Aleksandar Solzenjicin -Arhipelag Gulag 3

51 Invalidi koji nisu izlazili na rad dobijali su po 550 grama, a oni koji su izlazili – po 650. I još nešto: Spask nije znao za lekove (kо da ih i nabavi za toliku rulju, koja će, ionako, krepati) ni za posteljno rublje. U nekim barakama, »vagoneti« su se mogli pomerati jedan uz drugi, a na spojene daske legalo je ne više po dvojica, na njima su se nabijali po četvorica. Ali da, da ne zaboravim, bila je još jedna vrsta rada. Svakog dana bi 110–120 ljudi izlazilo na kopanje grobova. Dva »studebekera« sa stranicama od rešetaka vozila su leševe, čije su ruke i noge izlazile i padale mlitavo kroz rešetke. Čak i u letnje, manje teške mesece 1949.godine umiralo je po 60–70 ljudi dnevno, dok ih je zimi umiralo i po stotinu (to su brojali Estonci koji su radili u mrtvačnici). (U drugim specijalnim logorima smrtnost nije bila takva: u njima se bolje hranilo, iako i više radilo, jer u njima nisu bili invalidi. Ostavimo čitaocu da sam izvede računicu.) Sve ovo dešavalo se 1949 (hiljadu devetsto četrdeset devete) godine – trideset i dve godine od oktobarske revolucije, četiri godine od kraja rata i njegovih surovih zahteva, tri godine od završetka nirnberškog procesa, na kojem je celo čovečanstvo saznalo za užase fašističkih logora i s olakšanjem odahnulo: »To se više neće ponoviti!«...1 Ovom režimu dodajmo i to da si, došavši u specijalni logor, skoro kidao vezu sa slobodom, sa ženom, koja čeka na tebe i tvoja pisma, s decom, za koju si postao samo legenda. (Dva pisma godišnje, no ni ona – a ti si u njih uneo sve najlepše i najvažnije što si poslednjih meseci imao – nisu otpravljana. Kо da se usudi da proverava cenzorice–saradnice MGB. One su sebi često olakšavale posao tako što bi jedan deo pisama spalile kako ih ne bi morale proveravati. A što tvoje pismo nije stiglo, za to se uvek može okriviti pošta. U Spasku su jednom bili pozvani logoraši da poprave peć u cenzuri, i oni su u njoj našli stotine neposlatih i još nespaljenih pisama – cenzorice zaboravile da ih potpale. Takva je, eto, bila situacija u specijalnim logorima: pećari su se još i plašili da govore о tome prijateljima, iz straha da ih gebeovci na brzinu ne srede... Ove cenzorice MGB, koje su da bi njima bilo lakše, spaljivale dušu sužanja – da li su one bile humanije od esesovki koje su od kože i kose ubijenih pravile kolekcije?) А о posetama rodbine u specijalnim logorima nije se smelo ni pominjati – adresa logora bila je šifrovana i nikome nije bilo dozvoljeno da uđe u njega. , Dodajmo tome još i da se hemingvejevsko pitanje imati ili nemati u specijalnim logorima nije skoro ni postavljalo, da je ono bilo rešeno od samog njihovog stvaranja u korist nemati. Nemati novca i ne dobijati mesečnu platu (u ITL se nekoji sitniš još i mogao zaraditi, ovde ni kopejka). Nemati drugi par obuće i odeće, ništa da se baci pod sebe, da se ogrne, ništa čime ćeš se utopliti. Donje rublje (a kakvo rublje – Hemingvejeva sirotinja teško da bi ga pristala obući) menjano je dva puta mesečno, odeća i obuća dva puta godišnje, arakčejevski 1 Ja kao da gledam uznemirene čitaoce, zato žurim da ih uspokojim: svi ovi – i Čečev, i Mišin, i Vorobjov, i čuvar Novgorodov – svi odlično žive. Čečev u Karagandi, kao general u penziji. Nikome od njih nije suđeno, niti će biti. A zašto i da im se sudi? Zar oni nisu samo izvršavali naređenja? Oni se ne mogu porediti s nacistima koji su samo izvršavali naređenja. A ako su nešto radili i mimo naređenja, to je bilo samo iz čistote ideoloških ubeđenja, potpuno iskreno, prosto iz neznanja da je Berija, »Staljinov verni saborac«, bio istovremeno i agent međunarodnog imperijalizma.

52 kristalno jasno. (Nešto kasnije – ne od prvog dana osnivanja logora – bila je ustanovljena večna, što će reći do dana »oslobođenja«, ostava za čuvanje stvari, i ne predati u nju neki odevni komad smatralo se ozbiljnim prekršajem: spremao si se, znači, za bekstvo, a za to sledi zatvor, istraga.) Nemati nikakvu hranu u noćnom stočiću (stajati ujutru u redu pred magacinom za hranu da ono što od nje imaš predaš; uveče – da ga uzmeš; tako si i ono pola sata ujutru i pola uveče što si imao slobodno za razmišljanje ovako uspešno ispunjavao). Nemati ništa napisano, nemati mastila, mastiljave olovke, bojica, nemati čiste hartije više od jedne školske sveske. Na kraju, nemati ni knjiga. (U Spasku su lične knjige oduzimane na ulasku u logor. Kod nas se u početku moglo imati knjiga – dve, ali je u jedno vreme stiglo mudro naređenje: prijaviti u KVČ sve lične knjige, udariti na naslovnoj stranici štambilj »Steplag. Logorski punkt br...«; sve knjige bez štambilja će ubuduće biti oduzete kao nezakonite; knjige, pak, sa štambiljem smatraće se svojinom biblioteke i neće više pripadati vlasniku.) Napomenimo još i da su u specijalnim logorima pretresi bili češći i dosledniji (svakoga dana po dva vrlo stroga, na izlazu i na ulazu (Sl. 2; Str 47); planski pretresi baraka s podizanjem podova, trganjem rešetaka za pepeo u pećima, lomljenjem dasaka pod pragom; pa masovni pretresi svakoga pojedinačno, kao u zatvoru (uz svlačenje, prepipavanje, paranje postava i odbijanje đonova); pa povremeno spaljivanje, do korena, trave u zoni – »da se u travi ne bi skrivalo oružje«; pa korišćenje izlaznih dana za poslove domaćinstva u logoru. Pošto smo sve to nabrojali, nećemo se sigurno začuditi da nošenje brojeva ni izdaleka nije moglo biti najosetljiviji i najuvredljiviji način za unižavanje dostojanstva logoraša. Kada Ivan Denisovič kaže: »Brojevi, oni nemaju težinu,« to uopšte nije zato što je on izgubio dostojanstvo (što su mu prebacivali gordi kritičari, oni koji brojeve sami nisu nosili a to znači ni gladovali), to je jednostavno zdravi razum. Brojevi nam nisu bili teški ni psihološki, ni moralno (kako su to očekivali gospodari Gulaga), već iz praktičnih razloga: pod pretnjom zatvora morali smo slobodno vreme trošiti na prišivanje otrgnutih krajeva, na obnavljanje cifara kod umetnika, a kada bi nam se našivke na poslu otkinule, morali smo tražiti nove krpice i sve menjati. One za koje su brojevi stvarno bili najpakleniji od svih izuma u logoru bile su revnosne pripadnice nekih sekti. Takve su bile u ženskom logorskom odeljenju blizu stanice Suslovo (Kamišlag), u kojem je čitava jedna trećina žena ležala zbog religije. Jer je upravo ovo predviđala Apokalipsa (13: 16): »...te im udari žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelima njihovim.« Stoga su ove žene odbijale da nose brojeve, žig Satanin! Nisu pristajale ni da se (istom Satani) potpisuju za državnu odeću. Logorska administracija (načelnik Uprave general Grigorjev, upravnik zasebnog logorskog punkta major Boguš) pokazala je dostojnu čvrstinu: naredila je da se one svuku do donjeg rublja i izuju (čuvarke–komsomolke su sve to radile) da bi ove fanatične lude studen naterala da prišiju brojeve. No, žene su i po mrazu išle po zoni bose i u košuljama, radije nego da predaju dušu Satani!

53 I – administracija je pred tim duhom (reakcionarnim, nego šta, mi se prosvećeni ne bismo bunili ovoliko protiv brojeva!) morala kapitulirati i pripadnicama sekti vratiti njihovu odeću, i one su je obukle bez brojeva! (Jelena Ivanovna Usova je svih svojih deset godina provela tako, odeća i rublje su joj se već raspadali, ali knjigovodstvo joj bez potpisa nije moglo ništa izdati!) Još nečim su nam brojevi bili teški – time što ih je onako krupne, straža i izdaleka mogla lako pročitati. Straža nas je uvek gledala s daljine, odmerene za »gotovs« i paljbu automatičara, nikoga od nas naravno nije znala po imenu, niti bi nas onako jednolično odevene mogla prepoznati da nismo imali brojeve. A ovako, stražari su mogli videti kо u koloni razgovara, kо izlazi iz svoje petorke, ili ne drži ruke na leđima, ili podiže nešto sa zemlje, i bilo je dovoljno da komandir straže raportira u logoru da bi vinovnik bio bačen u zatvor. Straža je bila još jedna sila koja je uterivala strah u kosti. Ta regularna vojska, te »crvene epolete«, ti naši sinci s automatima bili su mračna nerazumna sila koja о nama ništa nije znala i nikada se s nama nije objašnjavala. Od nas prema njima preleteti ništa nije moglo, a od njih prema nama – dreka, lavež pasa, škljocanje zatvarača i kuršumi. I uvek su u pravu bili oni, a ne mi. U Ekibastuzu, prilikom jedne opravke balasta pod šinama, pri čemu nije bilo označene linije već samo obruč straže, neki zek je u dozvoljenom krugu pošao nekoliko koraka da iz bluze koju je bio bacio sa sebe uzme svoj hleb. Vojnik je podigao oružje uz obraz i – ubio ga. I bio, naravno, u pravu. I mogao dobiti samo pohvalu. I nije se, naravno, ni do danas pokajao. A mi nismo ničim pokazali naše gnušanje. Niti smo, razume se, igde pisali. (A i da jesmo – kо bi našu žalbu pustio dalje?) Devetnaestog januara 1951. godine naša kolona od oko 500 ljudi prilazila je objektu ARM (auto–remontne radionice). S jedne strane je zona, te s nje nema vojnika. Čekali smo da nas puste kroz kapiju. Iznenada se logoraš Maloj (on je, u stvari, visok i krupan momak), bez reči, odvoji od kolone i nekako zamišljeno pođe prema komandiru straže. Imali smo utisak da nije pri sebi i da ne zna šta radi. Nije podigao ruku, nije učinio nijedan preteći gest, samo je rasejano išao. Komandir straže, neki gadan oficirski kicoš, prepade se i poče odstupati pred Malojem, krešteći nešto nerazumljivo, nesposoban ni da se za pištolj uhvati. Na Maloja brzo skoči vojnik–automatičar i s nekoliko koraka sasu mu plotun u grudi i trbuh, i sam lagano odstupajući. Maloj pre nego što će pasti nastavi još korak–dva; tamo gde ga na leđima bejahu pogodila nevidljiva zrna iz jakne vidljivo ispadahu pramenovi vate. No, iako je Maloj već bio pao, a mi se, sva naša kolona, nismo ni s mesta bili pomerili, komandir izviknu – toliko se bio prepao – komandu: »Pali!«, i sa svih strana zaštektaše automati i zafijuka nam nad samim glavama, zatrešta mitraljez odranije postavljen na položaj, i mnogoglasno, kо će histeričnije, zavikaše na nas: »Lezi! Lezi! Lezi!« I rafal poče da se sve niže spušta, da kosi po žicama ograde. Mi, pet stotina nas, ne bacismo se na vojnike, ne zgazismo ih – mi popadasmo ničice i ovako, s glavom u snegu, u sramotnom bespomoćnom položaju, u to jutro svetoga Jovana Krstitelja, više od četvrt sata ostasmo da ležimo kao ovce. Jer, sve su nas kao od šale mogli pomlatiti, i da nikome za to ne odgovaraju: pokušaj pobune!

54 Eto takvi smo mi prve dve godine specijalnih logora bili robovi, tako izgubljeni od straha. О tome vremenu dovoljno je rečeno u Ivanu Denisoviču. Kako je do toga došlo? Zašto se to mnogohiljadno stado Pedeset Osmog, političkih, da kažemo – đavo bi ga znao koliko smo bili politički, no svejedno, sada kada smo bili odvojeni, izlučeni, na jednom mestu okupljeni, sada valjda političkih? – zašto se ponašalo ovako pokorno, ovako kukavički? Ti logori nisu ni mogli drukčije početi. I tlačeni i tlačitelji dolazili su iz ITL pa su i jedni i drugi nosili breme desetleća – jedni ropske, drugi gospodarske tradicije. Način života i način razmišljanja prenosio se sa živim ljudima, koji su ih jedan kod drugoga podržavali i podgrejavali, jer je iz jednog logora dolazilo po nekoliko stotina ljudi. Oni su na novo mesto donosili svima zajedničko i od svih utuvljeno uverenje da je u logorskom svetu čovek čoveku – pacov i ljudožder i da drugo ne može biti. Donosili su sa sobom zainteresovanost isključivo za svoju sudbinu a savršenu ravnodušnost za zajedničku. Dolazili su spremni da stupe u bespoštednu borbu da se dočepaju brigadirstva, toplih mangupskih mesta u kuhinji, na rezanju hleba, u magacinima, u računovodstvu i u KVČ. Kada u novo mesto ide usamljeni pojedinac, on se u svojim računima da se onamo snađe može osloniti jedino na slučajnu sreću i na svoju bezočnost. Ali, kada se u dugovremenoj etapi od dve, tri ili četiri nedelje voze u istom vagonu, kupaju u istim etapnim zatvorima, idu u istom stroju oni koji imaju veliko iskustvo hvatanja u kost, koji znaju i kako se barata pesnicom, i kako se ulaguje vlastima, i kako se ujeda ispodmuklo, i kako se zanosi levo, odvrće od argata, kada se zajedno etapira već uigrana klapa mangupa – prirodno je da se ti ljudi neće predavati slobodoumnim maštanjima, već će složno prenositi štafetu ropstva, dogovarati se kako da u novom logoru osvoje ključna mesta i kako da mangupe iz drugih logora istisnu. U isto to vreme, argati, taj neprosvećeni, sa svojom crnom kvrgavom sudbinom pomireni narod, dogovaraju se kako da na novom mestu sastave bolju brigadu i da padnu kod snalažljivijeg brigadira. Svi ti ljudi su nepovratno bili zaboravili ne samo da je svako od njih čovek i da u sebi nosi božju vatru što mu otvara mogućnost za bolju sudbinu nego su bili zaboravili i da bi trebalo da se usprave, da je najprostiji oblik slobode pravo čoveka jednako kao i vazduh, da su svi oni takozvani politički i da su sada, eto, među svojima. Istina, među njima je, ipak, bio izvestan broj kriminalaca: upinjući se da svoje miljenike zadrže od čestih bekstava (član 82 Krivičnog zakonika je za bekstvo davao samo dve godine i lopovi su već imali po desetine i stotine godina po novim kaznama – zašto ne bežati kad te niko ne zaustavlja?), vlasti su odlučile da im za bekstvo prišivaju član 58–14, to jest privrednu sabotažu. Takvih kriminalaca je u specijalne logore uopšte rečeno dolazilo vrlo malo, u svakoj etapi po šačica, ali sasvim dovoljno da se, u skladu sa svojim zakonom, vladaju silnički i bezočno, da postaju komandanti s močugama (kao ona dva Azerbejdžanca u Spasku što su

55 kasnije bila zaklana), da pomažu mangupima da na novim ostrvima Arhipelaga razviju isti onaj sramni i posrani barjak ropskih radno–istrebljivačkih logora1 . Ekibastuski logor bio je osnovan godinu dana pre našeg dolaska, 1949, i u njemu je sve bilo ustrojeno po ugledu na prošlost, onakvu kakvu su je doneli u glavama logoraši i logorske vlasti. Postojao je komandant, pomoćnik komandanta i starešine baraka, koji su, kо prijavama kо pesnicama, zlostavljali svoje podanike. Postojala je zasebna baraka mangupa, u kojoj se na »vagonetima« i za čajem između prijatelja rešavala sudbina čitavih objekata i brigada. Postojale su (zahvaljujući naročitoj konstrukciji finskih baraka) odvojene kabine u svakoj baraci, posednute, zavisno od položaja, od jednog ili dvojice privilegovanih zekova. I rukovodioci radova tukli su po vratu, i brigadiri po gubici, i čuvari kamdžijama. I našli se bezobrazni kuvari moćnih čeljusti. I svim magacinima zavladali Kavkasci. A dužnosti šefova gradilišta dokopala se grupa probisveta koji su se svi proglasili za inženjere. A doušnici bez prestanka i bez smetnje nosili svoje dostave u operativno odeljenje. I samo godinu ranije počevši od šatora, logor je već imao kameni zatvor, premda još nedovršen, ali zato jako opterećen: red na njega morao se čekati, i s pismenim rešenjem, i po mesec––dva – bezakonje, šta drugo da se kaže! Red za zatvor! (Imao sam i ja rešenje za njega, ali red ipak nisam dočekao.) Istina, tokom te prve godine već se gasila zvezda kriminalaca (bolje rečeno kučaka, pošto su prihvatali logorske funkcije). Već se osećalo da gube mah – nisu više imali kriminalnog podmlatka, nikoga da trči oko njih i ugađa im. Nešto im nije išlo. Komandant Mageran, kada ga je komandir disciplinskog režima predstavljao postrojenom logoru, još se mučio da gleda mrko i bodro. No, neuverenost je već vladala njime, i njegova zvezda je uskoro neslavno potamnela. Našu etapu, kao i svaku novu, dočeka nasilje od prvog kupanja u prihvatnom kupatilu. Radnici kupatila, brice i rukovodioci radova držali su se napregnuto i udruženo nasrtali na svakog onog koji bi pokušao koliko da da stidljivu zamerku zbog pocepanog rublja, zbog hladne vode ili zbog postupka kod parenja. Oni kao da su tako nešto jedva čekali: učas bi se po nekolicina njih, kao čopor pasa, dalo u dreku, sračunato mnogo glasniju nego što bi situacija nalagala: »Nije vam ovo kujbiševski etapni!«, sve podnoseći žrtvi pod nos svoje uhranjene pesnice. (Ovaj postupak je psihološki vrlo efikasan. Goli čovek je deset puta nemoćniji protiv obučenog. Kada se tako nova etapa isprepada na prvom kupanju, ona će i u daljem logorskom životu ostati kao oduzeta.) Volođa Geršuni, isti onaj učenik koji je računao da će u logoru, čim razvidi situaciju, tražiti »s kim će«, prvoga dana bi određen da učvršćuje logor – da kopa jamu pod stubom za osvetljenje. Kako je bio slab, on normu nije ispunio. Pomoćnik rukovodioca snabdevanja materijalom Baturin, kučka i on, i on primirena, ali još ne sa sasvim podvijenim repom, nazove ga »piratom« i udari po licu. Geršuni baci ćuskiju i odmaknu se od jame. Pođe u komandaturu i stavi tamo do znanja: »Zatvorite me ako hoćete, ali na rad neću sve dok vaši pirati (njega je, nenaviknutog, ono »pirat« bilo posebno uvredilo) budu tukli. Zatvora nije 1 U originalu: »истребительно–трудовых лагерей«, što po prvim slovima odgovara kratici ITL.

