Aleksandar Solzenjicin -Arhipelag Gulag 3

101 često je pravio zastoje. Doduše, bila je zima a Teno nije imao zimskog kaputa i ni kopejke više od pet rubalja. No, časovnik mu još nije bio oduzet. Luksuz specijalnog sprovoda okončao se u Moskvi. Sačekali su da svi putnici napuste vagon, a tada je u njega upao stariji vodnik s plavim epoletama, koji je pre toga izišao iz crne marice: »Gde je taj?« Formalnosti primopredaje, nesanica, boksovi, boksovi. Naivni zahtevi da bez odlaganja bude priveden kod islednika. Pospani čuvar zeva: »Ima vremena, imaćeš islednika do guše!« Evo i islednika. »E pa, pričaj о tvojim kriminalnim radnjama.« – »Ja sam nevin.« – »Samo je papa Pije nevin.« U ćeliji, u društvu s kvočkom. Ona se potura: a šta je, u stvari, bilo? Nekoliko saslušanja, i sve biva jasno: ništa neće biti izvedeno na čistinu, gotovo je sa slobodom. Znači – treba bežati! Zloglasni zatvor Lefortovo ne obeshrabruje Tena. Možda se on ponaša kao novajlija na frontu – ni о čemu nema pojma pa se ničega i ne plaši. Da stvara plan bekstva navodi ga i islednik Anatolij Levšin. Samim tim što postaje zloban, pun mržnje. Osobe, narodi – svako ima svoj aršin. Koliko je miliona ljudi podnosilo, između ovih zidova, udarce a da to nisu ni nazvali mučenje! Ali, za Tena je i sama pomisao da ga neko može tući nepodnošljiva. To je uvreda nakon koje je bolje ne živeti. I kada mu Levšin, posle pretnji rečima, prvi put prilazi i zamahuje pesnicom, Teno skače i sav cepteći od ljutine odgovara: »Pripazi ti dobro! Meni i tako i tako života više nema. A tebi mogu, evo, sad prosuti oko, mogu i oba, ja sam za to majstor!« Islednik odstupa. Dati tek onako zdravo oko za bedni život jednog uhapšenika zaista nije vredno. Sada on iscrpljuje Tena strogom ćelijom da bi mu oduzeo i poslednje ostatke snage. Zatim mu namešta prevaru: žena koja zapomaže u susednoj kancelariji je njegova, Tenova: ako ne prizna, nju će još više mučiti. Još jednom je islednik loše odmerio s kim ima posla. Kao ni udarce pesnicom, Teno ne može da podnese ni da mu ženu saslušavaju. Uhapšeniku postaje sve jasnije da će morati da ubije islednika. Stvar se slaže s planom bekstva. Major Levšin i sam nosi uniformu mornaričkog oficira, i sam je visokog rasta i plav. U očima stražara pred istražnim odeljenjem Teno može lako proći za Levšina. Istina, Levšin ima punačko odnegovano lice, dok je Teno ozbiljno smršao. (Zatvorenik jedva da se kad može oglednuti. Čak i kad, u toku saslušanja, zatražiš da te odvedu u klozet ogledalo ćeš naći prekriveno crnim zastorom. Ako te sreća posluži i uspeš da zastor priotkriješ veštim pokretom ruke, požalićeš sebe: tako si bled, tako izmožden!) U međuvremenu, iz njegove ćelije izvučeno je nepotrebno njuškalo. Teno proučava ležaj koji je ostao za njim. Poprečna prečka kreveta je na jednom mestu zarđala, istanjila se, zakivak slabo drži. Dužina šipke: oko 70 santimetara. Kako je istrgnuti?

102 Prvo što treba da učini jeste da se izvežba u pravilnom odbrojavanju sekundi. Zatim da odbroji, za svakog čuvara, vreme koje protekne između dva navraćanja na prozorče na vratima. Vreme – između četrdeset pet i šezdeset pet sekundi. U jednom od tih intervala – trzaj, prečka na zarđalom mestu puca. Drugi kraj nije načet rđom, nije ga lako raskinuti. Trebalo bi skočiti na njega s obe noge, ali šipka bi tako pri padu na tlo zveknula. Prema tome, moraju se u istom intervalu učiniti sledeće radnje: postaviti jastuk na betonski pod, skočiti i odbiti prečku, vratiti jastuk na mesto, i prečku – bar zasad – na njen krevet. I za sve to vreme odbrojavati sekunde. Gotovo je! Prečka je odbijena! Samo, time nije sve rešeno. Ako slučajno uđu i nađu je, ima da lipšeš u strogoj ćeliji. Dvadeset dana i noći u strogoj ćeliji – to je ne samo gubitak snage potrebne za bekstvo nego se više nećeš osloboditi ni islednika. Evo, smislio je: noktima će ovlaš pocepati dušek, izvaditi iz njega malo vate, njome obaviti krajeve prečke i prečku vratiti na njeno mesto. Odbrojavanje. Tu smo, prečka je na svom mestu. No, ni to nije zadugo. Jednom u deset dana je kupanje, a za vreme kupanja ćelija se pretresa. Lom mogu otkriti. Treba, dakle, delati što je moguće brže. Kako prečku odneti sa sobom na saslušanje?... Pretres se na polasku na saslušanje ne obavlja; opipaju te samo na povratku, i to jedino bokove i grudi, na mestima gde su džepovi. Traže oštre predmete, plaše se samoubistava. Teno ima pod bluzom tradicionalnu mornarsku majicu, koja mu greje i telo i dušu. »Sto na moru dalje – zla sve manje.« Zatražio je od čuvara iglu (u određeno vreme može je dobiti), hoće, tobože, da na bluzi prišije dugmad od hleba. Raskopčava bluzu i pantalone, izvlači donji kraj majice, i na njemu, s unutrašnje strane, pravi porub, ili bolje reći džepčić za donji kraj šipke. Pre toga je otkinuo parče gaćnika s gaćica, koje sada, sve se praveći da prišiva dugmad na bluzi, prišiva u vidu gajke s unutrašnje strane majice u visini grudi. Gajka će služiti kao vodica za šipku. Sada majicu okreće prednjom stranom na leđa i – počinju svakodnevne vežbe. Šipku je namestio ispod majice na leđima: proturio je kroz vodicu i dole oslonio u džepčić. Gornji njen kraj je u visini vrata, pod okovratnikom bluze. Treniranje se obavlja između dva pogleda čuvara i sastoji se u sledećem: ruka prema zatiljku – hvat za vrh šipke – otklon tela nazad – naklon napred, kao tetiva na luku, sa istovremenim izvlačenjem prečke – i udarac iz sve snage po glavi islednika. Na kraju, i prečka, i on – svako na svoje mesto! Kad čuvar pogleda kroz prozorče – zatvorenik prelistava knjigu. Radnja postaje sve brža, prečka već fijuče po vazduhu. I kad udarac i ne bi bio smrtonosan, islednik bi se skljokao u nesvest. Strpali ste mi i ženu: milosti neće biti! Pripremljena su još dva zamotuljčića vate iz onog istog dušeka. Nabiće ih sebi ispod obraza da bi mu lice izgledalo punije.

103 Naravno, toga dana će morati biti obrijan. A pošto je ovo dranje tupim britvama samo jednom nedeljno, izbor dana nije bez značaja. A utisak da mu je lice rumeno, kako to postići? Namazaće obraze ovlaš krvlju. Njegovom krvlju. Begunac ne može kao ostali svet gledati tek da se gleda i slušati tek da se sluša. On to mora činiti imajući stalno na umu svoj cilj. Nijedna sitnica mu ne sme promaći neobjašnjena. Vode li ga na saslušanje, u šetnju, u klozet – noge broje korake, broje stepenice (sve neće biti od koristi ali noge broje); trup mu zapaža zaokrete; oči mu, kako i inače mora ići pognute glave, osmatraju pod: od čega je, je li zdrav, ali i stružu levo–desno i ispituju sva vrata: ova su jednokrilna, ova dvokrilna, koja kvaka, koja brava, na koju stranu se otvaraju? I mozak mu izvodi zaključke о nameni svih; uši slušaju i upoređuju: ovaj zvuk se čuje kod mene u ćeliji, a evo šta znači. Čuvena građevina zatvora u Lefortovu u obliku slova »K« s otvorom nad unutrašnjim dvorištem do vrha, s metalnim balkonima i regulatorom pomoću zastavica. Prolaz u istražno odeljenje. Saslušavanje se vrši naizmenično u raznim kancelarijama – utoliko bolje! Treba proučiti položaj svih hodnika i vrata istražnog odeljenja. Kako islednici ulaze u njega spolja? Evo, ovde, ispred ovih vrata sa četvrtastim prozorčetom. Glavna kontrola njihovih propusnica, razume se, nije ovde, ona je na spoljnoj stražari. Međutim, oni na svaki način moraju i ovde registrovati svoje ulaske i izlaske, ili se bar prijaviti da bi bili osmotreni. Pazi, evo jednog koji silazi i koji nekome gore kaže: »Ja, evo, idem u Ministarstvo.« Odlično, ta rečenica će beguncu biti od koristi. Kako oni nastavljaju dalje do stražare? To mora odgonetnuti, da bi mogao nastupiti bez kolebanja. Sigurno je u snegu progažena prtina? Ili je asfalt kuda prolaze tamniji i prljaviji? A kako prolaze pored stražare? Pokazuju legitimaciju? Ili su je ostavili prilikom ulaska a sada kažu ime i uzmu je? Ili možda straža poznaje sve lično, te bi saopštavati ime bilo greška, dovoljno je samo da se pruži ruka za legitimaciju? Moglo bi se mnogo toga odgonetnuti, samo ako bi umesto da se udubljuješ u besmislena islednikova pitanja nastojao da ga valjano osmotriš. Da bi naoštrio olovku, on iz nekakve legitimacije u džepu na grudima vadi nožić za brijanje. Odmah se rađaju pitanja: – To propusnica nije. Onda je ona – na stražari? – Knjižica je vrlo slična vozačkoj dozvoli. Znači, ide kolima? Onda bi morao imati i ključ. Da li kola ostavlja ispred ulaza u zatvor? Morao bi baš ovde, ne izlazeći iz kancelarije, pročitati registarski broj kola u dozvoli, da se tamo ne bi pobrkao. Garderobe nemaju. Svoj mornarički mantil i kapu on veša tu, u kancelariji. Baš dobro! Ništa ne zaboraviti, ništa što bi moglo biti važno ne ispustiti, i sve obaviti za četiri–pet minuta. Kada bude oboren:

104 1) skinuti svoju bluzu i obući njegovu, koja je novija i ima epolete; 2) izvući vezice iz njegovih cipela i uvući ih u svoje – što će oduzeti dosta vremena; 3) njegov nožić za brijanje sakriti u potpetici na za to pripremljenom mestu (nožićem će sebi prerezati vene ako ga uhvate i bace u prvu ćeliju); 4) pregledati sva njegova dokumenta i uzeti ona koja mogu ustrebati; 5) zapamtiti broj njegovih kola, naći kontaktni ključ; 6) strpati svoj dosije u njegovu debelu tašnu i poneti; 7) skinuti mu sat; 8) namazati obraze krvlju; 9) zaneti mu telo iza stola ili iza zastora, tako da eventualni namernici pomisle da je izišao, da ne krenu u poteru; 10) uviti vatu u zamotuljke i njih staviti pod obraze; 11) obući njegov mantil i kapu; 12) prekinuti žice na prekidaču. Ako neko naiđe i vidi da je mrak, okrenuće prekidač: pregorela sijalica, islednik je zbog toga prešao u neku drugu kancelariju. Pa i kad bi uvrnuli novu sijalicu, ne bi odmah mogli ukopčati о čemu se radi. To su, znači, dvanaest krivičnih dela, trinaesto je samo bekstvo... Sve će se morati obaviti u toku noćnog saslušanja. Najgore bi bilo kad knjižica ne bi bila vozačka dozvola. To bi značilo da islednik dolazi i odlazi autobusom za islednike (oni imaju pravo na zaseban autobus, kasno je noću). U tom slučaju, ostali bi se začudili: Levšin nije sačekao do četiri ili pet sati ujutru, pošao je usred noći pešice! Još nešto. Kada bude prolazio pored četvrtastog prozorčeta, staviće maramicu na lice kao da hoće da se išmrče i istovremeno okrenuti pogled prema zidnom satu i, da umiri stražara, viknuti prema gore: »Perov (islednikov drug), ja pođoh u Ministarstvo, sutra ćemo о onome!« Prirodno, šanse na uspeh su minimalne, u ovom času ništa veće od tri do pet odsto. Velika nepoznanica je spoljna stražara, srce mu se od nje ledi. Ako, neće valjda umirati ovde kao rob, neće dozvoliti da dotle oslabi da ga mogu tući nogama! Imaće nožić u potpetici! I tako, na jedno noćno saslušanje, prvo posle brijanja, Teno dođe s prečkom za leđima. Islednik je saslušavao, psovao, pretio. Teno ga je posmatrao i čudio se: zar je moguće da ne predoseća da su mu časovi odbrojani? Bilo je jedanaest uveče, Teno je hteo da sačeka do oko dva po ponoći. U to vreme islednici počinju da izlaze, »skraćujući« tako radnu noć. Morao je tada uhvatiti povoljan trenutak: ili kad islednik, kao i uvek, podnosi listove zapisnika na potpis – napraviti se da mu je iznenada pozlilo, ispustiti listove na pod, namamiti ga tako da se na trenutak sagne, i... Ili možda bez ikakvog zapisnika: ustati, posrnuti kao da mu je loše, zatražiti vode, i kad mu onaj doda emajlirani politrenjak (čašu čuva za sebe), ispiti ga, ispustiti i desnu ruku podići prema potiljku – prirodan gest: gubi svest. Islednik će se neizostavno sagnuti da pogleda ispušteni sud, i...

105 Srce mu je lupalo. Sutra ga čeka – ili slavlje, ili pogibija! Međutim, sve je ispalo drukčije. Oko ponoći banuo je neki drugi islednik i počeo Levšinu nešto šaputati na uvo. Tako nešto nikad se nije desilo. Levšin se užurbao, pritisnuo na dugme za čuvara da odvede zatvorenika. I – kraj... Teno se vratio u ćeliju i ostavio šipku na njeno mesto. Drugi put islednik ga je pozvao zaraslog u bradu. Šipku uzimati nije imalo smisla. Nešto kasnije – saslušanje danju. I obavljeno na dosta čudan način. Islednik se nije drao, samo ga je »okuražio« proricanjem da će dobiti pet do sedam godina, nema razloga za očajavanje. I Tenu je zloba da mu raspoluti glavu učas iskopnela. Očigledno nije bila dovoljno žilava. Čas poleta volje bio je prošao. Učinilo mu se da su mu šanse odviše male da bi se smeo poigravati. Volja begunca je možda ćudljivija od volje glumca. Uzaman onolike pripreme... No begunac i na ovako nešto mora biti pripravan. Teno je već sto puta bio zamahnuo šipkom, već ubio pedeset islednika. Već deset puta doživeo bekstvo u svim, u najmanjim detaljima: u kancelariji, ispred četvrtastog prozorčeta, na putu do stražare, s one strane stražare. Toliko se namučio oko bekstva – a ono još nije ni počelo! Uskoro zatim promenio mu se islednik, pa on sam prebačen u Lubjanku. U Lubjanki bekstvo nije pripremao (tok istrage davao mu je više nade, a ni u sebi nije nalazio dovoljno rešenosti), ali je zato neumorno posmatrao i trenirao se u pravljenju planova. Umaći iz Lubjanke? Da li je to uopšte izvodivo?... E pa, ako se razmisli, to je lakše nego iz Lefortova. Ti se brzo navikneš na duge preduge hodnike kojima te vode na saslušanje. Katkad ti na uglu jednoga od njih zapadnu za oko strelice: .»Prema glavnom stepeništu broj 2«, »Prema glavnom stepeništu br. 3« (sada zažališ što si, dok si bio na slobodi, bio tako nehatan da nisi mario da Lubjanku obiđeš spolja, da zaviriš gde su ta glavna stepeništa). Bekstvo je ovde olakšano i time što se ne nalaziš u krugu klasičnog zatvora nego u Ministarstvu, gde je islednika i drugih službenika tušta i tma, stražari ih ne mogu sve po viđenju znati. Kontrola ulazaka i izlazaka obavlja se pomoću propusnica, a propusnicu islednik nosi u džepu. Ako islednika lično ne poznaju, nije važno da li mu sasvim nalikuješ, dovoljno je i samo približno. Novi Tenov islednik nije u marinskoj, već u sivomaslinastoj uniformi. Morala bi se, znači, obući njegova uniforma. О nekoj šipki ni govora. Dovoljna je odlučnost. U kancelariji islednika ima dovoljno predmeta. Mogao bi, recimo, poslužiti onaj mermerni pritiskač za papir. A nije ni obavezno da ga ubiješ: deset minuta neka ne povrati svest – i ti si već strugnuo!

106 No, mutne nade u nekakvu milost i hladno rasuđivanje slabe Tenu volju. Teret mu pada tek u zatvoru u Butirkama. Tu su mu podneli da pročita parče papira iz OSO: dvadeset pet godina logora! On potpisuje i oseća ogromno olakšanje, na usnama mu počinje titrati smešak, on juri, ne oseća noge pod sobom, u ćeliju za osuđene na 25 godina. Presuda ga oslobađa poniženja, pokoravanja, pogađanja i izlišne poslušnosti, oslobađa ga od košmara onih mizernih »pet do sedam« godina. Dvadeset pet godina?! – majku li vam kurvinsku! – Više se od vas nemam čemu nadati, ostaje mi jedino da bežim! Ili – smrt. A da li smrt može biti gora od četvrt veka ropstva. Samo to što su ga posle presude ošišali do glave – uobičajeno šišanje, kome je ono uopšte smetalo? – Teno doživljava kao tešku uvredu, kao da su mu pljunuli u lice. Sada dolazi na red traženje ortaka i proučavanje drugih bekstava. Teno je tu potpuna neznalica. Je li moguće da niko nikada nije bežao? Koliko smo puta svi mi prošli preko onih železnih pregrada što presecaju hodnike zatvora! A koliko nas je zapazilo ono što Tenu na prvi pogled pada u oči: vrata u pregradi imaju dvostruku ključaonicu. Čuvari otključavaju samo jednu a pregrada se ipak pomeri. Što znači da druga ključaonica u tom času nije u funkciji. Ona se sastoji iz tri šipke koje mogu izići iz zida i udenuti se u železna vrata. U ćeliji svako provodi vreme kako zna i ume, a Teno traži kо će mu pričati о bekstvu i bivšim beguncima. Ima i jedan koji je imao posla s one tri šipke – Manuel Garsija. Desilo se to nekoliko meseci ranije. Za vreme obavljanja nužde, zatvorenici jedne ćelije savladali su čuvara (bio je samo jedan, uprkos propisima; valja reći da se godinama ništa slično nije dešavalo tako da su se tamničari bili navikli na našu pokornost), svukli ga, svezali, zatvorili u klozetu, i jedan od zatvorenika obukao njegovu uniformu. Uzeli su ključeve i pošli da otvaraju sve ćelije (a na ovom hodniku – izvrsno! – bilo je i osuđenika na smrt). Vika, pomama od oduševljenja, pozivi da se oslobode i drugi hodnici i da se zatvor zauzme. Zaboravili momci na svaku obazrivost. Umesto da se pripreme za bekstvo obave u tajnosti, ćelija po ćelija, i da u hodniku ostane samo onaj prerušeni, oni se gomilom sručuju na njega, nastaje urnebes. Na ovoliku buku čuvar iz susednog hodnika proviruje kroz svoje prozorče (ona su ovde tako podešena da se iz njih može osmatrati u oba pravca) i pritiska na alarmno dugme. Na ovaj znak, iz centralnog komandnog mesta blokiraju se ključaonice na pregradama, i u čuvarskim svežnjevima za njih više nema ključeva. Pobunjeni hodnik je izolovan. Stiže mnoštvo stražara i oni staju u živi zid. Pobunjenike propuštaju jednog po jednog i premlaćuju. Vođe su pronađene i odvedene. Oni su već imali po 25 godina. Sta je bilo s njima? Obnovljene im kazne? Streljani? Prebacivanje u logor. »Kućica« Kazanjske stanice1 , koju zatvorenici dobro znaju, podalje je, razume se, od prohodnih mesta. Dovde vas dovode maricom, ovde tovare u vagonzake, pre nego što ih priključe kompoziciji. Stražari, napregnuti, s obe strane. Psi spremni da vam skoče za grlo. Naređenje: »Straža, na gotovs!« Zatvarači škljocaju, žile vam 1 U Moskvi.

