Džon se kretao kao da ih ne primečuje zbog čega se Roland zahvalio ka na poznan-stvu sa takvim čovekom. Tako tvrdim čovekom. Džon je izvadio pravougaoni srebrnkasti predmet iz pantalona. Otvorio je poklopac i zapalio veliki plamen prešavši palcem preko točkića. Bacio je plamenu kutijicu u skladište. Plamenovi su uz napadni zvuk zapalacali svuda oko nje. "Šta je vama?" vrištao je Andolini. "Navalite na njih!" "Navali ti!" povikao je Roland. Istovremeno je povukao Džona za farmerke. Skočio je unazad sa platforme za istovar, saplevši se uz put. Roland ga je prihvatio. Dućandžija Čip se baš u tom trenutku onesvestio. Sručio se licem napred na gomilu đubreta ispustivši tihi uzdah. "Tako je, samo ti navali!" zadirkivao ga je Edi. "Hajde, Svileni, šta je bilo Svileni, zar nisi čuo onu da ne treba slati dečaka da obavi muški posao? Koliko ljudi imaš tamo, dva tuceta? A mi još pružamo otpor! Hajde, šta čekaš! Dođi ovamo i sam obavi posao! Zar želiš da ližeš Enrikeovu bulju do kraja života?" Roland je pokazao na rupu na listu Edijeve desne noge. Edi mu je odvratio uzdignutim palčevima, iako je noga od kolena nadole izgledala otečeno i naduto. Čizme su mu šljapkale pri svakom pokretu. Bol se ustalio na jednom nivou, uskladivši se sa srčanim ritmom. Verovao je da je tane promašilo kost. Možda, priznao je sebi, zato što želim da u to verujem. Prvoj sireni se pridružio još par drugih, bile su sve bliže. "Napred!" vrištao je Džek. Zvučao je kao osoba na rubu histerije. "Napred jebene kukavice, držte ih!" Roland je pomislio da bi preostali zlikovci napali još pre par minuta, možda i pre tridesetak sekundi, da ih je Andolini poveo u juriš. Frontalni napad je, u međuvremenu, postao prevaziđena opcija. Andolini je dosad shvatio da će svi koji
pokušaju da ih iznenade trćeći pored bakalnice proći kao glineni golubovi na streljačkom takmičenju. Mogao je birati između opsade ili dugog zaobilaznog manevra kroz šumu. Džek Andolini nije imao vremena ni za jednu od nabrojanih mogućnosti. Opstanak na ovom bojištu postajao je sve teži. Morao je misliti na iokalne čuvare reda ili vatrogasce, ako oni prvi stignu na lice mesta. Roland je privukao Džona sebi da bi u tišini porazgovarali. "Moramo da brišemo. Možeš li nam pomoći?" "O, pa, verovatno." Vetar je promenio pravac. Promaja je duvala kroz razbijene izloge bakalnice, preko nekadašnjeg pregradnog zida u pravcu zadnjih vrata. Dizel je goreo oslobađajući crni i masni dim. Džon se zakašljao terajući ga od sebe. „Sledite me. Požurite za mnom." Potrčao je preko ružne, prljave poljane iza bakalnica. Preskočio je praznu gajbu. Vrludao je izmedu pokvarene peći za spaljivanje otpadaka i gomile zarđalih mašinskih delova. Na najvećem od njih stajalo je ime koje je Roland već video prilikom svojih lutanja: DŽON DIR. Roland i Edi su hodali unatraške. Štitili su Džonova leđa, bacajući brze poglede unazad da ne bi pali preko nečeg. Roland je prestao da se nada da će Andolini krenuti u poslednji juriš i da će ga ubiti kao što je to već jednom učinio. Već ga je ucmekao na obalama Zapadnog mora, kad evo ti njega opet. Ne samo da se vratio, već se vratio deset godina mlađi. Dok se ja, pomislio je Roland, osećam bar hiljadu godina stariji. To ipak nije bilo sasvim tačno. Da, konačno je patio od bolesti koju starac može s pravom očekivati. Ponovo je imao ka-tet o kome je trebalo da brine, i to ne bilo kakav ka-tet već revolveraški. Osvežili su mu život na način koji je doskora smatrao nemogućim. Sve je ponovo steklo smisao, ne samo Mračna Kula već i sve ostalo. Zato je želeo da Andolini krene u juriš.
Mislio je da će Stari Duplo Ružni ostati mrtav zauvek, ako ga ubije u ovom svetu. Zato što je ovaj svet različit. Prevazilazio je sve druge, čak i njegov. Osećao je to u svakoj koščici i svakom nervu. Podigao je glavu i video upravo ono što je očekivao: oblake u nizu. U pozadini gole poljane video je stazu označenu parom povećih granitnih stena. Gubila se u šumi. Revolveraš je opazio i preklapajuće senke u obliku riblje kosti, sve su pokazivale u istom pravcu. Moraš znati šta tražiš, ali kad to jednom vidiš ne možeš se prevariti. Sve je kao u viziji Njujorka u kojoj su pronašli praznu vreću na napuštenom placu, kada je Suzana videla lutajuće mrtvace. Ovo je pravi svet, onaj u kom vreme uvek teče u jednom pravcu. Mogli bi skočiti u budućnost ako bi našli vrata, kroz koja su Džejk i Kalahan već prošli (i Roland je pamtio pesmu sa ograde, koju je sad malo bolje razumeo), ali se nikada ne mogu vratiti u prošlost. Ovo je pravi svet, onaj u kome se nijedan potez ne može vratiti, onaj najbliži Mračnoj Kuli. Još uvek su pratili putanju zraka. Džon ih je poveo ka šumskoj stazi. Udaljavali su se od stubova gustog dima i sve glasnijeg zavijanja sirena. 4 Nisu prešli ni pola kilometra kad je Edi ugledao prve odbleske plavetnila među drvećem. Staza je bila klizava od borovih iglica. Stigli su do poslednje padine, spuštala se do dugog i uskog jezera zapanjujuće lepote, kad je Edi ugledao improvizovanu drvenu ogradu. Na kraju ograde bio je mali dok. Uz dok je bio privezan motorni čamac. "To je moje plovilo", rekao je Džon. "Svratio sam po bakaluk i ručak. Nisam očekivao uzbuđenja." "Pa, dobio si ih", rekao je Edi.
"Jašta, to se ne može poreći. Vodite računa dok silazite ako ne želite da izubijate zadnjicu." Džon je krenuo dole, pridržavajući se uz ogradu. Više je klizio nego što je hodao. Na nogama je imao par starih, pohabanih čizama savršenih za Srednji svet, pomislio je Edi. Pošao je za njim, pridržavajući povredenu nogu. Roland je išao poslednji. Iz pozadine je doprla iznenadna eksplozija, reska i suva kao prvi pucanj moćne puške, ali mnogo glasnija. "To je Čipov propan", rekao je Džon. "Oprostite?" pitao je Roland. "Gas", tiho je rekao Edi. "Misli na gas." "Jašta, gas za šporet", složio se Džon. Stupio je u čamac i dohvatio konopac startera. Oštro ga je povukao. Pouzdana mala šivaća mašina od dvadesetak konja upalila je već posle prvog potezanja. "Upadajte, momci. Evakuisaćemo se odavde", progunđao je. Edi je ušao u čamac. Roland je zastao na trenutak da bi se tri puta kucnuo po grlu. Edi je i ranije prisustvovao ovom ritualu. Prethodio je prelasku otvorene vode. Zarekao se da će ga pitati za razlog. Nikada nije dobio šansu za to; smrt se ušunjala između njih pre no što mu je to pitanje ponovo palo na pamet. 5 Skif se kretao preko vode tiho i graciozno, koliko god je to bilo moguće jednom motornom plovilu. Klizio je po sopstvenom odrazu ispod upečatljivo plavog letnjeg neba. Samo je stub tamnog dima iza njih prljao to savršenstvo. Dizao se sve više i više, šireći se usput. Desetine ljudi su stajale na obalama jezerceta, uglavnom u šortsevima i kupaćim kostimima. Posmatrali su oblak dima, zaklanjajući oči dlanovima. Veoma mali broj ljudi je zapazio (nimalo spektakularni)
prolazak motornog čamca. "Ovo je jezero Kivadin, ako baš oćete da znate", rekao je Džon. Pokazao je ispred njih, na drugi sivi dok i dobro održavanu kućicu za čamce, belu sa zelenim obrubom i otvorenim vratima. Roland i Edi su videli kanu i kajak u unutrašnjosti. "Kućica za čamce je moja", dodao je čovek u flanelskoj košulji. Izgovarao je čamac i kućica za čamce na način koji se nije dao opisati slovima, čumac je nešto najbliže, ali su ga oba putnika prepoznala. Tako je govorila raja u Kali. "Fino je održavana", rekao je Edi. Najviše da bi nešto rekao. "O, jašta je", rekao je Džoni. „Bavim se održavanjem, čuvanjem vikendica, rudimentarnom stolarijom. Propala kućica za čamce ne bi bila dobra reklama za moje usluge, zar ne?" Edi se nasmejao. "Verovatno ne bi." "Moj dom je na oko pola kilometra od obale. Zovem se Džon Kelam." Pružio je desnicu Rolandu, ne skrećući sa kursa. Išao je pravo, udaljavajući se od oblaka dima u pravcu kućice za čamce. Roland je stisnuo starčevu prijatno grubu ruku. "Ja sam Roland Desčejn od Gileada. Dugi dani i prijatne noći, Džone." Edi mu je pružio ruku. "Edi Din iz Bruklina. Drago mi je što smo se upoznali." Džon mu je protresao ruku. Pažljivo ga je posmatrao. Pustio ga je i rekao: "Nešto se upravo dogodilo, mladiću? Jeste, zar ne?" "Ne znam", odgovorio je Edi. Ne baš iskreno. "Odavno nisi video Bruklin, sinko?" "Nisam bio u Morhausu nit u u nekoj drugoj kući", rekao je Edi Din. Dodao je, kao da se plaši da će zaboraviti: "Mija je zatočila Suzanu. Zarobljena je u 1999. Suz može otiči u
Dogan, ali od toga nema velike vajde. Mija je zaključala sve kontrole. Suz ništa ne može. Kidnapovana je. Ona... ona..." Zaćutao je. Na trenutak je sve bilo tako jasno, kao san posle buđenja. Zatim je sve izbledelo kako to često biva sa snovima. Nije znao da li je to bila Suzanina poruka ili tvorevina njegove mašte. Mladiću, da li ti se nešto dogodilo? Znači i Kelam je nešto osetio. U tom slučaju se ne radi o mašti. Biće da je to bio neki oblik dodira. Džon je strpljivo čekao. Okrenuo se Rolandu kad mu je postalo jasno da od Edija više ništa neće saznati. "Da li se tvom drugaru ovo često događa?" "Ne baš često, ne, sai... mislim gospodine. Hvala vam što ste nam pomogli kad nam je pomoć bila neophodna. Zahvaljujem se mnogo, mnogo. Bilo bi neverovatno neuviđavno s naše strane da tražimo još, ali..." "Ali ćete je tražiti. Jašta, shvatio sam." Džon je malo ispravio kurs, skrećući ka razjapljenom ždrelu kućice za čamce. Roland je procenio da će stići za pet minuta. To mu je odgovaralo. Vožnja u malenom motornom čamcu mu nije smetala (iako su prilično nisko gazili, zbog težine tri odrasla čoveka). Jezero Kivadin je bilo preterano izloženo mesto za njegov ukus. Ako Džek Andolini (ili njegov naslednik, ako on bude smenjen) ispita dovoljan broj zaludnih kupača sigurno će naći nekog ko se seća malog skifa sa trojicom putnika i kućice za čamce sa urednim zelenim obrubom. Džonove kućica za čamce, blagodarim, reći će ti svedoci. Bolje da odmaknu što dalje niz zrak kad se to desi. Pre toga se moraju pobrinuti da Džon Kelam bude na sigurnom. U ovom slučaju bi „sigurno" po Rolandovoj proceni bilo tri pogleda na liniju horizonta ili oko stotinu točkova. Kelam, ni rod ni pomoz bog, nesumnjivo im je spasao živote pojavivši se niotkuda u pravom trenutku. Nije želeo da njihov spasilac to časno delo plati životom.
