da si posumnjala. Nisam lagala zarad neke koristi, već da bi... ne znam... zbog čežnje, pretpostavljam. Htela sam da beba na taj način bude moja, da..." "Da bude tvoja od samog početka." "Jašta, od početka, vaistinu." Posmatrali su nagu ženu koja se šeta ulicom, njišući rukama dok su joj se mišići na izduženim leđima grčili, a bokovi ljuljali s jedne na drugu stranu kao nezaustavljivo klatno. Nije ostavljala tragove na oganu. "Rekla sam ti da je nakon povlačenja Prima izvestan broj bića iz nevidljivog sveta ostao. Većina je uginula, baš kao ribe i morska stvorenja zaostala na obali, nemoćna da se prilagode stranom elementu, vazduhu. Ali, neka se uvek prilagode. Ja sam bila jedno od tih nesrećnih stvorenja. Lutala sam uzduž i popreko po nepreglednim pustolinama. Uzimala bih ovaj oblik pri svakom susretu sa muškarcem." Žena na ulici klizila je po oganu kao model po pisti (koji je zaboravio da navuče najnoviji pariski novitet). Predivne svilenkaste butine kretale su se stvarajući neopisive šupljine u obliku polumeseca. Krenula je natrag, očuju uprtih u daleku tačku na horizontu dok joj je kosa lepršala iza ušiju lišenih veštačkih ukrasa. "Tucala sam se sa svakim ko je imao kurac", pripovedala je Mija. "Po tome sam slična elementarnom demonu koji je pokušao da se poševi s klincem a zatim uspeo da se porve sa tvojim dinhom. To mi je i pomoglo da smislim laž. Moram da kažem da je tvoj dinh baš zgodan dasa." Glas joj je ogrubeo od trunčice pohote. Suzanin podstanar, Deta, delila je njeno mišljenje. Napućila je usne, gnusno se iscerivši. "Tucala sam se s njima. Svi koji nisu uspeli da se otrgnu ispustili su dušu među mojim nogama." Izgovorila je ovo ravnodušnim glasom. Posle Velikog Kulijaposetili smo
Josemit. Hoćeš li poručiti nešto svom dinhu, Suzana? Ako ga ikad ponovo sretneš?" "Jašta, ako želiš." "Nekad je znao čoveka, lošeg čoveka, zvanog Amos Dipapi, brata Roja Dipapija, koji je jahao sa Eldredom Džonasom u Mehisu. Tvoj dinh veruje da je Amos Dipapi izdahnu nakon ujeda zmije. To je na izvestan način tačno... samo što sam ja bila ta zmija." Suzana nije ništa rekla. "Nisam se s njima tucala zbog seksa, niti da bih im oduzela život, iako nisam marila kad bi ispustili dušu i kad bi njihovi mlohavi udovi kliznuli iz mene kao rastopljene ledenice. Sve do dolaska u Fedik nisam znala zašto sam se tucala s njima. U to davno doba ovde je još bilo ljudi; znaš, to je bilo pre dolaska Crvene smrti. Pored grada je zjapila pukotina, ali je most preko nje bio čvrst i prohodan. Ovdašnji živalj je pripadao žilavoj sorti. Čuvali su svoj prag čak i nakon što su počele da kruže glasine o utvarama u zamku Neskl da. Vozovi su saobraćali, iako se više nisu pridržavali voznog reda..." "A, deca?" pitala je Suzana. "Blizanci?" Nastavila je. "Vukovi?" "Ništa od toga, to je bila daleka budućnost. Došli su tek dvanaestak vcko va kasnije. Slušaj me sad: jedan par u Fediku je dobio bebu. Nemas ti pojin.i Suzano od Njujorka o kakvom se čudu radilo u doba kad je većina parova bila sterilna baš kao elementarni. Retki plodni parovi dobijali su mutante ili monstrume tako grozne da bi ih sami roditelji pobili posle prvog udisaja. Većina nije mogla da udahne vazduh. Ali ta beba!" Sklopila je ruke. Oči su joj blistale. "Bila je okrugla, ružičasta bez i najmanje mrlje na koži, jednom rečju savršena. Pogledala sam je samo jednom i shvatila zašto postojim. Nisam se tucala zbog seksa ili zato što sam se za vreme vrhunca osećala gotovo smrtnom, niti
da bih donela smrt većini partnera već da bih dobila bebu kao što je njihcva. Da bih dobila Majkla." Blago je oborila glavu i nastavila, "Uzela bih ga, znaš. Otišla bih k njemu. Tucali bismo se dok ne poludi. Šapnula bih mu da ubije svoju dragu. Kad bih otišla do čistine na kraju puta, tucali bismo se do njegove smrti, a beba, ta predivna ružičasta beba, bila bi moja. Shvataš li?" "Da", rekla je Suzana. Bilo joj je muka. Ženska prikaza se, pred njihovim očima, okrenula i pošla u novi defile sredinom ulice. Robot za oglašavanje je dole niz ulicu i dalje uzvikivao svoju večnu reklamnu poruku: Devojke, devojke, devojke! Neke su humići, a neke kubići, a ko mari kad razlike nema nikakve!" "Otkrila sam da im ne mogu prići", rekla je Mija. "Kao da je oko njih bio nevidljivi magični krug. Pretpostavljam da je za to bila odgovorna beba." "Zatim je stigla kuga. Crvena smrt. Neki ljudi kažu da je nešto otvoreno u zamku, neka tegla demonskog sadržaja koja nije smela da bude otvorena. Drugi su rekli da je pošast izmilela iz pukotine, iz takozvanog Đavolovog dupeta. Bilo kako bilo, to je bio kraj života u Fediku, života na rubu Nesklada. Mnogi su pobegli pešice ili na zapregama. Beba Majkl i njeni roditelji su ostali, čekajući voz. Svakodnevno sam bdela nad njima čekajući da se razbole. Čekala sam da crvene mrlje izbiju na bebinim slatkim obraščićima i dežmekastim ručicama, ali uzalud; bolest je zaobišla sve troje. Možda su i bili u magičnom krugu. Mislim da su morali biti. Stigao je voz. Patricije. Jednošinac. Znaš li..." "Znam", rekla je Suzana. Znala je sve što je htela da zna o Blejnovoj družbenici. Jednom je put morao navesti do nje kao što je već naveo do Luda. "Jašta. Ukrcali su se. Posmatrala sam ih sa staničnog perona, brišući nevidljive suze i cvileći nečujnim glasom. Otišli su sa malenim dečakom...
koji je tad već imao tri ili četiri godine. Pričao je i hodao. Odoše. Pokušala sam da ih pratim, Suzana, ali nisam mogla. Bila sam zarobljena u ovom gradu. Zarobljena spoznajom." Suzana je sumnjala u to, ali je odlučila da to zadrži za sebe. "Prolazile su godine, decenije i vekovi. U Fediku su ostali samo roboti i nespaljena tela žrtava Crvene smrti. Pretvorila bi se u skelete a zatim u prašinu. "Ljudi su se vratili, ali se nisam usuđivala da im priđem zato što su to bili njegovi ljudi." Zastala je. "Njegovi." "Ljudi Grimiznog Kralja." "Jašta, oni sa krvavim rupama na čelu. Otišli su tamo." Pokazala je na fedički Dogan, Eksperimentalnu stanicu luk 16. "Uskoro su njihove proklete mašine proradile, kao da su još uvek verovali da mašine mogu da zadrže svet na okupu. Iako, valja znati, oni nisu verovali u zadržavanje sveta na okupu! Ne, ne oni! Doneli su krevete..." "Krevete!" rekla je preneražena Suzana. Ženska prikaza na ulici izvela je još jednu gracioznu piruetu. "Jašta, za decu. To je bilo mnogo pre no što su Vukovi počeli da ih dovlače, mnogo pre no što si postala deo dinhove priče. Kad se to vreme približilo, prišao mi je Valter." "Možeš li da izbrišeš tu ženu s ulice?" prekinula je Suzana (prilično grubo). "Znam da predstavlja tebe iz mlađih dana. Ne znam, ali me... kako da kažem... čini nervoznom. Možeš li je izbrisati?" "Jašta, ako baš želiš." Mija je napućila usne i dunula. Neverovatno lepa žena, bezimeni duh, nestala je u oblačku dima. Mija je neko vreme ćutala, prikupljajući rasute niti svoje priče. Zatim je nastavila, "Valter... me je posmatrao drugačije od ostalih muškaraca. Oni s kojima sam se tucala do smrti videli su samo ono što su hteli da vide. Ili ono što sam ja htela da vide." Nasmejala se, pred navalom uspomena. "Neki su
umrli misleći da tucaju svoje majke! Trebalo je da vidiš njihova lica!" Osmeh joj je izbledeo. "Valter me je video." "Kako je izgledao?" "Teško je reći. Nosio je kapuljaču. Cerio se ispod nje. Stalno se cerekao. Tamo je pregovarao sa mnom." Prstom je pokazala ka Fedik Dobar provod salunu. Prst joj je lako podrhtavao. "Nije imao znak na čelu?" "Nije. Sigurna sam da nije. Nije on bio jedan od onih koje padre Kalahan naziva niščim ljudima. Oni se bave Rušiocima. Isključivo Rušiocima." Suzana se naljutila, iako se trudila da to ne pokaže. Mija je imala pristupa svim njenim sećanjima, kako najintimnijim uspomenama tako i tajnama kateta. To je kao da ste se vratili kući i zatekli provalnika kako u vašem donjem vešu pretura po vama najdražim stvarima. To je bilo grozno. "Valter je, pretpostavljam, ono što bi ti nazvala prvim ministrom Grimiznog Kralja. Obično putuje prerušen. U drugim svetovima je poznat po drugim imenima, ali je vazda naceren, nasmejan..." "Sreli smo se nakratko", rekla je Suzana, "tada se zvao Fleg. Nadam se da ćemo se ponovo sresti." "Ne bi se tome nadala, da ga zbilja poznaješ." "Rušioci o kojima si govorila, gde su?" "Zašto... zar ne znaš da su u Zemlji Gromova? U senovitim zemljama. Zašto pitaš?" Iz puke radoznalosti", rekla je Suzana. Učinilo joj se da čuje Edija. Pitaj sve što tipadne napamet. Potroši dan. Daj nam šanse da te stignemo. Nadala se da Mija ne može da čita njene misli dok su ovako razdvojene. Ako može, onda je na nizbrdici bez kočnica. "Vratimo se Valteru. Možemo li da pričamo o njemu?"
