog snage i volje, saborca–ministra tih istih razgranatih, nerazmrsivo zamršenih unutrašnjih poslova. I pad glave Arhipelaga tragično ubrza raspad specijalnih logora. (Kakva je samo to bila istorijski nepopravljiva greška! Zar se smela parati utroba ministra intimnih poslova! Zar se smelo bacati blatom na nebeske epolete!?) Najveće otkriće logorske misli XX veka – krpice s brojevima – behu na brzinu otrgnute, bačene i zaboravljene! Samim tim specijalni logori izgubiše svoju strogu jednoobraznost. A šta je to u poređenju sa skidanjem rešetaka s prozora baraka i katanaca s vrata, čime su specijalni logori izgubili zatvorske osobine koje su ih činile različitim od ITL. (S rešetkama se, sigurno, bilo požurilo! Ali, nije se moglo mnogo ni čekati, trebalo se što pre ograđivati od starog, takvo je vreme bilo.) Teška srca, ali ipak bi porušen i uklonjen, sada potpuno zvanično, ekibastuski kameni bur, koji je, čitav, preživeo i pobunu.1 Šta je i to prema iznenadnom puštanju iz logora Austrijanaca, Mađara, Poljaka, Rumuna, bez obzira na njihove crne zločine i petnaesto– i dvadesetpetogodišnje kazne, što je u očima logoraša poljuljalo svu ozbiljnost odluka! Behu ukinuta i ograničenja za dopisivanje, zahvaljujući kojima su se speclogoraši i osećali mrtvima za života. I posete, čak, behu dozvoljene! I posete! – strašno je i reći... (Pa se još u buntovničkom Kengiru poče sa gradnjom kućica za posete.) Ničim nezajaženi liberalizam toliko poplavi doskorašnje specijalne logore da se logorašima dozvoli da nose frizure (pa aluminijumske zdele uskoro počeše nestajati iz kuhinja i prelaziti u oblik 1 I mi lišeni mogućnosti da u njemu otvorimo muzej.

359 češljeva). I umesto individualnih računa i logorskih bonova, urođenicima bi dozvoljeno da drže u rukama državni novac i da njim plaćaju kao i s one strane žice. Sistem koji su desetinama godina pleli i u okca vezivali i koji ih je hranio – sada su nehatno i ludo sami razgrađivali! A okoreli prestupnici? Jesu li njih ustupci makar i za trunku pripitomili? Ne! Naprotiv! Pokazujući koliko su pokvareni i nezahvalni, oni su pustili u promet duboko uvredljivu, netačnu i besmislenu reč »berijevci«, i sada, svaki put kad im se nešto ne svidi, njome čašćavaju i prilježne stražare, i strpljive čuvare, i brižne svoje tutore–logorske šefove. To ne samo da vređa praktičke radnike do dna duše, nego je neposredno posle pada Berije bilo i opasno, jer je moglo ponekome poslužiti kao polazna tačka za podizanje optužbe. Stoga je upravnik jednog kengirskog logorskog punkta (očišćenog već od buntovnika i popunjenog Ekibastuscima) bio primoran da se ovako obrati s govornice: »Momci! (Ono malo godina od ’54. do ’56. oni su našli da nije ništa strašno ako logoraše oslove s »momci«.) Kad čuvarima i stražarima dobacujete ’berijevci!’, vi ih vređate. Molim vas da s tim prestanete.« Na to je istupio maleni V.G. Vlasov i rekao: »Vi ste se za samo nekolike meseci uvredili. A ja od vaših straža osamnaest godina ništa drugo ne čujem osim »fašista«. Nas to, znači, ne vređa?« I major je obećao: neće više biti nadimka »fašisti«. Klin se klinom izbija... Posle svih tih razgrađujućih reformi s opakim semenom, zasebnu istoriju specijalnih logora možemo smatrati završenom 1954. godine i ne razlikovati ih dalje od ITL. Od 1954, svuda po razvršenom Arhipelagu nastaje vreme olakšanja, vreme neviđenih ustupaka, najslobodnije možda na Arhipelagu, ako se isključe domovi za bitovike iz sredine 20–tih godina. Instrukcija za instrukcijom, inspektor za inspektorom, takmičili su se kako će što šire za vlastiti liberalizam u logoru. Ukinuta je seča šume za žene! Da, priznalo se, eto, da je seča šume posao pretežak za žene (bez obzira što je trideset godina dokazivano da ni najmanje nije težak). Uvedeno je uslovno oslobađanje pre isteka kazne za one koji su odležali dve trećine vremena. U svim logorima počelo se s isplaćivanjem u novcu, a logoraši nagrnuli na kantine, i izostala »razborita« ograničenja prodaje u njima; uostalom, čemu tamo neka ograničenja kad je toliko njih oslobođeno straže i svi ti mogu kupovati u naselju! U svim barakama uveden je radio, sve zasićene novinama, pa zidnim novinama, pa po brigadama postavljeni agitatori. Dolazili i drugovi predavači (pukovnici!) i logorašima držali predavanja о raznim temama, čak i о tome kako Aleksej Tolstoj izobličava istoriju. Samo, šefovima nije baš prosta stvar da okupe publiku, batinom više ne možeš, potrebne su posredne metode uticanja i ubeđivanja, a i kad se slušaoci okupe – oni gude о svojem, baš njih briga i za predavanje i za predavača. Logorašima je dopušteno da upisuju zajam, što osim dobronamernih nikoga nije ganulo, pa su vaspitači morali da svakoga prosto uzmu za ruku i odvuku na listu za upis, i sve to da se iz pojedinog izvuče precrklih 10 rubalja (jedna Hruščovljeva). Nedeljom se počelo s organizovanjem zajedničkih priredbi muških i ženskih logorskih punktova: e, na njih ih niko nije morao terati, za njih su, bogme, i kravate nabavljane u kantinama.

360 Mnogo šta je oživljeno iz zlatnog fonda Arhipelaga – onaj samopregor i samoaktivnost s kojima je logoraš živeo u vreme velikih kanala. Stvoreni su »sovjeti aktiva«, sa sekcijama za učenje i proizvodnju, za masovnu kulturu, za svakodnevni život, kao nekakav mesni komitet s glavnim zadatkom – da vodi bitku za produktivnost rada i disciplinu. Vaspostavljeni su »drugarski sudovi« s pravom da izriču ukore, kazne, da zahtevaju pooštravanje discipline i da traže da se na ponekoga ne primeni princip dve trećine. Ove mere su nekada odlično služile Rukovodstvu, ali to je bilo kad logori još nisu bili prošli kroz školu klanja i pobuna specijalnih logora. A sada – prosta stvar: prvi predsednik sovjeta (u Kengiru) zaklan je, drugi – premlaćen, i niko više nije hteo u »sovjet aktiva«. (Kapetan frigate Burkovski bio je, u to vreme, u sovjetu aktiva, radio savesno i principijelno, no uz veliku predostrožnost, svestan da se pretnje nožem što ih dobija mogu lako i ostvariti, odlazeći na sastanke banderovske brigade da sluša kritiku svoga rada.) Nemilosrdni udarci liberalizma sve više su podlokavali i podrivali logorski sistem. Stvoreni su »logorski punktovi ublaženog režima« (jedan takav i u Kengiru!): sve u svemu, u zoni se samo spava, jer se na posao ide bez straže, kojim putem hoćeš i kada hoćeš (svako se starao da što pre iziđe a što kasnije se vrati). A nedeljom je trećina zekova puštana u grad pre ručka, druga trećina posle ručka, samo jedna trećina nije mogla izlaziti. To ne znači da su ublažavanja bila svuda sprovedena: bilo je ostalo i disciplinskih logora, kao »svesavezni disciplinjak« Andzjobi kod Bratska, i dalje s istim krvavim kapetanom Mišinom iz Ozjorlaga. U leto 1955. u njemu se nalazilo 400 disciplinaca (među kojima i Teno). No, i ovde su unutar žice gospodari bili logoraši, a ne čuvari. Neka se čitalac stavi u kožu logorskih šefova, pa neka kaže: može li se raditi u takvim uslovima i kakav uspeh da se očekuje? Jedan oficir MVD, moj saputnik u sibirskom vozu 1962. godine, ovako je opisao to logorsku epohu od 1954: »Potpuno rasulo! Kome se nije radilo, taj nije ni izlazio na rad. Ljudi su gotovim novcem kupovali televizore.«1 On je iz tog kratkog teškog vremena sačuvao vrlo mučne uspomene. Jer – dobra nema ako vaspitač stoji pred logorašem kao da moli, ako se ne može osloniti ni na kamdžiju, ni na bur, ni na lestvicu gladi! Pa kao da im je sve to bilo malo! – Zaošijali po logorima još i opsadnim ovnom vanlogorskog izdržavanja kazne: zatvorenici odlaze sasvim iz zone, mogu stvarati porodicu i kućiti se, dobijaju celu platu, kao slobodni (ništa im se ne odbija za održavanje logora, za stražu i administraciju), za logor ih veže jedino to što se moraju prijaviti jednom u petnaest dana. 1 Nisu radili – pa odakle im pare? Na Severu su, i to 1955 – odakle televizori? Ništa, nisam upadao, bio sam radoznao da ga poslušam.

361 To je već smak... Smak sveta ili smak Arhipelaga, ili i jednog i drugog zajedno! A organi pravde vanlogorsko izdržavanje još i dižu u oblake, vaznose ga kao najnovije i najhumanije otkriće komunističkog poretka!1 Posle ovih udaraca preostajalo je, reklo bi se, jedino da se logori raspuste – i tačka. Da se sahrani Veliki Arhipelag, sahrane, rasele i obeshrabre stotine hiljada praktičkih radnika, sa ženama, decom i stokom, da se obezvrede i u ništa pretvore njihova dugogodišnja odana služba, zasluge i zvanja! I kao da je i počinjalo: u logore su počele pristizati nekakve »komisije Vrhovnog sovjeta« ili, jednostavnije, »komisije za rasterećivanje«, koje su, isključujući upravu logora iz odlučivanja, zasedale u štapskim barakama i pisale rešenja о oslobođenju, s toliko ležernosti i neodgovornosti kao da su to bila rešenja za hapšenje. Nad celim staležom praktičkih radnika bila se nadvila smrtna pretnja. Trebalo je nešto preduzimati! Trebalo je boriti se! * * * Svakom važnom društvenom događaju u SSSR obezbeđen je jedan od dva žreba: ili će biti prećutan, ili obučen u laž. Ne bih mogao navesti nijedan značajan događaj u zemlji koji je mogao izbeći ovu roglju. Ovako isto i – ukupno postojanje Arhipelaga: najviše vremena ono se prećutkivalo; kada se nešto о njemu i pisalo, pisala se laž, bilo to u doba velikih kanala, bilo u doba komisija za rasterećivanje logora 1956.godine. Kad je о komisijama reč, i mi sami smo, bez imalo novinskog utuvljavanja, bez ikakve prinude koja bi dolazila spolja, doprinosili ispredanju sentimentalne laži oko njih. A kako da ne budemo ganuti: mi se navikli da nas čak i advokat napada, a sada – i tužilac nas štiti! Mi okopnili za slobodom, i osećamo da na njoj počinje neki novi život, to se vidi i po promenama u logoru, a najednom – komisija s punim ovlašćenjima, sa čorobnim štapićem: popriča sa svakim po pet–deset minuta i – na ti kartu za voz i ličnu ispravu (ponekome i s moskovskom dozvolom za boravak)! Pa šta bi osim hvale i moglo da se istrgne iz naših ispošćenih, večito promrzlih, gnojem zasopljenih zatvoreničkih grudi? No, izdigneš li se makar malo iznad radosti, od koje srce hoće da ti iskoči iz grudi dok kao sumanut juriš da pokupiš svoje krpice u vreću za put – odmah se nametne pitanje: zar je ovako trebalo da se završe staljinistička zlotvorstva? Zar ta komisija nije bila dužna da stane ispred stroja, ispred svih nas, da skinu kape i kažu: 1 Premda već opisano (zajedno s »beneficiranim stažom« i »uslovnim oslobađanjem pre isteka kazne«) od strane Čehova u Sahalinu: robijaši koji bi se popravili imali su pravo da grade kuću i zasnivaju bračnu zajednicu.

362 – Braćo! Mi smo od Vrhovnog sovjeta poslani da vas molimo za oproštaj. Vi ste ovde čamili potpuno nevini godinama i desetinama godina, a mi smo se za to vreme okupljali u svečanim salama pod lusterima od kristala, nikada se vas ne sećajući. Mi smo pokorno izglasavali sve Ljudožderove neljudske dekrete, mi smo saučesnici njegovih ubistava. Primite, ako možete, naše pokajanje, koliko god da je kasno. Kapija je otvorena, vi ste slobodni. Eno na pistu stižu avioni s lekovima, hranom i toplom odećom za vas. U njima ćete naći i lekare. Covek se oslobođenjem oslobađa i ovako i onako, ali ono nije dato kako bi moralo da bude dato. Njegov smisao se sastoji u drugome. Komisija za rasterećivanje logora je prilježan domar koji ide od jedne do druge Staljinove bljuvotine i pažljivo ih čisti, i ništa više. Ovako se ne polažu novi moralni temelji društvenog života. Dalje navodim rasuđivanje A. Skripnikove, s kojim se u svemu slažem. Logoraši se, jedan po jedan (razdruženi opet!), pozivaju pred komisiju, u kancelariju. Nekoliko pitanja u vezi sa suštinom dela. Upućena su dobronamerno, do kraja ljubazno, ali sve ide na to da zatvorenik (ne Vrhovni sovjet nego opet i ponovo nesrećni zatvorenik!) mora priznati da je kriv. On mora da oćuti, mora da pokunji glavu, mora da se pomiri s položajem оnоga kome se prašta, a ne da on prašta! To jest, sada se od njega na mamac slobode dobija ono što se nije moglo iščupati mučenjem. Zašto? To je važno: on se na slobodu mora vratiti manji od makova zrna! A u isto vreme zapisnici komisije ostaviće za istoriju da su ležali uglavnom krivi, da onakvih zverskih bezakonja kako to neki predstavljaju nije bilo. (Bilo je tu možda i malo finansijske računice: ako nema rehabilitacija, neće biti ni kompenzacija.)1 Ovakvo tumačenje oslobođenja nije bilo mina za sistem logora, nije pričinjavalo smetnje za nove dolaske (koji nisu prestajali ni 1956–57. godine), iz njega nije proisticala obaveza da će i ovi biti oslobođeni. A oni koji su pred komisijom, iz neshvatljive gordosti, odbijali da priznaju svoju krivicu? Oni su i dalje ostajali. A takvih i nije bilo baš malo. (Žene koje se, 1956, u Dubrovlagu nisu pokajale bile su sabrane i upućene u kemerovske logore.) Skripnikova govori о takvom slučaju. Neka Zapadna Ukrajinka bila je dobila deset godina zbog muža banderovca; sada je od nje traženo da prizna da leži zbog muža–bandita. – »Ne, to neću reći.« – »Reci, čeka te sloboda!« – »Ne, to nećete čuti. On nije nikakav bandit, on je OUN–ovac.« – »Pa, ako nećeš, a ti – leži!« (predsednik komisije zvao se Solovjov). Prošlo je samo nekoliko dana, s puta sa Severa navratio joj je u posetu muž. On je bio kažnjen na 25 godina, nije se mnogo dvoumio da se prizna banditom, i dobio je pomilovanje. Ženina postojanost nije na njega ostavila neki utisak, navalio da je grdi: »Bolje je da si rekla da sam ja repati đavo, da si mi kopita videla. Kako ću ja sada izići na kraj s kućom i decom?«2 Podsetimo da ni Skripnikova nije pristala da se prizna krivom i da je ostala još tri godine u logoru. 1 Uzgred budi rečeno, početkom 1955. postojao je projekat da se bivši zatvorenici isplate za sve godine izdržavanja kazne, što je bilo sasvim prirodno, što je i činjeno u Istočnoj Evropi. Ali – zar tolikom ljudstvu? Zar tolike godine? Računali, preračunavali, pa uzdahnuli: državu ćemo razuriti! I ostali na – dvomesečnoj kompenzaciji. 2 U originalu žena i muž Ukrajinci izražavaju se na ukrajinskom.

363 Tako da je čak i era slobode na Arhipelag stigla u odori tužioca. Pa ipak, uzbuna praktičkih radnika nije bila bez osnova: zvezde na nebu Arhipelaga došle su 1955–56. u neviđen položaj. Bile su to njegove zloslutne godine koje su mu mogle doći i glave. Da su ljudi u rizama najviše vlasti i s teškom odgovornošću posedovanja celovite informacije о svojoj zemlji bili u stanju da se još tih godina osvrnu, užasnuli bi se i zaridali. Jer, iz krvave vreće na leđima kapa, leđa od nje su bila sva natopljena tamnocrvenom tečnošću! Politički su pušteni, u redu, ali oni milioni bitovika – ko je njih doveo do toga? Nisu li proizvodni odnosi? Nije li društvena sredina? Nismo li mi sami?... Niste li vi? Trebalo je bataliti se kosmičkog programa! Manuti se glavoboljeo Sukarnovoj pomorskoj floti i Nkrumahovoj gardi! Sesti, u najmanju ruku, i počešati se po zatiljku: šta da radimo? Zašto milioni naših građana ne prihvataju naše na svetu najbolje zakone? Šta ih goni da se uprežu u taj nepodnošljivi jaram, i to utoliko revnosnije ukoliko je jaram nepodnošljiviji? Šta učiniti da presahne ova bujica? Da nam možda zakoni nisu loši? (A tada se ne bi moglo izbeći da se malo porazmisli i о zapuštenoj i sputanoj školi, о zapuštenom selu, i о mnogom drugom što mu je ime nepravda, bez ikakvih klasnih svrstavanja.) A one koji su već posrnuli – kako njih vratiti u život? Ne nekom jevtinom Vorošilovljevom amnestijom nego ljudskim uvidom u dušu svakoga posrnulog – u njegovu ličnost i njegovo delo. E pa, okončati s Arhipelagom – treba li, ili ne treba? Ili je on za vjeki vjekov? Četrdeset godina gnojio se u našem telu – je li dosta? Ne, proizlazi da nije! Ne, nije dosta! Da moždane vijuge naprežemo, naporno je, a duša nam je – pusta praznina. Neka ga Arhipelag još sledećih četrdeset, nama su preči Asuanska brana i ujedinjenje Arapa. Istoričari koje bude zainteresovalo desetogodišnje carevanje Nikite Hruščova, vreme kada kao da su bili prestali da deluju izvesni fizički zakoni na koje smo navikli, kada su se predmeti, na veliko čudo, počeli kretati suprotno od sila polja i sila teže, neće nikako moći a da se ne preneraze pred činjenicom da su se u njegovim rukama, u tom kratkom vremenu, bile našle tolike mogućnosti, ali da su korišćene kao u igri, kao u šali, da bi, jedna za drugom, bile nehajno propuštane. Moć koju niko, osim Staljina, u našoj istoriji nije imao – okrnjenu, doduše, ali još uvek ogromnu – upotrebljavao je kao onaj Krilovljev Miška,1 koji je kotrljao trupac po poljani bez ikakvog cilja i koristi. Mogao je i tri, i pet puta čvršće i jasnije sprovesti oslobođenje zemlje, a on je to ostavio kao stvar nevažnu, ne shvatajući svoju misiju, ostavio i latio se kosmosa, kukuruza, kubanskih raketa, berlinskih ultimatuma, progonjenja crkve, deobe oblasnih komiteta2 i pohoda na apstraktne slikare. 1 Majmun, u basni Majmun. 2 Godine 1962, oblasni komiteti su podeljeni na dva organa: industrijski i poljoprivredni.

