Suzanina pesma - Stephen King

Stephen King Mračna kula VI Suzanina pesma Za Tabi koja zna kad je gotovo

Prva strofa Zrakotres

1 "Koliko dugo će magija opstati?" U prvi mah niko nije odgovorio na Rolandovo pitanje. Ponovo ga je postavio posmatrajući Henčika od Manija i Kantaba, supruga jedne od patrijarhovih brojnih unuka, na drugom kraju dnevne sobe parohijskog doma. Držali su se za ruke na manijevski način. Starac je tog dana ostao bez unuke. Ako je žalio, to se nije videlo na njegovom skamenjenom, pribranom licu. Edi Din je sedeo pored Rolanda. Bio je tih i užasavajuće bled. Nije držao nikog za ruku. Džejk Čembers je sedeo pored njega, prekrštenih nogu, držeći Oja u krilu. Roland se nije mogao načuditi tom prizoru, nikada nije video tako tolerantnog bambura. Na Ediju i Džejku bilo je tragova krvi. Ona na Džejkovoj košulji pripadala je njegovom prijatelju Beniju Slajtmenu. Ona na Ediju pripadala je Margaret Ajzenhart, nekadašnjoj Margaret od Crvene staze, izgubljenoj unuci starog patrijarha. Edi i Džejk su izgledali baš onako kako se Roland osećao, umorno. Revolveraš je bio siguran da noćas neće trenuti. Iz grada je dopirao prigušeni, daleki odjek pesme i slavlja. U parohijskom domu nije bilo slavljeničkog raspoloženje. Beni i Margaret su poginuli. Suzana je nestala. "Henčik, odgovori mi, preklinjem te: koliko će magija opstati."

Starac je odsutno gladio bradu. "Revolverašu, Rolande, ne znam. Magija tih vrata prevazilazi moje mogućnosti. To dobro znaš." "Reci mi šta misliš, na osnovu svojih saznanja." Edi je podigao drhtave ruke. Ispod noktiju je bilo skorene krvi. "Reci, Henčik", očajnički je zavapio, poniznim glasom koji Roland nikada ranije nije čuo. "Reci mi, preklinjem te." Rozalita, Kalahanova devojka za sve, unela je poslužavnik sa šoljama i bokalom vrele kafe. Našla je vremena da se oslobodi krvavih i prašnjavih farmerki i košulje i obuče kućnu haljinu. Napetost joj se još uvek ogledala u očima. Sipala je kafu i razdelila šoljice bez reči. Kada je podigla jednu od šolja, Roland je opazio kako nije sprala svu krv. Na desnici joj je ostao sasušeni trag Margaretine ili Benijeve krvi. Nije mogao tačno reči, niti je ovo bio čas da o tome razmišlja. Vukovi su potučeni. Možda će, a možda i neće ponovo doći u Kala Brin Stardžis. O tome će se pobrinuti ka. Oni se moraju pozabaviti Suzanom Din. Nestala je posle bitke zajedno sa Crnom trinaesticom. Henčik je rekao: "Zanima te kaven?" "Jašta, oče", složio se Roland. "Istrajnost magije." Padre je prihvatio šolju uz klimoglav. Na usnama mu je zaigrao nagoveštaj osmeha, ali se nije zahvalio domaćici. Otkad se vratio iz pećine, bio je veoma ćutljiv. U krilu je držao knjigu Jerusalimovo delo pisca za kojeg nikad nije čuo. Kalahan je bio jedan od glavnih junaka tog, navodno, beletrističkog štiva. Živeo je u gradu o kom je delo pripovedalo i učestvovao u opisanim događajima. Sa zebnjom je potražio autorovu fotografiju na poleđini. Strahovao je da će tamo naići na sopstveni portret (na sebe iz davne 1975. godine). Na zadnjim koricama nije našao ništa izuzev šture zabeleške o piscu. Živeo je u državi Mejn. Bio je oženjen. Ako je verovati laskavim citatima na poleđini, za sobom je imao jednu uspešnu knjigu.

"Snažna magija duže opstaje", rekao je Kantab, upitno se zagledavši u Henčika. "Jesje", reče Henčik. "Magija i glamer su jedno, odmotavaju se otpozadi." Nastavio je posle kraće pauze. "Hoću reći iz prošlosti." "Ova vrata se otvaraju ka brojnim kada i gde u svetu iz kog potiču moji prijatelji", rekao je Roland. "Hoću da ih ponovo otvorim ali samo u pravcu dva poslednja odredišta. Poslednja dva. Može li se to učiniti?" Čekali su da se Henčik i Kantab dogovore. Manijevi su bili veliki putnici. Ako je iko znao kako, ako je iko mogao učiniti ono što je Roland hteo, ono što su svi hteli, biće to ovi ljudi. Henčik je slušao bezizražajna lica. Privukao je Kantabovu glavu sebi izboranom rukom. Nešto mu je prošaputao. Edi se nervozno trgao. Roland je osetio da je mladić gotov da plane i izviče se. Spustio mu je ruku na rame. Smirio se, bar za neko vreme. Tihe konsultacije potrajale su nekih pet minuta. Strpljivo su čekali. Roland je s mukom slušao zvuke udaljene fešte; bog sveti zna kako je bilo Ediju. Henčik je konačno potapšao Kantaba po obrazu. Zatim se okrenuo Rolandu. "Mislimo da je to moguće", rekao je. "Hvala bogu" promrmljao je Edi. Nastavio je, znatno glasnije: "Hvala bogu! Podimo u pećinu. Sastaćemo se na Istočnom drumu..." Bradonje su složno zavrtele glavom. Henčik sa očiglednom tugom, dok je Kantab delovao uplašeno. "Ne idemo u Pećinu glasova po mraku", rekao je Henčik. "Moramo!" planuo je Edi. "Ne razumete! Ne radi se samo o istrajnosti magije već i o fenomenu različitog kretanja vremena sa one strane! Tamo brže protiče, i kad prođe, prošlo je! Hriste, bože, Suzana se možda već porađa, ako na svet donese neku vrstu kanibala..." "Slušaj me, mladiću", obratio mu se Henčik, "dobro me slušaj, preklinjem te. Dan je na izmaku."

To je bilo tačno. Rolandu nijedan dan nije brže prošao. Rano ujutru, odmah posle zore, sukobili su se sa Vukovima. Potom su na drumu slavili pobedu i žalili za gubicima (pokazalo se nepojmljivo malim). Otkrili su da je Suzana nestala. Pratili su je sve do Pećine vrata. U rano poslepodne su sišli na razbojište kod Istočnog druma. Većina građana je otišla. Vratili su se u grad u društvu spasene dece. Henčik je bez oklevanja pristao na razgovor. Sunce je već daleko odmaklo na svom putu po pogrešnoj strani neba kad su stigli do parohijskog doma. Očigledno je da ćemo se noćas, ipak, odmoriti, pomislio je Roland. Nije znao da li da se raduje ili tuguje zbog toga. U jedno je bio siguran; odmor će mu dobro doći. "Slušam vas sa potpunom pažnjom", rekao je Edi. Roland je pod rukom osećao drhtanje mladićevog tela. "Čak i kad bi sad pošli, ne bi mogli da ubedimo veliki broj ljudi da podu s nama", rekao je Henčik. "Ti si njihov dinh..." "Jesje, tako ti kažeš, tako i ja mislim, iako valja znati da to nije naša reč. Slede me u većini stvari. Znaju i koliko duguju vašem ka-tetu. Spremni su da vam se na svaki način oduže. Ipak, neće krenuti uz stazu ka tom ukletom mestu po mraku." Henčik je lagano i odlučno odmahnuo glavom. "Ne, to neče učiniti." "Slušaj me, mladiću. Kantab i ja čemo još pre mraka stići do Kratena Crvene staze. Sazvaćemo muškarce u Tampu. To je naša Gradska sala za sastanke." Nakratko je bacio pogled na Kalahana. "Izvinjavam se, padre, ako vas ovaj izraz vređa." Kalahan je odsutno klimnuo ne skidajući pogled sa knjige koju je povazdan prevrtao po rukama. Bila je u plastičnom omotaču, kao i sva dragocena prva izdanja. Na papiriću je pisala cena od 950$. Bio je to drugi roman mladog pisca. Pitao se šta je čini tako vrednom. To je prvo

pitanje koje bi postavio njenom vlasniku, Kalvinu Taueru. Prvo od mnoštva pitanja. "Objasnićemo im vaše želje i potražiti dobrovoljce. Kraten Crvene staze broji šezdeset osam glava. Verujem da će se svi, izuzev petorice-šestorice, složiti da vam pomognu, da ujedine svoje snage. Sabraće se u moćni khef. "Je l’ to tako zovete? Khef? Deljenje?" "Da", rekao je Roland. "Kažemo, deljenje vode." "Toliko ljudi ne može stati u pećinu", rekao je Džejk. "Ne bi stali ni da se popnu jedan drugom na leđa." "Nema potrebe", rekao je Henčik. "U pećinu će ući samo najsnažniji, takozvani pošiljaoci. Ostali će se poređati duž staze. Držaće se za ruke, jedni pored drugih, visak uz visak. Biće tamo pre no što sunce pređe visinu kućnog krova. Garantujem vam to." "Ova noć nam je neophodna i zbog sakupljanja opreme, magneta i viskova", rekao je Kantab. Iz njegovog pogleda bilo je jasno da saoseća s Edijem, ali ga se i plašio. Mladić je trpeo strahovit bol. Bio je revolveraš. Revolveraš je biće akcije, koje nikad ne dela nasumično. "Sutra može biti prekasno", tiho je prokomentarisao Edi. Prostrelio je Rolanda prekornim pogledom. Iscrpljenost je zamaglila njegove krvlju podlivene, kestenjaste oči. "Moglo bi biti prekasno, čak i ako magija nije sasvim nestala." Roland je otvorio usta, na šta je Edi podigao prst. "Ne spominji ka, Rolande. Kunem se da će mi glava eksplodirati ako zucneš ma i jednu reč o ka." Roland je zatvorio usta. Edi se obratio dvojici bradonja u kvekerskim ogrtačima. "Ne možete biti sigurni da će magija do sutra opstati, zar ne? Ono što je večeras otvoreno, sutra može biti zanavek zatvoreno. Možda ih neće otvoriti ni svi magneti i viskovi Manija." "Jesje", rekao je Henčik. "Tvoja žena je odnela magičnu kuglu. Šta god ti mislio, Srednjem svetu i Graničnim zemljama će biti bolje bez nje."