56 lišen, u dva navrata odležao je 18 dana (to se radi ovako: prvo se da pet ili deset dana, pa te kad ti kazna istekne ne oslobode, čekaju da počneš da protestuješ i psuješ i onda ti »po zakonu« odrežu novu kaznu zatvora.) Posle zatvora dobio je za neobuzdano ponašanje još dva meseca bura, to jest da leži u istoj ćeliji, ali da izlazi na rad na fabriku kreča a topli čorbuljak i hleb da dobija onako kako normu ispuni. Videći da sve dublje tone u nesreću, Geršuni je pokušao da se spase pomoću ambulante, ne znajući još kо je njena šefica Dubinska. Računao je da će ako pokaže svoje ravne tabane biti oslobođen od dugog pešačenja do krečane. No, u ambulantu ga nisu hteli ni odvesti, ekibastuski bur nema potrebe za ambulantnim pregledima. Da bi se, ipak, nekako izborio da ga upute onamo, a kako mu je glava bila puna priča o tome kako treba protestovati, Geršuni je, umesto da iziđe na zbor za izlazak na rad, ostao na ležaju u gaćicama. Čuvari »Polundra« (bivši mornar, došao iz psihičke bolnice) i Konencov svuku ga s ležaja i onako u gaćicama odvuku prema zbornom mestu. Oni ga vukli a on se rukama hvatao za kamenje što je bilo doneto za zidanje i ležalo rastureno na njihovom putu, da bi se nekako uhvatio i odupro. Već je i pristajao da pođe i vikao: »Pustite me da obučem pantalone!«, no oni ga nisu puštali. Na stražari, zadržavajući sav stroj, četiri hiljade ljudi, ovaj slabašni dečko je vikao: »Gestapovci! Fašisti!« i borio se da mu ne stave lisice. I pored svega, Polundra i Konencov su mu sagnuli glavu do zemlje, nametnuli mu lisice i počeli ga ćuškati pred sobom. Ni njih, ni komandira disciplinskog režima, poručnika Mačehovskoga, nije mučilo – to je zbog nečega mučilo samo Geršunija – kako će on go u gaćicama proći duž čitavoga radničkog naselja. I on je odbio da pođe. Pored njega je stajao neki prćonosi stražar–vodič pasa. Volođa se seća kako mu je ovaj jedva čujno dobacio: »Šta praviš kijamet, stani u stroj! Ostaćeš kod vatre, nećeš valjda raditi.« I zadržavao čvrsto psa da mu se ne istrgne i skoči Volođi za grlo. Pas je naime video da se taj klinac protivi plavim epoletama. Volođu su vratili sa zbora u bur. Lisice su mu sve bolnije stezale ruke na leđima, čuvar Kozak ga držao za grlo i muvao kolenom u slabine. Zatim su ga bacili na pod i neko profesionalno znalački predložio: »Udrite ga dok se ne u.. .re!« I bili su ga čizmama, pogađali i u slepoočnicu, sve dok nije izgubio svest. Drugog dana pozvao ga je operativni delegat i počeo mu ispredati delo zbog terorističke namere: ono kad su ga vukli, hvatao se za kamenje – zašto? Drugi put se isto ovako usprotivi da iziđe na zborno mesto Tverdohleb, i još objavi štrajk glađu: odbija da radi za Satanu! Ni najmanje ne hajući za njegovo gladovanje i štrajkovanje, njega su povukli na silu, no iz obične barake, tako da je Tverdohleb uspeo da se domogne prozora i polomi stakla. Stakla su oštro zazvečala duž cele linije1 , i ta zveka bila je kao neka zlokobna muzika koja je pratila prebrojavanje koje su obavljali rukovodioci radova i čuvari. Muzika uz mučnu, jednoličnu melodiju naših dana, nedelja, meseca, godina. Nikakve svetlosti nije se naziralo, u daljini. Nju nije ni predviđao plan MVD onda kada su stvarani ovi logori. 1 Linija: centralna staza i prostor duž zone.

57 Nas oko dvadeset pet novodošlih, Ukrajinaca najviše, zbismo se u jednu brigadu i uspesmo da se dogovorimo s rukovodiocima radova da nam brigadira odrede između nas, onog Pavla Baranjuka. Brigada ispade mirna, radna (Zapadne Ukrajince, samo što odvojene od još nekolektivizirane zemlje, nije trebalo terati da rade; naprotiv, ponekad ih je trebalo zadržavati! ) .Radismo koji dan kao nekvalifikovani, no uskoro se kod nas nađoše majstori zidari, a i drugi se odlučiše da se priuče tome zanatu, i tako postadosmo zidarska brigada. Zidanje krenu odlično. Vlast to zapazi i skide nas sa gradnje kuća za slobodne i ostavi u zoni. Brigadiru pokazaše gomilu kamenja do bura – isto ono kamenje što se za njega Geršuni hvatao – i obećaše da će novo stizati blagovremeno iz kamenoloma. I objasniše nam da je bur zasad tek polovina bura. Mi treba da dozidamo drugu polovinu. To je naš zadatak. Tako mi, na našu sramotu, počesmo zidati zatvor za same sebe. Tekli su dani duge sušne jeseni – celog septembra i prve polovine oktobra ne pade ni kapi kiše. Jutra su tiha, a zatim se podigne vetar, sve jači do podne, pa se opet koncem dana stiša. Katkad on ne prestaje: cvili, srce nam para, podseća nas da smo u toj ravnoj stepi koja nam u dušu uvlači zebnju i nemir. Mi je vidimo odmah sa skela bura: ni naselje s prvim fabričkim zgradama, ni vojničko naselje za stražu, a još manje naša žičana ograda, ne mogu nam zakloniti beskrajno, savršeno ravno prostranstvo stepe, u kojem se nazire jedino red novooljuštenih telefonskih stubova na severoistoku prema Pavlodaru, prostranstvo koje ubija svaku nadu. S vremena na vreme, iznenada nahrupi silan vetar, donese nam svu sibirsku hladnoću, natera nas da obučemo jakne, zaspe nas, ošine po licu krupnim peskom i kamenčićima što ih pomete po stepi. Nema mi druge, najbolje je da navedem pesmu što sam je sastavio onih dana dok smo zidali naš bur. ZIDAR Evo – ja sam zidar. Kako veli pesnik1 , Tamnicu zidam od kamena leđnoga. No – okolo grada nema. Zona. Bodljikave žice. Vetar šiba. Pusta stepa. Neće proći srećnik Da me upita: zidaš – za koga? U čistom nebu jastreb lebdi i klikće. Malo nam: kuršumi, psi, bodljikave žice, Treba nam još – u tamnici tamnice. Odmereno radim. U ruci mi mistrija. Rad me i samog polako zanosi. Zid je naševelj, veli major–delija, Prvi ćemo, veli, mi mu biti gosti. Kad bi samo to! Reč jedna neoprezna – U dosijeu mi recka, prava morija: Po prijavi – špijuni rade, sve se zna Dva imena povezana: drug moj i ja. 1 Osnovni motiv pesme je isti kao u istoimenoj pesmi Valerija Brjusova, nastaloj 1906. godine, pa su i aluzije u početku u vezi s motivima te pesme.

58 Dozivajuć se, biju i klešu vešti čekići. Zid do zida, zidovi unakrst – rastu rupe Pod nama i skelama: buduće ćelije reže, Nečijih bliskih muka zindan zija. Dimimo krdžu, zbijamo šalu: kad će se ići Na večeru, na ono jada hleba i prekrupe? A ove naše sa maticom samo cesta veže, I još na stubovima telefonske žice. Bože, kakvi smo mi slabići! Bože, kakve smo mi kukavice! Kukavice! Robovi! I ne zato što smo plašeći se pretnji majora Maksimenka kamenje kako treba ukrštali i betona koliko treba metali, sve da bi budući sužnji zid teže probijali. Već zato što smo, kao brigada koja gradi zatvor, bez obzira što normu nismo postizali, dobijali repete: mi to nismo bacali majoru u lice, mi smo to jeli. A naš drug Volođa Geršuni već je ležao u sagrađenom krilu zatvora. I Ivan Spaski, bez ikakve krivice, za neku nepoznatu recku u dosijeu, već bio u disciplinskoj baraci. I mnogima od nas predstojao je taj isti bur, te iste ćelije koje smo tako brižljivo i tako čvrsto zidali. U isto vreme, dok smo mi gradili zatvor, dok smo trčali s malterom i kamenjem, jednoga dana u stepi odjeknuše pucnji. Uskoro stražari logora, nedaleko od nas, priđe crna marica (prava, gradska, data na raspolaganje jedinici straže, samo što na stranama nije imala natpis »Pijte sovjetski šampanjac!«, namenjen za punoglavce). Iz marice izbaciše četvoricu premlaćenih, krvavih ljudi, od kojih dvojica posrtahu. Jednoga povukoše. A samo prvi, Ivan Vorobjov, koračaše gordo i pun mržnje. Begunce provedoše nama ispod nogu, ispod naših skela, i uvedoše u desno, gotovo krilo bura. A mi – mi nastavismo da zidamo... Bekstvo! Kakva smelost očajnika! Bez civilnog odela, bez hrane, praznih ruku – proći kroz ogradu koju brane kuršumi i uteći u beskrajnu golu bezvodnu stepu! To čak nije smelost, to je drskost, izazov sudbini, način gordog samoubistva. I eto, na takav otpor su sposobni najjači i najsmeliji među nama! A mi – nastavljamo da zidamo. I da prosuđujemo. Ovo je već drugo bekstvo u toku meseca. Ni ono prvo nije uspelo, samo – ono je bilo dosta glupo. Vasilij Brjuhin (zvani »Bljuher«), inženjer Mutjanov i još jedan bivši poljski oficir iskopali su u mehaničkoj radionici, gde su radili, jamu od metra dubine i sakrili se u njoj s rezervom hrane. Naivno su računali da će uveče, kao što je to uvek bivalo, straža biti povučena s radne zone i da će oni umaći. Ali na zboru za odlazak s rada ispostavilo se da nema trojice a žica okolo je zdrava, i straža nekoliko dana nije skidana. Za to vreme iznad njih su prolazili ljudi i dovodili psa; oni su, da ometu psa, pod otvor za vazduh postavljali vatu natopljenu benzinom. Tri dana su sedeli ne razgovarajući, ne mrdajući, sa

59 zgrčenim isprepletenim nogama i rukama – trojica u jednom kubnom metru! I na kraju – više nisu mogli, izišli su. Dolaze u zonu brigade i pričaju kako je bežala grupa Vorobjova: pokidala žice kamionom. Prolazi još jedna nedelja. Mi zidamo. Već se sasvim jasno nazire drugo krilo bura – biće to udobne male stroge ćelije, pa samice, pa mali tamburi, mi smo na malom prostoru ugradili već toliko kamena; njega dovoze i dovoze s kamenoloma: kamen je džabe, ruke i tamo i ovde džabe, državni je samo cement. Prolazi nedelja – dosta vremena da četiri hiljade Ekibastuzaca razmisli i zaključi da je bekstvo bezumlje, da ništa ne nudi i ne daje. Ali, jednog, isto onakvog sunčanog dana, u stepi opet prasak. Bekstvo! Pa to je neka epidemija! Opet juri crna marica i dovozi dvojicu (treći je na licu mesta ubijen). Tu dvojicu – Batanova i jednog sasvim sićušnog, mladog – provode krvave pored nas, pod našim skelama, u gotovo krilo da bi ih tamo i dalje tukli i bacili ih nage na goli kamen bez hleba i vode. Ti, robe, šta ti osećaš dok gledaš te jadnike kojima meso visi a oni ostaju gordi? Možda se podlo raduješ što uhvaćen, premlaćen, smrti predat – nisi ti, već neko drugi? »Brže, brže, mora se što pre završavati levo krilo!«, viče nam trbuljati major Maksimenko. Mi – zidamo. Mi ćemo doveče imati dodatak kaše. Malter nosi kapetan fregate Burkovski. Sve što se radi – radi se za domovinu. Uveče čujemo: i Batanov se kamionom probijao. Kamion je onesposobljen vatrom iz oružja. E, sada ste valjda shvatili, vi robovi, da je bekstvo puko samoubistvo, da dalje od jednog kilometra niko neće umaći, da je vaša sudbina: raditi i krepati?! Nije prošlo ni pet dana – pucnje niko nije čuo, ali nebo kao da je sač a po njemu neko bije ogromnom ćuskijom – velika novost: bekstvo! Novo bekstvo! Ovoga puta – uspešno! Bekstvo od 17. septembra je tako čisto izvedeno da se na večernjoj prozivci ništa ne zapaža, čuvarima su svi računi ispravni. Tek ujutru, osamnaestoga, počinje nešto da im ne štima, zbor za izlazak se izostavlja, počinje opšta provera. Nekoliko takvih na liniji, zatim provera po barakama, zatim po brigadama, zatim prozivka po spiskovima, jer eto, naši psi– čuvari umeju brojati samo novac u kasi. Svaki put se dobija različit rezultat. Do sada ne znaju ni koliko ih je uteklo. Kо je utekao, kada, kuda, kako? I ponedeljak se bliži kraju a nama ručak ne izdaju (i kuvare iz kuhinje su isterali na liniju, broje i njih), no mi se nimalo ne ljutimo, mi se radujemo. Svako srećno bekstvo velika je radost za zatvorenike. Koliko god posle toga divljala straža, koliko god se pooštravao režim, mi se uopšte ne ljutimo, nama je to slavlje! Mi idemo gordo uzdignute glave. Mi smo

60 mudriji od vas, gospodo psi! Mi smo utekli! (I gledajući šefovima u oči, mi u sebi mislimo: samo da ih ne uhvate, samo da ih ne uhvate!) Uz to, ni na rad nas ne izvode. Ponedeljak nam prolazi kao drugi praznik. (Dobro je što momci nisu manuli u subotu! Znaju oni da je greh logorašu pokvariti nedelju!) Ali, kо su oni? Koji su to? U ponedeljak veče širi se glas: Georgij Teno i Koljka Ždanok. Naš zatvor raste. Mi smo već postavili veze nad vratima, već zatvorili odozgo male prozorčiće, već ostavljamo gnezda za rogove. Tri dana od bekstva. Sedam. Deset. Petnaest. Ništa se ne čuje! Utekli su!

61 Glava 4 ZAŠTO SMO TRPELI? Jedan od mojih čitalaca je obrazovani istoričar–marksist. Pošto je u svojoj mekoj fotelji prelistao do onog mesta gde mi zidamo bur, on skida naočare i nečim pljosnatim, nečim nalik lenjiru, lupka po stranici i klima glavom: – Da, da, ja tome verujem. A ovamo dašak nekakve njihove revolucije! Vidi ti đavola jednih! Kakva mi vaša revolucija! Za to je potrebna istorijska zakonitost. A vas su odabrali, nekoliko hiljada takozvanih »političkih« – pa šta? Lišeni ljudskog lika, dostojanstva, porodice, slobode, odeće, hleba – a šta ste učinili? Zašto niste ustali? – Hleb smo odrađivali. Vidiš – zatvor gradili. – To je u redu. I trebalo je da gradite. Sve to je za narod. To je jedino ispravno rešenje. Ali, dragi moji, nemojte se onda nazivati revolucionarima! Za revoluciju se mora biti povezan s jedinom naprednom klasom... – A zar nismo svi mi tada bili radnici?... – To ne igra nikakvu ulogu. Objektivno, to je samo zanovetanje. Zakonitost – razumete li vi šta je to? Pa, sve mi se čini i da razumem. Razumem, časna reč. Razumem da ako mnogomilionski logori žive četrdeset godina da je to istorijska nužnost. Previše je miliona i previše godina da bi se sve moglo objasniti Staljinovim hirovima i Berijinim podlostima i naivnim poverenjem partije na vlasti, koja je pod stalnom svetlošću Avangardnog Učenja. Samo, ja ovu zakonitost neću koristiti protiv mog protivnika u diskusiji. Jer, on će mi se tek ljubazno osmehnuti i reći da sada nije reč о tome, da se ja udaljavam od glavnoga. On vidi da sam se ja zbunio, da imam lošu predstavu о istorijskoj zakonitosti i objašnjava mi: – Vidiš, revolucionari su uzeli i pomeli carizam. Prosto i jednostavno. A šta misliš, da je car Nikolica pokušao da ovako pozatvara revolucionare? Da je pokušao da im okači brojeve? Da je pokušao... – Tačno. On nije pokušao. Nije pokušao, i baš zato će ostati oni koji će pokušati posle njega. – Ali, on nije ni mogao! Znaš šta znači: nije mogao! Neka i tako bude: ne nije hteo – nije mogao.

62 Prema opšteprihvaćenoj kadetskoj (ja već i ne kažem socijalističkoj) interpretaciji, celokupna ruska istorija je neprestano smenjivanje tiranija. Tiranija Tatara. Tiranija moskovskih kneževa. Petsto godina istočnjačkog despotizma, odomaćenog i dobro ukorenjenog kod nas otvorenog ropstva. (Ni zemaljskih sabora nije bilo, ni seoske opštine, ni slobodnih Kozaka, ni slobodnih seljaka na Severu1 .) Bio to Ivan Grozni, ili Aleksej Premilostivi, ili Petar Surovi, ili Katarina od Velura, ili čak Aleksandar II – svi su carevi, sve do februarske revolucije, biva, znali samo za jedno: da gaze. Da gaze svoje podanike kao bube, kao gusenice. Režim je pritiskao podanike, pobune i ustanci su surovo ugušivani. – Stani malo, stani! Gušeni jesu, ali gušeni uz popust; gušeni jesu, ali ne kako mi to s našom tehnologijom zamišljamo. Uzmimo za primer obične vojnike koji su stajali u dekabrističkim četvornim redovima: petoga dana su svi do poslednjega pušteni. (Pa uporedi: u Berlinu 1953, u Budimpešti 1956, u Novočerkasku 1962 – streljanja vojnika, ne zato što su se pobunili, već zato što su odbili da pucaju u nenaoružanu gomilu.) A od pobunjenih oficira kažnjeni su samo petorica – može li se tako nešto zamisliti u sovjetsko vreme? Kod nas teško da bi ijedan ostao živ! I ni Puškinu, ni Ljermontovu, nisu izricane kazne za njihovu drsku literaturu, Tolstoja za otvoreno podrivanje države niko nije ni prstom takao. »Gde bi ti bio 14. decembra u Petrogradu?« – upitao je Puškina Nikolaj I. A Puškin njemu iskreno: »Na Senatskom trgu.« I za ovo bio... pušten da ide kući. A mi koji smo na svojoj koži osetili mašineriju sudskog sistema, pa i naši dragi prijatelji – javni tužioci, mi odlično znamo šta je zasluživao ovaj Puškinov odgovor: član 58, tačka 2, oružani ustanak; u najpogodnijem tumačenju: u vezi s članom 19 (namera), pa ako ne streljanje, a ono ništa manje od desetke. Kod nas su i Puškini dobijali kazne, odlazili u logore i umirali (a Gumiljov nije ni kretao, s njim su računi sređeni u podrumu). Krimski rat, najsrećniji od svih za Rusiju, nije doneo samo oslobođenje seljaka i Aleksandrove reforme, već se istovremeno s njima rodilo i moćno javno mnenje. Još se spolja gnojila, pa čak se i širila sibirska robija, rađala se neka vrsta etapnih zatvora, gonjene etape, zasedali sudovi. Ali, šta se to zbiva? Sudovi zasedaju, sudovi većaju – a Vera Zasulič, Vera koja je pucala u šefa prestoničke policije(!) – oslobođena!... (Ova neozbiljnost s kojom je oslobođena V. Zasulič prostrla se do neozbiljnosti s kojom je izgrađena lenjingradska Velika kuća – na istom tom mestu...) A Vera Zasulič nije sama kupovala revolver s kojim će pucati na Trepova – on joj je kupljen, pa menjan za veći kalibar, za na medvede, a sud nije ni makar pitanje postavio: а kо ga je kupio, a gde je taj čovek? Ovakav saučesnik se po ruskim zakonima nije smatrao za zločinca. (Po sovjetskima, on bi odmah dobio smrtnik.) 1 Zemaljski sabori: oblik samouprave (postojali do 1613. godine). Seoska opština: vrlo stari oblik neposredne seoske samouprave, održao se do oktobarske revolucije, delom i do kolektivizacije sela. Slobodni Kozaci: seljaci na Donu, u Zaporožju i Kubanu. poreklom prebegli seljaci iz centralne Rusije, imali su vlastitu zemlju, samoupravu i nisu poznavali oblik kmetstva. Severni seljaci nikad nisu bili u kmetskom odnosu, bili su najslobodniji od svih ruskih seljaka.