364 On nikada ništa nije doveo do kraja, a najmanje od svega – posao oslobođenja! Treba vam da ga gurnete na inteligenciju? Ništa lakše od toga. Treba vam da njegovim rukama, koje su porušile Staljinove logore, te iste logore sada učvrstite? I to je lako postignuto! I još kada! Godine 1956 – godine XX kongresa – već se objavljuju prva naređenja о ograničenjima u logorskom režimu! S time se nastavlja i 1957 – godine kada Hruščov uzima u ruke punu, nepodeljenu vlast. Samo, stalež praktičkih radnika još nije zadovoljan. Osećajući pobedu, on je pošao u protivnapad: ovako nam nema života, logorski sistem je oslonac sovjetske vlasti, a evo – on se ruši! Glavna protivakcija vodi se, razume se, tiho – negde za stolom na banketu, u salonu aviona i na šetnji čamcem na vikendu, ali se katkad probija i napolje, čas istupanjem В. I. Samsonova na sednici Vrhovnog sovjeta (decembar 1958): zatvorenici, eto, žive previše dobro, oni su zadovoljni hranom (!), (a treba da uvek budu nezadovoljni...), s njima se previše dobro postupa. (I u »parlamentu«, koji nikada nije priznao svoje ranije greške, niko se, naravno, nije našao da odgovori Samsonovu.) Čak člankom о »čoveku iza rešetaka« (1960). I – pokleknuvši pod tim pritiskom, ne udubivši se ni u šta, ne zamislivši se nad činjenicom da tih pet godina kriminalitet nije porastao (a i da je – uzroke bi trebalo tražiti u državnom poretku), ne našavši vezu između tih novih mera sa svojom sopstvenom verom u pobedonosno nastupanje komunizma, ne proučivši problem podrobno, ne videvši ga svojim očima – ovaj car što je »sav svoj život proveo na putu« bez po muke potpisuje nalog za eksere s kojima će se začas sklepati gubilište i biti mu vraćeni stari oblik i čvrstina. A sve se to desilo iste one 1961. godine, kada je Nikita učinio poslednji labudov trzaj da kola slobode izvuče u oblake. Naime, te 1961, – godine XXII kongresa – izdat je dekret о smrtnoj kazni u logorima »za teror nad prevaspitanima (iliti cinkarošima) i nad čuvarskim kadrom« (kojega, u stvari, nikada nije ni bilo), a na plenumu Vrhovnog suda (juna 1961) ustanovljena četiri logorska režima, sada više ne Staljinova, nego Hruščovljeva. Kad je izlazio za govornicu Kongresa da bi iznova napao Staljinovu kaznenu tiraniju, Nikita tek što je bio dozvolio da se i njegovo mlađano režimče ništa slabije prišarafi. I iskreno mu se činilo da se sve to može pomiriti, da sve to može jedno uz drugo pasovati!... Današnji logori1 su upravo takvi kakve je ustanovila Partija uoči XXII kongresa. Prošlo je šest godina a oni ostaju isti. Razlika od Staljinovih logora nije u režimu već u sastavu kažnjenika: u njima sada nema mnogomilionskog Pedeset Osmog. No, milioni su opet u njima, i opet mnoge bespomoćne žrtve naopakog pravosuđa, koje su ovamo pometene samo da bi se hranio i održao sistem. Upravljači se menjaju, Arhipelag ostaje. 1 Pisano 1967. godine.

365 Ostaje zato što ovaj državni poredak bez njega ne bi mogao opstati. Ako bi raspustio Arhipelag, on bi i sam prestao da postoji. * * * Istorije bez kraja – nema. Svaka se na određenom mestu mora završiti. Mi smo, koliko su nam skromne i nedovoljne mogućnosti dozvolile, sledili istoriju Arhipelaga od purpurnih plotuna njegovog rađanja do ružičaste izmaglice rehabilitacija. Smatramo da je s onim slavnim periodom blagosti i rasula, uoči novog posurovljenja logora za vreme Hruščova i uoči novog krivičnog zakonika, naša priča završena. Naći će se novi hroničari koji, na nesreću, poznaju bolje no mi logore iz vremena Hruščova i posle njega. I našli su se već: Svjatoslav Karavanski i Anatolij Marčenko.1 I mnogo njih će isplivati, jer će uskoro, uskoro u Rusiji nastupiti era javnosti! Marčenkova knjiga, na primer, i napaćeno srce starog logoraša kosne bolom i užasom. U opisu savremenog zatvora, ona nam predstavlja još noviji zatvor novoga tipa u odnosu na one о kojima govore naši svedoci. Mi saznajemo da se rog, drugi zatvorski rog (vidi deo I, glava 12) još oštrije izdigao i još oštrije nabio u vrat zatvorenika. Poređenjem dva zdanja Vladimirskog centralnog zatvora – carskog i sovjetskog – Marčenko nam opipiljivo predočava gde prestaje analogija s carskim periodom ruske istorije: carsko zdanje je suvo i toplo, sovjetsko – memljivo i hladno (u ćeliji uši smrzavaju, dolamice se nikad ne skidaju); carski prozori su zazidani sa četiri reda sovjetskih crepova; ne zaboravimo i brnjice! No, Marčenko opisuje samo Dubrovlag, gde su sada skupljeni politički iz cele zemlje. A kod mene se steklo toliko materijala о logorima za bitovike iz raznih mesta, i ja sam autorima pisama ostao dužan, ne smem da prećutim. Dužan i uopšte bitovicima: u ovako debeloj knjizi tako malo sam im prostora posvetio. Dakle, izložiću ono glavno što je meni poznato о stanju u savremenim logorima. Ma, šta je meni? Kakvi »logori«? Logora više nema, eto novine iz vremena Hruščova! Mi smo izbavljeni od tog košmarnog Staljinovog nasleđa! Prekrstili kurjaka u vuka, od logora načinili kolonije (kolonije metropole, u kojima – kako drukčije? – žive urođenici); i naravno, ne zove se više Gulag, nego GUITK2 (čitalac s dobrim pamćenjem seća se da se on još jednom, davno, ovako nazivao; sve je staro). Ako dodamo da više nemamo MVD, no samo MOOP, moramo priznati da su svi temelji zakonitosti položeni, nema razloga za galamu.3 1 S. Karavanski: Molba (Ходатайство), samizdat, 1966; A. Marčenko: Moje svedočanstvo (Мои показания), samizdat, 1968. 2 GUITK (Главноеуправление исправительно–трудовых колоний): Glavna uprava popravno–radnih kolonija. 3 Zanimljivo je što uprkos glasnim i neprestanim pohvalama na račun ove ustanove, nju neke unutrašnje sile gone da nipošto ne ostane duže vreme pod istim imenom, uvek je nešto svrbi da svuče staru košuljicu. Na taj način smo dobili i MOOP. Na prvi pogled – nešto gane novo;

366 Dakle, od leta 1961, logorski režimi su sledeći: opšti, pooštreni, strogi, specijalni (nama od 1922, bez »specijalnoga« nikud puta...). Izbor režima je u nadležnosti suda koji donosi odluku i »zavisi od karaktera i težine krivičnog dela, a isto tako (tobože) i od ličnosti izvršioca dela«. Međutim, sve to je prostije i kraće: vrhovni sudovi republika razradili su liste članova Krivičnog zakonika, iz kojih se učas vidi kuda koga metnuti. Ovo za ubuduće, za novosuđene. A ono živo stanovništvo Arhipelaga što ga je Hruščovljeva pretkongresna reforma zatekla na Arhipelagu na »izdržavanju kazne van logora«, bez straže i pod ublaženim režimom? Njih su »razmotrili« lokalni narodni sudovi prema listi članova (a što da ne i po zauzimanju tamošnjih opera) – i razbacali ih u četiri režima.1 Ovi zaokreti su za gornju palubu laki i veseli: kormilo desno za devedeset! Kormilo levo za devedeset! Ali kakvi su za utrobe u tmušnom i nemom trapu? Tri–četiri godine pre toga bilo je rečeno: gradite kuće, stvarajte porodice, plodite se i živite, vas već greje sunce komunizma što nam dolazi! Vi od tada ništa loše niste učinili, ali najednom – lavež pasa, namrgođeni strojevi stražara, prozivke po delima, i porodica vam ostaje u nedovršenoj kući, a vas gone iza neke nove bodljikave žice. »Građanine šefe! – a dobro vladanje!... Građanine šefe, a savestan rad?...« Mačku о rep vaše primerno vladanje! Mačku о rep savestan rad!... Koja će to, koja iole odgovorna vlast na Zemlji dozvoliti ovakve zaokrete i skokove? Osim možda u novorođenim afričkim državama... Šta je bila ideja vodilja u reformi iz 1961. godine – stvarna ideja, mislim, ne ona za zorenje (za zorenje je: »postići bolje popravljanje«)? Po mom uverenju, evo koja: da se zatvorenik liši materijalne i lične nezavisnosti, nepodnošljive za praktičkog radnika, da se postavi u položaj u kojem mu želudac reaguje na najmanji pokret prstom praktičkog radnika, to jest da se zek pretvori u potčinjeni objekt kojim se u potpunosti vlada. Za to je bilo potrebno: prekratiti masovno oslobađanje od straže (tako prirodno za ljude koji osvajaju divlje krajeve!), sterati sve u zonu, svesti osnovnu hranu ispod fizioloških potreba, preseći pomoćne izvore – zaradu i pošiljku. A pošiljka u logoru to nije samo hrana. To je vraćanje duše, radost što zavre, da ti ruke zadrhte: nisi zaboravljen, nisi usamljen, ima neko kо misli na tebe! Mi u našim robijaškim specijalnim logorima mogli smo dobijati neograničen broj paketa (ograničenje težine na osam kilograma bilo je zbog opšteg poštanskog ograničenja). I pored toga što ih ni približno sve i na vreme nismo primali, oni su neizostavno povećavali prosečni stepen uhranjenosti u logoru, nije bilo one borbe na smrt za svaku kap života. Sada je uvedeno i ograničenje težine pošiljke – na pet kilograma, i surova lestvica – godišnje ne više od šest–četiri–tri–dva paketa, zavisno od režima! Što znači da neko na blažem, opštem, režimu može u dva meseca dobiti pet kilograma, u što ulazi i ambalaža i ponešto od odeće, a to će reći – manje od dva kilograma mesečno svih vrsta hrane! A na specijalnom režimu – 600 grama mesečno…2 za uvo i jeste sveže, to je istina. Ali pakosni jezik će neizostavno obmanuti i otkriti pravu prirodu. Ispalo: ministarstvo zaštite [охраны] – a šta je to ako ne Оhranka [Državna bezbednost iz carskog vremena]? Eto kakva je sudbina imena! Kako da joj umaknemo? 1 A kako se pri tom dolazilo do stepena »popravljenosti« određenog delinkventa? Pa, nikako, zaboga, mislite li vi da smo mi elektronski računari? Ne možemo sve uzimati u obzir! 2 Ovi i naredni režimski uslovi su se u toku 60–tih i 70–tih godina sve više pogoršavali. (Napomena 1980. god.)

367 Pa kada bi i njih dali!... Nego se te uboge pošiljke dozvoljavaju samo onima koji su odležali više od polovine kazne. I koji nisu učinili nikakve »prekršaje« (treba da se sviđaju operu, vaspitaču, čuvaru i čuvarevom prasetu). I da obavezno ispune 100% normu! I da obavezno učestvuju u »društvenom životu« kolonije (u onim jadnim priredbama, о kojima piše Marčenko; u onim olimpijadama pod moranje, kad čovek pada od iznemoglosti; ili gore još – kao pomoćnici čuvara). Presešće ti od te pošiljke! Za paketić, koji je tvoj, koji su ti poslali tvoji najbliži – traže ti još da im dušu daš! Čitaoče, opameti se! Mi smo istoriju već završili, mi smo istoriju preklopili. Ovo, ovo je sada, danas, kada nam police u prodavnicama pucaju pod teretom prehrambenih proizvoda (bar u glavnom gradu), kada ćete vi strancu potpuno iskreno odgovoriti da se naš narod najeo. A u to isto vreme, naše posrnule (a često i posve nevine, vi ste posle svega sigurni u moć našeg pravosuđa!) sugrađane evo ovako popravljamo – glađu! Oni u snovima vide – hleb! (Napomenimo još da samovolji logorskih organa nema ni granice, ni kontrole! Naivna rodbina pošalje banderolju s novinama ili lekovima, a oni ti banderolju uračunaju kao paket, slučajeva je mnogo, о tome pišu iz raznih mesta. Komandir disciplinskog režima radi kao robot s fotoćelijama: jedan paket primljen, ovaj – natrag!) Pomno se prati isto tako da ni pri poseti ni trunčica hrane ne bude predata zeku. Čuvari smatraju čašću i potvrdom profesionalnog iskustva da tako nešto ne dozvole. Zbog toga se slobodne žene koje dolaze u posetu pred viđenjem pretresaju, prepipavaju. (Jer – Ustav to ne zabranjuje! A ako ona to ne želi, može se pokupiti natrag, niko joj ne brani!) Još nepropustljivije zajažen je ulazak novčanih pošiljki u koloniju: sve što rodbina pošalje stavlja se na lični račun – »do oslobođenja« (ili: država uzima beskamatni zajam na deset ili dvadeset pet godina). I sve što zek zaradi – on ništa od toga neće videti. Ekonomski račun sastoji se u sledećem: logorašu se isplaćuje 70% od odgovarajuće zarade slobodnog radnika (A zašto, zar njegov proizvod ima drugi miris? Da se to događa na Zapadu, to bi bila eksploatacija i diskriminacija.) Iz ostatka izdvaja se 50% za koloniju (za održavanje, za praktičke radnike, za pse). Od ovog ostatka odbija se za hranu i odeću (lako se može zamisliti koliko košta čorbuljak na ribljim glavama). Ono što posle svega preostane polaže se na lični račun »do oslobođenja«. U logorskoj kantini logoraš može, zavisno od režima, potrošiti: 10, 7, 5, 3 rublje. (Ali, iz Kalikatki, rjazanjska oblast, pišu da, posle svih odbitaka, ne ostane tih 5 rubalja, ni koliko za kantinu.) A evo i podataka iz vladinog organa lzvestija (i to iz blagog vremena, iz marta 1960, i još u starim, Staljinovim rubljama): devojka iz Lenjingrada, Irina Papina, koja je na krčenju panjeva, na prenošenju kamena, na istovaru vagona, na pripremi drva nabila na svim prstima žuljeve, imala je zaradu... 10 rubalja mesečno (Hruščovljeva – jedna rublja.) A zatim, tu je i upotreba kantine kao sredstva za zavođenje discipline, čemu na ruku ide i ravnodušnost trgovaca. Po svojstvu kolonijalnog režima (jer tako će odsad biti pravilno da se kaže: kolonijalni, a ne više logorski, neka nam oproste jezikoslovci – šta da radimo kad je