"Prodao bih dušu da je vratim sebi", glasno je rekao Edi. Svi su ga preneraženo pogledali, čak i Džejk. Roland je osetio neodoljivi poriv da naloži Ediju da povuče izgovoreno. Moćne i mračne sile radile su protiv njihovog pohoda na Kulu. Crna trinaestica je bila njihov najmoćniji sigul. Ono što je upotrebljeno, može biti zloupotrebljeno. Lukovi duge poseduju sopstveni, zlokobni glamer. Trinaestica je najmoćnija od svih. Možda je i zbir svih. Roland bi nastojao da je drži dalje od Edija čak i da je bila u njihovim rukama. Ovako tužan i smeten bio bi lak plen za kuglu. Potčinila bi ga sebi za nekoliko minuta. "I kamen bi pio, da ima usta", suvo je prozborila Roza, iznenadivši prisutne. "Edi, zaboravi na magiju i pomisli na stazu koja se penje ka vrhu. Pomisli na šezdesetak ljudi, među kojima ima dosta Henčikovih vršnjaka. Jedan ili dvojica su sigurno slepi ko slepi miševi. Zamisli kako se penju uz stazu po mraku." "Kamenčina", umešao se Džejk. "Seti se kamenčine pored koje smo jedva prošli. Zar si zaboravio da se tamo gazi iznad ponora?" Edi je oklevajući klimnuo. Roland je video kako se trudi da prihvati ono što ne može da promeni. Borio se da očuva zdrav razum. "Suzana Din je revolveraš", rekao je Roland. "Za očekivati je da će znati da se neko vreme brine o sebi." "Ne verujem da ona upravlja situacijom", odgovorio je Edi, "a ne veruješ ni ti. Ne zaboravimo, to je Mijina beba. Ona će imati kontrolu sve dok se beba, momče, ne rodi." Roland je dobio intuitivni uvid. Bio je tačan, kao i uvek. "Možda je bila dominantna pri prelasku, ali sad više nije." Kalahan je konačno progovorio, otrgnuvši se od zagrljaja očaravajuće knjige. "Zašto ne bi bila?"

"Zato što to nije njen svet", rekao je Roland, "već Suzanin. Umreće ako ne nađu zajednički jezik." 2 Henčik i Kantab su se vratili do Crvene staze Manijevih. Obavestili su skup starešina o novostima i onome što se od njih očekuje. Roland je pošao s Rozom do njene kolibe. Uzdizala se na brdašcetu iznad nekada uzornog, a danas uglavnom razrušenog klozeta. Sred tih razvalina je, kao beskorisni stražar, sedeo Andi robot-glasnik (sa mnoštvom različitih funkcija). Rozalita je polako i metodično svukla Rolanda. Kada je ostao go, ko od majke rođen, prostrla se kraj njega na postelji, istrljavši ga raznolikim uljima: mačjim uljem po ubojima, masnijom, blago naparfemisanom mešavinom po osetljivijim delovima. Vodili su ljubav. Svršili su istovremeno (splet slučajnosti koje budale pripisuju sudbini). Slušali su pucketanje petardi sa glavne ulice Kale i razdragane povike uglavnom pripite raje. "Spavaj", rekla je. "Sutra ćemo se rastati. Više nećeš videti Ajzenharta, Overholzera, niti bilo kog žitelja Kale." "Da li si vidovita?" pitao je Roland. Zvučao je opušteno i blago zainteresovano. Ni u najintimnijim trenucima, dok se nalazio duboko u Rozi, nije prestao da brine o Suzani: član ka-teta je izgubljen. Taj problem mu nije dopuštao da se do kraja opusti i u potpunosti posveti telesnim zadovoljstvima. "Nisam", odgovorila je, "ali ponekad imam predosećaje, baš kao i svaka žena. Pogotovo kad se njen muškarac sprema da ode." "Zaista me tako doživljavaš? Kao svog muškarca?" Pogledala ga je, stidljivo i odlučno. "Jesje. Za ovo kratko vreme počela sam da te tako doživljavam. Grešim li, Rolande?"

Bez oklevanja je zavrteo glavom. Bilo je lepo biti nečiji muškarac, makar i nakratko. Opustila se, uverivši se u njegovu iskrenost. Pomilovala ga je po upalom obrazu. "Bilo nam je lepo, Rolande, je 1' da? Bilo nam je lepo u Kali." "Jašta, gospo." Pomilovala ga je po ostacima desne šake. Zatim je premestila ruku na levi kuk. "Šta je s tvojim bolom?" Pred njom nije hteo da laže. "Opak je." Klimnula je. Uhvatila ga je za zdravu, levu ruku, sačuvanu od jastogovišta. "Šta je s ovom?" "Dobro je", rekao je, iako je osećao potmuli bol. Čekao je, vrebajući priliku. Čekao je pravi čas da se pokaže. Rozalita ga je zvala suvim stiskom. "Rolande!" rekla je. "Šta je?" Toplo ga je pogledala. Još uvek ga je držala za levu ruku, kao da dodirom iščitava njegove tajne. "Završi posao što pre." "To je tvoj savet?" "Jašta, najdraži. Požuri, pre no što posao dovrši tebe." 3 Edija je ponoć zatekla na tremu. Taj dan će ući u istoriju Kale kao Dan bitke na Istočnom drumu (kasnije će prerasti u mit... pod uslovom da svet potraje dovoljno dugo). Slavlje u gradu bilo je sve luđe i bučnije. Edi je pomislio da će glavna ulica svakog časa buknuti. Da li bi ga to zabrinulo? Ni najmanje, blagodarim. Dok su se Roland, Suzana, Džejk, Edi i tri žene, pripadnice Sestara Orize, borili s Vukovima, ostatak raje sedeo je šćućuren u gradu ili polegao

po pirinčanim poljima. Za deset, možda i pet, godina svi će pričati kako su se tog davnog jesenjeg dana borili rame uz rame sa revolverašima. To nije bilo fer, jedan deo njega je znao da to nije fer, ali se svejedno nikada u životu nije osećao tako bespomoćno, izgubljeno i zlobno. Bezuspešno se trudio da ne misli na Suzanu. Da ne misli gde je i na demonsko dete koje čeka da izađe na svet. Otišla je u Njujork. Ali u koje kada? Da li ljudi oko nje putuju u čezama sa plinskim fenjerima ili jurcaju u antigravitacionim taksijima sa robotima iz Nort Central Pozitroniksa za upravljačem? Da li je uopšte živa? Najradije bi odbacio ovu poslednju misao, ali je um znao da bude veoma okrutan. Zamišljao je njeno beživotno telo u jarku negde u Alfabet Sitiju, sa kukastim krstom urezanim na čelo i tablom oko vrata sa natpisom POZDRAV I OD PRIJATELJA IZ OKSFORD TAUNA. Čuo je otvaranje kuhinjskih vrata. Ulovio je tiho tapkanje bosih nogu (sluh mu se izoštrio, u skladu sa ostatkom ubilačkog arsenala) i struganje kandži. Džejk i Oj. Dečak je seo pored njega u Kalahanovu stolicu za ljuljanje. Ispod pazuha je imao futrolu za pištolj. U njoj je bio ruger kojeg je ukrao ocu kad je pobegao od kuće. Danas je prolio... pa, ne baš krv. Ne još. Ulje? Nevoljno se nacerio. Nije to bilo nimalo smešno. "Ne možeš da spavaš, Džejk?" "Ejk", složio se Oj. Zalegao je pored dečakovih nogu, zarivši njušku među šapice. "Ne mogu", odgovorio je Džejk. "Stalno mislim na Suzanu." Zastao je i dodao: "I Benija." To je bilo za očekivati. Dečak je sigurno razmišljao o prijatelju koji je tog dana eksplodirao pred njegovim očima. Edija je, i pored toga, prostrelio oštar ubod ljubomore. Kao

da je očekivao da će sva Džejkova briga biti rezervisana za njegovu nestalu ženu. "Za sve je kriv", nastavio je Džejk, "taj Taverijev klinac. Uspaničio se i bezglavo potrčao. Slomio je članak. Da nije bilo njega, Beni bi danas bio živ." Procedio je, Edi nije sumnjao da bi se srce Taverijevog dečaka sledilo da ga je mogao čuti, veoma tiho: "Taj Frenk... jebeni... Taveri." Dotakao je dečakovu glavu, nevoljan da pruži utehu. Kosa mu je bila duga i prljava. Vapila je za pranjem, do đavola, i za šišanjem. Vapio je za majkom koja bi se za to pobrinula. Ali nje nema, bar ne za Džejka. Dogodilo se malo čudo: osećao se bolje nakon što je utešio dečaka. Ne mnogo, ali malčice. "Pusti sad to", rekao je. „Šta je bilo, bilo je." "Ka", gorko je rekao Džejk. "Ki-jet, ka" rekao je Oj ne dižući glavu. "Amin", dobacio je Džejk, s mučnim, hladnim smehom. Izvadio je ruger iz improvizovane futrole. "Ovaj će preći na onu stranu, zato što odatle i potiče. Tako Roland kaže. I ostali će, zato što ne idemo u Todaš. Ako ne prođu, pokupiće ih Henčik. Ostaviće ih u pećini za slučaj da se vratimo." "Ako se prebacimo u Njujork" rekao je Edi, "tamo ima oružja u izobilju. Snabdećemo se." "Nećemo naći nijedno slično Rolandovom. Iz sveg srca se nadam da će preći na drugu stranu. U svetovima poput ovih više nema oružja. To je očigledno." Edi je delio to mišljenje, ali se nije trudio da ga glasno potvrdi. Iz grada je umesto pucnjave petardi dopirala tišina. Veselje je jenjavalo. Konačno. Sutrašnji dan nesumnjivo donosi zabavu na otvorenom. Fešta će trajati od jutra do mraka. Biće to nešto trezveniji i organizovaniji nastavak današnjeg slavlja. Svi će očekivati Rolanda i njegov ka-tet kao počasne goste. Ako im bogovi

stvaranja budu naklonjeni i vrata otvorena, biće daleko odavde. Tragaće za Suzanom. Pronaći će je. Traganje se ne računa, već pronalaženje. Džejk se oglasio, kao da mu čita misli (bio je sposoban za to, imao je snažan dodir): "Živa je." "Otkud znaš?" "Znali bi da je nema." "Džejk, možeš li je dodirnuti?" "Ne mogu, ali..." Prekinula ga je duboka tutnjava iz dubine zemlje. Trem se dizao i spuštao kao čamac na uzburkanom moru. Daske su škripale. Iz kuhinje je dopiralo cvokotanje gigantskih zuba i zveket porcelana. Oj je podigao glavu i zacvileo. Priljubio je uši uz lobanju i raširio oči od iznenađenja. Nešto se preturilo i razbilo u Kalahanovom salonu. Edija je mučila nelogična ali neodoljiva misao: Džejk je ubio Suzanu izjavivši da je ona još uvek živa. Talasi su se pojačali. Prozor se slomio, okvir se izobličio. Iz tame se začuo tup udar. Edi je (tačno) pretpostavio da zvuk potiče od ruiniranog klozeta, koji se konačno obrušio. U trenu se našao na nogama, potegnuvši Rolandov revolver. Džejk je stajao pored njega, spreman za akciju. Trem se umirio nakon poslednjeg grča iz dubine zemlje. Ljudi su se budili duž zraka sanjivo se obazirući oko sebe. Na ulicama dalekog Njujorka čulo se zavijanje automobilskih alarma. Sledećeg dana će u novinama osvanuti krat-ka vest o slabom zemljotresu: sve se završilo sa nekoliko slomljenih prozora, bez žrtava. Samo mali potres na, u osnovi, čvrstom tlu. Džejk je zurio u Edija. Znao je šta se dogodilo. Vrata su se otvorila. Kalahan je izleteo na trem u belim, pohabanim gaćama. Na grudima mu je visilo zlatno raspeće. "To je bio zemljotres, zar ne?" pitao je. "Doživeo sam jedan u severnoj Kaliforniji. Ali nijedan za boravka u Kali."