63 Sedam atentata izvršeno je na Aleksandra II (atentat Karakozova1 , pa Solovjova, pa onaj kod Aleksandrovska, pa kod Kurska, pa Halturinova bomba, pa Tetjorkina mina, i na kraju atentat Grinevickoga). Aleksandar II se kretao unezvereno (bez obezbeđenja, ne zaboravimo) po Petrogradu, »kao progonjena zver« (svedoči nam Lav Tolstoj, koji se s njim sreo na jednom privatnom stepeništu2 ). I šta? On je razorio i prognao pola Petrograda, kao ono posle ubistva Kirova? – Šta je vama? To mu ni na kraj pameti nije moglo pasti! Primenio profilaktički masovni teror? Opšti teror, kao ono 1918? Uzeo taoce? – Tada se za taj pojam nije ni znalo. Pozatvarao sumnjive? – Kako to?!... Pogubio hiljade? – Pogubio, da – pet ljudi. A za sve to vreme osuđeno tri stotine. (A da je samo jedan takav pokušaj bio na Staljina, koliko bi nas to miliona duša koštalo?) Godine 1891, piše boljševik Oljminski, on je u Krstovima bio jedini politički. Pošto je prebačen u Moskvu, opet jedini i u Taganki. Tek se u Butirkama uoči etape skupilo nekoliko njih!... (I četvrt veka kasnije februarska revolucija je zatekla u odeskom zatvorskom zamku – 7 političkih, u Mogiljovu – trojicu.) Sa svakom godinom širenja prosvete i slobodne književnosti raslo je i nevidljivo ali za careve strašno javno mnenje, a oni nisu mogli ni dizgine zategnuti niti se za grivu uhvatiti, i Nikolaju II nije ništa drugo preostajalo do da se uhvati za sapi i rep. On nije imao hrabrosti za delanje. Ni on, ni svi njegovi vlastodršci nisu više imali odlučnosti da se bore za vlast. Oni više nisu pritiskali, samo bi ovlaš naprli pa popustili. I stalno se obazirali i osluškivali: a šta će reći javno mnenje? Nikolaj II je zabranio obaveštajnu agenturu u vojnim jedinicama smatrajući je za uvredu armije. (I zato niko od vlasti nije znao kakva se u armiji vodi propaganda.) A da prate revolucionare upućivani su samo priglupi agenti i korišćena samo njihova oskudna obaveštenja, zato što se vlada smatrala vezana zakonima i nije mogla (kao u sovjetsko vreme) jednostavno pohapsiti sve sumnjive odreda, ne mareći da li krivice ima ili nema. Uzmimo za primer Miljukova, istog onog lidera kadeta koji se i posle trideset godina sovjetske vlasti ponosio što je dao »Signal za revoluciju« (1. novembra 1916) – »glupost ili izdaja?«. Njegov ispad 1900. godine je sasvim bezazlen: kao profesor, on je u govoru na studentskom zboru (profesor na studentskom zboru!) razvio misao (među slušaocima je i student Savinkov) da će dinamika revolucionarnog pokreta, s obzirom na nepopustljivost vlasti, neizbežno dovesti do terora. Ali to nije podstrekavanje, je li tako? I ne namere koje vode...? To je samo obična bolećivost radikalnih liberala u odnosu na teror (dok se on ne okrene protiv njih). Zato je Miljukov priveden u DPZ u Ulici drvoreda. (U njegovom stanu je zaplenjen i nacrt novog ustava.) U zatvor mu je odmah predato cveće, poslastice, hrana, mnogo toga, od simpatizera. I naravno, on može doći do bilo koje knjige iz Javne biblioteke. Kratka istraga, i upravo za vreme nje, upravo student ubija ministra prosvete (dva meseca posle onog zbora), ali to se ni najmanje ne uzima kao otežavajuća okolnost za Miljukova. On 1 Uzgred budi rečeno, Karakozov je imao brata. – Brat onoga koji je pucao na cara – vagnite na našoj vagi! – dobio je ovu kaznu: »Naređuje mu se da ubuduće nosi prezime Vladimirov.« 2 Лев Толстой в воспоминаниях современников [Lav Tolstoj u sećanjima savremenika], GIHL, 1955, t.l, str. 180.

64 će presudu čekati na slobodi, samo ne u Petrogradu. Ali, gde će živeti? Pa, s one strane stanice Udeljna, to se više ne smatra Petrogradom. U Petrogradu je skoro svaki dan, čas u »Književnom fondu«, čas u redakciji Ruskog bogatstva. U međuvremenu je dobio odobrenje i da putuje u... Englesku. Na kraju, odluka: 6 meseci u Krstovima. (Ni ovde nikada nije ostajao bez narcisa i knjiga iz Javne biblioteke.) No, ležao je samo tri meseca: na molbu Ključevskoga (»potreban je za nauku«), car ga je oslobodio. (I toga cara će Miljukov posle nazvati »starim despotom« i klevetnički ga optužiti za izdaju Rusije.) I uskoro mu je opet dozvoljeno da ide u Evropu i Ameriku – da onamo priprema javno mnenje protiv ruske vlade. Jedan od mračnih duhova februarske revolucije Gimer–Suhanov »proteran« je iz Petrograda u proleće 1914, tako da je i dalje pod svojim sopstvenim imenom služio u Ministarstvu poljoprivrede (da i ne pominjemo da je često noćio u svojoj kući). Kako je 1907. ubijen načelnik Glavne zatvorske uprave Maksimovski? Uprava se nalazila u istoj zgradi s privatnim stanovima i skoro i da nije imala obezbeđenja. Uveče, u neslužbeno vreme, Maksimovski je lakoverno primio ženu koja je tražila prijem – i ona ga je ubila. Kada je načelnik departmana policije Lopuhin odao revolucionarima tajnu Azefa1 , u Krivičnom zakoniku se čak nije našao član po kojem će mu se suditi, režim nije čak bio zaštićen od odavanja državne tajne. (Ipak se odlučilo da mu se sudi po nekom analognom članu, i zlatni advokatski glasovi su dugo potom blatili taj proces kao »sramotu carskog režima«. Po mišljenju liberala, Lopuhin se nije imao za šta izvoditi na sud.) Vlast je upravo svojom kukavičkom polovičnošću samo razdraživala i razjarivala protivnike. Junaci onog vremena očekivali su tako malo teškoća od zatvorskog režima da je Bogrov, on koji se nije pokolebao da ubije Stolipina, mozak i slavu Rusije, kada su mu nadenuli lisice, glasno uzviknuo: »Boli me!« Koliko je zatvorski režim bio blag, može se suditi po planu za bekstvo kijevskog anarhiste Justina Žuka 1907. godine (koje nije obavljeno samo zbog prijave, očigledno Bogrova): za vreme pauze suda (politički proces!), Zuk (terorist), izići će u klozet u dvorištu, kuda (čak ni poizdalje) straža neće, razume se(!), poći. A tamo će ga čekati zavežljaj s građanskim odelom i sprava kojom će se osloboditi od okova (može se ovo u dvorištu suda!). Vlasti su progonile revolucionare taman onoliko koliko je bilo dovoljno da se oni upoznaju u zatvorima, da se okale, da se stvori oreol oko njihovih glava. Mi danas, koji imamo pravi aršin za merenje razmera, možemo smelo tvrditi da carska vlada nije progonila revolucionare, već ih je, na svoju propast, mazila. Neodlučnost, slabost carske vlade uočljivi su svakome kо je okusio na sebi sudski sistem što nikad ne može omanuti. 1 Azef, Jevno Fišeljevič, jedan od eserskih lidera, a u stvari provokator, razobličen je 1908. godine.

65 Pogledajmo pažljivije bar dobro nam znanu Lenjinovu biografiju. U proleće 1887, njegov rođeni brat je pogubljen zbog atentata na Aleksandra III1 . Kao i brat Karakozova, i on je brat careubice. Pa šta? Iste te godine, u jesen, Vladimir Uljanov upisuje se na Imperatorski kazanjski univerzitet, i to – na prava! Čudno, zar ne? Tačno je, iste te godine Vladimir Uljanov je isključen s Univerziteta. Ali – za organizaciju protiv vladinog studentskog zbora. To jest, mlađi brat careubice podbada studente na neposlušnost! Šta bi on dobio kod nas? Streljanje, to bezuslovno (a ostali po dvadeset pet i po deset!). Njega – isključuju s Univerziteta. Kakva surovost! I uz to, progone ga... Na Sahalin2 ? Ne, na porodično imanje Kokuškino, gde on ionako ide leti. On želi da radi – biće mu omogućeno: obarače šumu u tajgi? Ne, baviće se pravničkom praksom u Samari i, istovremeno, učestvovati u radu ilegalnih kružoka. A zatim polagati ispite za vanredne studije na Petrogradskom univerzitetu. (A gde su upitnici? Šta radi Specijalno odeljenje?) I evo kroz nekoliko godina ovaj najmlađi revolucionar je uhapšen zato što je u prestonici stvorio »Savez borbe za oslobođenje3 «, ništa manje, što je u više navrata držao radnicima govore »kojima je pozivao na pobunu«, što je pisao letke. Mučen, moren glađu? Ne, dobio režim koji odgovara umnom radu. U petrogradskom istražnom zatvoru, u kojem je ležao godinu dana i gde su mu doturane desetine potrebnih knjiga, napisao je veći deo Razvitka kapitalizma u Rusiji, a osim toga slao – legalno, preko tužilaštva! – Ekonomske studije u marksistički časopis Nova reč. U zatvoru je za svoj novac dobijao dijetalni ručak, mleko, mineralnu vodu iz apoteke, tri puta nedeljno pakete od kuće. (Ovako je i Trocki u Petropavlovskoj tvrđavi mogao ispisivati prvi projekt permanentne revolucije.) Ali – kasnije je streljan po presudi Trojke? Ne, nije dobio čak ni zatvor, samo je prognan. U Jakutiju, doživotno? Ne, u divni minusinski kraj, na tri godine. Onamo ga sprovode s lisicama na rukama? U vagonzaku? O, ne! On putuje kao slobodni građanin, pre toga može tri dana slobodno prošetati po Petrogradu, pa po Moskvi – treba mu da ostavi instrukcije za konspiraciju, da uspostavi veze, da se posavetuje s revolucionarima koji ostaju. I u progonstvo može putovati na svoj račun, to jest zajedno sa slobodnim putnicima. Tako, Lenjin nije video nijedne etape, nijednog etapnog zatvora, ni na putu za Sibir, ni iz Sibira. Zatim u Krasnojarsku treba da poradi mesec–dva u biblioteci, da bi završio Razvitak kapitalizma, i ova knjiga, napisana u progonstvu, pojavljuje se bez ikakve smetnje od strane cenzure (izmerite našim aršinom!). Samo, od čega on živi u tom dalekom selu, gde neće naći posao? Prosta stvar – zatražio je da ga država izdržava, a ona mu daje više nego što mu je potrebno (iako mu je i majka dovoljno imućna i šalje mu sve što on zatraži). Boljih uslova od onih što ih je Lenjin imao u tom svom jedinom progonstvu nije moglo biti. S jedinstvenom jevtinoćom – zdrava hrana, mesa koliko želi (ovan za nedelju), mleko, povrće, neograničen 1 Pri tom je, uzgred da kažemo, u toku sudske istrage ustanovljeno da je Ana Uljanova dobila iz Vilna šifrovan telegram: »sestra opasno bolesna«, što je značilo: »ide oružje«. Ana se nije nimalo začudila, mada u Vilnu nikakve sestre nije imala, već je telegram, nejasno zašto, predala Aleksandru. Jasno je da je ona saučesnica, kod nas bi joj desetka bila zagarantovana. A ona čak ni na odgovornost nije pozvana! Po istom delu ustanovljeno je da je druga jedna Ana (Serdjukova), učiteljica iz Jekaterinodara, iz prve ruke znala da se priprema atentat na cara, ali je ćutala. Šta bi kod nas bilo s njom? Streljanje. A ona dobila – dve godine... 2 Uzgred da kažemo: na Sahalinu je bilo političkih zatvorenika. No, kako to da na njemu nije bilo nijednog iole poznatog boljševika (pa ni menjševika)? 3 »Savez borbe za oslobođenje radničke klase« nastao je 1895. i začetak je marksističkog organizovanja u Rusiji.

66 lov (kako je kerom nezadovoljan, nameravaju, bez imalo šale, da mu jednog pošalju iz Petrograda; u lovu ga ujedaju komarci, on naručuje glaze rukavice). Izlečio se od želudačnih i drugih bolesti iz mladih dana, brzo se popunio. Nikakve obaveze, nikakve radne dužnosti, nikakvog obaveznog posla; čak se ni njegova žena i tašta ne naprežu: za dve i po rublje mesečno jedna petnaestogodišnja seljančica obavlja sve teške poslove u porodici. Lenjin nema potrebe ni perom da zarađuje, on ne prihvata predlog iz Petrograda da piše za honorar, on piše i izdaje samo ono što mu može stvoriti publicističko ime. Izdržao je progonstvo (a mogao je bez teškoća »uteći«, ali nije, iz opreznosti). Ono mu je automatski produženo? Pretvoreno u večito? Kako? – to bi bilo protivzakonito. Dozvoljeno mu je da živi u Pskovu, bez prava odlaska u prestonicu. On odlazi u Rigu, u Smolensk. Niko ga ne prati. Onda sa svojim prijateljem (Martovom) odnosi punu korpu ilegalne literature u prestonicu, i to .pravo preko Carskog Sela1 , gde je kontrola posebno jaka (nadmudrili je on i Martov). U Petrogradu ga hvataju. Doduše, korpa više nije kod njega, ali jeste neizazvano pismo hemijskim mastilom, u kojem je plan pokretanja Iskre, no žandarme2 takve brige ne more: uhapšenik im je već tri nedelje u ćeliji, a pismo u njihovim rukama – i neizazvano. I kako se završava ta samovlasna ekskurzija iz Pskova? Sa dvadeset godina robije, kao kod nas? Ne, s tek tri nedelje zatvora! Posle čega ga ostavljaju potpuno na miru, može putovati po Rusiji, pripremati centre za rasturanje Pravde; kasnije i u inostranstvo – da se stara oko njenog izdavanja. (»Policija ne nalazi smetnje« da mu izda pasoš!) Pa i to je ništa! On će i iz emigracije poslati u Rusiju članak о Marksu za enciklopediju Granat3 , i članak će biti objavljen4 . Pa i ne samo taj. Na kraju, on iz austrougarskog mestanceta, uz samu rusku granicu, vodi podrivački rad, a niko ne šalje tajno momke da ga kidnapuju i živog dovedu. A to bi bilo tako lako. Eto kako je na primeru bilo kojeg socijaldemokrate (a naročito na primeru Staljina, kad u vezi s njim ne bi bilo dodatnih sumnji5 ) lako pokazati kako su caristički progoni bili slabi i neodlučni. Kod Kamenjeva je, prilikom pretresa 1904, zaplenjena »kompromitujuća prepiska«. Na saslušanju on ne daje izjave. I tačka. Njega progone u... mesto prebivanja njegovih roditelja. Doduše, eseri su mnogo žešće gonjeni. Ali, kako to – žešće? Zar su kriminalna dela Geršunija (uhapšenog 1903) i Savinkova (1906) mala? Oni su rukovodili ubistvima najznačajnijih ličnosti Imperije. A opet – nisu pogubljeni. A Mariju Spiridonovu, koja je iz neposredne blizine upucala ništa manje nego državnog savetnika (i još se u njenu zaštitu uzbunilo evropsko javno mnenje), nisu se usudili da pogube, upućena je na robiju6 . A 1 Rezidencija cara. 2 Žandarmi su, od Nikolaja I, tajna policija. 3 Гранат: ruska enciklopedija (1910–1948) u 58 tomova. Predrevolucionarni period joj je doneo veliku slavu. 4 Zamislite: Velika sovjetska enciklopedija objavljuje članak о Berđajevu! 5 Da je neko vreme sarađivao s tajnom policijom. 6 Oslobodila ju je februarska revolucija. Ali zato je Čeka, od 1918, nekoliko puta hapsi. Našla se u igri dugogodišnjeg »velikog pasijansa« socijalista, boravila u progonstvima u Samarkandu, Taškentu, Ufi. Trag joj se dalje gubi, negde je ubijena (u Orelu, kako se čuje). Na

67 zamislite da je umiritelja (opet!) tambovskog ustanka1 ubila neka sedamnaestogodišnja gimnazijalka – koliko bi hiljada gimnazijalaca i inteligencije u talasu crvenog terora »u odgovor« bilo odmah, bez suđenja, postreljano! Za pobunu u bazi vojne flote (Sveaborg), koja se završila pogibijom nekoliko stotina nevinih vojnika – 8 streljanih, 800 osuđenih na vremenske kazne. (Od njih je nekoliko oslobodila februarska revolucija, iz legendarnog robijaškog Zerentuja, gde se, u trenutku revolucije, našlo svega 22 politička robijaša.) A kako su studenti kažnjavani (za veliku demonstraciju u Petrogradu 1901. godine) seća se Ivanov–Razumnik: u petrogradskom zatvoru pravi studentski piknik – smeh, horske pesme, slobodno šetanje iz ćelije u ćeliju. Ivanov–Razumnik je čak bio toliko drzak da od upravnika zatvora traži dozvolu da ide na predstavu Hudožestvenog teatra u gostima – propadala čoveku karta! Osuđen je na »progonstvo«, po svom izboru u Simferopolj, odakle je s rancem na leđima obišao celi Krim. Arijadna Tirkova о tom istom vremenu piše: »Mi smo bili pod istragom, režim nije bio strog.« Oficiri policije davali su im da biraju obroke iz »Dodona«, najboljeg restorana. Po svedočenju uvek radoznalog Burceva, »petrogradski zatvori bili su mnogo humaniji od evropskih«. Leonida Andrejeva su za pisanje apela moskovskim radnicima da podignu oružani ustanak (!) i svrgnu (!) samodržavlje... držali u ćeliji čitavih petnaest dana! (Njemu se i samome to činilo nekako malo, pa je popridavao: tri nedelje.) Evo zapisa iz dnevnika iz tih dana2 : »Samica! Ništa, nije tako loše. Nameštam postelju, primičem tabure, lampu, stavljam cigarete, krušku... Čitam, jedem krušku – sve kao kod kuće.« – »Milostivi gospodine, a, milostivi gospodine!« – zove ga kroz »korito« čuvar. Knjiga puno. Ceduljice iz susednih ćelija. Uopšte uzev, Andrejev priznaje da mu je, što se tiče smeštaja i hrane, život u ćeliji bio bolji nego kao studentu na slobodi. U to vreme, Gorki je u Tvrđavi Trubeckoga napisao Decu sunca. Posle oseke revolucije 1905–1907. godine, mnogi njeni aktivisti, neki Djačkov–Tarasov i Ana Rak, nisu čekali da budu uhapšeni, već su jednostavno odlazili preko granice, a posle Februara vraćali se kao heroji da uređuju novi život. Mnoge stotine takvih. Boljševička vrhuška izdala je о sebi dosta bestidnu reklamu pod vidom 41. toma enciklopedije Granat: Politički rukovodioci SSSR i oktobarske revolucije. Autobiografije i biografije. Bilo koju od njih da čitaš, bićeš, kad to izmeriš našim merilima, iznenađen koliko Zapadu je objavljena knjiga о Spiridonovoj, u njoj su fotografije: isti oni goropadni revolucionari u skromnoj sovjetskoj odeći u samarkandskom progonstvu; a što sada ne jure?... 1 Tuhačevskoga. 2 Prema knjizi V. L. Andrejeva Detinjstvo (Детство), Советский писатель, 1966.

68 je za njih revolucionarna aktivnost bila malo kažnjiva. I naročito – koliko su im uslovi života u zatvoru bili povoljni. Za Krasina: »Izdržavanja kazne u Taganki uvek se sećao s posebnim zadovoljstvom. Nakon prvih saslušanja žandarmi su ga ostavili na miru (a zašto?) i on je sve slobodno vreme sužnja posvetio upornom radu: učio je nemački, pročitao u originalu skoro sva Šilerova i Geteova dela, upoznao se sa Šopenhauerom i Kantom, proučio Milovu logiku, Vuntovu psihologiju« itd. Za progonstvo Krasin bira Irkutsk, glavni i najkulturniji grad Sibira. Radek, u varšavskom zatvoru 1906: »Boravio pola godine, to vreme proveo izvrsno, učeći ruski jezik1 , čitajući Lenjina, Plehanova, Marksa, u zatvoru napisao prvi članak... i bio mnogo ponosan kada je dobio (u zatvoru!) broj časopisa Kauckoga sa svojim člankom.« Ili, obrnuto, Semaško: »Zatvor (Moskva, 1895) pao mu je neobično teško«; posle tri meseca boravka u zatvoru prognan na tri godine... u svoj rodni grad Jelec! Loš glas о »užasnoj ruskoj Bastilji« stvarali su na Zapadu upravo ljudi koji bi omekšali u zatvoru, s ciljem da se osvete carizmu, kao Parvus svojim do kraja ulepšanim i sentimentalnim uspomenama. Istu ovu liniju možemo pratiti i na malim ličnostima, u hiljadama pojedinačnih biografija. Evo ja imam pri ruci jednu enciklopediju, doduše i na nesreću, književnu, pa još i staru (1932. godine), sa »greškama«. Pre no te »greške« neko ne izbriše, uzimam, nasumce, slovo K. Karpenko–Kari. Kao sekretar gradske policije (!) u Jelisavetgradu snabdevao revolucionare pasošima! (Ili, da prevedemo na naš današnji jezik: radnik pasoškog odeljenja snabdevao pasošima ilegalnu organizaciju!) Za to je obešen? Ne, prognan na 5 (pet) godina, na svoj sopstveni salaš. To jest, na svoju daću. Postao pisac. Kirilov V. T. Učestvovao u revolucionarnom pokretu crnomorskih mornara. Streljan? Večita robija? Ne, tri godine progonstva u Ust–Sisoljsku. Postao pisac. Kasatkin I. M. Izdržavajući kaznu zatvora, pisao priče, i novine ih objavljivale! (A kod nas se takav, ni pošto izdrži kaznu, ne može objavljivati.) Karpovu Jevtihiju posle dva (!) progonstva povereno je rukovođenje Carskim aleksandrinskim pozorištem i Pozorištem Suvorina. (Mi mu, prvo, ne bismo odobrili boravak u prestonici, a drugo, specijalno odeljenje2 pri Pozorištu ga ne bi primilo ni za suflera.) Kržižanovski se u punom jeku stolipinske reakcije vratio iz progonstva i (uvek kao član CK) nesmetano nastavio inženjersku profesiju. (Kod nas bi bio presrećan kad bi se zaposlio kao bravar u nekoj MTS!) 1 Radek je bio Poljak. 2 Pri pozorištu, produžetak Javne bezbednosti u ustanovama.