"Pa, već sam se rešio, učiniću šta god mogu za vas, ali moram da vas nešto pitam, dok još imam prilike." Edi i Roland su izmenjali kratak pogled. Revolveraš je rekao, "Odgovorićemo ako možemo. Što će reći, Džone od Ist Stonhema, ako procenimo da ti odgovor neće naškoditi." Džon je klimnuo. Pribirao je snagu. "Znam da niste duhovi, zašto što smo vas svi videli u radnji. Dodirnuli smo se kad sam vam stegnuo ruku. Video sam i senke koje bacate." Pokazao je na njihove senke. "Pravi ste pravcijati. Evo šta hoću da vas pitam: da li ste dolazeći?" "Dolazeći?" pitao je Edi. Pogledao je Rolanda, ali je njegovo lice bilo bezizražajno. Skrenuo je pogled ka Džonu Kelamu. Sedeo je na krmi navodeći ih ka kućici za čamce. "Žao mi je, ali ne..." "Poslednjih nekoliko godina viđeno je dosta takvih u ovim krajevima", nastavio je Džon. "Vaterford, Stonhem, Istočni Stonhem, Lovel, Švedska... bilo ih je čak do Bridžtona i Danske." Ovaj poslednji gradić je izgovorio kao Densske. Još uvek su ga zbunjeno gledali. "Dolazeći su ljudi koji se samo stvore niotkuda," rekao je. "Ponekad su obučeni u staromodna odela, kao da dolaze iz... prošlosti. Jedan je bio go ko od majke rođen. Videli su ga kako hoda sredinom autoputa 5. Vido ga je Džunior Angstrom. Mislim da je to bilo prošlog novembra. Ponekad govore stranim jezicima. Jedan je došao u Don Rasefortovu kuću u Vaterfordu. Sedeo je u kuhinji! Doni je penzionisani profesor istorije sa Vanderbilt koledža pa je snimio reči dolazećeg. Taj je brbljao prilično dugo. Zatim je otišao u vešernicu. Doni je krenuo za njim misleći da ovaj traži toalet. Kad je ušao u vešernicu ona je bila prazna. Imala je samo jedna vrata, ali je gost svejedno otišao." "Doni je puštao traku gotovo svima u Jezičkom odseku Vendija (odseeeeku) ali niko nije prepoznao na njoj snimljeni
jezik. Neko je rekao da je to veštački jezik sličan esperantu. Parlate li esperanto, momci?" Roland je odmahnuo glavom. Edi je (oprezno) rekao, "Čuo sam za njega, ali ne znam šta je to..." "Ponekad", nastavio je Džon, tiše nego pre, zato što su zašli u senku kućice za čamce, "ponekad su ozleđeni ili unakaženi. Skrnavi." Roland se trgao tako iznenadno i neočekivano da se čamac dobrano zaljuljao. Zapretila im je opasnost da se prevrnu. "Šta je bilo? Šta si rekao? Ponovi nam to Džone. Jako sam raspoložen da te čujem." Džon je očigledno mislio da je ovde reč o verbalnom razumevanju. Drugi put se ozbiljno potrudio da pažljivije izgovori ključnu reč. "Uništeni. Kao žrtve nuklearnog rata ili stanovnici zone za odlaganje nuklearnog otpada, nešto slično." Spori mutanti", rekao je Roland. "Mislim da govori o sporim mutićima. Ovde, u ovom gradu." Edi je klimnuo, misleći na Sedokose i Pubiće u Ludu. Setio se i izobličene košnice i monstruoznih insekata koji su iz nje ispuzali. Džon je ugasio maleni motor, pa su sve troje sedeli u čamcu, slušajući udarce talasa o aluminijumsku oplatu. "Spori mutanti", rekao je starac, kao da uživa u ukusu tih reči. "Jašta, mislim da je to veoma dobar naziv. Ali oni nisu jedini. Bilo je i životinja, takođe. Ptica koje niko, nikad nije vido u ovim krajevima. Dolazeći su ipak ono što najviše zabrinjava ljude. 0 njima se najviše govori. Doni Rasefort je nazvao svog poznanika na Univerzitetu Djuk, taj je okrenuo nekog na Odseku psiholoških studija, čudi me da imaju tako nešto na koledžu, ali je ispalo da imaju, žena sa Psiholoških studija otkrila nam je da takve ljude zove dolazećim. Kad nestanu, što se uvek dešava, izuzev jedared kad je neki tip umro u Ist Konvej Vilidžu, zovu iz odlazeći. Gospođa je rekla
da neki naučnici koji proučavaju takve stvari, zovu ih naučnicima, iako se mnogo ljudi s tim ne bi složilo, veruju da su ti ljudi posetioci sa drugih planeta koje svemirski brod ostavlja i kupi, ali najveći broj misli da se radi o vremenskim putnicima ili osobama iz paralelnih svetova." "Koliko dugo to traje?" pitao je Edi. "Otkad se dolazeći pojavljuju?" "O, dve-tri godine. Preovlađujući utisak je da se situacija pogoršava. Video sam par njih, a jednom i ćelavu ženu sa nečim što je ličilo na krvavo oko nasred čela. Vido sam ih iz daljine, dok ste vi momci veoma blizu." Nagnuo se prema njima, oslonivši se na mršava kolena dok su mu oči (plave poput Rolandovih) živo blistale. Talasi su lenjo udarali po čamcu. Edi je osećao snažni poriv da ponovo stegne Džona Kelama za ruku, da vidi da li će se nešto dogoditi. Setio se još jedne Dilanove pesme Visions of johanna. Edi nije žudeo za vizijama Džoane, već za vizijom žene sličnog imena. "Jašta", nastavio je Džon, "vi, momci, veoma stvarni. Pomogao sam vam najbolje što sam mogao zato što u vama nisam osetio ni primesu ničeg lošeg, iako vam moram reći da nikad nisam video takvu pucačku veštinu, želeo bih da znam: da li ste dolazeći ili niste?" Roland i Edi su ponovo izmenjali poglede, stariji je odgovorio. "Da", rekao je. "Rekao bih da jesmo." "Strava", prošaptao je Džon. Bio je toliko zbunjen da ga ni izborano lice nije sprečavalo da izgleda kao dete. "Dolazeći! Možete li mi reći odakle dolazite?" Pogledao je Edija s osmehom kakav imaju ljudi koji su upravo čuli dobru šalu i rekao: "Samo nemojte reći da ste iz Bruklina." "Ali, ja jesam iz Bruklina", rekao je Edi. Samo što se ne radi o Bruklinu iz ovog sveta, što mu je bilo jasno. U svetu iz kog dolazi, dečju knjigu Čarli Čuf Ću, napisala je žena po imenu Beril Evans; u ovom ga je napisala neka Klaudija i Ines Bečmen. Beril Evans mu je
zvučala istinito, a Klaudija i Ines Bečmen lažno kao novčanica od tri dolara, ali je Edi bio sve bliže zaključku da je Bečmenova ona prava. Zašto? Zato što je bila deo ovog sveta. "Ja jesam iz Bruklina. Iako to nije... pa... isti Bruklin." Džon Kelam ih je još uvek posmatrao sa detinjastim čuđenjem. "Šta je s ovim drugim ljudima? S vašim odborom za doček? Da li su...?" "Nisu", odgovorio je Rolan. "Oni nisu. Nemamo vremena za priču, Džone, ne sad." Oprezno se podigao na noge. Uhvatio se za gredu i izašao iz čamca uz blagi, bolni trzaj. Džon je pošao za njim dok je Edi izašao zadnji. Morali su da mu pomognu. Uporni bol u desnoj nozi se malo smanjio, ali je noga i dalje bila ukočena i podnadula, nepouzdana. "Hajdemo do tebe", rekao je Roland. "Moramo pronaći jednog čoveka. Nadam se da ćeš moći da nam pomogneš." Možda će nam pomoći na više načina, pomislio je Edi. Krenuo je za njima na sunce. Stisnutih zuba šepao je s ranjenom nogom. Pogubio bi sveca za desetak aspirina. KITICA: Komala-kvasni-hleb! Idu u pakao ili gore na nebo! Kad su pištolji potegnuti i vatre raspaljene, Moraš ih gurnuti u pećnicu. ODGOVOR: Komala-hajd-sedam! Soli i brašna uz kvasac! Izmesite ih i zagrejte Gurnite ih u rernu.
Osma strofa Igra dobacivanja
1 U zimu 1984-85, kad je Edijeva upotreba heroina tiho prešla granicu Zemlje povremenog uzimanja i prešla u Kraljevstvo zbilja loših navika, Henri Din je upoznao devojku u koju se ubrzo i zaljubio. Edi je smatrao da je Silvija Goldover vrhunski tvor (smrdelo joj je ispod pazuha, a sa mikdžegerovskih usana bazdio je zmajski zadah), ali je ćutao kao zaliven zato što je Henri mislio da je divna, a on nije želeo da vreda bratovljeva osećanja. Zaljubljeni par je tu zimu proveo šetajući se vetrovitim plažama Koni Ajlenda ili vatajući se u zadnjim redovima bioskopskih dvorana Tajms skvera kad bi ostali bez kokica i čipsa. Edi je filozofski pristupio novoj osobi u Henrijevom životu; ako je Henri mogao da pređe preko užasnog zadaha i ukrsti jezik sa Silvijom Goldover, svaka mu čast. Edi je ta tri siva meseca proveo uglavnom sam i uraden u porodičnom stanu Dinovih. Nije se žalio; situacija mu je, naprotiv, prijala. Da je Henri bio tamo, insistirao bi na televiziji i maltretirao Edija zbog njegovih kaseta s pričama. ("O, bože! Edi će se prosvetliti slušajući pričice o vilenjacima, ogrima i slatkim malim patuljcima.") Uvek je Orke zvao ogrima, a Ente „izboranim hodajućim grančicama". Henri se gadio fantastičnih priča. Edi je ponekad pokušavao da mu kaže da ništa nije fantastičnije od budalastih popodnevnih sapunica,
ali bezuspešno; Henri je mogao da vam ispriča sve o zlim blizancima iz Opšte bolnice i jednako zloj maćehi u Svetioniku. Kraj ljubavne afere Henrija Dina, koja se završila tako što mu je Silvija Goldover ukrala devedeset dolara iz novčanika, ostavivši kratku poruku Žao mijey Henri i otrčala svom bivšem momku, bio je na mnogo načina olakšanje ža Edija. Sedeo je na sofi u dnevnoj sobi slušajući Džona Gilguda kako čita Tolkinovu trilogiju Gospodar prstenova, dok mu se blaženstvo penjalo uz desnicu. Lutao je Mračnom šumom i rudnicima Morije sa Frodom i Semom. Voleo je Hobite. Mogao je u zdravlju i veselju proživeti čitav život u Hobitonu, gde je najgora droga u opticaju bila duvan i gde starija braća nisu dangubili gnjaveći mlađu. Kolibica Džona Kelama usred šume sa iznenađujućom snagom ga je vratila u te davne i tamom obojene dane. Koliba je odisala hobitonskom atmosferom. Nameštaj u dnevnoj sobi je bio malen i savršen: sofa i dve fotelje sa tapaciranim naslonima za ruke i uzglavljem. Na zlatom uokvirenoj crno-beloj fotografiji u dnevnoj sobi sigurno su bili Kelamovi roditelji, a s one na suprotnom zidu su ih najverovatnije posmatrali deda i baba. Tu je bila i uramljena zahvalnica dobrovoljnog vatrogasnog društva Ist Stonhema. U sobi je bio i raspevani papagaj u kavezu. Pored ognjišta je dremala mačka. Podigla je glavu kad su naišli, za trenutak je zelenim očima osmotrila strance i nastavila da spava. Pepeljara na postolju se odmarala pored Kelamove fotelje. Imao je dve lule, jednu od kukuruzovine i drugu od korena belog vresa. Imao je i staromodni emerson radiokasetofon (radio je imao skalar sa više talasnih dužina i veliko, nazubljeno dugme za traženje stanica), ali nije imao televizor. Soba je prijatno mirisala na duvan i suvo, mirišljavo bilje. Uprkos čudesnoj čistoći, jedan pogled je bio dovoljan da se zaključi da njen stanovnik nije oženjen. Koliba Džona Kelama bila je oda spevana u čast samotnjačkog života.
