Prelazila je ulicu kod Četrdeset šeste u pravcu golemog oblakodera od tamnog stakla na uglu Druge i Četrdeset šeste (tu je nekada bio izvesni Artistik Deli a zatim izvesni prazni plac). Nije mislila na bogove, duhove ili posete iz duhovnog sveta. Mislila je na izvesnog Ričarda Goldmana, ljigavog predse davajućeg upravnog odbora izvesne kompanije za prodaju dečjih igračaka i kako... U tom trenutku se njen život promenio. U 13:19, ako ćemo tačno. Upra vo je stupila na ivičnjak u poslovnom delu grada kad se ispred nje niotkud stvorila neka žena. Bila je to Afroamerikanka razrogačenih očiju. U Njujorku nije vladala nestašica crnih žena, dobar broj njih je imao razrogačene oči, ali Trudi nikada nije videla nijednu koja bi se materijalizovala u vazduhu, što je ova učinila. Opazila je nešto, još neverovatnije. Desetak sekundi ranije Trudi Damaskus bi se smejala i rekla kako ništa ne može biti neverovatnije od žene koja se pojavljuje niotkuda, tačno ispred nje na trotoaru u poslovnom delu grada, ali nije bila u pravu. Bilo je i neverovatnijih stvari. Shvatila je kako se osećaju svi oni koji su prijavili susrete sa letećim tanjirima (da i ne govorimo o duhovima što idu okolo zveckajući lancima), kako se bedno osećaju suočeni sa tvrdokornom nevericom ljudi poput... pa, poput Trudi Damaskus od 13:18 tog prvog juna. S tom osobom se zanavek oprostila na poslovnoj strani Četrdeset šeste ulice. Mogli ste do mile volje govoriti Ne razumete, to se ZBILJA DOGODILO! Rekli bi vam, Pa, verovatno je iskrsla iza stajališta za autobuse, a da je vi niste primetili. Verovatnoje izašla iz neke od radnjica, a daje vi niste primetili. Mogli ste ih uveravati da na poslovnoj strani Druge i Četrdeset šeste (pa ni na drugoj strani, kad smo kog toga), nema autobuskog stajališta, ali uzalud. Mogli ste im reći da u toj oblasti nema radnjica, još otkad je podignuta Hamaršeld plaza, ali ni to ne bi upalilo. Trudi će uskoro to sama doznati. To saznanje će je dovesti na rub ludila. Nije
navikla da se njena zapažanja odbacuju kao višak senfa ili nedopečeni krompirić. Nije bilo autobusa. Niti malih radnji. Bila je ispred stepenica što vode ka Hamaršeld plazi. Na njima je sedela nekolicina radnika na pauzi za ručak sa braon vrećicama u rukama. Žena-duh nije došla iz tog pravca. Evo šta se dogodilo: Kad je Trudi Damaskus stala levom patikom na trotoar, on je bio prazan. Žena se pojavila niotkuda baš kad je premestila težinu, spremajući se da podigne desnu nogu s asfalta. Trudi je, na trenutak, kroz nju videla Drugu aveniju i još nešto, nešto što je ličilo na ulaz u pećinu. Taj prizor je nestao pošto je žena očvrsla. To je, po Trudinoj proceni, trajalo sekundu-dve; kasnije će se setiti stare izreke Da sam trepnula, ne bi je videla, i zažaliti što nije trepnula. Problem nije bio samo u očvršćivanju. Crnoj gospođi su pred Trudinim očima izrasle noge. Tako je; izrasle su joj noge. Sve je bilo u redu sa Trudinom moći zapažanja. Kasnije će govoriti ljudima (sve manjem broju raspoloženom da sluša) kako se svaki detalj tog kratkog susreta urezao u njeno sećanje kao stalna tetovaža. Prikaza nije bila viša od metar i trideset. Bila bi patuljastog rasta, da se nije prekidala ispod kolena. Nosila je belu košulju, poprskanu smeđom farbom ili skorenom krvlju, i farmerke. Farmerke su bile pune i zaobljene oko butina, tamo gde je bilo nogu, ali su ispod kolena visile na pločniku kao par odbačenih košuljica velikih, plavih zmija. Najedanput su se ispunile. Ispunile, ta reč zvuči ludo, ali je Trudi videla kako se to događa. Žena je istog časa porasla sa metar i trideset ni sa čim ispod kolena do sveje tu visine od nekih sto šezdesetsedamdeset. Učinilo joj se da gleda neki filmski trik, ali ovo nije bio film već Trudin život. Prikaza je preko levog ramena nosila slamnatu torbu iz domaće radinosti.
Bila je puna poslužavnika. U desnoj ruci je držala izbledelu crvenu torbu sa uzicom na vrhu. U njoj je bilo nešto četvrtasto. Torba se ljuljala naprednazad. Trudi nije mogla da pročita čitav natpis, ali je uhvatila par reči: SREDNJEGRADSKIM STAZAMA. Žena je zgrabila za ruku. "Šta imaš u torbi?" pitala je. "Imaš li cipele?" Ovo je navelo Trudi da spusti pogled na crnkinjina stopala. Opazila je neobičnu stvar: Afroamerikanka je imala bela stopala. Bela poput Trudinih. Slušala je o ljudima koji su onemeli; sad se to i njoj dogodilo. Jezik joj se zalepio za vrh usne duplje odbijajući da siđe. S očima je bilo sve u redu. Sve je videla. Pogotovo bela stopala i kapljice na crnkinjinom licu. Jako su podsećale na skorelu krv. Osetila je i miris znoja, kao da je materijalizacija na Drugoj aveniji izvedena uz krajnji napor. "Ako imaš cipele, gospo, podaj mi ih. Ne želim da te ubijem, ali moram stići do ljudi koji će mi pomoći sa momčetom, a to ne mogu bosa." Na ovom malenom delu Druge avenije nije bilo nikog. Nekoliko ljudi je sedelo na stepenicama Hamaršeld plaze, ali je samo par posmatrao Trudi i crnkinju (uglavnom crnkinju) i to bez posebnog interesovanja. Šta to, do đavola, nije u redu sa tim ljudima, zar su slepi? Borders torba od šatorskog krila sa cipelama za kancelariju (razumno niske potpetice u boji sirove kože) strgnuta je s njenog ramena. Crnkinja je zavirila unutra. Obratila se Trudi. "Koji broj nosiš?" Jezik joj se konačno odlepio sa vrha usne duplje, ali joj to nije mnogo pomoglo; pao je na dno i ostao nepomičan. "Nije važno, Suzana kaže da je otpilike sedmica. To će..." Prikaza se namrštila. Podigla je ruku. Opisala je mlitav polukrug sa mlitavo stegnutom pesnicom kao da slabo kontroliše udove. Udarila se tačno između očiju. U trenu je