69 Mada Krilenko nije upao u ovu Književnu enciklopediju, moramo se, kad smo na slovu K, setiti i njega. Tokom celog svog revolucionarnog izgaranja, on je tri puta »srećno izbegao hapšenje«1 , a hapšen je šest puta i odležao svega 14 meseci. Godine 1907 (godina reakcije), optužen za agitaciju u vojsci i učešće u ilegalnoj organizaciji u vojsci, a vojni okružni sud ga oslobodio! Godine 1915, »za izbegavanje vojne obaveze« (a on je oficir, i zemlja je u ratu!), ovaj budući glavnokomandujući i ubica drugog glavnokomandujućeg2 kažnjen je tako što je upućen u jedinicu na frontu, koja uopšte nije disciplinska jedinica. (Ovako je carska vlada mislila da će pobediti Nemce, i istovremeno ugušiti revoluciju...) A doći će vreme kada će se punih 15 godina osuđenici vući u tolikim procesima u senci njegovih nepodrezanih tužilačkih krila, da bi na kraju dobili svako svoj metak u potiljak. Za vreme te iste »stolipinske reakcije«, gubernator kutajske gubernije V. A. Staroseljski, koji je revolucionare neposredno snabdevao pasošima i oružjem, otkrivao im planove policije i vladine vojske, prošao je s nešto oko dve nedelje zatvora3 . Ako bi trebalo prevesti na naš jezik: kо bi to uopšte i mogao da zamisli? U najvećem jeku »reakcije« legalno izlazi boljševički filozofski i društveno–politički časopis Misao4 . A »reakcionarni« Putokazi5 otvoreno pišu: »preživelo samovlašće«, »zlo despotizma i ropstva«. I – ništa, samo vi nastavite, može to kod nas! Kakva je samo nepodnošljiva okrutnost vladala u ono vreme! Jedan retušer fotografija s Jalte, V. K. Janovski, nacrtao je streljanje mornara s »Očakova«6 i izložio u svojoj vitrini (kao kad bi sada, recimo, neko na Kuznjeckom mostu7 izložio slike koje predstavljaju novočerkaski pokolj8). I šta je gradonačelnik Jalte učinio? Bio je, zbog blizine Livadije9, posebno strog: prvo, izdirao se na Janovskoga, drugo, uništio je – ne fotografsku radnju Janovskoga i ne crtež – kopiju crteža. (Reći će neko: vešt je bio taj Janovski! Podsetimo: ali ni gradonačelnik nije naredio da se vitrina razbije na njegove oči.) Treće, Janovski je bio teško kažnjen: živeće i dalje u Jalti, samo se više neće smeti pojavljivati na ulici – kad prolazi carska familija! Burcev je u emigrantskom časopisu izvrtao ruglu sve do intimnog života cara. Kad se vratio u domovinu (1914, u vreme patriotskog zanosa), on je – streljan? Nepuna godina zatvora s olakšicama za pisanje i dobijanje knjiga. 1 Ovde, i niže, na osnovu njegove autobiografije u Enciklopedijskom rečniku Ruskog bibliografskog instituta Granat, t.41, deo 1, str.237– 245. 2 Generala Duhonina. 3 Drug gubernator, čas. Novi svet, 1966, br.2. 4 Мысль. 5 Вехи. 6 Brod Crnomorske flote na kojem je 1905. godine u Sevastopolju izbila pobuna, pod rukovodstvom komandanta Šmita. 7 Ulica u centru Moskve. 8 Događaj se desio 1962. Videti u VII delu, 3.glava. 9 Gde je car imao rezidenciju.

70 A Abram Goc je u vreme tog rata bio prognanik u Irkutsku i tu... izdavao list s cimervaldskom orijentacijom, to jest protiv rata. Revolucionarna sekira je mogla seći kako je htela. I sekira je dosekla do panja. Međutim, Šljapnikov, lider »radničke opozicije«, stari metalac, upućen je u svoje prvo progonstvo (u Astrahan), »bez prava opštenja s radnicima«, čak i bez prava da radi u svom zanatu, kako je tražio. Menjševik Zurabov, kada je u Drugoj državnoj dumi načinio skandal (oblatio rusku armiju), nije čak ni isteran sa sednice. Zauzvrat, njegov sin od 1927. godine nije izlazio iz logora. Pa sad poredite ta dva vremena. Kada bude, kako se kaže, »represiran« Tuhačevski, ne samo da će mu sva porodica biti rasturena i pozatvarana (da to što mu je ćerka isterana s fakulteta i ne pominjemo), već će mu biti uhapšena i dva brata sa ženama, i četiri sestre s muževima, a svi nećaci i nećake razbacani po dečjim domovima pod novim prezimenima – Tomaševiči, Rostovi itd. Žena će mu biti streljana u jednom kazahstanskom logoru, majka će prositi milostinju na astrahanskim ulicama i tu umreti1 . A to se može reći i za rođake stotina drugih ubijenih poznatih ličnosti. Eto šta znači progoniti. Glavna osobenost progona (neprogona) u carsko vreme bila je, ako hoćete, upravo ova: rodbina revolucionara uopšte nije stradala. Natalija Sedova (žena Trockoga), kada joj je muž (1907) već bio osuđen kao politički prestupnik, vraća se bez ikakve smetnje u Rusiju. Bilo koji član porodice Uljanovih (koji su i sami, skoro svi, svako u svoje vreme bili hapšeni), u bilo kojem trenutku neometano dobija dozvolu za izlazak iz zemlje. Kada je Lenjin, zbog poziva na oružani ustanak, postao »prestupnik zakona koji se traži«, njegova sestra Ana mu je legalno i redovno slala novac u Pariz, na njegov račun u »Lionskom kreditu«. I Lenjinova majka, i majka Krupske, do kraja života dobijale su visoke državne penzije za građansko– generalski, odnosno za oficirski čin svojih muževa: bilo je nemoguće i pomisliti da bi ih neko mogao kinjiti. Eto u kakvim je uslovima nastalo kod Tolstoja ubeđenje da, tobože, nisu nužne političke slobode, da je dovoljno moralno usavršavanje. Da, tako je – sloboda onome kо je ima ne treba. I nama je lako da se s tim saglasimo: na kraju krajeva, suština nije u političkoj slobodi. Cilj čovečanstva nije prazna politička sloboda. Čak ne ni srećno nađeno političko uređenje društva. Samo, to je za posle svega – a šta za početak? Sta na prvom koraku? Jasna Poljana je u to vreme bila otvoreni klub misli. A da je bila stavljena u obruč, kao lenjingradski stan Ahmatove, kada je svaki njen posetilac legitimisan, a da je pritisak bio onakav kao na nas u vreme Staljina, kada se trojica nisu smela sastati pod istim krovom – e, tada bi i Tolstoj tražio političke slobode. 1 Navodim ovaj primer zbog njegove rodbine, nevine rodbine. Što se njega tiče, on sada ulazi u novi kult, koji ja uopšte ne nameravam da podržavam. On je požnjeo što je posejao onda kada je rukovodio ugušivanjem kronštatskog ustanka i tambovskog seljačkog ustanka.

71 U najstrašnije vreme »Stolipinovog terora« liberalna Rusija na prvoj stranici nesmetano objavljuje krupnim naslovima: »Pet pogubljenih!... Dvadeset pogubljenih u Hersonu!« Tolstoj rida, Tolstoj govori da je živeti nemoguće, da čovek ništa užasnije ne može zamisliti1 . Evo zbira već pomenutog članka iz Prošlosti: 950 pogubljenih za šest meseci2 . Uzmimo taj broj Prošlosti. Obratimo pažnju da je on izišao u najoštrijem momentu (februar 1907) osmomesečne Stolipinove »ratne pravde«(19. avgust 1906–19. april 1907. godine) i da je izveštaj sastavljen prema podacima koje su objavile ruske a ne strane telegrafske agencije. Kao da su, recimo, u Moskvi 1937. novine objavljivale spiskove streljanih i daje izišao zbirni bilten, a NKVD, kao kakav vegetarijanac, samo žmirkao. Kao drugo, taj osmomesečni period »ratne pravde«, koji je prvi i poslednji takav u Rusiji, nije mogao biti produžen, jer Državna duma, koju mi toliko kvalifikujemo kao »pokornu« i »bez vlasti«, takvu pravdu nije odobrila (Stolipin se, štaviše, nije ni usudio da je iznosi na debatu pred Dumom). Kao treće, za opravdanje za tu »ratnu pravdu« isticano je da je u poslednje pola godine došlo do »nebrojenih ubistava policijskih činovnika iz političkih pobuda«, do mnogih napada na službena lica3 , do poplave po celoj zemlji političko–kriminalnih i jednostavno kriminalnih pljački, ubistava, terora, sve do eksplozije na Apotekarskom ostrvu4 , te da »ako država ne bi pružila otpor terorističkim aktima, nestao bi i sam njen državotvorni smisao«. I tako, Stolipinovo ministarstvo, ozlojeđeno i uvređeno sporošću porotnih sudova s njihovim beskrajnim debatovanjima oko okolnosti pod kojima su dela izvršena, s njihovom moćnom a ničim ograničenom advokaturom (nisu to neki tamo naši oblasni sudovi i okružni vojni sudovi što rade na telefonski poziv), otima se da pomoću maloglagoljivih prekih sudova obuzda revolucionare (a među njima i prave razbojnike, one što pucaju u prozore vozova, što za tri ili pet kopejki ubijaju mirne građane). (Uostalom, postoje i ograničenja: preki sud može biti ustanovljen samo u mestu u kojem je proglašeno ratno, odnosno vanredno stanje; može raditi samo na osnovu svežih, ne starijih od 24 časa tragova zločina i pri očiglednosti krivičnog dela.) Ako su savremenici bili onoliko ošamućeni i ako su onoliko negodovali, to upravo znači da je tako nešto za Rusiju bila stvar neobična! U situaciji 1906–07. godine lako se vidi da krivicu za period »stolipinske reakcije« podjednako s Ministarstvom snose i revolucionari–teroristi. Sto godina nakon rođenja ruskog revolucionarnog terora mi već bez kolebanja možemo reći da su teroristička filozofija i akti bili teška greška revolucionara, nesreća Rusije, da joj nisu pružili ništa drugo osim pometnje, jada i bezbrojnih žrtava. 1 Lav Tolstoj u sećanjima savremenika, t.2, str.232, 233. 2 Časopis Prošlost, br.2, od 14.febr. 1907. 3 Isti članak u Prošlosti, str. 45, ne poriče ove činjenice. 4 Na ušću Neve.

72 Prevrnimo za neku stranicu isti onaj broj Prošlosti1 . Evo jedne od prvih proklamacija iz 1862, od kojih je sve i počelo: »Šta mi hoćemo? Hoćemo dobro, sreću Rusiji. Postići novi život, bolji život nije moguće bez žrtava, jer mi nemamo vremena za čekanje – nama treba hitna i brza reforma!« Kako neispravan put! Naši revnosni usrećitelji nemaju kad da čekaju, oni zato otvaraju put što skorijeg postizanja sreće preko žrtava! Njima se žurilo – zato smo mi njihovi prapraunuci, 105 godina kasnije, ne ni na istoj tački (oslobođenje seljaka) nego mnogo godina više unazad. Priznajmo da su teroristi preteče Stolipinovih prekih sudova. Mi držimo da se vremena Stolipina i Staljina ne mogu porediti zato što je u naše vreme obračun bio jednostraniji: glava je išla za samo jedan uzdah iz grudi, i za manje od uzdaha2 . »Od ovoga nema ništa užasnije!« – uzviknuo je Tolstoj. Međutim, nešto užasnije je lako zamisliti. Užasnije je kada se pogubljenja vrše ne s vremena na vreme i u nekom gradu koji svi znaju, nego na svakom mestu i svakog dana, i ne po dvadeset već po dvesta, a za to vreme novine о tome ne pišu ni krupnim ni sitnim slogom, za to vreme one pišu da je »život postao lepši, život je postao veseliji3 «. Razbili ti rilo, pa još kažu: takvo je i bilo. Ne, nije takvo bilo! Ni blizu takvo, pa neka se ruska država i tada smatrala za najugnjetačkiju u Evropi. Dvadesete i tridesete godine našega veka produbile su čovekovu predstavu о mogućnosti sažimanja. Zemnu prašinu, zemnu tvrdinu, koje su se našim precima činile do kraja sažetim i nabijenim, fizičari su objasnili kao obično sito. Kuglica sačme nasred pustog gumna prečnika sto metara, eto šta je model atoma. Otkrili su čudovišno »zbijanje jezgara« – zbijanje tih kuglica–jezgara sa svih tih praznih prostora. Naprstak tako sažete materije težio bi koliko i naša zemaljska lokomotiva. No, i taj sažetak je još uvek tek obično paperje: jezgre se zbog protona ne mogu dobro spresovati. A ako bi se spresovali sami neutroni, poštanska markica od takvog jednog »neutronskog sažetka« težila bi pet miliona tona! Eto kako su i nas, ni najmanje se ne oslanjajući na uspehe fizike, sažimali. Zemlji je iz Staljinovih usta stigao poziv da se jednom zauvek odrekne dobrodušnosti! A Dalj dobrodušnošću naziva: »dobrotu duše, njenu osobinu da voli, milosrđe, opredeljenost za opšte dobro«. Eto čega su nas boljševici pozvali da se odreknemo – opredeljenosti za opšte dobro! Mi smo požurili da je se što pre odreknemo. Postalo nam dovoljno naše sopstveno korito. 1 Prošlost, 1907, 2/14, str. 82. 2 Ustvrdiću bez imalo ustezanja da je u kaznenim vansudskim ekspedicijama (ugušivanje seljačkih pobuna 1918 –1919, Tambov 1921, Kuban i Kazahstan 1930) naše vreme i širinom i tehnikom daleko prevazišlo carske kaznene ekspedicije. 3 Staljinova izreka (1935), postala krilatica sovjetske propagande.

73 Rusko javno mnenje, početkom veka, predstavljalo je divnu snagu, činilo vazduh slobode. Carizam nije razbijen onda kada je besneo februarski Petrograd, već mnogo ranije. On je bio nepovratno svrgnut onda kada se u ruskoj književnosti ustalilo pravilo da dati liku policajca ili žandara ma i trunku simpatičnog znači isto što i crnostotinaško1 podvirepstvo. Kada je bilo postalo sramota ne samo da im budeš prijatelj, ne samo da im pružiš ruku, ne samo da im na ulici u otpozdravu klimneš glavom – nego i da ih rukavom dodirneš na trotoaru! A naši današnji dželati, kad ostanu bez posla, ali i po specijalnom postavljenju, rukovode... poslovima umetničke literature i kulture. Oni traže da se slave kao heroji. I – to se zbog nečega kod nas zove... patriotizam! Javno mnenje! Ne znam kako ga definišu sociolozi, ali dobro znam da ga mogu stvoriti samo individualni stavovi u slobodnoj i od stava vlade ili partije ili štampe sasvim nezavisnoj razmeni mišljenja. I dokle god u zemlji ne bude nezavisnog javnog mnenja, neće biti ni garancije da se celo ono mnogomilionsko uništenje neće ponoviti, da neće bilo koje noći, pa možda i noćas, krenuti u pohod. Avangardno Učenje, kao što smo videli, nije nas sačuvalo od ove morije. Vidim svog protivnika kako pravi grimase, kako mi namiguje, odmahuje glavom: prvo, da ne čuju neprijatelji, drugo, zašto tako naširoko? Jer, pitanje je postavljeno mnogo uže – ne: zašto su nas trpali u zatvore? I ne: zašto su to bezakonje podnosili oni što su ostajali na slobodi? Oni, kao što je poznato, »ništa nisu slutili, oni su jednostavno verovali Partiji« (opšteprihvaćena isprika posle 20. kongresa) da ako se vaskoliki narodi za 24 časa teraju u progonstvo, to znači da su krivi oni, narodi. Pitanje mog protivnika je о drugom: zašto kad smo već bili u logorima, gde smo se mogli i dosetiti, zašto smo onamo gladovali, savijali kičmu, trpeli, zašto se nismo borili? Njima koji nisu išli pod stražom, koji su imali slobodne ruke i noge, njima se može oprostiti za nepružanje otpora: oni nisu mogli žrtvovati porodicu, položaj, platu, honorare. Ali zato sada oni objavljuju kritičke članke u kojima prebacuju nama: zašto smo se mi, mi koji nismo imali šta da izgubimo, držali za to parče hleba, zašto se nismo borili? Pa, ja i vodim odgovoru na to pitanje. Mi u logorima trpeli smo baš zbog toga što na slobodi nije bilo javnog mnenja. Jer, uopšte rečeno, kakvi se načini otpora zatvorenika režimu kojem je podvrgnut mogu zamisliti? To su, očigledno, ovi: 1. protest, 2. štrajk glađu, 1 Crnostotinaši: pripadnici bandi zvanih »crne stotine«, koje su za račun režima vršile brutalan teror i pogrome.

74 3. bekstvo, 4. pobuna. Kao što je Pokojnik voleo da se izrazi, »svakome je jasno« (a ako nije, biće mu utuvljeno) da prva dva od ovih načina imaju snagu (i tamničari ih se mogu plašiti) isključivo ako postoji javno mnenje. Bez njega, oni nam se u odgovor na naše proteste i štrajkove smeju u brk! Vrlo je lako pred zatvorskim vlastima stvoriti utisak i primorati ih da ti ispune zahteve: pocepaš košulju na grudima, kao ono Đeržinski! E da, ali samo ako postoji javno mnenje. A bez njega – nabiće ti krpu u usta, i još ćes platiti za državnu košulju! Setimo se bar čuvenog događaja na robiji u Kari pri kraju prošlog veka. Političkima je bilo dato na znanje da od toga časa mogu biti podvrgavani telesnim kaznama. Nadežda Segeda (ona je bila ošamarila komandanta... da bi ga naterala da podnese ostavku!) trebalo je da bude prva šibana. Ona uzima otrov i umire – samo da ne bude šibana! Za njom se truju još tri žene – i umiru! U muškoj baraci javlja se da izvrši samoubistvo još 14 dobrovoljaca, ali svima ne uspeva!1 Rezultat: telesne kazne su zauvek ukinute! Proračun političkih robijaša bio je: prepasti zatvorske vlasti. Jer će vest о karskoj tragediji doći do Rusije, do celog sveta. Uporedimo li, pak, taj događaj s našom situacijom, moći ćemo jedino da prolijemo suze prezira. Ošamariti komandanta koji nije robijaš? I još kada ti lično nisi uvređen? I šta strašno ako dobiješ koju po turu? Bolelo pa prošlo! Pa te drugarice koje se truju! I četrnaest muškaraca! Zaboga, život nam se samo jednom daje a važan je – samo rezultat! Hrane te, poje – zašto bi se rastajao od života? Može i amnestija stići, može biti uvedeno i beneficirano izdržavanje kazne! Eto s koje smo se mi zatvoreničke visine spustili. Eto gde smo nisko pali. Ali – i koliko su se uzdigli naši tamničari! Nisu oni više one karske bene! Ako bismo se, kojim slučajem, sada prenuli i uzneli, svi mi – i četiri žene, i četrnaest muškaraca – svi bismo bili postreljani i pre nego što bismo došli do otrova. (A i – odakle otrov u sovjetskom zatvoru?) А kо bi se i uspeo otrovati, taj bi samo olakšao posao vlastima. A ostali bi bili šibani, za neprijavljivanje. I naravno, о svemu što se desilo dalje od logorske ograde ne bi se čulo. Eto u čemu je stvar, eto gde leži njihova snaga: dalje od logorske ograde ne bi se čulo. A ako i bi – to tek nedaleko, za glasom bi njuškali cinkaroši, novine ga ne bi potvrdile, kao da ništa nije ni bilo. Javno mnenje se ne bi uzbunilo. Čega se onda plašiti? Zašto obraćati pažnju na naše proteste? Trujte se ako vam je baš milo da se trujete! 1 Uzgred, neki ne nevažni detalji (Й. H. Ковальска: Женская каторга [Robijanje žena], Госиздат, 1920, str. 8–9; О. Ф. Осмоловский: Карийская трагедия [Tragedija и Kari], Moskva 1920). Segeda je oficira udarila i pljunula savršeno bez razloga, u »neurotičko– kliničkom robijaškom stanju«. Posle toga, žandarmski oficir (Masjukov) molio je političkog robijaša (Osmolovskoga) da obavi istragu u njegovu slučaju. Upravnik robijašnice (Bobrovski) kajao se do smrti pred robijašima. (Kad bismo mi samo mogli imati ovako savesne tamničare!)