368 tako, ostrva su se sama preimenovala u kolonije...) da sve izvrne, kantina–privilegija pre– tvara se u kantinu–kaznu, u slabo mesto zeka po kojem ga biju. Skoro u svakom pismu, iz sibirskih i iz arhangelskih kolonija, piše se о tome: kažnjava se kantinom, lišava se kantine i za najmanju grešku. Zakasniš tri minuta pri ustajanju – tri meseca nećeš moći kupovati u kantini (zekovi to nazivaju »udarac po stomaku«). Nisi završio pismo do večernjeg obilaska – mesec dana lišenja kantine. Zato što ti je »jezik na baglame«, opet lišenje... A iz kolonije strogog režima u Ust–Vimu pišu: »Svakog dana pljušte kazne lišavanja kantine – na mesec, na dva, na tri. Svaki četvrti napravio je neki prekršaj. Ili te računovodstvo zaboravilo uneti u spisak za tekući mesec, a to se ne ispravlja.« (No, ako te u zatvor nisu pravovremeno stavili, to ti propasti ne može, to će se naknadno ispraviti.) Staroga zeka ništa od toga neće začuditi: bespravlje kao i svako drugo. Pišu i ovo: »Za bolje radne rezultate možeš mesečno dobiti dve rublje više; samo, da do njih dođeš, moraš načiniti pravi radni podvig.« Zamislite samo kako se u našoj zemlji rad visoko vrednuje: za izvanredne rezultate – dve rublje mesečno (i to s tvoga sopstvenog računa)! Sećaju se i dogodovštine u Noriljsku, iz 1957; istina, još iz vremena blaženog predaha: nepoznati zekovi pojeli su psa–mezimca referenta za kredite Voronjina, zbog čega je ceo logor bio kažnjen da sedam meseci (!) »rinta bez plate«. Tako nešto ne sme da čudi, to je po–ostrvski. Istoričar–marksist će primetiti: ovo je slučaj za anegdotu, što baš njega uzimate za primer? Sami ste rekli, zar ne, da je tek svaki četvrti prekršilac. A to znači: ponašaj se pristojno, pa će ti i na strogom režimu biti zagarantovane tri rublje mesečno, zamalo pa kilo kajmaka! Zamalo? – vidi ti vraga! Upalila Istoričaru sreća, »lutrija«, kako bi on rekao (a bogami, i člančiće na liniji pisao) – nije video logor. Bilo bi dobro da u kantini ima hleba, jevtinih bombona i margarina. Međutim, hleba – dva–tri puta mesečno, bombona – samo skupih. Kakav kajmak, kakav šećer? Ako bi prodavač i bio revnostan (no, on nije), tu je Uprava da mu šapne. Prašak i pasta za zube, četkice za zube, sapun, koverte (one i ne svuda, a papir za pisanje – nigde, na njemu se mogu i žalbe pisati!), skupe cigarete – eto asortimana kantine. Ne zaboravi i to, dragi čitaoče, da to nije kiosk na slobodi, koji otvara kapke svakog jutra, i ti možeš uzeti danas za dvadeset kopejki, sutra za dvadeset. Ne, kod nas je ovako: kantina se otvara dva puta u mesecu; kad posle tri sata čekanja dođeš na red, moraćeš brže–bolje (požuruju te oni iz hodnika) potrošiti sve rublje što imaš na spisku (rublje ti nemaš kod sebe), kupićeš odjednom 10 kutija cigareta, 4 tube paste! Nesrećnom zeku tako ostane samo norma, njegova urođenička kolonijalna norma (a kolonija je iza Polarnog kruga): 700 grama hleba, 13 – šećera, 19 – masti, 50 – mesa, 85 – ribe. (I to samo po propisu; meso i riba će ti inače stići u takvom stanju da ćeš polovinu morati odrezati i baciti.) To su brojke, a u zdeli njih nema i ne može biti. Oni s Ust–Nere

369 ovako opisuju svoj čorbuljak: »Splačine koje ni stoka u svakom kolhozu ne bi pojela.« Iz Noriljska: »Kačamak i prekrupa i do danas gospodare.« A postoji i trpeza za disciplince: 400 grama, i jednom dnevno topli obrok. Doduše, na Severu se za »zaposlene na posebno teškim poslovima« određuje izvesna dopunska ishrana. No, mi koji znamo ostrva, znamo i kako je u taj spisak teško upasti (nije sve što je teško i »posebno teško«) i kako »dobra porcija« ubija... Čujmo Pičugina: »Dok sam mogao, ispirao sam po 40 kg zlata u sezoni, prenosio na ramenima po 700–800 železničkih pragova, ali sam sa 13 godina zatvora postao invalid, i preveden sam na sniženu normu sledovanja.« Da nije, pita on, želudac postao manji time što si postao invalid? A sada da i mi upitamo: ovaj Pičugin sa svojih četrdeset kilograma zlata – koliko je on sam diplomata izdržavao? Mi imamo kompletnu ambasadu u Nepalu! A za njih nema snižene norme! Pišu mi iz raznih mesta: opšta glad, creva krče. »Mnogi su dobili čir na želucu, tuberkulozu.« Iz irkutske oblasti: »Mladež, a tuberkulozna i sa čirom na želucu.« Iz rjazanjske: »Mnogo tuberkuloznih.« I još je strogo zabranjeno da se nešto, onako za svoj račun, skuva ili ispeče, kako se to dozvoljavalo u specijalnim logorima. A i – od čega bi? Eto kojom se merom – starom, glađu – postiže poslušnost današnjih urođenika. A uz sve to rad, s povišenim normama: treba znati da je »produktivnost« (ljudskih mišica) od onog vremena porasla. Radni dan je, istina, osmočasovni, ali brigade su ostale kao ranije: zek goni zeka. U Kalikatkama ubedili invalide druge kategorije da idu na rad, uz obećanje da će dobiti oslobođenje po načelu »dve trećine« — i bezruki i beznogi bacili se na poslove treće kategorije, a treća poterana na opšte radove. Ali, ako za sve nema posla, ali ako je radni dan kratak, ali ako su, na žalost, nedelje nezauzete, ako rad–volšebnik ne može više prevaspitati ovaj škart – ipak nam ostaje volšebnik – režim! Pišu s Ojmjakona i iz Noriljska, iz specijalnog i iz pooštrenog režima: sve nam naše lične džempere, prsluke, tople šubare, о bundama da i ne govorimo, oduzimaju! (Ovo – 1963. godine, 46 godina od Oktobra!) »Ne daju nam topli veš, niti nam dozvoljavaju da išta toplo obučemo, pod pretnjom zatvora.« (Kraslag, Rešoti) »Oduzeli su nam sve do donjeg rublja. Dali nam: bluzicu od pamuka, dolamicu, vatiranu jaknu, šubaru – staljinsku, bez krzna. Sve to na Indigirki, u ojmjakonskom rejonu, gde je dozvoljeno da se radi sve do minus 51 stepen.« Tako je, to se ne može zaboraviti. Posle Gladi, šta još najbolje može podjarmiti živo biće? Zima, naravno. Zima.

370 Naročito dobro vaspitava osobnjak, specijalni režim, tamo gde su »OOR–i i majori«, kako kaže nova logorska izreka. (OOR – osobito opasni recidivist, štambilj lokalnih sudova.)1 Pre svega, uvedena je prugasta odeća: kapica, pantalonice, kaputić, sve u širokim prugama, sivim i belim kao da su za dušeke. Ovo su izmislili naši zatvorski mislioci, pravnici Novog Društva, izmislili u petoj deceniji od Oktobra! U drugoj trećini XX veka! Na pragu komunizma! Pronašli da svoje u tor sterane prestupnike odenu u klovnovske krpice. Iz svih pisama se vidi da ova ispruganost, više i od same gladi, više od zime i ostalog režima, muči i truje sadašnje kažnjenike na 25 godina.) I dalje о specijalnom režimu: barake s rešetkama i na katanac, barake su trule; zauzvrat, sagrađen je prostrani bur od opeke (svejedno što u logoru, osim kuvanja čifira, izvarka od čaja, više nema nikakvih prekršaja – ni skandala, ni tuča, čak ni karata). Kretanje po zoni u stroju, u dlaku poravnanom, neće te inače pustiti ni unutra, ni napolje. Ako čuvar nađe nekoga da puši u stroju, on jurne svom masom svoga mesišta na žrtvu, obori je s nogu, čupa joj opušak, odvlači je u zatvor. Ako vas nisu izveli na rad – i ne pomisli da prilegneš da malo otpočineš: gledaj krevet kao izložbu i – nemoj ga se doticati do vremena za počinak. U junu 1963. godine palo je naređenje da se trava oko baraka oplevi, da se ni tamo ne bi moglo prileći. A tamo gde je trava i dalje ostala – daščica s natpisom: zabranjeno ležanje (irkutska oblast). Bože, kako je sve to poznato! Gde smo to čitali? Gde smo sasvim nedavno slušali о takvim logorima? Da to nisu Berijini speclogori? Spec nekada, spec sada... Specijalni režim kod Solikamska: »Na najmanji šum – na korito na vratima se proturaju cevi automata.« I, naravno, svuda svakakva samovolja, sa stavljanjem u šizo. Dali I–nu da sam utovara ploče na kamion (svaka – 128kg) On otkazao poslušnost. Sedam dana zatvora. U jednom logoru u Mordoviji, 1964, neki mladi zek saznao da je možda u Ženevi i možda 1955. godine potpisana konvencija о zabrani prinudnog rada u kaznenim zavodima i odbio da izlazi na rad! Za istup je dobio šest meseci samice. Sve to je genocid, piše Karavanski. A levi laburisti bi ovome dali, valjda, neko drugo ime? (Bože! Ostavite vi leve laburiste na miru! Jer, ako oni postanu nama nezadovoljni – propade nam reputacija!...) Dajmo i malo vedrijeg tona. Pravičnosti radi, dozvolimo da se o režimu izjasni i jedan praktički radnik, mladi pitomac škole MVD u Tavdi (1962): »Ranije (do 1961) na predavanjima bi stajalo i po deset čuvara, i nisu mogli izaći na kraj. Sada – muvu da čuješ, kažnjenici opominju jedan drugoga. Plaše se da ne budu prevedeni na strožiji režim. Postalo je daleko lakše raditi, a naročito posle Dekreta (o streljanju). Na dvojicu je već i primenjen. A 1 Nikako mi nije nailazila prilika da navedem još jednu skraćenicu iz ranijih godina. Šta je OLŽIR?! Specijalni logor za žene izdajnika domovine (imali smo i tako nešto).

371 pre toga dešavalo se da kažnjenik dođe na stražaru s nožem: 'Vodite me, ubio sam ga, gada...’ Kako tako da se radi?« Naravno, vazduh se očistio. To potvrđuje i jedna nastavnica kolonijalne škole: »Za smejanje za vreme političke nastave – lišava se prava na oslobođenje pre isteka kazne. Ali, ako si iz aktiva, možeš biti rđa nad rđama, samo prati da kо ne baci opušak, da kо ne bude sa šubarom – i imaćeš lakši posao, i bolju karakteristiku, i lakše ćeš dobiti mesto stalnog baravka po svojoj želji.« Sovjet kolektiva, sekcija unutrašnjeg reda (od Marčenka saznajemo i njeno drugo ime: kučka izašla da prošeta1 ) – to je nešto kao družinici, imaju i oni crvenu traku na rukavu: ne žmuri na prekršaje, pomaži čuvarima! A Sovjet ima pravo da se zauzima za kažnjavanje. Kо ima član s uslovne dve trećine ili s uslovnom polovinom, taj mora bezuslovno da ponudi svoju pomoć sekciji unutrašnjeg reda, bez toga ništa od »uslovnog oslobođenja«. Kо je osuđen samo po osnovnom, »gluvom« članu, taj se ne nudi, nije mu potrebno. I. A. Aleksejev piše: »Ogromna većina više voli da sve izdrži, nego da ulazi u te sovjete i sekcije.« Mi već počinjemo i da osećamo više vazduha, zar ne? Društvena aktivnost i u logoru! Kakve samo najbolje osobine (udvorištvo, doušništvo, probijanje laktovima) ona vaspitava! Eto šta je svetli put kojim se penjete u raj prevaspitanih! No – kako samo klizav put! Iz ITK–2 u Tiraspolju žali se Oluhov (bivši komunist i direktor robne kuće, osuđen zbog malverzacija): istupio je na sletu udarnika rada, razobličavao nekoga, »zabludelu decu Domovine pozivao na savestan rad«, sala mu odgovorila burnim aplauzima. A kada je seo na svoju klupicu, prišao mu neki zek i rekao: »Da si ti, strvino, istupio ovako pre deset godina, zaklao bih te pravo za govornicom. A sada mi zakon ne dozvoljava, za takvu kučku kakva si ti mogu dobiti streljanje.« Čitalac oseća kako je sve dijalektički povezano – jedinstvo suprotnosti, jedno prelazi u drugo? S jedne strane živa društvena aktivnost, s druge strane – ona se temelji na dekretu о streljanju. (A oseća li čitalac dužinu kazne? Onaj od »pre deset godina«, on je i sada tu. Prošlo staro vreme, dole staro! – a onaj i dalje tu...) Isti ovaj Oluhov priča i о kažnjeniku Isajevu, bivšem majoru (Moldavija, ITK–4). Isajev je bio »nepomirljiv prema prekršiocima discipline, istupao na sovjetu kolektiva protiv konkretnih zatvorenika«, to jest tražio da budu kažnjeni i lišeni privilegija. I šta? Druge noći nestala mu vojnička čizma od goveđe kože, ostala mu samo jedna. On obuo cipele – sledeće noći nestala mu jedna cipela. Eto kakve sramne metode primenjuje u naše vreme suzbijeni klasni neprijatelj!... Društveni život, razume se, stvar je osetljiva, njime treba znalački rukovoditi. Dešavaju se i stvari koje su pravi otrov za dušu kažnjenika, kao slučaj s Vanjom Aleksejevim. Prvi zbor logora bio je zakazan za 8 sati uveče. Ali orkestar svira i do deset; zbor ne počinje iako su oficiri tu, na bini. Aleksejev je zamolio orkestar da »malo predahne«, a šefove – da kažu kada 1 U originalu: Секция Внутреннего Порядка, i: Сука Вышла Погулять.

372 će zbor početi. Odgovor: neće ga biti. Aleksejev: u tom slučaju mi kažnjenici sami ćemo ga održati, s dnevnim redom: о životu i vremenu. Kažnjenici zabrujali: tako je! Oficiri strčali s bine. Aleksejev se popeo na binu sa sveskom, počeo od kulta ličnosti. No, nekoliko oficira pojurilo, zauzeli binu, počupali lampe, stali da guraju kažnjenike što su bili uspeli da izađu na nju. Čuvarima naredili da uhapse Aleksejeva, ali on je ovima rekao: »Građani čuvari, jeste li vi komsomolci, ili ne? Čuli ste da sam istinu govorio. Na koga vi to podižete ruku? Na svesne lenjinske ideje?« Uhapsili bi oni i lenjinsku svest da nisu priskočili zekovi–Kavkasci, ugrabili Aleksejeva i za tu noć ga sakrili od hapšenja. Odležao je, ipak, u zatvoru, a njegovo istupanje okvalifikovano je kao antisovjetsko. Sovjet kolektiva se založio kod uprave da se Aleksejev zbog antisovjetske agitacije izoluje. Na osnovu tog traženja, uprava se obratila narodnom sudu – Aleksejev je dobio tri godine izolovanog zatvora. Za pravilno usmeravanje mozgova vrlo su važni časovi političkog obrazovanja koji su uvedeni u sadašnjim kolonijama i održavaju se jednom nedeljno. Njih izvode načelnici odreda (200–250) ljudi, oficiri. Svaki put se odabere određena tema, recimo: humanizam našeg uređenja, superiornost našeg poretka, uspesi socijalističke Kube, buđenje kolonijalne Afrike. Ovi problemi živo zanimaju urođenike, oni im pomažu da bolje cene svoj sopstveni kolonijalni poredak i da bolje rade. (Prirodno, svi ne shvataju sve ispravno. Iz Irkutska pišu: »Nama u gladnom logoru priča se о izobilju hrane u zemlji. Priča nam se о posvudašnjem usvajanju mehanizacije, a mi na poslu vidimo samo kramp, lopatu, nosiljku, i upotrebljavamo grbaču.« Vanja Aleksejev je na jednom času političke nastave, još pre onog zbora, napravio ispad. Zatražio je reč i rekao: »Vi ste oficiri MVD, a mi zatvorenici–prestupnici iz vremena kulta ličnosti, a to znači – i vi, i mi – neprijatelji naroda, i sada se moramo samopregornim radom boriti da nam domovina oprosti. Zato vam ozbiljno predlažem, druže majore, da zajedrimo premu komunizmu!« Za ovo mu je u dosije upisano: »Nezdravo antisovjetsko raspoloženje.« Pismo ovog Aleksejeva iz Ust–Vimlaga je opširno, hartija je izbledela, redovi istrveni, šest sati sam potrošio dok sam ga pročitao! Čega sve nema u njemu! Upada u oči ovakvo uopšteno rasuđivanje: »Ko sada leži u kolonijama, ovim jazbinama ropstva? Iz društva izbačeni sloj vatrenih glava iz naroda... Birokratska gromada baca u provaliju borbenu omladinu, koju je bilo opasno naoružavati teorijom pravednih odnosa.« »Zekovi, istisnuta deca proletarijata, sada su svojina ITL.« Vrlo važan je još radio, ako se pravilno koristi (ne muzika, ne ljubavne šansone, nego vaspitne emisije). I radio se, kao i sve drugo, dozira prema režimu: od dva do tri sata za specijalni, do celog dana za opšti režim.1 A tu su i škole. (Nego šta? Mi kažnjenike pripremamo za povratak u društvo!) Samo, što je »sve tek reda radi, da se baci prašina u oči...Momci u nju idu pod batinom, ubeđuju se Burom, oduzima im se, bolje rečeno, svaka volja za učenjem«; pa još: »stide se slobodnih nastavnica, pošto su odeveni u dronjke«. Za kažnjenika je, naime, veliki događaj kad vidi živu ženu. 1 Pa da ne pobegneš u specijalni, u zebrinu kožu!