promenila lik. Trudi je u kablovskom paketu imala i Komedi central. Tamo je videla komičare specijalizovane za takvu vrstu facijalnih preobražaja. Crnkinja je progovorila izmenjenim glasom. Sad je pričala kao obrazovana žena i (Trudi se mogla zakleti) prestravljena osoba. "Pomozite mi", rekla je. "Zovem se Suzana Din i ja... ja... o bože... o Hriste..." Obuhvatila je stomak, sa bolnom grimasom na licu. Spustila je pogled. Kad je podigla glavu, Trudi se susrela sa prvom ličnošču, spremnom da je ubije zbog para cipela. Crnkinja je ustuknula za korak na bosim nogama ne puštajući torbu sa Trudinim lepim feragamo cipelama sa niskom potpeticom i primerkom Njujork tajmsa. "O, Hriste", rekla je. "O, kako to boli! Mama. Moraš to zaustaviti. Rano je za izlazak, ovako na ulici. Moraš ga obuzdati, bar za neko vreme." Trudi je pokušala da povisi glas i privuče pažnju policije. Iz usta joj je izašao samo tihi, prigušeni uzdah. Prikaza je pokazala na nju. "Gubi se iz ovih stopa", rekla je. "Ako pozoveš stražare ili pokušaš da organizuješ poteru, pronaći ću te i odrezati obe sise." Izvadila je poslužavnik iz torbe. Trudi je opazila zakrivljene metalne ivice, oštre poput mesarskog noža. Zamalo se upiškila u gaćice. Pronaći ću te i odrezati obe sise, ivica oštrog poslužavnika mogla bi lako obaviti taj posao. Cap-cap i gotovo, neće stradati od raka dojke. O, blagi bože. "Do viđenja, gospođo", čula je sopstveni glas. Zvučala je kao pacijent koji pokušava da razgovara sa zubarom dok anestetik još deluje. "Uživajte u tim cipelama. Nosite ih u zdravlju i veselju." Prikaza nije izgledala naročito zdravo. Nije ni mogla s novim nogama i parom belih stopala. Trudi je nastavila šetnju Drugom avenijom. Pokušavala je da (bezuspešno) ubedi sebe da nije videla kako se žena
materijalizuje ispred Hamar-šelda, zgrade koje su zaposleni od milja zvali Mračnom Kulom. Pokušala je da kaže sebi (takođe bezuspešno) da joj se ovo dogodilo zato što je pojela govedinu i krompiriče. Trebalo je da se drži uobičajenog menija, kolača sa penom od jaja. U Denis se ide zbog kolača a ne zbog govedine i krompirića. Ko ne veruje, nek pogleda šta se njoj upravo desilo. Javljaju joj se afroameričke prikaze, i... Njena torba! Njena borders torba od šatorskog krila! Sigurno joj je ispala. Sebe nije mogla prevariti. Sve vreme je očekivala da crnkinja jurne za njom, s pokličem lovca na glave iz najdublje papuanske džungle. Na leđima je imala bolnogolicavu tačku (mislila je bolno-utrnulu tačku, zato što se baš tako osećala: bolno i utrnulo, pomalo opušteno, hladno i daleko) u koju će je pogoditi poslužavnik one ludače. Preseći će veliki broj krvnih sudova i bubreg pre no što se zaustavi, u njenoj kičmi. Čuće kako leti, znala je to. Zviždaće kao čigra pre no što se zarije u nju i pre no što joj topla krv poteče niz butine sa zadnje strane nogu... Izgubila je kontrolu nad sobom. Bešika je popustila. Urin je potekao, bojeći prednji deo izuzetno skupog norma kamali kostima u tamnu nijansu. Stigla je nadomak Druge i Četrdeset pete. Tu se Trudi, koja više nikada neće stajati s obe noge na zemlji, savladala, zaustavila i osvrnula za sobom. Više nije osećala bolno utrnulu tačku, već samo toplinu u međunožju. Luda prikaza je nestala. 2 Trudi je u kancelariji čuvala nešto odeće za softbol, nekoliko majica i dva para starih farmerki. Vratila se u Gutenberg, Gart i Patel sa jasnim prioritetima u glavi. Prvo se presvukla. Odmah zatim je nazvala policiju.
Odgovorio joj je policajac Pol Antasi. "Zovem se Trudi Damaskus", rekla je, "upravo sam opljačkana na Drugoj aveniji." Policajac Antasi je preko telefona zvučao izuzetno prijatno. Trudi ga je zamislila kao italijansku verziju Džordža Klunija. To i nije bio neki problem, samo je uparila Antasijevo ime sa Klunijevom tamnom kosom i očima. An-tasi nije imao ničeg zajedničkog s Klunijem. Osobe sa obe noge na zemlji ionako ne očekuju čuda i poznanstva sa lilmskim zvezdama. Ipak... posle onog što joj se desilo u 13:19 na uglu Druge i Četrdeset šeste... Policajac Antasi je stigao oko pola četiri. Ispričala mu je čitav događaj, onako kako ga je doživela. Ništa nije preskočila, čak ni deo sa bolnom i utrnulom tačkom na leđima i utisak da će je žena pogoditi jednim od opasnih poslužavnika... "Poslužavnik je imao naoštrene ivice, kažete?" pitao je Antasi, škrabajući po beležnici. Saosećajno je klimnuo kad je dobio potvrdan odgovor. Nešto u tom klimoglavu joj se učinilo poznatim, ali je u tom trenutku bila i suviše usredsređena na priču da bi do kraja ispratila asocijaciju. Kasnije se pitala, kako je, do đavola, bila tako glupa. To je bio saosećajni klimoglav viđen u bezbroj filmova sa poludelim damama, od Neprilagođene sa Vinonom Rajder pa sve do Zmijskejame sa Olivijom de Hevilend. Tada je bila prezauzeta pričom. Prezauzeta naporima da Antasiju predoči kako su se farmerke na prikazi vukle po pločniku od kolena nadole. Završila je i po prvi čula kako se crnkinja verovatno pojavila iza autobuskog stajališta. Tom prilikom se upoznala i sa drugom, zbilja ubitačnom, teorijom kako je crnkinja verovatno izašla iz neke radnjice, kakvih u tom kraju ima mali milion. Trudi je to iskoristila za premijerno iznošenje tvrdnje da na tom uglu nema autobuskih stajališta, ni sa jedne ni sa druge strane Četrdeset šeste. Tad je prvi put objasnila da su sve radnjice na toj strani ulice iščezle otkad
je podignuta Hamaršeld. Kasnije će do perfekcije uvežbati ove tvrdnje, tako dobro da se mogla pojaviti na Radio prokletom Sitiju. Prvi put su je pitali šta je jela za ručak, pre no što je videla tu ženu. Tada je shvatila da je imala dvadesetovekovnu verziju onog što je Ebenezer Skrudž pojeo neposredno pre no što je video starog (i odavno preminulog) poslovnog partnera: krompiriće i rozbif. Da i ne spominjemo nekoliko velikodušnih mlazeva senfa. Odustala je od plana da pozove Antasija na večeru. Umesto toga, izbacila ga je iz kancelarije. Nedugo potom je Mič Gutenberg provirio na vrata kancelarije. "Šta kažu, da li će ti vratiti torbu..." "Gubi se", brecnula se Trudi ne dižući glavu. "Smesta." Gutenberg je osmotrio njene prebledele obraze i čvrsto stisnute usne. Povukao se bez reči. 3 Otišla je s posla u četiri i četrdeset pet, što je za nju bilo jako rano. Krenula je prema uglu Druge i Četrdeset šeste. Išla je bez oklevanja iako joj je onaj bolno utrnuli osećaj puzao niz noge. Ugnezdio joj se u stomaku kad je stigla nadomak Hamaršeld plaze. Stajala je na uglu, ignorišući belo HODAJ i crveno NE HODAJ, svetlo na semaforu. Kretala se u uskom krugu, kao baletska plesačica, ignorišući užurbanu gomilu koja je, zauzvrat, ignorisala nju. "Evo ovde", rekla je. "Ovde se to dogodilo. Znam da jeste. Pitala me je koji broj nosim i pre no što sam odgovorila, pre no što sam stigla da odgovorim, a rekla bih joj i boju gaćica da me je za to pitala, bila sam u šoku, pre no što sam joj odgovorila, rekla je..." "Nije važno, Suzana kaže da je otprilike sedmica. To će odgovarati."