107 se lede! Tu nema šale. Na isti način – uz pratnju pasa – vode vas duž koloseka. Jurnuti? Pas je brži. Videće rođeni begunac, koga zbog bekstava ne prestaju da bacaju iz logora u logor, iz zatvora u zatvor, i mnoge druge stanice i sprovođenja po koloseku. Ponekad i bez pasa. Napravi se da hramaš, da ti nije dobro, nastoj da se jedva vučeš, da jedva vučeš svoj zavežljaj1 i dolamicu, i straža će se koliko–toliko uspokojiti. Ako je na stanici mnogo kompozicija, imaš puno mogućnosti da vrludaš među njima. Ovako: ispustiš stvari, sagneš se da ih uzmeš i – suneš pod vagon. Ali može ti se desiti da, tako povijen, s druge strane kompozicije, vidiš čizme vojnika iz pojačanja koji tuda hoda... Sve je predviđeno. Onda ti preostaje da se napraviš da padaš od iznemoglosti i da si upravo zbog toga ispustio stvari. A kakva bi bila sreća da neka kompozicija projuri velikom brzinom pored tvoje! Baciš se iz sve snage tik pred lokomotivu: nema tog stražara, koji će se baciti za tobom! Ti rizikuješ radi slobode, a on? Samo, za to su potrebne dve srećne okolnosti: i voz u dobar čas, i vreme da pokupiš noge ispod točkova. Iz etapnog zatvora u Kujbiševu na stanicu vas prebacuju u otvorenom kamionu. Tu se obrazuje velika kompozicija crvendaća. U tom zatvoru Teno saznaje od nekog džeparoša iz mesta, koji »ceni begunce«, dve adrese u mestu na kojima bi mogao naći prvu pomoć. On u plan uvodi još dva zainteresovana, daje im ove dve adrese i pada dogovor. Sva trojica treba da po svaku cenu sednu u poslednji red, i kada kamion bude usporio na krivini (Tenove slabine nisu taj isti put, kad su dolazile sa stanice u zatvor, uzalud prevalile: one su je zapazile, svejedno što je Teno ne bi bio u stanju prepoznati očima), sva trojica će istovremeno skočiti – desno, levo, nazad – pored stražara, i preko njih ako bude ustrebalo. Stražari će pucati, ali svu trojicu ne mogu ubiti. A da li će i pucati? Na ulici ima sveta. Daće se u poteru? A kako – da druge ostave u kamionu? Ostaje im, znači, jedino da viču i pucaju u vazduh. Jedini kо ih može zaustaviti, to je narod, naš sovjetski narod, prolaznici. Njima će dati prpu tako što će simulirati da imaju nož u ruci. (A od noža ni traga!) Na pretresu njih trojica vrdaju, bore se da pre mraka ne budu ukrcani i da uđu u poslednje vozilo. Dolazi i poslednje... ali ne trotonac s dosta niskim stranicama karoserije, kao i sva pre njega, već »studebeker«, s visokim stranicama. Čak ni Tenu, kad sedi, glava ne doseže do gornje ivice. »Studebeker« ide brzo. Krivina! Teno pogleduje na ratne drugove: na licu im strah. Ne, oni neće skočiti. Ne, oni nisu rođeni begunci. (A jesi li i ti rođeni, ti sam?...) U mraku, pod svetlošću fenjera, u vrevi laveža, dernjave, psovki i škljocanja zatvarača – ukrcavanje u vagone za stoku. Teno izneverava sam sebe: on nema vremena da izvidi spoljašnjost svog vagona (a rođeni begunac mora sve na vreme da vidi, on nema pravo da išta ispusti!). Na stanicama, vagone zabrinuto ispituju čekićima. Kucka se svaka daska. Plaše se. Čega? Plaše se da neka daska nije prepiljena. A, tako – treba znači piliti! 1 U originalu: сидор.

108 Kod lopova našao se i naoštren komadić ručne testere. Odlučuju se da pile dasku u čeonom zidu, ispod ležaja. Kada voz bude krenuo da se zaustavlja, oni će kroz otvor poispadati na prugu i ostati ispruženi dok voz ne prođe. Poznavaoci, istina, pričaju da na repu voza za stoku, koji je preuređen za zatvorenike, postoji drager, to jest grablja čiji zupci silaze do samih pragova i zahvataju telo – begunac tako umire. Čitave noći se redom zavlače pod ležaj i, držeći majušnu testericu od svega nekoliko centimetara u krpi, režu dasku u zidu. Teško jeste, no prvi prorez je gotov. Daska se može malo pokrenuti. Tek ujutru, kad su je potisnuli jednim krajem, oni sa spoljne strane vagona vide bele neglačane daske. Odakle sad bele? Evo šta: uz njihov vagon je prigrađena dodatna platforma za stražu. Tu, nad prorezom stoji stražar! Dalje se piliti ne sme. Sužanjska bekstva imaju, kao i svaka druga ljudska aktivnost, svoju istoriju i svoju teoriju. Nije loše da i jednu i drugu upoznaš pre nego što i sam kreneš tim putem. Istorija – to su ranija bekstva. Operativna služba ne izdaje popularne brošure о tehnici njihovog izvođenja, ona to iskustvo čuva za sebe. Istorijat bekstava možeš naučiti od drugih, uhvaćenih begunaca. Njihovo iskustvo je vrlo skupo: ono je krvavo, stradalničko, ono ih je života umalo koštalo. Međutim, raspitivati se о bekstvu u detaljima, raspitivati se kod jednog, pa kod drugog, trećeg, petog – to nije šala, to je previše opasno. Ništa manje opasno nego kad biste upitali: kо mi može reći preko koga mogu ući u tajnu organizaciju? Vaše duge razgovore mogu čuti i cinkaroši. A naročito vam valja imati na umu da su i sami kazivači kad su posle hvatanja mučeni, onda kada se bira između života i smrti, mogli biti zavrbovani i da mogu biti vaši mamci, a ne saučesnici. Jedan od glavnih zadataka kumova je da unapred označe one koji vole bekstvo, koji se о njemu raspituju, i da takvima zarana u dosije unesu beleščicu, posle čega će se taj naći u disciplinskoj brigadi, odakle je kudikamo teže uteći. I pored toga, od zatvora do zatvora, od logora do logora, Teno ne prestaje da se raspituje kod begunaca. Beži i sam, hvataju ga, i u logorskim zatvorima leži upravo s bivšim beguncima i kod njih se obaveštava. (Ne bez grešaka. Stepan, legendarni begunac, odao ga je, u logoru Kengir, operu Beljajevu i ovaj je Tenu ponovio sva njegova raspitivanja.) Sto se teorije bekstva tiče, ona je jednostavna: radi kako sam znaš i umeš. Uspe li ti, znači, znaš teoriju, ne uspe li – treba ti još usavršavanja. Za svaki slučaj, evo osnovnih postavki. Bekstvo se može obaviti s gradilišta i iz zone stanovanja. Bolje je s gradilišta: objekata ima mnogo, straža se nije svikla, imaš neko oruđe. Može se obaviti pojedinačno, što je teže, ali te nema kо izdati. Može i u društvu, ali sve zavisi od toga da li odgovarate jedni drugima. Još jedno pravilo iz teorije: geografiju kraja moraš poznavati tako da ti je njegova karta uvek pred očima. Kartu, međutim, u logoru očima nećeš videti. (Uzgred da kažemo: lopovi nemaju pojma о geografiji, za njih je sever tamo gde su se poslednji put smrzavali u etapnom zatvoru.) I ovo: moraš poznavati ljude u kraju kroz koji ćeš se kretati. Evo još jednog zahteva teorije: bekstvo moraš stalno pripremati po planu, ali i biti spreman da utekneš u svakom momentu, na sasvim drugi način, kad se ukaže prilika.

109 Evo primera za bekstvo u zgodnoj prilici. Jednom je u Kengiru sav zatvor bio izveden da pravi ćerpič. Iznenada se obara oluja od prašine, kakva se može dogoditi samo u Kazahstanu: sunce se pomrači, tama sve obavije, prašina i pesak bolno šibaju u lice, oko se ne može otvoriti. Niko za takav iznenadan beg nije spreman, ali jeste Nikolaj Krikov: on trči na ogradu, prebacuje vatiranu jaknu preko žice, preskače sav izderan i nestaje. Oluja je minula. Jakna na bodljikavoj žici je znak da je neko utekao. Poslata je potera na konjima i sa psima. No, hladna oluja je sve tragove pomela. Krikov je sačekao kraj potere u gomili smeća. Sledećeg dana je, ipak, morao krenuti! Automobili razaslati po stepi su ga našli. Prvi Tenov rudnik bio je Novorudno, blizu Džeskazgana. Evo pravog mesta gde ti je pripremljena smrt. Odatle baš i treba da bežiš! Oko logora – pustinja: ovde dune i slatine, tamo pustinju zadržavaju mana–šib i vlasača. Tu i tamo kreću se po stepi Kazahstanci sa stadima; inače sve je pusto. Reke nema a na bunar se nameriti skoro da je nemoguće. Najbolje vreme za bekstvo je april i maj, tada se pogdegde zadržavaju jezerca od otopljenog snega. Samo, to odlično znaju i straže. U to vreme se pooštrava pretres na izlasku na rad i ne dopušta se da se iznese ni komadić hrane, ni parče krpe više od onoga što je propisano. U jesen 1949, tri begunca– Slobodanjuk, Bazičenko i Kožin – osmelili su se da krenu na jug. Mislili su da pođu niz reku Sari–Su prema Kzil–Ordi. No, reka je bila potpuno presušila. Uhvaćeni su skoro mrtvi od žeđi. Poučen njihovim iskustvom, Teno je odlučio da ne beži u jesen. On prilježno ide u KVČ: nije on begunac ni buntovnik, on je od onih pametnih zatvorenika što se nadaju da će se do kraja dvadeset petogodišnje kazne popraviti. Pomaže koliko može, obećava amatersku aktivnost, akrobatiku, mnemotehniku, i za to vreme, prelistavajući sve što ima u KVČ, nalazi jednu lošu kartu Kazahstana, koju kum nije bio uspeo da ukloni. Da pogledamo! Stari karavanski put za Džusale, 350 kilometara, tuda bi se moglo nabasati i na bunar. A na sever, prema Irtišu – 400, tuda bi se moglo naići i na livade. A prema jezeru Balhaš – 500 kilometara prave pustinje, Betpak–dalea1 . Ali u tom pravcu teško da bi bila upućena ikakva potera. To su rastojanja, to ti se nudi na izbor... Šta sve ne prođe kroz glavu begunca koji sve pomno posmatra! Ponekad u logor dođe vozilo za fekalije – cisterna sa crevom. Otvor creva je širok, Teno bi lako mogao proći kroz njega; u cisterni bi mogao stajati pognut. Onda neka vozač upumpava fekalije, nije važno, samo da ne bude do vrha. Bio bi ceo u njima, usput bi se mogao i zagrcnuti, ugušiti, kao miš se utopiti, ali Tenu se to ne čini tako gadno koliko da ropski izdržava kaznu. Proverava se: jesi li spreman? Spreman. A vozač? Vozač je bitovik s malom kaznom i slobodnjak. Teno puši s njim, posmatra ga. Ne, nije to onaj koji njemu treba. Taj neće rizikovati da izgubi svoje pravo da bi drugome pomogao. On ima psihologiju popravno–radnih logora: samo budala pomaže drugima. 1 Pustinja gladi.

110 Te zime Teno sastavlja plan i nalazi četiri druga. No, u međuvremenu, dok se, u skladu s teorijom, strpljivo vrše pripreme što ih plan nalaže, njega jednog dana neočekivano odvode na tek otvoreni objekt – kamenolom. Kamenolom je na neravnom terenu, ne vidi se iz logora. Tu još nema ni kula, ni prave ograde. Samo kolje s nekoliko redova žica. Na jednom mestu žica prestaje – to je »kapija«. Šest stražara stoje ispred nje, pravo na tlu, bez uzvišenja. A tamo dalje – aprilska stepa s još zelenom travom, a u travi plamte – zamislite samo! – lale! Duša begunca ne može pregoreti te lale i taj aprilski vazduh! Možda je upravo to ona Prilika? Dok još ne podozrevaju u tebe, dok još nisi u režimki – ne čekaj, došao je trenutak za bekstvo! Za to vreme Teno je upoznao mnoge u logoru i sada okuplja četvorku: Miša Hajdarov (bio u sovjetskoj pomorskoj pešadiji u Severnoj Koreji, utekao od vojnog suda preko 38. uporednika; Amerikanci ga vratili, ne želeći da kvare dobre i čvrste veze u Koreji – 25 godina); Jazdik, šofer, Poljak iz Andersove armije (on svoju biografiju reljefno izlaže pokazujući svoje rasparene čizme: »Ta od Hitlera, ta od Stalina«); i Sergej, železničar iz Kujbiševa. Jednoga dana došao je kamion s pravim stubovima i kalemima bodljikave žice za buduću zonu, i to upravo pred početak odmora za ručak. Tenova grupa mnogo voli robijaški rad, a naročito da učvršćuje zonu, i ona se javlja dobrovoljno da u toku pauze rastovara kamion. Popeli su se na karoseriju. Kako je to ipak vreme о ručku, oni jedva da što rade, oni se dogovaraju. Vozač se izmakao u stranu. Svi logoraši se poizvaljivali okolo, greju se prema suncu. Hoćemo li, ili ne? Sa sobom nemaju ništa: ni noža, ni opreme, ni hrane, ni plana. No, pošto imaju vozilo, Teno na osnovu svoje male karte zna put: ići na Džezde, pa na Ulutau. Momci se zagrejali: prilika je! Prilika! Odavde prema »kapiji«, na stražara, teren se spušta. A put uskoro skreće iza brega. Ako se brzo iziđe, neće nas pobiti. Neće valjda stražari napustiti svoja mesta! Rastovarili su pre kraja odmora. Jazdik treba da upravlja. On je skočio s kamiona, šunja se oko njega; ostala trojica su lenjo zalegla na dnu karoserije, sakrili se, možda svi stražari nisu videli gde su se oni deli. Jazdik poziva vozača: nismo te zadržali s istovarom, daj da zapalimo! Zapalili. E, sad je vreme da krećem! Seo vozač u kabinu, ali motor kao zainat ne pali. (Ona trojica u karoseriji ne znaju Jazdikov plan, oni misle: propala stvar.) Jazdik uzeo da okreće kurblu. Badava, neće. Jazdik je već umoran, predlaže vozaču da promene mesta. Motor je zabrujao, kola jurnula niza stranu, pravo na stražara na kapiji! (Jazdik je kasnije pričao: za vozača je bio zatvorio dovod benzina, dok je za sebe uspeo da ga otvori.) Vozač nije žurio da uđe u kabinu, nadao se da će Jazdik zaustaviti. Tako je vozilo u punoj brzini minulo preko »kapije«. Dva puta »stoj!« Vozilo ne staje. Stražari pucaju, najpre u vazduh, sve jako liči na grešku. Možda i u vozilo, begunci ne znaju, oni su na podu. Krivina. Sada su iza brega, u zaklonu od vatre! Trojica iz karoserije još ne podižu glavu. Trese, brzo odmiču. I najednom –

111 vozilo se zaustavlja, Jazdik očajan viče: nije pogodio put! Oni jure pravo na kapiju rudnika, na svoju zonu, na svoje stražarske kule! Pucnji. Straža trči. Begunci se pružaju ničice po zemlji, pokrivaju glavu rukama. A straža bije nogama, stara se kako će bolje pogoditi u glavu, u uho, u slepoočnicu i odozgo u kičmu. Spasonosno opšteljudsko pravilo: »Ne sme se tući čovek koji leži« – ne važi za Staljinove robije. Kod nas se baš onaj koji leži bije. А kо stoji – u toga se puca. Ali na saslušanju se ispostavlja da nikakvog bekstva nije bilo! Da. Momci su složni u tome da su pridremali na vozilu; kad je ono krenulo, počela je pucnjava, bilo je kasno za iskakanje, mogli su ih pobiti. A Jazdik? Neiskusan, nije se snašao. Eto, nije vozio u stepu, vozio je prema susednom rudarskom oknu. I sve im se završilo na batinama. Miša Hajdarov će pokušati još mnoga bekstva. Čak i u najblaža Hruščovljeva vremena, kada će se begunci pritajiti, iščekujući legalno oslobođenje, on će s drugovima koji se nisu mogli nadati oslobođenju pokušati bekstvo sa svesaveznog disciplinskog zatvora Andzjoba–307: plan je bio da saučesnici bace granate sopstvene izrade pod stražarske kule da bi se odvukla pažnja, a za to vreme bi begunci sekirom pokidali žice. No, vatra iz automata ih je zaustavila. A bekstvo po planu se priprema, to je jasno. Pravi se kompas: plastična konzerva na kojoj se ucrtaju podeljci, plovak. Sipa se voda – gotov kompas! Pitka voda se može naliti u hladnjak automobila i u bekstvu se nositi preko ramena, kao vojnici kad nose presavijen šinjel. Sve te stvari (i hranu, i odeću) prenose polako u Kombinat za preradu drveta odakle nameravaju da uteknu, i kriju u jami blizu pilane. Neki slobodni vozač im prodaje hladnjak. Pun vode, on već leži na dnu jame. Ponekad kompozicija dolazi noću, zbog čega radnike za utovar ostavljaju noću u radnoj zoni. Eto trenutka za bekstvo. Neki slobodni radnik im je za »državni« čaršav ukraden iz zone (to su naše cene!) već presekao dve donje bodljikave žice prema pilani, sada se samo čeka na noć istovara balvana! No, našao se logoraš, neki Kazahstanac, koji je pronašao njihovu jamu–škrinju i prijavio ih. Hapšenje, batine, saslušanja. Za Tena – previše tih »slučajnosti« što liče na bekstva. U zatvoru u Kengiru, gde su dovedeni, dok Teno stoji okrenut zidu s rukama na leđima, pored njega prolazi rukovodilac KVČ, kapetan, zaustavlja se prema njemu i uzvikuje: – Ah, ti! Ti, znači! A ovamo – bavi se čovek amaterskom aktivnošću! Kapetana najviše čudi što je u begunce otišao i jedan propagator sovjetske kulture. Na dan priredbe tome je davana porcija kaše više, a on – beži! Šta bi on još hteo?... Devetog maja 1950, za petu godišnjicu pobede, marinac s fronta, Teno, ulazi u ćeliju čuvenog zatvora u Kengiru. U skoro mračnoj ćeliji, s malim prozorčetom pri vrhu, vazduha nema, ali stenica – prava najezda, svi zidovi su prekriveni krvlju zgnječenih stenica. Tog leta nailaze vrućine od 40–50 stepeni, svi leže nagi. Nešto je hladnije pod ležajevima; no, u toku noći, dvojica su izletela otuda vičući od straha: na njih su pali pauci tičari.