373 Da i ne pominjemo da se pravilno vaspitanje i prevaspitanje, a naročito za odrasle, a naročito ako traje desetinama godina, može obavljati isključivo na temelju Staljin–Berijinog posleratnog razdvajanja polova, koje se na Arhipelagu drži za večito dostignuće. Uzajamno uticanje polova kao impuls za razvijanje ličnosti, prihvaćeno u ljudskom rodu uopšte, na Arhipelagu to ne može biti, jer bi tada život domorodaca postao »prava banja«. I ukoliko više se približavamo svetloj zori komunizma, koja se već do pola pojavila, utoliko upornije smo dužni da odvajamo prestupnike od prestupnica, da im tom izolacijom omogućimo da se valjano izmuče i poprave.1 Nad ovim harmoničnim sistemom kolonijalnog prevaspitanja u naše vreme, kada se ni informacije ne sprečavaju, ni prava ne osujećaju, stoji spoljnja institucija za nadgledanje – da, komisije za nadzor, čitalac ih nije zaboravio, njih niko nije ukidao. One se obrazuju »od mesnih organa«. Ali, u praksi – tamo, u tim divljim krajevima, u tim slobodnim naseljima – kо će ući, kо će se naći u tim komisijama ako ne žene ljudi iz uprave logora? To je, prosto rečeno, ženski odbor, u kojem će supruge izvršavati ono što muževi kažu. I pored toga, u velikim gradovima ovaj sistem može s vremena na vreme dati i neočekivane rezultate. Člana Partije, Galinu Petrovnu Filipovu, odredio je rejonski komitet u komisiju za nadzor odeskog zatvora. Ona se branila: »Šta ja imam s delinkventima?«, i jedino je zbog partijske discipline prihvatila. A kad se jednom našla u njoj, ona se zanela poslom! Videla je ljude u zatvoru, toliko nevinih među njima, toliko onih koji su se pokajali. Odmah je uzela za pravilo da s kažnjenicima razgovara bez prisustva lica iz uprave (čemu se uprava vrlo opirala). Neki zekovi mesecima su je mrko gledali, pa omekšali. Počela je da zalazi u zatvor dvaput, triput, četiri puta nedeljno, da ostaje u njemu do vremena za počinak, da upotrebljava s njima svoj godišnji odmor, toliko da je zapala u grlo istima onima koji su je delegirali. Bacila se da u odgovarajućim instancama govori о problemu kažnjenika na 25 godina (u Zakoniku takve kazne više nema, a ljudi je vuku), о zapošljavanju oslobođenih, о pravu na mesto boravka. U vrhovima se sretala ili s punim čuđenjem (načelnik Uprave kaznenih zavoda RSFSR, general, uveravao ju je da kažnjenika s 25 godina u zemlji uopšte nema, i što je najsmešnije: on po svoj prilici stvarno nije znao!), ili s punim poznavanjem problema i tada sa žestokom protivakcijom. U ukrajinskom ministarstvu počeli su da je šikaniraju i da joj život i zagorčavaju po partijskoj liniji. I sva je ta komisija, zbog pismenih predstavki, bila razjurena. Neka se u poslove gospodara Arhipelaga niko ne meša! Neka niko ne ometa praktičke radnike u poslu! Sećate li se, mi smo nedavno od njih samih čuli: »Isti ljudi koji su radili onda rade i sada, možda desetak procenata novih.« Samo, da još jednu stvar vidimo: da se slučajno nije kod njih izvršio duševni preokret? Da se nisu proželi ljubavlju prema svojim nesrećnim štićenicima? Sve novine i svi časopisi 1 Ministar zaštite Tikunov glavom ispričao mi je (uskoro će biti reč i о našem susretu) jedan slučaj. Prilikom jednog »intimnog« viđenja (to jest u zatvorenoj prostoriji, na tri dana) majka koja je bila došla da poseti sina postala mu je žena. Tema antička, mi se sećamo ćerke koja je dojila na sisi svoga oca. Ali, gospodin ministar, gadeći se pred gnusnošću postupaka ovih divljaka, nije ni najmanje razmišljao kako je neženji da dvadeset pet godina ne vidi ženu.

374 kažu da jesu. Nisam nešto naročito birao, ali smo pročitali (glava 1) u Literaturnoj gazeti о sadašnjim brižnim logorskim domaćinima na stanici Jercevo. Da bi ista Literaturna gazeta opet dala reč jednom upravniku kolonije: »Vaspitače je lako grditi, mnogo teže je pomoći im, a tek kako teško – pronaći ih: žive ljude, obrazovane, inteligentne [inteligentne obavezno], zainteresovane za posao i obdarene... Njima treba stvoriti dobre uslove za život i rad... Ja znam koliko je njihova plata skromna, a koliko radni dan neograničen...« Kako bismo mogli glatko završiti priču s ovim, zaključiti da je sve u najboljem redu! Život je, vidite li, mirniji, čovek se može odati umetnosti, ili nauci, što je manje opasno, ali – ta prokleta, ta izgužvana, istrvena, »levom poštom« iz logora upućena pisma! I šta ti nezahvalnici pišu о onima kojima džigerice s njima prskaju po vasceli radni dan bez kraja i konca! I–n: »Govoriš vaspitaču šta te boli, a vidiš da ti se reči odbijaju о sivo sukno šinjela. Sve te nekako izaziva da ga upitaš: 'Oprostite, a kako vaša kravica?’, kravica kod koje on u štali provodi više vremena no kod svojih vaspitanika.« (Kraslag, Rešoti.) L–n: »Jednake su zamlate i čuvari; oficir discipline – tipični Volkovoj. S njim nema diskusije, odmah – zatvor.« K–n: »Načelnici odreda obraćaju nam se logorskim žargonom, jedino što mi čujemo jeste: strvino, pseto, bubo« (stanica Jercevo, kakvo podudaranje!) K–j: »Komandir discipline je rođeni brat onog Volkovoja. Ne bije, doduše, bičem no pesnicom; gleda te kao smuk, ispod oka... Načelnik odreda je bivši oper, koji je držao lopova–doušnika i za svaku dostavu plaćao mu u narkoticima... Svi oni što su tukli, mučili i ubijali jednostavno su prešli iz jednog logora u drugi i dobili nešto drukčije dužnosti« (irkutska oblast). I. G. P–v: »Upravnici kolonija samo neposrednih pomoćnika imaju po šest. Džabolebe teraju sa svih gradilišta, i oni se ovde sjate... Svi logorski balvani rade i sada, dorađuju staž do penzije, ali ni posle ne odlaze. Nisu nimalo smršali. Kažnjenike nisu nikad držali niti ih sada drže za ljude.« V.I. D–v: »U Noriljsku, pošta 288, nema nijednog ’novog’, sve stari berijevci. One što odlaze u penziju zamenjuje ista sorta, oni što su bili otpušteni 1956... Njima se staž udvaja, imaju uvećane plate, duže godišnje odmore, dobru hranu. Idu im dve godine za jednu i spremaju se za penziju s navršenih 35 godina...« P–n: »U našoj potkoloniji ima dvanaest–trinaest zdravika u postavljenim bundama od štavljene kože, koje im dosežu skoro do peta, sa šubarama od krzna, vojničkim valjenkama. Zašto oni ne bi pošli u rudnik, ili na ledine, gde bi našli svoje pravo mesto, a ovo ustupili starijim ljudima? Ne, njih ni lancima s lađa na Volgi ne bi onamo odvukao. Sigurno su ovi trutovi dokazali višim organima da su zekovi nepopravljivi, jer ako bi zekova bilo manje, moralo bi biti manje i personala.«

375 I tako, kao i ono nekad, zekovi sade krompir u šefovskim baštama, zalivaju ih, drže šefovima stoku, prave kuće i nameštaj. Pa kо je onda u pravu, kome da se veruje? – zbunjeno će zapitati nepripremljeni čitalac. Pa – novinama, šta tu ima! Verujte novinama, dragi čitaoče. Uvek – našim novinama. * * * Emvedeovci su sila. Oni vlast nikada neće milom ustupiti. Kad su se održali 1956, održaće se i dalje, ne brinite za njih! Nisu u pitanju samo organi popravno–radnih zavoda. I ne samo Ministarstvo zaštite. Mi smo već videli kako ih srdačno i štampa i deputati podržavaju. Jer, oni su stub. Stub mnogo čega. Međutim, oni ne raspolažu samo snagom. Raspolažu i argumentima. S njima se ne može tako lako diskutovati. Ja sam pokušavao. Istinu da kažem, nikada na to nisam mislio. No, poterala su me baš ova pisma, pisma od savremenih domorodaca Arhipelaga, koja nikako nisam očekivao. Zamolili me domoroci, ponadali se u mene: da progovorim, da ih zaštitim, da im uslove oljudim. A kome da se obratim, kome kо bi hteo da me sasluša?... Da postoji sloboda štampe, sve bih to objavio – eto, sada je sve crno na belo, hajde sada da malo popričamo! A ovako, ja sada (januar 1964) kao kakav potajni i snebivljivi molilac obijam pragove ustanova, klanjam se za propusnice pred šalterima kancelarijа, trpim neodobravajuće i podozrive poglede dežurnih oficira. Pisac–publicista mora smatrati za veliku čast i milost ako uspe da mu prezauzeti vladini činovnici posvete pola sata svoga vremena! No, ni tu nije glavna prepreka. Glavna prepreka za mene je, kao ono onda na većanju brigadira u Ekibastuzu: о čemu im govoriti i kako? Sve što stvarno mislim, ono što je izloženo u ovoj knjizi – opasno je reći, i savršeno beznadežno. Reći to, značilo bi glavu izgubiti u nemoj tišini kabineta iza deset brava – i niti bi me društvo čulo, ni žedni saznali za moje korake, niti se stvar makar za milimetar pokrenula napred. Pa kako onda govoriti? Dok prelazim preko njihovih mermernih, kao ogledalo uglačanih pragova, dok se penjem po njihovim mekanim tepisima – moram da prihvatim neka osnovna polazna puta, svilene konce koji su mi prodenuti kroz jezik, kroz uši, kroz kapke, pa

376 sve to prošiveno pod kožom ramena, leđa i trbuha. Moram, u najmanju ruku, prihvatiti sledeća polazna načela: 1. Slava i hvala Partiji za sve što je uradila u prošlosti, što radi u sadašnjosti, što će raditi u budućnosti! (Sto znači: opšta kaznena politika ne može biti neispravna. U neophodnost Arhipelaga nipošto ne smem posumnjati. Niti tvrditi da većina »leži ni za šta«.) 2. Visoki činovnici s kojima ću razgovarati predani su svom poslu, brinu se za kažnjenike. Ne smem ih optužiti za neiskrenost, nezainteresovanost, neobaveštenost (kako da oni koji se, svim srcem i dušom, bave tim poslom mogu da ne budu u njega upućeni?). Mnogo sumnjivije su pobude mog mešanja: ko sam pa ja? Zašto baš ja kad mi to uopšte nije dužnost? Da nisu posredi nekakvi prljavi koristoljubivi ciljevi?... Kako se mogu ja mešati kad Partija i bez mene sve vidi i sve će i bez mene pravilno do kraja dovesti? Da bih bio malo na tvrđem, čekam mesec kada ću biti predložen za Lenjinovu nagradu. I evo, krenuo sam se, kao pion–izabranik: ne lezi vraže, od njega može postati i kraljica! Vrhovni sovjet SSSR. Komisija za zakonske predloge. Ispada da njoj ovo nije prva godina otkako se bavi sastavljanjem novog popravno–radnog zakonika, to jest kodeksa ukupnog budućeg života Arhipelaga, umesto Kodeksa iz 1933, koji iako je postojao, nikada nije postojao, kao da nikada nije bio ni napisan. I evo, za mene se organizuje susret, da bih se ja, povratnik s Arhipelaga, upoznao s njihovom mudrošću, i pokazao im lažno zlato mojih domišljanja. Njih je u Komisiji osmorica. Četvorica prosto zapanjuju svojom mladošću: dobro je ako su ti dečaci uspeli da završe i studije, pre bi se reklo da nisu. Oni se tako brzo penju u vlasti, oni se u ovom dvorcu od mramora i parketa, u koji sam ja pušten uz tolike predostrožnosti, tako slobodno ponašaju. Predsednik Komisije je Ivan Andrejevič Baduhin, čovek u godinama, beskrajna neka dobričina. Čini se da bi, ako bi to bilo u njegovoj vlasti, Arhipelag koliko sutra bio raspušten. No, njegova uloga je sledeća: za sve vreme našeg razgovora on sedi po strani i ćuti. Najzagriženiji ovde su dva starčića, dva Gribojedovljeva starčića iz Vremena Očakova i pokorenja Krima1 , pljunuti oni, okoštali s onim što su nekada naučili, a smem se kladiti da od 5.marta 1953. oni čak ni novine nisu otvarali, toliko je za njih sve što je došlo posle toga bilo beznačajno, tako malo je moglo uticati na njihove poglede. Na jednom je plavi sako, a meni se sve čini da je to plavi mundir s dvora Katarine II. Štaviše, uočavam trag od odvrnute srebrne zvezdice koja ga je kitila po sredini grudi. Oba starčića me još s praga ne prihvataju, i ja i moja poseta smo im do kraja odbojni, no ipak su odlučili da budu strpljivi. 1 Stih iz Zlo od pameti Gribojedova.

377 Najteže je govoriti kada imaš previše toga da kažeš. A pogotovu ako je sve prodenuto i prošiveno, ako i na najmanji pokret osećaš zatezanje niti koja ne popušta. Ipak, glavnu tiradu sam dobro pripremio, ništa me, čini mi se, neće cimnuti. Evo šta ja najpre napadam: odakle ta bojazan (ja ne dopuštam da ona može dolaziti od njih) da logoru, tobože, preti opasnost da postane banja, da logor bez gladi i studi može postati raj? Molim ih da, bez obzira na nedostatak ličnog iskustva, zamisle česti plot lišavanja i kazni, što dolazi sa samim lišavanjem slobode: čovek je odstranjen iz rodnog kraja; ne živi s onima koje sam bira (porodica, društvo); ne vidi kako mu deca rastu; lišen je intimne okoline, kuće, stvari, čak i časovnika na ruci; ime mu je izgubljeno i osramoćeno; nema slobode kretanja, najčešće, ne može upražnjavati svoju struku; trpi stalan pritisak tuđih, pa i neprijateljski prema njemu raspoloženih ljudi – drugih kažnjenika, s drugim životnim iskustvom, nazorima i običajima; lišen je oplemenjujućeg uticaja drugog pola (da о fiziologiji i ne govorimo); čak su mu i medicinske usluge daleko mršavije. Čega tu ima sličnoga s crnomorskim lečilištima? Čemu toliki strah od »banje«? Ne – ova rasuđivanja se odbijaju od njihovih lobanja. Oni se nisu ni pomerili u svojim foteljama. Pa dalje: hoćemo li mi da ove ljude vratimo u društvo? Zašto ih onda odbacujemo da žive kao ukleti? Zašto onda takav sadržaj režima, koji kažnjenike sistematski unizuje i fizički ih iscrpljuje? Šta država ima od toga što će oni postati invalidi? Izložio sam što sam hteo. A oni – oni objašnjavaju moju stranputicu: ja imam slabu predstavu о sadašnjem kontingentu, ja rasuđujem na osnovu ranijih utisaka, ne idem u korak s vremenom. (To i jeste moje slabo mesto, ja stvarno ne vidim one koji sada leže.) Sve što sam ja nabrojao, za izolovane recidiviste nije uopšte nikakvo lišavanje. Njih jedino sadašnji režimi mogu opametiti. (Cim, cim! – to je u njihovoj nadležnosti, oni bolje znaju kо leži.) A ono о vraćanju u društvo?... Da, naravno, naravno – drveno se odazivaju starčići, a iz tona se oseća: ne, naravno, neka ih tamo do smrti, tako ćemo biti mirniji. A režimi? Jedan od starčića iz vremena Očakova, onaj u plavom sa »zvezdom« na grudima, a sede vlasi mu u retkim uvojcima i liči pomalo na Suvorova, – tužilac je: – Mi smo već počeli da dobijamo rezultate od uvođenja strogih režima. Umesto dve hiljade ubistava godišnje (ovde se to može reći), imamo ih samo nekoliko desetina. Brojka je važna, ja je neprimetno zapisujem. Ovo će biti glavna korist od posete, sve mi se čini. Kо leži? Naravno, da bi se raspravljalo о režimima, treba znati kо leži. Za to bi bili potrebni deseci psihologa i pravnika koji bi pošli i nesmetano razgovarali sa zekovima – tek tada bi se moglo raspravljati. A moji dopisnici iz logora upravo о tome ništa ne pišu – zbog

378 čega oni leže, zbog čega im drugovi leže.1 Godine 1964. rodbina zekova još uvek guta suze svako za sebe. Još moskovska sloboda ne zna podrobnosti о logorima (Ivan Denisovič je о »prošlosti«), još uvek je plašljiva, razbijena, još uvek nema nikakvog društvenog pokreta. Potpuna izgubljenost, skoro kao nekada u Staljinovo vreme. Razmatranje opštih pitanja je završeno, prelazimo na konkretna. No, Komisiji je tu i bez mene sve jasno, ona je sve rešila, ja joj nisam potreban, ali sam radoznao da malo pogledam. Pošiljke? Samo 5 kilograma, po skali što je sada na snazi. Ja im predlažem da skalu bar udvoje, a pošiljke podignu do osam kilograma, »jer oni gladuju, a ljudi se glađu ne popravljaju!« – Kako to – gladuju? – buni se Komisija u jedan glas. Mi smo lično bili, mi smo videli da se ostaci hleba kamionima odvoze iz logora!« (Svinjama čuvara, znači...) Šta mi preostaje? Da viknem: »Vi lažete! To ne može biti!«, ali jezik mi je cimnulo, on mi je preko ramena prišiven za onu stvar pozadi. Pogodbu da su oni upoznati s predmetom, da su iskreni i pažljivi, ne smem da prekršim. Da im pokažem pisma zekova? To je za njih kao na ledu napisano, istrveni i zgužvani zekovski papirići biće smešni i ništavni kad se polože na crveni somotni stolnjak. A i ne bih ih smeo pokazati: zapisali bi imena, momci bi stradali. – Ali, država ništa ne gubi ako bude više pošiljki! – Ali, kо će se koristiti tim pravom? – protive se oni. – Uglavnom bogate porodice (reč »bogati« ovde se sme upotrebiti, to iziskuje realno razmatranje državnih poslova). Oni koji su se na slobodi nakrali i nagrabili. Što znači da ćemo povećanjem pošiljki dovesti u slabiji položaj radne porodice! Upilile se niti u mene, seku li seku! To je pogodba koja se ne sme narušiti: interesi radnih slojeva su iznad svega. Ovi samo zbog radnih slojeva i sede ovde. Ispada da sam ja potpuno nesnalažljiv. Prosto ne znam šta da im odgovorim. Da im kažem: »Ne, vi me niste ubedili«? Fućka se njima, šta sam im ja, šef, šta li? – Kantina! – ustrajavam ja. – Gde je socijalističko načelo zarade? Zaradio si – evo ti tvoje! – Treba da se skupi fond za oslobođenje! – odbijaju udarac. – Inače bi taj po oslobođenju pao na teret države. Interesi države su viši, to je prišiveno, tu trzati ne smem. Ne mogu tražiti ni da se plata zekova poveća na račun države. – Ali neka svi nedeljni praznici budu istinski praznici, neka niko ne sme dirnuti u njih! 1 Možemo li zamisliti sve te raznorazne recidiviste? U koloniji u Tavdi leži 87–godišnji bivši oficir – carski, a verovatno i beli. Šezdeset druge izdržao je bio 18 godina druge dvadesetke. Sav urastao u bradu, evidentičar u proizvodnji rukavica. Čovek se i nehotično upita: da ipak nije premnogo – četrdeset godina zatvora za ubeđenja iz mladosti? I koliko je takvih sudbina što ne liče na druge?