"Bila je to đavolski značajnija stvar od zemljotresa", rekao je Edi pokazavši prema istoku. Sa zasvođenog trema pružao se lep pogled. Horizont je bio ispunjen tihim artiljerijskim salvama zelenih munja. Vrata na Rozalitinoj kolibi ispod parohijskog doma uz tresak su se otvorila i zatvorila. Pohitala je uzbrdo u Rolandovom društvu. Nosila je noćnu haljinu, dok je revolveraš grabio u farmerkama. Bosi su gazili po rosi. Edi, Džejk i Kalahan pošli su im u susret. Roland je upravio pogled na jezivu, zelenu svetlost na istoku. Tamo ih

je čekala Zemlja Gromova, dvor Grimiznog Kralja i na Kraju sveta, Mračna Kula. Ako, pomislio je Edi, ako još uvek stoji. "Džejk je tvrdio da bismo znali da je Suzana umrla", oglasio se Edi. "Dobili bi sigul. Baš tad se ovo desilo." Pokazao je na svežu izbočinu na padreovom travnjaku. Otkrivala je smeđa zemljina nedra u dužini većoj od tri metra. Svi gradski psi su mahnito lajali, ali se ljudi nisu čuli; Edi je pretpostavio da je dobar deo njih prespavao čitavu stvar. Snivali su pijanim snom pobednika. "Ovo nema veze sa Suz. Zar ne?" "Nema direktne veze, to je sigurno." "Nije naš", umešao se Džejk, "da jeste, šteta bi bila daleko veća. Slažete li se sa mnom?" Roland je klimnuo. Roza se zagledala u Džejka sa mešavinom zbunjenosti i straha. „Koji to naš, dečače? O čemu govoriš? To nije bio zemljotres, sigurna sam!" "Nije", rekao je Roland, "već, zrakotres. Popustio je jedan od zraka koji nose Kulu i sve ostalo. Urušio se." Edi je, čak i pri oskudnoj svetlosti na tremu, video Rozalitino prebledelo lice. Prekrstila se. "Zraci? Jedan od zraka7. Nije tačno! Reci da nije!" Edi je uhvatio sebe kako misli na neki davno zaboravljeni bejzbol skandal. Neki dečačić je molio, Reci da nije tako, Džo. "Ne mogu", odgovorio je Roland, "zato što se upravo to desilo." "Koliko ih ima?" pitao je Kalahan. Roland je pogledao Džejka, i kratko klimnuo: Ispričaj ono što si naučio, Džejku od Njujorka, govori samo istinu. "Šest zraka povezuje dvanaest portala", rekao je Džejk. "Dvanaest portala je na dvanaest krajeva zemlje. Roland, Edi i Suzana počeli su pohod od Portala medveda. Mene su pokupili na putu ka Ludu."

"Šadrik", rekao je Edi. Posmatrao je poslednje odbleske munja na istoku. "Medved se tako zvao." "Tako je, Šadrik", složio se Džejk. "Nalazimo se na Medvedem zraku. Svi Zraci se spajaju u Mračnoj Kuli. Naš zrak, na drugoj strani Kule...?" Pogledao je Rolanda tražeći pomoć. Ovaj mu je uzvratio pogled. Izgleda kako još nije uspeo da ih uputi u Eldovo učenje. Edi je prevideo ovaj pogled ili je odlučio da ga ignoriše, ali se Roland nije lako predavao. "Edi?" promrmljao je. "Mi smo na Stazi medveda, na Putu kornjače", odsutno je rekao Edi. "Ne znam kakve to ima veze, zato što je Kula svakako na kraju puta, ali je s one strane Staza kornjače na Putu medveda." Zatim je izrecitovao: "Gle KORNJAČU kolikoje grdna! Na oklopu svom zemlju nosi trudna, Razmišlja sporo ali uvek blago; Da o nama svima misli njoj je drago." Rozalita je nastavila, posle ove strofe: "Na lešima svojim istinu nosi; Na njima se ljubav sa dužnošću venčava. Zemlju ona voli a i mora sva Voli čak i dete kao što sam ja." "Nije to baš ono što sam posisao sa majčinim mlekom i čemu sam naučio prijatelje", reče Roland, "ali je dovoljno slično, tako mi svega." "Maturin je ime velike kornjače", reče Džejk, slegnuvši ramenima. Ako je to uopšte važno." "Da li znaš koji je zrak popustio?" pitao je Kalahan, zagledavši se u Rolanda. Ovaj je odmahnuo glavom.

"Znam samo da Džejk ima pravo, nije naš. Da jeste, čitav predeo na nekoliko stotina kilometara od Kala Brin Stardžisa bio bi u ruševinama. Možda i na hiljadu kilometara, ko zna? Sa nebesa bi padale plamenom zahvaćene ptice." "Opisuješ Armagedon", primetio je Kalahan, tihim, drhtavim glasom. Roland je odmahnuo glavom, ne odbacujući padreovu tvrdnju. "Ne znam šta znači ta reč, oče. Govorim o velikoj pogibelji i strašnom razaranju. To se upravo sad događa negde duž zraka. Možda tamo gde se spajaju Riba i Pacov." "Da li si siguran u to?" tiho je upitala Roza. Roland je klimnuo. Slična stvar mu je davno pala na pamet, kad se srušio Gilead i civilizacija koju je oličavao. Kad je počeo da luta sa Kutbertom, Alejnom, Džejmijem i još nekoliko članova ka-teta. Tada se urušio jedan od šest zraka, gotovo sigurno nije bio prvi. "Koliko zraka sad drži Kulu?" pitao je Kalahan. Edi se po prvi put zainteresovao za nešto što nije bila njegova izgubljena žena. Posmatrao je Rolanda sa primetnim interesovanjem. Zašto da ne? To je, na kraju krajeva, bilo ključno pitanje. Sve stvari služe zraku, govorilo se, iako je prava istina bila da sve stvari služe Kuli. Zraci održavaju Kulu. Ako bi se oni urušili... "Dva", rekao je Roland. "Pretpostavljam da ih ima najmanje dva. Jedan što prolazi kroz Kala Brin Stardžis i još jedan. Bog sveti zna koliko će izdržati. Neće dugo, čak i bez Rušilaca. Moramo da požurimo." Edi je negodovao. "Ako predlažeš da produžimo bez Suzi..." Roland je nestrpljivo odmahnuo glavom, kako da hoće da kaže Ediju da ne izigrava budalu. "Bez nje se ne možemo probiti do Kule. Koliko znam, ne možemo pobediti bez Mijine bebe. Sve zavisi od ka. U mojoj

zemlji smo nekada govorili: 'Ka nema ni srca ni uma." "Slažem se s tim", rekao je Edi. "Možda imamo još jedan problem", rekao je Džejk. Edi ga je namršteno pogledao. "Nije nam potreban još jedan problem." "Znam, ali... šta ako je zemljotres zatvorio ulaz u pećinu? Ili..." dečak je oklevao. Ipak je otkrio ono čega se stvarno plašio. "Ili je sasvim uništio?" Edi ga je zgrabio za košulju. "Ne pričaj o tome. Ne pomišljaj na to." Iz pravca grada čuli su se glasovi. Roland je pretpostavio da se raja ponovo okuplja. Ovaj dan i ova noć pamtiće se u Kala Brin Stardžisu narednih hiljadu godina. Ako Kula još uvek bude na svom mestu. Edi je pustio dečakovu košulju. Trljao je izgužvano mesto kao da želi da izgladi nabore. Pokušao je da se nasmeje. Izgledao je slabašno i staro. Roland se okrenuo Kalahanu. "Da li će se Maniji sutra pojaviti? Poznaješ ih bolje od mene." Kalahan je slegnuo ramenima. "Henčik je čovek od reči. Ne znam da li će moći da kontroliše ostale, posle svega što se dogodilo." "Bilo bi bolje za njega da može", mračno je prokomentarisao Edi. "Bilo bi bolje za njega." Roland od Gileada je rekao, "Ko je za partiju gledaj me." Edi ga je pogledao u neverici. "Ostaćemo budni do jutra", nastavio je revolveraš. "To će nam pomoći da ubijemo vreme." Zaigrali su gledaj me. Rozalita je dobijala deljenje za deljenjem i pedantno upisivala rezultate na škriljčanoj tablici. Pobedivala je bez trijumfalnog osmeha, bez ikakvog izraza koji bi Džejk mogao pročitati. Bar ne u prvi mah. Nosio se mišlju da okuša dodir. Odustao je, smatrajući da bi upotreba dara bez opravdanog razloga bio pogrešan potez.