"Kako je tvoja noga?" pitao je Džon. "Reko bi' da je krvarenje napokon prestalo, al' imaš popriličnu rupu na pantalonama." Edi se nasmejao. "Boli kao sam đavo, ali mogu da hodam, što znači da sam dobro prošo." "Kupatilo je tamo, ako hoćeš da se opereš", rekao je Kelam, pokazujući na vrata. "Kad bolje razmislim to nije loša ideja", rekao je Edi. Pranje se pokazalo kao bolno, ali blagotvorno iskustvo. Rana je bila duboka, ali je tane promašilo kost. Ona na ruci je bila još manji problem. Zrno je samo prošlo kroz nju. Kelam je, hvala bogu, u fioci s lekovima imao hidrogen. Edi ga je nasuo na ranu, škrgućući zubima od bola. Požurio je da isto učini sa ozledama na nozi i glavi. Žurio se u strahu da ga hrabrost ne izneveri. Probao je da se seti da li su se Frodo i Sem ikada suočili sa užasima makar izdaleka sličnim hidrogenu, ali uzalud. Njima je bilo lako, lečili su ih vilenjaci, zar ne? "Imam nešto što bi ti moglo pomoći", rekao je Kelam kad je Edi izašao iz kupatila. Starac je otišao u obližnju sobu vrativši se sa braon bočicom za lekove. Unutra su bile tri pilule. Istresao ih je na Edijev dlan i rekao, "Ovo mi je ostalo od prošle godine kad sam se okliznuo na ledu i slomio ključnu kost. Zove se perkodan. Ne znam da li još deluje, ali..." Edi je zasjao od sreće. "Perkodan, a?" pitao je i istresao pilule u usta pre no što je Džon Kelam stigao da mu odgovori. "Zar nećeš da gucneš malo vode, sinko?" "Jok", rekao je Edi, radosno žvaćući. "Očas sam ih proguto." Na stolu pored kamina bila je staklena kutija puna loptica za bejzbol. Edi se odšetao do nje, zanimao ga je njen sadržaj.
"O, bože", rekao je, "imaš loptice s potpisom Mela Parnela! I Leftija Gruva! Boga mu poljubim!" "Nije to ništa", rekao je Kelam, podižući lulu od korena belog vresa. "Pogledaj gore na policu." Uzeo je kesicu princ albert duvana iz fioke na stolu i počeo da puni lulu. Nije mu promakao Rolandov čeznutljivi pogled. "Da li pušiš?" Roland je klimnuo. Iz džepa na košulji je izvadio listić. "Možda bi' mogo da smotam jednu." "O, imam ja nešto bolje za tebe", rekao je Kelam. Odmah zatim je po drugi put nestao iz sobe. Krajnja prostorija bila je jedva nešto veća od povećeg ormana. Iako je pisaći sto bio mali, Kelam se jedva provlačio pored njega. "Dobri bože", rekao je Edi, videvši lopticu na koju je Kelam verovatno mislio. "Ima Bejbov potpis!" "Jašta", potvrdio je Kelam. "I to ne u dresu Jenkija. Ne volim loptice s potpisima igrača Jenkija. Ta je potpisana kad je Rut još nosio dres Red soksa..." Prekinuo je. "Evo ih, znao sam da ih imam. Možda su ustajale, ali bolje ikakve nego nikakve. Tako je bar moja majka govorila. Izvolite gospodine. Ostavio ih je moj rođak. Ionako je previše mlad za pušenje." Domaćin mu je dodao gotovo punu paklu cigareta. Roland ih je polako okrenuo u rukama, zatim je pokazao na ime. "Video sam sliku dromedara, ali to ne piše ovde, zar ne?" Kelam je počastio Rolanda osmehom iskrenog iznenadenja. "Ne", rekao je. "Tu piše kamel što mu dođe isto." "A", reče Roland. Pokušavao je da izgleda kao da je razumeo. Izvukao je jednu cigaretu i pažljivo pogledao filter pre no što je stavio u usta. "Ne tako, okreni je", posavetovao ga je Kelam. "Vaistinu?" "Jašta."
"Isuse, Rolande! Ima Bobi Doera... dva Teda Vilijamsa... Džona Peskija... Frenka Malzouna..." "Ta imena ti ništa ne znače, je l’ da?" domaćin je pitao Rolanda. "Ne", rekao je Roland. "Prijatelju... hvala ti." Uzeo je šibicu koju mu je sai Kelam ponudio. "Moj prijatelj već neko vreme nije bio na ovoj strani. Mislim da mu mnogo toga nedostaje." "Strava", prokomentarisao je Kelam. "Dolazeći! Dolazeći u mojoj kući! Ne mogu da verujem!" "Gde ti je Djui Evans?" pitao je Edi. "Nemaš lopticu Djuija Evansa." "Šta si rekao?" pitao je Kelam otegnutim glasom. "Možda ga još tako ne zovu", promrmljao je Edi, gotovo sebi u bradu. "Dvajt Evans? Igra na desnoj strani polja?" "O", klimnuo je Kelam. "Pa, u toj vitrini držim samo najbolje." "Djuiju je tu mesto, veruj mi", rekao je Edi. "Možda još nije zaslužio da se nađe u Dvorani slavnih Džonija Kelama, ali sačekaj nekoliko godina. Sačekaj do 1986. Kad smo već kod toga, Džone, želim da ti kažem par reči kao ljubitelj ove igre, je F važi?" "Naravno", rekao je Kelam. Govorio je otegnutim naglaskom baš kao raja u Kali. Roland je, u međuvremenu, povukao dim. Izbacio ga je iz sebe, namršteno gledajući cigaretu. "Reči su Rodžer Klemens", rekao je Edi. "Upamti to ime." "Klemens", ponovio je Džon Kelam, ali s nevericom. S druge strane jezera Kivadin dopro je slab zvuk velikog broja sirena. "Rodžer Klemens, jašta, zapamtiću. Ko je on?" "Recimo samo da ćeš ga poželeti na gornjoj polici", rekao je Edi, lupkajući po vitrini. "Možda na istoj polici sa Bejbom." Kalemove oču su zasjale.
"Reci mi nešto, sinko. Da li su Red soksi pobe-dili? Da li su..." "Ovo nije dim, već prljav vazduh", rekao je Roland. Pogledao je Kelama na njemu tako nesvojstven prekoran način da se Edi nasmejao. "Nema nikakvog ukusa. Da li ljudi stvarno puše ove stvari?" Kelam je uzeo cigaretu iz revolveraševih ruku. Otkinuo je filter, vrativši mu je. "Probaj sad", rekao je. Zatim se obratio Ediju. "Pa? Izvukao sam te iz neprilike na drugoj strani jezera. Ipak mi nešto duguješ. Da li su osvojili šampionat? Bar do tvog vremena?" Edijev osmeh je izbledeo, ozbiljno se zagledao u starca. "Reći ću ti, ako zbilja želiš da znaš, Džone. Želiš li?" Razmišljao je, pušeći lulu. Zatim je rekao, "Kad bolje razmislim, neću. To bi mi pokvarilo uživanje." "Reći ću ti nešto", raspoloženo je nastavio Edi. Bio je veseo, Džonove pilule su počele da deluju. To je bio dobar znak. "Ne želiš da umreš pre 1986. Ta godina će biti posebna." "Zbilja?" "Apsolutno." Edi se obratio revolverašu. "Šta ćemo s našim prtljagom, Rolande?" Roland sve do tog trenutka nije mislio o tome. Ono malo stvari što su imali od Edijevog lepog noža za rezbarenje kupljenog u Tukovoj bakalnici do Rolandove drevne vrećice, dobijene na dar od oca na drugoj strani horizonta vremena, ostale su za njima kad su prošli kroz vrata. Kad su proleteli kroz vrata. Revolveraš je pretpostavio da su ostale u prašini pred radnjom u Istočnom Stonhemu, iako nije bio siguran; bio je prezauzet naporima da sebe i Edija skloni s čistine pre no što im strelac s moćnom puškom ne raznese glave. Bilo je teško misliti o dugogodišnjim saputnicima izgorelim u vatri koja je dosad sigurno progutala čitavu radnju. Još više ga je bolela pomisao da su mogle završiti za Andolinijevim pojasom kao trofeji (neprijateljski skalpovi).
Trgnuo se potresen takvom slikom. "Rolande? Šta je s..." "Imamo pištolje. To je sav prtljag koji nam je potreban", rekao je Roland, malo grublje no što je hteo. „Džejk ima ČuČu knjigu, napraviću i drugi kompas ako nam zatreba. Inače..." "Ali..." "Ako govoriš o svojim stvarima, sinko, pitaću te nešto o njima kad za to dođe vreme", rekao je Kelam. "Ali zasad, mislim da je tvoj prijatelj u pravu." Edi je znao da je njegov prijatelj u pravu. Njegov prijatelj je gotovo uvek bio u pravu. To je bila jedna od njegovih osobina koje je još uvek mrzeo. Hteo je svoj prtljag, prokletstvo, i to ne zbog čistih farmerki i para čistih košulja. Nije žalio za zalihom municije, niti za rezbarskim nožem, ma kako dobar bio. U kožnoj vrećici je čuvao uvojak Suzanine kose koji je još uvek slabo mirisao na nju. To mu je nedostajalo. Šta je, tu je. "Džone", rekao je, "koji je danas dan?" Guste sede obrve iznenađeno su se podigle. "Ti to ozbiljno?" Edi je klimnuo: "Deveti juli. Leta gospodnjeg hiljadu devetsto sedamdeset i sedme." Edi je tiho zviznuo kroz napućene usne. Roland se primakao panoramskom prozoru sa ostatkom cigarete među prstima. Pored kuće nije bilo ničeg izuzev drveća i nekoliko zavodljivih plavetnih tragova takozvanog „Kivadina". Stub crnog dima se još uvek dizao u vazduh, kao da želi da ih podseti da je svaki osećaj mira u ovoj sredini čista iluzija. Morali su da odu odavde. Ma koliko strahovali za Suzanu Din, moraju pronaći Kalvina Tauera i završiti posao s njim. Moraju da požure. Zato... Edi se oglasio, kao da mu čita misli: "Rolande? Ubrzava. Vreme na ovoj strani ubrzava." "To znači da šta god da učinimo, mora biti iz prve valjano urađeno. U ovom svetu nema vraćke. Ovde nema
popravke." I Roland je to znao. 2 "Tragamo za jednim Njujorčaninom", rekao je Edi Džonu Kelamu. "Jašta, takvih ovde leti ima kol'ko oćete." "Zove se Kalvin Tauer. Ovde je s prijateljem Aronom Dipnoom." "Znam." Kelam je otvorio staklenu kutiju sa bejzbol lopticama i izvukao onu sa imenom Karl Jastrzemski. Ime je bilo ispisano rukopisom kakvim vladaju samo profesionalni sportisti. Prebacivao je iz ruke u ruku. "Svakog juna nas preplave dođoši, znaš to, zar ne?" "Znam", rekao je Edi. Osećao se bespomoćno. Pade mu na pamet da se Dvostruko Ružni već dočepao Tauera. Možda je zaseda kod radnje bila šlag na Džekovoj torti. "Pretpostavljam da ne možeš..." "Bio bih zreo za penziju kad ne bih mogao", raspoloženo mu je odgovorio Kelam bacivši Jas loptu Ediju. Ovaj je uhvatio desnicom, pomilovavši crvene šavove levicom. Taj dodir je porodio sasvim neočekivanu knedlu u grlu. Šta će ga podsetiti da se nalazi kući ako neće bejzbol? Ovaj svet je prestao biti njegov. Džon je imao pravo, bio je dolazeći. "Kako to misliš?" pitao je Roland. Edi mu je bacio loptu. Roland je presreo u letu ne skidajući pogled sa Džona Kelama. "Nisam bogzna kakav s imenima, ali poznajem gotovo svakog ko svrati u ovaj grad", rekao je. "Znam ih iz viđenja. Pretpostavljam da isto važi za svakog majstora za sve, koji iole nešto vredi. Taj mora da poznaje svakog ko zađe na njegovu teritoriju." Roland je klimnuo kao da sve razume. "Opiši mi tog momka."