Mija je oklevajući pristala. Suzana joj nije verovala. Kada je Mija imala priču koju je neko hteo da posluša? Odgovor je, pretpostavila je Suzna, verovatno bio nikad. Pitanja koja je Suzana postavljala, sumnje koje je izražavala... sigurno je da su neke od njih prošle i Mijinom glavom. Ona bi ih brzo odbacila kao bogohulne, ali su morale da ostave nekog traga, ona nije bila glupa žena. Izuzev ako opsesija ne zaglupljuje. Suzana je pomislila da dosta toga govori u prilog te ideje. "Suzana? Šta je bilo? Da ti bambur nije odgrizao jezik?" "Ne, mislila sam da je njegov dolazak za tebe morao biti veliko olakšanje." Mija je razmislila o tome, nasmejavši se. Osmeh je promenio. Ličila je na stidljivi i skromni devojčurak. Suzana je morala podsetiti sebe da joj ne sme verovati. "Da! Bio je! Naravno da je bio!" "Nakon što si shvatila svoju svrhu i bila zatočena njome... nakon što si videla kako se Vukovi spremaju za prikupljanje i mučenje dece... nakon toga je došao Valter. Bio je đavo, ali je mogao da te vidi. Saslušao je tvoju tužnu priču. Ponudio ti je nešto." "Rekao je da će mi Grimizni Kralj dati bebu", rekla je Mija. Nežno je položila ruke na veliki loptasti stomak. "Mog Mordreda, čije vreme je konačno nastupilo." 12 Mija je ponovo pokazala na Eksperimentalnu stanicu luka 16. Na ono što je zvala Dogan nad Doganima. Na usnama joj je igrao poslednji ostatak osmeha, lišenog bilo kakve veselosti. Oči su joj blistale od straha i, možda, strahopoštovanja. "Tamo su me promenili. Učinili su me smrtnom. Nekada je bilo mnogo sličnih mesta, moralo ih je biti. Kladila bih se u
sat s garancijom da je ovo jedino preostalo u Unutrašnjem svetu, Srednjem svetu ili Kraju sveta. Divno je i strašno. Tamo sam odvedena." "Ne shvatam šta hoćeš da kažeš." Suzana je mislila na svoj Dogan. Zasnovan, naravno, na Džejkovom Doganu. To je bilo čudno mesto, sa gomilom lampica i brojnim TV ekranima, ali ne baš zastrašujuće. "Dole su prolazi koji sežu do ispod dvorca", rekla je Mija. "Na jednom kraju su vrata koja se otvaraju u Zemlji Gromova ka Kali, odmah ispod ivice tame. Njih koriste Vukovi kad kreću u napade." Suzana je klimnula. To je dosta objašnjavalo. "Da li decu dovoze istim putem?" "Ne, gospo, blagodarim; kao i mnoga vrata, ona koja odvode Vukove iz Fedika u pravcu Kale, jesu prohodna samo u jednom pravcu. Kad kroz njih prođete, više nisu tamo." "Zato što to nisu magična, zar ne?" Mija se nasmešila. Klimnula je i potapšala sagovornicu po kolenu. Suzana se uzbuđeno zagledala u nju. "To je novi susret sa blizancima." "Misliš?" "Da. Samo što ovaj put Tvidldam i Tvidldi jesu nauka i magija. Racionalno i iracionalno. Razumno i ludo. Koju god kombinaciju termina da izabereš dobijaš dvostruko prokletu mešavinu." "Zbilja? Misliš da je tako?" "Da! Magična vrata, kako ona koja je Edi pronašao tako i ona pomoću kojih si me ti dovela u Njujork, prohodna su u oba pravca. Vrata koje je Nort Central Pozitroniks napravio kao njihovu zamenu nakon povlačenja magije... njima se ide samo u jednom smeru. Da li sam te lepo razumela?" "Mislim da je tako, jašta." "Možda nisu imali vremena da smisle kako da teleportaciju učine dvosmernim procesom. Vreme je otišlo
dalje. U svakom slučaju, Vukovi Kale napuštaju Zemlju Gromova kroz vrata okrenuta Kali dok se u Fedik vraćaju vozom. Je l’ tako?" Mija je klimnula. Suzana više nije pokušavala da ubije vreme. Ovako pribavljene informacije u budućnosti se mogu pokazati neizmerno korisnim. "Šta se dešava nakon što kraljevi ljudi, padreovi nišči ljudi, isprazne dečje mozgove? Pretpostavljam da ih šalju kroz vrata, ona ispod zamka do startne pozicije Vukova. Voz ih onda vraća kući." "Jesje." "Zbog čega sav taj trud oko vraćanja dece kući?" "Gospo, to mi nije poznato." Progovorila je znatno tišim glasom. "Ispod zamka Nesklada postoje još jedna vrata. Još jedna vrata postoje u ruševnim sobama. Ona vode..." Oblizala je usne. "Vode u Todaš." "Todaš?... Poznata mi je ta reč, ali ne shvatam šta je toliko strašno..." "Postoje bezbrojni svetovi. Tvoj dinh ima pravo kad o tome priča. Čak i kad su bliski, kao neki od mnogobrojnih Njujorka, deli ih beskrajni prostor. Pomisli na prostor između spoljnjeg i unutrašnjeg zida u kući, na mesto u kom večno vlada tama. Iako je uvek mračno ono nije prazno. Zar ne, Su Utami Todaša prebivaju monstrumi." Ko je to rekao? Roland? Nije bila sigurna, a to ionako nije bilo važno? Učinilo joj se da shvata Mijine reči. Bila je to strahovita spoznaja. "Pacovi u zidovima, Suzana. Slepi miševi u zidovima. Sve vrste gladnih i krvožednih buba u zidovima." "Dosta, shvatila sam." "Vrata ispod zamka, ne sumnjam da su načinjena greškom, vode u nigdinu.
U tamu između svetova. U Todaš prostor. Taj prostor nije prazan." Nastavila je još tišim glasom. "Ta vrata su rezervisana za najogorčenije neprijatelje Grimiznog Kralja. Bacaju ih u tamu u kojoj lutaju, slepi, izgubljeni, ludi, godinama. Na kraju ih uvek nešto pronađe i proždere. Monstrumi kakve naši umovi ne mogu pojmiti." Suzana je pokušala da zamisli takva vrata i ono što vreba iza njih. Nije to želela, ali se nije mogla obuzdati. Usta su joj se osušila. Mija je nastavila istim tihim, užasnutim i poverljivim tonom, "Ima mnogo mesta na kojima je stari narod pokušao da sjedini magiju i nauku, ali je ovo verovatno poslednje od njih." Klimnula je put Dogana. "Valter me je tamo odveo, da bi me načinio smrtnom i zauvek otrgao od Prima." Da bi me načinio sličnoj tebi." 13 Mija nije znala sve. Suzana je shvatila da je Valter/Fleg bezimenom duhu kasnije nazvanom Mija ponudio u osnovi faustovsku pogodbu. Akoodustane od svog gotovo večnog ali bestelesnog bivstvovanja i postane smrtna žena, zatrudneće i roditi dete. Valter joj je pošteno predstavio nesrazmeru između onog što će dobiti i onog što gubi. Njen porod neće odrasti kao normalne bebe, kao maleni Majkl viđen Mijinim nevidljivim, ali zadivljenim očima, uživaće u njemu samo sedam kratkih ali veličanstvenih godina! Valter nije mnogo pričao. Dozvolio je Miji da oblikuje sopstvene slike: brinuće se o bebi i prati je, ne zanemarujući nežna milovanje sa zadnje strane kolena i ušiju; ljubiće je u slatku i osetljivu tačku između lopatica; šetaće držeći bebu za obe ruke dok trapavo tetura; čitaće joj i pokazivati Staru
zvezdu i Staru majku na nebu i pripovedati o Rasti Semu koji od udovice krade naj-lepšu veknu hleba; zagrliće ga i okupati dečje obraze suzama zahvalnosti kad bude izgovorilo prvu reč, koja će, naravno, biti Mama. Suzana je slušala ovu srceparajuću priču sa mešavinom sažaljenja i cinizma. Valter je obavio sjajan posao. Prodao je ideju puštajući kupca da sam razvije argumente i ubedi samog sebe. Čak je predložio prigodni, satanski period čuvanja: sedam godina. Potpišite se na isprekidanoj liniji, madam. Ne dajte da vam miris sumpora smeta; probao sam sve ali nikako da ga sasvim izbacim iz odeće. Suzana je razumela suštinu dogovora, ali još uvek nije mogla da ga prihvati. Ovo stvorenje je odustalo od besmrtnosti za ljubav jutarnjih mučnina, nadutih i bolnih grudi i potrebe da piški na svakih petnaest minuta tokom poslednjim šest nedelja trudnoće. Čekajte ljudi, to nije sve! Dve i po godine menjanja pelena natopljenih pišaćkom i govnima! Ustajanje usred noći dok mališa urla zbog izbijanja prvog zuba (razvedri se mama, još samo trideset jedan zubić). Šta reći o magiji prvog povraćanja! Ne zaboravimo prvi topli mlaz urina po nosu koje detence ispušta dok mu menjate pelenu! Da, biće tu i magije. Iako nikada nije imala dete, Suzana je znala da će magije biti i u prljavim pelenama i grčevima samo ako je dete rezultat ljubavne veze. Ali, roditi dete da bi vam bilo oduzeto čim malo poraste, baš kad se približi uzrastu koje većina ljudi smatra dobom odgovornosti? Dopustiti da nestane na crvenom horizontu Grimiznog Kralja? To je bila grozomorna ideja. Da li je Mija bila do te mere opčinjena predstojećim majčinstvom da nije shvatila da je i ono malo što joj je obećano u međuvremenu skraćeno? Valter/Fleg joj je prišao u Fediku nakon Crvene smrti obećavši joj sina na sedam godina. Ričard Sajr je, u telefonskom razgovoru u Plaza-Parku, spomenuo pet.
Mija je, u svakom slučaju, prihvatila uslove crnog čoveka. Koliko je bilo teško nagovoriti je na tako nešto? Načinjena je zbog majčinstva. Prizvana je iz Prima sa tim imperativom. Znala je svoju sudbinu sve otkad je ugledala savršenu ljudsku bebu Majkla. Kako je mogla reći ne? Kako, čak i da su joj ponudili tri godine ili samo jednu? Nije mogla da odbije pogodbu kao što ni dugogodišnji narkoman ne bi odbio ponuđeni špric. Odveli su je u Eksperimentalnu stanicu luk 16. Obišla je to mesto u društvu nasmejanog, sarkastičnog (i nesumnjivo zastrašujućeg) Valtera, koji se ponekad predstavljao kao Valter od Kraja sveta, a ponekad kao Valter od Čitavog sveta. Videla je veliku sobu punu kreveta, spremnih da dočekaju kidnapovanu decu; iznad svakog je bila hauba od nerđajućeg čelika na metalnoj, višečlanoj motki. Nije htela da razmišlja o nameni te opreme. Pokazao joj je i nekoliko prolaza ispod Zamka nad ambisom. Odveo je i na mesta obeležena snažnim i zagušljivim zadahom smrti. Ona, tamo je bilo crvene tame pa je ona... "Da li si tad bila smrtna?" pitala je Suzana. "Zvučiš kao da si bila." "Bila sam na putu", rekla je. "Radi se o procesu. Valter ga zove postankom." "U redu. Nastavi." Mijino sećanje se potom gubilo u mračnoj magli, to nije bio Todaš, ali ni naročito prijatno mesto. Bila je to neka vrsta amnezije i to crvene. Suzana odavno nije verovala toj boji. Da li je prelaz ove žene iz sveta duhova u materijalni svet, njeno putovanje ka Miji, obavljeno kroz neku vrstu portala? Putnica to nije znala. Sećala se mračnog perioda, nesvesti, pretpostavljala je, nakon kog se probudila "... ovakva kakvu me danas vidiš. Izuzev što tad nisam bila trudna, naravno." Mija, po Valterovim tvrdnjama, nije mogla začeti bebu, čak ni kao smrtna žena. Mogla ga je nositi, ali ne i začeti.