Bilo bi to kao da je posmatra dok se svlači ili dok sa Rolandom vodi ljubav. Kako je igra odmicala i prvi nagoveštaji zore zasjali na istoku, Džejk je pomislio da zna o čemu razmišlja, zato što je i sam na to mislio. Svi su, na nekom nivou, razmišljali o poslednja dva zraka. Doveka će razmišljati o njima. Čekaće da jedan ili oba popuste. Svi će, bez obzira da li tragaju za Suzanom, spremaju ručak kao Roza ili žale poginulog sina kao Ben Slajtmen na Von Ajzenhartovom ranču, isto misliti: Ostala su samo dva, a Rušioci rade protiv njih danju i noću. Izjedaju ih, ubijaju. Koliko ima do konačnog kraja? Kako će se sve završiti? Da li će čuti tutnjavu dok se gigantske ploče boje škriljca budu urušavale? Da li će se nebo rascepiti kao istanjeno parče tkanine, prosipajući monstruoznosti što prebivaju unutar Todaš tame? Da li će imati vremena da puste krik? Da li će biti života posle smrti, ili će i raj i pakao propasti sa Mračnom Kulom? Pogledao je u Rolanda. Poslao mu je jasnu misao: Rolande, pomozi. Njegov odgovor mu je ispunio um hladnom utehom (i hladno poslužena uteha je bolja od nikakve); Ako mogu. "Gledaj me", rekla je Rozalita spustivši karte. Skupila je štapove, najjaču ruku, na vrhu je bila gospa Smrt. KITICA: Komala-hajd-zovem Evo mladića s pištoljem Mladić ostade bez cure Što od njega uteće. ODGOVOR: Komala-hajde-jedan! Od njega uteče! Ostavila bebu samu Ali beba još nije rođena

Druga strofa Istrajnost magije

1 Zalud su se brinuli zbog Manijevih. Tvrdokorni Henčik pojavio se u zakazano vreme na dogovorenom sastajalištu, gradskoj poljani, sa četrdesetak ljudi. Uveravao je Rolanda da će taj broj biti dovoljan za otvaranje nepronađenih vrata, ako uopšte mogu biti otvorena nakon iščeznuća „tamnog stakla" Starac nije ni pokušao da se izvini zato što se pojavio sa manje ljudi od obećanog broja, ali je neprestano povlačio bradu, ponekad sa obe ruke. "Zašto to radi, padre?" dečak je pitao Kalahana. Henčikove trupe valjale su se ka istoku na dvanaestak zaprega. Za njima su išle čeze sa parom albino magaraca čudnovato dugih ušiju i ružičastih očiju. Džejku je to ličilo na veliki Džifi-Pop1 kontejner na točkovima. Henčik se vozio sam na neobičnom vozilu, zlovoljno potežući dugu bradu. "Rekao bih da je postiđen", rekao je Kalahan. "Ne vidim zašto. Čudi me što ih se, nakon zrakotresa i ostalih događaja, i ovoliko pojavilo." "Potres mu je pomogao da shvati da postoje stvari kojih se njegovi ljudi plaše više od njega. To mu je sad dodatni problem, pored ovog sa neispunjenim obećanjem. I to ne bilo kojim već obećanjem datom vašem dinhu. Izgubio je obraz." Kalahan je nastavio, ne menjajući ton ili izraz lica.

Naveo je dečaka da kaže nešto što inače ne bi rekao, pitao ga je: "Da li je tvoja drugarica još uvek živa?" "Da, ali je pre..." progovorio je Džejk i smesta ućutao. Odmerio je Kalahana optužujućim pogledom. Henčik se uspravio na sedištu čeza i pogledao unazad, prema njima, kao da zna da se prepiru. Kalahan se zapitao da li je on jedina osoba bez moći dodira u ovoj priči. Ovo nije priča. Ovo nije priča, ovo je moj život! Kad jednom vidite sebe u štampanom obliku, teško vam je da poverujete u to. Teško vam je ako znate da ste jedan od najvažnijih likova beletrističkog romana izdatog pod patronatom Dabldej i Kompanije, 1975. Knjiga je o vampirima, koji, kao što svi znaju, ne postoje. Osim što ih je bilo i što ih, u nekim svetovima povezanim s ovim, još uvek ima. "Nemoj to da radiš", rekao je Džejk. "Ne igraj se sa mnom. To nema smisla, ako smo svi na istoj strani, padre. Je l’ važi?" "Žao mi je", rekao je Kalahan. Odmah zatim je dodao: "Molim za izvinjenje." Džejk se mlako nasmejao i pomilovao Oja koji se ljuljao u prednjem džepu ponča. "Da li je..." Dečak je odmahnuo glavom. "Ne želim da govorim o njoj, padre. Najbolje je da o njoj ne razmišljamo. Imam osećaj, ne znam da li je istinit ili ne, ali je snažan, da nešto traga za njom. Ako je to tačno, bolje da nas ne čuje. A može." "Nešto...?" Džejk je dotakao maramu koju je Kalahan svezao oko vrata, na kaubojski način. Crvenu maramu. Zatim je prineo ruku levom oku. Kalahan nije odmah shvatio. Ipak mu je sinulo. Crveno oko. Kraljevo oko. Ćutke se zavalio u sedište zaprege. Roland i Edi su jahali za njima ne progovarajući ni reč. Obojica su nosili sve svoje stvari i naoružanje, Džejkova pucaljka je bila u zaprezi. Ako

se danas i vrate u Kala Brin Stardžis, neće se dugo zadržavati. Hteo je da kaže kako je prestravljena, ali je situacija bila još gora od toga. Signal je bio nemoguće slab, nemoguće udaljen, ali ipak razgovetan. Čuo je Suzanin vrisak. Nadao se da Edi nije. 2 Odjahali su iz emocionalno iscrpljenog grada. Mesto je spavalo uprkos potresu. Bilo je hladno. Dah im u je u oblačićima izlazio iz usta. Šašu je prekrila tanka, bela prevlaka inja. Iznad Devar Tet Vhaja lebdeo je magloviti rečni ilah. Roland je pomislio: Ovo je početak zime. Posle jednog sata jahanja zašli su u brdovit kraj. Napredovali su tiho uz zveckanje đemova, škripu točkova, topotkopita, povremeno sardonično njakanje magaraca i udaljeni ptičji pev. Ptice su žurile ka dalekom jugu, možda nedostižnom cilju. Zemljište desno od puta se uzdizalo, čineći mnoštvo klanaca i grebena. Za desetak minuta stigli su do mesta na kojem su dvadeset četiri časa ranije vodili bitku. Od glavnog druma se odvajala staza, vijugajući ka severozapadu. Pored jarka je bila sveže iskopana gomila zemlje. U tom skrovištu su Roland, njegov ka-tet i Sestre Orize čekale Vukove. Kad već spomenusmo Vukove, gde su oni? Na truplima prekrivenom bojnom polju ostavili su šezdesetak čovekolikih bića sa zapadnih strana u sivim pantalonama, zelenim ogrtačima i pod vučjim maskama. Roland je sjahao i prišao Henčiku, koji je starački ukočeno silazio sa čeza. Nije pokušao da mu pomogne. Patrijarh to nije očekivao, takav postupak bi ga lako mogao uvrediti i iznervirati. Revolveraš je odlučio da sačeka da starac siđe, pa da mu onda postavi pitanje. U međuvremenu je dobio odgovor.

Ugledao je veliko brdo počupane šaše na četrdeset-pedeset metara sa desne strane. Juče ga tamo nije bilo. Bila je to improvizovana pogrebna lomača, načinjena bez trunke poštovanja prema preminulima. Sad je znao kako je raja provela prethodno popodne pre no što se prepustila slavlju, od kojeg se sad odmarala, video je rezultat njihovog rada. Pitao se da li su se plašili da Vukovi ne ožive, znajući da su, iluboko u sebi, upravo to osećali. Zato su odvukli teška, ukočena tela (sive konje zajedno sa sivo odevenim Vukovima) u kukuruz. Naslagali su ih na gomilu i pokrili šašom. Danas će potpaliti vatru. Da li će dunuti seminon? Nešto mu je govorilo da će zapaliti lomaču, ne mareći za vetar koji bi mogao odneti plamen ka putu i reci. Zašto da ne? Vegetativna sezona je okončana, a vatra je, ako je verovati starijim ljudima, najbolje sredstvo za đubrenje njiva. Osim toga, raja se neće opustiti dok ovo čudo ne izgori. Većina će i posle toga izbegavati ovo mesto. "Pogledaj, Rolande", obratio mu se Edi, glasom koji je titrao negde između žalosti i gneva. "Do đavola, pogledaj" Video je izgrebana i izlupana invalidska kolica na početku staze, tamo gde su Džejk, Beni Slajtmen i blizanci Taverijevih čekali povoljnu priliku da pređu u sigurnost s druge strane druma. Hromirani delovi su sijali na suncu. Na sedištu se videla skorela prašina i krv. Levi točak je bio iskrivljen. "Čemu toliko gneva?" interesovao se Henčik. Bio je okružen Kantabom i petoricom-šestoricom starešina. Edi ih je nazivao ljudima u ogrtačima. Dvojica starešina su izgledali starije od Henčika. Roland je pomislio na ono što je Rozalita rekla prošle noči: Među njima će biti dosta Ijudi Henčikovih godina, zamisli kako ie sepeti stazom po mraku. Sad nije bio mrak, ali se pitao da li če ovi uspeti da dopešače do staze, a kamoli da se uspnu do Pečine vrata.