Edi je rekao, "Visok je oko sto osamdeset i težak... pa, otprilike sto petnaest." "Znači teška kategorija." "Nego kako. Kosa ga je gotovo sasvim napustila." Edi je rukama zabacio kosu, izlažući slepoočnice (iz posekotine, uspomene na gotovo fatalni prolazak kroz nepronadena vrata, još uvek je curkala krv). Trznuo se za trenutak zbog bolova u nadlaktici, ali je krvarenje tamo već prestalo. Više ga je brinula rana na nozi. Kelamov perkodan je zasad potisnuo bol, ali ako je zrno još uvek unutra, Edi je mislio da jeste, moraće da ga izvadi. "Koliko je star?" pitao je Kelam. Edi je pogledao Rolanda, koji je samo odmahnuo glavom. Da li je Roland ikada video Tauera? Edi se nije mogao setiti. Verovatno nije. "Mislim da je u pedesetim." "On je kolekcionar knjiga, zar ne?" pitao je Kelam. Edijevo neskriveno iznenađenje izmamilo je starčev osmeh. "Rekoh ti da vodim računa o letnjim pridošlicama. Nikad ne znate ko će se pokazati kao propalica. Možda i lopov. Ili, kao pre osam-devet godina, kad smo imali onu ženu iz Nju Džerzija, palikuća." Kelam je odmahnuo glavom. "Izgledala je kao provincijska bibliotekarka. Ličila je na damu koja ne bi uplašila ni gusku, što je nije sprečilo da pali ambare po Stonhemu, Lovelu i Vaterfordu." "Otkud znaš da je trgovac knjigama?" pitao je Roland, dobacujući loptu Kelamu, koji je odmah bacio Ediju. "Nisam to znao", rekao je. "Znam da ih skuplja, zato što je to rekao Džejn Sargas. Džejn ima radnjicu tamo gde se Dimiti roud odvaja od autoputa 5. Nekih kilometar i po odavde. Taj čovek i njegov prijatelj odsedaju na Dimiti roudu. Ako su to ta dvojica. Pretpostavljam da jesu." "Njegov prijatelj se zove Dipno", rekao je Edi, bacivši Jas lopticu Rolandu.
Revolveraš je uhvatio, dobacivši je Kelamu. Zatim je prišao kaminu i bacio poslednji ostatak cigarete na gomilicu pepela na rešetkama. "Rekao sam ti da mi imena mnogo ne znače, ali je njegov prijatelj mršav i ima oko sedamdeset godina. Hoda kao da ima problema s kukovima. Nosi naočari sa metalnim okvirima." "To je on, nema sumnje", rekao je Edi. "Džejn ima radnjicu, Seoske tričarije. Nagurala je nešto nameštaja u ambar, uglavnom ormane i vitrine. Specijalizovala se za krevetske prekrivače, staklo i stare knjige. Sve to lepo piše na tabli ispred radnje." "Šta je uradio Kal Tauer? Ušao je u radnju i krenuo s razgledanjem?" Edi nije mogao da veruje, istovremeno je morao verovati. Knjižar je s negodovanjem pristao da napusti Njujork čak i pošto su Džek i Džordž Bjondi pretili da će spaliti najdragocenije knjige pred njegovim očima. Ta budala je otvorila post restant čim je stigao ovamo s Dipnoom, ili je bar nagovorio svog prijatelja da to uradi. Zlikovcima je to bilo svejedno. Kalahan mu je ostavio pismo poručujući mu da prekine sa oglašavanjem prisustva u Ist Stonhemu. Padre je završio pismo pitanjem Kolikoglup možeš biti??? Odgovor je očigledno bio: Ko tocilo. "Jašta", odgovorio je Kelam. „Samo što se nije zaustavio na pukom švrljanju." Pogledao ga je blistavim plavim očima, poput Rolandovih. "Potrošio je nekoliko stotina dolara na knjige. Platio je čekovima. Zatim je od nje zatražio spisak knjižara u oblasti. Ima ih nekoliko, na primer, Ideja u Norveškoj i Vaše đubre, moje blago u Frajburgu. Zamolio je da napiše imena nekoliko meštana, kolekcionara raspoloženih da prodaju pokoju knjigu. Džejn je bila đavolski uzbuđena. Rastrubila je priču o retkom posetiocu po čitavom mestu." Edi je stavio ruku na čelo i zaječao od muke. To je bio čovek kog je upoznao. To je mogao biti samo Kalvin Tauer. O
čemu li je samo razmišljao? Da li je poverovao da je bezbedan čim je otišao severno od Bostona? "Možeš li nam reći kako da ih nađemo?" pitao ga je Roland. "O, mogu i više od toga. Mogu da vas odvedem do njih." Roland je dotad dokono prebacivao lopticu iz ruke u ruku. Ostavio se te zanimacije i odmahnuo glavom. "Ne. Ti ideš na drugo mesto." "Gde?" "Tamo gde ćeš biti bezbedan", rekao je Roland. "I ne želim da znam tačnu lokaciju, sai. To nas ne zanima." "Zovite me Sem, do đavola. Vaš predlog mi se ni najmanje ne sviđa." "Nije važno. Nemamo vremena." Roland je razmišljao, zatim je rekao: "Imaš li kočiju bez konja?" Kelam je bio zatečen. Zbunjeno se iscerio. "Da, imam i kočiju i zapregu bez konja. Pun sam ko brod." Poslednja reč je zvučala kao broood. "Dobro. Odvešćeš nas do Dimiti rouda i Tauera u jednom vozilu dok će Edi..." Roland je zastao. "Edi, da li još znaš da voziš?" "Rolande, vređaš moja osećanja." Roland se nije nasmejao. On ni u najboljem raspoloženju nije imao mnogo smisla za humor. Umesto toga, posvetio se dan-tetu, malom spasiocu, kog im je ka poslala. "Kad pronađemo Tauera, poći ćeš svojim putem, Džone. To jest, bilo kojim koji nije naš. Idi na odmor, ako hoćeš. Dva dana će biti dovoljno, posle toga se možeš vratiti svojim poslovima." Roland se nadao da će do večeri završiti sve poslove u Ist Stonhemu. Izbegavao je da to pomene, strahujući od uroka. "Bojim se da ne shvatate moju situaciju. Ovo je vrhunac sezone", rekao je Kelam. Podigao je ruke pa mu je Roland bacio lopticu. "Moram da ofarbam kućicu za čamce... da promenim crepove na ambaru..."
"Ako ostaneš s nama", rekao mu je Roland, "verovatno nećeš biti u prilici da menjaš crepove na ambaru." Kelam ga je pogledao podignutih obrva. Pokušavao je da proceni Rolandovu ozbiljnost. Nije mu se dopadalo ono što je video. Dok su oni razgovarali, Edi je uhvatio sebe kako se pita da li je Roland ikada video Tauera sopstvenim očima. Shvatio je da je njegov prvi odgovor na to pitanje bio pogrešan, revolveraš je video knjižara. Naravno da jeste. On je prevukao vitrinu punu Tauerovih prvih izdanja u Pećinu vrata. Gledao je pravo u njega. Video je nešto iskrivljenu sliku, ali... Prekinuo je ovaj tok misli i naizgled neizbežnim procesom asocijacije skrenuo ka Tauerovim dragocenim knjigama, retkostima poput Dogana Bendžamina Slajtmena Juniora i Jerusalimova Stivena Kinga. "Idemo, čim uzmem ključeve", rekao je Kelam. Edi ga je zaustavio u pokretu: "Čekaj." Kelam ga je zbunjeno pogledao. "Imamo još da popričamo." Podigao je ruke tražeći lopticu. "Edi, nemamo mnogo vremena", podsetio ga je Roland. "Znam", rekao je Edi. I to verovatno bolje nego ti, pošto je moja žena u cajtnotu. "Da mogu prepustio bih tog bednika Tauera Džeku Andoliniju. Posvetio bih se spasavanju Suzane. Ali mi ka to ne dozvoljava. Prokleta i neumoljiva ka." "Moramo..." "Umukni." Reči su izletele, iznenadivši i samog Edija koji nikada ništa slično nije rekao Rolandu. Nije osećao želju da ih povuče. U glavi mu je odjekivao refren iz Kale: Komalahajd-hajd, pregovori nisu završeni. "O čemu razmišljaš?" pitao ga je Kelam. "O čoveku po imenu Stiven King. Da li ti je to ime poznato?" Iz Kelamovih očiju je pročitao da jeste.
3 "Edi", rekao je Roland. Govorio je nesigurnim glasom koji mladić nikada ranije nije čuo. Neodlučanje koliko ija. To nije bila utešna misao. "Andolini nas možda još uvek traži. Još važnije je što možda baš sad traga za Tauerom, pošto smo mu mi kliznuli iz prstiju... Sai Kelam nam je jasno predstavio da je Tauer od sebe načinio veoma vidljivu metu." "Slušaj me", rekao je Edi. "Sledim predosećaj, ali se ne radi o običnoj slutnji. Sreli smo čoveka, Bena Slajtmena, koji je napisao knjigu u drugom svetu. Tauerovom svetu. Ovom svetu. Sreli smo još jednog, Donalda Kalahana. On se pojavljuje kao lik u knjizi iz drugog sveta. Ponovo je u pitanju ovaj svet." Kelam je bacio loptu. Edi je dohvatio i ispod ruke, snažno bacio ka Rolandu. Revolveraš je, s lakoćom, uhvatio. "Cela stvar mi ne bi toliko značila da nas knjige od početka ne progone, što se ne može poreći. Dogan, Čarobnjak iz Oza, Čarli ČufČuf. Čak i Džejkov završni sastav. A sad i Jerusalimovo. Ako taj Stiven King zaista postoji..." "O, on postoji, to je sigurno", rekao je Kelam. Pogledao je kroz prozor ka jezercetu Kivadin, zvuku sirena s druge strane vode i stubu dima koji je ružio plava nebesa kužnom gareži. Pružio je ruku, tražeći loptu. Roland je zavitlao sporu, zafelširanu loptu koja je na najvišoj tački putanje gotovo očešala tavanicu. "Čitao sam knjigu za koju ste toliko zagrejani. Kupio sam je u gradu, u Buklendu. Mislim da je sjajna." "To je priča o vampirima." "Jašta, čuo sam ga kako o njoj priča na radiju. Rekao je da je inspirisan Drakulom. "Slušao si pisca na radiju", rekao je Edi. Imao je ono s druge strane ogledala, dole niz zečju rupu, pa na kometu osećanje. Pokušao je da ga pripiše perkodanu. Nije štimalo. Odjedanput je samom sebi izgledao čudnovato
ne-stvarno, kao providna senka, tanak kao... pa, tanak kao stranica u knjizi. Nije mu pomagalo što je znao da je ovaj svet, u leto 1977. na vremenskom zraku, izgledao stvarnije od svih gde i kada, pa i od njegovih vremensko prostornih koordinata. Taj osećaj je bio u potpunosti subjektivan, zar ne? Kako bilo ko može znati da nije lik u priči nekog pisca ili prolazna misao u glavi nekog putnika u autobusu ili trunčica u božjem oku? Razmišljanje o sličnim stvarima je ludačka rabota. Ona, u odgovarajućoj količini, zbilja može izludeti čoveka. Pa ipak... Did-a-čik, Did-a-či, ne brini se, imaš ključ. Ključevi su moja specijalnost, pomislioje Edi. I odmah zatim: King (kralj je ključ, zar ne? Kala, Kalahan. Grimizni Kralj) king, Stiven i Cmg. Da li je Stiven King Grimizni Kralj ovog sveta? Roland se smirio. Edi je bio siguran da mu nije lako, ali su teškoće bile revolveraševa specijalnost. "Ako imaš još neko pitanje, navali." Načinio je kružni gest rukom. "Rolande, teško mi je. Ne znam gde da počnem. Imam tako velike ideje... tako... Ne znam, tako su jebeno i temeljno zastrasujuće..." "U tom slučaju je najbolje da ne komplikujemo." Roland je uhvatio loptu koju mu je Edi dobacio, ali mu je igra dobacivanja već dosadila. "Moramo da krenemo." Edi je to dobro znao. Obasuo bi ga pitanjima u vožnji, da su svi mogli ići istim vozilom. Ali nisu. Roland nikada nije vozio motorno vozilo, što je značilo da se Edi i Kelam ne mogu voziti zajedno. "Dobro", rekao je. "Ko je on? Počnimo s tim. Ko je Stiven King?" "Pisac", rekao je Kelam, pogledavši Edija kao da se pita, Jesi li ti blesav, sinko? "Živi u Bridžtonu s porodicom. Priča se da je dobar momak." "Koliko ima odavde do Bridžtona?"