379 – To je i zapisano, tako mora biti. – Samo, postoje hiljade načina da se nedelja u zoni upropasti. Naglasite to, da je niko ne može oduzimati. – Mi ne možemo ići u takve detalje, nije to za zakonik. Radni dan je osam sati. Ja im mlako pričam о sedam sati, no i u samom sebi osećam to kao bezočnost: nije dvanaest, nije deset, pa šta bi ti više? – Dopisivanje – to je veza kažnjenika sa socijalističkim društvom. (Evo, znam i da baratam argumentima!) Nemojte ga ograničavati. No, oni ne mogu to opet da razmatraju. Lestvica već postoji, ona nije više surova kao u naše vreme... Pokazuju mi i lestvicu poseta, tu su i »intimne«, trodnevne: mi ih godinama uopšte nismo imali, ovo je podnošljivo. Meni se čak njihova lestvica čini i blaga, jedva se uzdržavam da je ne pohvalim. Umoran sam. Sve je prišiveno, pritegnuto, nijedan konac se ne da. Nemam više šta tu da radim. Vreme je da idem. Na kraju, kad pogledaš iz ove svetle svečane sobe, iz ovih fotelja, dok te njihove slatkorečive tirade uljuljkuju, logori ti uopšte ne izgledaju tako strašni, oni su, štaviše, i razumni. Eto: hleb se kamionima odvozi... Eto: kako da se ti strašni ljudi puste da nasrću na društvo?... Ja se prisećam gubica lopovskih gazda... Ima deset godina kako nisam onamo – kako mogu znati ko sada onamo leži? Mi politički izgleda da smo oslobođeni. Nacije – i one oslobođene... Drugi od odvratnih starčića želi da sazna moje mišljenje о štrajku glađu: kako to da ja ne odobravam hranjenje sondom kad je to bogatiji obrok od čorbuljka!1 Ja se uspravljam na zadnje šape i ričem im о pravu zeka ne samo na štrajk glađu – jedino sredstvo da brani svoja prava, nego čak i na smrt od gladi. Moji argumenti za njih su nešto što jedino luđaku može pasti na pamet. A kod mene je sve zašiveno: ja, ipak, ne mogu da govorim о vezi štrajka glađu s javnim mnenjem zemlje. Odlazim umoran i poražen: čak sam malo i pokoleban, a oni – oni ni za dlaku. Oni će sve pripremiti kako misle, a Vrhovni sovjet će to jednoglasno usvojiti. Ministar zaštite društvenog poretka Vadim Stepanovič Tikunov. Ovo je za bajku! Ja, ništavni robijaš Щ–232 dolazim da učim ministra unutrašnjih poslova kako da upravlja Arhipelagom?!... 1 Tek od Marčenka saznajemo za jedan njihov novi način: sipanje vrele vode, da bi se uništili probavni organi.

380 Do ministra se dolazi preko sve samih pukovnika. Zaobljene glave, odnegovana punačka lica, no uprkos tome vrlo pokretljivi. Iz kabineta prvog sekretara nijedna vrata ne vode dalje. Umesto njih ogromni ormar od stakla i ogledala s nabranim svilenim zavesama – dva konjanika mogu lako u njega ujahati. Izlazi da je to tambur ispred ministrovog kabineta. A kabinet – za dvesta ljudi, i da im je još i široko. Sam ministar je od onih nezdravo punačkih ljudi, jake čeljusti, lice mu trapez koji se širi prema podbratku. U toku celog razgovora on je strogo zvaničan, sluša me bez iole interesovanja, prosto zato što mu je to dužnost. A ja mu sipam istu onu tiradu о »banji«. Opet ona opšta pitanja: je li pred nama (mi, to smo on i ja!) zajednički zadatak popravljanja zekova? (Šta ja mislim о »popravljanju« rečeno je u Četvrtom delu.) Zašto je došlo do zaokreta 1961. godine? Čemu služe ova četiri režima? I ponavljam dosadne stvari, sve ono о čemu je bilo reči u ovoj glavi – о hrani, о kantini, pošiljkama, odeći, radu, samovolji, о ličnosti praktičkih radnika. (Pisma, ipak, nisam smeo poneti, da mi ih ovde ne šćape, prepisao sam samo citate bez imena autora.) Govorim mu četrdesetak minuta, možda i sat, dugo–dugo, čudim se i sam što me toliko sluša. On me prekida u reči, ali samo da bi se odmah složio ili ne složio. Njegovo oponiranje nikad nije potpuno kategorično. Očekivao sam tvrd zid, no on je mnogo mekši. S mnogim se slaže! Slaže se da novca za kantinu treba više, i pošiljki više, i da ne treba određivati njihovu sadržinu, kako to čini Komisija za zakonske predloge (samo, sve to ne zavisi od njega, ništa neće rešavati ministar, nego novi zakonik za prevaspitavanje radom); slaže se da bi kažnjenici mogli kuvati i peći ono što imaju (samo, oni nemaju); da dopisivanje i slanje štampanih stvari budu neograničeni (samo, to bi bilo novo veliko opterećenje logorske cenzure); on je i protiv preterivanja u stilu Arakčejeva s postrojavanjem (samo, nije taktično mešati se u to: lako je disciplinu razgraditi, teško ju je uspostaviti); slaže se da travu u zoni ne treba pleviti (druga stvar je Dubrovlag: tamo su oko mehaničkih radionica bili podigli baštice, zamislite samo, i radnici trčali iza mašina za svaku pauzu, svako imao po dva–tri metra pod paradajzom ili krastavcima, ministar je naredio da se to prevrne i uništi, na što je i ponosan! Ja njemu: »Veza čoveka sa zemljom ima moralno značenje«; on meni: »Individualne bašte vaspitavaju instinkt za privatnu svojinu.«) Ministar se čak zgraža nad onim što se zbilo s onima što su svojevremeno bili oslobođeni straže i logorske žice: bilo je užasno kada su kažnjenici vraćani spolja u žice. (Ja se ustežem da priupitam: šta je on tada bio i kako se borio protiv toga?) I više od toga: ministar priznaje da su uslovi pod kojima se izdržava kazna sada suroviji no u vreme Ivana Denisoviča! Kad je tako ja nemam više u šta da ga ubeđujem! (Mi više nemamo šta da jedan drugome objašnjavamo. A ni on nema potrebe da zapisuje predloge čoveka koji ne zauzima nikakav položaj.) Šta da predložim? Da se, prevodeći kažnjenike na držanje bez straže, podrije sav Arhipelag? Jezik mi se paralisao, to je utopija. Uz to, svako veliko pitanje ne zavisi ni od koga odvojeno, ono se izvija kao zmija među mnogim ustanovama, a nijednoj nije u nadležnosti.

381 Zauzvrat, ministar samouvereno ostaje pri svome: prugasta unitorma za recidiviste je potrebna (»Da vi samo znate kakvi su to ljudi!«). A moji prekori čuvarima i straži prosto ga vređaju: »Vi ste stvari pomešali, ili ih zbog vaše biografije krivo shvatate.« Ubeđuje me da više nikog ni batinom ne možeš dovesti za čuvara, a to zato što više nema privilegija. (»To što niko neće u čuvare, to je znak moralnog ozdravljenja naroda!« – tako bih želeo da uskliknem, ali me konci predupređenja trzaju za uši, za kapke, za jezik. Propuštam, uostalom, i priliku da kažem: neće samo vojnici i desetari, a oficiri – oni navaljuju kao muve.) Moraju se uzimati vojni obveznici. Ministar mi, suprotno od onoga što mislim, ukazuje da se grubo izražavaju samo kažnjenici, dok čuvari s njima razgovaraju isključivo korektnim jezikom. Kada se pisma kukavnih zekova i reči ministra ovoliko razilaze – kome da se veruje? Jasno je da lažu – kažnjenici. On se dalje poziva i na svoja sopstvena posmatranja, on posećuje logore, a ja ne. Da ne bih i ja da pođem, eto, recimo, u Krjukovo, u Dubrovlag? (Samo po tome što je ovako spremno naveo ova dva, jasno je da su to Potemkinove fasade. I – kao kо da pođem? Kao ministarski inspektor? U tom slučaju zekove ne bih smeo ni očima da pogledam... Odbijam poziv...) Ministar, protivno mojim uveravanjima, izriče mišljenje da su zekovi bezosećajni i nezahvalni za brigu oko njih. Dođeš u koloniju u Magnitogorsku, upitaš: »Imate li žalbi na režim?«, a oni – tu je i upravnik – svi uglas: »Nemamo!« A evo u čemu ministar vidi »vrlo važne strane prevaspitavanja u logoru«: – ponos logoraša za mašinom alatljikom koga je pohvalio upravnik logorskog punkta; – ponos logoraša što će njihov proizvod (bojler) poći na herojsku Kubu; – izveštaj о radu i izbori logorskog »sovjeta unutrašnjeg reda« (kučka izišla da šeta); – obilje cveća (državnoga) u Dubrovlagu. Glavni pravac njegove brige je stvaranje sopstvene industrijske baze u svakom logoru. Ministar računa da će se s uvođenjem zanimljivih poslova prekratiti bekstva.1 (Moju upadicu о »ljudskoj žeđi za slobodom« on nije shvatio.) Otišao sam kao prebijen, ubeđen da je to klupko bez kraja i početka. Da nisam ništa ni za dlaku pokrenuo, motike ni dalje neće ništa manje uništavati travu. Otišao sam utučen zbog toga što ljudi nisu sposobni da razumeju ljude. Ne može ni zek shvatiti ministra dok ne sedne u njegovu fotelju, ni ministar zeka dok on sam ne pođe iza žice i njemu samome neko ne pogazi bašticu, dok se njemu samome umesto slobode ne predloži da se priučava uz mašinu alatljiku. 1 Utoliko pre što, kako saznajemo od Marčenka, sada begunce ne hvataju, nego ih odstreljuju.

382 Institut za proučavanje uzroka delinkvencije. Interesantan razgovor s dva inteligentna zamenika direktora i s nekoliko naučnih radnika. Ljudi živi, svako ima svoje mišljenje, i između sebe se prepiru. Zatim mi jedan od zamenika, V. N. Kudrjavcev, dok me prati hodnikom, prebacuje: »Ne, vi ipak ne uzimate u obzir sve tačke gledišta. A vidite, Tolstoj bi uzeo...« I najednom me, kao slučajno, svraća na nova vrata: »Upoznajte se s našim direktorom. Igor Ivanovič Karpec.« Ova poseta nije bila planirana! Mi smo već о svemu govorili, čemu sad to? Neka, ne mari da se upoznam. Kako da ne, ovde jedva čekaju da se upoznaju s tobom! Ne mogu prosto da verujem da oni zamenici direktora i šefovi odeljenja rade kod ovog šefa, da ovaj rukovodi svim ovim naučnim radom. (A glavno ću tek kasnije saznati: Karpec je potpredsednik Međunarodnog udruženja pravnika–demokrata!) Pošao mi je u susret s neprijateljskim i prezrivim licem (čini mi se da smo svih pet minuta našeg razgovora odstojali) kao da sam ga ja za razgovor molio–preklinjao, pa čovek popustio, šta da radi. Na licu mu pečat site blaženosti, pa krutosti, pa gađenja (ovo na mene). Na grudima mu, nije mu bilo žao takvog odela, prišarafljena velika značka, kao kakav orden: vertikalni mač, koji proburažava nešto dole, i natpis: MVD. (To mora da je neka vrlo važna značka. Ona pokazuje da odličnik pod njom ima već davno–davno »čiste ruke, plameno srce, hladnu glavu«.)1 – О čemu je bilo govora, šta je to? – mršti se on. On meni ni najmanje ne treba, no ja, onako reda radi, ponešto ponavljam. – A da, da – pravnik–demokrat kao da me s pola reči razume. – Liberalizacija? Ocete li secela, sekovi?! I ja ovde, neočekivano, dobijam potpune odgovore za kojima sam uzalud obijao i po mermeru i među ogledalima. Da se popravi životni standard kažnjenika? Nemoguće! Jer bi onda slobodni oko logora živeli gore od zekova, a to je nedopustivo. Da primaju česte i bogate pošiljke? Nemoguće! Jer bi to moglo delovati loše na čuvare, koji nemaju prehrambene proizvode iz Moskve. Da se čuvari opominju, da ih učimo kako da rade? Nemoguće! Nama je stalo do njih! Na taj posao neće niko, a da im platimo više, to ne možemo, mi smo im ukinuli i privilegije. Mi lišavamo kažnjenike prava na raspolaganje zaradom, koje proizilazi iz jednog od osnovnih socijalističkih načela? – Oni su sami sebe isključili iz socijalističkog društva! – Ali, mi želimo da ih vratimo u društvo?!... 1 To jest, da je prekaljeni čekista.

383 – Da ih vratimo??... – iščuđava se mačenosac. – Logor nije za to. Logor je kazna! Kazna! – odleže kabinet. – Kazna!! Kazna!!! Vertikalni mač se pobo, zasekao, zario – niko ga ne izvuče! KAZ–NA! Arhipelag je bio, Arhipelag jeste, Arhipelag će biti! A i ko bi drugi okajao zablude Avangardnog Učenja – da ljudi ne rastu onakvi kakve je ono zamislilo.

384 Glava 3 ZAKON DANAS Kao što je čitalac već video u ovoj knjizi, u našoj zemlji počev od najranijih godina Staljinove vlasti političkih nije bilo. Svi oni milioni što su na vaše oči progonjeni, svi milioni Pedeset Osmog – sve su to bili obični kriminalci. A tek za pričljivog, za veselog Nikitu Sergejeviča! Preko koje se on govornice nije nagnuo: političkih? – Ne! Mi takvih nemamo! Pa ni mi ne potrajasmo – na priliku: nit’ je bola–neprebola, niti rane–nezacela, niti gore–nedođina – da umalo u to ne poverujemo! Čak i stari zekovi! Pustili, da svak vidi i svak čuje, milione zekova: prema tome, političkih valjda više nije ostalo? Zar se nismo mi vratili, i vratio se koga smo čekali, svi se naši vratili? Naše gradsko društvo intelektualaca nekako kao da je popunilo praznine i – zatvorilo se u sebe. Prespavaš noć, probudiš se – iz zgrade nije niko odveden, znanci zvone, svi smo na broju. Ne da smo baš posve poverovali, ali svejedno – prihvatili smo: sada političkih, uopšte rečeno, nema u zatvorima. U redu nekoliko stotina iz pribaltičkih republika ni sada (1968) ne mogu se vratiti u svoje republike. Tačno, s krimskih Tatara prokletstvo još nije skinuto, ma i to će sigurno uskoro... Spolja, kao i uvek (kao i za Staljina), sve gladac, sve čisto, ništa ne štrči. Dotle Nikita ne silazi s govornica: »Te pojave i te stvari neće se vise povratiti ni u Partiji ni u zemlji« (22. maja 1959, pre Novočerkaska). »Sada u našoj zemlji svi slobodno dišu... svako je miran za svoju današnjicu i svoju sutrašnjicu« (8. marta 1963. ovo već posle Novočerkaska). Novočerkask! Jedan od ruskih gradova hude sreće. Kao da mu je bilo malo rana iz građanskog rata – još jednom se bacio pod sablju. Novočerkask! Celi grad, čitava jedna gradska pobuna je načisto polizana i sakrivena! Magla sveopšteg neznanja ostala je i za vreme Hruščova tako gusta da ne samo da inostranstvo nije ništa saznalo о Novočerkasku, nego je i usmeno prenošenje bilo odmah na žarištu zagašeno i zaustavljeno da se širi, tako da većina naših sugrađana čak ni po imenu ne zna za takav događaj: Novočerkask, 2.juna 1962. godine. Zato ćemo ovde izložiti sve što smo uspeli da saznamo. Nećemo preterati ako kažemo da se tu svezao jedan važan čvor novije ruske istorije. Ako izostavimo veliki (ali s mirnim krajem) štrajk tkačkih radnika u Ivanovu tridesetih godina, novočerkaska eksplozija je za četrdeset i jednu godinu (od Kronštata i Tambova) prva narodna eksplozija koju niko nije pripremao, niko zamislio, niko joj na čelo stao, prvi krik iz utrobe da se više tako ne može živeti!

385 U petak, l.juna, Sovjetski Savez je obavešten о još jednoj od onih otrcanih no Hruščovu dragih odluka о poskupljenju mesa i ulja. Istoga dana, po drugom ekonomskom planu, bez veze s ovim prvim, u Novočerkaskoj fabrici električnih lokomotiva (NEVZ1 ) bila je smanjena tarifa radničkih isplata za oko trideset procenata. Radnici dva pogona (kovačnice i metalurškog) nisu se ujutru mogli prihvatiti posla, bez obzira na svu poslušnost, naviku, ponesenost radom – pritisnulo ih i odozgo i odozdo! Njihovi glasni razgovori i uznemirenost izrodili su se u stihijni miting. Nešto što je za Zapad tako obično, a za nas tako neobično. Smiriti radnike nisu mogli ni inženjeri, ni glavni inženjer. Došao je direktor fabrike Kuročkin. Na pitanje radnika: »Sa čim ćemo sada živeti?«, ovaj najedeni izrod je odgovorio: »Dosad ste jeli burek s mesom, odsad ćete – s pekmezom!« Jedva su utekli, i on i njegova svita, da ne budu rastrgnuti. (Sasvim je moguće da bi se sve lepše završilo da je direktor lepše odgovorio.) Oko podne štrajk je zahvatio svu ogromnu fabriku. (Upućeni su glasnici i u druge fabrike, one su se malo gužvale, ali štrajk nisu podržale.) U blizini fabrike prolazi železnička pruga Moskva–Rostov. Da li zato da bi Moskva što pre saznala za događaje, ili da se onemogući dovoženje vojske i tenkova, mnoge žene su posedale na šine da zadrže vozove; u isto vreme, muškarci počinju da demontiraju šine i prave prepreke. Zamah štrajka je velik, može se meriti s najslavnijim stranicama ruskog radničkog pokreta. Na zgradi fabrike pojavili su se transparenti: »Dole Hruščov!«, »Hruščova – za kobasice!« U to isto vreme, prema fabrici (ona je, sa svojim naseljem, na tri–četiri kilometra od grada, preko reke Tuzlov) počele su da se primiču jedinice vojske i milicije. Na most preko r. Tuzlov su izišli i zaustavili se tenkovi. Od uveče do ujutru zabranjeno je svako kretanje preko mosta i u gradu. Naselje se, međutim, ni u noći nije smirilo. U toku noći uhapšeno je i odvedeno u zgradu gradske milicije oko 30 radnika – »kolovođa«. Od ujutru 2. juna u štrajku su i druga preduzeća u gradu (no, ni blizu sva). U NEVZ–u opšti i stihijni miting odlučuje da se demonstrira u gradu i traži oslobođenje pohapšenih radnika. Pohod (u početku, uostalom, samo oko trista duša, nije se šaliti) sa ženama i decom, s Lenjinovim portretima i neratobornim transparentima, prolazi pored tenkova na mostu, put mu niko ne preprečuje, i penje se ka gradu. Ovde se u povorku ulivaju radoznalci, pojedinci iz drugih preduzeća, deca, i kolona brzo narasta. Ovde–onde po gradu ljudi zaustavljaju kamione i drže s njih govore. Grad ključa. Povorka NEVZ–a se upućuje glavnom ulicom, Moskovskom, deo demonstranata navaljuje na otvorena vrata gradske milicije, gde se pretpostavlja da se nalaze uhapšeni radnici. Iz zgrade im se odgovara hicima iz pištolja. Ulica dalje izlazi na Lenjinov spomenik2 i sa dva sužena obilazna kraka oko skvera na Gradski komitet Partije (bivši atamanov dvorac, u kojem je završio Kaledin). Sve ulice su pune sveta a najviše ovde na trgu. Mnoga deca su se popela na drveće na skveru da bi bolje videla. 1 NEVZ, od: Новочеркасский электровозостроительный завод. 2 Umesto Klotovog spomenika generalu Platonovu koji je porušen i pretopljen.