"Doneli su kolica tvoje žene ovamo da bi joj odali počast. Na taj način su i tebi odali priznanje. Zašto si toliko gnevan?" "Zato što ne bi trebalo da budu ovako iskrivljena i zato što ona ne sedi u njima", odgovorio je starcu. Shvataš li to, Henčik?" "Bes je najbeskorisnije osečanje", nastavio je Henčik, "uništava um i povređuje srce." Edi je stegnuo usne u tanku crtu, ali je uspeo da sačuva kontrolu nad sobom. Prišao je Suzaninim izlupanim kolicima, prešla su stotine kilometara otkad su ih pronašli u Topeki. Stigla su na kraj puta. Sažaljivo je pogledao na njih. Kalahan mu je prišao, ali mu je mladič pokazao da se odmakne. Džejk je posmatrao mesto na kom je Beni izdahnuo, pogoden zujalicom. Dečakovo telo je nestalo. Neko je pokrio prolivenu krv svežim slojem ogana, ali je Džejk ipak razaznavao mrlje. Video je i Benijevu otkinutu ruku, okrenutu dlanom nagore. Setio se kako se otac njegovog prijatelja isteturao iz kukuruza i ugledao sinovljevo telo. Nekih pet sekundi nije pustio ni glasa. Bio je to pravi trenutak da mu se saopšti kako su prošli sa neverovatno lakim gubicima, tek jedan mrtav dečak, jedna mrtva rančerska žena i dečak sa slomljenim zglobom. Gotovo zanemarljivi gubici. Niko to nije učinio pa je Slajtmen stariji otegnuto vrisnuo. Džejk je mislio da nikada neče zaboraviti taj krik, baš kao što će uvek moći da vidi Benija kako ležu u krvlju poprskanoj prašini sa otkinutom rukom. Nedaleko od mesta na kojem je ležao Beni opazio je nepoznati predmet, delimično pokriven zemljom. Pažnju mu je privukao blagi odsjaj metala. Spustio se na koleno i iskopao jednu od smrtonosnih vučjih kugli, zujalica. Model Hari Poter. Juče je držao par njih u ruci. Vibrirale su. Slušao je njihovo I iho, zlokobno zujanje. Ova je bila

mrtva kao komad kamena. Ustao je i zavitlao je na gomilu šašom pokrivenih, crknutih Vukova. Bacio je tako snažno da ga je ruka zabolela. Boleče ga i sutra, ali nije mario. Nije mario ni za Henčikov potcenjivački stav prema gnevu. Edi je želeo svoju ženu; Džejk je hteo svog prijatelja. Dok će Edi možda jednom i dobiti ono što traži, Džejk Čembers nikad neće. Smrt je trajni poklon. Smrt je, poput dijamanata, večita. Hteo je da što pre krenu. Hteo je da za sobom ostavi ovaj deo Istočnog druma. Nije želeo da posmatra Suzanina prazna, izlupana kolica. Maniji su, pak, načinili prsten oko poprišta bitke. Henčik se molio brzim glasom parajući Džejkove uši: podsetio ga je na skičanje uplašenog praseta. Obraćao se nekakvom Prelazu, tražeći bezbedan put do pećine i uspeh u nameravanom poduhvatu bez gubitaka života ili razuma (posebno ga je uznemirio ovaj deo Henčikove molitve, zato što nikada nije smatrao da je neophodno moliti se za očuvanje zdravog razuma). Patrijarh je molio Prelaz da nadahne njihove magnete i viskove. Na kraju se pomolio za kaven, istrajnost magije, frazu koja je imala naročito dejstvo na ove ljude. Kad je završio, uglas su izrecitovali "Prelaz-sam, Prelazkra, Prelaz-kantah", i spustili ruke. Nekolicina se spustila na kolena, da bi još malo porazgovarala sa najvećim od svih gazdi. Kantab je poveo četvoricupetoricu mlađih ljudi do čeza. Sklonili su snežnobeli krov, otkrivši nekoliko velikih drvenih kutija. Olovni viskovi i magneti, pretpostavio je Džejk, mnogo veći od onih koje su nosili o vratovima. Na ovu malu avanturu krenuli su sa teškom artiljerijom. Na kutijama je bilo rezbarija: zvezde, meseci i čudni geometrijski oblici. Simboli su pripadali kabalističkoj, a ne hrišćanskoj ikonografiji. Pretpostavka o hrišćanskoj prirodi Manijevaca je neosnovana. Po ogrtačima, bradama i okruglim, crnim šeširima ličili su na kvekere ili amiše, ali koliko je Džejku poznato, ni jedni ni drugi nisu putovali po drugim svetovima.

Iz jedne od zaprega izvukli su duge, ispolirane motke. Provukli su ih kroz metalne držače sa donje strane kutija. Zvali su ih kofrima, saznao je Džejk. Maniji su ih nosili onako kako su vernici nekad prenosili religijske artefakte tesnim ulicama srednjovekovnih gradova. Kofri su na određeni način to i bili. Krenuli su niz stazu, još uvek posutu trakama za kosu, krpicama i igračkama, mamcima za Vukove koje su, samo dan ranije, tako halapljivo progutali. Kad su stigli do mesta na kom se Frenk Taveri zaglavio u procepu, Džejk je u glavi čuo glas trapavkove predivne sestre: Pomozi mu, sai, molim te ipreklinjem. Učinio je to, neka mu bog oprosti. Beni je na kraju platio glavom. Džejk je s gađenjem odvratio pogled. Pomislio je, Sad si revolveraš, moraš pronaći snage. Primorao je sebe da ponovo pogleda isto mesto. Padre Kalahan je spustio ruke na njegovo rame. "Kako si, sinko? Strašno "Dobro sam", odgovorio je Džejk. Oveća knedla mu je zastala u grlu. Naterao je sebe da je proguta i ponovi poslednje reči, lažući više sebe no sagovornika. "Jesje, dobro sam." Kalahan je klimnuo i premestio prtljag (poluprazni ruksak dostojan gradskog čoveka koji u dubini srca ne veruje da će igde otići), sa levog na desno rame. "Šta će se desiti kad jednom dođemo do te pećine? Ako se do nje uopšte može doći?" Džejk je odmahnuo glavom. Nije znao. 3 Staza je bila prohodna. Naišli su na dosta odronjenog kamenja pa uspon nije bio lak za momke sa sanducima, ali je put ipak bio mnogo lakši.

Zemljotres je pomerio golemu stenu koja je blokirala stazu pri vrhu uspona. Edi se zagledao u ambis. Kamenčina je bila daleko ispod, razbijena na dva dela. Opazio je neku vrstu mekše, sjajne materije u sredini. Edija je raspukli kamen podsećao na najveće tvrdo kuvano jaje na svetu. Pećina je bila na svom mestu, ali je ulaz zakrčila velika gomila odronjenog stenja. Edi se pridružio nekolicini mlađih Manija. Razgrtali su krhotine škriljaca (komadi granata sijali su kao kapljice krvi), bacajući ih u stranu. Edi je ugledao ulaz u pećinu i osetio golemo olakšanje. Nije mu se dopadala tišina koja je u njoj vladala. Pamtio je mnoštvo glasova koji su ga poslednji put dočekali. Iz mračnih dubina sad nije dopiralo ništa izuzev slabog jecaja promaje. Kud se dede njegov brat, Henri? Očekivao je da će Henri kukumavkati zbog Balazarovih kavaljera koji su ga ucmekali, što je naravno bila Edijeva krivica. Gde je njegova majčica, vazda na Henrijevoj strani (i njen monotoni, ilosadni glas)? Zašto ne čuje Margaret Ajzenhart? Očekivao je da će se žaliti iledi, Henčiku, zato što je izgnao i zauvek odbacio. Ovo je bila Pećina glasova mnogo pre no što je postala Pećina vrata. Ali, glasova nije bilo. Vrata su izgledala... glupo je bila reč koja mu je prvo pala na pamet. Druga je bila neugledno. Pećina je nekada bila poznata po podzemnim glasovima; prisustvo siaklene kugle, Crne trinaestice, činilo je vrata beskrajno misterioznim i moćnim. Magični predmet je došao u Kalu tim putem. Sada je otišla istim putem, ostavivši iza sebe ova stara vrata... Bezuspešno se borio protiv neprijatne misli. ...koja ne vode nikuda. Obratio se Henčiku, zgađen iznenadnom navalom suza i svojom nesposobnošću da ih zaustavi. "Ovde više nema magije", rekao je. Zvučao je slomljeno i očajno. "Iza tih jebenih vrata ima samo ustajalog vazduha i odronjenog stenja. Ti si budala, a ja još veća."

Odgovorilo mu je nekoliko preneraženih uzdaha. Henčik ga je odmerio blistavim pogledom. "Luise, Toni!" rekao je, gotovo veselim tonom. "Donesite Brani kofri." Iz grupe su istupila dva mladića sa kratkim bradama i dugim kikama. Nosili su sanduk od gvozdendrveta dugačak oko metar i dvadeset. Bio je prilično težak, ako je suditi po naporu koji su ulagali. Postavili su ga pred Henčika. "Otvori ga, Edi od Njujorka." Toni i Luis su ga posmatrali zbunjeno i pomalo uplašeno. Primetio je da ga stariji Maniji posmatraju sa velikom znatiželjom. Za potpuno prihvatanje manijevske ekstravagancije bilo je potrebno nekoliko godina; Luis i Toni će se vremenom uzdići na taj nivo, ali su još imali mnogo da uče. Henčik je, pomalo nestrpljivo, klimnuo. Edi se presavio u struku i otvorio kutiju. To je bilo lako. Bila je bez brave. Unutra je bila svilenkasta tkanina. Henčik je sklonio manirom iskusnog mađioničara. Otkrio je olovni visak na lancu. Edija je podsećao na staromodnu čigru. Bio je manji nego što se nadao. Od zašiljenog vrha do šire osnove bio je dug nekih pola metra. Učinilo mu se da je načinjen od žućkastog zamašćenog drveta. Visio je na srebrnom lancu obmotanom oko kristalne ručke pričvršćene za poklopac sanduka. "Izvadi ga," rekao je Henčik. Kad je Edi pogledao Rolanda starac je razvukao usne u zapanjujuće ciničan osmeh, otkrivajući nisku savršenih zuba. "Zašto pogleduješ dinha, mlado zakeralo? Upravo si rekao kako je magija napustila ovo mesto! Nije ni čudo što sve znaš. Već si napunio... ne znam tačno... dvadeset petu?" Iz redova Manija začulo se cerekanje. Bilo je tu ljudi mlađih od dvadeset pet. Edi je posegao u kutiju, besan na matorog kopilana, kao i na samog sebe. Mani ga je uhvatio za ruku.

"Ne pipaj visak. Ne ako želiš da budeš na jednoj a sranja na drugoj strani. Uhvati lanac, razumeš?" Edi je bio u iskušenju da se, uprkos starčevom upozorenju, uhvati za visak, već je napravio budalu od sebe, pred svim ovim ljudima, zašto ne bi išao do kraja, ali ga je pogled Džejkovih ozbiljnih, sivih očiju naterao da se predomisli. Vetar je ovde snažno duvao. Drhtao je dok mu se znoj hladio na koži. Uhvatio je lanac, odmotavši ga sa ručke. "Izvadi ga napolje", rekao mu je Henčik. "Šta će se dogoditi?" Starac je klimnuo, kao da odobrava Edijev razumni nastup. "Videćeš. Izvadi ga." Edi ga je poslušao. Bio je zapanjujuće lagan, u suprotnosti sa očiglednim naporom s kojim su mladići nosili sanduk. Podigao ga je kao da diže pero na kraju metar i dvadeset centimetara dugačkog filigranskog lanca. Obmotao ga je oko prstiju držeći ruku u visini očiju. Izgledao je kao čovek u lutkarskom pozorištu koji drži marionetu. Taman je hteo da pita Henčika šta će se dogoditi kad je visak počeo da se ljulja u blagim lukovima. "Nisam odgovoran za ovo", rekao je Edi. "Bar koliko ja znam. To je vetar." "Ne vidim kako je to moguće", prokomentarisao je Kalahan. "Nema nikakvih vazdušnih stru..." „Tišina!" povikao je Kantab tako ozbiljnim izrazom da ga je Kalahan smesta poslušao. Edi je stajao ispred pećine. S tog mesta se pružao divan pogled na brdovit predeo i najveći deo Kale Brin Stardžis. U daljini se nazirala plavetnosiva gromada šume koju su prešli dolazeći ovamo, poslednje uporište Srednjeg Sveta u koji se više nikad neće vratiti. Vetar ga je šibao po licu sklanjajući mu kosu sa čela, i odjednom je začuo brujanje.