"O... trideset pet-četrdeset kilometara." "Koliko je star?" Edi je kopao, mahnito svestan da je nadomak pravih, ali zasad još nepoznatih pitanja. Džon Kelam se namrštio, računajući u sebi. "Nije mnogo mator, rekao bih. Trideset i kusur." "Ta knjiga... Jerusalimovo... da li je bila bestseler?" "Ne znam", odgovorio je Kelam. "Ovde se mnogo čitala, to ti mogu reći. Zato što je radnja smeštena u Mejnu. I zbog reklama na televiziji, znaš. Po njegovoj prvoj knjizi je snimljen film, ali ga nisam gledao. Činio mi se odviše krvavim." "Kako se zvao?" Kelam je razmislio i odmahnuo glavom. "Ne mogu da se setim. Samo jedna reč. Prilično sam siguran da je u pitanju žensko ime, ali je to sve što znam. Možda ću se setiti." "Šta misliš, da nije dolazeći?" Kelam se nasmejao. "Rođen je i odrastao ovde, u državi Mejn. To ga verovatno čini domorocem." Roland je posmatrao Edija sa sve većim nestrpljenjem, pa je ovaj odlučio da odustane. Ovo je bilo gore od igranja dvadeset pitanja. Ali, prokletstvo, padre Kalahan je bio stvaran a ipak se nalazio u beletrističkom delu tog čoveka, Kinga. Pisac je živeo u oblasti koja je kao magnet privlačila one koje je Kelam zvao dolazeći. Jedan od dolazećih ga je jako podsećao na slugu Grimiznog Kralja. Džon je opisao ženu sa ćelavom glavom i krvavim okom na središtu čela. Vreme je da se okane Kinga i krene po Tauera. Ma koliko ga nervirao, Kalvin Tauer je posedovao izvesni prazni plac na kom je rasla najdragocenija ruža u vasioni. Takođe je znao sve o retkim knjigama i ljudima koji su ih napisali. Najverovatnije je znao mnogo više o autoru Jerusalimova od sai Kelama. Kucnuo je čas da se okane toga. Ali... "Dobro", rekao je, bacajući loptu domaćinu. "Zaključaj lopticu pa ćemo krenuti za Dimiti roud, ako se slažeš. Imam
još par pitanja za tebe." Kelam je slegnuo ramenima i vratio Jas lopticu u staklenu kutiju. "Kako god hoćeš." "Znam", rekao je Edi. Najedanput je, po drugi put od prolaska kroz vrata, Suzana postala neobično bliska. Video je kako sedi u prostoriji prepunoj starinske naučne i merne opreme. To je zasigurno bio Džejkov Dogan... ali, viđen okom Suzanine mašte. Video je kako govori u mikrofon, iako je nije mogao čuti, video je njen otečeni stomak i preplašeno lice. Ma gde da je bila, bila je veoma trudna. Trudna i spremna da se oslobodi ploda. Znao je šta mu poručuje: Dođi, Edi, spasi me. Edi, spasi nas, učini to pre no što bude prekasno. "Edi?" pitao ga je Roland. "U trenu si posiveo. Da li je to zbog noge?" "Jašta", odgovorio je Edi, iako ga noga uopšte nije bolela. Setio se narezivanja ključa i strašne odgovornosti koju takav zadatak nosi sa sobom. Ključ je morao biti izuzetno precizno načinjen. Evo ga opet, u jako sličnoj situaciji. Napipao je nešto, znao je to... ali šta? "U pitanju je moja noga." Obrisao je znoj s čela. "Džone, što se tiče imena knjige. Jerusalimovo. Misli se na sveti grad, zar ne?" "Jašta." "To je ime grada iz knjige." "Druge knjige Stivena Kinga." "Jašta." "Drugog romana." „Edi", rekao je Roland, "ovo je dovoljno." Edi je odmahnuo rukom, poručujući mu da ga ne prekida. Trgnuo se zbog bola u ruci. Obratio se Džonu Kelamu. "Jerusalimovo ne postoji, zar ne?"
Kelam je pogledao u Edija kao da sumnja u njegov zdrav razum. "Naravski da ga nema", rekao je. "To je izmišljena priča o izmišljenim ljudima i izmišljenom gradu. Ne zaboravi da se u njoj pominju vampiri." Da, pomislio je Edi, kad bih ti samo mogao reći da imam razloga da verujem da vampiri postoje... da i ne spominjem nevidljive demone, magične kugle i veštice... bio bi apsolutno ubeđen da sam poblesavio, zar ne? "Da li slučajno znaš da li je Stiven King čitavog života sedeo u tom Bridžtonu?" "Ne, nije. U ovaj kraj se doselio s porodicom pre dve-tri godine. Mislim da su prvo živeli u Vindhamu, gde su došli sa severnog kraja države. Ili u Rejmondu. U svakom slučaju bio je u jednom od gradova na Big Sebagu." "Da li bi se moglo reći da su ti dolazeći počeli da dolaze otkad se taj momak doselio u ovaj kraj?" Kelamove bujne obrve su se uzdigle i spojile. Sa druge obale čulo se glasno i ritmičko zavijanje, zvuk je podsećao na sirenu za maglu. "Znaš", rekao je Kelam, "možda u tom ima nešto istine, sinko. Možda se radi o slučajnoj podudarnosti, a možda i ne." Edi je klimnuo. Osećao se emocionalno ispražnjenim, kao advokat na kraju dugog i zahtevnog unakrsnog ispitivanja. "Zatvaramo radnju", rekao je Roland. "To bi mogla biti dobra ideja", rekao je Kelam, kriveći glavu u pravcu ritmičkog zova sirene za maglu. "To je brod Tedija Vilsona. On je gradski čuvar reda. Takođe je i šumar." Ovaj put je Ediju dobacio svežanj ključeva umesto loptice za bejzbol. "Dajem ti vozilo sa automatskim menjačem", rekao je. "U slučaju da si zarđao. Kamion ima ručni menjač. Sledi me. Sviraj, ako upadneš u nevolju." "Hoću, veruj mi", rekao je Edi.
Roland mu se obratio na izlazu: "Da li je to ponovo bila Suzana? Da li si zato posiveo u licu?" Edije klimnuo. "Pomoći ćemo joj ako možemo", rekao je Roland, "ali je ovo možda jedini način da stignemo do nje." Ediju je to bilo jasno. Takođe mu je bilo jasno da mogu stići prekasno. KITICA: Komalci'ka-ne U rukama si sudbine. Nije važno da li si stvaran ili ne Sve više kasniš. ODGOVOR: Komala-hajd-osam! Sve više kasniš Bez obzira kakvu bacaš sen, U rukama si sudbine.
Deveta strofa Edi se grize za jezik
1 Padre Kalahan je dve nedelje pre pucnjave kod Čip Mekvejove bakalnice nakratko posetio poštu u Ist Stonhemu. Bivši sveštenik parohije Jerusalimovo napisao je poruku. Iako adresovana na Arona Dipnoa i Kalvina Tauera bila je namenjena ovom drugom. Po tonu nije bila naročito prijateljska: 6/27/77 Taueru, Ja sam prijatelj momka koji ti je pomogao s Andolinijem. Gde god da si, moraš bez oklevanja promeniti mesto boravka. Nađi ambar, napušteni kamp ili šupu ako nemaš drugog izbora. Možda ti neće biti udobno ali ne zaboravi da je alternativa smrt. Shvatite me doslovce! Ostavite upaljena svetla u kući u kojoj stanujete i kola na parkingu ili prilazu. Sakrijte poruku o novom mestu boravka ispod patosnice sa vozačke strane ili ispod stepenica na zadnjoj strani kuće. Bićemo u kontaktu. Ne zaboravite da vas samo mi možemo osloboditi tereta koji nosite. Morate nam pomoći ako želite da vam pomognemo. Kalahan, od Eldovih.
Neka ovo bude tvoja POSLEDNJA poseta pošti. Koliko glup možeš biti??? Kalahan je rizikovao život da bi ostavio poruku dok je Edi, opčinjen Crnom trinaesticom, zamalo izgubio svoj. Kakav je bio efekat preduzetog rizika i oštrih upozorenja? Pa, Kalvin Tauer se bezbrižno šetkao seoskim predelima Zapadnog Mejna, loveći retka i dragocena izdanja. Edi je sledio Džona Kelama niz autoput 5, u društvu ćutljivog Rolanda. Skrenuo je za Kelamom na Dimiti roud osećajući kako mu raspoloženje prelazi u crvenu, opasnu zonu. Moraću da zarijem ruke duboko u džepove i zagrizem jezik, pomislio je. Nije bio siguran da će mu ta oprobana sredstva za uspostavljanje samokontrole u ovom slučaju biti dovoljna. 2 Kelamov ford F-150 je posle tiri kilometra skrenuo desno s autoputa 5 na Dimiti roud. Skretanje je bilo obeleženo sa dva znaka na zarđalom stubu. Na gornjem je pisalo ROKIT RD. Ispod njega je bio još jedan (još zarđaliji) sa ponudom KUĆICE SA POGLEDOM NA JEZERO NA NEDELJU, MESECILI PO DOGOVORU. Rokit roud je bio obična vijugava staza kroz drveće. Edi je zaostao za Kelamom da bi izbegao golemi oblak prašine koji je njihov novi prijatelj dizao starim kamionom. „Kočija bez konja" takođe je bio ford. Anonimni automobil sa avoja vrata čije ime bi mogao doznati samo ako bi pročitao hromirana slova sa zadnje strane vozila ili saobraćajnu dozvolu. Vožnja je bila gotovo blagosloven osećaj. Bilo je divno imati na raspolaganju stotinu konja gotovih da se propnu na najmanji pritisak desne noge na papučici gasa umesto jednog, živog između nogu.