75 Koliko su naši štrajkovi glađu bili osuđeni na propast dovoljno je pokazano u Prvom delu knjige. A bekstva? Istorija nam je sačuvala priče о nekoliko ozbiljnih bekstava iz carskih zatvora. Sva ta bekstva, ne smetnimo to s uma, pripremana su i izvođena sa slobode, od strane drugih revolucionara–istopartijaca, a u detaljima još i uz pomoć mnogih pristaša. I u samom bekstvu, i dalje u čuvanju i prebacivanju begunaca učestvovala su mnoga lica. (Eto vidiš! – hvata me za reč Istoričar–Marksist. – To je zato što su revolucionari imali narod za sobom a budućnost – pred sobom! – A da nije – uzvratiću mu smerno – još i zato što je to bila samo vesela i nekažnjiva igra. Mahneš maramicom s prozora, pozoveš begunca na konak u svoju spavaću sobu, prerušiš ga – vrlo važno, niko ti za to neće suditi. Utekao iz progonstva Petar Lavrov, – gubernator Vologde (Holminski) izdaje njegovoj ženi dozvolu za odlazak, e da bi stigla voljenog. Videli ste da su čak i za izdavanje pasoša prognanima krivci progonjeni na njihove sopstvene salaše. Ljudi se jednostavno nisu plašili. Vi iz iskustva znate šta to znači. Uzgred, kako se desilo da vi niste bili onamo? – E, to je znate bila lutrija1… Uostalom, ima svedočanstava i druge vrste. Svi smo mi u školi morali pročitati Mati od Gorkoga, možda je poneko i zapamtio priču о režimu u zatvoru u Njižnjem Novgorodu. Čuvari imaju zarđale pištolje, njima zabijaju eksere u zid, nikakva muka prisloniti uza zid lestvice i spokojno izići na slobodu. A evo šta piše visoki policijski činovnik Ratajev: »Progonstvo je bilo samo na papiru. Zatvora uopše nije bilo. Pri ondašnjem zatvorskom režimu revolucionar koji bi dopao zatvora bez smetnji je nastavljao svoju raniju delatnost... Kijevski revolucionarni komitet, koji je u punom sastavu ležao u zatvoru, rukovodio je štrajkom u gradu i izdavao proglase2 .« Meni je sada nemoguće skupiti podatke о tome kako su čuvane najvažnije carske robijašnice, ali о nekakvim očajničkim bekstvima sa šansom jedan prema sto hiljada, kakva su bila bekstva iz naših robija, nisam čuo. Očigledno, robijaši nisu ni imali potrebe da rizikuju: njima nije pretila prevremena smrt od iznurujućeg rada, ni nezasluženo produžavanje kazne; drugu polovinu kazne izdržavali su u progonstvu, zato su dotle odlagali bekstvo. A iz carskog progonstva bežao nije, izgleda, samo onaj kо je bio lenj. Javljanja u policiji, očigledno, bila su retka, nadgledanje slabo, operativne službe duž puteva uopšte nije bilo; svakodnevna, zamalo pa policijska, vezanost za mesto rada nije postojala; prognani su imali novca (ili ga lako dobijali); mesta progonstva nisu bila previše udaljena od velikih reka i puteva; a dalje, onima što su pomagali beguncu nije ništa pretilo; ni sam begunac nije se plašio da će u bekstvu biti odstreljen, ni premlaćen, ni da će zbog bekstva dobiti dvadeset godina robijaškog rada, kao naši begunci. Uhvaćeni bi obično bio naseljen na ranije mesto, s 1 Objašnjenje I. Erenburga. 2 Časopis Prošlost, 1917, br. 2/24, pismo L. A. Ratajeva N. P.Zujevu. U daljem tekstu i о ukupnom stanju ruske slobode: »Tajnih agenata i zavrbovanih špijuna među civilima nigde (osim u prestonicama – A.S.) nije bilo, praćenje se u krajnjem slučaju izvodilo pomoću prerušenih policijskih podoficira, koji bi, oblačeći civilno odelo, ponekad zaboravili da skinu mamuze... U takvim uslovima revolucionaru je bilo dovoljno da svoj rad prenese van prestonice i njegovo delovanje bi za Odeljenje policije ostalo potpuna tajna. Ovako su stvarana prava revolucionarna gnezda, rasadnici propagatora i agitatora...« Naši čitaoci će bez velike muke shvatiti koliko je to bilo različito od sovjetskog vremena. Jegor Sazonov, prerušen u kočijaša, s bombom pod pokrivačem lakog fijakera ceo jedan danje prestajao pred kapijom Departmana policije (!), spreman da ubije ministra Plevea– i niko na njega nije obratio pažnju, mko ga ništa nije pitao! Kaljajev, još neumešan, napregnutih živaca, ceo dan je prestajao uz kuću Plevea, na Ulici Fontanka, siguran da će biti uhapšen – a nije, niko ga nije dirnuo... O, srećnih li vremena Krilova!... Оvаkо je lako praviti revoluciju!

76 nepromenjenom kaznom. I to je sve. Igra u kojoj se ništa ne gubi. Fastenkov odlazak preko granice (Deo I, glava 5) tipičan je za ondašnje slične poduhvate. Ali još tipičnije može biti bekstvo anarhiste A. P. Ulanovskog iz turuhanske pokrajine. Njemu je, za vreme bekstva, bilo dovoljno da u Kijevu navrati u studentsku čitaonicu i naruči Šta je progres od Mihajlovskoga, pa da ga studenti nahrane, da mu daju prenoćište i novac za kartu. A inostranstva se ovako domogao: pošao prosto uz lestvice stranog broda – patrole NKVD tu nije bilo! – i stao uz ložionicu, kao: da se malo ugreje. I – još čudnije: tokom rata 1914, on se dobrovoljno vraća u Rusiju, u turuhansko progonstvo! Inostrani špijun? Streljati? Govori, gade, kо te je zavrbovao? Ne. Presuda mirovnog sudije: za trogodišnje odsustvo u inostranstvu – ili tri rublje kazne, ili jedan dan hapsa! Tri rublje su bile povelik novac, Ulanovski se opredeljuje za dan hapsa. Helfand–Parvus, autor subverzivnog Finansijskog manifesta (decembar 1905), stvarni usmerivač Petrogradskog sovjeta radničkih deputata 1905... bio je raščerečen? Ne, nego osuđen na 3 (tri) godine progonstva u turuhansku pokrajinu, i mogao uteći već iz Krasnojarska (hapšenike su pustili u grad »da se snabdeju namirnicama«, Lav Dejč se nije vratio, no Parvus se nešto zamajao). On je nastavio do Jenisejska i tek tu napio jedinog stražara i umakao. Morao se nepotrebno sada vraćati po Jeniseju, preobučen u mužika; patio je od seljačke okoline, prljavštine i buva. Posle toga je živeo u Petrogradu, pa otputovao u inostranstvo. Počinjući od solovačkih bekstava u trošnom čamcu preko mora, ili u skladištu lađe s balvanima, pa sve do očajničkih žrtvenih bekstava u sigurnu smrt iz poznih Staljinovih godina (njima se posvećuje nekoliko sledećih glava), naša bekstva bila su pregnuća velikana, ali velikana osuđenih da umru. Nikada u bekstva do revolucije nije ulagano toliko smelosti, toliko mašte i toliko volje kao u naša, no ona bekstva su lako uspevala, a naša – gotovo nikada. – Zato što su vaša bekstva po svojoj suštini bila reakcionarna!... Zar je reakcionaran poriv čoveka da prestane biti rob i životinja?... Zato ona nisu uspevala što uspeh bekstva u njegovim kasnijim stadijima zavisi od toga kako je okolno stanovništvo raspoloženo prema beguncima. A naše stanovništvo se plašilo da im pomaže ili je čak izdavalo begunce, iz koristoljublja ili iz političkih ubeđenja. »I evo – javno mnenje!...« A što se pobuna zatvorenika tiče, pobuna od nekih tri, pet ili osam hiljada ljudi, istorija naših revolucija za njih uopšte nije znala. A mi – jesmo. Ali, po istom prokletstvu, i najveći napori i žrtve dovodili su nas do – najništavnijih rezultata.

77 Jer društvo nije bilo spremno. Jer pobuna ni u ogromnom logoru nema bez javnog mnenja nikakve šanse da se razvije. Prema tome, na pitanje zašto smo trpeli, vreme je da odgovorimo: mi i nismo trpeli! Vi ćete pročitati da uopšte nismo trpeli. U specijalnim logorima mi smo podigli steg političkih i – postali politički.

78 Glava 5 POEZIJA POD PLOČOM, ISTINA POD KAMENOM U početku moga logorskog puta žarko sam želeo da umaknem s opštih radova, samo što nisam umeo. Naprotiv, kada sam u šestoj godini tamnovanja stigao u Ekibastuz, sebi sam stavio u zadatak da izbacim iz glave takva logorska razmišljanja, veze i kombinacije, da glavu oslobodim svega što joj ne dozvoljava da se bavi dubljim stvarima. Stoga u Ekibastuzu nisam gledao samo kako da mi prođe »privremeno« bivstvovanje fizičkog radnika, u stalnom iščekivanju da se nekako dočepam mesta mangupa, kako to hteli ne hteli čine obrazovani ljudi, već sam odlučio da na robiji izučim neki zanat. U Baranjukovoj brigadi nam se (Olegu Ivanovu i meni) pružila prilika za takav zanat – da postanemo zidari. A na jednom raskršću moje sudbine radio sam i kao livac. U početku sam se plašio i kolebao: da ne grešim, da li ću izdržati? Nama koji nismo naviknuti na fizički rad, koji radimo samo glavom, isti posao teže pada nego ostalim brigadistima. Međutim, upravo od dana kada sam se svesno spustio na dno i čvrsto se nogama oslonio о njega – о to zajedničko, tvrdo kremeno dno – od tog dana su i počele najvažnije godine mog života, one što su ostavile poslednji otisak na mom karakteru. Otada u mom životu kao da se ništa ni prema gore ni prema dole nije menjalo; ostao sam veran pogledima i navikama što sam ih onamo stekao. Baš tako izbistrena glava mi je i bila potrebna za rad na poemi što sam je već dve godine sastavljao. Ona mi je ovakva sada dolazila kao velika pomoć, sada sam s njom manje zapažao ono što mi rade od tela. Ponekad, u snuždenoj koloni, pod kricima automatičara, osećao sam takvu navalu stihova i slika da me je to uznosilo visoko iznad kolone: što pre na objekt, što pre naći neki kutak i zapisati. U tim minutima sam bio slobodan i srećan1 . Samo, kako pisati u specijalnom logoru? Koroljenko priča da je on i u zatvoru pisao – kakav zatvorski režim! Pisao je olovkom (a zašto mu je nisu oduzeli, zašto mu, da je nađu, nisu gužvali šavove odeće?) koju je proneo u kovrdžama kose (a zašto ga nisu do kože ošišali), da je pisao usred buke (i da mu je dobro što ima gde prisesti i noge ispružiti). I još je imao toliko olakšica da je rukopise mogao sačuvati i poslati na slobodu (a tek to našim savremenicima nikako ne ide u glavu). Mi tako ne možemo, čak ni u logorima! (Čak je i popis imena za budući roman za nas vrlo opasan: spisak organizacije? Ja sam beležio samo njihov koren u vidu imenice ili pretvorivši ga u pridev.) Pamćenje je jedina mišja rupa u kojoj se napisano može držati i pronositi kroz pretrese i iz etape u etapu. U početku sam imao malo poverenja u sposobnost mozga, te sam bio rešio da pišem u stihovima. Naravno, bilo je to nasilje nad književnim rodom. Kasnije sam otkrio da ni prozu nije teško nabiti u tajne dubine onoga što nosimo u 1 Opet – kako kо meri! Eto, pišu za Vasilija Kuročkina da su mu devet godina posle zatvaranja Iskre bile »godine prave agonije«: bio je ostao bez svog organa! Dok mi, koji о svom organu nismo mogli ni sanjati, mi to prosto ne možemo da shvatimo: sobu je imao, sto imao, mastilo i hartiju imao, a pretrese nije imao, a što bi sastavio niko mu nije oduzimao – otkuda sad pa agonija?

79 glavi. Oslobođeno opterećenja praznih, nepotrebnih znanja, pamćenje zatvorenika zadivljuje sposobnošću zapremanja i neprestanog širenja zapremine. Mi premalo verujemo svojem pamćenju! No, pre nego što pređeš na zapamćivanje, osećaš jaku potrebu da to ispišeš i istešeš na hartiji. Olovku i čist papir u logoru možeš imati, ali ne smeš imati ništa napisano (osim ako to nije poema о Staljinu1 ). Ako se nisi prišljamčio kao mangup u ambulantu ili kao muftaš u KVČ, ti ujutru i uveče moraš proći kroz pretres na stražari. Ja sam odlučio da pišem u malim odlomcima od po 12–20 redaka, pa bih to, pošto ga dobro doteram, naučio i potom spalio. Tvrdo sam rešio da se ne oslanjam na prosto cepanje hartije. U zatvorima, pak, čitavo to sastavljanje i doterivanje stiha morao sam izvoditi u glavi. Zatim bih nalomio parčadi šibica, poredao ih na tabakeri u dva reda – deset jedinica i deset desetica – i izgovarajući u sebi stihove, na svaki stih premeštao jedno drvce u stranu. Pošto bih premestio deset jedinica, prebacio bih drvce za deseticu. (Ali i ovo se moralo raditi obazrivo: i takvo nevino premeštanje drvaca, ako bi se pri tom mrdalo usnama ili pratilo izrazom lica, moglo bi navući podozrenje cinkaroša. Ja sam se starao da ih premeštam uz glumljenje potpune rasejanosti.) Pamtio sam zasebno svaki pedeseti ili stoti redak, oni su mi bili kontrolni. Ako pri tom na pedeseto ili stoto mesto ne bi ispao pravi redak, ja bih sve ponavljao i opet ponavljao, sve dok ne bih pohvatao sve svoje »begunce«. U kujbiševskom etapnom zatvoru zapazih kako katolici (Litvanci) sami izrađuju zatvorske brojanice. Pravili su ih od nakvašenog pa dobro umešenog hleba, bojili (u crno – rastopljenom gumom, u belo – zubnom pastom, u crveno – crvenim streptocidom), nizali dok su još mokre na usukane i nasapunjene konce i odlagali do ujutru da se osuše. Ja sam im se pridružio, rekavši da bih i ja želeo da se molim s brojanicama, ali da ih za moju posebnu veru moram imati celu stotinu (tek kasnije sam shvatio da ih je dosta i dvadeset, da je to i zgodnije, i sam ih načinio od pampura), da svaka deseta treba da bude kockica a ne loptica i da se i pedeseta i stota treba da lako razlikuju na dodir. Litvanci su se zadivili mojoj religioznoj predanosti (najveći bogomoljci nisu ih imali više od 40) i svesrdno mi pomogli da sastavim takve brojanice, načinivši stoto zrno u obliku tamnocrvenog srca. Nikada se više nisam rastajao od tog njihovog divnog poklona, prebrojavao sam ih, proturao kroz prste u širokoj zimskoj rukavici – na zboru za izlazak, kud sam god išao, gde sam god čekao; mogao sam to raditi i stojeći, mraz me nije sprečavao. Prenosio sam ih i preko pretresa, u vatiranoj rukavici u kojoj se brojanice nisu mogle napipati. Čuvari su ih i nalazili nekoliko puta, ali bi zaključili da služe za molitvu i vraćali mi ih. Ova niska mi je pomogla da pišem i pamtim sve do kraja kazne (kada sam već imao dvanaest hiljada redaka). Samo, ni to nije baš jednostavno. Ukoliko je više napisanog, utoliko više dana u mesecu gutaju ponavljanja. A ovakva ponavljanja posebno štete time što ti sve što je »napisano« 1 Jedan slučaj takvog stvaralaštva opisao je Djakov. Dmitrijevski i Četverikov izlažu vlastima size zamišljenog romana i dobijaju odobrenje za pisanje. Oper se stara da se oni ne izvode na opšte! Zatim ih tajno izvodi iz zone (»da ih banderovci ne rastrgnu«) i oni tamo negde nastavljaju. I to je poezija pod pločom. Pa gde je taj roman?

80 postaje obično, prestaješ da uočavaš šta je jako a šta slabo. Prva varijanta, fiksirana u žurbi da bi se tekst što pre zapalio, ostaje jedina. Slobodu da je odložiš na nekoliko godina, da zaboraviš na nju, a onda da je svežim kritičkim očima prečistiš, ne možeš sebi da dozvoliš. Stoga se nešto zaista dobro ne može ni napisati. A s nespaljenim komadićima papira nema se kad čekati. Ja sam s njima tri puta ozbiljno upadao u klopku, spasavalo me je samo to što najopasnije reči nikada nisam ispisivao, već sam ih zamenjivao crticama. Jednom, dok sam ležao na travi, po strani od svih i previše blizu žici (da bih bio mirniji) i, zamaskiravši svoje parče hartije u nekoj knjižici, pisao, stariji čuvar, Tatarin, prišunja mi se nečujno otpozadi i vide da ne čitam, nego da pišem. – Daj’der mi to! – zatraži papirić. Ja se sledih, ustadoh i pružih mu ga. Na njemu je pisalo: Nekad će nam sve biti vraćeno, Bez vraćanja nije bilo dara. Osterod–Brodnice – propešačeno – Pet dana i noći, ako se ne varam, Gonila nas /straža/ od K/azaha/ i T/atara/. Da je »straža« i »Tatara« bilo napisano od slova do slova, ovaj Tatarin bi me odvukao kod opera, gde bih bio raskomadan. Ali praznine su bile nemušte: Gonila nas ––––––––– K i T . Svako shvata na svoj način. Ja sam se plašio za poemu, a on je mislio da ja crtam plan zone i spremam bekstvo. Svejedno, i ono što je video on je čitao sve uz mrštenje. »Gonila nas« – to je već na nešto podsećalo. Ali ono što je njegov mozak posebno podstaklo na rad bilo je »pet dana i noći«. Ja nisam mogao čak ni da pomislim kakvu asocijaciju to može da izazove! A pet dana i noći je bila standardna logorska fraza, tako se izricala odluka o upućivanju u strogu ćeliju. – Kome to pet dana i noći? Za koga je ovo? – namrgođeno je on nastojao na odgovoru. Na jedvite jade uspeh da ga ubedim (imenima mesta Osterod i Brodnice) da se to prisećam nečijih stihova s fronta, ali da se svih reči ne mogu setiti. – A zašto i da se prisećaš? Sećati se, to nije dozvoljeno – upozori me on smrknuto. – Ako mi još jednom legneš tu, pazi se dobro!... Kad sad pričamo о tome, izgleda nam kao nešto malo važno. No, onda je to za mene, sićušnog roba, bio ogroman događaj: bio sam lišen mogućnosti da se mogu ispružiti podalje od buke; a da mi se desilo da i drugi put padnem tome Tatarinu u ruke s nekim drugim stihom, mogao mi se lako natovariti istražni postupak i pojačati praćenje nada mnom. A ja pisanje više nisam mogao da ostavim!...