Vetar nije donosio brujanje. Dopiralo je iz šake pred njegovim očima. Iz one koja je držala lanac. Bilo ga je u ruci i, više no igde, u glavi. Na drugom kraju lanca, u visini Edijevog desnog kolena, lelujanje viska je bivalo izraženije i sve više nalik ljuljanju klatna. Suočio se sa neobičnim iskustvom. Kad god bi klatno dospelo do kraja zamaha, vraćalo se za nijansu teže. Kao da je držao predmet privučen izuzetnom centrifugalnom silom. Luk se produžavao. Visak se klatio sve brže, a sila na kraju svakog zamaha bivala sve jača. U tom trenutku... "Edi!" povikao je Džejk, u isti mah zabrinuto i oduševljeno. "Vidiš li?" Naravno da jeste. Visak je, na kraju svakog zamaha, bio nejasan. Sila koja mu je vukla ruku nadole, zbog težine viska, ubrzano je jačala. Morao je da pridržava desnu ruku levom. Ljuljao se u bokovima u ritmu kretanja viska. Najedanput se setio da stoji na nekih dvesta pedeset metara iznad zemlje. Ovo čudo će ga povući u ambis, ako uskoro ne prestane da se ljulja. Šta ako ne uspe da ga se oslobodi na vreme? Čudesni visak je zamahnuo udesno, opisujući liniju nevidljivog osmeha. Bio je sve teži kako se približavao kraju luka. Lako parče drveta koje je s neopisivom lakoćom podigao iz sanduka najednom je težilo tridesetčetrdeset, možda i svih pedeset kilograma. Zastao je na kraju luka, u ravnoteži između pokreta i gravitacije, i shvatio je da kroz njega vidi Istočni drum, ne samo jasno već uvećano. Branijev visak je krenuo nazad. Ponirao je gubeći težinu. Ubrzo je krenuo u novi uspon, ovaj put nalevo... "Dobro je, shvatio sam!" povikao je Edi. "Uzmi ga, Henčik. Zaustavi ga, ako boga znaš!" Bila je dovoljna jedna Henčikova reč. Izrekao je grlenim glasom iz dubine svog bića. Visak nije usporio postepeno, izvodeći niz opadajućih lukova, već je naglo prestao da se

kreće. Smirio se u visini Edijevog kolena, pokazujući vrhom na njegovo stopalo. Brujanje u ruci i glavi zakratko se nastavilo, ali je i ono ubrzo prestalo. S njim je nestao i osećaj izuzetne težine. Prokletinja je bila ponovo laka kao pero. "Imaš li nešto da mi kažeš, Edi od Njujorka?" pitao ga je Henčik. "Da, molim za izvinjenje." Henčikovi zubi su nanovo blesnuli, uokvireni bujnom bradom. "Nije spor, zar ne?" "Nadam se da nije", rekao je Edi. Henčik i Maniji su preuzeli filigranski srebrni lanac iz njegove ruke. Propratio je to blagim uzdahom olakšanja. 4 Henčik je insistirao na probi. Edi je shvatao neophodnost tog postupka, ali je svejedno mrzeo usranu predigru. Protok vremena ga je pozleđivao kao dodir grube tkanine po dlanovima. Ćutao je. Jednom je razljutio Henčika, to mu je bilo dovoljno. Starac je uveo šest amigosa (petorica su izgledali starije od samog boga). Trojici je podelio viskove a trojici magnete u obliku školjki. Branijevski visak, gotovo sigurno najsnažniji u klanu, zadržao je za sebe. Njih sedmorica su formirali prsten na ulazu u pećinu. "Nisu se rasporedili oko vrata?" pitao je Roland. "Još je rano za to", odgovorio je Henčik. Starci su se uhvatili za ruke. Na svim tačkama dodira bio je po jedan visak ili magnet. Edi je čuo brujanje čim se krug sastavio. Bilo je snažno, kao da dopire iz maksimalno pojačanog zvučnika. Video je kako Džejk pokriva uši rukama i kako Roland nakratko krivi lice u ružnu grimasu.

Ni vrata više nisu bila onako prašnjava i neugledna. Hijeroglifi su se ponovo jasno ocrtavali, oblikujući zaboravljenu reč sa značenjem NEPRONAĐENA. Kristalna kvaka se sijala, izrezbarena ruža je blistala belom svetlošću. Mogu li ih sad otvoriti. Pitao se Edi. Otvoriti ipreći na drugu stranu? Verovatno ne može. Ne još. Pre pet minuta je imao mnogo manje poverenja u ovaj proces. Glasovi iz utrobe pećine najedanput su oživeli i nahrupili u obliku kakofoničnog talasa. Edi je čuo Benija Slajtmena mladeg kako vrišti reč Dogan; čuo je mamicu kako mu poručuje da je dospeo do vrhunca karijere gubitnika, pošto je izgubio ženu. Čuo je nekog muškarca (verovatno Flmera Čembersa) kako poručuje Džejku da je poludeo, on je fou da je Monsieur Lunatique 1. Pridružili su im se i drugi glasovi, mnoštvo njih. Henčik je oštro klimnuo kolegama. Razdvojili su ruke. Glasovi iz dubine su istog trenutka utihnuli. Vrata su zadobila predašnji neugledni izgled, što nije iznenadilo Edija. Mogli ste proći pored njih na ulici, a da ih dvaput ne pogledate. "Šta je to bilo, za ime božje?" pitao je Kalahan, pokazujući ka gustoj pomrčini i opasno nagnutom podu pećine. "Tako nije bilo ranije." "Pećina je verovatno poludela zbog potresa ili nestanka magične kugle", pribrano je odgovorio Henčik. "To ne utiče na naš zadatak. Mi imamo posla s vratima." Pogledao je Kalahanov ruksak. "Nekada si bio skitnica." "Tako je." Henčikovi zubi su na trenutak blesnuli. Edi je bio siguran da je stari kopilan, na nekom nivou, uživao u ovoj predstavi. "Ako je suditi po tvom rancu, davno si zaboravio na te dane." Mislim da, u suštini, ne verujem da igde idemo", rekao je Kalahan, osmehnuvši se. Bio je to bled osmeh u poređenju

sa Henčikovim. "Od tada sam malo omatorio." Henčik je to grubo prokomentarisao, potcenjivačkim bah! "Henčik", rekao je Roland, "znaš li uzrok jutrošnjeg potresa?" Starčeve plave oče su vremenom izbledele, ali su i dalje bile oštre. Klimnuo je. Gotovo tri tuceta Manijevaca strpljivo je čekalo ispred vrata pećine. Stajali su u redu duž staze. Jedan od zraka je popustio." "To je i moje mišljenje", rekao je Roland. "U očajničkoj smo žurbi. Od vas dvojice očekujem da prekinete s praznom pričom. Obavimo neophodne razgovore i bacimo se na posao." Henčik je hladno odmerio Rolanda, kao malopre Edija. Revolveraš se ni za tren nije pokolebao. Patrijarh je nabrao pa ispravio obrve. "Jakako", rekao je. "Kako hoćeš, Rolande. Učinili ste nam golemu uslugu. Maniji dugo pamte, pa će se potruditi da vam valjano uzvrate. Magija je još uvek ovde i to u debelim naslagama. Treba nam samo jedna varnica. Potpalićemo tu iskru, lako ko komalu. Možda ćete dobiti ono što tražite. S druge strane, možda ćemo svi stići do čistine na kraju puta. lii u naručje tame. Znaš li o čemu govorim?" Roland je klimnuo. "Hoćeš li da nastavimo?" Roland je neko vreme stajao oborene glave sa rukom na dršci revolvera. Podigao je glavu s osmehom na licu. Bio je zgodan, umoran, očajan i opasan. Dvaput je opasao krug levicom: Hajdemo. 5 Spustili su kofrije, oprezno, zato što je staza ka Kra Kamenu bila uska, i povadili njihov sadržaj. Prsti sa dugim noktima (Manijevi su sekli nokte samo jednom godišnje)

lupkali su po magnetima, proizvodeći vrištavo brujanje koje se zarivalo u Džekovu glavu kao nož. Podsećalo ga je na zvona Todaša. To ga nije iznenadilo; zvona su bila kamen. "Šta tačno znači kra kamen?" pitao je Kantaba. "Kuća zvona?" "Kuća duhova", odgovorio je mladić ne skidajući pogled sa lanca. "Ostavi me sad, Džejk, radim osetljiv posao." Džejk nije shvatao zašto je to neophodno, ali ga je ipak poslušao. Roland, Edi i Kalahan su stajali pred ulazom u pećinu. Džejk im se pridružio. Henčik je, za to vreme, rasporedio najstarije članove grupe u polukrug sa zadnje strane vrata. Prednja strana sa ispupčenim hijeroglifima i kristalnom kvakom je, bar zasad, bila nepokrivena. Starac je prišao ulazu u pećinu. Razmenio je nekoliko reči s Kantabom i pokazao Manijima na stazi da priđu ulazu. Henčik ih je zaustavio kad je prvi stupio u pećinu. Prišao je Rolandu. Čučnuo je, pozivajući revolveraša da isto učini. Pod pećine je bio prekriven dubokim slojem prašine. I ceo je poticao od stena, ali je najvećim delom poticao od kostiju i ostataka sitnih, zalutalih životinja. Henčik je noktom nacrtao pravougaonik otvoren na donjem kraju i zatim polukrug oko njega. "Vrata", rekao je. "I ljudi mog kraa. Razumeš?" Roland je klimnuo. "Ti i tvoji prijatelji ćete dovršiti krug", rekao je, povlačcc i liniju. "Dečak je jak na dodiru", rekao je Henčik, posmatrajuči Džejka. Učinio je to tako nenadano da je dečak poskočio. "Tako je", rekao je Roland. "Stavićemo ga odmah ispred vrata. Mora biti dovoljno daleko da mu, ako se brzo otvore, što je lako moguće, ne otfikare glavu. Je li znaš gde da staneš, dečače?" "Znam. I stajaću tamo dok mi ti ili Roland drugačije ne kažete", odgovorio je Džejk.