386 Gradski komitet je, kako se ispostavilo, pust: gradske vlasti su utekle u Rostov.1 Unutra porazbijana stakla, po podu razbacani papiri, kao ono kad su odstupali u građanskom ratu. Dvadesetak radnika prolazi kroz zdanje, izlazi na njegov dugački balkon i obraća se nepovezanim govorima gomili. Bilo je oko 11 sati pre podne. Milicija iz grada je potpuno nestala, ali je sve više vojske. (Vidi se kako su se na prvu malu uzbunu vlasti sakrile iza armije.) Vojska je zauzela poštu, radiostanicu, banku. Do tog časa Novočerkask je opkoljen vojskom sa svih strana, zatvoren je svaki izlazak ili ulazak u njega. (Na ovaj zadatak izvučene su i oficirske škole u Rostovu, s tim da je jedan broj pitomaca ostao da patrolira po Rostovu.) Moskovskom ulicom, istom kojom je prošla demonstracija i u istom smeru, prema Gradskom komitetu, lagano su pomileli tenkovi. Na njih su se počeli peti dečaci i zatvarati im proreze za osmatranje. Tenkovi su zapucali u prazno iz topova, duž ulice zazvečala su stakla prozora i vitrina. Mališani su se razbežali, tenkovi nastavili da se kreću. A studenti? Novočerkask je grad studenata, zar ne? Kamo su se studenti deli?... Studenti Politehničkog i drugih fakulteta i nekoliko tehničkih škola su od jutra zaključani u studentskim domovima i zgradama fakulteta. Domišljati dekani! Ali – i ne previše slobodarski studenti. Njima je to sigurno odgovaralo, da nađu neku ispriku. Studente koji se bune (savremene zapadne ili naše ruske iz prošlih vremena) neće valjda zadržati jedna brava na vratima. U Gradskom komitetu došlo je do guranja, govornike jednog po jednog uvlače s balkona unutra a njihovo mesto sve više zauzimaju vojnici. (Nije li ovako, s balkona uprave Steplaga, posmatrana i pobuna u Kengiru?) S malog trga sve do samog Gradskog komiteta stroj automatičara je počeo da potiskuje gomilu prema rešetkama skvera. (Razni svedoci jednoglasno tvrde da su ovi vojnici bili iz neslovenskih nacija, Kavkasci, tek dovedeni s drugog kraja područja da zamene stroj iz ovdašnjeg garnizona, koji je bio tu pre njih. No, u daljem se svedočenja ne slažu: je li pre toga stroj bio dobio naređenje da puca, i je li tačno da naređenje nije izvršeno zato što ga kapetan koji gaje primio nije preneo vojsci, nije izdao komandu. već je pred strojem izvršio samoubistvo?2 Samoubistvo kapetana nije pod sumnjom, nisu jasne jedino okolnosti, i niko ne zna ime ovog junaka savesti.) Gomila se povlači natraške, no niko ništa loše ne očekuje. Nije poznato kо je komandovao,3 samo se zna da su ovi vojnici podigli automate i ispalili prvi plotun iznad glava demonstranata. Možda general Plijev i nije imao nameru da odmah puca u masu, ali događaji su dalje sami od sebe potekli: plotun iznad glava našao je u krošnjama drveća na skveru decu i ona su popadala odozgo. Gomila je zaurlala, na što je vojska, po komandi ili bez nje, ostrvljena krvlju ili iz panike, sada počela da puca, da rešeta po gomili, i to eksplozivnim zrnima. (Sećate li se Kengira? Sesnaestorice na stražari?)4 Gomila panično uzmiče, zagušuje s na obilaznim kracima ulice oko skvera, ali i dalje se puca u leđa beguncima. Puca se sve dotle dok nije 1 Prvi sekretar Oblasnog komiteta Rostova, Basov, čije će ime, zajedno s imenom Plijeva, komandanta Severnokavkaskog vojnog okruga, kad–tad biti ispisano na mestu masovnog ubistva, uspeo je da, u međuvremenu, stigne u Novočerkask i da utekne (čak se priča da je skočio s balkona prvog sprata) i vrati se u Rostov. Odmah posle novočerkaskih događaja, on je pošao kao član delegacije na herojsku Kubu. 2 Prema toj verziji, vojnici koji su odbili da pucaju u masu prognani su u Jakutiju. 3 Znali bi oni što su bili sasvim blizu, ali takvi su ili ubijeni, ili na neki drugi način uklonjeni. 4 Ima pouzdanih svedočenja da je samo eksplozivnim zrnima ubijeno 47 ljudi. I njih je, sigurno, general Plijev odobrio.

387 opusteo trg iza skvera, iza spomenika Lenjinu, preko bivšeg bulevara Platova, sve do Moskovske ulice. (Jedan očevidac kaže: imao sam utisak da su leševi sve prekrili. Preterano, da – ali ne zaboravimo da je tu bilo mnogo i ranjenih.) Prema podacima iz raznih izvora, koji se dosta slažu, ubijeno je 70–80 ljudi.1 Vojska se sada dala na traženje i zaustavljanje teretnih vozila i autobusa, na utovaranje u njih ubijenih i ranjenih i na njihovo otpremanje u vojnu bolnicu, iza visokog zida. (Ovi autobusi bili su još dan–dva posle toga u saobraćaju s okrvavljenim sedištima.) Kao i u Kengiru, i ovde je bilo upražnjavano fotografisanje pobunjenika na ulicama. Pucnjava je prestala, panika prošla, na trg je opet nagrnula gomila, i po njoj opet pucano. Ovo sad se desilo između dvanaest i jedan po podne. Evo šta je u dva po podne video jedan pažljivi svedok: »Na trgu, ispred Gradskog komiteta, stoji sedam–osam tenkova raznih tipova. Ispred njih vojnički stroj. Trg skoro pust, samo poneka grupica, najviše omladine, koja viče na vojsku. Na trgu, u ulegnućima u asfaltu, barice krvi – ne preuveličavam, ja do tada nisam mogao verovati da može biti toliko krvi. Klupa na skveru zamazana krvlju, krvave mrlje na peščanim stazama na skveru, na okrečenim stablima drveća. Sav trg išpartan gusenicama tenkova. Uza zid Gradskog komiteta prislonjena crvena zastava što su je nosily demonstranti, na koplje joj odozgo nabačen sivi kačket, sav u mrko–crvenoj krvi. A preko fasade Komiteta crvena pamučna krpa koja je tu odavno: ’Narod i Partija su jedno!’« Slika 9 – General Plijev – Str. 388 1 Nešto manje nego pred Zimskim dvorcem, ali je zato sva razgnevljena Rusija 9. januar svake godine obeležavala, a 2. jun? – Kada ćemo mi početi da obeležavamo 2. jun?

388 Ljudi se primiču bliže vojnicima, kore ih i kunu: »Kako ste mogli?«, »U koga ste pucali!«, »Pucali ste u narod!« Vojnici se pravdaju: »Nismo to mi! Mi samo što smo dovedeni i postavljeni. Mi ništa nismo znali.« Vidite li kakve su bistrice naše ubice (a mi kažemo: birokratske zamlate): već su uspeli da povuku one i da dovedu ruske, koji pojma nemaju šta se desilo. Zna general Plijev (Sl. 9; Str. 387) svoj posao... Malo–pomalo oko pet ili šest sati trg se ponovo napunio narodom. (Hrabri Novočerkasci! Gradski radio ne prestaje: »Građani, ne nasedajte na provokaciju, razilazite se kućama!«; na trgu stoje automatičari, krv još nije oprana – a oni ništa, navaljuju.) Povici, pa još češći i glasniji – opet stihijni miting. Već se zna da je u grad doletelo (verovatno još na prvo pucanje?) šest članova CK, među njima i Mikojan – on svakako (on se za ovakve stvari specijalizovao u Budimpešti), Frol Kozlov i Suslov (za neka druga imena se nije sigurno). Oni su se zabarikadirali, kao u tvrđavi, u zgradi Škole za usavršavanje konjičkog komandnog kadra (KUKKS1 ) bivše kadetske škole. Delegacija mladih radnika NEVZ–a odlazi kod njih da ispriča šta se desilo. U masi, grupe ljudi bruje: »Neka Mikojan dođe ovamo? Neka on sam vidi ovu krv!« Ne, Mikojan neće doći. Samo helikopter–izviđač oko šest sati nadleće nisko trg, osmatra. Odlazi i on. Uskoro se iz KUKKS–a vraća delegacija radnika. Sada je sve režirano: vojnički stroj propušta delegaciju, koja u pratnji oficira izlazi na balkon Gradskog komiteta. Tajac. Delegati izveštavaju narod da su bili kod članova CK i ispričali im za ovu »krvavu subotu«, da je Kozlov plakao čuvši da su se od prvog plotuna prosula deca iz krošanja (Kozlov plakao?! – on, kolovođa lenjingradskih partijskih lopova i najljući staljinista!). Članovi CK su obećali da će sve ispitati i da će vinovnici biti surovo kažnjeni (verujemo, tako su nam i u specijalnim logorima obećavali...), a sada treba da se svi raziđu, da se u gradu ne bi stvarao nered. Pa ipak, miting se nije razilazio. U noći, masa se još i zgušnjavala. Odvažni Novočerkasci! (Priča se da je grupa Politbiroa te večeri bila odlučila da iseli celokupno stanovništvo grada, sve odreda! Ne sumnjam, tu ne bi bilo ničega čudnoga, mi znamo i za progonstvo celih naroda. Nije li isti Mikojan bio tada uz skut Staljinu? Oko 9 sati, pokušaj da se narod tenkovima rastera od Komiteta. Međutim, samo što su tenkisti upalili motore, ljudi se nalepili na tenkove, zatvorili otvore na kupolama, proreze za osmatranje. Tenkovi su ućutali. Automatičari su stajali, i ne pokušavajući da pomognu tenkistima. Kroz jedan sat, s druge strane trga, pojavili su se tenkovi i oklopni transporteri, a na njihovim oklopima, iza zaklona, automatičari. (Imamo mi iskustvo s fronta. Mi smo i fašiste pobedili!) Krećući se velikom brzinom (pod zvižducima omladine s trotoara, studenti su pred veče bili oslobođeni), očistili su kolovoz Moskovske ulice i Bulevara Platova. 1 KUKKS, od: Курсы усовершенствования кавалерийского командного состава.

389 Теk оkо ponoći, kad su automatičari počeli da pucaju obeleževajućim zrnima, počela je i gomila da se razilazi. (Koliko si moćan, ti, narodni pokrete! Kako brzo ti menjaš državnu situaciju. Juče – ratno stanje i policijski čas, i tako strašno; sada – ceo grad na ulici, i zviždanje! Je li moguće da tako blisko pod korom starom pola veka – leži jedan sasvim drugi narod, sasvim drugi vazduh?) Trećega juna gradski radio preneo je govore Mikojana i Kozlova. Kozlov nije plakao. Više nisu obećavali da će se tražiti vinovnici (oni gore). Rekli su da su događaje isprovocirali neprijatelji naroda i da će oni biti surovo kažnjeni. (Jer, svet s trga se bio razišao.) A Mikojan i ovo: eksplozivna zrna ne ulaze u naoružanje sovjetske armije – njih su, prema tome, upotrebili neprijatelji! (Ali – ko su ti neprijatelji?... Kakvim su se padobranom spustili? Gde su? – Dajte bar jednoga da vidimo! O, kako smo se mi sami navikli da nas magarče: »neprijatelji« – i nama kao da stvar postane jasnija... Kao demoni u srednjem veku...)1 Prodavnice su začas postale bogate kajmakom, kobasicom i mnogom drugom robom koje ovde odavno nije bilo, koje ima samo u glavnim gradovima. Ranjenici su svi bez glasa nestali, niko se nije vratio. Naprotiv, porodice ranjenih i ubijenih (one su tražile svoje!...) prognane su u Sibir. Istu sudbinu su doživeli i mnogi umešani, zapaženi, fotografisani. Krenuo je niz zatvorenih suđenja (ulaznice – sekretarima partijskih organizacija u preduzećima, i aparatu Gradskog komiteta). Na jednom od njih osuđeno je 9 muškaraca (na streljanje) i 2 žene (na po 15 godina). Gradski komitet je ostao u ranijem sastavu. Sledeće subote posle »krvave« radio je obavestio: »Radnici fabrike lokomotiva dali su obavezu da će pre roka ispuniti sedmogodišnji plan.« ... Da car nije bio mlitavko, i on bi se 9. januara dosetio da lovi radnike s njihovim zastavama po Petrogradu i da im prišiva banditizam – i tada nikakvog »revolucionarnog pokreta« ne bi bilo. I u gradu Aleksandrovu 1961, godinu dana pre Novočerkaska, milicija smrtno premlaćuje jednog privedenog i zatim ne dozvoljava da se nosi na groblje pored njihove stanice. Gomila pada u gnev i pali stanicu. Odmah slede hapšenja. (Nešto slično desilo se u približno isto vreme i u Muromu.) Kako sada gledati na uhapšene? Za vreme Staljina 58. član dobijao je i krojač koji je ubo iglu u novine. Sada se pametnije razmišljalo: paljenje milicijske stanice nije politički akt, već obični banditizam. A instrukcija odozgo: »masovne nerede« ne smatrati za političke. (Pa šta je onda, šta je politika?) 1 Poslušajte jednu učiteljicu (I) iz Novočerkaska kako, 1968, autoritativno priča u vozu: »Vojska nije pucala. Samo jednom u vazduh, da opomene. Pucali su diverzanti, eksplozivnim zrnima. Odakle im? Oni imaju sve što hoćeš. Pucali su i u vojnike, i u radnike... A radnici, kao ludi napali na vojnike, tukli ih – a šta su im oni krivi? Zatim je Mikojan obilazio ulice, zalazio u kuće da vidi kako ljudi žive. Žene ga gostile jagodama...« Eto šta jedino još uvek ulazi u istoriju.