81 Drugi put sam prekršio naviku, napisao na poslu odjednom šezdesetak redaka (Pir pobednika) a listić nisam uspeo da do ulaza sklonim. Čuvar, prostodušan momak spljoštena nosa, osmotri na plen s čuđenjem. – Pismo? – upita. (Pismo izneseno na rad bilo je skoro sigurno gotov zatvor. Samo, ako bi palo u ruke operu, ispalo bi to neko čudno »pismo«!) – To je za amatersku aktivnost – postah ja bezočan. – Prisećam se jednog komada. Kada bude izvođen, izvol’te doći! Gledao je momak papirić, gledao mene, pa reče: – Gledam te: zdrav – a budala! I pocepa moj listić na dvoje, na četvoro, na osmoro. Ja se prepadoh da on parčad ne baci na zemlju, ona su još bila krupna, a ovde, pred stražarima, mogla su pasti u ruke još budnijem šefu, eno i komandir disciplinskog režima Mačehovski lično nadzire pretres. Očigledno, imali su naređenje da ne prljaju pred stražarnicom da ne bi sami čistili i čuvar mi pocepane komadiće tutnu u ruku kao u kakvu urnu. Prošavši kapiju, požurih da ih spalim u peći. A treći put sam imao kod sebe još nespaljen poveći odlomak poeme, ali radeći na zidanju bura, nisam se mogao uzdržati da ne napišem još i Zidara. Kako iz zone nismo izlazili, nad nama nije vršen svakodnevni lični pretres. Zidar je već bio star tri dana; šetao sam po mraku da ga ponovim poslednji put i da ga odmah potom spalim. Tražio sam tišinu i usamljenost, a to znači išao bliže žici, smetnuvši s uma da se krećem nedaleko od mesta gde se nedavno provukao Teno. Čuvar je očigledno bio u zasedi: on me ščepa za vrat, i povede po mraku u bur. Ja neopaženo zgužvah Zidara i prebacih ga nasumce preko ramena. Duvaše slab vetar i čuvar ne ču šuštanje hartije dok sam je gužvao. A da kod sebe imam odlomak poeme, na to sam bio potpuno zaboravio. U buru me pretresoše i nađoše ga, bezazlen, na svu sreću, о frontu (iz Pruskih noći). Komandir smene, savršeno pismen stariji vodnik, pročita ga. – Šta je ovo? – Tvardovski – rekoh sigurnim tonom. – Vasilije Tjorkin. (Eto kako smo se Tvardovski i ja prvi put sreli1 .) – Tvardo–ovski! – s poštovanjem klimnu vodnik. – A zašto će ti to? – Pa vidite, nemamo knjiga. Prisetim se tako, nije naodmet da zapišem i ponekad kasnije pročitam. 1 Poema Tvardovskoga о doživljajima sovjetskog vojnika u liku Vasilija Tjorkina. Kao urednik Novog sveta, Tvardovski je najzaslužniji za objavljivanje Jednoga dana Ivana Denisoviča i ulazak Solženjicina u književnost.

82 Oduzeše mi moje oružje – pola nožića za brijanje, ali poemu mi vratiše. Pustili bi i mene i ja bih uspeo da otrčim i nađem Zidara, ali, na žalost, prozivka je, u međuvremenu, već bila prošla i više se po zoni nije smelo kretati. Čuvar me lično povede u baraku i zaključa je za mnom. Te noći sam loše spavao. Napolju je besneo pravi uragan. Gde će haknuti listak s mojim Zidarom? I pored svih ispuštenih mesta, smisao pesme je bio jasan. I jasno se iz teksta videlo da je njegov autor iz brigade na zidanju bura. A pošto su u njoj Zapadni Ukrajinci činili većinu, lako me je bilo pronaći. Eto, sva moja dugogodišnja pisanija, ono što je već bilo na hartiji, a još više ono što je još bilo u glavi, sve se to nosi po zoni ili po stepi u vidu bespomoćnog zamotuljka papira. Preostaje mi jedino da se molim. Čim nam je loše – mi se Boga ne stidimo. Stidimo ga se samo kad nam je dobro. Ujutru, posle ustajanja, u pet sati, gušeći se od vetra, uputih se na ono mesto. Vetar zahvata sitan kamen i baca mi ga u lice. Uzalud ćeš tražiti! Od onog mesta vetar duva u pravcu barake štaba i dalje, u pravcu režimke (oko koje takođe često snuju čuvari i ima mnogo isprepletane žice), a zatim preko ograde prema ulici slobodnog naselja. Lutam i zurim već pun sat vremena, sve zabadava. Nema nade! A u svitanje – loptica mi se zabeli na tri koraka od mesta gde sam je bacio: vetar je zaneo u stranu i ostavio među daskama na zemlji. Ja i sada to smatram čudom. Tako sam pisao. Zimi u prostoriji za grejanje, u proleće i leto na skelama, na zidu: između dve nosiljke maltera, stavio bih parče papira na cigle i dok praznim prvu nosiljku, parčetom olovke (kradom od suseda) zapišem redak koji mi dođe. Živeo sam kao u snu, sedeo u trpezariji nad našim svetim čorbuljkom i često mu ni ukus nisam osećao, okolina kao da nije postojala, neprestano sam se verao po svojim stihovima i podešavao ih kao cigle u zidu. Mene su pretresali, razbrajali, gonili po stepi u koloni, a ja sam za to vreme gledao scenu svoje drame, boju zavesa, raspored nameštaja, svetlosne krugove projektora, svaku kretnju glumaca. Drugi momci su vozilima kidali bodljikavu žicu, zalegali i provlačili se ispod nje, prelazili je na vejavici preko smeta, a za mene žica kao da nije ni postojala. Sve vreme sam bio u svom produženom dalekom bekstvu; čuvari moje odsustvo nisu mogli ustanoviti – oni su brojali tela. Bilo mi je jasno da u tome nisam jedini, da se dotičem Velike Tajne, koja u ne jednim grudima kao što su moje skriveno zri na razbacanim ostrvima Arhipelaga, da bi u godinama što dolaze, možda i posle naše smrti, došla na svet i slila se u buduću rusku književnost. (Pedeset šeste, u samizdatu, koji je već postojao, pročitao sam prvu zbirčicu pesama Varlama Šalamova i uzbudio se kao da sam se sreo s bratom: Ovo igra nije – ja to dobro znam. Smrt je. Baš zato, u ime života

83 Boriću se pero da vam ne dam, Niti strah od vas da mi svesku smota. Pisao je, eto, i on u logoru! Krišom od svih, bacao je u pomrčinu usamljeni poklič bez odziva: U nedogled – grob do groba! Jedino se toga sećam. Ja ne pođoh tamo stoga Sto sam sebi zavet dah: Moraš živet sve do kraja, Da opevaš, da oplačeš. Živi i život stvaraj Iako si – živi leš... Koliko nas je onda bilo takvih? Mislim daleko više nego što ih je, u međuvremenu, isplivalo. Svima nije bilo suđeno da prežive. Poneko je zakopao u zemlju flašu s papirom, ali nikome nije rekao gde. Poneko predao na čuvanje, ali u nehatne ili, naprotiv, u previše oprezne ruke. Poneko nije uspeo ni da zapiše. Pa i na samom ostrvcetu Ekibastuzu – zar smo se mogli upoznati, ohrabriti, podržati jedan drugoga? Krili smo se kurjački od svakoga živoga, pa i jedan od drugoga. No, uprkos svemu, ja sam se u Ekibastuzu upoznao s nekima. Neočekivano, preko baptista, upoznao sam se s religioznim pesnikom Anatolijem Vasiljevičem Silinom. Tada mu je bilo nešto preko 40 godina. Lice mu nije odavalo ništa naročito. Sve njegove ošišane i obrijane čekinje bile su riđe; riđe i obrve. Uvek je sa svima bio popustljiv, blag, ali uzdržan. Tek kada smo ozbiljno stupili u razgovor i u neradne nedelje počeli s vremena na vreme izlaziti u šetnju po zoni, kojom prilikom mi je i čitao svoje vrlo dugačke religiozne poeme (pisao ih je u logoru, kao i ja), ja sam se još jednom začudio kako se u običnim ljudima mogu pritajiti neobične duše. Bivši besprizornik, vaspitanik dečjeg doma, ateist, on je u nemačkom zarobljeništvu došao do religioznih knjiga i zaneo se njima. Otada ne samo da je postao vernik nego i – filozof i bogoslov! A kako je baš »otada« on neprekidno u zatvoru ili u logoru, ceo taj svoj bogoslovski put morao je proći usamljeno, otkrivajući za sebe još jednom ono što je već bilo otkriveno, možda i lutajući pri tome, jer »otada« više nije imao ni knjiga, ni savetnika. Sada je radio kao fizički radnik i kopač zemlje, borio se da ispuni neispunjivu normu, vraćao se klecajući i tresući rukama, ali su mu se u glavi i danju i noću vrzmali jambovi njegovih poema, sve od po četiri stope i sa slobodnim rasporedom rima, od početka do kraja slaganih u glavi. Mislim da je u to vreme pamtio nekojih dvadeset hiljada stihova. On se i njima predavao službeno – da ih zapamti i da ih drugima prenese. Njegov pogled na svet posebno je kitila osetljivost na prirodu. Nagnuvši se nad retkom travčicom, nelegalno poraslom u našoj zoni, on bi uskliknuo:

84 – Kako je samo divna zemaljska trava! Ali Tvorac je eto i nju dao čoveku za postelju. Koliko bismo onda, znači, mi morali biti lepši od nje! – A šta tada s onim: »Ne volite svet i ono što je u njemu?« (Pripadnici sekti su to često ponavljali.) On bi se, kao izvinjavajući, osmehnuo. Tim svojim osmehom znao je da zagladi: – Pa, čak i u putenoj, ovozemaljskoj ljubavi pokazuje se naše sveukupno stremljenje prema Jedinom! Teodikeju, to jest opravdanje zla na svetu, on je ovako formulisao: A savršenstvo dopušta baš Nesavršenstvo, stradanja sva. Jer, njih ne znajuć kako da znaš Sta tebi sreća može da da. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Da, zakon surov, al’ jedino s njim I možemo mi na zemlji toj Postići duše večiti mir. Stradanje Hrista u ljudskom obliku on je smelo objašnjavao ne samo neophodnošću da se iskupe ljudski grehovi nego i željom Boga da sam oseti ljudske patnje. Silin je odvažno tvrdio: – Za ta stradanja Bog je oduvek znao, ali ih nikada ranije nije osećao. Jednako i za Antihrista, koji U slobodnoj duši čoveka Težnju k svetlosti izmetnu I ograniči svetlošću veka. Silin je nalazio sveže ljudske reči: I blaženstvo pruženo mu – Аl’ bez patnje kо kod ljudi svih – Anđeo mračni odgurnu. Ljubav bez bola ne pruži Ni njemu, eto, duševni mir. I sam slobodan mislilac, Silin je u svom plemenitom srcu davao utočište svim nijansama hrišćanstva: ... suština im ista: U učenju Isusa Hrista Svako može put i mesto nać.

85 U vezi s prgavim pitanjem materijalista kako je duh mogao poroditi materiju, Silin se samo osmehivao: – A oni ne žele da se zamisle nad ovim: a kako je sirova materija mogla poroditi Duh? Zar takav red stvari ne bi bio čudo? Da, zaista bi to bilo veliko čudo! – Moj mozak je bio prepun sopstvenih stihova, te sam od Silinovih poema u sećanju zadržao samo ove mrvice, plašeći se da on sam neće ni toliko sačuvati. U jednoj poemi, njegov voljeni junak s antičkim grčkim imenom (zaboravio sam ga) drži zamišljeni govor na zasedanju Ujedinjenih nacija – duhovni program za celo čovečanstvo. Ovaj iznureni, smrti obrečeni rob sa četiri broja na sebi, ovaj pesnik, imao je u grudima više poruka za žive od celog krda što je zaselo u časopisima, izdavačkim kućama i na radiju (i u Sovjetskom Savezu, i na Zapadu), gde nikome osim sebi samome nije potrebno. Pre rata, Anatolij Vasiljevič završio je književnost na pedagoškom fakultetu. Sada mu je, kao i meni, ostajalo još neke tri godine do »oslobođenja«, to jest progonstva. Njegova jedina profesija bila je nastava književnosti u školi. Mi smo čisto sumnjali da će nama, bivšim zatvorenicima, rad u školi biti dozvoljen. A ako bude? – Ne bih više decu kljukao lažju! Rekao bih im istinu о Bogu, о životu Duha. – Pa bi vas posle prvog časa otpustili! Silin je oborio glavu, tiho odgovorio: – Neka bi. I videlo se da ni trepnuo ne bi. Da se ne bi ogrešio о svoju savest – samo zato da ne drži kramp, da drži školski dnevnik. Sa saučešćem i, istovremeno, s divljenjem posmatrao sam tog riđeg neuglednog čoveka, koji ne zna za roditelje ni za učitelje, kojemu je sav život pao jednako teško kao i sada kada lopatom prevrće ekibastusku zemlju. Sa baptistima je Silin jeo iz jedne porcije, delili su hleb i toplo jelo. Falilo mu je, razume se, što nema kо da ga sluša, što nema s kim da čita i tumači Jevanđelje i da knjižicu sakriva. Ali, prave pravoslavce on ili nije tražio (plašeći se da bi ga mogli odvrgnuti kao jeretika), ili ih nije nalazio: u našem logoru, osim Zapadnih Ukrajinaca, njih je bilo malo ili se, možda, nisu baš isticali doslednošću u veri. A baptisti kao da su uvažavali Silina, slušali su ga, čak ga pribrajali i u svoju opštinu; ni njima se, istina, nije dopadala njegova jeres, ali su se nadali da će ga sebi privući. Kada bi u njihovom prisustvu razgovarao sa mnom, Silin bi prosto uvenuo; bez njih – rascvao bi se. Teško mu je bilo da se utori u njihovu veru, iako je ona bila vrlo čvrsta, čista, vatrena i kao takva pomagala im da robiju podnose bez kolebanja i bez gubljenja duše. Svi oni bili su časni ljudi, mirni, radini, predusretljivi, predani Hristu.

86 Zato se i istrebljuju tako nemilosrdno. U godinama 1948–50, samo za pripadanje baptističkoj opštini mnoge su ih stotine dobile po 25 godina zatvora i upućene u specijalne logore (jer opština – to je organizacija1 ). * * * U logoru nije kao na slobodi. Na slobodi se svako bez ustručavanja muči da se ispolji, istakne. Lakše se vidi kо na šta cilja. U zatočenju obrnuto: svi su obezličeni istim šišanjem, istom neobrijanošću, istim kapama, istim dolamicama. Duhovni izraz – izobličen vetrom, preplanulošću, prljavštinom, teškim radom. Da bi se kroz obezličenu uniženu spoljašnost mogla nazreti duševna svetlost, treba steći naviku. No, plamičci duha nesvesno lutaju, traže put jedan ka drugome. Dolazi do nehotičnog prepoznavanja i okupljanja jednakih. Čoveka ćeš brže i lakše prepoznati ako mu saznaš bar za mrvicu iz biografije. Evo, jedan do drugoga rade kopači zemlje. Pada gusti meki sneg. Da li zato što će uskoro odmor – sva brigada je pošla u zemunicu. Jedan – ostao i stoji. Oslonio se о ašov na ivici rova i stoji nepokretan, kao da je kip, kao da udobnijeg stava od ovoga nema. I sneg mu – kao kipu –pada na glavu, na ramena, ruke. Je li mu je svejedno, ili možda prijatno? On gleda kroz tu mirijadu pahuljica – na zonu, na stepu. Krupnih kostiju, širokih ramena, sa širokim licem obraslim rusom oštrom čekinjom. On je postojan u svemu, spor, vrlo spokojan. On i dalje stoji – posmatra svet i razmišlja. Odsutan je. Ne znam se s njim, ali mi je njegov prijatelj Retkin pričao о njemu. Taj čovek je – tolstojevac. Porastao je s prevaziđenim ubeđenjem da čovek ne sme da ubija (čak ni u ime Avangardnog Učenja), pa zato ni oružje u ruke da uzima. Četrdeset prve je mobilisan. Bacio je oružje i blizu Kuške, gde je bio raspoređen, prešao avganistansku granicu. Nije kod njih bilo ni pomena od Nemaca niti su očekivani; on bi mirno odslužio vojni rok bez ijednog metka u živo meso, ali njegovo se ubeđenje gnušalo i samog vucaranja s tim gvožđem. Računao je da će Avganistanci uvažiti njegovo pravo da ne ubija ljude i propustiti ga u verski trpeljivu Indiju. No, avganistanska vlada se pokazala bezdušnom i prodanom, kao i sve vlade. Ona se plašila gneva svemoćnog suseda, i begunca okovala u bukagije. I tako u bukagijama, koje su mu stezale noge, držala ga tri godine nepokretnog u tamnici čekajući čija će strana biti jača. Jači su bili Sovjeti, i Avganistanci su im usrdno vratili njihovog dezertera. Tek od tog časa njemu i ide sadašnja kazna. I evo ga kako stoji nepomičan pod snegom, kao da je deo prirode. Da ga slučajno država nije rodila? Otkuda joj onda pravo da rešava kako će on živeti? 1 Progoni nad njima u Hruščovljevo vreme oslabili su samo u visini kazne, ali ne i u suštini (v. Deo VII).

87 Mi nemamo ništa protiv toga što nam je Lav Tolstoj sugrađanin. On je – marka. (Možemo s njegovim likom i poštansku izdati.) Možemo i strance u Jasnu Poljanu voditi. I sve u slast držati govor kako je bio protiv carizma i kako je bio anatemisan (na tom mestu govornikov glas malo zadrhti). Ali, ako je neko, o, zemljaci, Tolstoja ozbiljno shvatio, ako je kod nas odrastao živ tolstojevac – ej, čuvaj se dobro, ne padni nam pod gusenice! ... Desi ti se, s vremena na vreme, da na gradilištu otrčiš do grupovođe–logoraša po metar na sklapanje, izmerili biste koliko ste sazidali. On taj metar mnogo čuva, tebe lično ne poznaje – koliko je samo brigada! – ali, ne znam zašto, on ti uvek bez dvoumljenja pruži to svoje blago (za logorske prilike to što on čini je čista budalaština). A kad mu metar vratiš, on ti još i zahvali. Kako takav čudak može biti grupovođa u logoru? Po izgovoru se vidi da nije baš Rus. Ah, on je Poljak, zovu ga Juri Vengerski. Još ćeš ti о njemu čuti. ... Ponekad ideš u koloni i rado bi prebirao brojanice ili mislio na sledeće strofe, ali sused u tvojoj petorci je neko mnogo zanimljivo lice, poslali su novu brigadu na naš objekt. Inteligentni, simpatični Jevrejin, već ušao u godine, s pametnim i ironičnim izrazom na licu. Prezime mu je Masamed, ima univerzitetsku diplomu... koju, koju? Bukureškog univerziteta, biopsihologija. Njegove specijalnosti su, između ostalog, i fizionomist, grafolog. A povrh svega – on je jogist i spreman je, koliko sutra, da otpočne s tobom kurs hata–joge. (Za nesreću, premalo nam godina na ovom našem univerzitetu daju! Ionako grcam od posla. Kad da sve naučim?!) Kasnije ću ga još osmotriti u radnoj zoni i u zoni stanovanja. Njegovi sunarodnici su mu predlagali da pođe u kancelariju, on nije hteo, stalo mu je da pokaže da i jedan Jevrejin može da odlično radi na opštim radovima. Iako mu ide peti desetak, on izvrsno bije krampom. Zato što kao pravi jogist on vlada svojim telom: svlači se na deset ispod nule i traži od drugova da ga poliju vatrogasnim šmrkom. I ne jede kao svi drugi, tako da onu crkavicu kaše što pre tisne u usta – ne, on se izokrene od jela pa usredsređeno, polako, zalaže u zalogajčićima što ih zahvata naročito za to načinjenom kašičicom1 . ... Desi ti se tako ne jednom da na putu do radne zone i natrag upoznaš interesantnog čoveka. Samo, u koloni nećeš uvek uspeti da ustališ poznanstvo: straža viče, susedi šište (»zbog vas..., i mi...«), na rad ideš nevoljko, s rada žuriš da što pre stigneš, a posebno ako te vetar ubije s koje strane u gubicu. I odjednom... e, to već ni najmanje nije »netipičan« slučaj, kako vole da se izraze socrealisti, ne – pravi pravcati neobični slučaj. U krajnjem redu ide malecni neki čovek s gustom crnom bradom (uhapšen je s njom i s njom fotografisan, zato mu je i u logoru neobrijana). On korača bodro, pun dostojanstva, i pod pazuhom nosi povezan svitak papira za crtanje. To je njegov predlog za racionalizaciju, ili racionalizatorski pronalazak, neki novi izum, kojim se on diči. Nacrtao gaje na gradilištu, nosio u logor da ga nekome pokaže, i sad ga opet nosi na gradilište. Iznenada opak nalet vetra istrže mu svitak ispod ruke i kotrlja ga dalje od kolone. Prirodna reakcija Arnoljda Rapoporta (čitalac ga je već upoznao) jeste da skoči za njim. Korak, dva, tri – svitak se i dalje kotrlja, 1 On će i tako i tako umreti kao običan smrtnik od običnog infarkta.