112 U kengirskom zatvoru je odabrano društvo, sabrano iz raznih logora. U svim ćelijama sve iskusni begunci – retka zbirka sokolova. Evo, Teno je na kraju našao rođene begunce! Ovde je i Ivan Vorobjov, kapetan, heroj Sovjetskog Saveza. Za vreme rata bio je partizan u pskovskoj oblasti. Čovek odlučan, nepomirljiv s tlačenjem. On ima za sobom neka neuspela bekstva, a njih će biti i kasnije. Na nesreću, on ne može da prihvati ništa od kriminalaca, što inače beguncu mnogo pomaže. Sačuvao je frontašku čestitost. Druži se s jednim štapskim oficirom, crtaju plan mesta, otvoreno se na ležajevima dogovaraju. Nesposoban je da se privikne na pretvaranja i lukavstva logoraša, često je žrtva cinkaroša. U glavama im se vrzma plan: uhvatiti čuvara ako na večernjoj podeli hrane bude sam. Otvoriti njegovim ključevima sve ćelije. Jurnuti na izlaz iz zatvora, zauzeti ga. Kad otvore zatvorska vrata, kao lavina se sručiti na zatvorsku stražaru, kidnapovati stražare i u prvi mrak izići iz zone. Kad su počeli da ih izvode na izgradnju jednog stambenog naselja, rodio se plan bekstva kroz kanalizacione cevi. Ti se planovi, međutim, ne ostvaruju. Istoga leta, celo ovo izabrano društvo bilo je stavljeno pod lisice i zbog nečega odvedeno u Spask. Tu su smešteni u zasebno čuvanu baraku. Ali, već četvrte noći rođeni begunci izbijaju rešetku na prozoru, izlaze u ekonomsko dvorište, nečujno ubijaju psa, i nameravaju da preko krova pređu u ogromnu zajedničku zonu. No, limeni krov se ugiba pod nogama, u noćnoj tišini to je pravo prolamanje. Čuvari su se uzbunili. Kada oni stižu u baraku, svi mirno spavaju, rešetka je na mestu. Čuvarima se, šta drugo, sve pričinilo. Njima nije pa nije suđeno da se skrase duže na istom mestu. Rođene begunce, kao kakve leteće Holanđane, njihova nemirna sudbina goni sve dalje. Kada sami ne beže, njih teraju. Sada svu tu borbenu kompaniju pod lisicama prebacuju u zatvor u logoru Ekibastuz. Ovde im pridružuju i neuspele begunce iz istog logora – Brjuhina i Mutjanova. Kao krivce, kao disciplince izvode ih na rad na krečanu. Oni istovaruju s kamiona živi kreč na vetru. Kreč im se zagašuje u očima, ustima, grlu. Pri pražnjenju peći, njihova gola znojava tela su sva u kreču što se na njima zagasio. Ovo svakodnevno trovanje, namenjeno da ih popravi, samo ih tera da požure s bekstvom. Plan se sam od sebe nameće. Kreč se tera na vozilima: na vozilu će i oni umaći. Potrgati njime ogradu, ona je ovde još uvek od žice. Uzeti vozilo koje ima što više benzina. Među beguncima je profesionalni vozač Kolja Ždanov, Tenov ortak iz pokušaja bekstva s pilane. Dogovor pada: on će voziti. Dogovor je pao, ali Vorobjov je odviše žustar, odviše od akcije – ne može se on poveriti tuđoj ruci. I u momentu kidnapovanja kola (na vozača u kabini s obe strane naleću begunci s noževima, prebledelom vozaču ne preostaje ništa drugo nego da ostane miran među njima i hteo–ne hteo da učestvuje u bekstvu), za volan seda Vorobjov. Sekundi su odbrojani! Svi moraju uskakati u karoseriju, i – u bekstvo! Teno moli: »Ivane, predaj volan!« No, Ivan ne bi bio Ivan Vorobjov kad bi tek tako popuštao! Ne

113 verujući u njegovu vozačku sposobnost, Teno i Ždanok ne kreću. Sada ostaju samo trojica: Vorobjov, Salopajev i Martirosov. Iznenada, kao s neba, banuo je Retkin, onaj matematičar, onaj intelektualac, onaj zavrnuti, koji i nije nikakav begunac, koji je u režimki zbog neke druge stvari. On se jednostavno našao negde tu, video je, ukopčao о čemu se radi i, s komadom – ne hleba, već bog sveti zna zašto – sapuna u ruci, uskače u karoseriju: – Na slobodu? Idem i ja s vama!(Kao da je uskočio u autobus: »Je li ovo za Razguljaj?«) Vozilo kreće, uzima zalet i nastavlja, prvom brzinom još uvek, kida prve žice branikom, pa jednu za drugom motorom, kabinom. Prvi red prolazi među stubovima, ali na glavnom redu mora oboriti stub, jer su stubovi raspoređeni kao na šahovskoj tabli. Vozilo u prvoj brzini obara stub! Straža na kulama je preneražena: nekoliko dana pre toga, na jednom drugom objektu, desilo se da je neki pijani vozač polomio stub u zabranjenoj zoni. Da i ovaj nije pijan?... Petnaest sekundi nedoumice stražara. A za to vreme stub je oboren, data druga brzina, vozilu su gume ostale zdrave i ono ide na spoljni red bodljikave žice. Sada je sve jasno – pucaj! Samo, kuda pucati? Stražarske kule su, da bi stražari bili zaštićeni od kazahstanskih vetrova, sa spoljne strane zagrađene daskama. Može se pucati samo na zonu i bočno, duž žice. Kola se više ne vide, ona već u oblaku prašine zamiču u stepu. Nemoćne kule pucaju uvis, tek da se puca. Svi putevi su otvoreni, stepa je ravna, za pet minuta Vorobjovljeva kola bila bi na horizontu! – ali, savršeno slučajno, u susret im nailazi crna marica bataljona straže, koja ide na remont u autobazu. Ona brzo kupi stražu i juri za Vorobjovom. Bekstvu je kraj... za samo dvadeset minuta. Pretučeni begunci, a s njima i matematičar Retkin, još noseći u raskrvavljenim ustima toplu slankastu vlagu slobode, posrću u logorski zatvor. Vorobjov će u novembru 1951. još jednom pobeći na kiperu s nekog gradilišta, s još petoricom. Uhvaćeni su kroz nekoliko dana. Kako se čuje, Vorobjov je 1953. bio jedan od glavnih pobunjenika u pobuni u noriljskom logoru, posle čega je zatočen u Aleksandrovskom centralnom zatvoru. Život ovog istaknutog čoveka, počinjući od njegovih predratnih mladih dana i partizanstva, sigurno bi nam rekao dosta toga о onom vremenu. I pored svega, po celom logoru ide šapat: Prodrli su! – Divno! – Uhvaćeni su! – Slučajno! A za desetak dana Batanov, bivši pitomac vazduhoplovne akademije, ponavlja s dva druga istu stvar: na jednom drugom gradilištu oni probijaju bodljikavu žicu i jure u stepu. Ali jure u pogrešnom smeru, prevarili se u žurbi, i upadaju pod vatru stražarske kule na fabrici kreča. Guma je probijena, kamion zaustavljen. Automatčari ih opkolili: »Izlazi!« Da li izlaziti? Ili čekati da ih izvlače za zatiljak? Jedan od trojice, Pasečnik, povinovao se komandi, izišao iz vozila, i na licu mesta je izrešetan razbesnelim rafalima. Za nešto oko mesec dana tri bekstva u Ekibastuzu, a Teno – ništa! On očajava. Ovako revnosno oponašanje načina bekstva ga prosto jede. Sa strane, greške se bolje vide, uvek ti se čini da bi ti bolje uradio. Da je, na primer, za volanom bio Ždanok a ne Vorobjov, misli Teno,

114 moguće je bilo i marici uteći. Kola Vorobjova samo što su bila uhvaćena, a Teno i Ždanok sedaju da se dogovore kako će oni bežati. Zdanok je jedan od onih koji su prihvatili običaje kriminalaca; on je crnpurast, malen, živ mladić. Ima 26 godina. Belorus. Iz Belorusije je odveden u Nemačku, gde je radio kao vozač. Ima i on kaznu od 25 godina. Kada se za nešto zagreje, vrlo je energičan, sav izgara u radu, u strasti, u tuči, u bekstvu. Nema, istina, izdržljivosti, no toga Teno ima za obojicu. Sve im govori: krečana je pravo mesto odakle treba bežati. Ako ne vozilom, onda vozilo uzeti van zone. Međutim, pre nego što su ovaj njihov plan pokušali osujetiti straža ili oper, brigadir disciplinaca, Ljoška Ciganin (Navruzov), kučka, vižljo pravi, ali strah i trepet za sve, jer je u toku svog logorskog života ubio desetine ljudi (zbog malih stvari – zbog pošiljke, pa i za kutiju cigareta), poziva Tena nasamo i upozorava ga: – Ja sam i sam begunac i volim begunce. Pogledaj kako mi je telo izrešetano mecima, to je od bekstva u tajgi. Ja znam da si i ti hteo da utekneš s Vorobjovom. Samo jedno: ne beži iz radne zone, u njoj sam ja odgovoran i ne želim opet u buvaru! To jest: begunce voli, ali sebe još više. Ljoška Ciganin je zadovoljan svojim životom kučke i ne dozvoljava da mu bude uskraćen. Eto šta je »ljubav prema slobodi« jednog kriminalca! A da ekibastuska bekstva nisu stvarno postala jednolična? Svi beže iz radne zone, niko iz zone stanovanja. Da rizikujemo? Zona stanovanja je još uvek ograđena bodljikavom žicom, još nema čvrste ograde od šipova. Nekako u to vreme desio se kvar na električnoj instalaciji mešalice za beton. Pozvan je slobodni električar. Teno mu pomaže oko popravke. Ždanok mu, u međuvremenu, krade iz džepa klešta. Električar zapaža gubitak: kamo mi klešta? Da prijavi straži? Ne, i sam će biti osuđen za nehat. Moli kriminalce: vratite mi ih! Kriminalci: nismo, pa nismo. Na istom mestu, na krečani, begunci izrađuju za sebe dva noža: izrezuju ih bonsekom od lopate, oštre i kale u kovačnici, izlivaju im u glinenim kalupima drške od olova. Za Tena – »turski«: ne samo da će valjati za bekstvo nego će i svojim povijenim, blistavim sečivom moći da zadaje strah, što je još važnije. Jer, oni ne misle da ubijaju, dovoljno je i da zaplaše. I klešta, i noževe prenose, u zonu stanovanja, pod dugim gaćama, u visini gležnjeva, i kriju u temelju barake. Ključ bekstva je ipak u KVČ. Za vreme dok se priprema i prenosi oružje Teno stavlja do znanja da bi, skupa sa Ždanokom, učestvovao u priredbi amatera (u Ekibastuzu do tada nije bilo nijedne, to je prva, pa su vlasti nestrpljive, navaljuju: potreban im je poen više u spisku mera preduzetih za odvraćanje robijaša od sablazni pobune, a i sami bi rado pogledali kako se robijaši posle jedanaest sati robijaškog rada krevelje na sceni). I – Teno i Ždanok dobijaju dozvolu da mogu režimku napuštati u momentu kada se ona zaključava, to jest na dva sata pre nego što u ostaloj zoni život zamre. Oni švrljaju po njima još nepoznatoj zoni, motre kako i kada se vrši smena straže, gde se najbezbednije može pripuzati do žice. U samoj

115 KVČ Teno pažljivo iščitava pavlodarski oblasni listić, stara se da zapamti imena rejona, sovhoza, kolhoza, predsednika, sekretara i svakakvih udarnika. Dalje, stavlja na znanje da će im za skeč što ga pripremaju trebati da podignu svoja građanska odela iz magacina za stvari i još nečiju tašnu. (Tašna za bekstvo – neočekivano, zar ne? S njom vi ličite na nekog budžovana!) Dozvoljeno. Mornarska bluza je još na Tenu, sada on uzima svoje islandsko odelo, uspomenu na mornarički konvoj. Ždanok iz kofera jednog prijatelja uzima sivo belgijsko, toliko elegantno da tako nešto logor teško da je ikada video. Neki Letonac čuva među stvarima tašnu. Uzimaju je. I prave kačkete, umesto logorskih. No, skeč traži toliko mnogo proba da je i vreme do opšteg smiraja kratko. Zato se jedne noći, pa još jedne, Teno i Ždanok uopšte ne vraćaju u režimku, ostaju da noće u baraci KVČ, navikavaju na to čuvare režimke. (Treba dobiti u vremenu do otkrivanja bekstva, makar jednu noć.) Kada je najbolje pobeći? Za vreme večernje prozivke. Kada pred barakama stoje redovi, svi čuvari su zauzeti puštanjem unutra, a i zekovi samo u vrata gledaju, da je što pre da se zaspi, niko ne obraća pažnju na ostali deo zone. Dani su sada kraći: treba izabrati onaj kada će prozivka biti posle zalaska sunca, ali pre nego što se oko zone postave psi. Treba ugrabiti tih pet do deset minuta jer je nemoguće iskrasti se kad su tu psi. Izbor je pao na nedelju 17. septembra. Danje pogodan, biće neradna nedelja, do uveče će skupiti malo više snage, obaviće bez žurbe poslednje pripreme. Poslednja noć uoči bekstva! Da li ćeš spavati, koliko ćeš spavati? Misliš, razmišljaš... Hoćeš li sutra u ovo vreme biti živ? Možda i ne. Dobro, a u logoru? Da lipšeš kao pas na robijaškoj meći?... Ne, ne smeš sebi dozvoliti da se privikneš na život sužnja! Pitanje upravo ovako glasi: jesi li spreman za smrt? Spreman. Onda si spreman i za bekstvo. Sunčani nedeljni dan. Radi skeča obojica su na ceo dan puštena iz režimke. Iznenada u KVČ – pismo Tenu od majke. Da, toga istog dana. Koliko se samo zatvorenici mogu setiti takvih sudbonosnih slučajnosti!... Mučno pismo, no možda ono i okali: žena je još u zatvoru; samo, do sada u logor nije stizala. A snaha, bratovljeva žena, zahteva od muža da sa izdajnikom domovine raskine svaku vezu. S hranom begunci stoje loše: u režimki se lipsava, skupljanje hleba izazvalo bi podozrenje. No, oni računaju na brz put: u naselju će ugrabiti neko vozilo. Na sreću, od mame je istoga dana stigao i paket – majčin blagoslov za bekstvo. Glukoza u tabletama, makaroni, ovsene pahuljice. To će u tašnu. Cigarete – njih će zameniti za krdžu. A jednu kutiju – u ambulantu, lekarskom pomoćniku: Ždanok je već unesen u spisak oslobođenih za danas. Zašto je Ždanok bolestan? Teno odlazi u KVČ: moj Ždanok se razboleo, probe večeras neće biti, nećemo doći. A u režimki čuvaru i Ljoški Ciganinu: večeras ćemo biti na probi, u baraku nećemo doći. Tako ih neće čekati ni tu, ni tamo.

116 Treba im da nabave još »kaćušu« – upaljač načinjen od cevi i fitilja – ona je za bekstvo bolja od šibica. Treba i da poslednji put navrate kod Hafiza u njegovu baraku. Iskusni begunac, Tatarin Hafiz trebalo je da beži s njima. Ali se on kasnije predomislio: star je, u takvom bekstvu može biti samo na teretu. Sada je jedini čovek u logoru koji zna za njihovo bekstvo. On sedi podavijenih nogu na svom ležaju i šapuće: »Bog vam sreću dao! Ja ću se moliti za vas!« Šapuće nešto i na tatarskom, prelazeći šakama po licu. Ima Teno u Ekibastuzu i starog lubjanskog cimera Ivana Koverčenka. On za bekstvo ne zna, ali dobar je drug. Kao mangup, živi u odvojenoj »kabini«, begunci kod njega skupljaju svoje stvari »za skeč«. Prirodno je što će kod njega skuvati prekrupu koja mu je stigla danas u maminom paketu. Pripremaju i čifir. Sedaju za skromnom gozbom – gosti obamrli od straha od onoga što ih čeka, domaćin jednostavno ushićen lepim nedeljnim praznikom. Najednom vide kako od stražare preko zone ka mrtvačnici nose kojekako sklepan mrtvački kovčeg. To je za Pasečnika, ubijenog pre neki dan. – Da, – uzdiše Koverčenko – bekstvo ničemu ne vodi... (Kad bi on znao!...) Koverčenko instinktivno ustaje, uzima u ruku njihovu nabijenu tašnu, korača važno po kabini i strogo izjavljuje: – Islednici sve znaju: vi se pripremate za bekstvo! On se to šali. Odlučio da se malo poigra islednika... Lako se njemu šaliti! (A možda im on to lukavo nagoveštava: vidim ja, drugari. Ali vam to ne bih savetovao!) Kada Koverčenko odlazi, begunci oblače civilna odela, pod onim što je na njima. I sve brojeve rašivaju i tek ih ovlaš, da se mogu jednim trzajem skinuti, prošivaju. Kačkete bez brojeva će u tašnu. Nedeljni dan se bliži kraju. Rujno sunce zapada. Visoki, spori Teno i mali, žustri Ždanok nabacuju još vatirane jakne na ramena, uzimaju tašnu (u logoru su se već navikli na taj njihov čudački izgled) i odlaze na svoje startno mesto – na travnati prostor između baraka, nedaleko od žice i pravo prema stražarskoj kuli. Od dve druge kule zaklanjaju ih barake. Imaju pred sobom, znači, samo jednog stražara. Prostiru vatirane jakne, ležu na njih i, da bi se stražar navikao na njihovo prisustvo, igraju šah. Prvi sumrak. Daje se znak za prozivku. Zekovi se skupljaju pred barakama. Već se smračilo, stražar s kule sigurno ne može videti da su ona dvojica i dalje ostala da leže na

117 travi. Sad će mu smena, na kraju svoje on ne može biti više tako oprezan. Od stražara je uvek lakše pobeći na kraju nego na početku smene. Planirano je da se žica kida ne negde između kula, već pravo do kule. Stražar sigurno više gleda tamo preko logora, manje sebi pod nogama. Glave su im do same trave, a još je i sumrak, i oni ne vide put kojim će uskoro puziti. No, on je pre toga dobro osmotren: odmah iza žice je rupa za stub, u njoj će se moći na časak skloniti; još dalje – gomile šljake, a iza toga prolazi put iz naselja straže u radničko naselje. Plan je sledeći: odmah u radničkom naselju uzeće neko vozilo. Zaustaviće ga, reći vozaču: hoćeš li da nešto zaradiš? Treba nam da iz starog Ekibastuza tajno doturimo dva sanduka votke. Koja šoferčina ne voli popiti? Može i malo cenjkanja: – Pola litre za tebe. – Litar, može? – Neka bude, vozi! Samo, jezik za zube! – A zatim na putu – oni će sesti s njim u kabini – savladaće ga, povesti u stepu i ostaviti ga u njoj sputanoga. A oni – preleteti u toku noći do Irtiša, tu ostaviti vozilo, Irtiš preploviti na čamcu i uputiti se prema Omsku. Još se više smračilo. Na kulama su već upaljeni reflektori. Oni su upereni duž žice, begunci leže u pojasu senke. Sad, ili nikad! Uskoro će smena, biće i psi dovedeni i postavljeni za noć. U barakama se pale sijalice, vidi se kako zekovi ulaze s prozivke. Pa, u baraci i nije tako loše! Toplo je, imaš krov nad glavom... A tebe će koliko sad izrešetati automatom, a najgore od svega – bićeš ubijen u ležećem stavu. Samo da se pod kulom ne zakašlješ, samo da grlo ne pročistiš! E pa, čuvajte vi samo, vi psi stražarski! Vaše je da nas čuvate, naše – da bežimo! A dalje neka nastavi sam Teno.

118 Glava 7 BELO MAČE (Kazivanje Georgija Tena) Ja sam stariji od Kolje, red je da idem prvi. Nož mi je u kaniji na kaišu, klešta u ruci. »Kada prekinem žicu na predzoni, idi za mnom!« Puzim potrbuške, vučem se rukama. Da mi je da nekako srastem sa zemljom! Da pogledam na stražara, ili ne? Pogledati, to znači videti opasnost, možda čak i pogledom navući njegov pogled. A tako bih pogledao! Ne, okani se toga! Približavam se kuli. Približavam se smrti. Čekam plotun u sebe. Evo sad će zatreštati... A šta ako on mene odlično vidi, ali čeka, hoće da se poigra, da me pusti da se još malo pokoprcam?... Evo i predzone. Okrenuo sam se, ispružio se uzduž, kidam prvu žicu. Ona je zategnuta, naglo se oslobađa, suvo puca. Sada će plotun?... Ne. Možda ja jedini i čujem taj zvuk. A on je dosta jak. Kidam drugu žicu, kidam treću. Prebacujem nogu, drugu. Pantalone su mi se zakačile za bodlje prekinute žice na zemlji. Otkačujem se. Prepuzavam ono nekoliko metara uzorane zemlje. Za mnom – šuštanje. To je Kolja. Ali zašto tolika buka? To on vuče tašnu po zemlji. Evo i kosine glavne ograde. Ovde su žice izukrštane. Kidam nekoliko njih. Sada je preda mnom Brinova spirala. Sečem je na dva mesta, raščišćujem prosek. Kidam žice glavne linije. Skoro da i ne dišemo. Onaj odozgo ne puca. Misli na kuću? Ili na večerašnju igranku? Proturio sam telo kroz spoljnu liniju. Ali tu me čeka još jedna spirala. U ovoj se zapetljavam. Sečem. Ne zaboravi, ne pobrkaj se: čekaju te još spoljne kose žice. Evo i njih. Kidam ih. Sada puzim prema rupi. Rupa me nije prevarila, ona je tu. Spuštam se. Spušta se i Kolja. Izduvavamo se. Nema čekanja, smena samo što nije došla, psi samo što nisu postavljeni. Izlazimo iz rupe, puzimo prema gomilama šljake. Ni sada se ne smemo osvrnuti. Kolja bi da požuri, podiže se na noge i ruke. K zemlji, majmune jedan! Puzeći potrbuške, prevaljujemo do iza prve gomile šljake. Klešta stavljam pod kamen. Evo i put. Blizu njega ustajemo. Niko ne puca.