390 Političkih, dakle, više nema. Bujica koja u SSSR nikada nije presušivala i dalje ide. Prestupnici kojih se »blagorodni talas, izazvan... itd. nikada nije dotakao. Bujica što ne jenjava čitava desetleća – ni onda kada su »kršene lenjinske norme«, ni onda kada nisu kršene, a za vreme Hruščova još ostrvljenije. Tо je bujica vernika. Onih što su se usprotivili novom, žestokom talasu zatvaranja crkava. Kaluđera koji su izbačeni iz manastira. Upornih pripadnika sekti, naročito onih koji su odbili da služe vojni rok – tu ni diskusije nema, to je direktna pomoć imperijalizmu, u naše blago vreme oni će za prvu kaznu dobiti pet godina. Samo, ovi, ovi ni u koju ruku nisu politički, oni su »religiozni ljudi«, njih treba vaspitavati. Tako što ćemo ih isključivo zbog vere otpuštati s posla; slati im komsomolce da im razbijaju prozore; administrativno ih obavezivati da dolaze na antiverska predavanja; autogenom rezati crkvena vrata; traktorskim užadima skidati kupole; rasterivati starice protivpožarnim šmrkovima. (To li je dijalog, drugovi francuski komunisti?) Kao što je u sovjetu deputata radnih ljudi izjavljeno kaluđerima iz Počajeva: »Ako bi se poštovali sovjetski zakoni, na komunizam bismo dugo čekali.« I tek u krajnjem slučaju, kad se od vaspitanja dignu ruke, tek tada se pribegava Zakonu. No, mi tu možemo i da blesnemo draguljem plemenitosti našeg sadašnjeg Zakona: danas ne sudimo tajno, kao za vreme Staljina, ne sudimo u odsustvu, mi sudimo polujavno (uz prisustvo polujavnosti). Držim u rukama beleške s procesa baptistima u gradu Nikitovka, Donbas, januar 1964. godine. Evo kako se on odvijao. Baptisti koji su došli da prisustvuju kao publika zadržani su tri dana u zatvoru pod izgovorom provere identiteta (dok suđenje prođe, i da ih isprepadaju). Slobodni građanin koji je optuženima bacio buket cveća dobio je deset dana zatvora. Isto toliko dobio je i baptista koji je vodio zapisnik sa suđenja, a zapisnik mu oduzet (sačuvao se drugi). Grupa izabranih komsomolaca propuštena je kroz bočna vrata pre ostale publike, da bi komsomolci zauzeli prve redove. Za vreme suđenja dovikivanja iz sale: »Sve njih treba benzinom pa šibicu!« Sud ništa ne preduzima da onemogući ove ispravne povike. Karakteristični su metodi suda: svedoče susedi koji su u zavadi s optuženima; svedoče isprepadani maloletnici – za svedoke se izvode devojčice od devet i jedanaest godina (samo da se sada proces obavi, a šta će kasnije biti s tim devojčicama, to nije važno). Njihove sveske s verskim tekstovima služe kao dokazni materijal. Jedan od optuženih je Bazbej, otac devetoro dece, rudar. On od komiteta rudnika nije nikada nikakvu podršku dobio, baš zato što je baptista. Ali njegovu ćerku Ninu, učenicu osmog razreda, nju su zamađijali, nju su kupili (za 50 rubalja iz komiteta), obećali da je kasnije upišu na fakultet, i ona je istrazi dala fantastične izjave protiv oca: hteo je da je otruje pokvarenom limunadom; kada su se vernici skrivali u šumi da se grupno mole (u naselju nisu smeli, znači), imali su tamo »radioprijemnik« – visoko drvo oko kojeg su bili uvijeni »kablovi«. Od tog vremena, Ninu je počela da grize savest zbog lažnih svedočenja, mučila ju

391 je glavobolja, smeštena je u sobi za nervno poremećene u psihijatrijskoj bolnici. I pored toga, nju izvode na sud kao svedoka. Međutim, ona sve poriče! »Sam mi je istražni sudija diktirao šta treba da kažem.« Ništa – sudija bez stida i obraza samo se utire, on smatra da su ovi Ninini iskazi neuračunljivi, uračunljivi su jedino oni sa istrage. (Kad god se izjave koje odgovaraju optužnici poreknu, sud pribegne karakterističnoj smicalici, okrene list: ne uzimati u obzir iskaze pred sudom, osloniti se na iznuđene u istrazi. »Pa, kako to sad?... A u vašim izjavama u istrazi stoji... Vi ste tada izjavili... Otkuda vam pravo da sebe poričete?... Za to se isto tako sudi!«) Sudija neće da čuje suštinu, ne mari za istinu. Ovim baptistima se sudi zato što ne priznaju propovednike koje im je uputio državni punomoćnik, ateist, što hoće svoje (po baptističkom ustavu propovednik može biti svako iz bratstva). Postoji zahtev oblasnog komiteta partije: njih osuditi, decu im oduzeti. I to će biti izvršeno, nije važno što je sasvim nedavno (2. jula 1962) Prezidijum Vrhovnog sovjeta, levom rukom doduše, potpisao svetsku konvenciju »o borbi protiv diskriminacije u oblasti obrazovanja«.1 U njoj postoji i tačka: »Roditelji moraju imati mogućnost da svojoj deci daju religijsko i moralno vaspitanje u skladu sa svojim ubeđenjima.« No, mi upravo to ne možemo da dozvolimo! Svako ko na sudu traži suštinu, ko hoće da objasni stvar – njega sudija obavezno prekida, skreće ga s puta, zapliće. Njegova polemika ne može se izdići iznad: »Kako Vi možete govoriti о smaku sveta, a mi se borimo da izgrađujemo komunizam!« Iz poslednje reči na sudu mlade devojke Ženi Hloponine: »Umesto da idem u bioskop ili na igranke, ja sam čitala Bibliju i molila se – i vi me samo zbog toga lišavate slobode. Da, biti na slobodi velika je sreća, no biti slobodan od greha – još je veća. Lenjin je govorio: jedino su se u Turskoj i Rusiji zadržale takve sramne pojave kao što su progoni zbog vere. Ja u Turskoj bila nisam, ne znam, a u Rusiji – sami vidite.« Prekinuta je. Odluka suda: dvoje – po 5 godina logora, dvoje po 4, Bazbeju s mnogo dece – tri. Optuženi s radošću prihvataju odluku, mole se. »Predstavnici iz proizvodnje« viču: »Malo! Treba im još!« (U benzin, pa šibicu...) Strpljivi baptisti su počeli da se broje i prebrojavaju i stvorili »savet rodbine zatočenih«, koji je počeo da izdaje rukom pisane spiskove svih progonjenih. Iz tih spiskova saznajemo da je od 1961. do juna 1964. osuđeno 197 baptista2 , među njima i 15 žena. (Svi su po imenu navedeni. Izbrojena su i lica о kojima su se zatočeni starali i koja su ostala bez sredstava za život – 442, od kojih 341 predškolskog uzrasta.) Većina je dobila po 5 godina progonstva, neki i – po 5 godina logora strogog režima (još malo pa u prugastu kožu!) i pride po 3–5 godina progonstva. B.M. Zdorovec iz Oljšana, harkovska oblast, dobio je, zbog vere, 7 godina strogog režima. Dopao je zatvora 70–togodišnji J. V. Arend, a Lozovi – cela porodica (otac, majka, sin). Jevgenij M. Sirohin, invalid prve kategorije otadžbinskog rata, slep na oba oka, osuđen je u selu Sokolovu, rejon Zmijev, harkovska oblast, na 3 godine zbog davanja 1 To smo je mi potpisali zbog američkih Crnaca, zbog čega bi drugog – s nama ona ne može imati veze! 2 Kad smo tu: pre sto godina proces narodnjacima zvao se »proces sto devedeset trojici«. Bože, koliko galame, kakvih preživljavanja!

392 hrišćanskog vaspitanja svojoj deci Ljubi, Nađi i Raji, koja su mu još i oduzeta sudskom odlukom. Kada se sudi baptisti M.I. Brodovskom (grad Nikolajev, 6. Oktobra 1966), sud se ne stidi da se služi grubo falsifikovanim dokumentima. Optuženi protestuje: »Gde vam je savest?!« U odgovor čuje dreku: »Zakon ima da vas zgazi, spršti i uništi!« Zakon. Nije vam više to »vansudska odmazda« iz godina kada su se »kršile norme«. Nedavno se saznalo za Molbu S. Karavanskoga, koja je dospela iz logora na slobodu. Od nje se ledi krv u žilama. Autor je imao kaznu od 25 godina, odležao od nje 16 (1944– 1960), oslobođen, po »dve trećine« očigledno, oženio se, upisao na studije – ne! Šezdeset pete, njega su opet posetili: dužan si još devet godina, spremaj se! Gde se još to može, pod kojim zakonom na svetu osim našega? Upregli te u gvozdene amove, 25 godina, kraj tegljenja – sedamdesete godine! Najednom novi Zakonik (1961): najviša vremenska kazna je 15 godina. I brucoš s prava, i on mora da zna da se time ukidaju i stare dvadesetpetogodišnje kazne! A kod nas – ne ukidaju. Krkljaj, i belu i krvavu puštaj, udri glavom о zid – ne ukidaju. Kod nas – ništa strašno i ako vam kažu: izvolite da doležite! Ovakvih nije malo. Oni koji nisu upali u epidemiju Hruščovljevih oslobođenja, naši drugovi iz brigade i sobe što su ostali za nama, naši poznanici iz etapnih zatvora. Mi smo ih zaboravili, mi koji smo se vratili u život, a oni se i dalje, isto onako izgubljeno, isto onako skrušeno i tupo lomataju po istim onim gumnima utabane zemlje, između istih onih stražarskih kula i bodljikavih žica. Menjaju se portreti u novinama, menjaju govori za mikrofonima, bori se protiv kulta, ne bori se protiv kulta – a dvadesetpetogodišnjaci, Staljinova kumčad, oni još uvek robijaju... Karavanski navodi i druge zatvorske biografije od kojih se krv ledi. O, slobodoljubivi »levi« mislioci Zapada! O, levi laburisti! O, napredni američki, nemački, francuski studenti! Za vas – sve ovo je malo? Za vas – i sva ova moja knjiga biće ništa! Vi ćete sve shvatiti tek kada se sami– rrruke na leđa! – zlonaputite na naš Arhipelag! * * * Međutim, istina je: političkih je sada neuporedivo manje no u Staljinovo vreme. Oni se više ne broje na milione, pa ni na stotine hiljada. Da li zato što se popravio Zakon? Ne, samo je brod promenio (privremeno) smer. I dalje niču po starome pravne epidemije, s ciljem da se pravnicima olakša rad, da ne moraju mozgati; čak i novine šapuću onima koji ih znaju čitati, pišu li о huliganstvu, znaj da ide masovno hapšenje po

393 huliganskom članu; pišu li о krađi državne imovine, znaj da se valja hapšenje proneverilaca državne imovine. Sadašnji zekovi iz kolonija tužno ponavljaju: »Doći do istine ne vodi ničemu. U štampi se piše jedno, život je drugo.« (V. I. D.) »Meni je dosadilo da budem izgnanik iz svoga društva i naroda. Ali – kako da nađem istinu? Istražnom sudiji se veruje više nego meni. A šta ona može shvatiti – ona je devojče od 23 godine, zar ona može i zamisliti šta sve pripravlja svom okrivljeniku?« (V.K.) »Zato se i ne vrši revizija dela što bi oni tako sami sebe skratili.« (L–n) »Staljinove metode istrage i pravosuđa jednostavno su prešle iz oblasti politike u oblast kriminaliteta, i ništa više.« (G.S.) Sumirajmo što su rekli ovi patnici: 1) revizija dela je nemoguća (jer bi se srušio sudijski stalež); 2) onako kako je nekada rastrzano članom 58 tako se sada rastrže kriminalnim članovima (jer – kako se inače hraniti, šta onda s Arhipelagom?) Jednom rečju: želi građanin da ukloni svoga sugrađanina koji mu se ne dopada (ne nožem u slabinu, razume se, no po zakonu). Kako da to bez promašaja učini? Ranije je morao pisati prijavu po čl. 58–10. A sada se mora prethodno posavetovati s radnicima (istražnim, sudskim, milicije – takav građanin uvek ima i takve pajtaše): šta je moda ove godine, na koji član je razapeta mreža, po kojem sudovi postižu normu? Tim i udri, umesto nožem. Dugo vremena je, recimo, mahnitao član о silovanju – Nikita je iz sve snage bio zapeo da se za njega ne daje manje od dvanaest. I počelo se svuda po zemlji s hiljadu čekića klepati po dvanaest, da se kovači ne uparlože bez posla. A član – delikatan, intiman, podseća dosta na 58–10: i onamo među četiri oka, i ovde među četiri; i onamo bez provere i ovde bez provere – sve se radi bez svedoka, a sudu to baš kao naručeno. Pozovu, na primer, u miliciju dve žene, stanovnice Lenjingrada (delo Smelova). »Jeste li bile s nekim muškarcima na žuru?« – »Da, bile smo.« – »Imale ste s njima polne odnose?« (za to ima pouzdanih dostava, u to se ne može sumnjati). – »Pa, ovaj... imale smo.« – »Onda jedno od dvoga: u polni odnos ste stupile dobrovoljno, ili na silu. Ako ste dobrovoljno, smatraćemo vas za prostitutke, predajte lenjingradske dozvole za boravak i da za 48 sati niste u Lenjingradu! Ako ste na silu, pišite prijavu za silovanje!« Ženama se uopšte ne ide iz Lenjingrada. Zato muškarci dobijaju po 12 godina. A evo i slučaja M. J. Potapova, mog kolege iz škole. Sve je počelo od svađe između sustanara, od želje suseda da se prošire i od toga što je Potapovljeva žena, član Partije, prijavila svojevremeno susede da nezakonito dobijaju penziju. Sada je red na osvetu. U leto 1962. godine, Potapov mirno živi, ni na kraj pameti mu nešto tako, kad iznenada – poziv kod istražnog sudije Vasjure. I – zadržan. (Pamtite, čitaoče: u državi s takvim pravom kao što je naše to se i Vama svakog časa može desiti,

394 verujte mi.) Istraga ima tu prednost što je Potapov već odležao devet godina po članu 58 (pa još i to da je četrdesetih godina odbio da da lažnu izjavu protiv suokrivljenog, što mu istraga nikako ne može oprostiti). Vasjura mu ništa ne zamotava, otvoren je: »Ja sam takvih kao Vi strpao u zatvor koliko mi je dlaka na glavi. Šteta što više nemamo ona stara prava.« Došla žena da pomogne mužu, a Vasjura i njoj: »Briga mene velika što si ti član Partije! Ako mi se ćefne, strpaću i tebe!« (Podsetimo se kako piše zamenik glavnog tužioca SSSR, N. Žogin (lzvestija, 18. 9. 64): »U izvesnim člancima i napisima pokušava se obezvrediti rad istražnog sudije, skinuti s njega oreol romantike. (A – zašto?«) U novembru 1962. Potapovu se sudi. Optužen je za silovanje četrnaestogodišnje Cigančice Nađe (iz njihovog dvorišta) i za razvraćivanje petogodišnje Olje, u kojem cilju ih je namamljivao kod svog televizora. U zapisnicima sa istrage šestogodišnji Vova, koji nikada u životu nije video polni čin, znalački i podrobno opisuje kako su to čika–Miša i Nađa činili; on, Vova, gledao je, tobože, kroz njemu nedostupni, zamrznuti, jelkom i zavesom zakriveni prozor. (Eto, za taj diktat koji razvraća maloletnika – kome će se za njega suditi?). »Silovana« Nađa je šest meseci nosila breme i о svemu ćutala, a čim je to trebalo čika–Vasjuri, odmah je progovorila. Na suđenje dolaze nastavnici naše škole – njih na suđenje ne puštaju. Ali, oni zato postaju svedoci kako u hodniku suda roditelji kuraže svoju decu–»svedoke« da se ne pometu u iskazima. Nastavnici pišu kolektivno pismo sudu: pismo ima samo tu posledicu što sada njih, jednog po jednog, zovu u rejonski komitet i prete odstranjivanjem iz nastave zbog nepoverenja prema sovjetskom sudu. (A šta bi drugo? Takve proteste treba gušiti u samom začetku! Inače, ako se javnost usudi da ima svoje mišljenje о njemu, sudstvu opstanka nema.) U međuvremenu – odluka: 12 godina strogog režima. I tačka. Kо zna stanje u provinciji, zna i da tu pomoći nema. Nema leka. Mi smo bez snage. Ako nećemo da i nas uklone s posla. Neka nevini strada! Sud je uvek u pravu, rejonski komitet je uvek u pravu (a između njih – telefon). Tako bi i ostalo. Uvek sve na tome i ostaje. No, sticajem okolnosti, tih istih meseci štampa se moja priča о davnodavnim nezamislivim patnjama Ivana Denisoviča i rejonski komitet prestaje da za mene bude mečka, ja se mešam u stvar, pišem protest u Vrhovni sud Republike i, što je najvažnije, upoznajem s tim dopisnika Izvestija O. Čajkovsku. Počinje trogodišnji rat. Bezosećajna, gluva istražno–sudska telesina samo od toga i živi što je nepogrešiva. Ovom mrtvom mesištu snaga i samouverenost i dolazi od toga što nikada ne revidira svoje odluke, što svaki njegov član može šeći kako mu volja, zna da ga niko neće ispravljati. Za to postoji prećutni dogovor: da bilo koja žalba, neka je i u samu Moskvu upućena, i preko Moskve ako joj volja, bude obavezno vraćena na ponovno razmatranje instituciji na koju se ona žali. I da niko iz kruga sudstva, tužilaštva i istražnih organa ne može biti porečen: zloupotreba vlasti – ništa; nije se uzdržao od grubosti i lične osvete – ništa; počinio je glupost, pogrešio je – ništa. Zataškaćemo, zaštopati, kao zid stati u odbranu! Zato i jesmo Zakon. Pokrenuti istražni postupak a ne optužiti – kako to? To znači da istraga radi na prazan hod? Narodni sud primi dosije a ne osudi – kako to? To znači da istražnog sudiju ostavlja na cedilu, a on sam radi na prazan hod? Oblasni sud da revidira odluku narodnog suda – kako to? To znači da se povećava procenat škarta u oblasti? I da se stvaraju neprijatnosti kolegama iz kruga – zašto? Istražni postupak kad je jednom pokrenut, po dostavi, recimo, mora se venčati sudskom odlukom koja se ne može revidirati. I ovde važi: ne izneveriti jedan drugoga! I ne izneveriti rejonski komitet, raditi kako on kaže. Da i on tebe ne izneveri.