88 prolazi između dva stražara, i već je s onu stranu linije straže! Tu bi se Rapoport morao zaustaviti, jer »korak desno, korak levo... bez upozorenja«, ali svitak ide, eno ode! Zla kob odnosi njegovu tehničku zamisao! Rapoport se pogurio, isturio ruke napred, raširio prste i trči za njim: varvarine, ne diraj moje crteže! Kolona je sve videla, kolona se pomela, sama od sebe stala. Automati su na gotovs, zatvarači zaškljocali!... Dovde je sve tipično, a sad počinje ono netipično: ludog se ne nalazi, niko ne puca! Varvari su shvatili da to nije bekstvo! Čak je i u njihovim zamađijanim glavama slika jasna: autor juri da uhvati svoje delo! Petnaestak koraka preko linije straže Rapoport hvata svitak, uspravlja se i vraća se u stroj. Vraća se – s onog sveta... Iako je Rapoporta dopalo mnogo više od srednje logoraške norme (posle jedne »dečje« kazne, pa desetke, imao je progonstvo, a sada opet desetku), on je pokretan, oči mu sjaje, njegove uvek vesele ali za patnju stvorene, vrlo izražajne oči. On se ponosi što ga toliko tamnovanje nije nimalo oronulo ni slomilo. Samo, budući da je inženjer, on uvek radi kao proizvodni mangup, lako mu je da se ponosi. Sav se predaje poslu, no i mimo toga donosi na svet dela za svoju dušu. On je jedan od onih ljudi koji bi hteli da sve obuhvate. Nekada je mislio da napiše takvu knjigu kao što je ova moja, da kaže sve о logorima, ali nije ju počinjao. Drugoj jednoj njegovoj duhovnoj tvorevini smejemo se svi mi njegovi prijatelji. Arnoljd već godinama sastavlja univerzalni tehnički priručnik, koji će obuhvatiti sve grane tehnike i prirodnih nauka (i vrste radio–lampi, i srednju težinu slona) i koji će još morati da bude džepni. Drugi, sebi dragi rad, podučen ovim ismejavanjem, pokazuje samo meni, da niko ne zna. U crnoj svesci s kariranim linijama nalazi se traktat O ljubavi, novi traktat о ljubavi, jer ga Stendalov nikako ne zadovoljava. To su još nedovršene i tematski među sobom nepovezane beleške. Ali, za čoveka koji je pola svog veka proveo u logorima – kakva čednost! Evo nešto malo iz njega1 : – Imati ženu koju ne voliš, to je zla sudbina niščih telom i duhom. A muškarci se time hvališu kao »pobedom«. – Posedovanje žene koje nije rezultat organskog sazrevanja osećanja donosi ne radost nego stid i odvratnost. Muškarci našeg veka, koji svu energiju troše u trci za zaradom, položajem, vlašću, izgubili su gen za uzvišenu ljubav. Naprotiv, za nepogrešivi ženski instinkt, posedovanje je samo prvi stepen prave bliskosti. Samo posle njega žena prihvata muškarca za blisko biće i počinje da mu govori »ti«. Čak i kad se slučajno preda, žena oseća poplavu zahvalne nežnosti. – Ljubomora je uvređeno samoljublje. Prava ljubav, kad se na nju više ne uzvraća, ne porađa ljubomoru, već vene, umire. – Uporedo s naukom, umetnošću i religijom, ljubav je jedan od načina spoznaje sveta. Kako u sebi sabira tako raznorodna interesovanja, Arnoljd Ljvovič poznaje i razne ljude. On me upoznaje s čovekom mimo koga bih ja prošao i ne zapažajući ga: na prvi pogled 1 Prošle su otada mnoge godine. Rapoport je svoj traktat zabatalio, a ja ga citiram s njegovom dozvolom.

89 obična crkotina, tek živa duša, distrofičar, ključnjače mu izbijaju ispod logorske bluze kao u mrtvaca. S njegovom vižljavom visinom mršavost još više bode oči. On je po prirodi crnpurast, a još mu kazahstansko sunce opalilo obrijanu glavu. Još uvek se nekako vuče van zone na rad, još se nekako hvata za nosiljku, ili se možda drži za nju da ne bi pao. On je Grk, i to pesnik! Još jedan! U Atini mu je izdata knjiga stihova na grčkom. No, pošto on nije sužanj atinski već sovjetski (i građanin sovjetski), naše novine za njim ne rone suze. On je srednjih godina, a evo već umire. Jadno i neumesno pokušavam da odagnam od njega crne misli. On se mudro osmehuje i ne baš dobrim ruskim objašnjava mi da u smrti uopšte nije strašna sama smrt, strašna je moralna priprema za nju. On je već ispio svoju čašu straha i žuči, već se oplakao, prežalio, već doživeo svoju smrt i sada je potpuno spreman da je prihvati. Ostaje samo telu da umre. Koliko je samo među ljudima pesnika – toliko mnogo da ne možeš ni poverovati! (Mene to čak ponekad i zbunjuje.) Grka smrt, evo, vreba, a ova dva mladića samo čekaju da im kazna istekne pa da upadnu u veliku literaturu. Oni su otvoreni pesnici, mnogo se ne kriju. Zajedničko im je što su oba nekako svetla, čista, oba su i nezavršeni studenti. Kolja Borovikov je poklonik Pisareva (a to znači: Puškina ne voli), radi kao pomoćnik lekara u ambulanti. Tveranin1 Juročka Kirejev je poklonik Bloka, i sam piše pod njegovim uticajem; radi van zone, u kancelariji mehaničke radionice. Njegovi drugovi (drugovi! – po dvadeset godina stariji od njega, očevi porodica) sprdaju mu se kako mu se, u nekom ITL na Severu, nametala neka Rumunka, neka koja se svima davala, a on je nije razumeo, pisao joj je sonete. I ne mora te u to niko mnogo ubeđivati – dovoljno je da vidiš njegovo čisto lišće. Prokletstvo dečačke nevinosti što je mladići moraju vući iz logora u logor! ...Neke ti posmatraš, drugi – tebe. U velikoj košmarnoj baraci, u kojoj žive, snuju i leže četiri stotine ljudi, ja posle večere i za vreme mučnih večernjih prozivki čitam drugi tom Daljevog rečnika, jedinu knjigu koju sam preneo sve do Ekibastuza, i tu je morao nagrditi pečatom »Steplag KVČ«. Ja nju nikad ne listam: za ono malo vremena što mi ostaje u večerima jedva uspem da pročitam pola stranice. I tako, posle prozivke, sednem ili šetam zabivši nos u jedno mesto knjige. Već sam navikao da me svaki novi pita kakva je to knjižurina i čudi se za kog đavola je čitam. – Najmanje opasna lektira – šalim se ja. – Zbog nje ti niko neće prišiti novi član! A šta u specijalnom logoru nije opasno čitati? Aleksandar Sotik, ekonomista, u džeskazganskom logorskom odeljenju, potajno je u večerima čitao adaptiranog Obada2 . Neko ga je ipak prokazao. U pretres je došao lično upravnik odeljenja sa čoporom oficira. »Čekaš, znači, Amerikance?« Naredio mu je da čita naglas na engleskom. »Koliko još imaš godina?« – »Dve.« – »Imaćeš dvadeset.« Našli mu još i stihove: »Interesuje te ljubav?... Stvorite mu takve uslove da mu iz glave izleti ne samo engleski no i ruski!« (Šištali su na Sotika i mangupi–robovi: »Ti i nama zabijaš klin! Sad će i nas razjuriti!«) 1 Stanovnik Tvera, danas Kalinjina. 2 Engleski roman (Ethel Voynich: The Gadfly) о revolucionarnim događajima u Italiji 1830 –1848.

90 Tek, mnoga interesantna poznanstva se sklapaju i oko ove knjige. Evo, prilazi mi omalečki čovek, sličan petlu, kočopernog nosa, oštrog ironičnog izraza lica, i okajući 1 : – Ne zamerite što se interesujem. Kakva vam je to knjiga? Reč po reč, pa nedelja po nedelja, pa mesec po mesec, iz tog čoveka se preda mnom širi celi mikrosvet, cela istorija moje zemlje za poslednjih pedeset godina. Vasilij Grigorjevič Vlasov (isti onaj s procesa u Kadiju, koji je odrapio već četrnaest godina od svoje dvadesetke) sam sebe drži za ekonomistu i političkog radnika, a pojma nema da je – umetnik reči, usmene reči. Bilo da priča о kosidbi, о trgovačkom dućanu (radio je u jednom kao dete), о jedinici Crvene armije, о starom salašu, о dželatu iz gubernijske službe za gonjenje dezertera ili о nezasitoj ženi iz predgrađa – sve je to preda mnom izvajano, sve tako doživljeno kao da sam sam u svemu bio. Tako bih želeo da sve na licu mesta zapišem – a kako? Tako bih sada želeo da se, nakon deset godina, setim od reči do reći – a nemoguće... Zapažam da na mene i moju knjigu često sa strane pogleduje, ali se ne odlučuje da započne razgovor, mršav, protegnut mladić duga nosa, vaspitan nekako kao da nije živeo u logorima, štaviše stidljiv. Upoznajem se s njim. On govori tiho, sramežljivo, ruske reči teško nalazi i pravi smešne greške koje u isti čas iskupljuje osmehom. Proizlazi da je Mađar, ime mu je Janoš Rožaš. Pokazujem mu Daljev rečnik i on klima glavom. Lice mu je isušeno od logorskog iznurivanja. – »Da, da, potrebno je odvraćati pažnju na druge stvari, ne misliti samo о jelu.« Ima tek dvadeset pet godina, ali na obrazima mu nigde rumenila mladosti: suva tanka koža, uštavljena na vetru, kao daje razapeta na izduženim uskim kostima lobanje. Bole ga zglobovi: febrilna reuma, zarađena na severnim sečama šume. Ovde, u logoru, ima dva–tri njegova zemljaka, ali oni se iz dana u dan bore samo da prežive, da se najedu. A Janoš pojede pokorno ono što mu brigadir odredi i, iako polugladan, ništa drugo ne traži. On se osvrće oko sebe, osluškuje, želi da shvati. Da shvati – šta? Nas da shvati, nas, Ruse! »Moja lična sudbina potpuno postao nevažan kada ja ovde upoznao ljude. Ja se čudim ne mogu se načuditi. Eto – oni su voleli svoj narod a dobili su robiju. No ja mislim to je ratna zbrka, šta veliš ti?« (Ovo on pita 1951. godine! Ako je ratna do pedeset prve – da nije možda još od prvog svetskog rata?) Njega su naši uhvatili u Mađarskoj 1944, kada mu je bilo osamnaest godina (i nije još bio u vojsci). – Ja do tada nisam imao kad da učinim ljudima ni zlo, ni dobro – smeje se on. – Od mene ljudima nije bio ni korist, ni šteta. – Istraga je kod Janoša ovako tekla: islednik nije znao ni reči mađarski, Janoš – ni reči ruski. Ponekad bi bili dovedeni vrlo loši prevodioci, neko od Gucula2 . Janoš je potpisao šesnaest stranica zapisnika i ne znajući šta u njima piše. 1 Okati: izgovarati »o« na mestu nenaglašenog »o«. 2 Guculi: Ukrajinci iz Zakarpatske Ukrajine, gde je dugo vladala Austro–Ugarska

91 Isto tako, kada mu je nepoznati oficir pročitao nešto s parčeta papira, on dugo nije znao da je to bila – odluka OSO1 . I poslat je na Sever, na seču šume, gde je lipsao i dopao bolnice. Do tada Rusija mu je okretala samo jednu stranu – onu na kojoj se seda, otada mu se okrenula drugom. U bolničici logorskog punkta u Simu, kod Solikamska, bila je jedna medicinska sestra, Dusja, od nekih četrdeset pet godina. Bila je bitovik s petogodišnjom kaznom, slobodnjakinja. Svoj rad shvatala je ne tako da dok otaljava kaznu prigrne što više za sebe (kako je to kod nas vrlo čest slučaj, samo što to Janoš sa svojim ružičastim gledanjem na svet nije znao) već da te nikome potrebne jadnike na umoru neguje. No, onim što je bolnica pružala nije ih mogla spasti. Sestra Dusja je svoje jutarnje parče hleba od trista grama zamenjivala u selu za pola litra mleka i tim mlekom vratila Janoša (a pre njega i još ponekoga) u život2 . Kroz tu tetu–Dusju Janoš je zavoleo i našu zemlju i sve nas. I počeo u logoru usrdno učiti jezik svojih čuvara i stražara – veliki, moćni ruski jezik3 . On je odležao devet godina u našim logorima, Rusiju video samo u zatvorskim vagonima, na malim razglednicama i u logorima. A – zavoleo ju je. Janoš je od onih kojih je u našem veku sve manje, koji u detinjstvu imaju samo jednu strast – čitanje. Ovu naklonost sačuvao je i kad je odrastao, pa i u logoru. Ni u severnim logorima, ni sada u ovom specijalnom ekibastuskom, nije ispuštao priliku da nabavi i pročita novu knjigu. U vreme našeg poznanstva već je znao i voleo Puškina, Njekrasova, Gogolja, ja sam mu tumačio Gribojedova. Ali više od svih, zamalo pa više i od Petefija i Aranja, zavoleo je Ljermontova, koga je po prvi put čitao u zarobljeništvu, nedavno. (Ne jednom sam od stranaca čuo da im je Ljermontov najdraži od svih ruskih pesnika.) Janoš se bio posebno poistovetio s njegovim Mcirijem, našao u njemu sebi jednakog: jednako mladog, jednako sužnja i jednako osuđenog da umre. Mnogošta je iz ove poeme naučio napamet, i godinama, koračajući s rukama na leđima u tuđoj koloni i tuđoj zemlji, na tuđem jeziku mrmorio za sebe: I ja mutno shvatih tada: Nema za me više staze Da me vrati u dom mlada. Ljubazan, umiljat, s bespomoćnim plavim očima – takav je bio Janoš Rožaš u našem okrutnom logoru. On bi seo lagano na moj vagonet, na samu ivicu, kao da se moja slamarica s pilotinom mogla više isprljati ili više izgubiti oblik pod pritiskom, i tiho, iz srca progovarao: – Kome da kažem tajne moje sanje?... On se nikada ni na šta nije žalio4 . 1 Kad je, nakon Staljinove smrti, Janoš bio rehabilitovan, bilo ga je zasvrbelo da traži kopiju odluke na mađarskom da bi saznao zbog čega je ležao devet godina. No, nije se usudio: »Još će pomisliti: čemu će mi to, a i stvarno mi to nije toliko trebalo...« Shvatio je naš duh: a zašto bi i morao to sada da zna?... 2 Neka mi sada neko objasni: u koju ideologiju ulazi ovo ponašanje? (Uporedite s komunističkom ambulantom kod Djakova: »Šta, bole te zubići, banderovska njuško?«) 3 Autor ovde s malo ironije upotrebljava Turgenjevljev iskaz о ruskom jeziku. 4 Posle Staljinove smrti, svi Mađari su bili pušteni da idu kući i Janoš je izbegao Mcirijevu sudbinu, na koju je već bio potpuno pripravan. Prošlo je otada dvanaest godina, a s njima i 1956. Janoš je računovođa u gradu Nađkanjiža, gde ruski niko ne zna, niti kо čita ruske knjige.

92 Među logorašima krećeš se kao među postavljenim minama. Zrakama intuicije – obazrivo, da ne eksplodira – snimaš svakoga. Koliko sam samo, uprkos opštem nepoverenju, pod tim ošišanim lobanjama, pod tim crnim zekovskim bluzama ja otkrio pesničkih duša! A koliko se njih nije dalo otkriti? A koliko njih – hiljadu puta toliko – ja uopšte nisam sreo! A koliko si ih ti za ova desetleća podavio, ti prokleti Levijatane?!? * * * Bio je u Ekibastuzu i zvanični, iako vrlo opasni, centar kulturnog opštenja – KVČ, u kojem su stavljani crni štambilji na knjigama i obnavljani brojevi na ljudima. Važna i živopisna figura naše KVČ bio je umetnik, u prošlom životu arhiđakon i umalo lični sekretar patrijarhov – Vladimir Rutčuk. Postoji negde u starim pravilima neki neukinuti paragraf: duhovna lica se ne šišaju. Naravno, taj paragraf se nigde ne objavljuje, i sveštenike koji za njega ne znaju šišaju. A Rutčuk je za to znao, i njemu je ostala rusa talasasta kosa, nešto duža od normalne muške, koju je on dobro negovao, kao uostalom i sav svoj spoljašnji izgled. Bio je privlačan, visok, stasit, prijatna basa, čovek bi ga lako mogao zamisliti u svečanoj službi božjoj u velikoj sabornoj crkvi. Ktitor Drozdov, koji je došao sa mnom, odmah je prepoznao arhiđakona: služio je on u odeskoj sabornoj. No, ovde se on i držao i živeo kao da nije bio zek. Pripadao je onoj vrsti sumnjivih javnih ličnosti koje su se uvukle, ili su uvučene, u pravoslavnu crkvu čim je s nje pala nemilost i koje su umnogome doprinele da joj padne glas. I sam njegov dolazak u zatvor bio je nekako mutan, nejasno je zašto nije prestajao da pokazuje svoju (opet nejasno zašto neoduzetu) fotografiju s inostranim mitropolitom Anastasijem na njujorškoj ulici. U logoru je živeo u odvojenoj »kabini«. Pošto bi se vratio sa zbora za izlazak na rad, gde nam je, neskriveno se gadeći, pisao brojeve na kapama, prslucima i pantalonama, on bi po ceo dan lenčario, ponekad pravio neumešne kopije s plitkih slika. Držao je slobodno kod sebe debeli tom reprodukcija slika iz Tretjakovske galerije, zbog kojeg sam se ja i našao kod njega: imao sam želju da ih pogledam, možda poslednji put u životu. U logoru je dobijao Vesnik Moskovske patrijaršije i, s vremena na vreme, važno govorio о velikomučenicima ili о A šta mi on piše: »Posle svega što mi se desilo, ja iskreno tvrdim da svoju prošlost ne bih nikome dao. Ja sam stekao surovo znanje koje drugi ne mogu steći... Onda kada sam oslobađan, obećao sam drugovima da ruski narod nikada neću zaboraviti – ne zbog patnji što sam ih podneo, nego zbog njegove dobrote... Zašto sa zanimanjem tražim u novinama šta ima novo u mojoj bivšoj domovini?... Cela jedna polica u mojoj biblioteci su dela ruskih klasika, samo na ruskom 41 tom, i na ukrajinskom 4 (Ševčenko)... Drugi Ruse čitaju kao Engleze, kao Nemce, a ja – ja na drugi način. Tolstoj mije bliži od Tomasa Mana, Ljermontov daleko bliži ođ Getea. Ne možeš ni zamisliti koliko je na mojoj duši sete, zbog mnogo čega. Ljudi me ponekad pitaju: jesi li ti čitav? Šta si tamo video dobroga da te toliko vuče Rusima?... Kako da im objasnim da mi je tamo prošla sva moja mladost, a život je večito opraštanje od minulih dana... Mogu li da prosto okrenem leđa, kao dete koje su naljutili, zar moja sudbina nije devet godina bila isto što i vaša? Kako da objasnim zašto mi srce brže zakuca kad na radiju čujem rusku narodnu pesmu? Ja i sam u pola glasa zapojem: ’Juri, juri trojka brzonoga’ [narodna pesma inspirisana stihovima Fjodora Glinke. – Prev.] i obuzme me takva tuga da nemam snage da nastavim. A moja me deca mole da ih naučim ruski. Stan’te, deco. a za koga ja skupljam ruske knjige?...«

93 pitanjima iz liturgije, ali sve namešteno, neiskreno. Imao je još i gitaru, i to je jedino kod njega ispadalo iskreno – prateći sam sebe, on bi prijatno zapevao: Skitnica Bajkal pređe...1 i njihanjem pokazivao kako mu tužna robijaška sudbina teško pada. Ukoliko neko u logoru bolje živi, utoliko prefinjenije pati... Bio sam, u to vreme, maksimalno obazriv i više kod Rutčuka nisam išao, о sebi mu ništa nisam govorio, i na taj način sam izmakao njegovom oštrom oku – ja, bezazlena božja buba. A Rutčukovo oko bilo je – oko MGB. Kome od starih robijaša nije jasno da je KVČ uvek pun doušnika i da je na prvi pogled najmanje podesan za susrete i društveni život! U redu, u KVČ popravnih logora, ITL, išlo se zato što su se ljudi u njima sastajali sa ženama. Međutim, s kojim opravdanjem navraćati u KVČ specijalnog logora? Ispalo je da i robijaška doušnička služba može biti iskorišćena za slobodu! To su mi pokazali Georgij Teno, Petar Kiškin i Ženja Nikitin. Ja sam se s Tenom i upoznao u KVČ. Sećam se vrlo dobro tog kratkog i jedinog susreta upravo zbog toga što mi je sam Teno upao u oči. Bio je stasit, visok, sportske konstrukcije. Ne znam zbog čega, s njega još nisu bili svukli njegovu mornarsku bluzu i pantalone (kod nas se sopstvena Odeća nije nosila duže od jednog meseca). I mada su, umesto epoleta kapetana fregate, po njemu bili iznašivani brojevi SH–520, još uvek je izgledalo kao da će ovoga časa na brod – pravi pravcati oficir mornarice. Pri pokretima otkrio bi ruke iznad zglobova, ruke urasle u riđu dlaku: na jednoj je bilo istetovirano sidro i oko njega »Liberty«, a na drugoj »Do or die«2 . Nije mogao ni zatvoriti oči, ni sakriti u njima ponos i oštrinu pogleda. Kao što nije mogao prikriti smešak što mu se zario na krupnim usnama. (Ja tada još nisam znao: smešak je značio: plan bekstva je sačinjen!) Minirano polje – eto šta je logor! I ja i Teno bili smo tu, i nismo bili tu: ja – na putevima Istočne Pruske, on – na svom novom bekstvu; svako od nas nosio je u sebi naboj svog tajnog plana, ali ni najmanja varnica nije smela skočiti s ruke na ruku onda kada smo se rukovali, niti s oka na oko onda kada smo izmenili ono nekoliko površnih rečenica! Rekli smo jedan drugome samo nevažne stvari, i ja sam zabo nos u novine, a on ušao u diskusiju о amaterskoj aktivnosti s Tumarenkom. Ovaj Tumarenko, iako osuđen na petnaest godina, rukovodi KVČ, i ja ga donekle odgonetam, ali kako je njegova ličnost složena i višeslojna, nemam mogućnosti da proverim svoje mišljenje о njemu. Smešno je i reći: pri robijaškoj KVČ postojao je, ili bolje reći tada je osnivan kružok amaterske umetničke aktivnosti. Ovaj kružok je bio toliko lišen privilegija sličnih kružoka u ITL logorima, toliko bez ijedne olakšice, da su u njemu mogli uzimati učešća samo nepopravljivi zanesenjaci. Jedan od njih bio je i Teno, makar koliko da bi, kad ga gledaš, о 1 Narodna pesma. 2 Sloboda; Učini ili umri.