Ne baš, nije završila poslednji deo, ali je bila sigurna da je žena upravo to htela da kaže. Tada joj se lice izmenilo. Kao kod komičara, imitatora. Bil Klinton, Majkl Džekson ili možda Džordž Kluni. Tražila je pomoć. Tražila je pomoć i rekla kako se zove... kako? "Suzana Din", setila se Trudi. "Tako se zvala. Nisam to rekla Antasiju." Tako je, ali ko jebe Antasija. Ko jebe njegova autobuska stajališta i radnjice, ko ih jebe. Ta žena, Suzana Din, Vupi Goldberg, Koreta Skot King, ko god daje bio u pitanju, mislilaje daje trudna. Mislila je da ima trudove. Gotovo sam sigurna. Da li je izgledala trudno, Trudi? "Ne", rekla je. Na mirnijoj strani Četrdeset šeste, belo HODAJ je ponovo postalo crveno NE HODAJ. Napokon se malo smirila. Bilo je nečeg smirujućeg ovde ispred Dag Hamaršeld plaze. Nečeg što je delovalo kao blaga ruka na vrelom obrazu ili utešna reč koja je uverava da ovde nema ničeg, baš ničeg zbog čega bi se osećala bolno utrnulo. Shvatila je da čuje brujanje. Slatko brujanje. "To nije brujanje", rekla je kad se crveni natpis NE HODAJ ponovo preobrazilo u belo HODAJ (sećala se kako joj je jedan od momaka na koledžu rekao kako bi reinkarnaciju u obliku semafora doživeo kao najveću karmičku nesreću). "Nije to brujanje, već pesma." U neposrednoj blizini čula je muški glas. Iznenadila se ali ne i preplašila "Tako je", rekao je nepoznati. Okrenula se i ugledala gospodina u ranim četrdesetim. "Stalno dolazim ovde, da bih ga čuo. Poveriću vam nešto, pošto smo samo brodice što brode po noći, kao mladić sam imao najužasnije bubuljice na svetu. Mislim da sam ih se rešio, redovnim obilascima ovog mesta." "Misliš da ti je stajanje na ćošku Druge i Četrdeset šeste očistilo lice od bubuljica", rekla je.
Njegov blagi, ali slatki osmeh malčice se pokolebao. "Znam da zvuči ludo..." "Ovde sam videla ženu koja se materijalizovala ni iz čega", rekla je Trudi. "To se desilo pre tri i po sata. Pojavila se bez nogu od kolena nadole. Izrasle su joj na moje oči. Ko je ovde lud, prijatelju?" Posmatrao je raširenih očiju. Ličio je na zabušanta u poslovnom odelu sa opuštenom kravatom posle radnog vremena. I, da, opazila je udubine i senke starih bubuljica na obrazima i čelu. "Govoriš li istinu?" Podigla je desnu ruku. "Dabogda crkla ako lažem. Kučka mi je ukrala cipele." Pokolebala se. "Ne, nije kučka. Ne verujem da je kučka. Bila je uplašena i bosa. Učinilo mi se da je u trudovima. Žao mi je što nisam imala vremena da joj dam patike umesto prokletih cipela." Muškarac je odmerio opreznim pogledom. Trudi Damaskus je osetila umor. Lako se mogla navići na taj pogled. Semafor je zasvetleo pa je njen sagovornik pošao preko ulice, ljuljajući aktovkom. "Gospodine!" Nije se zaustavio, ali se okrenuo pogledavši je preko ramena. "Šta je bilo ovde, kad ste dolazili na tretmane bubuljica?" "Ništa", rekao je. "Bio je to samo ograđeni prazni plac. Mislio sam da će prijatni zvuk uminuti nakon izgradnje oblakodera, ali nije." Stigao je do druge strane. Krenuo je uz Drugu aveniju. Trudi je stajala na svom mestu, izgubljena u mislima. Mislio sam da će utihnuti, ali nije. "Šta to može biti?" pitala je, okrenuvši se u pravcu Hamaršeld plaze.
Mračne Kule. Brujanje je bilo jače kad se usredsredila na njega, i prijatnije. Nije to bio jedan, već mnoštvo glasova. Čitav hor. Zatim je nestalo. Nestalo je jednako brzo kako što se crnkinja pojavila. Ne, nije, pomislila je Trudi. Samo sam izgubila sposobnost da ga čujem, to je sve. Vratiće mi se, ako budem dovoljno dugo stajala na ovom mestu. Bože, baš je ovo blesavo. Poblesavila sam. Da li je verovala u to? Istini za volju, nije. Svet joj se najedanput učinio jako tananim. Gotovo da ga nije bilo, više je ličio na ideju no na pravu stvar. Nikada nije imala slabiji kontakt sa stvarnošću. Osećala je slabost u kolenima i mučninu u stomaku. Bila je na rubu nesvestice. 4 Na suprotnoj strani Druge avenije bio je mali park. U njemu je bila fontana; a pokraj nje metalna skulptura kornjače. Oklop joj se vlažno sijao pod vodenim mlazom iz fontane. Nije marila za fontane ili skulpture, ali je videla klupu. Na semaforu je ponovo zasjalo HODAJ. Zateturala se preko Druge avenije, kao da nije imala dvadeset osam već osamdeset tri godine. Sela je na klupu. Neko vreme je smireno i duboko disala. Posle tri minute joj je bilo malo bolje. Pored klupe je bila kanta za smeće sa natpisom OVDE BACAJTE SMEĆE. Ispod toga je opazila grafit neobičnog sadržaja ispisan narandžastim sprejom: Gle KORNJAČU koliko je grdna. Pogledala je kornjaču, ali joj se nije učinila naročito golemom; skulptura je bila skromne veličine. Videla je nešto drugo: primerak Njujork tajmsa, savijen na način na koji je uvek savijala novine kad je htela da ih još malo sačuva i
odloži u torbu. Naravno, Menhetnom je u tom trenutku kružilo bar milion primeraka Tajmsa, ali je ovaj bio njen. Bila je sigurna u to još pre no što ga je izlovila iz kante za đubre. Pogled na ukrštene reči ispisane karakterističnim ljubičastim mastilom razvejao je i poslednju sumnju. Vratila je novine u kantu i pogledala preko Druge avenije ka mestu gde se njeno poimanje sveta promenilo. Možda zauvek. Obula je moje cipele. Prešla je ulicu, sela ovde pored kornjače i obula cipele. Zadržala je torbu i bacila Tajms. Šta će joj torba kad nema cipele koje bi u njih stavila? Mislila je da zna odgovor. Stavila je poslužavnike u nju. Policajac koji bi video tako oštre ivice mogao bi se zapitati šta ćeš servirati na poslužavnicima koji bi vam mogli otfikariti prste ako ih uhvatite na pogrešnom mestu. Dobro, ali gde je otišla?. Na uglu Prve i Četrdeset šeste bio je hotel. Nekada se zvao UN Plaza. Nije znala kako se sad zove, niti je za to marila. Nije nameravala da ga poseti i pita da li ga je u poslednjih nekoliko časova, pohodila neka crnkinja u farmerkama i zamrljanoj beloj košulji. Intuicija joj je govorila da je njena verzija duha Džejkoba Marlija baš to učinila, ali je to bio intuitivni pravac koji nije želela da sledi. Bolje da se mane toga. Grad je bio pun cipela, ali razum, nečiji razum... Bolje da ode kući, istušira se i... zaboravi na sve. Izuzev... "Nešto nije u redu", rekla je tako da je jedan prolaznik pogledao. Prkosno mu je uzvratila pogled. "Nešto je negde zbilja pošlo naopako. Nešto je..." Nagnuto je reč koja joj je pala na pamet, ali je nije izgovorila. Kao da je strepela da se nagnuto ne preturi. Za Trudi Damaskus je to leto bilo leto loših snova. Neki su bili o ženi koja se pojavila niotkuda i porasla. Ti su bili loši, ali ne i najgori. U najgorima je bila u tami, oko nje su zvonila grozna zvona, osećala je kako se nešto naginje, sve više i više ka tački bez povratka.