395 I još nešto što je vrlo važno u savremenom sudu: nema magnetofona, nema stenodaktilografkinje – samo spororuka sekretarica, ona brzinom učenice iz pretprošlog veka izvlači nešto na listovima zapisnika. Zapisnik ne odgovara sednici, njega niko ne pregleda dok ga ne potpiše sudija. Samo ono što sudija potvrdi bilo je tok suđenja, biće slika sa suđenja. Ono što smo mi svojim ušima čuli – to je rečeno u vetar, toga bilo nije! Crno lakirano lice istine je sve vreme na umu sudijinom – telefon u većnici. To božanstvo te izdati neće, no i ti moraš raditi kako ono govori. Mi smo – neviđeno nešto! – ipak izdejstvovali obnavljanje postupka. Krenula je obnovljena istraga. Dve godine su bile protekle, ona nesrećna deca su nešto poodrasla, htela su da se oslobode osećanja krivice zbog lažnih svedočenja, da ih zaborave. Ne – njih roditelji i novi istražni sudija ponovo uvlače u greh: zborićeš ovako i ovako, zlo inače za tvoju mamu: ako čika–Miša ne bude osuđen, biće ona. I evo nas na zasedanju rjazanskog oblasnog suda. Advokat je bez ikakvog prava, kao i uvek. Sudija može odbiti bilo koji njegov prigovor, odbijanje ne podleže više ničijoj kontroli. Opet se koriste izjave neprijateljski raspoloženih suseda. Opet bestidno korišćenje maloletnika kao svedoka (setite se suđenja Bazbeju). Sudija ne postavlja pitanje: ispričaj kako je bilo, ne traži: reci istinu, nego: reci kako si izjavila u istrazi. Svedoke odbrane prekidaju, zamršuju, prete im: »A vi ste u istrazi rekli... kako se usuđujete da sebe poričete?« Sudija Avdejeva je porotnice uhvatila u kandže kao lavica janjce. (A gde su nam sedobradi starci–sudije? Sudijske položaje popunjavaju snalažljive i lukave žene.) Kosa joj kao konjska griva, kad govori, govori odsečno i tvrdo, kao muškarac, glas joj vibrira kao metalan, od svečanosti i pompe njenih reči. Čim postupak krene mimo njene volje, ona se prozli, uzvrpolji, zapapri od napetosti, ona prekida neugodne svedoke, straši naše nastavnike: »Kako ste vi samo smeli da posumnjate u sovjetski sud?«, »Kako ste mogli i pomisliti da neko uči decu da lažu? To znači da vi sami vaspitavate decu da lažu!« »A kо je bio inicijator kolektivnog pisma sudu?« (U zemlji socijalizma ne dopušta se ni pomisao na kolektivno delovanje: kо, pa kо, pa kо?) Tužilac Krivova (kо im samo prezimena bira!) nema čak šta ni da radi pored tako energičnog sudije. Iako su na procesu sve optužbe pale u vodu: Vova ništa nije mogao vide ti kroz prozor; Olja se već svega odriče, nikoje nije razvraćao; svih dana kada se zločin mogao izvršiti u jedinoj sobi koju imaju ležala je bolesna Potapova, nije joj muž valjda na oči silovao susetku Cigančicu! i ova je pre toga njima bila nešto ukrala; i kod svoje kuće nije spavala, i pre toga se vukla, bez obzira na svojih tek četrnaest godina, ispod svih plotova. Ništa zato – sovjetski istražni sudija nije mogao pogrešiti! Sovjetski sud nije mogao pogrešiti! Odluka: 10 godina! Napred u nove pobede, naš sudijski staležu! Ne bojte se istražni suci! Mučite i dalje! I sve ovo – u prisustvu dopisnika Izvestija! Sve – ne pomaže ni zauzimanje Vrhovnog suda RSFSR! A kako se tek sudi onima za koje se niko ne zauzima!... Rat kazuista traje još skoro jednu godinu i na kraju Vrhovni sud donosi odluku: Potapov je potpuno nevin, rehabilitovati ga i osloboditi! (On je odležao tri godine...) A oni što su razvraćali i na zlo navodili decu? Ništa – bilo pa prošlo. A bar jednu malu mrljicu na lavlje grudi Andrejeve? Ne, ona je visoka narodna izabranica! A okoreli mučitelj–staljinista Vasjura? Ništa, gde je bio i sad je, i kandže mu jednako oštre.

396 Živeo nam i sve ti dobro išlo, o, naš sudski staležu! Mi smo zbog tebe, nisi ti zbog nas! Neka ti pravda bude mekani ćilim! Neka samo tebi bude dobro! Davno je objavljeno da će na pragu besklasnog društva i sudski proces postati beskonfliktan (da bi odrazio beskonfliktnost unutar društva): biće takav da će i sudije, i porota, i tužilac, i odbrana, pa i sam optuženi – svi skupa težiti opštem cilju. Ovakva proverena nepokolebljivost suda umnogome olakšava život miliciji: ona joj omogućava da bez ustezanja primenjuje načelo prikolice ili »vreće za delikte«. Radi se о tome da, zbog lenjosti ili neumešnosti ili kratkovidosti lokalne milicije, krivična dela jedno za drugim ostaju nearsvetljena, počinioci neotkriveni. No, ona za izveštaj moraju biti rasvetljena (bolje reći: stavljena ad–akta)! Čeka se zato pogodan slučaj. Pojavili se na njenom području kakva osoba slabe volje, prepadnuta ili zamlatasta, odmah se na nju natovare sva neraskrivena dela – ona je taj neuhvatljivi razbojnik koji ih je sva te godine počinio! Pesnicama i iznurivanjem glađu iznudi se od te osobe »priznanje« i potpis, nakon čega dobije visoku kaznu za sva dela. Tako se s rejona skine mrlja. (U Artašatu, kod Jerevana, desilo se ubistvo. Godine 1953. uhvaćen je neko nasumice, dovedeni lažni svedoci, prebijen, dobio 25 godina. A 1962. se našao pravi ubica...) Ovako se svaki porok kažnjava, društveni moral ozdravljuje. A islednici milicije dobijaju nagradu. Može se rejon oprati od mrlje i na sasvim suprotan način: da se učini tako kao da krivičnog dela uopšte nije bilo. Stari Ivan Jemeljanovič Briksin, 69 godina, bivši zek, koji je u neko vreme odležao desetku (moj prijatelj iz šaraške Marfino), premlaćen je i opljačkan od strane dva mlada huligana u vikend–naselju Turist, u večernje sate kad je naselje opustelo. Ležao je dva sata na prolaznoj autobuskoj stanici, niko ga nije podigao. A zatim je prevezen u najbližu terapeutsku bolnicu, u Dedenevo. Lekarka Saveljeva ne može da ukaže nikakvu pomoć – a ne upućuje ga u traumatološku bolnicu; on je uspeo da da podatke о sebi – a ona za ranjenika ne saopštava ni po medicinskoj liniji, ni čak u miliciju – puna tri dana, i za sve to vreme premlaćeni, s hematomom, izlivom krvi u mozak, s polomljenim zubima, s krvlju podlivenim očima, leži i bez medicinske pomoći, i bez nege (bolničarka je u to vreme stalno bila pijana), na mušemi, utonuo u mokraću. Tri dana njegovi jure, traže ga i u naselju, i celim putem za Savjolov, ali njega nema, lekarka nije nigde izvestila. Na kraju ga nalaze, i sami, bez pomoći bolnice, pozivaju reanimacioni autobus iz Moskve, koji ga prenosi kod neurohirurga. Hirurg mu operiše lobanju, ali ga od izliva krvi ne može spasti, i on umire posle devet dana mučenja. Mesna ikšanska milicija dobija sudsko–medicinske nalaze, no s istragom ne žuri, a još manje da u bolnici pregleda odeću ubijenoga, da na njoj otkrije tragove. A stvar je u tome što u Dedenevu te dedenevske huligane svako zna i svi ih se plaše. I ista ona lekarka Saveljeva pomaže starijem isledniku Gerasimovoj (kojoj, dok saslušava ženu ubijenoga, u kancelariji na sav glas trešti estradna muzika) da trećeg meseca istragu dovede do zaključka: insult, od kojeg je nastradali pao i povredio se. Prema tome, zločina nije bilo, hapšenja neće biti, rejon je čist.

397 Mir prahu tvome, Ivane Jemeljaniču! A tek kako je društvo ozdravilo, kako se pravosuđe učvrstilo one godine kada je pao poklič da se hvataju, sude i iseljavaju paraziti, gotovani. 1 I ovaj dekret je u neku ruku došao na mesto bivšeg rastegljivog 58–10, i kod njega je okrivljavanje ispalo podmuklo, nedokazivo, pa zato i neoborivo. (Uspelo im je da ga primene i na pesnika Brodskoga!) Na prvi dodir, značenje ove reči bi vešto izvrnuto. Jer, upravo gotovani–zgubidani, paraziti, s visokim platama zasedoše za sudijske i birokratske stolove – i poteče potok presuda radišama ili bastadurima koji i posle radnog vremena zapinju da nešto zarade. S kakvom se samo zlobom – zlobom sitih prema gladnima, koja traje od iskona – baciše na ove »gotovane«! Dva bestidna Adžubejeva2 imadoše obraza i da izjave (Izvestija, 23.6.64): gotovani se progone nedovoljno daleko od Moskve! Dozvoljava im se da primaju pošiljke hrane i novca od rodbine! Žive pod nedovoljno strogim režimom! »Ne teraju se da rade od jutra do sutra« (od jutra do sutra, slovo po slovo)! U zoru kakvog to komunizma, po kojem to ustavu takav kuluk?! Mi smo nabrojali neke važne bujice zahvaljujući kojima se Arhipelag stalno popunjava (dok u isto vreme lupežanje državne imovine nikada ne jenjava). Nije to tek onako, bez veze, što »narodni družinici«, ovi od milicije postavljeni razbojnici3 ili jurišnici, u Ustavu nepostojeći i pred Zakonom neodgovorni, vršljaju ulicama, zasedaju u svojim štabovima i razbijaju zube privedenim licima. Arhipelag ne prestaje da se popunjava. Zaludu što je društvo odavno besklasno, zaludu što nam je pola neba ozareno komunizmom, mi smo se nekako privikli da kriminal ne iščezava, to nam, štaviše, zbog nečega niko više i ne obećava. Tridesetih godina su nam bili tvrdo obećali: samo još koja godina! A sada – niko više i ne obećava. Naš Zakon je moćan, prevrtljiv, ni nalik ičemu što se na ovom svetu zove zakon. »Zakon ne može imati povratno dejstvo – izmislili oni glupi Rimljani. A kod nas – može! »Zakon se ne piše za juče« – gunđa stara reakcionarna izreka. A kod nas – piše! Izišao novi modni dekret, i on namiguje Zakonu da ga primeni na one što su pre njega uhapšeni – zašto da ne, zaboga? To se desilo s krivotvoriteljima novca i primaocima mita: upućivani su spiskovi, iz Kijeva, na primer, u Moskvu da se uz ime stavi znak na koga će se primeniti povratno dejstvo (povećati kalem, ili darovati sa devet grama). I – primenjivano je. I dalje: naš Zakon – vidi iza brda. Čovek bi mogao pomisliti da niko dо suđenja ne može znati kakav će biti tok postupka i kakva odluka. A kod nas gle: časopis Socijalistička zakonitost sve to objavljuje i pre zasedanja suda. Kako je pogodio? Pitaj njih... Socijalistička zakonitost (organ Tužilaštva SSSR), januar 1962. br. 1. Dat u štampu 27.dec. 1961. Na str. 73–74 je članak Grigoreva (Gruzda) Fašistički dželati. U njemu izveštaj о sudskom 1 U originalu: тунеядец. Odgovara našem džaboleb: (туне < втуне – džabe, ядец – dobro ješan čovek, izelica). 2 Jedan od njih je bio zet N.S.Hruščova, direktor lista Izvestija. 3 U originalu: ускуйники. To su, u srednjem veku, bili razbojnici na Volgi i Kami.

398 procesu estonskim ratnim zločincima u Tartuu. Dopisnik opisuje ispitivanje svedoka, pa materijalne dokaze na sudijskom stolu, pa ispitivanje optuženika (»cinično je odgovorio ubica«), pa reakcije publike, pa reč tužioca. I saopštava о smrtnoj kazni. I sve se desilo upravo оvаkо, samo... 16. januara 1962. godine (vidi Pravdu od 17. januara), kada je časopis već bio izišao i bio u prоdaji. (Proces je bio odgođen, no to časopisu nije saopšteno. Novinar je dobio godinu dana prinudnog rada.) I dalje: naš Zakon uopšte ne pamti greh lažnog svedočenja, on to uopšte ne smatra deliktom! Tušta i tma lažnih svedoka uživa među nama, čeka časnu starost, baškari se na zlatnim zracima svoga sunca na zahodu. Jedina naša zemlja od svih koliko ih je, i koliko se pamti, tetoši lažne svedoke! I dalje: naš Zakon sudije–ubice i tužioce–ubice ne kažnjava. Svi oni prave dugovečnu karijeru, sve obasuti počastima, i tako se povlače u blagorodnu starost. I dalje: našem Zakonu se ne može poreći sposobnost za neočekivane obrte, trzanje iz strane u stranu, pojavi svojstvenoj svakoj ustreptaloj stvaralačkoj misli. Jedne godine skače on u jednu stranu: oštro sniziti kriminalitet, manje hapsiti, manje suditi, jamčiti kolektivno za osuđene! Druge godine – u drugu: zločinci se nakotili, dosta s tim »jamčenjem«, pooštriti režim, povećati kazne, streljati nitkove! Ali, bez obzira na sve udarce bure, lađa Zakona veličanstveno klizi. Vrhovni suci i vrhovni tužioci znaju svoj zanat, njih takvi udarci ne mogu da iznenade. Oni će i dalje organizovati svoje Plenume, razašiljati svoje Instrukcije, i svaki novi bezumni kurs biće objašnjen kao odavno očekivan, kao posledica našeg sveukupnog istorijskog razvitka, koju je naše Jedino Ispravno Učenje već predvidelo. Lađa našeg Zakona pripravna je na sva vrludanja. I ako se sutra nanovo naredi da se milioni trpaju u zatvor zbog delikta mišljenja, ili da se vaskoliki narodi (oni stari, ili novi) ili pobunjeni gradovi, šalju u progonstvo, i da se opet obese krpice s brojevima – ova moćna građevina neće se skoro ni pomeriti, njen pramac se neće ugnuti. I ostaje tako samo ona Deržavinovljeva, koju jedino onaj kо je na svojoj koži osetio može razumeti: »Nepravičan sud – gori od zločina.« Eto, to je i ostalo. Ostalo onako kako je bilo za vreme Staljina, kako je bilo svih godina opisanih u ovoj knjizi. Mnoge su Osnove, mnogi Dekreti i Zakoni – protivrečni ili usaglašeni – proglašeni i objavljeni, ali zemlja ne živi po njima, ne hapsi se, ne sudi se, ne veštači se po njima. Jedino u ono malo slučajeva (petnaest procenata?) u kojima predmet istrage i sudskog pretresa ne dira ni u interese države, ni vladajuće ideologije, ni u lične interese i spokojan život nekoga na položaju – jedino tada sudije mogu uživati privilegiju da ne moraju nikoga tražiti telefonom, ni od koga dobijati instrukcije, da mogu suditi po pravdi i savesti. U svim ostalim slučajevima, a to znači u poražavajućoj većini, bilo to krivični bilo građanski procesi, nema razlike, ne može se izbeći da se ne darne u važne interese predsednika kolhoza, seoskog sovjeta, šefa pogona, direktora fabrike, direktora stambenog preduzeća, milicionera tamošnje stanice, dostojnika ili komandira milicije, direktora medicinskog centra, glavnog ekonomiste,

399 načelnika uprava i nadleštava, specijalnih odeljenja i kadrovskih službi, sekretara rejonskih i oblasnih komiteta, i još više od ovih, i još bliže vrhu! I u svim tim slučajevima zvrji telefon iz jednog mirnog kabineta u drugi, javljaju se glasovi kojima se nikud ne žuri, tihi i prijateljski, savetuju, popravljaju, daju upute kako treba odlučiti о delu malog čoveka, о čiju se glavu razbijaju njemu neshvatljive i nepoznate namere nadređenih mu ljudi. I mali poverljivi čitalac novina ulazi u salu suda, pun vere u pravdu, s pripremljenim argumentima koji će sve dokazati, i iznosi ih, uzbuđen, pospanim sudijskim maskama, i ne pomišljajući da je odluka već napisana i da on neće naći gde da traži višu pravdu, i da neće naći rokove i načine da se ispravi strašna pristrasna odluka čija mu nepravda сера grudi. Naći će se – pred zidom. Zidom od kamena povezanoga malterom laži. Ovu glavu smo naslovili »Zakon danas«. A bilo bi ispravnije da smo je naslovili: zakona nema. Ista ona stara podmukla zatvorenost, ista ona stara magla nepravde lebdi u našem vazduhu, lebdi nad našim gradovima – gušća od dima iz gradskih dimnjaka. Evo, i u drugoj polovini ovoga veka stoji ogromna država opasana čeličnim obručima; obruči su tu, a opet – zakona nema. Kraj Sedmog dela

400 POGOVOR Ovu knjigu nije trebalo da sam pišem, nego da podelim znalcima glave, pa da posle u redakcijskom odboru, pomažući jedan drugome, sve ispravimo. Međutim, za tako nešto još nije vreme. Kome sam i predložio pokoju glavu, odbio je, umesto toga dao mi je svoje kazivanje, usmeno ili pismeno, na raspolaganje. Varlamu Šalamovu predlagao sam da celu knjigu zajedno pišemo – odbio je i on. A bila bi potrebna cela jedna kancelarija. I da imam rubriku za oglase u novinama, emisiju na radiju (»Javite se«), otvorenu prepisku, onako kako je urađeno u vezi sa Brestskom tvrđavom. Ali, ne samo da nisam mogao ni pomisliti na tako široko anketiranje nego sam i plan, i materijale, i pisma morao kriti, usitnjavati, i sve uraditi u dubokoj tajnosti. Tajiti, štaviše, i vreme rada na knjizi, praveći se da radim na drugim stvarima. Rad na knjizi sam od samog početka napuštao. Nikako nisam mogao biti siguran da li je ispravno da je sam pišem. Koliko ću izdržati? Ali, kada se, uz građu što sam je već imao, slegoše kod mene i mnoga pisma zatvorenika iz cele zemlje, ja shvatih: dat ti je toliki materijal – dužan si, nemaš kud! Treba da objasnim: ova knjiga, svi njeni delovi – ni jedan jedini put nije se našla na istom stolu! U samom jeku rada na Arhipelagu, u septembru 1965, zadesilo me uništenje mog arhiva i zaplena romana. Tada su napisani delovi Arhipelaga i materijali otišli na razne strane, i više se nisu našli zajedno: plašio sam se da rizikujem, i to sa svim punim imenima. Ispisivao sam sve da bih zapamtio gde ću šta proveriti, gde šta izbaciti, i s tim listićima putovao iz mesta u mesto. Ništa neobično: ista grozničavost i nedorađenost odlika su naše progonjene književnosti. Zato i ovu knjigu prihvatite kao takvu. Nisam prestao da dalje radim na njoj zbog toga što sam je smatrao završenom, nego zato što mi nije ostalo dovoljno života da bih je mogao završiti. Ne samo da molim da se ne sudi prestrogo ovoj knjizi, nego bih hteo i da uputim poziv: čim dođe povoljan čas, okupite se, vi prijatelji koji ostaste u životu i koji poznajete Arhipelag, i napišite joj komentar: ispravite što treba, dopunite gde treba (samo, ne ponovite slične stvari, ne načinite knjigu glomaznom). Tada će knjiga i biti završena. Bog vam bio od pomoći! Ja se prosto čudim da sam je, i takvu kakva je, dovršio zdrav i čitav, više puta sam pomislio: neće mi dozvoliti. Završavam je, evo, ove značajne, dvostruko jubilarne godine (i jubileji stoje u vezi jedan s drugim): pedesetogodišnjice revolucije koja je stvorila Arhipelag i stogodišnjice pronalaska bodljikave žice (1867).