119 Gegamo se polako – sada je došao trenutak da izigravamo logoraše–slobodnjake. Njihova baraka je tu nedaleko. Trgamo brojeve s grudi i kolena. Najednom – iz mraka nam dvojica u susret. Idu iz garnizona u radničko naselje. To su vojnici. A nama na leđima i dalje brojevi! Kažem glasno: – Vanja! Šta misliš da negde trgnemo koji čokanj? Idemo polako. Još ne putem, još prema njemu. Usporavamo da bi oni prošli pre nas, ali idemo pravo na njih, ne skrivamo im lica. Oni prolaze na dva metra od nas. Da se ne bismo okrenuli leđima, mi skoro zastajemo. Oni nastavljaju, zauzeti svojom pričom, a mi jedan drugom skidamo brojeve s leđa! Nismo otkriveni?!... Slobodni smo?! Sada – u naselje po vozilo! Ali – šta je sad to? Nad logorom se vinula raketa! Druga! Treća!... Otkriveni smo! Sad će potera! Bež’mo! Nema više razmišljanja, rasuđivanja, razlaganja: sav naš veličanstveni plan je propao! Bacamo se u stepu. Dalje, što dalje od logora! Zadihali smo se, spotičemo se na neravninama, brzo ustajemo, a tamo za to vreme rakete uzleću li uzleću! Na osnovu iskustva iz ranijih bekstava kao da očima gledamo: sada će na sve strane u stepu krenuti potere na konjima, sa psima na povocu. Svu našu skupocenu krdžu prosipamo po tragu, pravimo velike skokove. Slučajnost! Slučajnost, kao i ona marica u susret Vorobjovu i družini. Slučajnost koja se ne može predvideti. Na svakom koraku u životu vrebaju nas slučajnosti, povoljne ili nepovoljne. Međutim, samo u bekstvu, samo kad smo na ivici smrti, mi postajemo svesni njihove važnosti. Savršeno slučajno, tri–četiri minuta pošto su se Teno i Zdanok izvukli ispod žica, u zoni nestaje svetio, i samo zbog toga\s kula nastaje vatromet od raketa, kojih je te godine u Ekibastuzu mnogo. Da su begunci krenuli četiri minuta kasnije, stražari bi bili oprezniji i mogli bi ih opaziti i ubiti. Da su begunci, pod ovako zapaljenim nebom, mogli biti staloženiji i da su mirno osmotrili zonu, oni bi videli da su se lampe i reflektori pogasili, i tada bi njihovo bekstvo drukčije pošlo. No, u njihovu položaju – samo što su se uspravili a nad zonom rakete! – kо bi i mogao pomisliti drugo do da je to za njima, za njihovim glavama. Mali kvar na električnoj mreži – i sav njihov plan je propao, otišao u paramparčad. Sada radničko naselje moramo zaobići u velikom krugu u stepi. To uzima mnogo vremena i snage. Kolja počinje da sumnja da ga dobro vodim. To me vređa. Evo i nasip železničke pruge za Pavlodar. Odlično. S nasipa Ekibastuz začuđuje brojnošću razasutih svetiljki i izgleda veći nego što smo ga ikada videli. Našli smo štap. Držeći se svako za svoj kraj štapa, polazimo svako svojom šinom. Čim prođe prvi voz, psi nam više neće moći pratiti tragove. Prolazimo ovako nekih trista metara, a zatim – hop! hop! u stepu. Tek tada počinjemo lako da dišemo, na sasvim drugi način. Dolazi nam želja da pevamo, da vičemo. Grlimo se. Slobodni smo, šta drugo! Ponosni na sebe, preponosni – što smo se odlučili na bekstvo, što smo ga izveli, što smo svu štenaru nadmudrili.

120 I mada sve nedaće slobodnog života tek predstoje, čini nam se da smo glavno prebrodili. Nebo je vedro. Tamno i sve u zvezdama, kakvo se iz logora, zbog lampi, nikada ne vidi. Orijentišući se prema Severnjači, polazimo na severseveroistok. Zatim ćemo više udesno, i izići na Irtiš. Treba nastojati da prve noći što više pređemo. Tako ćemo površinu kruga što će je potera morati držati pod kontrolom povećati na kvadrat. Sećajući se veselih živih pesmica na raznim jezicima, idemo brzo, oko osam kilometara na sat. Ali, zato što smo mnoge mesece proboravili u zatvoru, noge su nam se odvikle od hodanja i sada nas, evo, izdaju. (Mi smo to predviđali, no mi smo u planu imali vozilo!) Počinjemo s vremena na vreme da ležerno i da ih odmaramo tako što ih dignemo i jedan drugom uzaslonimo na stopala. Pa opet idemo. Pa opet legnemo. Čudna stvar, svetlost Ekibastuza za nama dugo ne iščezava. Idemo već nekoliko časova a odsjaj u nebu i dalje stoji. Svejedno, noć prolazi, istok bledi. Danju, po potpuno ravnoj otvorenoj stepi, mi ne samo da ne možemo ići nego se nemamo gde ni sakriti: nigde ni žbuna ni valjano visoke trave, a tražiće nas i iz aviona, to je sasvim izvesno. Stoga noževima kopamo rupu – zemlja je tvrda, kamenita, nije nam lako – pola metra širine i tridesetak centimetara dubine, ispružamo se u njoj jedan drugome nogama uz glavu, maskiramo se žutim bagremom. Sada bi bilo dobro da zaspimo, da prikupimo snage. No, zaspati je nemoguće. Ovo dnevno bespomoćno više nego dvanaestočasovno ležanje ispada mnogo mučnije od noćnog pešačenja. Misli nam se vrzmaju po glavi, misli ne izbijaju... Pripeklo vruće septembarsko sunce, a vode nema i neće je ni biti. Mi smo narušili zakon kazahstanskih bekstava – beži se u proleće, a ne u jesen... Ali mi smo računali na vozilo... Čamimo od pet ujutru do osam uveče! Ukočili smo se, no položaj menjati ne smemo: tako bismo razgradili našu kamuflažu, konjanik bi nas i iz daljine mogao otkriti. Sa po dva odela na sebi, mi prosto gorimo od vrućine. Ništa, mora se. Begunac ima samo jedno vreme – tminu. Dižemo se. Stajati je teško, noge bole. Polazimo polako, nadamo se da ćemo se razmrdati. Mala nam i snaga: za ceo dan glocnuli smo nešto suvih makarona i progutali po koju tabletu glukoze. Žeđ mori. Čak i po mrklom mraku noćas možemo očekivati zasede: već je, to se razume, svuda preko radija razglašeno, kola upućena na sve strane, a naročito prema Omsku. Kako su i kada našli naše jakne i šahovsku tablu? Po brojevima brzo će videti kо je utekao, neće se morati vršiti prozivka po kartoteci. A desilo se ovako: argati su ujutru našli hladne vatirane jakne, bilo je očigledno da su one tu prenoćile. Vatirana jakna nije za bacanje: brojevi su rasparani i one maznute! Čuvari ih tako nisu ni videli. I da je žica pokidana, to se videlo tek u ponedeljak uveče. I sutradan ceo dan traženo je po kartoteci kо je utekao. Begunci su i toga jutra mogli otvoreno ići! Eto koliko ih je koštalo što nisu dobro ustanovili zbog čega su rakete.

121 A kada se u logoru malo–pomalo razjasnilo da je bekstvo obavljeno u nedelju veče, logoraši su se setili da je u to vreme nestajala struja, i likovali su: »Vidi ti prepredenjaka! Vidi ti domišljana! Kako im je samo palo na pamet da isključe struju?« I svi će još dugo misliti da su pogašena svetla pomogla beguncima. Više ne možemo brže od četiri na sat. U nogama nam seva. Cesto ležerno. Vode, vode! Za celu noć ne više od dvadeset kilometara. I opet moramo tražiti gde da se sakrijemo, da preguramo dnevnu sparinu. Učini nam se da vidimo zgrade. Puzimo obazrivo u pravcu njih. A to su, neočekivano za stepu, zalutale stene. Da u njihovim udubljenjima nema slučajno vode. Nema... Pod jednom – uska pećina. Možda šakalova rupa. Jedva se podvlačimo. A šta ako se stena iznenada obruši? Ima da nas zgnječi kao crve, kad bismo barem brzo pocrkali! Već je prohladno. Nismo svu noć spavali. Ni u toku dana – ni oka sklopili. Uzimamo da о kamen oštrimo noževe, oni su nam se zatupili kad smo juče kopali rupu. Oko podne bliska škripa točkova. Loše – put je negde u blizini. Sasvim blizu prolazi na zaprezi Kazahstanac. Nešto mrmolji. Da iskočimo da ga stignemo, možda ima vode? Ali kako, kad ne možemo da osmotrimo okolinu, neko nas može videti? Samo da ovim putem ne pođe potera! Izlazimo obazrivo, osmatramo, jedva dižući glavu. Na stotinak metara neka rasturena građevina. Puzimo onamo. Nema nikoga. Bunar! Ne, šljamom zatrpan. U uglu pleva od slame. Da prilegnemo malo? Legli smo. San ne dolazi. Aha, buve pecaju! Buve! Ovolike! A samo koliko ih je! Koljin svetlosivi belgijski sako pocrneo je od buva! Otresamo se, čistimo. Vraćamo se nazad, u šakalov brlog. Vreme odmiče, snaga ponestaje, a mi stali, ne mrdamo. S mrakom ustajemo. Jedva se držimo. Žeđ nas davi. Odlučujemo da skrenemo još više desno, tako ćemo pre na Irtiš. Noć je vedra, nebo crno, zvezdano. Sazvežđa Pegaza i Perseja pričinjavaju mi se kao nekakav bik koji je podvukao glavu i grabi snažno napred, bodri nas. Napred – i mi! Najednom – pred nama uzleću rakete! Oni su već ispred nas! Umiremo od straha. Nasip! Železnička pruga. Raketa više nema, ali duž pruge se kreće svetlost reflektora, mlaz mu šeta iz strane u stranu. Dresina pretražuje stepu. Sad će nas otkriti, gotovi smo!... Kakva idiotska bespomoćnost: ležiš pod snopom svetlosti i čekaš da te pronađu. Prošla je, nisu nas otkrili. Dižemo se. Trčati nismo kadri, no sklanjamo se od nasipa koliko možemo, zalazimo u stepu. Nebo se brzo oblači a mi smo skretanjima desno i levo izgubili pravac. Sada idemo skoro nasumce. Em malo prolazimo, em je i to možda nepotrebno krivudanje. Jedna propala noć!... Opet sviće, opet čupamo žuti bagrem. Moramo da kopamo jamu, a meni nema mog turskog noža. Izgubio sam ga kad sam ono zalegao, ili kad sam se bacio s nasipa. Muka golema! Sta da radi begunac bez noža? Iskopasmo je Koljinim.

122 Jedina dobra stvar: meni je predskazano da ću poginuti u trideset osmoj godini. Teško je biti mornar a ne biti sujeveran. A sledeće jutro, 20. septembar, moj je rođendan. Danas ulazim u trideset devetu, predskazanje više ne važi. Ja ću živeti! I opet u jami – bez pokreta, bez vode... Kad bismo bar mogli usnuti! – ali od toga ništa. Kad bi pala kiša – ništa, razvedrilo se. Sve nam loše ispada. Sad će treći dan i treća noć bekstva a mi nismo videli ni kapi vode, dnevno uzimamo samo po pet tableta glukoze. I napredovali smo malo, možda tek oko trećinu puta do Irtiša. A naši drugovi u logoru se raduju što nas je »zeleni pravobranilac« oslobodio... Sumrak. Zvezde. Kurs severoistok. Vučemo se. Odjednom čujemo viku u daljini: »Va– va–va–va!« Šta je to? Po pričanju iskusnog begunca Kudle, tako Kazahstanci teraju vukove od ovaca. Ovca! Jedna ovca – i mi smo spaseni. Kо bi na slobodi i pomislio da pije krv? A ovde – samo daj! Prikradamo se. Puzimo. Građevine. Bunar se ne vidi. Ući u kuću je opasno – susret s ljudima znači trag. Prikradamo se toru od ćerpiča. Da, to je vikala Kazahstanka, alakala na vukove. Prevaljujemo se u tor na najnižem mestu, meni je u zubima nož. Lov na ovcu – potrbuške. Čujem joj dah pored mene. Ali one odskaču od nas, beže. Mi opet puzimo, svako sa svoje strane. Kako da uhvatimo jednu za nogu? Ali, one se ne daju. (Kasnije ću saznati u čemu smo grešili. Puzali smo, zato su nas ovce uzimale za zveri. Trebalo je prilaziti uspravno, onako kako im domaćin prilazi, i ovce ne bi bežale.) Kazahstanka oseća da nešto nije u redu, prilazi, zuri u noć. Vatre nema u rukama, no počinje da hvata grumenje zemlje i da njime gađa, pogađa Kolju. Ide pravo na mene, sad će me nagaziti! Da li me je videla, ili samo osetila, tek ona zavika: »Šejtan! Šejtan!« i ustuknu, uteče od nas, a mi od nje preko zida, i zalegosmo. Muški glasovi, spokojni. Sigurno vele: žensko, pričinilo joj se. Poraz. Šta da se radi, vučemo se dalje. Naziremo konja. Konjiću naš mili! Mnogo si nam potreban. Prilazimo mu. On stoji. Milujemo ga po vratu, nabacujemo mu kaiš. Penjem Ždanoka, a ja ne uspevam da uzjašem, toliko sam oslabio. Hvatam se rukama, naležem trbuhom, ali nogu prebaciti ne mogu. Konj se vrti. Konj se vrti, uzjogunio se. Evo – istrgao mi se, poneo Ždanoka, oborio ga. Dobro je, kaiš mu je ostao u ruci, nismo barem trag ostavili, sve će šejtanu na račun. Konj nas je dotukao. Sad nam hodanje još teže pada. A tu počinje oranje, brazde. Upadamo, jedva noge vučemo. Ima to, ipak, i dobru stranu: gde se ore ima ljudi, gde ima ljudi – ima vode. Vučemo se, gaveljamo. Opet se nešto nazire. Opet zaležemo i puzimo. Plastovi sena. Odlično: livade? Irtiš je blizu? (Daleko je on, lele, koliko daleko!...) Prikupljamo poslednje snage, penjemo se na stog, ukopavamo u seno.

123 Tek ovde smo odspavali ceo dan! S onom besanom noći uoči bekstva, imali smo pet noći bez sna! Budimo se na smiraju dana, čujemo traktor. Razgrćemo pažljivo seno, izvirujemo. Kolibica, njoj prilaze dva traktora. Pada veče. Ideja: traktor ima vodu u hladnjaku. Traktoristi će poći na počinak, mi ćemo se napiti. Mrak je pao. Sada se navršava četiri dana bekstva. Puzimo ka traktorima. Dobro je barem što psa nema. Privlačimo se hladnjaku, srčemo vodu. Ne, u vodi ima nafte. Ispljuvavamo. Ništa od pića. Oni unutra imaju sve – i vodu i hranu! Sada bismo mogli pokucati, pomenuti Hrista– boga: »Braćo, ljudi, pomagajte! Mi smo sužnji, iz tamnice smo utekli!« Kao ono u prošlom veku. U ono vreme su na stazama u tajgi ostavljani ćupovi puni kaše, stara odeća, bakarni sitniš. Hranile me hlebom seljanke, A seljaci krdžom snabdevali1 Hoće sad, đavola! Nije više ono vreme. Izdaće nas. Iz ubeđenja, ili za spas života. Jer, za saučešće mogu dobiti i 25 godina. U prošlom veku još se nije bilo dosetilo da se za pruženo parče hleba i čašu vode prišiva politički član. Moramo dalje. Vučemo se celu noć. Nadamo se Irtišu, vrebamo i najmanji znak reke. Ali tako nešto ne vidimo. Teramo, gonimo sebe bespoštedno. Ujutru opet nailazimo na plast. Još teže nego juče, penjemo se na njega. Zaspimo. Dobro je i to. Budimo se pred veče. Koliko čovek može izdržati? Sada je već pet dana bekstva. Nedaleko od nas je jurta2 , uz nju naslon. Tiho se prikradamo. Ispod naslona prosuto zrnevlje prosa. Nabijamo njime tašnu, pokušavamo da ga žvačemo, ali progutati ne možemo, usta su nam toliko suva. Najednom vidimo pored jurte ogroman samovar, valjda čitavih 25 litara. Pripuzavamo mu se. Otvaramo slavinu – prazan je, proklet bio! Naginjemo ga, nalazimo po dva gutljaja. I opet se vučemo. Vučemo se i padamo. Legneš – lakše dišeš. Više iz stava na leđima ne možemo ustati. Da bismo ustali, moramo se prvo prevrnuti na stomak, pa onda se podići na sve četiri, pa tek tada, zanoseći se, na noge. Dobijamo već i astmu. Toliko smo omršaveli da nam se stomak prilepio za kičmu. Pred zoru prelazimo još nekih dvesta metara, ne više. I ležemo. Ujutru više ne nalazimo ni stoga. Nekakva rupa u bregu, iskopala je zverka. Ceo dan ležimo u njoj, a zaspati ne možemo; toga dana je zahladnelo, i od zemlje bije hladnoća. Ili nas krv više ne greje? Pokušavamo da žvaćemo makarone. 1 Iz čuvene revolucionarne pesme iz XIX veka Славное море, священный Байкал (autor D. Р. Davidov; objavljena 1858, ali uskoro, 60–tih godina, postala narodna). 2 Jurta je prenosna kolibica kod nomada, slična našem savardaku.

124 Iznenada vidim: stroj se približava. Crvene epoletke! Nas opkoljavaju! Ždanok me drmusa: to ti se pričinjava, ono je krdo konja. Tako je, pričinilo mi se. Opet ležemo. Danu nikad kraja. Evo i šakala – dolazi u svoj brlog. Ostavljamo mu makarona i otpuzavamo: hoćemo da ga namamimo, zakoljemo i pojedemo. Samo, on ne naseda. Utekao je. Mi smo na padini, ispod koje su slanci od presahlog jezerceta, a na kosi prema nama – jurta, iz nje se izvija pramen dima. Šest dana je prošlo. Mi smo na granici: meni se već priviđala vojska, jezik ne možemo pokrenuti, mokrimo retko, i krvavo. Čekanja više nema! Večeras moramo imati vodu i hranu, po svaku cenu! Idemo u jurtu! Ako ne daju, uzećemo na silu! Setio sam se: stari begunac Grigorij Kudla upotrebljavao je povik mahmadera. (To znači: pregovori su okončani, uzimaj na silu.) I ja se dogovaram s Koljom: reći ću: »Mahmadera!« Prikradamo se u mraku tiho jurti. Ima bunar! No, kofe nema. Nedaleko odatle je konjovez, za njega svezan osedlan konj. Zagledamo u prslinu na vratima. Unutra, uz petrolejku Kazahstanac sa ženom i decom. Kucamo, ulazimo. Nazivam im »salam«1 . A pred očima mi se sve vrti, jedva se držim. Okrugli niski sto (niži još od našeg moderna2 ) za bešbarmak3 . Uz zidove klupice, prekrivene pustinom. Veliki okovani kovčeg. Umesto odgovora, Kazahstanac ljutito mrmlja, gleda me ispod oka, ne sviđam mu se. Ja, da bih sebi pridao važnost (a treba i snagu čuvati), sedam, stavljam tašnu na stolicu. »Ja sam šef geološke istraživačke ekspedicije, a ovo je moj vozač. Kola su nam ostala u stepi, na petnaest kilometara odavde. Hladnjak nam je procureo, ispustio vodu. Evo treći dan ništa nismo jeli, gladni smo. Daj nam da nešto popijemo i pojedemo, aksakal4 . I pouči nas šta da radimo!« Ali Kazahstanac škilji, ništa nam ne nudi. – Ime kako vaše, šep? – pita. Sve sam odranije bio pripremio, no u glavi mi zuji, ničega se ne sećam. Odgovaram: »Ivanov.« (Glupo, naravno.) – Hočeš li nam prodati nešto za jelo, aksakal? – Ne, idi kod komšije! – Daleko je? – Dva kilometra. Sedim dostojanstveno, ali Kolja nije izdržao, on uzima sa sofre lepinju i pokušava da je žvaće, bezuspešno, vidi se. Iznenada, Kazahstanac zgrabi bič – kratka drška, dugačka kamdžija od kože – i zamahnu na Zdanoka. Ja ustajem: »Šta je to, ljudi? To li je vaše gostoprimstvo!« Kazahstanac drškom biča upro Ždanoku u leđa, goni ga iz jurte. Komandujem: »Mahmadera!« Vadim nož, i domaćinu: »U ćošak! Lezi!« Domaćin se baci iza zavese ispred kreveta. Ja za njim: možda tamo ima pušku, može pucati. A on se skljokao na 1 Kazahstanski pozdrav: Mir domu ovom! (»Selam!« kod naših Muslimana.) 2 To jest, sofra. 3 Kazahstansko nacionalno jelo, paprikaš na ovčetini s pet začina. 4 Starino, čiča.

125 postelju i viče: »Uzimaj sve, ni reči neću reći!« Ah, džukelo jedna! Čemu će mi tvoje »sve«? Zašto mi nisi na vreme dao ono malo što sam tražio? Kolji: »Pretres!« A ja – s nožem kod vrata. Žena zavija, deca plaču. »Reci ženi da nikoga nećemo dirnuti. Treba nam samo da jedemo. Mesa ima li?« – »Jok!« – širi ruke. A Kolja već posluje po jurti i dovlači iz kleti suvog ovna. »Zašto si lagao?« Kolja nosi i vanglu s baursacima (komadima testa ispečenim na masti). Tek sada vidim: na sofri su šolje pune kumisa! Pijemo. Sa svakim gutljajem u nama se život prosto vraća! Vrti nam se u glavi; samo, od tog pijanstva ti postaje lako, snaga ti se vraća. Kakav napitak! Kolji se omililo. Pruža mi novca. Dvadeset osam rubalja. Za sebe je sigurno i više sakrio. Ovna trpamo u džak, u drugi sipamo baursake, lepinje, još neku vrstu poslastica, prljave jastučiće. Kolja vuče i nekakvu činiju s kuvanom kastradinom. Nož – ne zaboravimo nož! Staramo se da uzmemo sve što nam treba. Drvene kašike, so. Odnosim džak. Vraćam se, uzimam kofu s vodom. Uzimam ćebe, još jednu uzdu, bič. (Onaj gunđa, ne sviđa mu se, očigledno imao je nameru da pojuri za nama u poteru.) – E pa – kažem Kazahstancu – drugi put pamet u glavu. Goste moraš bolje dočekivati! Mi bismo ti se za kofu vode i desetak baursaka do zemlje klanjali. Mi dobrim ljudima zla ne činimo. I sad još ovo: lezi i ne mrdaj! Mi nismo sami. Kolju ostavljam ispred vrata, a ja vučem ostali plen prema konju. Ne bi smetalo da malo i požurim, ali ja sve natenane. Vodim konja na bunar, dajem mu da pije. Imaće, jadnik, dosta napora: celu noć, i još pretovaren! I sam, kod bunara, pijem. Pije i Kolja. Evo i gusaka. Kolja je slab prema živini. »Da uhvatimo koju, da im zavrnemo šiju?« predlaže. – »Nadaće dreku. Ne gubi vreme.« Spustio sam uzengije, pritegao poprug. Ždanok je iza sedla stavio ponjavu i s ivice bunara useo na nju. Uzima u ruke kofu s vodom. Povezane džakove prebacismo kao bisage preko konja. Skačem i ja u sedlo. Polazimo na istok, orijentišemo se prema zvezdama. Treba da zavaramo poteru. Konju nije baš milo što ima dva jahača, i to dva tuđinca, muči se da zavrne nazad kući, krivi vrat. Savladali smo ga. Ubrzava korak. Po strani od nas – svetla. Obilazimo ih. Kolja mi popeva u uvo: Divno li je stepom jahati, Slobodni vazduh disati, Dajte samo kauboju dobra konjica! – Ja sam – veli – kod njega video i ličnu kartu. – Zašto je nisi uzeo? Lična karta uvek može valjati. Makar da korice iz daljine pokažeš. Usput, ne silazeći, vrlo često pijemo vode, prezalogajimo. Sada smo drugi ljudi! Noćas možemo preći dobar komad puta.