KITICA: Komala-hajd-šiš Reci mi šta vidiš? Da li te duh ili ogledalo Nagone na bekstvo? ODGOVOR: Komala-hajd-tri! Preklinjem te, reci mi! Da li te duh ili tvoja tamna strana Nagone na bekstvo?
Četvrta strofa Suzanin Dogan
1 Suzanino pamćenje postalo je pogibeljno nepouzdano kao propali menjač na starom automobilu. Sećala se bitke sa Vukovima i Mije koja strpljivo čeka da se ista okonča... Ne, to nije bilo tačno. Nije bilo fer. Mija se nije ograničila na strpljivo čekanje. Sokolila je Suzanu (i ostale) svojim ratničkim srcem. Kontrolisala je trudove dok je surogat majka njenog momka baratala sa poslužavnicima. Ispostavilo se da su Vukovi, u stvari, roboti. Da li je u tom slučaju mogla reći... Da. Da, sigurno. Zato što su bili više nego roboti, mnogo više. Pobili smo ih. Ustali smo u pravednom gnevu ipotamanili ih. Ali to nije bilo ni ovde ni tamo, borba je pripadala prošlosti. Čim je posao bio gotov, preplavili su je trudovi i to veoma jaki. Porodiće se pored druma ako ne bude vodila računa, tamo će i umreti, zato što je bio gladan. Mijino momče je bilo gladno i... Moraš mi pomoći! Mija. Bilo je nemoguće ne odazvati se tom vapaju. Bilo je nemoguće odupreti se tom divljem majčinskom zovu čak i kad je osećala kako je Mija gura u stranu (kao što je Roland nekada odgurnuo Detu Voker). Ovo se desilo, pretpostavila je Suzana, zato što su delile isto telo, svrstano uz bebu.
Verovatno nije mogla drugačije postupiti. Tako da joj je pomogla. Uradila je ono što Mija više nije mogla, na neko vreme je zaustavila trudove. Iako je to moglo biti opasno za momče (čudno je kako se ta reč učvrstila u njenim mislima, postavši njena koliko i Mijina) ako bi se previše odlagali. Setila se priče koju je neka devojka ispričala na ženskoj zurci, u kasnim noćnim satima, u spavaonici Kolumbija univerziteta. Pet-šest cura je sedelo u pidžamama, pušeći cigarete i deleći bocu vajld ajriš rozea, zabranjene i baš zato dvostruko slađe tečnosti. Glavni junak priče bila je devojka njihovih godina na dugom putovanju automobilom. Bilo je sramota da od prijatelja zatraži piš-pauzu. Ako je verovati, devojka je umrla jer joj je pukla bešika. Bila je to jedna od priča koju ste istovremeno smatrali sranjem, ali ipak verujući u nju bez rezerve. Što se tiče ove stvari s momčetom... bebom... Koliko god to moglo biti opasno, zaustaviće trudove. Bilo je komandi kojima se to moglo obaviti. Negde. (u Doganu) Samo što mašinerija u Doganu nije bila namenjena onome što ona, oni (koristi množinu) hoće da urade. U jednom trenutku će se preopteretiti i (kuršlus) mašine će se zapaliti i izgoreti. Alarmi će se oglasiti. Kontrolne table i TV ekrani će se zamračiti. Koliko još ima do toga? Suzana nije znala. Nejasno se sećala kako vadi kolica iz zaprežnih kola dok ostatak družine slavi pobedu i oplakuje poginule. Penjanje i podizanje nije lak posao kada ste bez nogu od kolena nadole, ali nije težak kao što neki možda misle. Navikla se na svakodnevne prepreke, od penjanja i silaska sa WC šolje do uzimanja knjiga sa polica koje su nekada bile nadohvat ruke (u svakoj sobi njujorškog apartmana imala je stolice, baš za tu svrhu). Mija je nagonila kao što kauboj nagoni odbeglo goveče. Suzana se podigla u zapregu, spustila kolica i sela u njih. Zadatak je bio teži od kotrljanja debla, ali ne i najteži koji je učinila otkad je ostala bez donjeg dela nogu.
Stolicom je prevalila preko kilometar i po, možda malo više (za Miju, ničiju kći, nije bilo nogu, bar ne u Kali). Slupala ih je na granitnom grebenu. Ispala je iz kolica. Uspela je da ublaži pad rukama. Trudila se da zaštiti bolni, izloženi stomak. Seća se kako se podigla, u stvari, sećala se kako je Mija podigla Suzanino oteto telo, i krenula uz stazu. Iz Kale je imala samo još jedno jasno sećanje. Pamtila je pokušaj da spreči Miju da joj skine oputu od kože koju je nosila oko vrata. Na njoj je visio prsten, Edijevih ruku delo. Divni prsten od lakog drveta. Grdno se razočarao kad je video da je preveliki (radio je naslepo, da bi je iznenadio). Odmah je rešio da joj napravi drugi. Radi šta hoćeš, rekla mu je, ali ću ja nositi ovaj. Obesila ga je oko vrata. Volela je da ga nosi među dojkama. Sad ova nepoznata žena, kučka, pokušava da joj ga skine. Deta je istupila, zapodenuvši borbu s Mijom. Nije imala nikakvog uspeha u pokušajima da preotme kontrolu od Rolanda, ali Mija nije bila Roland od Gileada. Mijine ruke su ubrzo pustile kožnu oputu. Njena kontrola se pokolebala. Suzanu je pogodio napad trudova. Bol je naterao da se presamiti u struku i zaječi. Moraš ga skinuti! Povikala je Mija. Inače će osetiti njegov miris, kao i tvoj! Miris tvog muža! To ne bi želela, veruj mi! Ko? pitala je Suzana. O kome govoriš? Nije važno, sad nema vremena. Ako krene za tobom, znam da misliš da hoće, ne smeju znati njegov miris! Ostaviću ga ovde, gde će ga on pronaći. Nosićeš ga ponovo, ako ka bude htela. Suzana je htela da joj predloži da operu prsten i otklone Edijev miris, ali je znala da se ne radi isključivo o mirisu. Bio je to prsten ljubavi. Trag tog osećanja je neizbrisiv. Ko bi ga namirisao?