94 njemu mogao bolje misliti. I više od toga – od prvog svog dana u Ekibastuzu, on je bio u režimki, a odatle uspeo da uđe u KVČ! Logorska vlast je to protumačila kao znak početka popravljanja i dozvolila mu da ide... A Peća Kiškin nije nikakav aktivist KVČ, a najpoznatiji je čovek u logoru. Ceo ekibastuski logor ga zna. Ponosan je svaki objekt na koji on dođe – na njemu se više niko ne dosađuje. Kiškin liči na jurodivog1 , ali uopšte nije jurodivi – ludu samo izigrava, i svi govore: Kiškin je pametniji od svih nas. On je budala isto koliko i najmlađi brat Ivanuška iz narodnih priča. On je pojava naša, ruska, iskonska: onaj koji moćnima i zlima kaže glasno istinu, narodu otkriva kakvi su oni, a sve to bezopasnim recima jedne lude. Jedna od njegovih omiljenih uloga jeste da navuče nekakav klovnovski zeleni prsluk i da, ovakav, skuplja prljave zdele sa stolova. I to je demonstracija: najpopularniji čovek u logoru skuplja zdele da ne lipše od gladi. A pri tome, skupljajući zdele, poigravajući, praveći grimase, stalno u centru pažnje, on se gura među argate i seje ideje pobune. Čas neočekivano zdrpi zdelu s netaknutom kašom dok argat još jede supu. Argat poskoči, uhvati se za zdelu, a tada se Kiškin pretvori sav u osmeh (njegovo lice je kao pun mesec, ali dosta tvrdo): – Dok vam neko kašu ne dirne, vi ništa ne vidite. I otplovi s brdom zdela, sve poigravajući. Koliko danas, a ne samo u ovoj brigadi, poći će od usta do usta poslednja Kiškinova šala. Čas se nagne nad sto, i svi se odlepe od svojih zdela i okrenu prema njemu. Kolutajući očima kao mačak–igračka, sa savršeno blesavim izrazom lica, Kiškin upita: – Momci! Ako je otac lud a majka prostitutka, hoće li im deca biti sita ili gladna? I ne čekajući, zna se, koji odgovor, upire prstom u sto, po kojemu su rasute riblje kosti: – Sedam–osam milijardi puda godišnje podelite na dvesta miliona! I nestane. A misao prosta, ništa prostije – zašto mi to nismo i do sada delili: još odavno se izveštava da mi skupljamo osam milijardi puda žita godišnje, a to znači: pečenog hleba – sve i sa bebama! – dva kilograma dnevno! A mi, zdravi mužici, ceo bogovetni dan riljamo zemlju – a gde su nam ona, gde su nam – ta naša dva kilograma? Kiškin menja način izražavanja. Ponekad tu istu misao počinje od kraja – od »predavanja о razlici između umešenog brašna i pečenog hleba«. Vreme kada pred logorskom stražarom ili pred stražarom na proizvodnoj zoni stoji kolona i može se razgovarati, on koristi 1 Jurodivi: prosjak koji se drži (a drže ga i drugi) za proroka.

95 da drži govore. Jedna od njegovih stalnih parola je: »Razvijajte lica! Prolazim zonom i gledam: kod svih neka nerazvijena lica1 . Ovi misle samo na ječmeni kolač i ni na šta drugo.« Čas neočekivano, bez ikakve veze i objašnjenja, vikne pred gomilom zekova: »Dardanel! Na divljač!« Nejasno, reklo bi se. Ali – vikne jednom, vikne drugi put, i svi najednom jasno shvate kо–je Dardanel i već sve postane tako zabavno i tako dobro pogođeno da se na tom Dardanelu vide i zloslutni brci! Pokušavajući da Kiškina ismeje na svaki način, upravnik ga kod stražare pita: »Što si ti tako ćelav, Kiškine? Sigurno se ne dižeš sa žene?« A Kiškin bez imalo razmišljanja pred celom masom: »A što, ni Vladimir Iljič se sa svoje nije micao, je li?« Ili, obilazi Kiškin trpezariju i oglašava da će danas, pošto pokupi zdele živim mrtvacima, to jest nama, održati čas iz čarlstona. Iznenada čudo neviđeno – došao bioskop! I iste večeri, u istoj trpezariji, pravo na belom zidu, bez ekrana, prikazuje se film. Sveta – krknuti se ne može, sedi se i na klupama i među klupama, i na stolovima, i jedan preko drugoga. Ali, pre pauze za promenu filma – stop! Prazno belo svetlo upire u zid i mi vidimo: došlo je nekoliko čuvara i biraju bolja mesta. Našli su klupu koja im odgovara i svim zekovima koji su na njoj naređuju da ustanu. Ovima se ne ustaje, toliko godina nisu videli film, tako željno bi pogledali! Čuvari počinju da se deru, neko preti: »Daj, zapiši im brojeve!« Nema se kuda, mora se ustati. I najednom preko cele zamračene sale svima znani ironični mačji piskavi glas Kiškina: – Ispravno, momci – čuvari nemaju gde drugde da gledaju filmove, hajdemo! Sala u grohot. O, kakvu moćnu snagu imaš ti, smehu! Čuvari imaju svu vlast, ali ovoga puta, i ne dobeleživši brojeve, posramljeno odstupaju. – Gde je Kiškin? – viču. No, Kiškin se više ne čuje, Kiškina nema! Čuvari odlaze, film se nastavlja. Drugoga dana Kiškina pozivaju kod komandira disciplinskog režima. Gotovo je, dobiće pet dana i noći. Ne – vratio se, i smeje se. Napisao je pismeno objašnjenje: »Za vreme prepirke između čuvara i logoraša oko mesta u sali ja sam pozvao logoraše da ustupe mesta, kako i treba, i da iziđu.« Za šta da ga zatvore? Kiškin i onu besmislenu strast logoraša prema spektaklima – krpicama filma ili priredbe, u kojima se čisto izmotavanje podvaljuje kao sreća, za vreme kojih su logoraši sposobni da zaborave i sebe, i svoju nesreću, i svoje poniženje – Kiškin i tu strast znalački ismejava. Kad se daje kakva priredba ili film, pred salom se skupi gomila onih što žele da uđu. A vrata se dugo ne otvaraju, čeka se stariji čuvar da po spiskovima propusti najbolje brigade; oni čekaju i već, evo, pola sata stoje ropčad nabijena kao sardine, lome jedan 1 Aluzije na fraze о razvijanju, razvoju privrede, kulture... svega i svačega.

96 drugome rebra. Kiškin izuva iza gomile cipele i uz pomoć suseda skače na ramena zadnjih i, ovako bos, skakuće kao čigra, sve s ramena na rame do toliko željenih vrata. Kuca u njih, izvija se svojim kratkim telom Patašona, pokazujući time koliko želi da uđe – i opet se kao čigra vraća nazad preko ramena i skače dole. Gomila se najpre smeje. No, ubrzo je obuzima stid: stvarno, poboli smo se ovde i čekamo kao bravi! Za nas dobra nije bilo, i neće ga biti! I razilaze se. Kada dođe čuvar sa spiskom, skoro i da nema koga da pušta, niko ne navaljuje, neće mu pomoći ni da trči za njima i motkom ih goni. Drugi put, opet u prostranoj trpezariji, i pored svega, počinje priredba. Svi su posedali. Kiškin priredbu ne bojkotuje, i on je tu, u svom zelenom prsluku: donosi i odnosi stolice, pomaže da se otvori zavesa. Svaka njegova pojava izaziva aplauze i odobravanja. Iznenada pojuri ispred scene kao da ga neko tera i pokretom ruke upozorava: »Dardanel! Na divljač!« Gromoglasan smeh. Ali, nešto se kasni, zavesa je otvorena, scena pusta, nikoga nema. Kiškin kao zrno iz puške skače na scenu. Smeju mu se, no uskoro će zanemeti: njegovo lice ne samo da više nije komično, ono je postalo izbezumljeno, oči svako u svoju stranu, strašno ga je videti. On recituje drhtavim glasom, obazire se smućeno: Pogledam – i šta da rečem? – Žandari biju i krvca teče. I leševa – gomila bogata, I sin ubijen tu gde i tata.1 Ovo on Ukrajincima, kojih je u sali polovina. Dovedeni nedavno iz oblasti što ključaju, njima je to kao so na živu ranu. Oni viču. Na Kiškina, na sceni, već se stuštio čuvar. Ali, tragično Kiškinovo lice se rasplinulo u klovnovski osmeh i on, na ruskom, objašnjava: – Ovu smo pesmicu о Devetom januaru učili kada sam bio u četvrtom razredu. I beži sa scene smešno šantajući. A Ženja Nikišin je običan mladić, prijatan i društven, otvorenog maljavog lica. (Takve dece bilo je mnogo na selu dok ono nije razoreno. Sada je u njemu više lica od kojih ništa dobro ne možeš očekivati.) Ima glasa i rado peva za društvo u sobi barake, ili sa scene. I evo najavljuju: – Ženo moja, ženice! Muzika Mokrousova, reči Isakovskoga. Izvodi Nikišin uz pratnju gitare! Od gitare se razleže jednostavna setna muzika. I Ženja peva pred punom salom, peva doživljeno, iskazuje našu još do kraja neokamenjenu, još u led nepretvorenu toplinu: Ženo moja, ženice, Ti jedina, lepotice, Ti jedina na srdašcu ležiš mom! 1 U originalu na ukrajinskom.

97 Ti, jedina! Gubi se, odstupa dugačka glupava parola nad scenom о proizvodnom planu. U beličastoj izmaglici sale iščezavaju logorske godine – duge godine što su za nama, duge godine što nas čekaju. Ti, jedina! Nema više na srcu ni tobožnje krivice pred vlastima, ni želje da se s njima izravnaju računi. Nema ni naših kurjačkih briga... Ti, jedina si na srcu mom!... Mila moja ženice, Gdegod bio, milice, Niko meni bliži na svetu ovom! Pesma je о dugom rastanku bez glasa i nade, о očajanju. Kako samo to odgovara našem položaju! Ipak – о zatvoru ništa direktno. Sve može da se odnosi i na dugotrajni rat. I mene, ilegalnog pesnika, izdala je intuicija: ja ne shvatam da se to sa scene krune stihovi još jednog ilegalnog pesnika (koliko ih je!...) samo elastičnijeg od mene, podobnijeg za javni nastup. A šta mu mogu? Da traže note da bi proveravali, da preturaju kod Isakovskoga i Mokrousova? Reći će da je to po pamćenju. U beličastoj izmaglici sedi i stoji dve hiljade duša. Nemo, bez pokreta, kao da ih nema. Ovi ogrubeli, podivljali, kameni ljudi dirnuti su u samo srce. Izlazi da suze još mogu da teku, još nalaze put. Ženo moja, ženice, Ti jedina, lepotice, Ti jedina na srdašcu ležiš mom!

98 Glava 6 ROĐENI BEGUNAC Kada Georgij Pavlovič Teno sada priča о minulim bekstvima – bekstvima svojim, svojih drugova, о onima za koja zna samo po čuvenju – on za najodlučnije i najupornije begunce, za Ivana Vorobjova, Mihaila Hajdarova, Grigorija Kudlu, Hafiza Hafizova, u pohvalu veli: »Bio je to rođeni begunac!« Rođeni begunac – to je čovek koji nijednog trena ne sumnja da čovek nije na ovome svetu da bi živeo iza rešetaka. Čak ni kada je u pitanju najbolje obezbeđeni mangup, onaj koji radi u računovodstvu, u KVČ, na rezanju hleba! To je onaj koji se od prvoga časa potpisao da bude nepopustljiv, i sve što čini podređuje jednom jedinom cilju – bekstvu. Onaj kо ne provodi nijedan dan u logoru tek onako, jalovo, bez traženja novih mogućnosti, kо ili priprema novo bekstvo, ili je u bekstvu, ili je uhvaćen, premlaćen i leži u logorskom zatvoru. Rođeni begunac – to je onaj koji zna šta rizikuje. On je video leševe ubijenih begunaca, izložene za primer na zbornom mestu. Video i one što ih žive dovlače, vode pomodrele od barake do barake i teraju da, sve krv pljujući, viču: »Vidite kakav sam! Takvi ćete biti i vi!« On zna da se leš ubijenog begunca najčešće ne donosi u logor – pretežak je da bi se baktalo s njim – donosi se samo glava ili, pak (što je, imajući u vidu propise, bolje), desna ruka, odsečena u laktu da Specijalno odeljenje može proveriti otisak prstiju i zvanično otpisati čoveka. Rođeni begunac – to je onaj zbog koga se u prozore uziđuju rešetke, zona ograđuje desetinama redova bodljikave žice, podižu osmatračnice, ograde od kolja, krpe ograde, razmeštaju čeke, busije, sivi psi hrane čistom krtinom. Rođeni begunac ne haje za prebacivanja logorskih malograđana: zbog takvih drugi ispaštaju, pooštrava se disciplina, deset puta dnevno vrši se prozivka, čorbuljak postaje još žitkiji; on ne samo da ne prihvata šapat ostalih zatvorenika koji savetuju pomirenje sa sudbinom (»u logoru se može opstati, a naročito kad stižu pošiljke«) nego ni proteste i štrajkove glađu, jer za njih to nije borba, to je samoobmana. Od svih oblika borbe on zna samo za jedan, veruje samo u jedan, radi samo za jedan – bekstvo! On jednostavno ne može drukčije! Takav je stvoren. Kao što ptica ne može birati hoće li na selidbu ili ne, tako ni rođeni begunac ne može bez bekstva. U razmaku između dva neuspela bekstva mirni logoraši pitali bi Georgija Tena: »Koji ti je đavo da se ne možeš skrasiti? Šta ti je te stalno bežiš? Čemu se nadaš na slobodi, ovoj našoj slobodi?« – »Kako – čemu se nadam?« – čudio bi se Teno. – »Slobodi! Provedeš dan u tajgi bez gvožđa na nogama, eto šta je sloboda!«

99 Gulag i Organi u srednjem periodu svoje istorije, u periodu zečića, za takve kao on, kao Vorobjov, nisu znali. Takvih je bilo samo u najranijem periodu, a potom tek u godinama posle rata. Takav je Teno. U svakom novom logoru (a menjao ih je često) u početku je bivao tužan, snužden, sve dok u njemu ne bi sazreo plan bekstva. U momentu kada bi se plan pojavio, Teno bi se ozario i na usnama bi mu se nastanio osmeh. A onda kada je počela opšta revizija svih presuda i rehabilitacije, hrabrost ga je, seća se on, ostavila: nada u rehabilitaciju podrivala mu je volju za bekstvom. * * * Njegov složeni život ne može ući u ovu knjigu. Valja nam, ipak, reći da je žicu begunca dobio na rođenju. Još kao dete utekao je iz internata u Brjansku – »za Ameriku«, to jest otplovio čamcem niz Desnu. Iz dečjeg doma u Pjatigorsku, u donjem vešu usred zime, ispentrao se preko železne kapije – da ide kod bake. Njegovu originalnost čine dve niti što se prepliću u njegovom životu – mornarica i cirkus. Završio je pomorsku školu, bio mornar na ledolomcu, šef posade ribarskog broda, navigator u trgovačkoj mornarici, završio školovanje u Vojnom institutu za strane jezike, rat proveo u Severnoj floti, kao oficir za vezu na engleskim brodovima putovao na Island i u Englesku (Sl. 3; Str. 100). Ali, istovremeno, još od detinjstva, bavio se akrobatskim veštinama, nastupao u vreme NEP–a, a i kasnije, između plovidbi, u cirkusima; upražnjavao dužnost trenera na vratilu; nastupao u »mnemotehničkim tačkama«, »pamtio« nizove brojeva ili reči, »odgonetao« misli na daljini. Cirkus i život u pristaništima omogućili su mu izvesno kontaktiranje s kriminalnim podzemljem, od kojeg mu je ostalo ponešto od jezika, avanturizma, veštine i vratolomstva. Ni kasnije, boraveći u mnogim režimkama s kriminalcima, ne prestaje da uči od njih. Za rođenog begunca sve to će se pokazati veoma korisnim. Mi postajemo ono što jesmo tako što se u nama slažu naša iskustva. Četrdeset osme neočekivano ga demobilišu. To je već signal s onog drugog sveta (poznaje strane jezike, plovio na engleskom brodu, pa Estonac, neka je i lenjingradski). No, mi uvek gajimo nadu, zar ne? Te iste godine, uoči Božića, u Rigi gde se Božić još uvek slavi i sve je tako svečano, njega hapse i odvode u neki podrum u Ulici Amatu, blizu Konzervatorija. Ulazeći u svoju prvu ćeliju, on zbog nečega ne može a da.svom ćutljivom i ravnodušnom čuvaru ne saopšti: »Vidite, baš za ovaj čas imali smo moja žena i ja karte za Grofa Monte–Krista. Grof se borio za svoju slobodu, a ni ja se ne mislim pokoriti.« Samo, za borbu je bilo još rano. Jer, u tim trenucima mi smo još uvek u vlasti uverenja da se radi о greški. Zatvor? A zašto? Pa, to je nemoguće. Stvar će se izvesti na čistinu. Pred njegovo prebacivanje u Moskvu, sračunato ga umiruju (zato da se uhapšenik sigurnije sprovede), načelnik kontraobaveštajne službe pukovnik Morščinin došao je, štaviše, na

100 stanicu da ga isprati i pružio mu ruku: »Želim prijatno putovanje!« U specijalnoj straži ima ih trojica, putuje se u kupeu s kušetima. Major i stariji poručnik, pošto su popričali kako će veselo provesti Novu godinu u Moskvi (možda se specijalna straža i izmišlja za ovakva službena putovanja?), legli su na gornje ležaje i, kao, zaspali. Na donjem kušetu ležao je stariji vodnik. On bi se svaki put kad bi Teno otvorio oči mrdnuo. Na plafonu upaljen plavi žižak. Pod Tenovom glavom prva i poslednja »pošiljka« u zatvor od žene, na brzinu spakovana: pramen njene kose i tabla čokolade. Vagon je prijatno kloparao, Teno ležao i razmišljao. Kloparanju voza možemo slobodno pripisati značenje koje hoćemo i tražiti od njega da nam predskaže ono što želimo. Za Tena, ono je bilo ispunjeno nadom: »Stvar će se izvesti na čistinu!« Stoga na bekstvo ni mislio nije ozbiljno, mislio je jedino kako bi ga mogao izvesti. (Kasnije će se on ne jednom setiti te noći i zafrktati od besa! Nikada mu više neće biti tako lako da utekne, nikada više sloboda neće biti tako blizu!) Slika 3 – Georgij Pavlovič Teno – Str. 99 Slika 4 – Vrata ekibastuskog bura – Str. 187 Tokom noći, Teno je dva puta išao u toalet, mračnim i pustim hodnikom uz pratnju vodnika. Ovome je pištolj visio о dugi kaiš, po običaju marinaca. Vodnik je ušao u toalet istovremeno s njim. Za nekoga kо je uvežban u džudou i borbi, ništa lakše od toga da ga ovde sredi, liši pištolja, primora ga da ćuti, i na prvoj stanici mirno otputuje. Sledeći put, vodnik se nije usudio da uđe u tako tesan prostor, čekao je pred vratima. A vrata su ostala zatvorena, mogao se zadržati unutra koliko je hteo. Mogao je razbiti prozor i skočiti na nasip. Bila je potpuna pomrčina, voz nije išao brzo – mi smo u 1948. godini – i