126 Najednom – krici ptice. Jezero. Da ga obiđemo, odviše je zaobilazno, žao nam gubiti vreme. Kolja sjaha i povede konja blatnjavim nasipom. Prođosmo. Ali, osvrnusmo se – ponjave nema! Spala je... Ostavili smo trag... To je loše. Od Kazahstanca na sve strane puteva je mnogo, no kad se nađe ponjava, po liniji između nas i jurte, naš put je jasan. Da se povratimo da je tražimo? Nema se kad. Uostalom, ionako će im biti jasno da idemo na sever. Učinismo kratak odmor. Konja držim za povodac. Jedemo, pijemo, jedemo, pijemo – ne možemo se najesti i napiti. Vode nam je ostalo samo malo na dnu, sami se čudimo. Kurs: sever. Konj neće u kas, ali ide brzo, osam do deset kilometara na sat. Ako smo za šest noći prevalili 150, ove noći ćemo još sedamdeset. Ne budemo li vrludali bićemo na Irtišu. Sviće. A skloništa nema. Nastavljamo dalje. Već postaje opasno. Ugledasmo duboku jarugu, sličnu jami. Spustismo se u nju s konjem, popismo još malo i pojedosmo. Najednom blizu nas zatrešta motocikl. To uopšte nije dobro, negde je tu put. Moramo se bolje sakriti. Izidosmo, razgledamo. Ne mnogo daleko je mrtvi aul1 . Polazimo onamo. Rastovaramo konja među tri zida porušene kuće. Sputavam ga za prednje noge, puštam da pase. No, ovoga dana spavanja nema. S Kazahstancem i ponjavom ostavili smo trag. Veće. Sedam dana. Konj pase, malo podalje. Pođosmo po njega – on skače, ne da se. Kolja ga uhvati za grivu – on ga povuče, obori. Rasputao se, sada ga nećemo hvatati. Hvatamo ga tri sata, ugonimo u ruševine, nabacujemo mu petlju od kaiševa, namučismo se, a sve zabadava. Grizemo usne od jada, ali moramo ga se manuti. Ostala nam je samo uzda i bič. Pojedosmo još malo, popismo ono vode što nam je još ostalo. Natovorismo vreće i praznu kofu na sebe, krenusmo. Danas možemo. Sledeće jutro nas zateče tako da se morasmo sakriti u žbunju nadomak puta. Mesto nimalo pogodno, možemo biti otkriveni. Protandrka zaprega. I ovaj dan provedosmo bez sna. Na kraju osmog dana opet polazimo. Idemo neko vreme, i najednom nam zemlja pod nogama meka: ovde je orano. Idemo dalje. Po putevima automobilski farovi. Pažnja! Iza oblaka mlad mesec. Ponovo izumrli kazahstanski aul. A preko njega svetiljke, selo, i iz njega dopire melodija: Rasprežite momci konje vrane!... Vreće ostavismo u ruševinama, s kofom i tašnom uputismo se u selo. U džepovima nam noževi. Prva kuća – grokće prase. E, da si nam bilo u stepi! U susret nam ide mladić na 1 Takvih aula je od 1930. do 1933. po Kazahstanu dosta. Najpre je tuda projezdio Buđoni sa svojom konjicom (sve do sada u ćelom Kazahstanu nema nijednog kolhoza s njegovim imenom, nijednog njegovog portreta), zatim je stigla glad. [Aul: kazahstansko selo. – Prev.]

127 biciklu. »Čuj, mladiću, imamo onamo vozilo, teramo žito, gde bismo našli vode da napunimo hladnjak?« Mladić siđe, povede nas, pokaza. Na kraju sela je korito, verovatno za stoku. Kada nas mladić napusti, sedosmo, navalismo na vodu. Popismo odjednom pola kofe (danas nam se posebno pije, danas smo siti). Kao da postaje svežije. I pod nogama – prava trava. Reka mora da je tu negde! Moramo je tražiti. Idemo, tražimo. Trava je viša, nailazimo na žbunje. Vrba! – vrba je uvek pored vode. Trska! I – voda! Neka mrtvaja Irtiša, sigurno. Sada možemo da se izbrčkamo, da se okupamo. Trska od dva metra visine! između nogu nam prhnuše divlje patke. Ovde je širina, ovde je sloboda, ovde nećemo propasti! I tek sada, nakon osam dana, naši želuci počinju da rade. Nakon osam dana i noći neaktivnosti – kakve su to muke! Potom nanovo u napušteni aul. Ložimo među ruševinama vatru pristavljamo kastradinu da se kuva. Trebalo bi nam da noć upotrebimo za putovanje, no nama se strašno jede, ne možemo se najesti. Pojeli smo toliko da se jedva mičemo. Zadovoljni, idemo da tražimo Irtiš. Ono što se za osam dana nije desilo, dešava se sada – prepirka. Ja kažem: desno, Ždanok: levo. Ja dobro vidim da treba desno, ali on ni da čuje. Evo još jedne opasnosti za begunce – razmirica. U bekstvu neko mora obavezno da se sluša. Inače, zlo. Da bi bilo kako ja hoću, ja idem desno. Pošao sam sto metara, ne čujem za sobom korake. Teško mi pada: rastati se ne smemo. Prisedoh uz plast, obazreh se... Kolja dolazi! Zagrlih ga. Pođosmo naporedo, kao da ništa nije bilo. Žbunje je češće, svežine više. Prilazimo obronku. Dole, ispod nas, zapljuskuje, šumori, neuravnoteženo diše Irtiš... Ima li iko srećniji od nas! Nalazimo plast sena, uvlačimo se u njega. Gde nas sad tražite, o, vi psi? Gde ste to, gde?! Utanjamo u blažen san. Razbudi nas – pucanj! I lavež pasa, sasvim blizu. Šta? Znači, sve je gotovo? Znači – slobodi je kraj?... Šćućurili smo se, ne dišemo. Pored nas prolazi čovek. Sa psom. Lovac!... Još tvrđe smo zaspali, i ceo dan spavali. Tako smo završili naš deveti dan. Kada pade mrak, pođosmo niz reku. Trag smo ostavili pre tri dana. Štenara nas sada traži obalama Irtiša. Oni znaju da mi moramo na vodu. Ako bismo išli obalom, vrlo je moguće da nabasamo na zasedu. Takvo kretanje bi nam pravilo i drugu nepriliku: morali bismo obilaziti zavoje, mrtvaje i trstike. Treba nam čamac! Svetio, kućica na obali. Udar vesala, pa tišina. Pritajili smo se, dugo čekamo. Svetio se ugasilo. Spuštamo se, oprezno. Čamac je tu. I par vesala. Izvrsno! (Domaćin ih je lako mogao

128 poneti sa sobom.) »Što na moru dalje – zla sve manje!« Vodo, rođena vodo! Najpre tiho, bez pljuskanja. Na sredini – navali na vesla! Mi niz Irtiš, a nama u susret iza zavoja – lađa, koja se kupa u svetlosti. Koliko svetiljki. Svi prozori osvetljeni, sva lađa odjekuje od muzike za ples. Srećni slobodni putnici, nesvesni svoje sreće i svoje slobode, miču se po palubi, sede u restoranu. A kako je tek udobno u njihovim kabinama!... Spuštamo se ovako više od dvadeset kilometara. Namirnice nam ponestaju. Moramo ih, tokom noći blagovremeno popuniti. Čujemo petlove, pristajemo uz obalu, penjemo se oprezno uz nju. Kućica. Psa nema. Štala. Krava s teletom. Kokoške. Ždanok voli perad, ali ja ga odvraćam: uzmimo tele. Odvezujemo tele. Ždanok ga vodi prema čamcu, a ja zamećem, u najbukvalnijem smislu, tragove, inače će štenari biti jasno kao dan da plovimo niz reku. Tele do obale ide mirno, no u čamac – uprlo se nogama, neće za živu glavu. Jedva obojica uspesmo da ga ukrcamo i povalimo u čamac. Ždanok sede na njega, pritisnu ga, ja uzeh vesla: da se malo udaljimo, pa da ga koljemo. Samo, voziti ga živog bila je greška! Tele poče da se koprca, odbaci Ždanoka i ritnu se prednjim nogama u vodu. Svi na palubu! Ždanok drži za zadnji kraj tele, ja Ždanoka, a svi se naveli u stranu i voda preliva. Još to bi nam trebalo – da se udavimo u Irtišu! Ipak ga ugurasmo natrag. Na žalost, čamac je mnogo utonuo, moramo da se oslobodimo vode. Samo, pre toga moramo da zakoljemo tele. Uzimam nož i pokušavam da mu prerežem žile između vrata i glave, negde tu je to mesto. Ali, ja ga ne nalazim, ili mi je nož tup, ne ide. Tele drma, otima se, podivljalo je. Podivljao sam i ja. Mučim se da mu prerežem grlo – opet ne ide. Tele riče, rita se, sad će iskočiti iz čamca, ili nas potopiti. Njemu se živi! – No i nama se živi! Koljem – a zaklati ne mogu. Ono ljulja čamac, naginje ga, evo sad će nas prevrnuti u vodu, to šašavo tele! Zbog toga što je ono toliko šašavo i tvrdoglavo, u meni se prema njemu razgoreva takva mržnja kao da mi je ono najljući neprijatelj i ja počinjem da ga zlobno nabadam, da gađam nožem gde mi padne1 . Krv šiklja, prska po nama. Tele se dere iz sveg grla, očajnički se bacaka. Kolja mu stiska vilice, čamac se ljulja, a ja koljem li koljem. Nekada, meni je bilo žao ubiti miša, bubu. Sada – milosti nemam: ili ono, ili mi! Na kraju, ono se predade. Počesmo izbacivati vodu. Crpaljkom i konzervama, pregrštima. Struja nas nosi na rukavac. Ispred nas je ostrvo. Na njemu ćemo se i skloniti, uskoro će svanuti. Uterasmo čamac u trsku. Tele i sve naše imanje izbacismo na obalu, čamac maskirasmo odozgo trskom. Vući tele za noge uz strmi obronak nam ne pada baš lako. A na ostrvu – trava do pojasa i šuma. Kao u bajci! Mi već nekoliko godina živimo u pustinji, mi smo zaboravili i kakva je šuma, i kakva je trava, i šta je reka. Sviće. Gledamo tele, i sve nam se čini da je ljuto na nas. Ali, samo zahvaljujući njemu, našem milom teletu, mi sada možemo ostati neko vreme na ostrvu. Oštrimo nož na komadiću 1 Da li naši ugnjetači i nas ovako mrze dok nas ugnjetavaju?

129 lima na našoj »kaćuši«. Nikada ranije nisam imao prilike da derem životinju, moram se sada učiti. Načinio sam rez po stomaku, derem kožu, vadim utrobu. Naložismo u sredini šume vatru i pristavismo teletine i ovsenih pahuljica. Punu kofu. Gozba! A glavno – spokoj u duši. Jer – mi smo na ostrvu. Ostrvo nas odvaja od zlih ljudi. Ima među ljudima i dobrih, samo oni se nekako ne pokazuju beguncu, njemu se pokazuju jedino zli. Sunčan topao dan. Ne moramo se više grčiti u šakalovoj rupi. Trava – gusta, sočna. Onaj kо je svakoga dana gazi ne zna joj cenu, ne zna šta to znači baciti se grudima na nju, zagnjuriti u nju lice. Tumaramo po ostrvu. Ono je gusto obraslo šipurkom, čiji su plodovi zreli. Ne prestajemo da se gostimo njima. Još jednom jedemo supe. Još jednom kuvamo teletine. I kašu s bubrezima. Orni smo za šalu. Sećamo se našeg teškog putovanja i nalazimo podosta toga čemu se možemo smejati. Smejemo se i tome kako sada tamo čekaju skeč. Kako psuju, kako se pravdaju pred upravom. Imitiramo ih kakva lica prave. Kikoćemo se... Na debelom stablu, pošto smo ogulili koru, užarenom žicom ispisujemo: »Ovde, na putu u slobodu, u oktobru 1950, krili su se ljudi koji su bili osuđeni na doživotnu robiju.« Neka je i trag. Na ovom zaturenom mestu, on poteri ne može biti od koristi, a ljudi će kad–tad pročitati. Odlučujemo da nikuda ne žurimo. Sve zbog čega smo bežali, mi već imamo: slobodu! (Kada stignemo u Omsk ili u Moskvu, teško da ćemo biti slobodniji.) Dani su i dalje sunčani, topli, vazduh čist, zelenilo, vremena napretek. I mesa dosta. Jedino hleba nemamo, on nam mnogo nedostaje. I tako, ostajemo na ostrvu skoro celu nedelju: od desetog do šesnaestog dana našeg bekstva. Na najgušćem mestu sagradismo kolibu od granja. Noću je, doduše, u njoj hladno, no mi san nadoknađujemo danju. Svih tih dana sija nam zlatno sunašce. Pijemo mnogo, hoćemo da se, kao kamile, napijemo i za naredne dane. Sedimo bezbedno, često kroz granje posmatramo život tamo preko reke. Tamo prolaze kola, tamo se kosi – drugo seno, otava. K nama niko nosa ne pomalja. Iznenada, dok jednoga dana dremuckamo u travi na poslednjim zracima sunca, čujemo na ostrvu udarce sekire. Pripodižemo se i vidimo: nedaleko od nas neki čovek kreše granje i polako nam se primiče. Ja sam za poslednjih pola meseca urastao u bradu, u strašnu smeđu čekinju, nemam se čime brijati – tipični begunac. A Ždanok brade nema, kao kakvo momčence. Zato se ja pravim da spavam, a njega upućujem onome u susret da mu se obrati za vatru za cigaretu, reći će da smo iz Omska, turisti, i raspitaće se za njega, odakle je. A bude li trebalo – biću spreman.

130 Kolja pođe, porazgovara. Zapušiše. Onaj je Kazahstanac iz susednog kolhoza. Posle vidimo: pođe obalom, sede u čamac i, ne uzevši od skresanih grana, otplovi. Šta to znači? Zuri da nas prijavi? (A možda i obrnuto: prepao se da ćemo mi njega prijaviti, za seču šume takođe se kažnjava. Život je takav da se svak svakoga boji.) »Šta si mu rekao о nama?« – »Da smo alpinisti.« To je da se čovek i smeje i da plače. Ždanok uvek sve zapetlja. »Ma, zar ti ne rekoh: turisti? Kakvi te sad alpinisti usred stepe kao na dlanu snašli?!« Ne, tu nam više ostajanja nema! Došao je kraj našoj sreći. Prebacismo sve u čamac i odveslasmo. Neka je i dan, moramo što pre odavde. Kolja je legao na dno čamca, s obale se vidi samo jedan čovek. Veslam, držim se sredine Irtiša. Problem je – kako kupiti hleba. Drugo – mi ulazimo u naseljene predele i ja se obavezno moram obrijati. U Omsku nameravamo da prodamo jedno odelo, ući na nekoj stanici podalje u voz i otputovati. Pred veče primičemo se kućici čuvara balisaže, penjemo se. Unutra žena, sama. Prepala se, ustumarala: »Evo sad ću pozvati muža!« I pođe nekud. Ja za njom – pratim je. Odjednom Ždanog iz kućice uznemireno povika: »Žora!« (Đavo ti jezik prekinuo dabogda! Zar se nismo dogovorili: ja sam Viktor Aleksandrovič.) Vraćam se. Dva čoveka, jedan s lovačkom puškom. »Ko ste vi?« – Turisti iz Omska. Želeli bismo da kupimo hrane. (I da bih razbio sumnju): Uđimo u kuću, zašto nas tako nerado primate?« I stvarno, oni omekšavaju. »Mi nemamo ništa. Možda u sovhozu ima. Dva kilometra niže.« Ulazimo u čamac i spuštamo se još dvadesetak kilometara. Mesečina. Kućica. Penjemo se uz obronak. Svetla nema. Kucamo. Izlazi Kazahstanac. On je prvi koji nam prodaje pola vekne hleba, četvrt vreće krompira. Kupujemo i iglu s koncem. (To je, naravno, nerazumno.) Tražimo i brijač, ali on se ne brije, ćosav je. Ipak, prvi dobar čovek. Omekšavamo prema njemu i pitamo da nema ribe. Ustaje žena, nosi dve ribe i kaže: »Beš pare.« To je već mimo svakog očekivanja, daje besplatno! Ovo su, zaista, neki dobri ljudi! Trpam ribu u vreću, ona je ščepala, ne da. »Beš pare, pet rubalja« – objašnjava domaćin. Ah, to, znači! Ne, nećemo, skupa nam je. Plovimo ostatak noći. Sledeći, sedamnaesti dan bekstva krijemo čamac u žbunju, spavamo u senu. Isto tako i osamnaesti i devetnaesti dan, starajući se da se ne sretamo s ljudima. Imamo sve: vodu, vatru, meso, krompir, so, kofu. Leva, strma obala je obrasla listopadnom šumom, desna je pod livadama, mnogo sena na njima. U toku dana ložimo vatru u žbunju, kuvamo supu, spavamo. Samo, uskoro će Omsk, moramo u narod, a to znači: treba mi brijač. Potpuna bespomoćnost. Bez brijača i makaza nema načina da se oslobodim dlaka. Osim da čupam dlaku po dlaku. Na mesečini nam se pokazuje visoko uzvišenje nad Irtišom. Osmatračnica? Iz Jermakovih vremena? Popesmo se da pogledamo. Na mesečini vidimo tajanstven mrtav grad

131 od ćerpiča. I ovo je, sigurno, iz početka tridesetih... sve što gori – sprženo, što.je od ćerpiča – porušeno, nešto žitelja – konjma za repove... Turisti ovamo ne dolaze. Kiša nije pala nijednom u ove dve nedelje. Ali, noći su postale vrlo hladne. Da bismo brže išli, veslam ja, a za to vreme Ždanok sedi na krmi i smrzava se. I evo, dvadesete noći on počinje da moli da zapalimo vatru i da se ugrejemo vrućom vodom. Dajem mu vesla, ali njega trese groznica, on samo vatru hoće. Njegov drug u bekstvu ne može mu odbiti vatru; samo, bio bi red da Kolja sam shvati i da je se odrekne. Ali Ždanok je takav, on se neke svoje želje ne može odreći. Kao onda kad je ščepao lepinju sa sofre, ili onda kada ga je sablažnjavala živina. On se trese i traži vatru. Međutim, niz Irtiš nas sigurno čekaju, dobro su načuljili uši. Za divno je čudo što i do sada nijednom nismo naleteli na patrole. Što nas nisu videle na mesečini nasred Irtiša i pohvatale. U međuvremenu, zapazismo svetio na visokoj obali. Kolja navalio da umesto da založimo vatru, svratimo da se malo ugrejemo. To je još opasnije. Ne bih mu smeo popustiti. Toliko se ispatiti, toliko preko glave preturiti – a za šta? Ali, odbiti mu ne mogu, možda je bolestan. A on hoće pa hoće. Uz petrolejku na podu spavaju Kazahstanac sa ženom. Skočiše, prepadnuti. Objasnih: »Razboleo mi se drug, dozvolite da se ugrejemo. Mi smo na službenom putu, iz Zagotzerna1 . Prevezli su nas s one obale na čamcu.« – »Lezite!« – veli Kazahstanac. Kolja leže na nekakvu asuru, prilegoh i ja, da zavaram. To je za čitavog bekstva prvi naš krov nad glavom, no mene jeza od njega hvata. Kakvo spavanje! – ja ni ležati ne mogu. Osećam kao da smo se sami prijavili, kao da smo sami upali u kljusu. Stari izađe u donjem rublju (ja bih inače pošao za njim) i dugo se ne vraća. Čujem: iza zastora neko šapuće na kazaškom. To je mlad par. Pitam: »Ko ste vi? Čuvari na balisaži?« – »Ne, mi smo stočarski sovhoz „Abaj“ prvi u Republici.« Izabrali smo, nema šta, gde da svratimo! Kao da smo po zlu tražili! Gde je sovhoz – tu je vlast i milicija. Pa još – prvi u Republici! Zalažu se, znači... Stežem Kolji ruku: »Ja idem do čamca, dođi za mnom, uzmi tašnu.« A glasno: »Nije trebalo da ostavimo hranu na obali.« Izlazim u predsoblje. Guram spoljna vrata: ne otvaraju se. Jasno je, znači. Vraćam se, drmam Kolju u znak uzbune, pa opet na vrata. Vrata su gradili loši majstori, jedna daska dole je kraća. Provlačim ruku i opipavam... da, spolja su poduprta kočićem. Odgurnuh ga. Izidoh. Brzo na obalu. Čamac je tu. Stojim na punoj mesečini i čekam. Kolja se ne pojavljuje. Vidi ti zla! Ne ustaje mu se, izgleda. Hoće da se još nekoji minut greje. Ili je možda zadržan. Moram ići da mu pomognem. 1 Preduzeće za otkup žita.