Zbog toga je jedan od elementarnih demona učinio veliku uslugu Grimiznom Kralju. Prihvatio je Rolandovo seme u ženskom obliku, prenoseći ga Suzani u muškom. Za to je postojao još jedan razlog, kog Valter nije pomenuo. Nije ni morao, zato što je Mija već znala za njega. "To je proročanstvo", rekla je, posmatrajući pustu ulicu Fedika bez senki. Videla je tihog i zarđalog robota sličnog Andiju iz Kale. Stajao je ispred Fedik kafea, svratišta poznatog po DOBRIM I JEFTINIM OBROCIMA. "Kakvo proročanstvo?" pitala je Suzana. "Muškarac s kojim okončava linija Eldova treba da začne dete u incestu sa sestrom ili kćerkom. Dete će biti obeleženo. Poznaće ga po crvenoj peti. Njemu je suđeno da prekrati dah poslednjem ratniku." "Ženo, ja nisam Rolandova sestra ni kći! Možda ti je promakla sitna ali temeljna razlika u boji kože. Govorim o tome da je on beo a ja crna." Proročanstvo se moglo i drugačije tumačiti. Porodice nastaju na mnogo načina. Krv je samo jedna od njih. "Zar ti nije objasnio šta je dinh?" pitala je Mija. "Naravno da jeste. To je reč za vođu. Da je na čelu neke zemlje a ne malobrojne revolveraške družine značila bi kralj." "Vođa i kralj, vaistinu. Suzana, zar te reči ne mogu lako izmeniti mesta?" Suzana je ćutala. Mija je klimnula kao da je dobila zadovoljavajuć odgovor. Trgla se zbog iznenadne kontrakcije. Sačekala je da prođe i nastavila. "Seme je Rolandovo. Mislim da je sačuvano uz pomoć nauke starog naroda dok se elementarni demon preobražavao iz žene u muškarca. To, međutim, nije najvažniji deo priče. Najvažnije je da je opstalo dok nije našlo ostatak sebe, predodređen ka." "Moje jaje."
"Tvoje jaje." "Kad sam silovana unutar kamenog prstena." "Vaistinu." Suzana je sedela, mozgajući. Konačno je podigla pogled. "Izgleda mi da tvoja priča ne odstupa od onog što sam ti već rekla. Ranije ti se nije dopalo, pa neće ni ovaj put, ali, devojko, ti si samo bebisiterka." Mija ovaj put nije gnevno reagovala, samo se nasmejala. "Ko je imao menstruacije, paralelno sa jutarnjim mučninama? Ti. Kome je danas zaobljen stomak? Meni. Ti si bebisiterka, Suzano od Njujorka." "Kako je to moguće? Znaš li to?" Mija je znala. 14 Valter joj je rekao da će beba biti otposlata; biće poslata Miji ćeliju po ćeliju, red po red, kao faksom. Suzana je otvorila usta s namerom da joj kaže da ne zna šta je faks, ali se predomislila. Shvatila je suštinu Mijine poruke. To je bilo dovoljno da se iznutra ispuni strašnom kombinacijom zebnje i gneva. Bila je trudna. I sad je, u pravom smislu te reči, trudna. Ali je beba:(faksom) poslata Miji. Da li je taj proces počeo brzo da bi se zatim usporio ili je krenuo sporo i docnije ubrzao? Ovo drugo, pomislila je. Vremenom se osećala sve manje trudnom. Mala nabreklina na stomaku gotovo se izravnala. Sad je shvatala kako ona i Mija mogu osećati istu povezanost sa momkom: on je, zbilja pripadao i jednoj i drugoj. Prenesen je procesom sličnim... transfuziji krvi. Izuzev što se pre oduzimanja krvi koja treba da se da nekom drugom od davaoca traži dozvola. To važi za doktore, naravno, ne i za neke od padre Kalahanovih vampira. Ti si mnogo bliža ovim drugim, zar ne, Mija?
"Nauka ili magija?" pitala je Suzana. "Šta ti je omogućilo da ukradeš moju bebu?" Mija se blago zarumenela. Ipak je bila u stanju da se suoči sa Suzaninim pogledom. "Ne znam", rekla je. "Verovatno kombinacija oba faktora. Prestani sa tim cmizdravim pravedništvom! U meni je, a ne u tebi. Hrani se mojom krvlju i kostima, a ne tvojim." "Pa šta? Misliš da to menja stvar? Ukrala si ga, uz pomoć nekog prljavog čarobnjaka." Mija je odlučno odmahnula glavom, kosa joj se uskovitlala oko lica. "Nisi?" pitala je Suzana. "Zašto onda ti nisi jela žabe iz močvare i prasiće iz obora i bog te pita kakve sve odvratne stvari? Otkud potreba za svim tim maštarijama o trpezarijama u zamku, gde si navodno jela? Ukratko, šećeru, zašto je hrana tvog momka klizila kroz moje grlo?" "Zato što... zato što..." oči su joj se napunile suzama. "Zato što je ovo zatrovana zemlja! Ispošćena zemlja! Oblast na rubu Nesklada, u kojoj caruje Crvena smrt! Nisam htela da hranim momka ovdašnjim plodovima!" To je bio dobar odgovor, priznala je Suzana, ali nepotpun. I Mija je to znala. Beba Majkl, savršena beba Majkl, je začeta i odgajena ovde. Fino je napredovala kad je Mija poslednji put videla. Zašto lije suze ako je tako sigurna? "Mija, lagali su te, govoreći ti o momku." "Ne budi tako zla, kad ne znaš istinu!" "Znam je." Nije lagala. Ali nije imala dokaz, prokletstvo! Kako dokazati predosećanje, čak i ovako snažno poput njenog? "Fleg, Valter, ako ti se to više sviđa, obećao ti je sedam godina. Sajr je to skinuo na pet. Šta ako TI u Diksi Pigu uruče papir vredan TRI GODINE PODIZANJA DETETA SA TAKSENOM MARKICOM? Hoćeš li i to prihvatiti bez otpora?" "To se neće dogoditi! Grozna si kao i ona druga! Zaveži!" "Imaš petlju da me nazoveš groznom! Ti koja jedva čekaš da rodiš dete od kog se očekuje da pogubi sopstvenog
oca." "Baš me briga!" "Rastrzana si, devojko između onog što bi volela da se dogodi i onog što će se stvarno dogoditi. Otkud znaš da ga neće ubiti pre nego što zaplače i načini prvi udisaj. Možda nameravaju da ga samelju i posluže poganim Rušiocima?" "Umukni!" "Poslužiće im kao superhrana. S njim u trbuhu možda će očas obaviti posao?" "Umukni, rekla sam, umukni!" "Stvar je u tome što ne možeš da znaš. Ti ništa ne znaš. Ti si samo bebisiterka, kućepaziteljka. Znaš da lažu, znaš da obmanjuju i nikad ne drža reč, ali im ti i pored toga hrliš u susret. A od mene tražiš da umuknem." "Da! Da!" "Neću", odgovorila je Suzana, zgrabivši je za ramena. Bila su čudesno koščata i vrela, kao da pati od groznice. "Neću, zato što je beba moja i ti to znaš. Mačka može da se porodi u rerni, curo, ali to ne znači da su mačići krofne." U redu je, vratile su se na staro, na neobuzdanu provalu besa. Mijino lice se iskrivilo u nešto užasno i nesrećno. Suzani se učinilo da u njenim očima vidi beskrajnu, žudnu i tužnu figuru kakva je i sama nekad bila. I nešto drugo. Iskru koja se može razgoreti u uverenje. Ako dobije dovoljno vremena. "Začepiću ti gubicu", zapretila je Mija. Ulica Fedika se rascepala baš kao bedem Zamka nad ambisom. Pukotina je bila puna zlokobne pomrčine. Nije bila prazna. O, ne, nikako nije bila prazna. Suzana je to jasno osećala. Padale su ka njoj. Mija ih je vukla ka sebi. Suzana je bezuspešno pokušala da se zadrži. Posrtale su u mraku dok joj je u glavi odjekivao refren, trčao je u beskrajnim, zabrinutim krugovima: O, Suzana-Mija, moja podeljena dragana, Parkirala je kočije...
15 .. ispred DIKSIPIGA, godine... Pre no što je iritirajući (ali beskrajno važni) džingl obišao poslednji krug u Suzana-Mijinoj glavi, pomenuta glava je u nešto udarila. Udarac je bio tako jak da joj je pred očima eksplodirala čitava galaksija sjajnih zvezda. Zgasle su pa je pročitala ogromna slova: NK AWA Povukla se nazad i pročitala BANGO TVOR ČEKA KRALJA! Grafit ispisan sa unutrašnje strane klozetskih vrata. Počela je da veruje da je vrata progone kroz život još otkad su se ona na ćeliji u Oksfordu, Misisipi, za njom zatvorila. Ova su bar bila zatvorena. Dobro je. Stekla je uverenje da zatvorena vrata donose manje problema. Uskoro će se otvoriti, pa će je spopasti silni problemi. Mija: Rekla sam ti sve što znam. Hoćeš li mi pomoći da stignem do Diksi Piga, ili da krenem sama? Mogu, ako budem morala. Uspeću uz pomoć kornjačice. Suzana: Pomoći ću ti. Količina pomoći zavisiće od doba dana. Koliko vremena su proveli u kabini? Nije osećala noge od kolena nanižem i zadnjica joj se oduzela, što je bio dobar znak. Suzana nije mogla da proceni vreme u uslovima veštačkog osvetljenja. Zašto ti je to važno? Sumnjičavo je upitala Mija. Zašto ti je toliko stalo da saznaš koliko ima sati? Suzana je uspaničeno tragala za uverljivim objašnjenjem. Zbog bebe. Ne zaboravi da sam njeno rodenje odgodila samo za izvesno vreme. Nisam zaboravila. Zato i žurim.
U redu. Izvuci na videlo gotovinu koju nam je naš stari prijatelj Mats ostavio. Mija je izvukla maleni svežanj novčanica. Posmatrala ih je sa nerazumevanjem. Izvadi onu na kojoj piše Džekson. Ja... Stidim se. Ne znam da čitam. Pusti me da preuzmem kontrolu. Pročitaću. U redu, u redu, smiri se. To je momak sa dugom sedom kosom počešljanom unazad kao kod Elvisa. Neznam tog Elvisa... Nije važno, toje ova prva. Dobro. Stavi ostatak keša u džep, fino i polako. Drži dvadeseticu u ruci. U redu, napuštamo ovu zviždaonicu. Šta je zviždaonica? Umukni, Mija. 16 Ušle su u hotelsko predvorje. Koračale su lagano na nadutim, utrnulim nogama. Suzana se blago oraspoložila, videvši kako napolju pada mrak. Nije uspela da potroši čitav dan, ali je utrošila najveći deo. Ne! U predvorju je vladala gužva, ali mnogo manja od pređašnjeg meteža. Divna Evroazijka koja joj je pomogla da se smestismeste napustila je recepciju. Dva okretna muškarca u zelenim, raskošnim uniformama zvižducima su dozivali taksije za goste u smokinzima i dugim, šljaštećim haljinama. Idu na zabave, rekla je Suzana. Ili u pozorište. O, prestani sa sumnjičenjem. Vodiš svoje dete u njegovu ili tvoju pogibiju.