"Osetićeš nešto u glavi, nalik isisavanju. To neće biti lep osećaj." Zastao je. "Dva puta ste otvarali vrata." "Da", odgovorio je Roland. "Dvared." Edi je znao da su vrata drugi put otvorena zbog Kalvina Tauera. U međuvremenu je izgubio i ono malo interesovanja za vlasnika knjižare. Pretpostavio je da čovek nije kukavica, ali je bez sumnje bio pohlepan, tvrdoglav i narcisoidan tip: drugim rečima, savršeni primerak Njujorčanina dvadesetog veka. Najskoriji korisnik ovih vrata bila je Suz. Jurnuće napred čim se otvore. Ako se drugi put otvore u gradiću u Mejnu u kojem prebiva Kalvin Tauer sa svojim prijateljem, Aronom Dipnoom, fino i krasno. Ako se ostatak družine tamo uputi s namerom da zaštiti Tauera i stekne vlasništvo nad izvesnim praznim placem i izvesnom divljom ružičastom ružom, i to je lepo i krasno. Suzana mu je bila najpreča. Sve drugo je bilo od drugostepene važnosti. 6 Henčik je pitao: "Ko će se prebaciti kad se vrata prvi put otvore?" Roland je razmišljao o tome, milujući vitrinu s knjigama koja je, na insistiranje Kalvina Tauera, prešla put između svetova. U njoj je bila knjiga koja je toliko potresla padrea. Nije želeo da pošalje Edija. On je i inače bio impulsivan čovek, a sada je bio skroz zaslepljen brigom i ljubavlju prema svojoj ženi. Da li će ga Edi poslušati ako mu naredi da krene za Tauerom i Dipnoom? Nije verovao u to. Što znači... "Revolverašu?" insistirao je Henčik. "Kad se vrata prvi put otvore, prebacićemo se Edi i ja", reče Roland. "Vrata će se sama zatvoriti?" "Nego kako", rekao je Henčik. "Morate biti hitri kao đavoli, inače ćete završiti prerezani napola. Polovina će

završiti na podu pećine a ostatak na mestu na koje se zagorela prebacila." "Bićemo zadovoljavajuće hitri, ne sumnjaj u to", rekao je Roland. „Jesje, tako je najbolje", odgovorio je Henčik, iskoristivši priliku da ponovo pokaže niz blistavih zuba. Bio je to osmeh (šta je preskočio? nešto što zna ili samo misli da zna?) o kom će Roland uskoro dobro razmisliti. "Na vašem mestu, pucaljke bih ostavio ovde", posavetovao ih je Henčik. "Možete ostati bez njih, ako pokušate da ih prenesete." "Rizikovaću i zadržati svoju", rekao je Džejk. "Došlo je s druge strane, pa to ne bi trebalo da bude problem. Ako bude, nabaviću drugi. Snaći ću se." "Nadam se da će me moj revolver pratiti", rekao je Roland. O svemu je dobro razmislio. Odlučio je da rizikuje i zadrži velike revolvere. Henčik je slegnuo ramenima, kao da hoće da kaže, Kako vam drago. "Šta će biti s Ojem, Džejk?" pitao je Edi. Dečak je zinuo od čuda, raširivši oči. Roland je shvatio da Džejk sve dosad nije pomislio na bambura. Revolveraš je (ne po prvi put) priznao sebi kako je lako zaboraviti osnovnu istinu o Džonu "Džejku" Čembersu: Bio je samo dečak. "Kad smo bili u Todašu, Oj..." počeo je Džejk. "Ovo nije to, šećeru", rekao je Edi. Srce mu sc steglo kad je čuo Suzaninu uzrečicu iz sopstvenih usta. Po prvi put je priznao sebi da je možda više nikad neće videti, baš kao što ni Džejk možda neće videti Oja kad jednom napusti ovu smrdljivu pećinu. "Ali..." počeo je Džejk. Oj ga je prekinuo tihim, prekornim lavežom. Bunio se zbog prejakog zagrljaja. "Čuvaćemo ga, Džejk", ljubazno mu se obratio Kantab. "Čuvaćemo ga najbolje što znamo, vaistinu. Ostavićemo stražu kod pećine. Stražariće dok se ti i tvoji prijatelji ne vratite. Vodićemo računa i o vašim stvarima."

Postupio je taktično i izostavio neophodnu ogradu, ako se vrate. Roland je svejedno pročitao čitav iskaz u mladićevim očima. "Rolande, da li si siguran da ne mogu... da on ne može... ne. Jasno mi je. Ovo nije Todaš. Dobro. Ništa." Zavukao je ruku u prednji džep ponča i izvadio Oja. Spustio ga je na prašnjavi pod pećine. Sagnuo se, uhvativši se rukama iznad kolena. Oj je pogledao gore. Protegao je vrat tako da su im se lica gotovo dodirivala. Roland je zapazio nešto izuzetno: nije video suze u Džejkovim već u Ojevim očima. Bambur je plakao. Takvu priču ste mogli čuti u salunu, u kasne sate kad bi se svi ponapijali, verni bambur lije suze na rastanku s gospodarem. Takvim pričama se ne veruje, ali se skepsa glasno ne izražava. Tako se izbegava kavga (ponekad i pucnjava). Ali evo, upravo je prisustvovao takvom događaju. Zamalo što i sam nije zaplakao. Da li bambur samo imitira ljudsko ponašanje ili zbilja razume šta se oko njega događa? Revolveraš se iz dubine srca nadao da je ovo prvo u pitanju. "Oj, moraćeš da ostaneš sa Kantabom. Biće ti dobro. On je pravi drugar." "Tab!" ponovio je bambur. Suze su mu kapale sa njuške i padale na zemlju ostavljajući tamne tragove veličine petoparca na prašnjavom pećinskom tlu. Roland je teško podnosio bamburove suze, na odredeni način su bile gore od dečijih. "Ejk! Ejk!" "Ne vredi, rastanak je neminovan", rekao je Džejk, brišući suze dlanovima. Razmazivao je prljavštinu ostavljajući tragove nalik ratnim bojama. "Ne! Ejk!" "Moram. Ostaćeš sa Kantabom. Vratiću se, Oj, izuzev ako ne poginem.

Vratiću se." Ponovo je zagrlio Oja, uspravivši se. "Idi kod Kantaba. Eno ga." Pokazao je. "Idi sad, slušaj me." "Ejk! Tab!" Bilo je nemoguće ne osetiti jad u tom glasu. Oj je na trenutak stajao mirno. Zatim se, plačući, ili imitirajući Džejkove suze, Roland se još uvek nadao da je ovo drugo posredi, okrenuo i otkasao do Kantaba. Sklupčao se između mladićevih prašnjavih čizama. Edi je hteo da obgrli Džejka. Dečak je otresao zaštitničku ruku. Udaljio se od zbunjenog Edija. Roland nije skidao gledaj me izraz s lica, ali je unutar sebe osetio plimu mračnog zadovoljstva. Dečak još nije napunio trinaestu, ali je čvrst kao čelik. Očvrsnuo je u pravi čas. "Henčik?" "Jesje. Hoćeš da se prvo pomoliš, Rolande? Božanstvima koje poštuješ?" "Ne služim nijednom bogu", rekao je Roland. "Služim Kuli, a za to se ne moram moliti." Nekoliko Henčikovih amigosa je zgranuto reagovalo, ali je starac samo klimnuo, kao da ništa drugo i nije očekivao. Pogledao je u Kalahana. "Padre?" Kalahan je rekao, "Bože, tvoja ruka, tvoja volja." Iscrtao je krst u vazduhu i klimnuo Henčiku. "Ajmo, ako već idemo." Henčik je istupio. Dodirnuo je kristalnu kvaku nepronađenih vrata i pogledao Rolanda. Pogled mu je blistao. "Poslušaj me ovaj put, Rolande od Gileada." "Slušam te sa najvećom pažnjom." "Ja sam Henčik od Mani Kraa Crvene staze Stardžisa. Od onih što vide i putuju nadaleko. Mi smo mornari na vetrovima ka. Hoćeš li putovati na tom vetru? Ti i tvoji?" "Jesje, ma gde duvao." Henčik je prebacio lanac Brani viska prcko ruke. Koland je smesta osetio plimu sile u dvorani. foš uvek je bila slaba, ali jc svakog časa bivala sve snažnija. Cvetala je, kao ruža.

"Koliko prebacivanja ćete izvesti?" Roland je podigao preostale prste na desnoj ruci. "Dva. Ili dvared na jeziku Eldovom." "Dva ili dvared, svejedno." Rekao je Henčik. "Komalahajd-dva." Podigao je glas. "Hajde, Maniji! Hajd-komala, ujedinite svoju silu s mojom! Hajde, ispunite obećanje! Hajde, vratite dug revolverašima! Pomozite mi da ih pošaljem kud žele! Sad!" 7 Pre no što su shvatili da im je pomrsila planove, ka je obavila svoje. U početku se činilo kao da se ništa ne događa. Izabrani pošiljaoci, šestorica starešina i Kantab, formirali su polukrug iza i pored vrata. Edi je uhvatio Kantaba za ruku, isprepletavši prste s Manijevim. Jedan od magneta u obliku školjke razdvajao im je dlanove. Vibrirao je kao da je živ. Što verovatno i jeste bio. Kalahan ga je čvrsto stegao za drugu ruku. Roland je, sa druge strane vrata, uhvatio Henčika za ruku. U patrijarhovim rukama je, o srebrnom lancu, visio Branijev visak. Krug je sad bio kompletan, izuzev tačke ispred vrata. Džejk je duboko udahnuo. Ogledao se oko sebe i video Oja. Bambur je sedeo pored zida pećine, tri metra iza Kantaba i klimnuo. Poslao mu je poruku Oj, ostaje. Vratiću se i zauzeo svoje mesto. Uhvatio se za Kalahanovu levicu i, oklevajući, za Rolandovu desnicu. Brujanje se u trenu povratilo. Branijev visak se pokrenuo. Ovaj put se nije ljuljao u lukovima već u malim, svedenim krugovima. Vrata su se osvetlila i postala prisutnija, pred Džejkovim začuđenim očima. Linije i krugovi hijeroglifa sa značenjem NEPRONAĐENA postali su jasniji. Zasjala je i ruža na kvaki. Vrata su ostala zatvorena.