132 Penjem se opet na obronak. Prema meni, od kućice, idu četvoro. Ždanok među njima. Idu u grupi. (Možda ga i drže?) Viče: »Žora!« (Opet on: »Žora«!) »Dođi ovamo! Traže dokumenta!« A tašne, zaludu sam mu govorio, nema s njim. Prilazim. Novi s kazaškim akcentom pita: »Vaše isprave?« Držim se koliko je moguće mirnije: »A vi, kо ste vi?« – »Ja sam komandir.« – »Onda« – kažem tonom ohrabrenja – »pođimo. To se uvek može učiniti. Tamo ćemo u kući, tamo ima više svetlosti.« Ulazimo u kućicu. Ja dižem polako tašnu s poda, prilazim petrolejci, odmeravam kako ću najbolje odbiti napad i strugnuti prema vratima, držim im govor: »Isprave su tu, samo izvolite. Nadležni treba isprave da proveravaju, nego šta? Predostrožnosti nikad odviše. Kod nas u Zagotzernu desilo se nešto slično...« Već sam uhvatio za bravicu na tašni, ona je otvorena. Oni se zbili oko mene. Iz sve snage munuh levo komandira ramenom, on – na starog, oba popadaše. Mladome desno – pun udarac u vilice. Dreka, vika. Ja: »Mahmadera!« i skočih s tašnom na jedna, pa na druga vrata. Međutim, Kolja viče iz predsoblja: »Žora! Mene su uhvatili, ne puštaju me!« On se čvrsto uhvatio za stub vrata, a oni iznutra ga vuku. Potegnem ga za ruku, ne mogu ga iščupati. Onda se opreh nogom о stub, i potegoh tako da Kolja prelete preko mene, i ja sam se prevrnuh. U istom času dvojica skočiše na mene. Više se i ne sećam kako sam iskočio ispod njih. Samo, naša draga tašna ostade nam onamo. Potrčah – hopa–hop! – pravo na obronak. Iza mene viču na ruskom: »Sekirom! Udri ga sekirom!« Plaše se, vidi se, inače bi na kazaškom. Osećam da umalo što me nisu uhvatili. Spotičem se, sad ću pasti! Kolja je već kod čamca. Vičem: »Odbij čamac i skači!« On ga odbija, a ja gazim do kolena u vodu, pa tek tada skačem u njega. Kazahstanci ne smeju u vodu, ustumarali su se na obali: »Gir, gir, gir!« Vičem im: »Uhvatiste Г nas, gadovi?« Sva sreća što puške nisu imali. Poterah čamac niz struju. Oni se dali u dreku, trče niz obalu, ali put im zagrađuje neka mrtvaja. Skidam svoje dvoje pantalona, mornarske i civilne, cedim ih. Vilice ne mogu da sklopim. »E pa, Kolja, fino se ogrejasmo!« Kolja ni reč... Vidi nam se, s Irtišom se moramo rastajati. Kad svane, moramo na obalu, i do Omska ići autostopom. Nije više ni daleko. U tašni su ostali »kaćuša« i so. A brijač gde naći, a gde se osušiti? Eno čamac uz obalu, eno kućica. Čuvar na balisaži, besumnje. Izlazimo na obalu, kucamo. Svetio se ne pali. Dubok ljudski glas: »Ko je ?« – »Pustite nas da se ugrejemo. Čamac nam se prevrnuo, zamalo smo se podavili.« Unutra dugo petljanje; na kraju, vrata se otvaraju. U predsoblju, u polutami, uz vrata, stoji grmalj od starca, Rus. S obe ruke zamahnuo na nas sekirom. Na prvoga će je sjurdati, ne možemo ga sprečiti! »Ma, ne bojte se – ubeđujem ga. – Mi smo iz Omska. Bili smo na službenom putu u sovhoz ,Abaj‘. Hteli smo čamcem do rejona niže od nas, ali tu gore je plićak, i još mreža razapeta, nismo se snašli, prevrnuli smo se, vidite.« On se još uvek sumnjičavo beči na nas, ne spušta sekiru. Gde sam ga video, na kakvoj slici? Starina iz narodne pesme: bela glava, bela brada. Napokon on progovara: »Znači, u Železjanku idete?« Odlično, sad znamo i gde se nalazimo. »Da, da, u Železjanku. Ali, što je najgore, tašna nam je utonula, i s njom 150 rubalja. Kupili smo u sovhozu nešto mesa, ono nam sad nije najpreče.

133 Da ne biste vi kupili od njega?« Ždanok odlazi za meso. Starac me pušta u glavnu prostoriju. U njoj petrolejka, na zidu puška. »Sada vam moram proveriti isprave.« Nastojim da budem što odvezaniji: »Isprave uvek držimo kod sebe, dobro je što su nam bile u gornjem džepu pa se nisu okvasile. Ja sam Stoljarov, Viktor Aleksandrovič, opunomoćenik Oblasne uprave za uzgoj stoke.« Sada se mora što pre preuzeti inicijativa: »A vi?« – »Čuvar na balisaži.« – »A ime, kako vam je ime?« U to dođe Kolja i starac se više ne vrati na dokumenta. Reče da za meso nema novca, a može nas čajem počastiti. Posedesmo kod njega oko jednog sata. On nam na ljuskama podgreja čaja, dade hleba, čak nam i po parče slanine izreza. Porazgovarasmo о gazu na Irtišu, koliko smo dali za čamac, gde ga možemo prodati. Najviše on govori. Gleda nas staračkim okom punim razumevanja, i sve mi se čini da nas on posve prozreva, ali je čovek. Spopade me čak želja da mu se otkrijem. Samo, od kakve bi to bilo koristi? On brijača nema, to je jasno, sav je urastao u dlaku, kao što uraste sve što živi u šumi. A njemu je manje opasno da ne zna, inače – znao a nije prijavio. Ostavljamo mu naše teletine, on nama daje šibice, izlazi da nas otprati i objašnjava gde da se koje strane držimo. Mi se odbismo i navalismo na vesla, da bismo te poslednje noći što više prevalili. Hvatani smo na desnoj obali, zato se sada više pribijamo uz levu. Mesec je nad našom obalom, no nebo je čisto i vidimo kako duž desne, koja je strma i pošumljena, isto tako niz vodu, samo sporije od nas, plovi čamac. Da nije operativna grupa?... Idemo paralelno s njim. Odlučih da blefiram, navalih na vesla, priđoh: »Zemljače, kuda to?« – »U Omsk.« – »A odakle?« – »Iz Pavlodara.« – »Zašto tako daleko?« – »Zauvek, selimo se.« Za operativca previše priprosto oko i suviše rado odgovara, vidi se da se raduje susretu. Žena mu spava u čamcu. On za veslima ubija duge noćne sate. Zagledujem se bolje: to nije čamac, to je prava araba, krcata stvarima zavežljajima. Brzo se snalazim. Poslednja noć, poslednji sati na reci – a takav susret! Ako se kućom seli, to znači da imaju i hrane, i novca, i lične karte, i odeću, čak i brijač. I niko na njihov nestanak neće obratiti pažnju. On je sam – ženu ne brojim, a mi dvojica. Ja ću se nekako provući s njegovom ličnom kartom, Kolji će dobro pristati da postane žena – onako mali, ćosav, stas ćemo mu doterati. Kod njih ćemo svakako naći i kofer: ljudi smo na putu. Bilo koji vozač će nas sutra ujutru prebaciti do Omska. Da li je ikada bilo vreme kada na ruskim rekama nije bilo razbojništva? Nama su došli teški trenuci – šta drugo da radimo? Pošto smo ostavili tragove na reci, to nam je jedina i poslednja šansa. Nije mi lako da jadnika lišim imovine, ali – a nas, kо nas žali? I kо će nas požaliti? Sve je to u trenu promaklo u mojoj i Ždanokovoj glavi. I ja tiho: »M–m?« A on: »Mahmadera.«

134 Sve se više primičem, sada već pritešnjujem njihov čamac uz strmu obalu, uz mračnu šumu, žurim da ih ne pustim do zavoja reke, tamo se šuma možda završava. Uzimam ton vlasti i naređujem: – Pažnja! Mi smo operativna grupa Ministarstva unutrašnjih poslova. Pristanite uz obalu, kontrola isprava! Veslač ispušta vesla: uplašio se, ili se obradovao: nismo razbojnici, već operativna grupa. – Izvolite – kaže – možete i ovde, na vodi. – Rekao sam da pristanete, i pristanite! Hitro! Prišli smo mu, skoro bok о bok. Mi poiskakasmo, on se preko bala teško izvlači, vidimo da hrama. Žena se probudi: »Jesmo li još daleko?« Čovek nam pruža ličnu kartu. »A vojna knjižica?« – »Ja sam invalid, od ranjavanja, skinut sam s evidencije. Evo, imam potvrdu...« Vidim – na pramcu nešto sija: metal, sekira. Dajem Kolji znak: konfiskovati. Kolja se previše naglo baca i hvata sekiru. Žena zakuka, zlo joj se vidi. Ja, strogo: »Kakva te sad kuknjava spopala? Prestani! Mi tražimo begunce. Zločince. A sekira je oružje.« Ona se malo umiri. Naređujem Kolji: – Poručniče! Pođite do straže i nađite kapetana Vorobjova! (I čin i ime su mi sami od sebe došli na pamet, a evo zašto: naš prijatelj, kapetan Vorobjov, begunac, ostao je da leži u ekibastuskom buru.) Kolja je shvatio: osmotriće gore da nema koga, može li se operisati. I zaždi naviše. U međuvremenu, ja ispitujem i razgledam. »Uhapšeni« mi ponizno svetli svojim šibicama. Gledam im lične karte i druge isprave. Odgovara i starost: invalid, još nema četrdeset. Radio kao čuvar na balisaži. Sada su prodali kuću, kravu. (Novac je s njima, razume se.) Pošli da traže sreću. Bilo im malo dana, nastavili noću. Prilika retka, prilika jedinstvena: njihov nestanak nigde neće biti zabeležen. Samo, šta mi to mislimo. Da im ne nameravamo uzeti živote? Ne, ja nikada nisam ubijao, i neću nikada! Islednika ili opera kada me muče – da, ali moja ruka se ne može podići na obična čoveka. Da im uzmem novac? Samo vrlo malo. Koliko to – malo? Za dve karte do Moskve. I za hranu. I još za po koju prnju. To ih neće uništiti. A ako im ne bismo uzeli čamac i dokumente, ako bismo se s njima sporazumeli da nas ne izdaju? Teško je poverovati. A bez dokumenata – kako ćemo? A ako im uzmemo dokumenta, šta im drugo ostaje do da prijave? A da ne bi prijavili, treba ih odmah svezati. Tako ih sputati da nam ostane na raspolaganju dva–tri dana. Onda, to jednostavno znači?...

135 Kolja se vratio, daje mi znak da je gore sve u redu. Čeka »mahmadera« od mene. Šta ću? Robijaški Ekibastuz niče mi pred očima. Zar da se vratimo tamo?... Zar mi nemamo prava?... Najednom, najednom me nešto vrlo meko pomilova po nogama. Pogledah: nešto malo, belo. Sagoh se: belo mače. Iskočilo iz čamca, zadiglo repić kao perjanicu, prede i češe mi se uz gležnjeve. Ono ne sluti šta ja smeram. Osetih da mi je taj dodir mačeta slomio volju. Zatezana dvadeset dana od momenta podvlačenja pod žicu, ona je sada prosto pukla. Osetih da im ne mogu, ma šta mi Kolja rekao, ne samo živote nego ni njihov krvavo zarađen novac uzeti. Još uvek strogim tonom: – Sačekajte malo da odlučimo! Penjemo se na obronak, u rukama držim njihove isprave. Kažem Kolji šta mislim. On ćuti. Ne slaže se, ali ćuti. Tako je to: oni mogu bilo kome uzeti slobodu, njih ništa ne može pokolebati. Ako, pak, mi želimo da vratimo našu prirodnu slobodu, oni bi nam za to život uzeli, naš i svih onih koje susretnemo na putu. Oni mogu sve, mi ne možemo ništa. Eto zašto su oni jači od nas. I ne dogovorivši se, spuštamo se niz obalu. Kod čamca je samo hromi. »Gde ti je žena?« – »Prepala se i utekla u šumu.« – Uzmite dokumenta. Možete nastaviti put. On zahvaljuje. Viče put šume: – Mari–ija! Dolazi ovamo! Ovo su dobri ljudi. Idemo dalje. Mi se odbijamo od obale. Brzo veslam. Ćopo se povratio od straha i viče za mnom: – Druže šefe! Mi smo juče videli dvojicu, prave bandite. Da smo znali, zadržali bismo ih, nitkove! – Je l’ ti ih sad žao? – dobacuje mi Kolja. A ja, šta ću – ćutim. * * *

136 Od ove noći, od onog svraćanja na grejanje, ili od beloga mačeta, sve naše bekstvo je pošlo na ćoravo. Nešto smo bili izgubili: samouverenost li, umešnost li, sposobnost li odlučivanja, duh li zajedništva? Tu, pred samim Omskom, počesmo da pravimo grešku na grešku, da bijemo kо u klin kо u ploču. A takvi begunci, to je jasno, ne mogu daleko. Ujutru ostavismo čamac. Dan prespavasmo u plastu, vrlo nemirno. Smrači se. Mi – gladni. Trebalo bi da skuvamo mesa, ali smo kofu prilikom povlačenja izgubili. Odlučih da ga ispečemo. Nađe se traktorsko sedište, ono će nam biti tiganj. Krompir ćemo u pepeo. Nedaleko od nas ostala je, iza kosača, visoka kosačka katafa. U pomračenju koje me toga dana bilo zadesilo odlučih da ne bi bilo loše da naložimo u katafi: plamen se niotkuda ne može videti. Kolja neće da večera: »Idemo dalje!« Razmirica. Neće nam se. Uprkos svemu, ja naložih u kolibici – i više nego što je potrebno. Planu katafa, jedva uspeh i ja da se izvučem. A plamen preskoči na plast, na onaj isti što smo u njemu proveli dan, planu i on. Bi mi prosto žao sena, tako je mirisalo, a i utočište nam je davalo. Počeh da ga razbacujem, da se valjam po zemlji, hteo bih da ga ugasim, da ne dozvolim vatri da se širi. Kolja sedi po strani, naduo se, neće da pomogne. Kakav sam tek ja trag ostavio! Kakvu svetlost – na mnoge kilometre uokolo! A to je još i diverzija. Za bekstvo če nam dati istih 25 godina što ih imamo, a za »diverziju« na kolhoznom senu mogu, samo ako hoće, i smrtnik. A što je najgore – sa svakom greškom povećava se mogućnost nove greške, gubi se samouverenje, sposobnost procene situacije. Koliba je izgorela, ali se i krompir ispekao. Umesto soli – imaćemo pepela. Založismo. U noći nastavljamo put. Obilazimo veliko selo. Nalazimo ašov. Uzimamo ga, za svaki slučaj. Idemo bliže uz Irtiš. I – pravo na zaliv. Zar opet da obilazimo? Da puknemo od jada. Potucasmo se okolo, nađosmo čamac, bez vesala. Ništa, ašov će nam biti veslo. Preplovismo zaliv. Tada ja pritegoh ašov kaišom na leđima da bi držalje štrčalo gore kao cev puške. Po mraku, možemo ličiti na lovce. Uskoro se sretosmo s nekim, ja skočih u stranu. On: »Petro!« Ja: »Pogrešio si, nisam Petro.« Idemo cele noći. Opet spavanje u plastu. Probudi nas sirena s lađe. Izvirismo: pristanište nije daleko. Dovoze kamionima lubenice na njega. Omsk je blizu. Omsk je tu, stigli smo! Vreme je da se brijem i da nabavljamo novac. Kolja me začikava: »Sada smo propali. Zašto smo i bežali ako ih moramo žaliti? Sudbina nam je bila u pitanju a ti si ih požalio. Gotovo je s nama.« On je u pravu. Sada sve izgleda tako šašavo: ni brijača, ni novaca; imali smo i jedno i drugo pod rukom – a nismo uzeli. Tolike godine misliti na bekstvo, pokušavati ga, upotrebiti tolika lukavstva, provlačiti se ispod bodljikave žice i čekati metak u leđa, šest dana ne piti,

137 dve nedelje pešačiti preko pustinje – a ne uzeti ono što ti se samo nudilo! Kako sada neobrijan u Omsk? Kako iz Omska dalje?... Provodimo dan u plastu. San nas neće, naravno. Oko pet po podne Ždanok kaže: »Iziđimo sada, da dok se vidi razgledamo okolinu.« Ja: »Nipošto!« On: »Skoro će ceo mesec kako smo utekli! Ti si prava kukavica! Ja ću da iziđem, sam ću poći.« Zapretih mu: »Pazi dobro, ovaj nož može biti i za tebe!« Naravno, ja i ne pomišljam da ga na njega upotrebim. On se umiri, ostade da leži. Iznenada se izvali iz plasta i pođe. Šta da radim? Da se ovako rastanemo? Skočih i ja, pođoh za njim. Idemo u po bela dana, putem niz Irtiš. Sedamo iza jednog plasta, dogovaramo se: ako sada nekoga sretnemo, ne smemo ga do noći puštati da nas ne bi pre mraka dostavio. Kolja neobazrivo izleće, hoće da vidi da li je put čist i – neki mladić ga opazi. Sada – šta drugo nego da ga pozovemo: – Drugar, dođi da zapalimo. Od muke, od jada! – Kakav vas je to jad snašao? – Pošli smo šura i ja na odmor čamcem. Ja sam iz Omska, a on iz Pavlodara, radi na remontu lađa, bravar je. U toku noći čamac nam se odvezao i otplovio, ostalo nam je samo ono što je bilo na obali. A ti, šta ti radiš? – Čuvar na balisaži. – Da nam nisi video gde čamac? Negde u trsci? – Ne. – A gde ti je čuvarsko mesto? – Eno onamo – pokazuje nam kućicu. – Možemo li kod tebe? Svarićemo meso, obrijati se. Idemo. Ispada da je ono kućica njegovog suseda, drugog čuvara, njegova je trista metara dalje. Ni tu nije sam. Samo što smo ušli u kuću, dolazi sused, na biciklu i s lovačkom puškom. Gleda mi popreko bradu, raspituje se о životu u Omsku. Raspituje se kod mene robijaša kako se živi na slobodi! Mrsim mu nešto sve naokolo i nasumce: loše sa stanovima, loše s hranom, loše s industrijskom robom, tu pogrešiti ne mogu. On se grči, umeće primedbe – pali smo na partijca. Kolja sprema supu, moramo se najesti i za sutra, možda do Omska više nećemo imati prilike. Dugo, predugo poselo, do mraka. Ne smemo pustiti ni jednog, ni drugog. A ako dođe treći? Evo, oba se spremaju da idu da postavljaju svetlosne znake. Predlažemo im pomoć. Partijac ne prihvata: »Ja imam samo dva svetla da postavim, a moram i do sela, da porodici odnesem malo granja. Inače, opet ću navratiti.« Dajem Kolji znak: partijca ne ispuštaj iz vida, šta god da se desi – u žbunje. Pokazujem mu mesto sastanka. Ja odlazim s našim domaćinom.