Vukovi, pretpostavljala je. Pravi Vukovi. Oni iz Njujorka. Vampiri o kojima je govorio Kalahan i nišči ljudi. Možda je tamo bilo i nečeg drugog? Nečeg još goreg? Pomozi mi! povikala je Mija. Suzana se nije mogla odupreti tom kriku. Beba može i ne mora biti Mijina, ona možda i ne mora biti monstrum, ali je njeno telo htelo da se porodi. Njene oči su želele da je vide, na šta god ličila, a njene uši su želele da čuju bebin plač, čak i ako umesto plača bude čula režanje. Skinula je prsten. Poljubila ga je i spustila na početku staze, gde će ga Edi sigurno videti. Nije sumnjala da će je dotle pratiti. Šta se zatim desilo? Nije znala. Nešto joj je pomoglo da savlada najveći deo strme staze, koja je sigurno vodila do Pećine vrata. Zatim, tama. (i ne-tama) Ne baš potpuna tama. Bilo je treperavog svetla. Slabo svetlucanje televizijskih ekrana koji su umesto slike, neko vreme emitovali samo meko, sivo svetlo. Tiho brujanje motora; škljocanje releja. To je bila (Dogan, Džejkov Dogan) neka vrsta kontrolne sobe. Tvorevina njenog uma, izmaštana verzija Džejkove limene građevina na koju je nabasao na zapadnoj strani reke Vhaj. Sledeće jasno sećanje bilo je povratak u Njujork. Oči su joj bili prozori kroz koje je gledala kako Mija krade cipele od neke prestrašene žene. Suzana je istupila i zatražila pomoć. Htela je još da priča, da objasni ženi da mora u bolnicu, da joj treba doktor, da će roditi bebu ali nije mogla. Osujetio je monstruozni nalet bola, prodorniji nego ijedan dotadašnji, gori i od onog koji je snašao pri gubitku dela nogu. Ovo, pak, ovo... "Hriste", omaklo joj se, ali je Mija preuzela kontrolu pre no što je išta drugo stigla da kaže. Naložila je Suzani da mora prestati, a sirotoj ženi pripretila da će ostati bez nečeg
mnogo vrednijeg od para salonskih cipela ako pokuša da dozove pandure. Mija, slušaj me, rekla je Suzana. Mogu da zaustavim bol, mislim da mogu, ali mi moraš pomoći. Ako se ne smiriš, sam bog neće moći da zaustavi trudove. Shvataš li? Čuješ li me? Poslušala je. Stajala je, posmatrajući ženu od koje je otela cipele. Zatim je, gotovo skrušeno pitala: Gde da idem? Suzana je osetila da njena kidnaperka po prvi put postaje svesna neizmernog grada oko sebe, da je konačno opazila uzavrelu struju prolaznika, nepreglednu bujicu metalnih kočija (od kojih je svaka treća bila obojena u žuto, u drečavu nijansu žutog) i visoke kule čiji su vrhovi za oblačnih dana zasigurno nestajali s vidika. Dve žene su posmatrale nepoznati grad jednim parom očiju. Suzana je znala da je to njen grad, ali na mnogo načina drugačiji. Napustila je Njujork 1964. Ovo je bila budućnost, ali koliko daleka? Dvadeset godina? Trideset? Nije važno, pusti sad to. Imaš pametnija posla. Pažnju im je privukao maleni park na drugoj strani ulice. Trudovi su na neko vreme prestali. Kad je semafor pokazao HODAJ, crnkinja koja se upravo srela sa Trudi Damaskus (i koja nije izgledala naročito trudno) krenula je na drugu stranu. Koračala je polako ali sigurno. Na drugoj strani ulice čekala je klupa, pored fontane i metalne skulpture. Suzana se malo smirila kada je ugledala kornjaču; kao da joj je Roland ostavio znak. Revolveraš bi to nazvao sigulom. I on će poći za mnom, rekla je Miji. Čuvaj ga se ženo. Dobro ga se čuvaj. Uradiću šta god bude potrebno, odgovorila je Mija. Hoćeš da vidiš njene novine? Zašto? Hoću da vidim u kom smo kada. Novine će mi reći. Tamnopute ruke su izvukle uvijene novine iz borders torbe od šatorskog krila. Ispravile su ih i prinele plavim
očima koje su jutros bile crne kao i ruke koje su ih držale. Suzana se silno začudila videvši datum, prvi jun 1999. Nije prevalila dvadeset, ni trideset, već svih trideset pet godina u budućnost. Svojevremeno nije verovala da će svet toliko dugo opstati. Ljudi koje je poznavala u starom životu, kolege sa studija, borci za građanska prava, prijatelji u piću i ljubitelji folk muzike, sad su bili na pragu starosti. Sigurno je da nisu svi dočekali ove godine. Dosta, rekla je Mija, bacivši novine u kantu za otpatke, gde su se uvile, vrativši se u pređašnji oblik. Skinula je najveći deo prljavštine sa bosih stopala (prljavština je sprečila Suzanu da vidi promenu boje) i navukla ukradene cipele. Bile su malo tesne. Bez čarapa bi joj mogle napraviti žuljeve ako bude daleko išla, ali... Šta te briga? pitala je Suzana. Nisu tvoje. Reči joj nisu ni prešle preko usana (bila je to forma obraćanja koju bi Roland nazvao pregovori) kad je shvatila da možda i nije u pravu. Njene noge, one koje su verno vodile kroz život Odetu Holms (ponekad i Detu Voker), odavno su nestale, istrulile su, ili što je još verovatnije, izgorele u nekoj peći za spaljivanje medicinskog otpada. Primetila je promenu boje. Kasnije će govoriti sebi: Primetila si, i te kako siprimetila, ali si blokirala neprijatno saznanje. U tom trenutku bilo je to previše za podneti. Nov nalet bolnih trudova osujetio je u razmatranju filozofskog i prirodno, naučnog pitanja, čijim parom nogu sad gazi po asfaltu. Stomak joj se zgrčio i pretvorio u kamen. Po prvi put je osetila zbunjujući i užasavajući nagon da gurne. Moraš ih zaustaviti! Povikala je Mija. Ženo, moraš to učiniti! Zbog momčeta i zbog nas dve! Dobro, razumem te, ali kako? Zatvori oči, rekla joj je Suzana. Šta? Zar me nisi čula? Moraš da... Čula sam te, rekla je Suzana. Zatvori oči.
Park je nestao. Svet se zamračio. Bila je crnkinja, još uvek mlada i nesumnjivo izuzetno lepa. Sedela je na klupi u parku pored fontane i metalne kornjače, vlažnog i sjajnog metalnog oklopa. Izgledalo je da kasnog prolećnog popodneva 1999. meditira na suncu. Otići ću na neko vreme, rekla je Suzana. Vratiću se. Ti ćeš u međuvremenu, sedeti ovde. Bićeš mirna. Nećeš nigde ići. Bol će verovatno ponovo naići, ako se to i desi, ostaćeš mirna. Kretanje će ga samo pogoršati. Razumeš li me? Mija je možda bila uplašena. Bila je čvrsto rešena da istera svoje, ali nije bila glupa. Imala je samo jedno pitanje. Natrag u Dogan, rekla je Suzana. U moj Dogan. Onaj što postoji unutar mene. 2 Džejk je sa druge strane reke Vhaj pronašao neku vrstu drevne postaje za komunikaciju i nadzor. Dao je detaljni opis gradevine, ali verovatno ne bi prepoznao Suzaninu izmaštanu verziju Dogana zasnovanu na trinaest godina starijoj tehnologiji od Njujorka koji je Džejk ostavio za sobom pri prelasku u Srednji svet. U Suzaninom kada, predsednik je bio Lindon Džonson a televizor u boji izuzetna retkost. Kompjuteri su bili ogromne stvari, veliki kao omanje zgrade. Suzana je od tada posetila grad Lud i videla silna čudesa, tako da bi Džejk možda prepoznao mesto u kome se krio od Bena Slajtmena i Andija robota-glasnika. Sigurno bi prepoznao prašnjavi, linoleumom prekriveni pod, sa crnim i crvenim kvadratima raspoređenim kao na šahovskoj tabli, stolice na točkićima pokraj upravljačkih konzola punih treperavih lampica i šljaštećih brojčanika. Prepoznao bi i skelet u uglu, isceren iznad istrošenog okovratnika drevne uniforme. Gde ideš?