Sigurna sam u to, ali ću se držati datog obećanja. Da, baš tako. Mija je napustila hotel bez reči, bez izvinjenja. Skrenula je desno, uputivši se ka Drugoj aveniji, 2 Hamaršeld plazi i predivnoj pesmi ruže. 17 Na ćošku Druge i Četrdeset šeste ulice naišla je na stari crveni karavan parkiran na ivičnjaku. Ivičnjak je na tom delu bio žut. Čovek u plavom odelu, najverovatnije stražar, raspravljao se sa visokim bradonjom oko boje ivičnjaka. Mija je osetila komešanje u sebi. Suzana? Šta je bilo? Onaj čovek? Stražar? Je l' on? Ne, već onaj bradati! Strašno liči na Henčika! Henčika iz klana Manijevih! Zar ne vidiš? Mija nije za to marila. Pretpostavila je da je parkiranje na žuto obeleženim delovima zabranjeno. Bradati je to znao, ali nije hteo da se pomeri. Nastavio je da slaže stalke i razmešta slike po njima. Shvatila je da prisustvuje davnašnjem sukobu. "Moram da vas kaznim, svešteniče." "Samo vi radite svoj posao, pozorniče Benčik. Bog vas voli." "Zbilja?" "U redu." "Dobro. Drago mi je da to čujem. Što se kazne tiče, pocepaćete je. Je l’ tako?" "Bogu božje, a caru carevo. Tako kaže Biblija, blagoslovena i sveta knjiga božja." "To ne mogu poreći", reče stražar Benčik. Potegao je debeli svežanj papira iz zadnjeg džepa i krenuo da žvrlja po
njemu. Sve je ličilo na ustaljeni ritual. "Reći ću ti nešto Herigane, gradske vlasti će, pre ili kasnije, krenuti u ofanzivu i počistiti tvoje mršavo, sveto dupe. Želeo bih da se tom prilikom zateknem na ulici." Iscepao je listić iz notesa, prišao vozilu i ugurao papirić ispod crnog brisača. Suzana je razmišljala: Dobija kaznu. I to ne prvu. Mija se mimo svoje volje zainteresovala: Šta piše na tom vozilu, Suzana? Suzana je delimično istupila uz blag trzaj. Bilo je to čudno osećanje za Miju, kao golicanje unutar lobanje. Suzana je zvučala nesigurno: Piše CRKVA SVETOG BOGA-BOMBE, prečasni Erl Herigan. Piše i da će svi darodavci biti NAGRAĐEN I U RAJU. Šta je raj? Drugo ime za čistinu na kraju puta. Tako znači. Stražar Benčik se udaljio zadovoljan obavljenim poslom. Držao je ruke na leđima, dok mu se povelika zadnjica njihala u plavim pantalonama. Prečasni Herigan je nameštao stalke. Jedna slika je prikazivala čoveka kog iz zatvora izvodi momak u beloj halji. Glava onog u beloj halji je svetlela. Na drugoj je čovek u beloj halji okretao leđa monstrumu sa crvenom kosom i rogovima na glavi. Rogati monstrum je gnevno posmatrao sai Beluhalju. Suzana, da li je to crveno stvorenje predstava Grimiznog Kralja u ovom svetu? Suzana: Verujem da jeste. To je satana, ako baš hoćeš da znaš, gospodar podzemnog sveta. Pobrini se da ti dobar momak dobavi taksi, šta čekaš? Upotrebi kornjačicu. Ponovo se suočila sa sumnjom (Mija nije mogla protiv sebe): Zbilja? Vaistinu! Jašta! Isusa mi Hrista, ženo!
U redu., u redu. Mija je zvučala pomalo postiđeno. Uputila se ka prečasnom Heriganu izvlačeči kornjačicu iz džepa. 18 Suzana je u magnovenju spoznala neophodni pravac akcije. Povukla se od Mije (valjda će moći da zaustavi taksi uz pomoć magične kornjače) i stisnutih očiju zamislila Dogan. Otvorila ih je u zamišljenom okruženju. Ščepala je mikrofon pomoću kog je komunicirala s Edijem i pritisla klizni prekidač. "Herigane!" povikala je u mikrofon. "Prečasni Erle Herigane! Da li si tu? Da li me čuješ, šećeru? Da li me čuješ?" 19 Prečasni Harigan je prekinuo posao da bi pogledao crnkinju, zbilja zgodnu ženu, nek je hvaljen bog, koja je ulazila u taksi. Taksi se odvezao. Imao je još mnogo posla pre početak večerašnje službe, kratki ples sa pozornikom Benčikom je bio samo uvodna numera, ipak je zastao posmatrajući taksi. Da li mu se nešto upravo dogodilo? Dogodilo...? Da li je moguće...? Pao je na kolena nasred pločnika, ne obazirući se na prolaznike (jednako ravnodušne prema njemu). Sklopio je glomazne, hvalim-boga šake prinevši ih bradi. Znao je da Biblija uči da je molitva privatni čin koji se najbolje obavlja u ormanu. U skladu s tim uverenjem preklečao je dosta vremena u svom ormanu, ali je takođe verovao da bog želi da ljudi, s vremena na vreme, vide čoveka u molitvi zato što je većina njih, o, bogo, zaboravila kako to izgleda. Nije bilo
boljeg, niti lepšeg mesta za razgovor s bogom od ovog ćoška Druge i Četrdeset šeste. Ovde se čulo to čisto i slatko pojanje. Podizalo je raspoloženje i bistrilo um... i, onako uzgred, čistilo kožu. To nije bio glas božji. Prečasni Herigan nije bio bogohulan i glup, da tako nešto pomisli. To je mogao biti andeoski poj. Da, bogoy bogo-bombo, to je pesma serafimska! "Bože, da li si upravo ispustio malenu božju-bombu na mene? Želim da znam čiji sam glas upravo čuo, tvoj ili moj?" Nije bilo odgovora. Najčešće nije bilo odgovora. Razmisliće o ovome. U međuvremenu mora da pripremi propoved ili, ako ćemo biti banalni, mora da pripremi nastup. Prečasni Herigan je prišao kombiju, po običaju parkiranom na žutoj liniji i otvorio zadnja vrata. Izvadio je pamflete, svilom prekrivenu činiju za priloge i grubu drvenu kocku, sanduk na koji će se uspeti. Možeš li se uspeti na njega i povikati aleluja? Kad smo već kod toga, možeš li povikati amin, dobri brate? KITICA: Komala-hajd-ogi Opet je to neko drugi. Možda poznaješ njeno ime i lice Ali je to ne čini prijateljem ODGOVOR: Komala-hajd-deset! Ona nije tvoj prijatelj! Ako je pustiš preblizu Ponovo će te poseći.
Jedanaesta strofa Pisac
1 Roland i Edi su po dolasku u poslovno središte Bridžtona, supermarket, vešeraj i iznenađujuće veliki dragstor, osetili isto; ne samo pojanje, već zgušnjavanje moći. Edi je pomislio na Tinkerbilov magični prah i Dambovo magično pero. Sve je ličilo na primicanje ruži, a ipak nije bilo to. Edi je, vozeći od Ist Stonhema od jednog do drugog sporednog puta, prateći putokaze za Bridžton, osetio nešto drugo: neverovatnu svežinu ovog sveta. Letnje senke borovih šuma imale su posebnu snagu kakvu ranije nije iskusio, niti je smatrao mogućom. Posmatrao je ptice što leto preko neba i od najobičnijeg kopca bi mu zastao dah. Senke na du su imale posebni, baršunasti kvalitet. Kao da su ga mamile da se sagne, podigne ih i odnese da bi s njima zastro pod svog doma. U jednom trenutku je pitao Rolanda oseća li on nešto od toga. "Da", odgovorio je Roland. "Osećam, vidim, čujem... Edi, sve je tako opipljivo" Edi je klimnuo. Uranjao je sve dublje u okolinu. Plašio se. Kao da je Kula isijavala zapanjujuću moć, nešto snažno i strahovito, veoma blisko ruži. Ali ne baš isto. Bliznakinja ruže? Možda je to u pitanju.
Roland se osvrtao po parkingu posmatrajući ljude koji su žurno promicali pod letnjim nebom punim zdepastih, sporih oblaka, nesvesni da čitav svet oko njih peva moćnu pesmu, i da svi oblaci lebde po istoj, drevnoj stazi na nebesima. Hitali su za svojim poslom potpuno neosetljivi na lepotu okoline. Revolveraš reče, "Nekada sam mislio da bi najstrašnije bilo stići do Mračne Kule i pronaći praznu sobu na vrhu. Susresti se s mrtvim ili nepostojećim bogom svih univerzuma. Ali sad... recimo da gore ima nekog, Edi? Da svekolikim svetovima upravlja neko ko je..." Nije imao snage da završi ovu misao. Edi je imao. "Obična propalica? To je u pitanju? Bog nije mrtav, već je slabunjavo i zlobno stvorenje?" Roland je klimnuo. Edi se približio poimanju njegovog temeljnog straha, ali ne u potpunosti. "Kako je to moguće, Rolande? S obzirom na sve što osećamo?" Revolveraš je slegnuo ramenima, kao da želi da kaže kako je sve moguće. "Ne vidim kakvog izbora imamo." "Nikakvog", odgovorio je Roland, ravnodušnim glasom. "Sve stvari služe zraku." Činilo im se da tajanstvena, moćna, raspevana sila stiže putem koji je vodio na zapad od trgovačkog centra, prema šumama. Put se zvao Kanzas roud. Edija je to ime podsetilo na Doroti, Tota i Blejna jednošinca. Pomerio je automatski menjač u položaj za vožnju i pošao lagano napred. Srce mu je tuklo laganim, snažnim otkucajima. Pitao se da li se Mojsije ovako osećao kad se približavao plamenom grmu otelotvorenju svemogućeg boga. Da li se Jov tako osećao kad se probudio i suočio sa lepim i blistavim strancem u taboru, s anđelom s kojim će se porvati.
Verovatno su se ovako osećali. Bio je siguran da će se jedan deo njihovog putovanja okončati, da će se suočiti sa još jednim odgovorom. Bog živi na Kanzas roudu, u gradu Bridžton, Mejn? Ova rečenica mu nije zvučala neverovatno. Nemoj me spržiti munjom, pomislio je Edi, okrenuvši se ka zapadu. Čeka me dragana, nemoj me ubiti, ko god ili šta god da si. "Čoveče, tako se plašim", rekao je. Roland ga je čvrsto stegnuo za ruku. 2 Pet kilometara posle trgovačkog centra naišli su na zemljani put. Skrenuo je levo, u borovu šumu. Pre toga su bez zaustavljanja prošli pored brojnih skretanja. Edi je znao gde treba da stane. Spustili su prednje prozore na automobilu. Čuli su vetar među drvećem, prodorni zov svrake, ne tako daleko zujanje motornog čamca i brundanje jordovog motora. To su bili jedini zvuci, ako izuzmemo stotinak hiljada glasova koji pevaju u gruboj harmoniji. Na raskrsnici je stajao znak sa šturim natpisom: privatni put. Edi je klimnuo. "Tu smo." "Da, znam. Kako ti je noga?" "Boli me. Ne brini se zbog toga. Hoćemo li?" "Moramo", rekao je Roland. „Bio si u pravu kad si nas ovamo doveo. Ovde je druga polovina ovog" Potapšao se po džepu s ugovorom o prenosu vlasničkih prava nad praznim placem na Tet korporaciju. "Misliš da je taj tip, King, blizanac ruže." "Vaistinu." Roland se nasmejao zbog sopstvenog izbora reči. Edi je pomislio da je to jedan od najtužnijih osmeha koje je ikada video. "Preuzeli smo akcenat i govor Kale, zar ne? Prvo Džejk, a za njim i ostali. To će vremenom nestati."
"Pred nama je dug put", rekao je Edi. To nije bilo pitanje. "Jašta. Biće opasno. Ipak... možda ništa opasnije od ovog. Da krenemo?" "Još malo. Rolande, sećaš li se Mozesa Karvera. Suzana ga je jednom spomenula?" "Opunomoćenik... što će reći, poslovan čovek. Preuzeo je brigu o porodičnim poslovima nakon smrti sai Holmsa, zar ne?" "Tako je. On je i Suzanin kum. Rekla je da mu u potpunosti veruje. Sečaš se kako se naljutila na Džejka kad joj je rekao da Mozes Karver možda krade kompanijin novac?" Roland je klimnuo. "Verujem u njen sud", rekao je Edi. "A, ti?" "I ja." "Ako je Karver pošten, mogao bi zastupati naše interese u ovom svetu." Ova priča je delovala tanušno u poredenju sa silom koja se manifestovala svuda oko njih, ali je Edi ipak smatrao važnom. Možda će imati samo jednu šansu da zaštite ružu i osiguraju njen trajni opstanak. Moraju promišljeno delati, uvažavajući volju sudbine. Drugim rečima, moraju voditi računa o ka. "Suz kaže da je Holms Dental, u času kad je oteta iz Njujorka, vredela između osam i deset miliona. Ako je Karver dobar koliko se nadam da jeste, kompanija sad vredi između dvanaest i četrnaest miliona." "Da li je to mnogo?" "Jašta", odgovorio je Edi, šireći ruke ka horizontu. Roland je klimnuo. "Glupo je pričati o korišćenju zarade akumulirane prodajom zubarske veštine u svrhu očuvanja brojnih univerzuma, ali upravo to pokušavam da radim. Novac koji joj je ostavila vila Zubićka može biti samo početni kapital. Na primer, Majkrosoft. Sećaš se da sam Taueru skrenuo pažnju na to ime?"