( Usredsredi se, dečače!) Henčikov glas je tako snažno odjeknuo u Džejkovom umu da mu se učinilo da će mu zdrobiti mozak. Oborio je glavu i pogledao kvaku. Video je ružu. Video je izuzetno jasno. Zamislio je da okreće kristalnu kvaku. Donedavno je bio opsednut vratima i drugim svetom (.Srednjim svetom) koji se pružao iza njih. Ovo je ličilo na povratak u to stanje. Zamislio je sva vrata s kojima se susreo u životu, vrata spavaćih soba, vrata kupatila, kuhinjska vrata, vrata plakara, vrata kuglana, vrata svlačionica, bioskopska vrata, restoranska vrata, vrata sa natpisima ZABRANJEN PRISTUP, vrata sa oznakama SAMO ZA ZAPOSLENE, vrata frižidera, da, čak i njih, i tada ih je video kako se sva istovremeno otvaraju. Otvori se pomislio je, posmatrajući vrata. Osećao se kao arapski princ iz drevne bajke. Sezame, otvori se! Otvori se, kažem ti! Glasovi su nanovo pokuljali iz pećinske utrobe. Čuli su soptavi, zviždavi zvuk i teški udar. Nešto je palo. Pećinski pod im je zadrhtao pod nogama. Sve je upućivalo na drugi zrakotres. Džejk nije mario. Osećao je prisustvo veoma snažne životne sile u odaji, peckanje po koži, vibracije u nosu i očima, podizanje kose na lobanji, ali su vrata i dalje ostala zatvorena. Čvršće je stegao Rolanda i padrea za ruke, koncentrišući se na protivpožarna vrata, vrata policijskih stanica, vrata direktora Pajpera, čak i na naučnofantastičnu knjigu Vrata leta. Miris pećine, plesan, drevne kosti, slaba promaja, nenadno se pojačao. Osetio je blistavi, neodoljivi nalet spoznaje. Sada, sada će se dogoditi. Znam da hoće, ali su vrata ostala zatvorena. Namirisao je nešto novo. To nije bio miris pećine, već blaga metalna aroma znoja, što mu se slivao niz lice. "Henčik, ne ide mi. Ne verujem da..." "Neće, još je rano, niko i ne očekuje da to sam učiniš, momče. Pipaj dok ne pronađeš nešto između sebe i vrata...

nešto nalik udici... ili trnu..." govorio mu je Henčik, klimajući Maniju na čelu reda. "Hedrone, priđi. Toni, uhvati Hedrona za rame. Luise, uhvati se za Tonijevo. Neka isto učine i ovi iza tebe! Ajmo!" Red se pomerio napred. Oj je sumnjičavo zalajao. "Pipaj, dečače! Traži udicu! Negde je izmedu tebe i vrata! Napipaj je!" Džejk je posegao umom ispred sebe. Mašta mu je proevetala stvarajući užasavajuće uverljiv prizor koji je prevazilazio i najživopisnije snove. Video je Petu aveniju između Četrdeset osme i Šezdesete („Dvanest blokova u kojima svakog januara iščezava moj božićnji bonus", gundao je njegov otac). Video je kako se sva vrata, sa obe strane ulice, u isti mah otvaraju: Fendi! Tifani! Bergdorf Gudman! Kartije! Dabldej Buks! Šeri Nederland hotel! Video je beskrajni hodnik pokriven smedim linoleumom i shvatio da je u Pentagonu. Video je vrata, najmanje hiljadu njih. Sva su se u isti mah otvorila, praveći uragansku promaju.

Jedina važna vrata, ona ispred njega, ostala su zatvorena. Da, ali... Čuo je kako drhte u okviru. "Zapni, dečko!" rekao je Edi. Procedio je to kroz stegnute zube. "Ako ih ne otvoriš, raznesi to jebeno čudo!" "Pomozite mi!" povikao je Džejk. "Pomozite mi, prokleti bili! Svi od reda!" Sila u pećini se udvostručila. Brujanje je vibriralo u kostima Džejkove lobanje. Zubi su mu cvokotali. Znoj mu je curio u oči, zamagljujući mu vid.

Video je dva Henčika, klimali su nekom iza njega: Hedronu. Iza Hedrona je bio Toni. Iza Tonija, svi ostali. Dugi red je vijugao iz pećine spuštajući se niz stazu. "Spremi se, momče", rekao je Henčik. Hedron je gurnuo ruku ispod Džejkove košulje. Zgrabio ga je za porub farmerki. Osećao je da ga gura napred, a ne nazad. U glavi je pohitao napred i u trenutku video sva vrata iz hiljada, hiljada svetova. Otvarala su se, stvarajući promaju sposobnu da oduva i samo sunce. Njegovo napredovanje je zaustavljeno. Naleteo je na nešto... nešto ispred vrata... Udica! To je udica! Obmotao se oko nje, koristeći se umom i životnom snagom kao omčom. U isto vreme je osetio kako ga Hedron i ostali vuku nazad. Bol je bio nemerljiv, razdirao ga je iznutra. Usledilo je isisavanje. Bilo je to grozno iskustvo, kao da mu neko kroz omču malo-pomalo izvlači utrobu. Mahnito brujanje u ušima i duboko u glavi nije prestajalo. Pokušao je da krikne, Ne, stanite, pustite me, ovo je previše! ali nije mogao. Pokušao je da vrisne, ali se vrisak čuo samo u njegovoj glavi. Bože, bio je u zamci. Visio je na udici. Cepao se po sredini. Jedno stvorenje je čulo njegov krik. Oj je poleteo napred, žestoko lajući. U tom trenutku su se nepronađena vrata otvorila. Proletela su strahovitom brzinom tik ispred Džejkovog nosa. "Čuvaj se!" povikao je Henčik strašnim i uzbuđenim glasom. "Čuvaj se, vrata su otvorena! Prelaz-sam kamen! Kan-tah, kan-kavar kamen! Prelazkan-tah!" Ostali su mu odgovorili, ali je Džejk Čembers već prekinuo kontakt sa Rolandom na desnoj strani. Poleteo je, ali ne sam. Padre Kalahan je leteo s njim.

8 Edi je imao taman dovoljno vremena da čuje Njujork, omiriše Njujork i shvati šta se dešava. To je situaciju činilo još nepodnošljivijom, mogao je da vidi da se događaji ne odvijaju po prethodno sačinjenom planu, ali je bio nemoćan da išta preduzme. Video je kako Džejk napušta krug i osetio kako Kalahanova ruka izmiče njegovom stisku; video je kako lete kroz vazduh ka vratima, kako se vrte u paru kao tandem jebenih akrobata. Nešto krzneno i bučno mu je kao prokleto tane proletelo pored glave. Oj, se premetao u vazduhu sa ušima priljubljenim uz lobanju. Bamburove prestrašene oči pretile su da iskoče iz duplji. Nije se smelo tako završiti. Edi je pustio Kantabovu ruku i pohitao ka vratima, njegovim vratima, njegovom gradu, ka svojoj izgubljenoj, trudnoj ženi. Postao je svestan (i te kako svestan) nevidljive ruke koja ga je vukla nazad i glasa koji mu se obratio mimo reči. Čuo je nešto strašnije od reči. S njima se može raspravljati. Ovo je bila samo neartikulisana, močna negacija. Po svemu sudeći, stigla je iz pravca Mračne Kule. Džejk i Kalahan su ispaljeni kao tanad iz pištolja, u tamu prepunu egzotičnih zvukova, automobilskih sirena i uzavrelog saobraćaja. Udaljeni ali raz-govetni glas, kao iz sna, isporučivao je brzu, ekstatičnu i razigranu repersku poruku: "Kažem bogo, brate, tako je, kažem bogo na Drugoj aveniji, kažem bogo na Aveniji B, kažem bogo u Bronksu, kažem bogo, kažem bogo-bomba, kažem bogo!" Edi je otvorio srce ovom glasu prepunom nepatvorenog njujorškog ludila. Video je kako Oj proleće kroz vrata, kao parče novina koje vetar nosi pravo pod točkove zahuktalog automobila. Vrata su se istog trenutka uz tresak zatvorila. Zanjihala su

se tako brzo i snažno da je morao zatvoriti oči da bi se odbranio od vetra što ga je udario po licu, vetra punog koštane prašine što se stolećima taložila u smrdljivoj pećini. Magična vrata su se ponovo otvorila, a da Edi nije ni stigao da ispusti gnevni urlik. Ovaj put ga je zaslepelo bleštavo sunce u kombinaciji sa pesmom ptica. Bleštavilo ga je privuklo sebi, nije stigao ni da zucne, poleteo je ka... Nešto ga je udarilo postrance po glavi. Na tren je bio svestan da prolazi granicu dva sveta. Pucnjava. Ubijanje. KITICA: Komala-hajd-mi Vetar će te oduvati Ići ćeš gde te vetrovi ka nose Jer izbora nikakvog nemaš ODGOVOR: Komala-hajd-dva! Izbora nikakvog nemaš! Ići ćeš gde te vetrovi ka nose Zato što izbora nikakvog nemaš.

Treća strofa Trudi i Mija

1 Trudi Damaskus je sve do prvog juna 1999. bila žena sa obe noge na zemlji. Od sorte koja će vam rado objasniti da su najveći broj NLO-a meteorološki baloni (onih nekoliko preostalih su izmišljotine frikova željnih TV minutaže), da je Torinski pokrov rukotvorina četrnaestovekovnog prevaranta, a duhovi, uključujući i onaj Džejkoba Marlija 2 samo proizvod lošeg varenja ili poremećenih umova. Stajala je s obe noge na zemlji, ponosila se time. Šetala je Drugom avenijom, vraćajući se na posao (u računovodstvenoj firmi Gutenberg, Fart i Patel) sa torbom od grubog platna i torbicom preko ramena. Lanac prodavnica dečjih igračaka KidzPleja bio je jedan od GF&P-jevih klijenata. KidzPlej je dugovao GF&P-ju lepu sumu novca. Posebno je brinula zato što se ta kompanija batrgala pod udarom člana jedanaest. Želela je tih 69 211,19$. Provela je najveći deo pauze za ručak (u zadnjem delu Denisove poslastičarnice i palačinkarnice, koja je do 1994. bila Ču Ču Mama) razmišljajući kako da ih se domogne. U poslednje dve godine napravila je nekoliko koraka ka preobražaju Gutenberga, Farta i Patela u Gutenberg, Fart, Patel i Damaskus; uterivanje duga od KidzPleja biće još jedan, odlučan, korak u tom pravcu.