138 Sa čamca razgledam položaj, raspitujem se koliko je do tamo i tamo kilometara. Vraćamo se istovremeno sa susedom. To me umiruje: nije nas imao kad prijaviti. On dolazi na svojoj zaprezi s granjem, ali dalje ne ide, čeka da proba Koljinu supu. Nikako da pođe. Šta da se radi? Da obojicu vežemo? Jednog u podrumu drugoga za krevet?... Obojica imaju isprave, jedan i bicikl i pušku. Eto šta znači život begunca – malo mu je golo gostoprimstvo, mora i uzimati na silu... Odjednom škripa palaca na čamcu. Gledam kroz prozor: u čamcu trojica, sada su već petorica na nas dvojicu. Naš domaćin izlazi i odmah se vraća za bidone. Kaže: »Šef je doneo naftu. Čudno što je on došao, kao da danas nije nedelja.« Nedelja! Mi smo već zaboravili da brojimo dane u nedelji, za nas oni ništa ne znače. Mi smo utekli upravo u nedelju uveče. To je ravno tri nedelje bekstva! Šta se tamo u logoru dešava?... Štenara je već izgubila svaku nadu da nas uhvati. Za tri nedelje, da smo samo pošli kolima, odavno bismo se već mogli smestiti negde u Kareliji ili Belorusiji, dobiti ličnu kartu, zaposlenje. A ako bi nas sreća poslužila, i malo više na zapad... Kako je samo teško da se predamo sada, posle tri nedelje! – E pa, Kolja, sad smo se nažderali, mogli bismo se malo i olakšati? – Izlazimo u žbunje i otuda pratimo šta se zbiva: naš domaćin uzima naftu iz čamca što je malopre stigao, čamcu prilazi i partijac. Nešto pričaju, ne znamo šta. Otišli su. Upućujem odmah Kolju u kuću da čuvari ne bi mogli razgovarati о nama nasamo, a ja nečujno odlazim prema domaćinovom čamcu. Da ne bi zveckao lancem, upinjem se iz sve snage i vadim kolac. Računam vreme: ako je šef čuvara pošao da nas prijavi, do sela ima sedam kilometara, to je četrdeset minuta. Ako u selu ima crvenih epoletki, da se prikupe i dođu kolima trebaće im još petnaest. Ulazim u kuću. Sused ne misli da ide, raspričao se. Vrlo čudno. Moraćemo, znači, obojicu u isti mah srediti. »Da pođemo, Kolja, da se pred spavanje umijemo?« (To jest, da se dogovorimo.) Samo što smo izišli, čujemo u tišini bat čizama. Skrećemo pažnju na tu stranu, i na svetlosti neba bez meseca vidimo kako među žbunjem trče ljudi u lancu, opkoljavaju kućicu. Šapnuh Kolji: »Na čamac!« Potrčah na reku, strovalih se niz obronak i već sam kod čamca. Sudbonosne sekunde prolaze a Kolje nema! Gde je, gde li je to on? Ostaviti ga ne mogu. Na kraju, evo ga gde trči obalom u tami, pravo na mene. »Jesi li to ti Kolja?« Plamen! Pucanj iz neposredne blizine! Skokom kaskadera (s rukama napred) skačem u čamac. S obronka – plotun iz automata. Vika: »Jedan je gotov.« Naginju se nada mnom: »Ranjen?« Ječim. Izvlače me, odvode. Ja hramam (ako sam obogaljen, manje će me tući). U mraku neopaženo izbacujem dva noža u travu.

139 Gore mi crvene epolete traže ime. »Stoljarov.« (Nikako mi se ne kazuje pravo ime, to već znači kraj slobode, a ja se još uvek nadam da ću se nekako ispetljati.) Biju me po licu: »Ime!« – »Stoljarov.« Vuku me u kućicu, svlače do pasa, ruke mi vežu žicom na leđima, žica se urezuje u meso. Bajoneti u trbuh. Ispod jednoga ističe krv. Milicionar, stariji poručnik Sabotažnikov, onaj što me je uhvatio, upire revolverom u lice, oroz je, vidim, zapet. »Ime!« Šta ću, beskorisno je opirati se. Kažem im ime. »Gde je drugi?« Obradovan zbog Kolje, ponavljam: »Bili smo zajedno, verovatno je ubijen.« Dođe oper s plavim širitima, Kazahstanac. Onako sputanog obori me jednim udarcem na krevet i nastavi da me u poluležećem stavu, naizmenično udara po licu: desnom, levom, desnom, levom, kao da pliva. Od svakog udarca glava mi lupi о zid. »Gde ti je oružje?« – »Kakvo oružje?« – »Imali ste pušku, sinoć vam je viđena.« Znači, noćni lovac je dostavio... »Bio je to ašov, nije bila puška!« Ne veruje, bije. Najednom mi postade lakše, izgubih svest. Kada dođoh sebi: »Pazi dobro, ako rane nekoga od naših, tebe ćemo na licu mesta ucmekati!« (Oni kao da su predosećali: Kolja je zaista bio došao do puške. Kako mi je kasnije pričao, kada sam mu ja rekao: na čamac! – on je utekao na drugu stranu, u žbunje. Objašnjavao mi je da nije bio shvatio... Ne bih, ipak, rekao. On je ceo dan trzao da se odvoji, sada je samo iskoristio priliku. Zapamtio je onaj bicikl. Kad je zapucalo, bacio se dalje od reke i otpuzao nazad, odakle smo došli. Već se bilo dobro smrklo i dok se sav čopor gurao oko mene, on se uspravio koliko ga ima i dao se u trk. Trčao je i plakao – mislio je da sam ja ubijen. Tako je dotrčao do kućice suseda našeg domaćina. Izbio je nogom prozor, pošao da traži pušku. Napipao ju je na zidu, a s njom i vrećicu s mecima. Napunio je. Mislio je, veli, ovako: »Da se osvetim. Da pucam na njih, da osvetim Žoru.« Predomislio se, ipak. Našao je bicikl, našao sekiru. Polomio iznutra vrata, napunio vrećicu solju (to mu se učinilo najvažnije, ili možda onako u žurbi), uzjahao na bicikl i otišao prvo prečicom, a zatim pravo preko sela, pred nosom vojnicima. Tako nešto ni pomisliti nisu mogli.) A mene baciše vezanog na taljige, dva vojnika sedoše na mene, i tako me odvezoše u sovhoz, dva kilometra dalje. Tu je telefon kojim je šumar (on je bio u čamcu sa šefom čuvara na balisaži) pozvao crvene epolete, zato su oni i došli onako brzo, ja to nisam uzimao u obzir. Sa šumarom se ovde desi zgoda, о kojoj nije baš pristojno govoriti, ali je za tek uhvaćena čoveka karakteristična. Mene potera da mokrim, neko mi je morao pomoći, i to sasvim neposredno, jer su mi ruke bile svezane na leđima. Da se ne bi oni unizili, automatičari narediše šumaru da iziđe sa mnom. Udaljismo se malo u mraku od automatičara, i on me dok mi pruža pomoć zamoli da mu oprostim za izdajstvo. »To mi nalaže dužnost, šta sam mogao?« Ne rekoh mu ništa. Kо da bude sudija? Odavani smo i po dužnosti, i bez dužnosti. Svi na putu su nas odavali, svi osim onog starostavnog starca bele brade. Sedim u izbi do glavnog puta, go do pojasa, vezan. Žedan sam mnogo, a ne daju mi da pijem. Crvene epolete gledaju me kao zverke, svaki traži priliku da me mune kundakom. No, ovde me tako lako neće ubiti: ubijaju kada su u manjem broju, kada nema svedoka. (Njihova

140 zloba se može i shvatiti: koliko su dana bez odmora gazili u lancu po vodi i trsci i jeli suve i ledne konzerve!) U izbi je sva porodica. Dečica me ljubopitno motre, no prići ne smeju, drhte čak. Poručnik milicije sedi, pije votku s domaćinom, zadovoljan je uspehom i budućom nagradom. »Znaš li kо je ovaj?« – hvališe se domaćinu – Ovo je pukovnik, poznati američki špijun, veliki bandit. Bio je utekao u američku ambasadu. Oni su uz put ubijali i jeli ljude.« Možda on i sam veruje. MVD je širio takve glasine о nama, da bismo lakše bili uhvaćeni, da bi nas svi odavali. Malo im je prednost vlasti, oružja, brzine premeštanja – oni se ne libe ni kleveti da pribegnu. (A u međuvremenu, kao da se ništa ne dešava, Kolja prolazi na biciklu putem pored naše izbe, s puškom о ramenu. On vidi jako osvetljenu izbu, vojnike na tremu koji puše i galame, i mene do pola golog pod prozorom. I pritiska na pedale prema Omsku. A tamo gde sam ja uhapšen svu će noć oko žbunja preležati vojnici i ujutru ga dobro pročešljati. Niko još ne zna da su susednom čuvaru nestali bicikl i puška, i on sam je sigurno otišao da pije i da se razmeće.) Pošto se dovoljno nauživao u srećnom ulovu što ga ovaj kraj do tada nije video, poručnik milicije naređuje da me otpreme u selo. Opet me bacaju na taljige, odvoze u KPZ1 – gde sve njih nema, ima ih pri svakom seoskom sovjetu! Dva automatičara dežuraju u hodniku, dva pod prozorom! Američki špijun–pukovnik! Ruke su mi odvezali, ali mi naređuju da ležim na sredini, da se ne primičem nijednom zidu. Tako, go do pojasa na podu, provodim oktobarsku noć. Ujutru dolazi kapetan, proburažava me pogledom. Baca mi bluzu (ostalo moje su već propili). Ne podižući glas i sve se obazirući na vrata, postavlja mi čudno pitanje: – Odakle ti mene poznaješ? – Ja vas ne poznajem. – Kako si onda znao da potragu vodi kapetan Vorobjov? Znaš li, nitkove jedan, u kakav si me sos uvalio? On je – Vorobjov! Pa još – kapetan! One noći kada smo se izdavali za operativnu grupu, ja sam naveo ime kapetana Vorobjova, a čovek kome sam ja poštedeo život sve je otkucao. Sada, eto, kapetan ima neprijatnosti! Ako je vođa potrage povezan s beguncima, kako se čuditi što ona pune tri nedelje ostaje jalova!... Dolazi i čopor oficira, viču na mene, raspituju se i о Vorobjovu. Kažem im da je sve to puka slučajnost. 1 KPZ: preventivni zatvor, ćelija.

141 Opet mi sputaše žicom ruke, izvukoše vezice iz cipela i usred dana me povedoše preko sela. Stroj od dvadesetak automatičara. Selo čitavo izišlo na ulicu, seljanke vrte glavom, dečurlija se nadala za nama, viče: – Razbojnik! Vode ga na streljanje! Žica mi kida ruke, cipele na svakom koraku spadaju, ali ja držim visoko glavu i ponosno i otvoreno gledam u ljude kako bi videli da sam častan čovek. To me oni pokazuju da bi me ove žene i ova dečurlija dobro zapamtili (o tome će se ovde pričati dvadeset godina). Na kraju sela uguraše me u običnu golu karoseriju sa starim, sve u zaljuscima podom. Pet automatičara sedaju uz kabinu – da me više s oka ne smetnu. I evo, sada moram sve one kilometre što nas razdvajaju od logora i kuda smo bili toliko srećni ponovo da namotam. A cestom, koja zaobilazi, njih je petsto. Na ruke mi nameću lisice, zategnute do krajnje granice. Ruke mi na leđima, nemam se čime štititi. Ne ležim kao čeljade, ležim kao trupac. I to ulazi u mučenje. I put je u lošem stanju. Iz neba se prosuo dažd, kamion skače po džombama. Na svaki udar, glava i lice mi zaderu po zaljuscima na patosu, krvare. Rukama ne samo da ne mogu pomoći licu nego mi pri truskanju i njih reže, a lisice mi prosto testerišu šake. Pokušavam da na kolenima otpuzim do stranice, hteo bih da se oslonim ramenom о nju. Zaludu! –nemam se čime opreti, prvi jači udarac svaljuje me na pod, baca me tamo–amo. S vremena na vreme, tako me odbaci, tako se pri padu udarim о podnice, da mi se čini da mi se creva kidaju. Na leđima ne mogu – šake mi kida. Prevrnem se na bok – loše. Prevalim na trbuh – loše. Pokušam podići glavu, spasti je od udara – vrat me zaboli, glava padne i ljosne licem о podnice. A pet stražara gledaju kao da ne vide moje muke. Ovo putovanje je nešto što ulazi u njihovo duhovno vaspitanje. Poručnik Jakovljev, koji je u kabini, zaviri na odmorima u karoseriju, kezi se: »Nije utekao, je li?« Molim ga da mi dozvoli da obavim nuždu, – on prsne u smeh: »Ko ti brani? Možeš slobodno u gaće!« Molim da mi se skinu lisice. – On se smeje: »Nisam ti ja onaj što si mu se provukao kroz žice. Ne bi ti meni sad bio među živima!« Sinoć sam se radovao što batine koje sam dobio ipak nisu bile »prema zasluzi«. Sada vidim: zašto bi se mučili kad će to obaviti karoserija kamiona? Na mojem telu nema više mesta koje nije odrvenelo i koje ne boli. U šakama mi seva, glava puca od bolova, lice izudarano, iscepano о zaljuske, koža odrvenela1 . Putujemo celi dan i skoro celu noć. Kad najzad prestadoh da se borim i pustim da mi glava mlati kao tuđa о podnice, jedan od stražara ne izdrža – podbaci mi ranac pod glavu, neopaženo mi popusti lisice i, nagnuvši 1 Uz to, Teno pati od hemofilije. Bežeći, on je ulazio u sve rizike, jedna ranica mogla ga je koštati života.

142 se, šapnu mi: »Istrpi, nema još dugo.« (Odakle to kod ovoga mladića? Ko ga je vaspitavao? Nisu jamačno ni Maksim Gorki, ni politički komesar njegove čete!) Ekibastuz. Stroj. »Izlazi!« Ustati ne mogu. (I kad bih ustao, propustili bi me kroz ruke, da proslave srećan događaj.) Spustiše stranicu, svukoše me na zemlju. Okupiše se čuvari, hoće da me osmotre, da se naslade. »Uh ti, agresore!« – viknu neko. Odvukoše me preko stražare – u zatvor. Zavrljačiše – ne u samicu, nego odmah u zajedničku ćeliju. Da bi ljubitelji bekstva mogli da me se nagledaju. U ćeliji me pažljivo podižu na ruke i stavljaju na gornji ležaj. Samo, do jutarnjeg sledovanja nemaju šta da mi daju da pojedem. A Kolja je te noči nastavio prema Omsku. Od svakog vozila, kad bi ugledao farove, zašao bi biciklom u stepu i zalegao. Zatim je u nekom usamljenom dvorištu upao u kokošinjac i ostvario svoju begunačku maštu – trima kokoškama zavrnuo vratove i nabio ih u torbu. Kad su se ostale dale u dreku, produžio je dalje. Nesigurnost u sebe koja nas je pokolebala počev od naših velikih grešaka sada je Koljom ovladala do kraja. Nepostojan, razdražljiv, on je odsada bežao iz čistog očaja, slabo procenjujući šta mu treba da radi. Bio je nesposoban da shvati i ono najprostije: nestanak puške i bicikla je već morao biti otkriven, sada mu te dve stvari ne služe više kao maska, istoga jutra ih mora ostaviti kao previše upadljive. I drugo: Omsku ne sme prići s te strane i cestom, mora zaći pustim predelima iz zaleđa, zaobići grad u velikom luku. Pušku i bicikl bi morao što pre prodati, tako bi se domogao i novca. A on je pola dana prećutao u šipražju uz Irtiš, ali ni tu nije izdržao do noći, nastavio je da vozi stazama duž reke. Sasvim je sigurno da je preko radija već bilo objavljeno kako se može prepoznati, u Sibiru se toga mnogo ne libe kao u evropskom delu. Stigao je do neke kućice, ušao. U njoj je našao staricu i njenu otprilike tridesetogodišnju ćerku. I radio–aparat, a s radija se, čudna neka slučajnost, prosipa pesma: Bežala skitnica sa Sahalina Uskom stazom kojom zveri gaze... Raznežio se Kolja, suze mu potekle. »Koja ti je nevolja?« – upitala ga starica. Od takvog saučešća Kolja je otvoreno zaridao. Objasnio im: »Sam sam, od svakoga odbačen.« – »Onda se ženi« – u šali ili sasvim ozbiljno rekla je starica. – »I ova moja je neudata.« Kolja se još više raspekmezio, počeo je da osmatra svoju verenicu. Ova je okrenula posve poslovno: »Imaš li novac za votku?« Kolja je pogrebao po džepovima poslednje rublje –nedovoljno! »Ništa, dođaću ja.« Ona je izišla. »Da,« – setio se Kolja. – »Ja sam ubio neke jarebice. Kuvaj, tašto, za svečani ručak!« Uzela žena: »Pa ovo su kokoške!« – »Boga ti? Znači, u mraku nisam dobro video.« – »A zašto su im vratovi zavrnuti?...«

143 Kolja zamolio za malo duvana, starica zatražila da joj mladoženja plati krdžu. Skinuo Kolja kačket, starica se prepala: »Da ti nisi logoraš te ti je glava ošišana? Odlazi dok si čitav, inače kad mi ćerka dođe, ona će te prijaviti!« Kolji nikako da izbije iz glave: zašto smo mi požalili slobodne na Irtišu, a oni nas ne žale? Skinuo je sa zida moskovsku jaknu (napolju je zima a on je samo u odelu), obukao: kao da je krojena na njemu. Starica viče: »Prijaviću te miliciji!« A Kolja vidi kroz prozor: ide ćerka i neko s njom, na biciklu. Već ga je prijavila! Znači – »mahmadera!« Uhvatio pušku, i babi: »U ćošak! Lezi!« Stao uza zid, pustio ono dvoje na vrata, i onda naredio: »Lezi!« A muškarcu: »A ti da mi za svadbu čizme pokloniš! Skidaj jednu po jednu!« Onaj ih skinuo pred uperenom puškom. Kolja bacio svoje logorske ušlepke, nazuo čizme i zapretio: ubiće ako ga kо bude pratio. I pošao na biciklu. Ali muškarac – na svojem za njim. Kolja skočio, uzeo ga na mušicu: »Stoj! Baci bicikl! Nazad!« Naterao onoga da se povuče, prišao biciklu, polomio mu žbice, probušio nožem gumu i odjurio. Uskoro je izišao na drum. Pred njim je Omsk. Pošao je pravo na njega. Evo i autobuskog stajališta. U baštama žene kopaju krompir. Otpozadi mu se svezao tricikl s tri radnika u vatiranim jaknama. Pratio ga, pratio i najednom naleteo na Kolju, oborio ga. Sišli s tricikla, navalili na Ždanoka, stali da ga pištoljem biju pljoštimice po glavi. Zavikale žene iz bašte: »Zašto ga bijete? Sta vam je učinio?« I stvarno – šta im je učinio? No, narod ne može i ne treba da zna kо je kome šta učinio i šta će dalje činiti. Pod vatiranim jaknama kod sve trojice ispale su vojničke uniforme (operativna grupa je danima dežurala na ulazu u grad). Žene su dobile odgovor: »Ovo je ubica.« Ništa prostije. I žene su verujući u Zakon nastavile da kopaju krompir. A operativna grupa je, kao najvažnije, sirotog begunca upitala ima li novca. Kolja iskreno: nema. Oni pošli da pretresaju i u jednom od džepova njegove prinove, »moskovljanke«, našli 50 rubalja. Uzeli ih, svratili u restoran i pojeli ih i popili. Duša je blago – najeli i Kolju. Tako smo se mi na duže vreme ukotvili u zatvoru. Suđenje nam je održano tek u julu sledeće godine. Devet meseci smo se budali u logorskom zatvoru, s vremena na vreme se vukli na saslušanja. Saslušavali su nas komandir disciplinskog režima Mačehovski i operativni delegat poručnik Vajnštejn. Istraga je nastojala na sledećem: kо nam je od logoraša pomogao, kо od slobodnih »po dogovoru s nama« isključio struju u trenutku bekstva (mi im nismo objasnili da smo imali drugi plan i da je gašenje svetla nama samo smetalo), gde nam

144 je u Omsku javka, preko koje granice smo nameravali preći (oni nisu mogli ni zamisliti da bi neko hteo da ostane u svojoj zemlji)? »Bežali smo u Moskvu, hteli smo u CK – da ispričamo о zločinačkim hapšenjima, i tačka!« Nisu verovali. Ne dobivši ništa »interesantno«, prišili su nam samo uobičajenu kiticu za begunce: 58– 14 (kontrarevolucionarna sabotaža); 59–3 (razbojništvo); dekret »četiri šestine«, član »jedan– dva« (krađa što je čini grupa lopova); isti dekret, član »dva–dva« (razbojništvo s nasiljem kojim se dovodi u opasnost život drugih lica); član 182 (pripremanje i nošenje hladnog oružja). Međutim, sav taj zastrašujući lanac članova nije nam pretio težim okovima od onih što smo ih već imali. Sudska represija, koja je odavno već bila prešla sve granice razuma, obećavala nam je za sve te članove onih istih dvadeset pet godina koje je mogao dobiti i baptista za jednu molitvu i koje smo mi i bez bekstva imali. Tako smo odsada na prozivkama jedino iza »kazna ističe« morali navoditi ne 1973. nego 1975.godinu. Kao da nam je 1950. to nešto i bilo važno! Samo na jednom mestu je istraga mogla uzeti strašan obrt: onda kada su nam obećali da će nam suditi kao privrednim podrivačima. Ova na oko nevina reč bila je opasnija od svih izanđalih: saboter, bandit, razbojnik, lopov. Ova reč je mogla povući i smrtnu kaznu, uvedenu godinicu ranije. Bili smo podrivači zato što smo podrovali privredu narodne države. Kao što su nam naši islednici objasnili, na hvatanje je bilo potrošeno 102 hiljade rubalja; nekoliko dana su neki proizvodni objekti stajali (straža je bila upućena u poteru i zatvorenici nisu izvođeni na rad); 23 vozila s vojnicima su danju i noću krstarila po stepi i za tri nedelje potrošila godišnje sledovanje benzina; operativne grupe su bile upućene u sve obližnje gradove i naselja; bila raspisana savezna poternica i po zemlji rastureno 400 mojih i 400 Koljinih fotografija. A mi smo čitavo to nabrajanje saslušali s ponosom... Tako smo dobili po dvadeset pet godina. Kada čitalac uzme ovu knjigu u ruke – naše kazne verovatno još neće biti istekle... Niti će Georgija Pavloviča Tena, atlete i teoretičara atletizma, biti više među živima. On je umro 22. oktobra 1967, od iznenadnog raka. Bolest mu je jedva dozvolila da pročita ove glave i da, već obamrlim prstima, unese u njih ispravke. Nije ni zamišljao ni obećavao prijateljima da će ovako umreti. Kao onda kada je pravio plan bekstva, i sada je goreo od želje da umre u borbi. Govorio je da će sa sobom obavezno povesti desetak ubica, a kao prvoga – Vjačika Oštrozuba (Molotova) i neizostavno Hvata (islednika u delu Vavilova). To i ne bi bilo ubistvo, to bi bilo izvršenje kazne, s obzirom na to da državni zakoni štite ubice. »Posle prvih metaka život ti je iskupljen« – govorio je –

145 »sve dalje ti samo premašuješ plan.« Na žalost, vremena da nabavi oružje nije bilo, bolest ga je stigla i naprečac mu oduzela snagu. (Pa, i da li bi on mogao ubiti? Da ne bi ispalo kao ono s mačetom?) Već bolestan, Teno je raznosio i ubacivao u poštenska sandučad po Moskvi moja pisma kongresu Saveza pisaca. Ostavio je u amanet da bude sahranjen u Estoniji. I pastor koji ga je ispratio bio je bivši sužanj – on i Hitlerovih i Staljinovih logora. A Molotov je ostao da u miru prelistava stare novine i piše svoje memoare dželata. A Hvat spokojno troši svoju penziju, u Ulici Gorkoga, br.41. I još nešto: posle Tenovog bekstva, a sve zbog onoga zlosrećnog skeča, umetnička amaterska aktivnost ekibastuske KVČ bila je rasturena na celu jednu godinu. Kultura jeste dobra stvar. No, ona treba da služi ugnjetavanju, nipošto ne slobodi.