Roland je klimnuo. "Polako, Edi. Uspori malo, molim te." "Žao mi je", rekao je Edi i duboko udahnuo. "To je zbog ovog mesta. Poj. Lica... vidiš li lica u drveću? U senkama?" "Vidim ih veoma dobro." "Opčinjava me. Slušaj me. Govorim o ujedinjenju Holms Dental i Tet korporacije. Naše poznavanje budućnosti od toga može stvoriti jedan od najmoćnijih tandema u istoriji. Možemo stvoriti giganta ravnog Sombra korporaciji... i samom Nort Central Pozitroniksu." Roland je slegnuo ramenima, zatim je digao ruku kao da ne shvata kako Edi može da govori o novcu u prisustvu tako neizmerne sile što sledi pravac kretanja zraka. Zar ne oseća kako ih podilaze trnci, podiže kosa na glavi, sinusi peckaju i kako svaka šumska senka postaje znatiželjno lice... zar nema osećaj da se neizbrojivo mnoštvo skupilo da posmatra izvođenje ključne scene. "Znam kako se osećaš, ali je to i te kako važno", insistirao je Edi. "Veruj mi, značajno je. Na primer, možemo postati dovoljno veliki i kupiti Nort Central Pozitroniks pre no što preuzme značajniju ulogu u svetu. Rolande, mogli bi da ga zauzdamo, baš kao što se i najveća svetska reka može zauzdati jednim potezom lopate na izvorištu, gde je samo slabašni potočić." Rolandove oči su napokon zablistale. "Mogli bi ga preuzeti", rekao je. "i iskoristiti u borbi protiv Grimiznog Kralja. To je moguće izvesti." "Šta god da je moguće, ne zaboravi da ne igramo za 1977. ili 1987. iz koje ja dolazim ili 1999. u koju je otišla Suzi." Edi je shvatao da je u tom svetu Kalvin Tauer možda mrtav i da je Aron Dipno gotovo sigurno preminuo, nakon izvođenja poslednje akcije u drami o Mračnoj Kuli, izbavljenja Donalda Kalahana iz ruku Hitlerove braće.
Obojica su nestala sa scene. Stupili su na čistinu na kraju puta zajedno sa Gašerom i Hatsom, Beni Slajtmenom, Suzan Delgado (Kala, Kalahan, Suzan, Suzana) i Tik-Takom, čak i Blejnom i Patricijom. Pre ili kasnije, Roland i njegov katet će stupiti na istu čistinu. Na kraju će, ako budu neizmerno srećni i ludo hrabri, ostati samo Mračna Kula. Ako uberu Nort Central Pozitroniks u pupoljku, možda će spasti sve srušene zrake. Ako u tome ne uspeju, dva preostala mogla bi da održe Kulu; ružu u Njujorku i čoveka po imenu Stiven King u Mejnu. Edi nije imao dokaza za ovu tvrdnju... ali je duboko verovao u nju. "Govorimo o vekovima, Rolande." Roland je lako udario pesnicom o instrument tablu starog forda i klimnuo. "Na tom placu se može podići bilo šta, shvataš li? Bilo šta. Zgrada, park, spomenik. Nacionalni gramofonski institut. Bilo šta dok ruža stoji nedirnuta. Taj momak, Karver, može ozakoniti Tet korporaciju, možda u saradnji sa Aronom Dipnoom..." "Tako je", rekao je Roland. "Dipno mi se dopada. Ima pošteno lice." Edi se slagao s njim. "Bilo kako bilo, mogu sastaviti pravne papire koji će se pobrinuti za ružu, da ruža opstane bez obzira na okolnosti. Imam osećaj da će tako i biti, 2007,2057,2525,3700... ma, do đavola, 19 000. godine... Mislim da će uvek biti tamo. Možda je krhka, ali je besmrtna. Moramo valjano i brzo obaviti posao. Ovo je ključni svet. U njemu nema naknadnih intervencija, nema dodatnog rezbarenja dok se ključ ne okrene. U ovom svetu nema popravki." Roland je razmislio o ovome i pokazao na zemljani put koji je nestajao među drvećem. Na šumu znatiželjnih lica i raspevanih glasova. Sveukupni sklad je ispunjavao život toplinom i svrhom, punom istine u službi Belog. "Šta je s čovekom koji živi na kraju ovog druma, Edi? Ako je čovek u pitanju."
"Mislim da jeste, i ne samo zbog Džona Kelama. Osećam to ovde." Edi je pokucao po grudima iznad srca. "Kao i ja." "Tako veliš, Rolande?" "Jašta, baš tako. Šta misliš, da li je besmrtan? Videh svašta za mojih dana i čuh razne priče, ali nijednu o čoveku koji večno živi." „Mislim da ne mora biti besmrtan. Samo piše prave priče. Neke priče žive večno."
Iskra razumevanja je blesnula u Rolandovim očima. Konačno, pomislio je Edi. Konačnoje shvatio. Koliko je njemu trebalo da pojmi i usvoji to saznanje? Dobri bog zna da ga je morao uočiti znatno ranije, posle toliko proživljenih čudesa, ali mu je poslednji korak stalno izmicao. Čak ga ni otkriće da je padre Kalahan iskočio iz korica knjige Jerusalimovo nije nateralo da ga pređe. Načinio ga je tek kad je saznao da je Ko-Op Siti Bronks, a ne Bruklin/Bar u ovom svetu. Najvažnijem od svih. "Možda nije kući", rekao je Roland dok je čitav svet čekao na njih. "Možda čovek koji nas je smislio nije kući." "Znaš da jeste." Roland je klimnuo. U očima mu je blesnulo staro svetlo. Odblesak vatre koja nikad nije zgasnula, one koja mu je osvetljavala put duž zraka od početka pohoda u Gileadu. "Vozi onda!" povikao je promuklim glasom. "Vozi, u očevo ime! Ako je bog, naš bog, pogledaću ga u oči i pitati za put do Kule!" "Zar ga nećeš prvo pitati za put do Suzane?" Edi je požalio zbog ovog pitanja čim mu je izletelo iz usta. Molio se u sebi da mu revolveraš ne odgovori. Roland je ćutao. Samo je kružio preostalim prstima desne ruke: Hajde, idemo. Edi je gurnuo automatsko kvačilo u položaj za vožnju i skrenuo na zemljani put. Vozio je kroz slojeve moćne, raspevane sile koja ih je prožimala kao vetar, pretvarajući ih u nešto nematerijalno poput misli ili sna u umu nekog uspavanog boga. 3 Put se račvao posle nekoliko stotina metara. Edi je skrenuo levo, iako na znaku nije pisalo King. U retrovizoru je video samo oblak prašine. Slatko pojanje slivalo se sa svih strana, prodirući u njega. Kosa mu je bila nakostrešena,
mišići su mu podrhtavali. Pomislio je da podigne pištolj ali je odustao zato što bi ga verovatno ispustio. Ako bi ga i uspeo zadržati u ruci, ciljanje bi bilo nemoguće. Nije znao kako ljudi u blizini tog pojanja mogu jesti i spavati a da ne govorimo o pisanju priča. King nije bilo blizu tog zvuka; ako je Edi bio u pravu, on je bio njegov izvor. Šta je sa njegovom porodicom, ako takva postoji? Šta je sa susedima, ako nje nema? Stigli su do prilaznog puta koji je vodio udesno, i... "Edi, stani." Roland je progovorio tuđim glasom. Preplanuli ten stečen u Kali nije mogao skriti ekstremno bledilo. Edi se zaustavio. Roland je pokušao da otvori vrata. Nije uspeo pa se ispružio kroz prozor sve do struka (čuo je kako kopča na kaišu udara o hromirani prozorski okvir) i povratio po oganu. Ispraznio se i sručio na sedište. Izgledao je iscrpljeno i uzvišeno. Pogledao je Edija blistavim, plavim, drevnim očima. "Vozi dalje." "Rolande, jesi li siguran..." Roland je samo zavrteo prstima. Gledao je pravo ispred sebe kroz prašnjavi vetrobran. Hajde, hajde. U ime tvog oca! Edi je dodao gas. 4 Agenti za nekretnine takvu kuću zovu ranč. Edi nije bio iznenađen. Očekivao je raskošnije zdanje. Podsetio je sebe da nisu svi pisci bogati, što verovatno naročito važi za mlade pisce. Njegov drugi roman je nekom igrom slučaja postao zanimljiv bibliomanijacima, ali je Edi sumnjao da je King nešto zaradio od sličnih tržišnih kretanja. Od nadoknade za autorska prava, ako je to bio pravi naziv.