Došetala je do stolice i sela u nju. Crno-beli televizijski ekrani iznad nje pokazivali su desetine slika. Neke su bile iz Kala Brin Stardžisa (gradska poljana, Kalahanova crkva, bakalnica, Istočni drum). Bilo je i nepokretnih slika nalik fotografijama: Roland, nasmejani Džejk sa Ojem u naručju i jedna , jedva je smogla snage da je pogleda, Edijeva sa kicoški zabačenim kaubojskim šeširom i nožem za rezbarenje u ruci. Na drugom monitoru se videla vitka crnkinja. Sedela je na klupi pored kornjače, skupljenih kolena, ruku sklopljenih u krilu i zatvorenih očiju. Na nogama je imala par ukradenih cipela. Oko sebe je rasporedila tri torbe: onu koju je ukrala od žene na Drugoj aveniji, neuglednu torbu sa naoštrenim orizama... i torbu za kuglanje. Ova poslednja je bila bledocrvena, sa nečim četvrtastim u sebi. Kutijom. Nije znala zašto, ali se osećala besno i iznevereno. Torba je bila ružičasta na drugoj strani, pomislila je. Promenila je boju pri prelazu, ali samo malo. Ženino lice na crno-belom ekranu se iskrivilo. Suzana je osetila slab i dalek odjek bola koji je Mija u velikoj meri iskusila. Moram to zaustaviti. I to brzo. Još uvek nije znala kako. Onako kako si to učinila na drugoj strani. Dok je hitala ka pećini najvećom mogućom brzinom. To je sad bilo daleko iskustvo. Događaj iz predašnjeg života. Zašto da ne? To jeste bio drugi život, drugi svet. Moraće nešto da uradi ako želi da se u njega vrati. Šta da radi? "Upotrebila si onu stvar; eto šta si uradila. Onu što postoji samo u tvojoj glavi, profesor Overmajer je na časovima psihologije nazivao tehnikom vizuelizacije" Zatvori oči. Učinila je to. Sad su oba para očiju bila zatvorena, fizički par koji je kontrolisala Mija u Njujorku i oči njenog uma. Vizuelizuj. Učinila je to. Ili je bar pokušala.
Otvori ih. Otvorila je oči. Na panelu ispred nje su reostate i blešteće lampice zamenila dva velika brojčanika i klizni prekidač. Brojčanici su bili od bakelita. Jako su ličili na komande na šporetu u kući u kojoj je Suzana odrasla. To je nije iznenadilo i najneobuzdanije maštarije su najčešće samo slabo zamaskirane verzije svakodnevnog iskustva. Brojčanik na levoj strani merio je emocionalnu temperaturu. Oznake su išle od 32 do 212 (32 je plavo; 212 jarkocrveno). Strelica je pokazivala 160. Srednji brojčanik je pokazivao SNAGU TRUDOVA. Imao je skalar od 0 do 10. Trenutno je pokazivao 9. Klizni prekidač je imao oznaku MOMČE i dva položaja: BUDAN i USPAVAN. Trenutno je pokazivalo BUDAN. Podigla je pogled i na jednom ekranu videla bebu u materici. Dečaka. Divnog dečaka. Maleni penis je plivao kao vlat morske alge ispod bele, izuvijane pupčane vrpce. Oči su mu bile otvorene. Iako je ostatak slike bio crno-beli, oči su bile napadno plave. Pogledom je prolazio pravo kroz nju. To su Rolandove oči, pomislila je, začuđena i zbunjena. Kako je to moguće? To nije moguće, naravno. Sve ovo je bio plod mašte, stvoren vizualizacionom tehnikom. Ako je to tačno, zašto bi zamislila Rolandove plave oči umesto Edijevih kestenjastih? Zašto nije videla muževljeve kestenjaste oči? Sad nemaš vremena za to. Radi ono što moraš. Posegla je ka EMOCIONALNOJ TEMPERATURI, grickajući donju usnu (na monitoru koji je pokazivao klupu u parku, Mija je grizla donju usnu). Oklevajući je otkucala 72, baš kao da je u pitanju termostat. Zar nije bio? Obuzeo je mir. Opustila se u stolici. Prestala je da grize usnu. Crnkinja je imitirala njene pokrete na monitoru s prizorom iz parka. U redu, dosad je sve bilo dobro.
Oklevala je na trenutak, ruka joj je lebdela iznad brojčanika sa SNAGOM TRUDOVA. Opredelila se za MOMČE. Pomerila je dugme sa BUDAN na USPAVAN. Bebine oči su se smesta zatvorile. Suzana je ovo doživela kao olakšanje. Plave oči su je dobrano potresle. U redu, natrag na SNAGU TRUDOVA. Ovo je bio najvažniji zadatak, ono što bi Edi nazvao glavnim zgoditkom. Uhvatila je staromodni brojčanik i probala da ga okrene. Nije bila iznenadena kad je nezgrapna stvar odbila da se pomeri. Nije htela ni da mrdne. Pomerićeš se, pomislila je. Zato što nam je to potrebno. To nam je neophodno. Čvrsto ga je uhvatila i okrenula obrnuto od smera kretanja kazaljke na satu. Namrštila se kad je bol prostrelio glavu. Druga struja bola pogodila je u vrat. Ličila je na ubod riblje kosti, ali je bol ubrzo nestao. Sa desne strane je zasvetlelo mnoštvo lampica, većina je bila žućkasto-braonkaste boje, a nekolicina jarko crvena. " UPOZORENJE", začuo se glas jezivo sličan Blejnu jednošincu. " OVA OPERACIJA MOŽE PREVAZIĆI BEZBEDNOSNE PARAMETRE." Ne seri, majke ti, pomislila je Suzana. Strelica sa SNAGOM TRUDOVA bila je na broju 6. Kad je prešla peticu upalio se novi niz žućkastosmeđih i crvenih lampica. Tri monitora sa prizorima iz Kale pogasila su se posle kratkog zujanja i potmule eksplozije. Bol joj se zario u glavu kao stisak nevidljivih prstiju. Odozdo je doprlo zujanje motora i turbina. Moćne mašinerije, ako je suditi po zvuku. Osećala je njihove snažne vibracije u bosim stopalima, cipele su ostale kod Mije. Nije to tako strasno, pomislila je. Napredujem, ranije nisam imala stopala. " UPOZORENJE", zaorio se mehanički glas. " PREDUZIMATE OPASNU AKCIJU, SUZANO OD NJUJORKA.
POČUJTE ME, PREKLINJEM VAS. NIJE LEPO IGRATI SE MAJKOM PRIRODOM." Setila se jedne od Rolandovih uzrečica: Uradi ono što moraš, ja ću obaviti ono što moram pa ćemo videti ko će dobiti gusku. Nije baš razumela poslovicu, ali joj se činilo da odgovara situaciji. Ponavljala je u sebi dok je polako ali uporno spuštala strelicu SNAGE TRUDOVA mimo 4, do 3... Htela je da je vrati sve do 1, ali je bol u glavi već oko dvojke postao apsurdno prodoran i nepodnošljiv, tako mučan, da je spustila ruku. Bol je ostao, čak se i pojačao. Pomislila je da će je ubiti. Mija će se prevrnuti na klupi, obe će biti mrtve pre no što zajedničko telo udari o beton ispred kornjače. Njeni ostaci će sutra ili prekosutra biti prebačeni do obližnjeg Potersfilda. Šta će pisati na smrtovnici? Moždani udar? Infarkt? Kladila bi se na prirodne uzroke, omiljeni izbor užurbanih lekara. Povlačenje bola je dočekala živa i zdrava. Sedela je ispred upravljačke konzole sa dva smešna brojčanika i kliznim prekidačem. Duboko je disala i obema rukama brisala znoj sa obraza. U tehnici vizuelizacije joj nema ravne. To je više od vizuelizacije, to ti je jasno, zar ne? Pretpostavljala je da jeste. Nešto je promenilo, promenilo je sve njih. Džejk je dobio dodir, neku vrstu telepatije. Edi je odnegovao (još uvek se usavršavao) sposobnosti za stvaranje moćnih talismana, pomoću jednog su već otvorili vrata između svetova. A ona? Ja... vidim. To je sve. Izuzev što, ako to činim dovoljno snažno, ono što vidim postane stvarno. Kao što je Deta Voker bila stvarna. U ovoj verziji Dogana sa svih strana svetlela su žućkasta svetla. Neka su, u meduvremenu, pocrvenela. Pod je podrhtavao i treperio ispod stopala (čistog bonusa u ovoj priči). Još malo pa će na tlu izbiti prve pukotine.