Prijalo mu je i što se udaljavaju od zlokobnog zavijanja sirena. Progutale su ih senke golemog drveća. Okružio ih je slatki i oštri miris borove smole. „Lep kraj", prozborio je revolveraš. "Čovek se ovde može lepo odmoriti." To je bio njegov jedini komentar. Kelamov kamion je prolazio pored prilaznih puteva označenih brojevi ma. Pored svakog broja stajao je mali natpis DŽAFORDS RENTALS. Edi je hteo da saputniku skrene pažnju na Džafordsa kojeg su upoznali u Kali, Upoznali su ga jako dobro, ali se u poslednji čas predomislio. Čemu priča o nečem toliko očiglednom. Prošli su pored brojeva 15, 16, i 17. Kelam je kratko oklevao pred osa mnaesticom, zatim je pružio ruku kroz prozor pokazujući im da nastave. Edl je bio spreman da pođe još pre starčevog znaka. Mogao se kladiti da kućiu broj 18 nije ona prava. Kelam je skrenuo na sledećem prilazu. Edi ga je pratio. Automobilske gume su šaptale na debelom sloju borovih iglica. Odblesci plavetnila ponovo su se pojavili između drveća. Kad su konačno stigli do kućice broj 19, odakle se voda mogla dobro videti, Edi je zaključio da ovoj vodi, za razliku od Kivadina, mnogo bolje pristaje naziv jezerce. Bilo je jedva nešto veće od fudbalskog igrališta. Kućica je izgledala kao dvosobno zdanje. Imalo je zasvođeni trem okrenut vodi i par vremešnih ali udobnih stolica za ljuljanje. Na krovu se kočoperio limeni vetrokaz. Nije bilo garaže, niti parkinga iako je Edi mislio da vidi tragove parkiranog automobila. Debeli sloj istrulele vegetacije otežavao je tu vrstu procene. Kelam je ugasio motor. Edi je sledio njegov primer. Sad su čuli samo udaranje talasa o stene, ćarlijanje vetrića kroz borovu šumu i tihi ptičji poj.
Edi je pogleda desno, na revolveraša koji je mirno sedeo sa veštim, dugoprstim rukama spokojno sklopljenim na krilu. "Kako ti se čini?" pitao je Edi. "Tiho." Odgovorio je otegnutim naglaskom Kale. "Ima li koga?" "Rekao bih da ima." "Naslućuješ li opasnost." "Jašta. Pored mene je." Edi ga je odmerio mrkim pogledom. "Edi. Nameravaš da ga ubiješ, je l' tako?" Edi je, posle kraćeg oklevanja, priznao. Taj novootkriveni deo njegove prirode, jednostavan koliko i divalj, ponekad ga je uznemiravao, ali ga nije mogao poreći. Ko ga je, kad smo već kod toga, pronašao i izbrusio? Roland je klimnuo. "Posle dugih godina lutanja kroz pustinju bez ikakvog sidra sretoh cmizdravog i narcisoidnog mladića čija se jedina ambicija sastojala u nabavci droge koja ga je ubijala i uspavljivala. To je bio isprazni, sebični, brbljivi mamlaz kog ništa nije preporučivalo..." "Al' je bio mlogo zgodan", rekao je Edi. "Ne zaboravi to. Taj mačak je bio prava seks-mašina." Roland ga je pogledao, bez tračka veselosti. "Ako sam tada uspeo da te ne ubijem, Edi od Njujorka, i ti ćeš danas poštedeti Kalvina Tauera." Nakon toga je otvorio vrata i izašao napolje. "Valjano zboriš", reče Edi pre no što je i sam izašao iz automobila. 3 Kelam je sedeo za volanom kamiona kad mu je prišao Roland, a potom i Edi. "Kuća mi deluje napušteno", rekao je, "ali vidim svetlo u kuhinji." "Uh-uh", rekao je Edi. "Džone, imam..."
"Znam, imaš još jedno pitanje. Jedina osoba koja ima više pitanja od tebe je mali Ejdan. Upravo je napunio treću. 'Ajde, pitaj." "Možeš li da izdvojiš mesto na kome se, u proteklih nekoliko godina, dolazeći najčešće pojavljuju?" Edi nije imao pojma zašto postavlja to pitanje, ali mu se najednom učinilo izuzetno važnim. Kelam je kratko razmislio, zatim je rekao: "Tartlbek Lejn u Lovelu." "Zvučiš veoma sigurno." "Jašta. Sećaš li se prijatelja kog sam spomenuo, Donija Raseforta, profesora istorije na univerzitetu?" Edi je klimnuo. "Pa, zainteresovao se za fenomen nakon susreta sa jednim od tih momaka. Napisao je nekoliko članaka o njemu. Nijedan ugledni magazin nije hteo da ih objavi uprkos obilju ponuđenih dokaza. Rekao mi je da je pišući o dolazećim u Zapadnom Mejnu po stare dane naučio neočekivanu lekciju; da ljudi jednostavno ne veruju u neke stvari, uprkos valjanim dokazima. Često je citirao stih nekog grčkog pesnika. 'I stub pravde je šupalj'" "Bilo kako bilo, na zidu radne sobe pričvrstio je mapu sa sedam okolnih gradova: Stonhemom, Istočnim Stonhemom, Voterfordom, Lovelom, Švedskom, Frajburgom i Istočnim Frajburgom. Svako pojavljivanje dolazećih obeležio je pribadačom, shvataš?" "Shvatam veoma dobro, blagodarim", rekao je Edi. "Moram da kažem kako je... Tartlbek Lejn središte tih aktivnosti. Tamo ima šest ili osam pribadača, a ceo put nije duži od tri kilometra; to je samo sporedni pravac, odvajanje od autoputa 7 koje prati obalu jezera Kezar da bi se ponovo uključilo na isti autoput." Roland je pogledao kuću. Okrenuo se levo i zastao, spustivši levicu na dršku od sandalovine.
"Džone", rekao je, "lepo smo se družili ali je došlo vreme da odeš odavde." "Jašta? Siguran si?" Roland je klimnuo. "Ljudi koji su došli ovamo su budale. Mesto još uvek zaudara na budale što me navodi na zaključak da nisu otišli. Ti nisi od te fele." Džon Kelam se blago nasmešio. "Nadam se da nisam", rekao je, "ali ti svejedno zahvaljujem na komplimentu." Zastao je počešavši se po sedoj glavi. "Ako je to kompliment." "Nemoj da skreneš na glavni drum s potcenjivačkim odnosom prema mom upozorenju. Ili još gore, s mišlju da uopšte nismo bili ovde i da si sve sanjao. Ne vraćaj se kući, čak ni da bi spakovao dodatno sranje. To mesto više nije sigurno. Idi negde drugde. Bar tri pogleda na horizont." Kelam je zatvorio jedno oko kao da nešto računa. "Pedesetih sam proveo deset kukavnih godina kao čuvar u Državnom zatvoru Mejn", rekao je, "tamo sam upoznao đavolski dobrog čoveka po imenu..." Roland je odmahnuo glavom prinevši dva preostala prsta desne ruke usnama. Kelam je klimnuo. "Pa, zaboravio sam njegovo ime, ali je živeo u Vermontu. Siguran sam da ću ga se usput setiti. Možda ću se setiti i njegove adrese kad pređem granicu Nju Hempšira." Ediju je ova priča nekako lažno zvučala. Nije znao zašto, pa je zaključio da je naprosto preterano paranoičan. Džon Kelam je prav kao strela... zar ne? "Neka te sreća prati", rekao je, stegnuvši starčevu ruku. "Dugi dani i prijatne noći." "I vama isto želim, momci", rekao je Kelam. Zatim se pozdravio s Rolandom. Malo duže je držao Rolandovu troprstu desnicu. "Šta misliš, da li me je bog spasio tamo gore? Kad su meci zafijukali?" "Jakako", odgovorio je revolveraš. "Ako tako misliš. I neka i dalje bude s tobom."
"Što se tiče starog forda..." "Biće ovde ili u blizini", rekao je Edi. "Pronaći ćeš ga ili će ga neko drugi pronaći. Ne brini." Kelam se nacerio. "To sam ti ja hteo reći." "Vaya con Dios", rekao je Edi. Kelam se nacerio. "I je tebi isto želim, sinko. Nameravaš da potražiš dolazeće." Zastao je. "Neki od njih nisu baš prijatni. U tome se svi slažu." Kalam je ubacio kamion u brzinu i krenuo niz put. Roland ga je posmatrao promrmljavši, "Dan-tet." Edi je klimnuo. Dan-tet. Mali spasilac. Bio je to dobar opis Džona Kelama, koji je upravo otišao iz njihovih života kao nekad davno starci iz Rečnog Prelaza, kao i toliki drugi. Otišao je, zar ne? Iako mu se nešto nije dopadalo u načinu na koji je pričao o prijatelju u Vermontu... Paranoja. Obična paranoja. Edi je izbacio tu misao iz glave. 4 Pošto nije bilo auta, a shodno tome ni patosnice ispred vozačkog sedišta, Edi je nameravao da pretraži prostor ispod stepenica na tremu. Roland ga je zgrabio za rame pre no što je stigao da napravi ijedan korak. Pokazao mu je grmljem obraslu padinu koja se spuštala do vode i krov kućice za čamce. Video je zelenkastu šindru posutu slojem suvih borovih iglica. "Neko je tamo", rekao je Roland, jedva pokrećući usne. "Verovatno manja od dve budale. Posmatra nas. Podigni ruke."
"Rolande, misliš da je bezbedno?" "Da." Roland je podigao ruke. Edi je pomislio da ga pita na čemu zasniva svoje uverenje, ali je i bez pitanja znao odgovor, na intuiciji. To je bila Rolandova specijalnost. Podigao je ruke iznad glave, blago uzdahnuvši. "Dipno!" povikao je Roland u pravcu kućice za čamce. "Arone Dipno! Prijatelji smo! U golemoj smo žurbi! Izađi, ako si tu! Moramo da pregovaramo!" Usledila je tišina. Čuli su starački glas: "Kako se zovete, gospodine?" "Roland Desčejn od Gileada i loze Eldove. Mislim da znaš za to ime." "S čime poslujete?" "Trgujemo olovom!" povikao je Roland. Edija su proželi žmarci. Usledila je duga pauza. Zatim: "Da li su ubili Kalvina?" "Koliko mi znamo, nisu", odgovorio mu je Edi. "Ako znaš nešto što mi ne znamo zašto ne dođeš ovamo da nam to kažeš?" "Da li si se ti pojavio dok se Kal pogađao sa onim zlikovcem Andolini?" Termin pogađanje je kod Edija izazvao svež nalet besa. Nikako nije odgovarao događajima u Tauerovom skladištu. "Pogađanje? Zar ti je to tako opisao?" Nastavio je, ne čekajući da Aron Dipno odgovori: "Jeste, ja sam taj. Dođi ovamo da porazgovaramo." Starac je ćutao. Prošlo je dvadesetak sekundi. Edi je duboko udahnuo vazduh spremajući se da ponovo pozove Dipnoa. U tom času je Roland spustio ruku na njegovo rame i odmahnuo glavom. Prošlo je još dvadeset sekundi dok nisu čuli škripu zardalih šarki na vratima. Otvorila su se da propuste visokog, mršavog muškarca. Treptao je kao sova. U jednoj ruci je držao veliki, crni automatski pištolj. Podigao ga je iznad glave.