Ispred kuće je stajao novi čiroki džip sa privlačnim indijanskim ornamentima sa strane, nagoveštavajući da Stiven King ipak nije gladni umetnik. U prednjem dvorištu je bilo drveno igralište sa dosta razbacanih plastičnih igračaka. To je oneraspoložilo Edija. Kala ga je, između ostalog, naučila da prisustvo dece komplikuje stvari. Ako je suditi po igračkama ovde je bilo male dece. U goste im dolazi par muškaraca naoružanih velikim kalibrima. Ljudi koji, u ovom trenutku, nisu baš pri čistoj svesti. Edi je ugasio motor. Svraka je zakreštala. U blizini je prozujao motorni čamac. Po zvuku bi se reklo da je bio jači od onog koji su ranije čuli. Sunce se iza kuće ogledalo na plavoj vodenoj površini. Glasovi su pevali Hajd, hajd-hajdkomala. Čuo se metalni škljocaj. Roland je otvorio vrata i izašao napolje, blago se nakrenuvši: bol u kuku, propali zglobovi. Edi se oslonio na utrnule noge, tvrde poput štapova. "Tabi? Jesi li to ti?" Glas je došao s desne strane kuće. Ispred glasa i njegovog vlasnika išla je senka. Edi nikad ranije nije bio tako uplašen i opčinjen senkom. Mislio je, bez trunke sumnje: Evo mog stvoritelja. Evo njega, jašta, vaistinu. Glasovi su pojali, Komalahajd-tri, evo mog tvorca. "Jesi li zaboravila nešto, draga?" Poslednju reč je izgovorio otegnutim glasom, baš kako bi je rekao i Džon Kelam. Za njom se pojavio i kućevlasnik. Video ih je i zastao. Video je Rolanda i zastao. Raspevani glasovi su stali s njim, učinilo im se da je i zvuk motornog čamca prestao. Jedan trenutak je čitav svet visio na šarci. Okrenuo se i dao u beg. Bio je brz, ali je Edi stigao da uoči strašnu munju prepoznavanja na njegovom licu. Roland je sunuo za beguncem, kao mačka za pticom. 5
Sai King je bio čovek, a ne ptica. Nije znao da leti, niti je imao kud da beži. Travnjak iza kuće se blago spuštao. Zelenilo je ružilo usamljeno betonsko ostrvce koje je moglo biti bunar ili odvodni kanal s pumpom. Iza travnjaka je bila malena plaža, pretrpana igračkama. Na njenom kraju je počinjalo jezero. Čovek je stigao do obale i zagazio u vodu. Okrenuo se tako naglo da je zamalo izgubio ravnotežu. Roland se zaustavio na pesku. Revolveraš i Stiven King su nemo posmatrali jedan drugog. Edi je stajao desetak metara iza Rolanda, posmatrajući obojicu. Poj se obnovio, kao i zujanje motornog čamca. Možda i nisu prestajali, ali Edi nije u to verovao. Čovek u vodi je stavio ruke preko lica kao dete. "Ti nisi tu", rekao je. "Jesam, sai." Rolandov glas je bio blag i pun strahopoštovanja. "Skini ruke s očiju, Stivene od Bridžtona. Skini ih i dobro me pogledaj." "Ovo bi mogao biti slom živaca", rekao je čovek u vodi, ali je ipak lagano spustio ruke. Nosio je debele naočari sa ozbiljnim, tamnim ramom. Kosa je bila crna ili tamnosmeđa. I brada je bila crna, prošarana prvim, sjajnim sedinama. Nosio je farmerke i majicu sa natpisom RAMONS i ROCKET TO RUSSIA i GABA-GABA-HEJ. Još nije bio debeo, ali je imao mali stomačić, uobičajeni pratilac srednjih godina. Bio je visok i bled koliko i Roland. Edi se nije mnogo iznenadio kad je video da Stiven King liči na Rolanda. S obzirom na razliku u godinama nisu mogli proći kao blizanci, ali otac i sin? Da. Bez problema. Roland se tri puta kucnuo po grlu, zatim je odmahnuo glavom. To nije bilo dovoljno. Neće ići. Edi je s mešavinom fascinacije i užasa posmatrao kako revolveraš pada na kolena usred gomile drečavi'h, plastičnih igračaka i prinosi ruku čelu. "Zdravo da si, pripovedaču", rekao je. "Pohode te Roland Desčejn od Gileada i Edi Din iz Njujorka. Hoćeš li nam se
otvoriti, ako se mi tebi otvorimo?" King se nasmejao. S obzirom na snagu Rolandovih reči, Edi je taj zvuk smatrao šokantnim. "Ja... čoveče, ovo ne može biti istina." Nastavio je da priča sa samim sobom: "Ili ipak jeste?" Roland je, klečeći na kolenima, nastavio kao da se čovek u vodi nije nasmejao niti progovorio. "Prihvatate li ono što smo i šta činimo?" "Bio bi revolveraš, kad bi postojao." Zurio je u Rolanda kroz debele naočari. "Revolveraš u potrazi za Mračnom Kulom." To je to, pomislio je Edi dok se glas dizao a sunce odražavalo na plavoj vodi. Više nema dileme. "Vaistinu, sai. Tražimo pomoć i podršku, Stivene od Bridžtona. Hoćeš li nam je dati?" "Gospodine, ne znam ko je vaš prijatelj, ali što se vas tiče... čoveče, ja sam vas stvorio. Ne možete stajati tu zato što postojite samo ovde." Udario se pesnicom posred čela, kao da parodira Rolandov gest. Zatim je pokazao na kuću. Na dom u rančerskom stilu. "I tamo. I tamo si, takođe. U fioci radnog stola, ili u kutiji u garaži. Ti si medu nesvršenim rukopisima. Nisam mislio o tebi... već..." Glas mu je bio veoma tanak. Zaljuljao se kao da cuje slabu ali divnu muziku, kolena su mu popustila. Pao je. Rolande!" povikao je Edi, bacivši se napred. "Čovek doživljava jebeni srčani udar!" Već je znao (ili se samo nadao) da nije u pravu. Poj je bio jači nego ikad, a lica u drveću i senkama veoma jasna. Revolveraš se nagnuo dole i ščepao Kinga, koji je lagano podrhtavao, ispod pazuha. "Samo se onesvestio. Ko bi ga mogao kriviti? Pomozi mi da ga unesem u kuću." 6
Iz glavne spavače sobe pružao se lep pogled na jezero. Na podu je bio grozan purpurni tepih. Edi je seo na krevet odakle je kroz vrata kupatila gledao kako King skida vlažne patike i ostalu odeću. Za trenutak se sklonio iza vrata da bi zamenio mokri donji veš suvim. Nije negodovao zbog Edijeve odluke da pođe za njim u spavaću sobu. Nakon što se povratio, nije bio u nesvesti duže od trideset sekundi, ponašao se jezivo mirno i pribrano. Izašao je iz kupatila i prišao stolu. "Ko je smislio ovu šalu?" pitao je. Preturao je, tražeći suve farmerke i novu majicu. Kingov dom je Edija upućivao na novac, prilično veliku sumu novca. Ko zna na šta ga je upućivala njegova odeća. "Da li je ovo maslo Meka Mekačona i Flojda Kaldervuda?" "Ne poznajem tu dvojicu. Ovo nije šala." "Možda i nije, ali taj čovek ne može biti stvaran." Obukao je farmerke. Ediju se obraćao pribranim glasom. "Hoću da kažem, pisao sam o njemu!" Edi je klimnuo. "Shvatam. Ali se on brzo prilagođava. Putujem s njim već..." Koliko? Edi nije znao. "... Neko vreme", završio je. "Pisali ste o njemu, da li ste pisali o meni?" "Osećate li se zapostavljenim?" Edi se nasmejao, ali se uistinu osećao zapostavljenim. Malčice. Možda King još nije stigao do njega. Ako je to bio slučaj, nije baš bezbedan, zar ne? "Ovo ne liči na slom živaca", rekao je King, „pretpostavljam da čovek i ne može da zna." "Nemate vi slom živaca. Razumem kako se osećate, sai. Taj čovek..." "Roland, Roland od... Gileada?" "Vaistinu." "Nisam siguran da li još čuvam deo o Gileadu", rekao je King. "Proveriću priču, ako je pronađem. Ali ne zvuči loše, kao u 'Nema balzama u Gileadu."
"Ne razumem vas." "U redu je, ni ja ne razumem samog sebe." King je pronašao cigarete, pal mal, na stolu i zapalio jednu. "Završite ono što ste hteli da kažete." "Provukao me je kroz vrata između mog i njegovog sveta. Mislio sam da doživljavam slom živaca." Edi nije bio prevučen iz ovog sveta, već iz nekog veoma bliskog. U to doba je vapio za heroinom, krizirao je, ali je situacija bila dovoljno komplikovana i bez dodatnog sranja. Ipak, morao je da ga pita nešto pre no što se pridruže Rolandu i otpočnu prave pregovore. "Recite mi nešto, sai King, da li znate gde je Ko-Op Siti?" King je premeštao novčiće i ključeve iz mokrih u suve farmerka. Zatvorio je desno oko braneći se od dima cigarete u desnom uglu usana. Zastao je, zagledavši se u Edija podignutih obrva. "Da li je ovo trik pitanje?" "Nije." "Nećeš me upucati tom revolverčinom ako pogrešim?" Edi se blago nasmejao. Za jednog boga, King nije bio neprijatan baja. Zatim se prisetio da je bog ubio njegovu sestru, koristeći se pijanim vozačem kao oruđem i njegovog brata Henrija, takođe. Bog je napravio Enrikea Balazara i spalio Suzan Delgado na lomači. Osmeh mu je izbledeo. Ipak je rekao, "Ovde neće biti pucanja, sai." "U tom slučaju, verujem da je Ko-Op Siti Bruklin. Ako je suditi po naglasku odatle i ti dolaziš. Da li sam osvojio vašarsku gusku?" Edi se trgao, kao iglom uboden. "Šta?" "To je moja majka stalno govorila. Kad bi moj brat Dejv i ja uradili sve zadatke tačno, iz prve, rekla bi 'Momci dobićete vašarsku gusku.' To je šala. Hoću li dobiti nagradu?"
"Da", rekao je Edi. "Naravno." King je klimnuo i ugasio cigaretu. "Ti si dobar momak. Za tvog ortaka ne marim mnogo. Nikad i nisam. To je jedan od razloga zbog kojih sam odustao od te priče." Edi se ponovo iznenadio. Ustao je s kreveta da bi prikrio reakciju. "Odustao si?" "Jesam. Zvala se Mračna Kula. Zamislio sam to kao moju verziju Gospodara prstenova, moj Gormengas, moje remekdelo. U dvadeset drugoj vam ne nedostaje ambicija. Ubrzo sam shvatio da je zamisao prevelika za moj mali mozak. Isuviše... ne znam... drugačija? To je odgovarajuća reč. Takođe," suvo je dodao, „izgubio sam nacrt." "Šta si uradio?" "Zvuči ludo, zar ne? Ali pisanje ume da bude luda stvar. Da li znaš da je Ernest Hemingvej jednom izgubio čitavu zbirku kratkih pripovedaka u vozu? "Zaista?" "Zaista. Nije imao rezervu, kopije. Samo, puf, ode. To se i meni desilo. Jedne lepe, pijane noći, možda sam bio i na meskalinu, više se ne sećam, uradio sam valjan nacrt za fantastični ep od pet do deset hiljada strana. Bio je to dobar nacrt, rekao bih. Uobličio sam čitavu zamisao. Sa mnogo stila. Zatim sam ga izgubio. Verovatno je odleteo sa motocikla po povratku iz nekog jebenog bara. To mi se nikad nije dogodilo. Obično sam jako pažljiv sa svojim radovima." "Uh-uh", prokomentarisao je Edi. Hteo je da ga pita Da nisi u to vreme možda video neke momke u drečavim odelima i luksuznim limuzinama? Nišče' ljude da ih tako nazovem? Nekog sa crvenom tačkom na čelu?Liče na krvavi kružič? Ima liy krače rečenoy bilo kakvih znakova da ti je neko maznuo nacrt Neko koje hteo da bude siguran da se Mračna Kula nikad neče završiti?