Vremenom će se proširiti i produbiti. Dame i gospodo, dobro došli u kuću Ašerovih. Ustala je, osvrnuvši se okolo. Treba da krene. Da li je imala još nekog posla? Nečeg se setila. 3 Zatvorila je oči i zamislila radio-mikrofon. Otvorila ih je i on je bio ispred nje. Stajao je na konzoli desno od dva brojčanika i kliznog prekidača. Zamislila je marku zenit, sa malom munjom umesto slova Z, na osnovici mikrofona, umesto nje je pročitala natpis NORT CENTRAL POZITRONIKS. Nešto je uticalo na njenu tehniku vizuelizacije. To je i te kako uplašilo. Na kontrolnom panelu iza mikrofona bio je trobojni skalar ispod kog je pisalo SUZANA-MIJA. Igla se pomerala iz zelenog u žuto. Iza žutog dela je bilo crveno polje i reč ispisana crnim slovima: OPASNOST. Podigla je mikrofon ali nije videla komande. Ponovo je sklopila oči i zamislila klizni prekidač nalik onom sa dva položaja BUDAN i USPAVAN, ali ovaj put na mikrofonu. Bio je na zamišljenom mestu kad je otvorila oči. Pritisnula ga je. "Edi", rekla je. Osećala se pomalo glupo, ali je ipak nastavila. "Edi, ako me čuješ, dobro sam, bar zasad. S Mijom sam u Njujorku. Ovde je prvi jun 1999. Pokušaću da joj pomognem u donošenju bebe na svet. Nemam drugog izbora. Ako ništa drugo, drugačije me neće ostaviti na miru. Edi, vodi računa o sebi. Ja..." Zaplakala je. "Volim te, šećeru. Mnogo te volim." Suze su kliznule niz obraze. Brisala ih je, ali se ubrzo predomislila. Zar nije imala pravo da plače za svojim čovekom? Baš kao bilo koja druga žena?
Čekala je odgovor, znajući da može da ga izmisli, ali se oduprela tom porivu. Obraćanje samoj sebi Edijevim glasom u ovoj situaciji joj ne bi pomoglo. Vizija joj se najedanput udvostručila. Videla je Dogan kao ono što jeste, nerealnu opsenu. Iza njegovih zidova nije bila pustolina sa istočne strane Vhaja već Druga avenija zagušena saobraćajem. Mija je otvorila oči. Ponovo se osećala dobro, zahvaljujući meni, medenjaku, zahvaljujući meni, i spremna da krene. Suzani se nije žurilo. 4 U leto 1999. na klupi u Njujorku sedela je tamnoputa žena (još uvek je sebe doživljavala kao crnkinju). Tamnoputa žena sa torbama, prtljagom, razbacanim oko nje. Jedna od njih bila je bledocrvena. Na njoj je pisalo, SAMI PUNI POGOCI NA SREDNJE-GRADSKIM STAZAMA. Na drugoj strani je bila narandžasta. Iste boje kao i ruža. Mija je ustala. Suzana je hitro istupila, nateravši je da sedne. Zašto si to učinila? pitala je iznenađena Mija. Ne znam, nemam pojma. Hajde da malo pregovaramo. Počni tako što ćeš mi reći gde želiš da ideš? Treba mi talafon. Neko će zvati. Telefon, ispravila je Suzana. Da ne zaboravimoy imaš krv na košulji, srculence. Krv pripada Margaret Ajzenhart. Pre ili kasnije neko će shvatiti šta je to. Šta ćeš onda? Odgovorila je bez reči, prezirnim osmehom. To je razgnevilo Suzanu. Pre pet minuta, ili možda petnaest, vreme leti kad se zabavljate, ova kidnaperska kučka je vrištala moleći pomoć. Nakon što ju je dobila, počastila je spasiteljku beskrajno prezirnim osmehom. Najgore od svega je što je kučka imala pravo. Mogla je ovuda bazati čitav dan
a da je niko živ ne pita da li na košulji ima sasušene krvi, ili se uprljala žderući čokoladni kolač. U redu, rekla je, čak i ako te niko ne bude gnjavio zbog krvi, gde ćeš držati stvari? Setila se još jednog pitanja, koje bi se vremenom verovatno samo nametnulo. Otkud ti znaš šta je telefon? Ne pričaj mi da postoje tamo odakle si došla. Nije bilo odgovora, samo oprezna tišina. Bar je zbrisala osmeh sa kučkinog lica. Imaš prijatelje, zar ne? Ili bar tako misliš. Razgovaraš s njima iza mojih leđa. Imaš ekipu koja će ti pomoći. Na njih računaš, njima se nadaš. Da li ćeš mi pomoći ili nećeš? Opet stara pesma izgovorena gnevnim tonom. Šta se naziralo ispod besa? Strah? To je, bar zasad, bila preoštra ocena, ali je bez sumnje bila zabrinuta. Koliko još imam, koliko još imamo do obnavljanja trudova?. Suzana je procenila da do ponovnog početka trudova imaju negde između šest i deset časova, obnoviće se pre ponoći, drugog juna, i pokušala da tu informaciju zadrži za sebe. Neznam. Verovatno još malo. Onda ne smemo čekati. Moram pronaći talafon. Telefon. Na nekom diskretnom mestu. Suzana je pomislila na hotel na Prvoj aveniji i Četrdeset šestoj ulici. Pokušala je da i to sačuva za sebe. Ponovo je pogledala nekada ružičastu a sad crvenu torbu. Sinulo joj je. Ne sve, ali dovoljno da bi se razgnevila. Ostaviću ga ovde, rekla je Mija, govoreći o prstenu koji je Edi za nju načinio, Ostaviću ga ovde, gde čega on pronaći. Nosičeš ga ponovo, ako ka bude htela. Nije to bilo obećanje, ne direktno, ali je Mija nagoveštavala... Tupi gnev je preplavio Suzanin um. Ne, nije joj ništa obećala. Samo je upravila u odredenom pravcu, Suzana je
učinila sve ostalo. Nije me obmanula; dopustila mije da obmanem samu sebe. Mija je opet ustala, primoravši Suzanu da ponovo istupi i vrati je na klupu. Ovaj put je oštrije reagovala. Šta je? Suzana, obećala si! Momče... Pomoći ću ti s njim, odgovorila je neraspoložena Suzana. Nagnula se napred i podigla crvenu torbu. Torbu sa kutijom. A unutar kutije? Unutar kutije od sablasnog drveta sa runama ispisanom rečju NEPRONAĐENA? Osećala je njeno zlokobno pulsiranje kroz sloj magičnog drveta i platna. Crna trinaestica je bila u torbi. Mija je prenela kroz vrata. Ako je kugla otvarala vrata, kako će Edi poći za njom? Uradila sam ono što sam morala, nervozno je odgovorila Mija. To je moja beba, moje momče, a svi su protiv mene. Svi sem tebe, a i ti mi pomažeš zato što moraš. Seti se šta sam ti rekla... ako ka bude htela... Odgovorio joj je glas Dete Voker, grub i tvrd, glas osobe koja nije trpela prigovor. "Ne dam ja ni pet para za ka", rekla je, "zapamti to. U govnima si, curo. U tebi je nešto o čemu pojma nemaš. Neki ti pričaju da će ti pomoći a ti pojma nemaš ko su oni. U govnima si. Nemaš pojma šta je telefon, a još manje di da ga nađeš. Sad ćemo da sednemo ovdenak, pa ćeš ti lepo da mi kažeš šta će dalje biti. Pregovaraćemo, curo. Ako ne budeš iskrena sedećemo ovde među torbama dok se ne smrkne. Rodićeš tvoje dragoceno momče na klupi. Opraćeš ga u jebenoj fontani." Žena na klupi je razvukla usne u grozni osmeh tako karakterističan za Detu Voker. "Mnogo se sekiraš za tog momka... i Suzana se malčice sekira za njega... ja sam u poslednje vreme bila uglavnom isključena. A, vidiš ja... za njega... ne dam ni pet para."