146 Glava 8 BEKSTVA ZA MORALISTE, BEKSTVA ZA INŽENJERE S bekstvima iz ITL, ako nisu bila prema Beču ili preko Beringovog moreuza, izvršioci GULaga i instrukcije GULaga očigledno su se kako–takomirili. Uzimali su ih kao pojavu stihijnu, kao neizbežan gubitak u takoogromnom domaćinstvu, kao što je pomor stoke, potapanje drvne građe,pola cigle umesto cele. A u specijalnim logorima tako nije bilo. Izvršavajući posebnu željuOca naroda, ovi logori su bili snabdeveni višestruko pojačanom stražom i isto tako pojačanim naoružanjem na nivou savremenih motorizovanih jedinica (to su isti oni kontingenti koji se ni pri sveopštem razoružavanju nemoraju razoružavati). Ovde već nije bilo socijalno–bliskih, od čijeg bekstva i nema velike štete. Ovde se više niko nije mogao izgovarati da je malo vojske ili da je oružje zastarelo. Prilikom samog osnivanja specijalnih logora, instrukcije su isključivale svako bekstvo: svako bekstvo odavde bilo bi ravno prelasku krupnog špijuna preko granice, bilo bi politička mrlja na administraciji i na komandi jedinica straže. Međutim, upravo od toga časa, Pedeset Osmi je počeo masovno dobijati ne više deset, već dvadeset pet godina, to jest gornju granicu iz Krivičnog zakonika. To besmisleno pooštravanje, bez vođenja računa о razlikama, u sebi samom je krilo slabost: onako kako se ubice nisu uzdržavale od novih ubistava (svaki put bi im stara desetka bila samo nešto obnovljena), isto tako se sada ni politički nisu više uzdržavali pred Zakonikom od novog bekstva. Dodajmo i da su u ove logore bili doterani ne oni koji razmišljaju kako da u svetlosti Jedino Istinite Teorije opravdaju samovolju logorskih vlasti nego zdravi, snažni momci koji su ceo rat proveli pod granatama, čiji se prsti još nisu bili kako valja ispravili od držanja bombi. Georgij Teno, Ivan Vorobjov, Vasilij Brjuhin, njihovi drugovi, i još mnogi drugi njima slični iz drugih logora, pokazali su se, i nenaoružani, sposobni da se bore i protiv modernih regularnih jedinica straže. Ako je bekstava iz specijalnih logora i bilo manje nego iz ITL (manje su i trajali), ona su zato bila surovija, teža, nepopravljivija, beznadežnija, pa samim tim i slavnija. Kazivanje о njima pomaže nam da bolje vidimo da li je zaista onih godina naš narod bio tako strpljiv, tako pokoran, kako se veli. Evo nekoliko njih. Jedno se desilo godinu dana pre Tenovoga i poslužilo mu je kao obrazac. U septembru 1949, iz Prvog odeljenja Steplaga (Rudnik, Džeskazgan) utekla su dva robijaša – Grigorij Kudla, zdepasti, ozbiljni i pametni starac, Ukrajinac (no, kad bi mu prekipelo, znao je da

147 pokaže zaporošku ćud1 , tako da su ga se i kriminalci pribojavali) i Ivan Dušečkin, mirni Belorus od oko trideset pet godina. U oknu na starom nalazištu, u kojem su radili, našli su zatvoren istražni kop, koji se gore, na površini, završavao rešetkom. Tu rešetku su u noćnim smenama razmrdali, a u međuvremenu u kop donosili dvopek, noževe, termofor ukraden iz ambulante. U noći bekstva, pošto su se spustili u okno, svako od njih je odvojeno rekao brigadiru da mu nije dobro, da ne može da radi, te da će malo prileći. Noću pod zemljom čuvara nema, brigadir je sva vlast, ali on mora biti mekši, inače može i on biti nađen s raspolućenom lobanjom. Begunci su napunili termofor vodom, pokupili svoje rezerve i uputili se kopom. Izbili su rešetku i ispuzali. Izlaz je bio nedaleko od stražarske kule, ali s onu stranu žice. Izvukli su se neopaženo. Iz Džeskazgana su pošli pustinjom na severozapad. Danju su ležali, noću putovali. Nigde na vodu nisu naišli, i kroz nedelju dana Dušečkin više nije hteo da ustane. Kudla ga je digao, dajući mu nadu da su pred njima bregovi, da će iza njih možda naći vodu. Dovukli su se, no tamo su, u ulegnuću, našli glib, vode nije bilo. Tada je Dušečkin rekao: »Ja i tako i tako neću dalje. Ti me zakolji i popij moju krv!« Moralisti! Koje rešenje je ispravno? I Kudli isto tako sve titra pred očima. Dušečkin će ionako umreti, zašto bi morao i Kudla?... A ako bi uspeo da ubrzo nađe vodu, kako bi se kasnije celoga života sećao Dušečkina?... Kudla je odlučio: poći ću još malo dalje, pa ako se ujutru vratim bez vode – oslobodiću ga muka, nije potrebno da obojica umremo. Kudla se dogaveljao do uzvišenja, video neku pukotinu i – kao u najneverovatnijem romanu – vodu u njoj! Skotrljao se dole, navalio na vodu i pio, pio! (Tek ujutru je video koliko je u njoj punoglavaca i algi.) S punim termoforom vratio se kod Dušečkina: »Doneo sam ti vode. Vode!« Dušečkin nije verovao, pio je a verovao nije (njemu se i do tada, u pomućenosti, pričinjavala voda i da je pije...). Dovukli su se do one pukotine i nastavili da piju. Kad su se napili, nastupila je glad. No, sledeće noći prevalili su preko jednog grebena i spustili se u pravu obećanu dolinu: reka, trava, žbunje, konji, život. Kad je pao mrak, Kudla se privukao do konja i ubio jednoga. Pili su mu krv direktno iz rana. (Borci za mir! Vi ste te godine pravili bučne skupštine po Beču ili Stokholmu, pili koktele na slamku. Vama nije padalo na pamet da sugrađani stihoklepca Tihonova i novinara Erenburga sišu krv iz ubijenih konja! Ta dvojica vam nisu objasnili da Sovjeti ovako mir shvataju!2 ) Konjsko meso su pekli na vatri, dugo ga vremena jeli i išli. Obišli su Amangeljdi na Turgaju, ali na drumu ih je iznenadio kamion s grupom Kazahstanaca. Ovi su im zatražili dokumente, zapretili da će ih prijaviti miliciji. Na putu su često nailazili na potočiće i jezera. Kudla je uhvatio i zaklao i jednog ovna. Već im se punio mesec dana bekstva! Oktobar se bližio kraju, dolazili su hladni dani. U prvoj šumici našli su zemunicu i nastanili se u njoj: ovako bogat kraj nije im se napuštao. U tom njihovom zastanku – rodne grude ih nisu zvale, nisu im davale nadu u bolji život –upravo se pokazalo koliko im je bekstvo bilo besciljno i osuđeno na neuspeh. 1 To jest, ćud zaporoškog Kozaka, imao je krvi Tarasa Buljbe. 2 Pokret za mir, 50–tih godina, bio je pod jakim utieajem Sovjetskog Saveza.

148 Noću bi upadali u susedno selo, grabili gde lonac, gde – razbivši bravu na ostavi – so, brašno, sekiru, posuđe. (Begunac, jednako kao i partizan, mora usred mirne okoline neizostavno postati lopov...) Jednom su iz sela odveli kravu i zaklali je u šumi. Pao je i sneg i, da ne bi ostavljali tragove, bili su prinuđeni da se posve zatvore u zemunici. Samo što je jednom Kudla izišao za drva, zapazio ga je šumar i umah stao pucati. »A, to ste vi, lopuže? Vi ste, znači, ukrali kravu?« Pored zemunice našli su se i tragovi krvi. Poveli su ih u selo, stavili pod katanac. Narod je vikao: da se ubiju, nema milosti. No, došao je rejonski islednik s karticom savezne poternice i seljanima saopštio: »Junaci! Vi niste uhvatili lopove, nego velike političke bandite!« I – sve se preokrenulo. Niko više nije vikao. Vlasnik krave – bio je Čečen – doneo je uhapšenicima hleba, ovčetine, i još novca kojeg je skupio kod Čečena. »Eh,« – rekao je – »da si došao i rekao kо si, sam bih ti sve dao!... (Možemo u to da ne sumnjamo, to odgovara Čečenima.) Kudla je zaplakao. Tolike godine srce mu je postajalo kamen, a sada, pred ovim gestom sapatnje, nije moglo izdržati. Uhapšenike su povezli u Kustanaj; u železničkom KPZ su im ne samo oduzeli (za sebe) sve čečenske ponude nego ih uopšte nisu ni hranili! (Kornejčuk1 vam na kongresu mira ni о tome ništa nije rekao?) Pre nego što će ih povesti dalje, naterali su ih da kleknu, s rukama u lisicama i na leđima, na kustanajskom peronu i držali ih tako – da ih svako vidi. Da je to bilo na moskovskom, lenjingradskom, kijevskom ili peronu nekog drugog srećnog grada, svi bi prolazili mimo toga sedog starca s Rjepinova platna, okovanog i položenog na kolena, niko ga ne bi zapazio, niko se osvrnuo ne bi – ni saradnici izdavačkih kuća, ni avangardni filmski režiseri, ni lektori humanističkih nauka, ni armijski oficiri, о sindikalnim i partijskim radnicima da i ne govorimo. Pa i svi obični, najobičniji građani, bez ikakve funkcije i odgovornosti, nastojali bi da ništa ne vide, da ih stražane bi legitimisala i uzela njihove podatke: zašto, zaboga – imaš dozvolu za stanovanje u Moskvi, a u Moskvi su prodavnice bogate, zašto bi rizikovao?!... (Pa, za 1949. i da razumemo, no da li bi i 1956. bilo drukčije? Ili – zar bi naši današnji avangardni omladinci stali i zauzeli se kod straže za tamo nekog sedog starca uzapćenog u lisice i na kolenima?) Međutim, Kustanajci nisu mogli mnogo izgubiti, svi su oni bili anatemisani ili s obeleženim ličnim kartama2 , ili prognani. Oni su se počeli zbijati oko uhapšenika, bacati im krdže, cigarete, hleba. Kako su mu ruke bile u lisicama na leđima, Kudla se nagnuo da uhvati zubima komad hleba na zemlji, ali stražar mu je izbio hleb iz usta. Kudla se prevrnuo, opet otpuzao do hleba – stražar je odgurnuo hleb još dalje! (Vi, avangardni filmski režiseri, vi koji snimate bezopasne »starce i starice« – hoćete li zapamtiti i ovaj kadar sa starcem?) Narod je počeo da se okuplja i da viče: »Pustite ih! Pustite!« Stigla je milicijska patrola. Patrola je bila jača od naroda – rasterala ga je. Prispeo je voz, begunci su potovareni za Kengir, za zatvor. 1 Aleksandar Jevdokimovič Kornejčuk, dramski pisac, sekretar Saveza pisaca, bio je predsednik Mirovnog pokreta. 2 Za neupućene nejasnim znakom, jednom cifrom u serijskom broju, recimo, što je označavalo da je njen vlasnik zabeležen kod vlasti kao nelojalan i slično.

149 Kazahstanska bekstva su jednolična, kao što je jednolična i stepa sama. No, možda se baš u toj jednoličnosti može lakše shvatiti ono glavno. Isto tako iz okna, i isto iz Džeskazgana, i isto iz zapuštenoga istražnog kopa, ali 1951, iskrala se, noću, na površinu jedna trojka i putovala tri noći. Kako su već bili dobro ožedneli a naišli na kazahstanske jurte, dvojica su predložila da svrate da traže vodu, ali treći, Stepan1 , nije prihvatio. On je ostao i posmatrao s jedne uzvišice. Video je drugove kako ulaze u jurtu, i zatim kako beže dok ih nekoliko Kazahstanaca gone, i kako ih hvataju. Stepan, dosta slabačak, omanjeg rasta, uputio se dubodolinama, nastavio bekstvo samcit i bez ičega osim noža sa sobom. Držao se pravca severozapad, ali je s njega stalno skretao izbegavajući ljude, voleći više društvo životinja. Načinio je štap i njime ubijao tekunice i miševe skočce. Gađao bi ih iz daljine u trenutku kada oni pobodeni na zadnjim nogama zriču pored svoje rupe. Krv bi im isisao, a njih pekao na vatri od žutog bagrema. Vatra ga je i izdala. Jednog dana Stepan je video kako put njega ide konjanik u velikom riđem ogrtaču; jedva je uspeo da svoje pečenje prigrne rastinjem da Kazahstanac ne bi video šta mu čini trpezu. Kazahstanac je prišao, upitao ga kо je i odakle. Stepan mu je objasnio da radi u rudniku mangana u Džezdi (u njemu su radili i slobodni) i da se uputio u sovhoz, nekih sto pedeset kilometara odatle, gde mu je žena. Kazahstanac ga je upitao kako se zove taj sovhoz. Stepan je izabrao najverovatnije ime: »Staljin«. Stepski sine! Zašto ne ideš svojim putem? Šta ti smeta ovaj sinji kukavac? Ne! Kazahstanac je podviknuo: »Tvoj na zatvor bio! Pođi sa mnom!« Stepan je opsovao i pošao svojim putem. Kazahstanac na konju – naporedo, naređujući mu i dalje da pođe s njim. Pa jezdio u stranu, mahao, zvao svoje. No, stepa je bila pusta. Stepski sine! Ostavi ovoga već jednom, zar ne vidiš đa je gladan, da s golim štapom pešači stotine kilometara preko stepe, da će i bez tebe umreti? Ili bi možda da zaradiš kilo čaja? Tokom te nedelje, živeći životom zveri, Stepan se bio navikao na šumove i glasove pustinje. Iznenada, u vazduhu je čuo neki nov šum, i pre i nego što je razabrao od čega je, životinjskim instinktom osetio je opasnost i odskočio u stranu. To ga je i spasio. Kazahstanac je bio bacio omču na njega – Stepan ju je za dlaku izbegao! Lov na dvonošca! Čovek, ili kilogram čaja! Kazahstanac je opsovao i vratio omču, Stepan nastavio, sve misleći šta da radi i ne ispuštajući konjanika iz vida. Ovaj je prišao bliže, pripremio omču i ponovo je hitnuo. Samo što je to učinio, Stepan se bacio prema njemu i udarcem štapom po glavi oborio ga s konja. (U njemu jedva da je bilo snage, ali ovde se radilo oživotu i smrti.) »Evo ti nagrade, babaj!« Ne dozvoljavajući mu da predahne, počeo je Stepan da udara, sa zlobom zveri kada očnjacima rastrže drugu zver. No opet, čim je video krv, prestao je. Uzeo je od Kazahstanca omču i bič i pojahao konja. A na konju je bila torba sa hranom. 1 О ovom Stepanu je već bilo reči u glavi 6. ovog dela.

150 Bekstvo je još dugo potrajalo, još dve nedelje, i za to vreme Stepan je strogo izbegavao glavne svoje neprijatelje – ljude, sugrađane. Već se bio i od konja rastao, već preplivavao neku reku (a plivati nije znao, pa je pravio splav od trske, što opet, naravno, nije znao), i lovio, i bežao u mraku od nekakve krupne zveri za koju mu se učinilo da je medved. Na kraju je dotle bio izmučen žeđu, glađu, umorom i željom da pojede nešto toplo da je odlučio da svrati u jednu usamljenu jurtu i zamoli za pomoć. Ispred jurte je bilo malo dvorište, ograđeno ćerpičem, tako daje previše kasno, kad je već bio do samog zida, video unutra dva osedlana konja i mladog Kazahstanca u vojničkoj bluzi i čakširama, s ordenjem, koji mu je dolazio u susret. Više se nije imalo kud, a video je dobro svoju pogibiju. A Kazahstanac je bio izišao po nuždi. Bio je vrlo pijan i obradovao se gostu, ništa što je gost bio sav pocepan i što je malo ličio na ljudsko biće. »Napred, samo napred, bićeš nam gost!« U jurti je bio stari otac i još jedan mladi Kazahstanac pod ordenjem – mladići su bili braća, bivši frontaši a sada nekakvi važni ljudi u Alma–Ati, došli da ocu ukažu poštovanje (uzeli konje iz kolhoza i na njima dojahali). Oni su videli rat, znali šta je ljudskost, a uz to im je i podnapita dobroćudnost (ista ona dobroćudnost što ju je Veliki Staljin hteo iz korena iščupati, ali, svejedno, nije u tome uspeo) otvarala srca. Radovali su se što im se slavlju pridružio još neko, nije važno što je taj običan rudar (koji ide u Orsk, gde mu se žena samo što nije porodila). Nisu ga pitali za isprave, samo su ga hranili, pojili, i postelju mu dali. Eto, i tako nešto se može desiti... (Alkohol, je li on uvek neprijatelj čoveku? I onda kada u njemu otkriva ono najbolje?) Stepan se probudio pre domaćina kuće; pribojavajući se ipak zamke, izišao je. Oba konja su bila gde i sinoć. Na jednom bi očas mogao odmagliti. Ne, dobro zlom nije hteo da vraća – otišao je pešice. Putovao je još koji dan, počeo je i kola da sreće. Svaki put bi uspeo da se ukloni od njih. I evo – došao je do železničke pruge, pošao duž nje i iste noći privukao se stanici Orsk. Jedino što mu je preostajalo bilo je da uđe u voz! Pobedio je! Načinio je čudo: s nožem ručne izrade i sa štapom prešao je potpuno sam ogromnu pustinju i evo ga na cilju! Međutim, na svetlosti fenjera zapazio je da se po kolosecima vrzmaju vojnici. Pošao je pešice drumom uz prugu. Ni ujutru se nije krio: ta, bio je u Rusiji, na rođenoj zemlji! U susret su mu u oblaku prašine dolazila kola, i on prvi put nije utekao od njih. Iz tih prvih rođenih kola iskočio je njegov rođeni milicioner. »Ko si ti? Pokaži isprave!« Stepan je objašnjavao: traktorist, traži posao. U kolima se našao i predsednik nekog kolhoza. »Ostavi mi ga, znaš koliko tražimo traktoriste! Ko na selu i nosi dokumenta!« Vozili su se ceo dan, trgovali, svraćali na piće i jelo, ali pred veće Stepan nije izdržao, bacio se prema šumi do koje nije bilo više od dvesta metara. Milicioner ne budi lenj: pucanj, još jedan. Stepan je morao da stane. Svezali su ga. Sasvim je moguće da mu je trag bio izgubljen, da je već brojen u mrtve i da vojnici u Orsku nisu čekali njega već nekoga drugoga. Jer milicioner je bio sklon da ga ne zadržava, a u rejonskom MVD su u početku prema njemu bili vrlo pažljivi: nudili ga čajem i sendvičima, »kazbekom«, saslušavao ga lično načelnik (đavo ih znao, te špijune – sutra ga mogu odvesti u