"Hajdemo u kuhinju. Treba da pregovaramo." Edi je žarko želeo da zna o čemu će pregovarati. Moraće dobro da paze šta rade, zato što je ovo stvarni svet u kom nema vraćke. 7 Roland nije znao kako da napuni i pokrene novi aparat za kafu na kuhinjskom pultu. Pronašao je izlupano lonče na polici, slično onom koje je Alejn Džons poneo sa sobom u Mehis kad je tamo otišao s momcima da broji stoku. Sai Kingov šporet je koristio struju, ali je i dete moglo shvatiti princip rada. Lončić se zagrejao kad su Edi i King ušli u kuhinju. "Ja ne pijem kafu", rekao je King i prišao frižideru (široko zaobilazeći Rolanda). "Obično ne pijem pivo pre pet po podne, ali ću danas odstupiti od tog pravila. Gospodine Din?" "Kafu, moliću." "Gospodine Gilead?" "Desčejn, sai King. I ja ću kafu, blagodarim." Pisac je otvorio konzervu koristeći se ugrađenim prstenom na vrhu (Roland je pomislio da je ta stvarčica istovremeno đavolski pametna i idiotski rasipna). Usledilo je šuštanje, praćeno prijatnim mirisom (komalahajd'hajđ) kvasca i hmelja. King je iz prvog gutljaja ispraznio više od pola limenke, obrisao je penu s brkova i odložio konzervu na radnu površinu. Još uvek je bio bled, ali pribran i uravnotežen. Revolveraš je pomislio da mu ne ide loše, bar zasad. Da li je moguće da je negde u dubljim slojevima uma i srca King očekivao njihov dolazak? Da li ih je čekao? "Imate ženu i decu", rekao je Roland. "Gde su?" "Tabitini su severno odavde, blizu Bangora. Moja kći je provela proteklu nedelju kod nane i deke. Tabi je povela
najmlađeg, Ovena, on je još beba. Otišli su pre jednog sata. Treba da pokupim sina, Džoa, za..." Pogledao je na sat. "Za jedan sat. Hteo sam da završim s pisanjem, pa smo ovaj put koristili oba automobila." Roland je razmišljao. Možda govori istinu. King im je indirektno saopštavao da će ga uskoro potražiti, ako mu se nešto desi. "Ne mogu da verujem da mi se ovo dešava. Da li vas nerviraju ovakvr izjave? U svakom slučaju, ovo i previše liči na jednu od mojih priča da bi se kvalifikovalo za stvarni događaj." "Kao Jerusalimovo, na primer", napomenuo je Edi. King je podigao obrve. "Znači, znate za nju. Da li na mestu iz kog dolazite postoji Književnička gilda?" Sručio je u sebe ostatak piva. Bio je veoma talentovan za piće, pomislio je Edi. "Pre par sati sam na drugoj strani reke čuo sirene i ugledao golemi stub dima. Vido sam ga iz kancelarije. Pomislio sam da je u pitanju požar izazvan gasom, možda u Harisonu ili Stonhemu, ali mi sad ništa nije jasno. Da li to ima neke veze s vama, momci? Ima, je l’ da?" Edi je rekao, "Piše je, Rolande. Ili je bar nekada pisao. Kaže da je digao ruke od nje. Zove se Mračna Kula. Što znači da zna." King se nasmejao. Roland je pomislio da po prvi put izgleda uplašeno, ako zanemarimo trenutak kad je izbio iza kuće, susrevši se s njima, naravno. Trenutak suočavanja sa tvorevinama sopstvene mašte. Šta sam ja? Njegova tvorevina? Ideja mu je izgledala u isti mah pogrešno i ispravno. Mozgao je o tome i zaradio mešavinu glavobolje i mučnine u stomaku. "On zna", rekao je King. "Ne sviđa mi se te replika, momci. Kad neko u priči kaže, On zna, sledeća replika je
obično 'Moramo da ga ucmekamo'." "Veruj mi, kad ti kažem", rekao je Roland. Govorio je naglašavajući sva ku reč. "Sai, King vaše ubistvo je poslednje što bi nam palo na pamet. Vasi neprijatelji su naši neprijatelji, a oni koji vam pomognu na životnoj stazi sti naši prijatelji." "Amin", dodao je Edi. King je otvorio frižider odakle je izvukao još jedno pivo. Unutra je bilon mnogo sličnih, što nije promaklo Rolandu. Stajali su u pravilnim, ledenim redovima. Unutrajebilo više pivanegobilo čega drugog. "Usvakom slučaju rekao je, "bolje je da me zovete Stiv." 8 "Upoznajte me s pričom u kojoj se pojavljujem", zatražio je Roland. King se naslonio na radnu površinu u kuhinji tako da je vrhom glave presekao sunčev zrak. Progutao je gutljaj piva, razmišljajući o Rolandovom zahtevu. Edi je tada po prvi put opazio. Bila je nejasna, isprva je mislio da je prašnjava crna senka samo kontrast izazvan sunčevom svetlošću. Nešto se svijalo oko njega. Neraspoznatljivo. Jedva prisutno. Ipak je bilo tu. Podsećalo ga je na tamu koja se krije iza predmeta u Todašu. Da li senka potiče iz tog meduprostora? Ne baš. Jedva je prisutna. Ali je ipak tu. "Znaš", rekao je King, "nisam neki pripovedač. To zvuči kao paradoks, ali nije, zbog toga i pišem." Da li govori Rolandovim ili mojim naglaskom. Edi nije znao. Tek znatno kasnije će shvatiti da govori kao svi oni, čak i Roza Munjoz, padreova kućepaziteljka u Kali. Pisac se iznenada ozario.
"Znate šta, zašto ne bih potražio rukopis? Dole imam pet kutija s propalim pričama. Mračna Kula je sigurno u jednoj od njih." Propale. Propale priče. Edi nije mario zbog neprijatnog prizvuka. "Možete ih čitati kad krenem po klinca." Nacerio se, pokazujući krupne, krive zube. "Uz malo sreće možda vas neću zeteći ovde. Tako ću moći da nastavim posao pretvarajući se da se nismo sreli." Edi je pogledao Rolanda, koji je lagano odmahnuo glavom. Kafa je vrila na šporetu. "Sai King..." počeo je Edi. "Stiv." "U tom slučaju, Stive. Imamo važan posao. Zanemarimo pitanje poverenja, u velikoj smo žurbi." "Naravno, naravno u stisci ste s vremenom", rekao je King, nasmejavši se. Zvučao je šarmantno i malčice bleskasto. Ediju se učinilo da je pivo počelo da deluje. Posumnjao je da je njihov tvorac ispičutura. Nije mogao biti siguran posle tako kratkog poznanstva, ali je bilo nekih znakova. Nije se bogzna kako sećao engleskog iz škole, ali je zapamtio da su neki učitelji govorili da pisci stvarno vole da piju. Hemingvej, Fokner, Ficdžerald, onaj momak s Gavranom. Pisci vole da piju. "Ne smejem se vama, momci", rekao je King. "Religija mi zabranjuje da se podsmevam ljudima koji idu okolo s pištoljčinama za pojasom. U mojim knjigama su ljudi gotovo uvek u trci s vremenom. Hoćete li da čujete prvi red Mračne Kule V?" "Naravno, ako ga se sećate", rekao je Edi. Roland je ćutao, ali su mu oči živo bleštale ispod sedinama prošaranih obrva. "O, sećam se. To je možda najbolji početak koji sam napisao." Odložio je pivo i podigao ruke. Podigao je prva dva prsta. Bili su blago savijeni kao veliki znaci navoda. "Čovek u crnom bežao je kroz pustinju, a revolveraš ga je pratio. Ostatak je možda bio mačji kašalj, ali, čoveče, ovo je bilo
moćno." Spustio je ruke i dohvatio pivo. "Po četrdeset treći put, da li se ovo zbilja dešava?" "Da li se čovek u crnom zvao Valter?" pitao je Roland. King je trznuo limenkom. Prosuo je nešto piva po sebi, ovlaživši čistu majicu. Roland je klimnuo, kao da je zadovoljan odgovorom. "Nemoj više da padaš u nesvest", zamolio ga je Edi, s naznakom ironije. "Jedanput je bilo dovoljno. Impresioniran sam." King je klimnuo i potegao još jedan gutljaj. Tokom te kratke pauze povratio je nešto kontrole nad sobom. Pogledao je na sat. "Hoćete li mi zbilja dopustiti da pokupim sina, gospodo?" "Da", rekao je Roland. "Da li..." King je zastao da razmisli, zatim se nasmejao. "Da li biste se kladili u sat s važećom garancijom da će tako biti?" Roland je odgovorio, bez traga osmeha, „Kladio bih se." "Onda, u redu. Sledi Mračna Kula, u skraćenoj verziji Riders dajdžesta. Ne zaboravite da nisam neki usmeni pripovedač. Daću sve od sebe." 9 Roland ga je slušao kao da svi svetovi od njega zavise. Bio je prilično siguran u to. King je svoju verziju Rolandovog života počeo logorskim vatrama. To je prijalo revolverašu zato što je potvrđivalo Valterovu, u osnovi, ljudsku prirodu. Odatle je, po Kingovim rečima, priča išla unazad do susreta sa neu-glednim farmerom na rubu pustinje. Braunom. Život za tvoj usev, čuo je Roland posle toliko godina i Život za tvoj. Zaboravio je Brauna i njegovog ljubimca, pripitomljenog gavrana Zoltana, ali ovaj stranac nije.
"Dopadalo mi se", rekao je King, "kako priča ide unazad. To je, sa čisto tehničke strane, jako interesantno. Počeo sam u pustinji, zatim sam kliznuo stepenicu niže do tvog sastanka sa Braunom i Zoltanom. Zoltan je, uzgred budi rečeno, ime folk pevača i gitariste kog sam upoznao na Univerzitetu Mejn. Bilo kako bilo, priča se iz težačke kolibe seli još jedan stepenik niže do tvog dolaska u grad Tal... krštenom po rok grupi..." "Džetro Tal," rekao je Edi. "Prokletstvo, naravno! To ime mi se oduvek činilo poznatim! Šta je sa ZZ Topom, Stive? Znaš li za njih?" Edi je pogledao Kinga. Nasmejao se suočen sa piščevim nerazumevanjem. "Mislim da još nije došlo njihovo vreme. Ako i jeste, još nisi čuo za njih." Roland je zavrteo prstima: Hajde, idemo. Odmerio je Edija prekornim pogledom, nemom porukom da prekine s upadicama. "Posle Rolandovog dolaska u Tal, priča klizi još jedan stepenik niže. Saznajemo kako je Nort, žderač korova, umro. Valter ga je uskrsnuo. Jasno ti je šta me tu zbunjuje, zar ne? Početak priče je dat u formi sećanja. Radnja teče unazad." Rolanda nisu zanimali ovi tehnički detalji koje je King smatrao tako očaravajućim; ne zaboravimo da se ovde govorilo o njegovom životu. Koji se, bar s njegove tačke gledišta, odvijao unapred. Bar dok nije stigao do Zapadnog mora i do vrata pomoću kojih je prevukao svoje saputnike. Izgledalo je da Stiven King ne zna ništa o vratima. Pisao je o postaji i Rolandovom sastanku sa Džejkom Čembersom; pisao je o njihovom putu u planine a zatim kroz njih; opisao je kako je Džejk izdan od strane čoveka kome je verovao i kog je voleo. Kingu nije promaklo kako je Roland oborio glavu za vreme ovog dela priče. Progovorio je sa neobičnom blagošću. "Gospodine Desčejn, ne treba da se toliko stidite. Ne zaboravite da sam vas ja naterao na to."