"Ovo je bereta. Nije napunjena", rekao je. "Krijem pakovanje municije ispod čarapa u spavaćoj sobi. Grozim se napunjenih pištolja. U redu?" Edi je prevrnuo očima. Henri bi rekao da ovi ljudi nemaju veće neprijatelje od samih sebe. "Fino", rekao je Roland. "Dođi ovamo." Izgleda da čuda još uvek postoje na ovom svetu. Dipno ga je poslušao. 5 Skuvao im je kafu kakvu nisu pili u Kala Brin Stardžisu. Bila je bolja od svih koje je Roland popio od davnih dana u Mehisu kad je jahao duž Litice. Poslužio ih je jagodama. Kupio ih je u radnji, rekao im je, ali je Edi svejedno uživao u njihovom ukusu. Sedeli su u kuhinji Džafordsove kućice za izdavanje br.19. Pili su kafu i umakali krupne jagode u šećer. Pri kraju pregovora su sva trojica ličila na ubice s rukama zamrljanim krvlju najnovije žrtve. Dipnoov prazni pištolj ležao je zaboravljen na prozorskoj dasci. Dipno se šetao Rokit roudom kad je čuo jasnu i resku pucnjavu, a potom i eksploziju. Požurio je nazad u kućicu (iako u njegovom stanju žurbu treba uslovno shvatati), kad je video oblak dima na jugu. Učinilo mu se da bi povratak u kućicu za čamce bio mudra odluka. Bio je siguran da iznenadna pucnjava mora biti maslo onog italijanskog hohštaplera Andolinija... "Šta si hteo da kažeš, kad si spomenuo povratak u kućicu za čamce?" pitao ga je Edi. Dipno je nervozno premeštao noge ispod stola. Bio je izuzetno bled, sa purpurnim mrljama ispod očiju i nekoliko paperjastih dlaka na glavi. Edi se setio kako mu je Tauer poverio da je Dipnou pre par godina saopšteno da boluje od raka. Danas nije dobro izgledao, ali je Edi video ljude, u
Ludu, u znatno gorem stanju. To je pogotovo važilo za Džejkovog starog prijatelja, Gašera. "Arone?" pitao ga je Edi. "Šta si mislio..." "Čuo sam pitanje", prekinuo ga je, pomalo ljutito. "Stigla nam je poruka preko post restanta, ili bolje reći stigla je Kalu. Nalagala nam je da se odselimo iz kućice na neko pusto mesto i da do daljnjeg izbegavamo pojavljivanje u javnosti. Poruku je potpisao neki Kalahan. Poznajete li ga?" Obojica su klimnuli. "Taj Kalahan... može se reći da je on poslao Kala u šupu." Kal, Kala, Kalahan, pomislio je Edi, uzdahnuvši. "Kal je na mnogo načina veoma pristojna osoba, ali ne voli da sedi po šupama. Par dana smo proveli u kućici za čamce..." Dipno je zastao, verovatno zbog kratkotrajne borbe sa sopstvenom savešću. Nastavio je, "Dva dana, u stvari. Samo dva. Kal je zatim rekao da smo blesavi što sedimo u vlažnoj šupi pogodnoj za razvoj njegovog artritisa. Žalio se kako ne spava po čitavu noć slušajući moje hripavo disanje. 'Još malo pa ćeš završiti u toj malenoj usranoj bolnicu u Norveškoj', govorio je, raku ćeš dodati i poodmaklo zapaljenje pluća' Tvrdio je da nema šanse da nas Andolini pronađe ovako daleko, osim ako mladić, mislio je na tebe i pokazao jagodama zamrljanim prstom na Edija, ne propeva. 'Ti njujorški hohštapleri ne mogu da nađu put bez kompasa severno od Vestporta." Edi je zarežao. Po prvi put u životu se gnušao sopstvenih, ispravnih zaključaka. "Po njegovom mišljenju smo postupali izuzetno oprezno. Kad sam rekao, 'Pa, neko nas je pronašao. Kalahan nas je pronašao', Kal je imao gotov odgovor." Ponovo je pokazao prstom na Edija. "Ti si rekao gospodinu Kalahanu gde da traži poštanski broj. Ostatak posla je bio lak. Kal je dalje razradio ideju, 'Pošta je bila dobro mesto, zar ne? Veruj mi,
Arone, ovde smo bezbedni. Niko ne zna gde smo, izuzev agenta za nekretnine, a ona se vratila u Njujork." Dipno ih je posmatrao iza opuštenih obrva, zatim je umočio jagodu i odgrizao polovinu. "Tako ste naš našli? Preko agenta za nekretnine?" Ne", rekao je Edi. „Preko jednog starosedeoca. Doveo nas je do vašeg praga, Arone." Dipno je bučno uzdahnuo. "Uhh." "Uh, nego šta", rekao je Edi. "Znači, vratili ste se u kućicu. Kal se, odmah zatim, rastrčao okolo kupujući knjige umesto da se krije i čita. Je l’ tako?" Dipno je oborio pogled ka stolnjaku. "Morate shvatiti da je Kal izuzetno posvećen svom zanimanju. Knjige su njegov život." "Nije tačno", rekao je Edi ravnim glasom. "Kal nije posvećen već opsednut svojim zanimanjem, takav je on." "Vi ste pisar", rekao je Roland. Progovorio je po prvi put otkad ih je Dipno uveo u kućicu. Upalio je jednu od Kelamovih cigareta (prvo je otkinuo filter, kako ga je starac naučio). Sedeo je i pušio bez imalo zadovoljstva. "Pisar? Ne ra..." "Advokat." "O. Razumem. Jesam. Ali sam se povukao iz službe pre..." "Zamoliću vas da se nakratko aktivirate i napišete izvesni dokument", rekao je Roland. Zatim mu je opisao kakav dokument mu je potreban. Dipno je klimao još pre no što je revolveraš počeo. Edi je pretpostavio da je Tauer već obavestio prijatelja o ovom delu priče. To je bilo dobro. Nije mu se dopadao izraz na starčevom licu. Dipno je ipak dopustio Rolandu da završi. Izgleda da ni u penziji nije zaboravio osnovna pravila ophodenja sa potencijalnim klijentima. Kada se uverio da je Roland završio, Dipno je rekao:
"Moram vas obavestiti da je Kalvin odlučio da još neko vreme ne otuđuje tu nekretninu." Edi se udario po neozleđenom delu glave. Ovaj teatralni gest izveo je zdravom desnicom. Levica je još uvek bila ukočena. Bol je počeo da ga probada između kolena i članka. Pretpostavio je da dobri stari Aron nije krenuo na put bez dobrih starih lekova protiv bolova. Napravio je mentalnu zabelešku da ga kasnije zamoli za nekoliko tableta. "Oprostite", rekao je Edi, "ali sam pri dolasku u ovaj šarmantni gradić zaradio posekotinu na glavi pa odonda ne čujem baš najbolje. Učinilo mi se da ste upravo rekli da je sai... gospodin Tauer odlučio da nam ne proda plac." Dipno se neuverljivo nasmešio. "Vrlo dobro ste razumeli smisao mojih reči. "Ali trebalo je da nam ga proda! Pismo Stefana Torena njegovog čukunčukundede ga je na to obavezivalo!" "Kal tvrdi drugačije", odgovorio je Aron, tihim glasom. "Uzmite još jednu jagodu, gospodine Din." "Ne, hvala!" "Uzmi jagodu, Edi", rekao je Roland, dodavši mu je. Edi se poslužio. Hteo je da je iz inata zgnječi o Izduženi Mršavi Ružni Kljun, ali je ipak prvo umočio u krem a zatim u šećer. Stavio je usta i prokletstvo, bilo je teško ostati ogorčen sa toliko slatkog u ustima. Roland je (kao i Dipno) bio svestan te činjenice. "Prema Kalu", nastavio je Dipno, "u čukun-čukundedinoj koverti nije bilo ničeg sem imena ovog čoveka." Nakrivio je pretežno ćelavu glavu ka Rolandu. "Torenov testament, kog su u stara vremena ponekad zvali pismo sa samrtnog odra, odavno je nestao." "Znam šta je bilo u koverti", rekao je Edi. "Pitao me je, i ja sam znact "Rekao mi je to." Dipno ga je posmatrao bezizražajnim pogledom. "Re-kao mi je da takav trik može izvesti svaki vašarski iluzionista."
"Da li ti je rekao da je obećao da će nam prodati imanje ako mu kažem ime ispisano na papiru? Da mi je dao jebeno obećanje?" "Tvrdi da je u vreme davanja tog obećanja bio pod značajnim stresom. Siguran sam da me nije slagao." "Da li ti je taj kučkin sin rekao da ćemo ga preveslati žednog preko vode?" pitao je Edi. Krv mu je bubnjala u slepoočnicama. Da li je ikada bio ovoliko ljut? Možda jednom. Kad mu je Roland zabranio da ode u Njujork i nabavi drogu. "Je l' to u pitanju? Ali, nećemo. Isplatićemo mu i poslednji cent koji bude tražio i više od toga. Kunem se licem svog oca! I srcem mog dinha!" "Mladiću, dobro me slušajte, zato što je ovo veoma važno." Edi se zagledao u Rolanda. Roland je kratko klimnuo i smrvio cigaretu petom. Edi je ponovo pogledao Dipnoa. Bio je tih ali izuzetno napet. On kaže da je baš to problem. Kaže da ste mu isplatili smešnu kaparu, dolar je uobičajena suma u takvim slučajevima, obećavši mu ostatak. Tvrdi da ste ga hipnotisali i naterali da veruje da ste neka vrsta natprirodnog bića, ili neko ko ima pristup natprirodnim bićima... da i ne spominjemo priču o milionima Holms dental korporacije... ali ga niste prevarili." Edi je zevao u starca. "Eto šta Kalvin kaže, Dipno je nastavio istim, pribranim glasom, "što ne znači da Kalvin u to veruje." "Šta to, do đavola, znači?" "Kalvin ima problema kad treba da se rastane od nekih stvari", rekao je Dipno. "Odličan je u pronalaženju retkih i skupocenih knjiga, znate, on je pravi literarni Šerlok Holms, izuzetno je napadan kad treba da ih se dočepa. Video sam kako proganja vlasnika željene knjige, bojim se da za to nema pogodnije reči, sve dok se on ne složi da
mu je ustupi i proda. Ponekad se na to reši samo da bi zaustavio Kalove neumorne telefonske pozive. "S obzirom na njegove sposobnosti, lokaciju i zavidnu sumu novca nad kojom je stekao punu kontrolu sa navršenih dvadeset šest, trebalo bi da Kal bude jedan od najuspešnijih prodavaca antiknih knjiga u Njujorku i čitavoj zemlji. On nema problema s kupovanjem već s prodajom. Kad se jednom dočepa željenog naslova, ne rastaje se od njega ni za živu glavu. Sećam se kad ga je kolek-cionar iz San Franciska, gotovo jednako napadan kao Kal, konačno izmorio i nagovorio da mu proda potpisano prvo izdanje Mobi Dika. Kal je samo na tom poslu zaradio sedamdeset hiljada dolara, ali nije spavao nedelju dana. "Na isti način se odnosi prema placu na uglu Druge i Četrdeset šeste. Ako zanemarimo knjige, to je njegov jedini posed. Ubedio je sebe da želite da mu ga ukradete." Usledila je tiha pauza. Roland se oglasio: "Zar ne oseća istinu u dubini svog srca?" "Gospodine Desčejn, ne razume šta..." "Jašta, shvatate", rekao je Roland. "Oseća li je?" "Da", Dipno je oklevajući progovorio. "Verujem da oseća." "Da li u dubini srca oseća da smo mi ljudi koji će mu platiti za njegovo vlasništvo i da nas samo smrt može u tome sprečiti?" "Da, verovatno. Ali..." "Da li shvata da će prenosom vlasništva na nas i kad taj prenos predstavimo Andolinijevom dinhu, njegovom gazdi, čoveku po imenu Balazar..." "To ime mi je poznato", suvo je odvratio Dipno. "Često se pojavljuje u novinama." "Pomenuti Balazar će ostaviti vašeg prijatelja na miru kad shvati da plac više nije njegovo vlasništvo i da će ga svaki pokušaj da se osveti sai Taueru skupo koštati?" Dipno je prekrstio ruke preko uskih grudi, strpljivo čekajući. Posmatrao je Rolanda sa nervoznom fascinacijom.
"Ukratko, ako nam tvoj prijatelj Kalvin Tauer proda plac, više neće imati problema. Misliš li da zna sve to u dubini svog srca?" "Da", rekao je Dipno. "Samo što... ima taj problem sa rastavljanjem od njemu dragih stvari." "Sastavi dokument", rekao je Roland. "Predmet je prazni plac na uglu dve ulice. Tauer je prodavac. Mi smo kupci." "Kupac je Tet korporacija", umešao se Edi. Dipno je odmahnuo glavom. "Mogu ja da ga sastavim, ali ga nećete ubediti da ga proda. Osim ako nemate nedelju dana vremena i ako se ne ustežete od trljanja njegovih stopala i mošnica usijanim gvožđem." Edi je promrmljao nešto sebi u bradu. Dipno ga je pitao šta je rekao. "Ništa," rekao mu je Edi. Rekao mu je: "To dobro zvuči." "Ubedićemo ga", rekao je Roland. "Na vašem mestu ne bih bio toliko siguran, prijatelju." "Ubedićemo ga", ponovio je Roland. Govorio je najsuvljim mogućim tonom. Mali, neugledni automobil ( tipični Hercov auto za iznajmljivanje, pomislio je Edi) ušao je na čistinu, zaustavivši se nedaleko od kuće. Ugrizi se za jezik, ugrizi se za jezik, ponavljao je Edi u sebi. Krv mu je proključala kad je Kalvin Tauer hitro izašao iz auta, ne obraćajući pažnju na nepoznati parkirani automobil. Stegnuo je ruke u pesnice i zario nokte u dlanove spreman da otrpi bol. Tauer je otvorio prtljažnik iznajmljenog sevija odakle je izvukao veliku torbu. Današnja lovina, pomislio je Edi. Knjižar je bacio brz pogled prema jugu, na golemi stub dima. Slegnuo je ramenima i krenuo ka kućici. Tako je, pomislio je Edi, tako je, kurvin sine, tamo nešto gori, ali se tebe to ne tiče. Još jače je stisnuo nokte, ne obazirući se na bol. Zario ih je još dublje u meso.