Roland nije bio siguran u to. King je pisao o Rolandovim pregovorima sa Valterom usred gomile prašnjavih kostiju, o glasu tarota i strašnoj viziji u kojoj je revolveraš izrastao probivši krov univerzuma. Pisao je kako se Roland probudio posle duge noći pune gatanja. Bio je mnogo stariji, dok su od Valtera ostale samo kosti. Na kraju sam, rekao je King, napisao kako Roland prilazi ivici vode i seda. "Rekao si, 'Voleo sam te, Džejk'." Roland je kratko klimnuo. "Još uvek ga volim." "Govoriš kao da on stvarno postoji." Roland se zagledao u njega. "Da li ja postojim? Da li ti postojiš?" King je ćutao. "Šta se zatim dogodilo?" pitao je Edi. "Zatim sam, senjor, ostao bez nacrta, ili sam se uplašio, ako vam se to više dopada, i prestao s pisanjem." Edi je poželeo da što pre završe s pričom. Video je izdužene senke na kuhinjskom podu. Hteo je da što pre pode za Suzanom. Plašio se da ne stignu prekasno. Mislio je da imaju prilično dobru ideju kako će napustiti ovaj svet. Nadao se da će ih Stiven King otpratiti do Tartlbek Lejna u Lovelu, gde je stvarnost istanjena i gde, po rečima Džona Kelama, ima mnogo dolazećih. King će ih rado odbaciti do tamo. Rado će ih se ratosiljati. Ma kako nestrpljiv bio, znao je da ne mogu odmah poći. "Prestao si zato što si izgubio skicu", rekao je Roland. "Nacrt. Ali to nije bio pravi razlog." King se dohvatio trećeg piva. Edi je pomislio da nije čudo što čovek postaje dežmekast oko struka; već je popio kalorični ekvivalent vekne hleba i načeo veknu broj dva. "Obično ne radim na osnovu nacrta. Nemojte me držati za reč, ali je to možda bio jedini put. Stvar je postala isuviše velika. Isuviše čudna. Ti si postao problem, ser ili sai, ili kako već nazivaš sebe." King
se nacerio. "Ma o kakvoj tituli da se radi, ja je nisam izmislio." "Ne još, rekao bih", napomenuo je Roland. "Zamišljen si kao književni ekvivalent Čoveka bez imena Serđa Leonea." "Govori o špageti vesternima", umešao se Edi. "Isuse, naravno! Gledao sam ih na stotine u Mažestiku sa bata Henrijem, dok je Henri još uvek bio kući. Išao sam sam ili sa prijateljem, Čagijem Koterom kad je Henri otišao u Nam. To su bili filmovi za dečake." King se smeška. "Jakako" rekao je, "ali, se moja žena pali na njih, pa ti vidi." "Strava ženska!" otelo se Ediju. "Jašta je, Tab je strava mačkica." King se zagledao u Rolanda. "Bio si okej kao Čovek bez imena, izmaštana verzija Klinta Istvuda. Bilo je lepo družiti se s tobom." "Tako si me zamislio?" "Da. Promenio si se. Preobrazio si se nezavisno od mene. Više nisam znao da li si heroj, antiheroj ili nikakav heroj. Prekretnica je nastupila kad si pustio dečka da padne." "Rekao si da si me ti naterao na to." Pogledao je Rolanda pravo u oči, plavetnilo je udarilo na plavetnilo usred beskrajnog niza glasova, King je rekao: "Slagao sam te, brate." 10 Jedno vreme su ćutali, razmišljajući o Kingovim rečima. Pisac je prvi prekinuo tišinu, "Prestao sam da pišem o tebi kad si počeo da me plašiš. Strpao sam te u kutiju i odložio u orman bacivši se na pisanje kratkih priča za muške časopise." Razmišljao je i klimnuo. "Stvari su se promenile otkad sam te se ratosiljao,
prijatelju, i to nabolje. Počeo sam da prodajem radove. Zaprosio sam Tabi. Nedugo potom započeo sam rad na Keri. To nije bio moj prvi roman, ali je prvi kog sam prodao. On me je izbacio na vrh. I sve to nakon oproštaja s Rolandom, ćao, neka su ti srećni puti. Ali to nije bio kraj. Jednog lepog dana, posle šest-sedam godina, obišao sam kuću i ugledao tebe na jebenom prilaznom putu, velikog ko kuća, kako je majka često govorila. Najoptimističkiji zaključak je da si halucinacija izazvana prekomernim radom. Ne verujem u to. Kako bih mogao?" Kingov glas je bivao sve jači, sve neprijatniji. Edi je znao da nije reč o strahu, već o ogorčenju. "Kako da poverujem u to kad vidim senku koju bacaš i krv na nozi..." Pokazao je na Edija. "Ili prašinu na tvom licu?" Ovaj put je pokazao na Rolanda. "Oduzeli ste mi sve opcije, osećam kako mi se um... ne znam kako bih to rekao... ugiba? Da li je to prava reč? Mislim da jeste. Ugiba se." "Nisi ti tek tako prestao", rekao je Roland, ne obazirući se na poslednje piščeve reči. S punim pravom ih je pripisao napadu samosažaljenja. "Nisam?" "Mislim da pismeno pripovedanje liči na guranje. Guraš nešto, možda, uprkos antistvaralačkoj sili. I jednog dana osetiš kako te nešto s one strane gura nazad." Ediju se učinilo da King jako dugo razmišlja o ovome. Napokon je klimnuo. "Možda si u pravu. Ako ćemo pravo, to je bilo više od uobičajenog ispraznog osećanja. Navikao sam se na njega, iako mi se danas javlja ređe nego pre. To je... Ne znam. Jednog dana zatekneš sebe kako lupkaš po dirkama bez ikakvog zadovoljstva. Vidik ti se muti. Pripovedanje te više ne uzbuđuje. Da stvar bude gora, sine vam nova ideja. Sjajna i bajna, sveža i bez ijedne ogrebotine stoji nasred
izložbenog prostora. Niste stigli da je pokvarite, bar ne još i... pa..." "Osećate kako vas nešto gura nazad." Nastavio je Roland potpuno ravnodušnim glasom. "Tako je." King je govorio tako tiho da ga je Edi jedva čuo. "ZABRANJEN PROLAZ. NE PRILAZI. VISOKI NAPON." Zastao je. "Možda čak i OPASNO PO ŽIVOT." Ne bi ti se dopala ta bleda sen što se kovitla oko tebe, pomislio je Edi. Taj crni nimbus. Ne, sai, siguran sam da bi te oneraspoložila. Šta ja to vidim? Cigarete? Pivo? Nešto gore s čim se stalno družiš? Automobilsku nesreću nakon pijane noći? Koliko će vremena proći do tada? Koliko godina? Pogledao je na sat iznad Kingovog kuhinjskog stola. Trgnuo se, shvativši da je već petnaest do četiri. "Rolande, dan odmiče. Čovek mora po svoje dete." Moramo pronaći moju ženu pre no što Mija rodi zajedničku bebu i Gri-mizni Kraljproceni da mu Suzana više nije potrebna. Roland je rekao, "Samo još malo." Oborio je glavu ne prozborivši ni reč. Razmišljao je. Pokušavao je da pronađe prava pitanja. Možda je samo jedno ono pravo. Bilo je važno, Edi je znao da je važno zato što više nikad neće moći da se vrate u deveti juli godine 1977. Možda će moći da se vrate u taj dan u nekom drugom svetu, ali ne u ovom. Da li Stiven King postoji u tim svetovima? Možda ne postoji. Verovatno ne postoji. Dok je Roland razmišljao, Edi ga je pitao da li mu ime Blejn išta znači. "Ne. Ništa naročito." "Šta je s Ludom?" "To me podseća na ludiste. To je bila religiozna sekta. Okupljala je mrzitelje mašina, zar ne? Potiču iz devetnaestog veka ili su još stariji.
Mislim da su u devetnaestom veku jurišali na fabrike i uništavali mašine." Nasmejao se, pokazujući niz krivih zuba. "Mislim da je to bio ondašnji Grinpis." , "Beril Evans? Da li vam to ime nešto znači?" "Ne." "Henčik? Henčik od Manija?" "Ne. Šta su Maniji?" "To je preterano komplikovana priča. Šta je sa Klaudijom i Ines Bečmen? Da li to ime..." King je prsnuo u smeh, prenerazivši Edija. Iznenadio je i samog sebe, ako je suditi po spisateljevom izrazu lica. "Dikijeva žena!" povikao je. "Otkud znaš za nju?" "Ne znam. Ko je taj Diki?" "Ričard Bečmen. Prva dela sam objavljivao u mekom povezu pod pseudonimom. Koristio sam prezime Bečmen. Jedne noći sam se napio i izmislio detaljnu autorsku biografiju. Ričard je pobedio leukemiju, ura za Dikija. Bilo kako bilo, Klaudija je njegova supruga. Klaudija Ines Bečmen. Što se tiče tog i, o tome ništa ne znam." Edi je osetio kako mu se golemi, nevidljivi kamen podiže sa grudi i nestaje iz njegovog života. Klaudija Ines Bečmen ima samo osamnaest slova. Neko je dodao slovo i, zašto? Da bi ih bilo devetnaest, naravno. Klaudija Bečmen je samo ime, Klaudija i Ines Bečmen je pak... ka-tet. Pomislio je da su upravo dobili jednu od stvari zbog koje su došli. Da, Stiven King ih je stvorio. Bolje reći, stvorio je Rolanda, Džejka i oca Kalahana. Do ostalih još nije stigao. Pomerao je Rolanda kao figuru na šahovskoj tabli: idi u Tal, Rolande, spavaj sa Ali, Rolande, goni Valtera preko pustinje. Rolande. Dok je pomerao glavnog junaka duž table i sam King je pomeran. Dokaz za to je dodatno slovo u imenu supruge njegovog pseudonima.
Nešto je htelo da od Klaudije Bečmen napravi devetnaesticu. Pa… "Stive." "Da, Edi od Njujorka." King se nasmejao. Edijevo srce je snažno tuklo u grudima. "Šta ti znači broj devetnaest?" King je razmišljao. Napolju je vetar njihao grane, motorni čamci su zujali a svraka kreštala. Uskoro će nastupiti vreme roštilja, a zatim put do grada i koncert na trgu. Dnevna rutina u ovom najboljem Ili bar najstvarnijem od svih svetova. King je odmahnuo glavom, a Edi ispustio uzdah razočarenja. "Izvini. To je prost broj, ništa osim toga. Prosti brojevi su me očaravali još od časova matematike kod gospodina Sojčaka u Lisabonskoj gimnaziji. Mislim da sam toliko imao kad sam upoznao suprugu, ali se ona možda ne bi složila. Svadljiva je po prirodi." "Šta je sa devedeset devet?" King je dobro razmislio, nešto je brojao prstima. "Đavolska starost. 'De-vedeset devet godina na staroj gomili stenja' Pesma. Mislim, 'Olupina stare devedeset devetke' Ili možda 'Olupina Hesperusa. Devedeset devet boca piva na zidu, skinuli smo jednu, obišla je krug pa je ostalo devedeset osam' Osim toga, nada 7 " Ovaj put je King pogledao na sat. "Ako uskoro ne pođem, Beti Džons će me nazvati da proveri da nisam zaboravio da imam sina. Da znate, od mene se očekuje da pokupim Džoa i pređem dvesta kilometara na sever. Biće bolje da prestanem s pivom. Lakše bih prestao da nemam par naoružanih utvara u kuhinji." Roland je klimnuo. Izvadio je metak iz opasača, nehajno ga zakotrljavši između palca i kažiprsta leve ruke.
"Samo još jedno pitanje, ako dozvolite. Posle toga će svako krenuti svojim putem." King je klimnuo. "Pitaj." Pogledao je treću konzervu piva. Ispraznio je u sudoperu sa tužnim izrazom lica. "Da li si napisao Mračnu Kulu V?" Edi nije shvatao svrhu ovog pitanja. Kingove oči su zablistale, razvukao je usne u širok osmeh. "Ne," rekao je. "Ako ikad napišem knjigu o pisanju, što bih mogao da učinim. Podučavao sam druge pre no što sam se posvetio ovom poslu, to ću i navesti. Ni tu, niti ijednu drugu. Znam da postoje pisci koji zbilja pišu, ali ja nisam od te fele. U stvari, kad god ostanem bez inspiracije, povučem se u zaklon priče. Ono što tad napišem je obično sranje." "Ne razumem o čemu govori", rekao je Edi. "To je kao... hej, to je moćno!" Metak se sa svog mesta između palca i kažiprsta, bez ikakvog napora premestio na ostale prste. Šetao se preko Rolandovih ustalasanih zglobova. "Da", složio se Roland, "moćno je, zar ne?" "Tako si hipnotisao Džejka u postaji. Naterao si ga da se seti svoje smrti." I Suzanu. Pomislio je Edi. Na isti način je hipnotisao i Suzanu, samo ti još ne znaš za to, sai King. A mozda i znaš. Možda duboko unutar sebe sve znaš. "Okušao sam hipnozu", rekao je King. "U stvari, kao dečak sam pozvan na binu na vašaru u Topšamu. Iluzionista je hteo da me navede da kokodačem kao kvočka. Nije upalilo. To je bilo u vreme pogibije Badija Holija. I Biga Bopera. I Rikija Valansa. Todana! O, Nesklade!" Naglo je odmahnuo glavom kao da nastoji da razbistri misli. Podigao je pogled sa razigranog taneta na Rolandovo lice. "Da li sam nešto rekao?" "Ne, sai." Roland je pogledao dole, na razigrano tane, šetalo je levo-desno, King je pošao njegovim primerom.