Ne možeš ga ubiti, Edi, poručila mu je Suzana . Znaš to, zar ne? Da li je znao? Pa čak i da jeste, da li bi poslušao Suzanin glas? Ili bilo čiji glas razuma, kad smo već kod toga? Nije znao. Znao je da prave Suzane više nema. Nestala je u čeljustima budućnosti sa majmunom po imenu Mija na ramenu. Tauer je bio ovde. Što je imalo nekog smisla. Edi je negde pročitao da će najverovatniji pobednici nuklearnog rata biti bubašvabe. Nije važno, šečeru, samo se ti ugrizi za jezik i pusti Rolanda da sredi stvar. Ne možeš ga ubiti! Ne, verovatno ne može. Ne, dok se sai Tauer ne potpiše iznad isprekidane linije. Posle toga, pak... posle toga... 6 "Arone!" povikao je Tauer s vrha stepenica na tremu. Roland je presreo Dipnoov pogled i stavio prst na usta. "Arone, hej Arone!" Tauer je zvučao poletno, kao neko ko je srećan što je živ. Nije to bio glas begunca, već čoveka na poslovnom odmoru. "Arone, posetio sam onu udovicu u Istočnom Frajburgu i bog te mazo' žena ima sve što je Herman Vouk ikada napisao! Nisu to izdanja kluba čitalaca, kao što sam očekivao, već..." Žalosno škripanje zarđale opruge na komarniku prethodilo je topotu cipela po tremu. "...odreda Dabldejeva prva izdanja! Mardžori Morningstarl Pobuna na Kejnul Nadam se da je neko s druge strane jezera platio osiguranje za slučaj požara, zato što..." Ušao je unutra. Video je Arona. Video je Rolanda kako sedi preko puta Dipnoa. Revolveraš ga je prostrelio zastrašujućim pogledom svojih bistrih plavih očiju oivičenih vranim obrvama. Edija je spazio poslednjeg. Ali Edi nije
video njega. Mladić je u poslednjem trenutku gurnuo stisnute pesnice između nogu i oborio glavu tako da mu je pogled počivao na podnim daskama. Bukvalno je grizao jezik. Pored desnog palca bile su dve kapi krvi. Usredsredio je pogled na njih. Upravio je svaki atom pažnje na njih. Ubio bi vlasnika tog veselog glasa da nije tako postupio. Video je naša kola. Video ih je ali nije prišao da ih razgleda. Nije pitao prijatelja ko im je došao u goste i da lije s njim sve uredu. Da li je Aron u redu. Glava mu je bila puna nekog Hermana Vouka, i to ne knjiga iz kluba čitalaca već pravih stvari. Nije se taj brinuo ni za koga. Zato što nema više kratkoročne memorije od Džeka Andolinija. Ti i Džek ste samo par živahnih bubašvaba što bezglavo trčepreko vaseljenskog tepiha. Pogled vam počiva na sjajnoj nagradi, je l' tako? Pogled vam je upravljen ka jebenoj nagradi. "Ti," rekao je Tauer. Radost i uzbuđenje su nepovratno iščileli iz njegovog glasa. "Momak iz..." "Momak iz nigdine", rekao je Edi ne dižući glavu. "Onaj koji je stresao Džeka Andolinija s tvojih leđa dva minuta pre no što si se usrao u gaće. I evo kako mi to vraćaš. Ti si nešto posebno, zar ne?" Zagrizao je jezik čim je završio s pričom. Stisnute šake su mu drhtale. Očekivao je Rolandovu intervenciju, sigurno će se umešati, Edi nije mogao sam da izađe na kraj sa ovim sebičnim monstrumom, nije bio sposoban za to, ali je Roland ostao nem. Tauer se nasmejao. Zvučao je nervozno i krhko kao kad je progovorio nakon što je shvatio ko ga čeka za kuhinjskim stolom iznajmljene kućice. "O, ser... gospodine Din... mislim da pogrešno ocenjujete ozbiljnost te situacije... "Pamtim", nastavio je Edi, pognute glave, "miris benzina. Ispalio sam hitac iz dinhovog pištolja, sećate li se toga? Pretpostavljam da smo imali sreće što nije bilo isparenja i što sam ga ispalio u dobrom pravcu. Sipali su benzin uglu gde se nalazi tvoj sto. Spremali su se da spale tvoje najomiljenije knjige... ili je bolje reći tvoje najbolje
prijatelje, tvoju porodicu? Zato što ih ti tako doživljavaš, zar ne? A Dipno, ko je sad pa taj? Samo starkelja pun raka, koji je pohitao za tobom na sever kao potrčko. Ostavio bi ga u prvom jarku ako bi ti neko ponudio prvo izdanje Šekspira ili neki specijal Ernesta Hemingveja." "Protestujem!" povikao je Tauer. "Slučajno znam da je moja knjižara izgorela do temelja i da stvar bude gora, bez važeće polise osiguranja! Upropašćen sam! Za sve si ti kriv! Zahtevam da smesta odeš odavde!" "Odustao si od osiguranja kad ti je prošle godine bila potrebna gotovina za kupovinu Hopalong Kesidi kolekcije iz zaostavštine Klarens Malford", tiho je dodao Aron Dipno. "Rekao si mi da je stvar s osiguranjem samo privremeno odgođena, ali... „ "I jeste!" rekao je Tauer. Zvučao je povređeno i iznenađeno, kao da nije očekivao izdaju s te strane. Verovatno i nije. "Bilo je privremeno, prokletstvo!" "... Kriviti ovog mladića zbog toga", Dipno je nastavio istim pribranim ali žalosnim tonom, "jeste krajnje nepravedan postupak." "Zahtevam da odete odavde!" brecnuo se Tauer na Edija. "Očekujem da i tvoj prijatelj pođe s tobom! Ne želim da poslujem s vama! Ako si i pomislio da hoću, to je bila... zabluda." Poslednju reč naglasio je s posebnom energijom. Edi je još više stisnuo ruke. Nikada nije bio svesniji pištolja za pojasom; njegove divne preteće, živahne težine. Mirisao je na znoj; osećao je taj zadah. Kapljice krvi su mu klizile iz dlanova i padale na tlo. Zubi su tonuli u jezik. Pa, to je bio dobar način da zaboravi na bol u nozi. Odlučio je da poštedi i prozbori još neku, iznuđenu opasku. "Ono što mi je ostalo u najjačem sećanju, posle posete tvojoj..." "Kod tebe su neke moje knjige", rekao je Tauer. "Hoću ih nazad lnsistiram na..."
"Umukni, Kal", rekao je Dipno. "Šta?" Tauer nije zvučao povređeno, već šokirano. Gotovo da je ostao bez daha. "Prestani da vrdaš. Dobro znaš da si zaslužio ovu grdnju. Na tome će se sve i završiti, ako budeš imao sreće. Zato umukni i jednom u životu podnesi to kao čovek." "Valjano zboriš", rekao je Roland tonom suvog odobravanja. "Najviše pamtim", nastavio je Edi, "tvoj užas zbog onog što sam rekao Džeku, kako ću s mojim prijateljima napuniti Grand Armi Placu leševima ako ne odustane i kako će među njima biti dosta žena i dece. To ti se nije dopalo, ali znaš li šta, Kal? Džek Andolini je ovde u Ist Stonhemu." "Lažeš!" rekao je Tauer. Udahnuo je vazduh, preobražavajući reči u prigušeni uzvik. "Dobri bože", odgovorio je Edi, "kad bi to samo bilo tačno. Prisustvovao sam pogibiji dve nevine žene, Kal. To se desilo u bakalnici. Andolini je postavio zasedu. Ako si od onih koji se mole, pretpostavljam da nisi, osim ako se ne radi o prvom izdanju koje ćeš možda izgubiti, ali ako jesi, možda ćeš hteti da padneš na kolena i pomoliš se bogu sebičnih, opsednutih, gramzivih, sa-moživih, nepoštenih vlasnika knjižara da je žena po imenu Mija rekla dinhu Balazaru gde ćemo se najverovatnije pojaviti. Da je to bila onay a ne ti. Ako su pratili tebe, Kalvine, krv te dve žene je na tvojim rukamal" Govorio je sve jačim glasom. Drhtao je čitavim telom, iako je još uvek držao pogled prikovan za zemlju. Osećao je kako mu oči ispadaju iz duplji i žile iskaču po vratu. Osećao je kako mu jaja putuju nagore, mala i tvrda kao koštice od breskve. Najviše od svega pritiskala ga je želja da đipi preko sobe, bez napora, kao igrač baleta i sklopi prste oko podbulog belog grla Kalvina Tauera. Čekao je Rolandovu intervenciju, nadao se njoj, ali revolveraš nije ništa preduzimao, pa je Edijev glas nastavio da jača stremeći neizbežnom, besnom urlanju.
"Jedna od tih žena je odmah pala, ali druga... ona je par sekundi ostala na nogama. Metak joj je odvalio vrh glave. Mislim da je ispaljen iz mašinke. Par sekundi je stajala na nogama, podsećajući na vulkan. Samo što je ispuštala krv umesto lave. Verovatno nas je Mija otkucala. Imam takav osećaj. To nije u potpunosti logično, ali srećom po tebe, osećaj je snažan. Mija je upotrebila Suzanino znanje da bi zaštitila svoje momče." "Mija? Mladiću, gospodine Din, ne poznajem nikakvu..." "Umukni!" povikao je Edi. "Umukni, pacovčino! Ti lažljiva, prevrtljiva lasice! Ti pohlepni, grabežljivi bedniče! Zašto nisi platio nekoliko bilborda? ZDRAVO, JA SAM KAL TAUER! ODSEO SAM NA ROKIT ROUDU U IST STONHEMU! SVRATITE DO MENE I MOG PRIJATELJA ARONA! PONESITE ORUŽJE!" Edi je lagano podigao glavu. Ridao je od gneva. Tauer se povukao do zida. Posmatrao ga je velikim i vlažnim očima. Znoj mu je izbio po čelu. Isturio je torbu sa tek kupljenim knjigama ispred sebe kao štit. Edi ga je netremice posmatrao. Krv mu je kapala iz čvrsto stisnutih pesnica; krvava mrlja na rukavu košulje ponovo se širila; iz levog ugla usana curio je potočić krvi. Činilo mu se da je shvatio Rolandovu rezervisanost. Ovo je bio posao za Edija Dina. Znao je sve o Taueru, zar ne? Poznavao ga je kao zlu paru. Zar nije, nekada davno, i on smatrao da je sve na svetu bledo i beznačajno u poredenju s heroinom? Da je sve na svetu što nije heroin za trampu ili prodaju? Zar nije došao do tačke u kojoj bi podvodio sopstvenu majku da bi se dokopao sledećeg fiksa? Da li je zato bio toliko besan? "Taj plac na uglu Druge avenije i Četrdeset šeste ulice nikada nije bio tvoj", rekao je Edi. "Nije pripadao ni tvom ocu, a ni njegovom ocu, sve do Stefana Torena. Vi ste bili samo čuvari, kao što sam ja čuvar ovog pištolja."