Naišla je žena sa dečjim kolicima (izgledala su božanstveno lako, kao Suzanino napušteno vozilo). Bacila je nervozni pogled na ženu na klupi i pogurala bebu tako brzo da je izgledalo da se dala u trk. "Pa!" veselo je rekla Deta. "Biće nam fino ovdenak, je l’ da? Baš lepo vreme za priču. Čuješ li me, mamice?" Mija, ničija kći i buduća majka, nije odgovarala. Deta se nije dala zbuniti; razvukla je usne u još širi osmeh. "Čula si me, je l’ tako; ma, lepo si me čula. Hajde da malo proćaskamo. Hajde da pregovaramo." KITICA: Komala-hajd-ima? Šta radiš na mojim vratima? Ako mi odmah ne kažeš, prijatelju poravnaću te s patosom. ODGOVOR: Komala-kam-om! Mogu te poravnati s patosom! Bolje da ne znaš šta uradih tebi sličnima.
Peta strofa Kornjača
1 Kako ćemo to učiniti? pitala je Suzana. Obavićemo pregovore u zamku, spremno je odgovorila Mija. Zamku nad ambisom. U svečanoj trpezariji. Sećaš li se trpezarije? Suzana je oklevajući klimnula. Tek odskora je povratila sećanje na svečanu trpezariju. Bile su to slike nejasnog kvaliteta. Nije za tim žalila. Mija se tamo hranila na najblaže rečeno entuzijastičan način. Jela je iz gomile tanjira (uglavnom prstima) i pila iz mnoštva čaša, pričajući sa množinom fantoma pozajmljenim glasovima. Pozajmljenim? Dođavola, pokradenim glasovima. Suzana je odmah prepoznala dva. Jedan je bio nervozni, pomalo uobraženi „društveni" glas Odete Holms. Drugi je bio Odetino gnusno kogaje briga hvalisanje. Mijina krada se protezala na svaki aspekt Suzanine ličnosti. Povratak Dete Voker orne i spremne na svakakvo nasilje u najvećoj meri mogao se pripisati ničijoj kćeri. Revolveraš me je video, rekla je Mija. I dečak, takođe. Usledila je pauza. Zatim: Srela sam ih i ranije. Koga? Džejka i Rolanda? Jesje, njih. Gde? Kada? Kako si...
Ne možemo sad o tome. Molim te. Hajdemo na neko diskretnije mesto. Neko mesto s telefonom, je l’ tako?Da bi te tvoji prijatelji nazvali. Ne znam mnogo toga, Suzano od Njujorka, ali će i moje malo za tebe biti mnogo zanimljivo. Slagala se s njom. Želela je da se što pre skloni sa Druge avenije, iako nije želela da Mija to shvati. Mrlje na košulji su običnim prolaznicima mogle Mija reče: Priča će biti lakša, brža i jasnija, ako porazgovaramo licem u lice. To će izgledati kao razliveni šlag ili kafa, ali je Suzana i te kako znala šta je to: ne samo krv, već krv hrabre žene koja je pala štiteći dečicu. Tu su bile i razbacane torbe. Videla je dosta torbarske raje u Njujorku, jesje. Sad se osećala kao jedna od njih, što joj se nije dopadalo. Spremana je za bolje, kako je njena majka govorila. Htela je da se obrati svakom od prolaznika na trotoaru ili na prolasku kroz parkić i da im objasni kako nije luda, uprkos svom izgledu: umrljanoj košulji, prljavom licu, predugoj i neurednoj kosi, bez torbice ali sa tri torbe oko sebe. Beskućnica je, jakako. Da li je iko ikad bio toliki beskućnik? Ostala je ne samo bez kuće već i bez svog vremena, ali ne i bez zdravog razuma. Morala je da pregovara s Mijom i shvati o čemu se ovde radi. Žudela je za banalnim zadovoljstvima. Htela je da se opere, obuče novu odeću i da se, bar nakratko, osami. Mogla bipoželeti i da odeš na mesec, srculence, poručila je sebi... i Miji, ako je ova slušala. Samoća košta. Zatekla si se u verziji Njujorka u kojoj hamburger košta ceo dolar; ma kako to blesavo zvučalo. Nemaš ni centa. Imaš samo desetak naoštrenih poslužavnika i magijsku kuglu. Šta ćeš sad? Sled misli joj se prekinuo. Njujork je nestao, nalazila se u Pećini vrata.
Slabo se sećala prve posete tom mestu, Mija je kontrolisala njeno telo, žurila se da prode kroz vrata, ali je sad sve jasno videla. Padre Kalahan je bio tu s Edijem. I njegov brat je na neki način bio tu. Čula je glas Henrija Dina. Orio se iz pećinske tmine: "U paklu sam, braco! U paklu sam, ne mogu da nađem fiks, za sve si ti kriv." Suzanina dezorijentacija nije bila ništa u poređenju sa gnevom koji je u njoj izazvao taj molećiv, popujući glas. "Ti si kriv za većinu Edijevih problema!" vrisnula je. "Trebalo je da svima napraviš uslugu i umreš mlad, Henri!" Oni u pećini nisu obratili nikakvu pažnju na nju. Šta je ovo? Da li je u Todašu stigla iz Njujorka, da bi upotpunila zabavu? Ako je tako, zašto nije čula zvona? Tiho. Tiho, ljubavi. Odjeknuo je Edijev glas u njenom umu, jasno kao dan. Samo posmatraj. "Čuješ li ga?" Pitala je Miju. "Da li..." "Da. Zaveži sad!" "Šta misliš, koliko ćemo sedeti ovde?" Edi je pitao Kalahana. "Bojim se da će ovo potrajati", odgovorio je Kalahan. Suzana je shvatila da vidi prošlost. Edi i Kalahan su otišli do Pećine vrata da bi potražili Kalvina Tauera i njegovog prijatelja, Dipnoa. To se desilo neposredno pre obračuna sa Vukovima. Kalahan je prešao na drugu stranu. Crna trinaestica je opčinila Edija tokom padreovog odsustva. Zamalo ga je ubila. Kalahan se vratio u poslednji čas da spreči Edija da se baci sa vrha litice u duboki ambis. Edi je izvlačio torbu, narandžastu, dabome, imala je pravo što se toga tiče, na strani Kale je bila narandžasta, ispod problematične Tauerove vitrine s dragocenim prvim izdanjima. Kugla u torbi im je bila potrebna iz istog razloga kao i Miji: da bi otvorili nepronađena vrata. Edi je podigao. Počeo je da se okreće i zastao. Namrštio se... "Šta je?" pitao je Kalahan.
"Ovde ima nečeg", odgovorio je Edi. "Kutija..." "Ne, u torbi. Nešto je ušiveno u postavu. Liči na mali kamen ili nešto slično." Najedanput se okrenuo Suzani. Postala je svesna da sedi na klupi u parku. Više nije čula glasove sa dna pećine, već vlažno šištanje i pljeskanje fontane. Pećina je bledela. Edi i Kalahan su bledeli. Iz velike daljine čula je Edijeve poslednje reči: "Možda postoji tajni džep." Zatim je nestao. 2 To znači da nije bila u Todašu. Njena kratka poseta Pećini vrata bila je neka vrsta vizije. Da li je Edi poslao? Ako jeste, da li je to značilo da je dobio poruku koju je pokušala da mu pošalje iz Dogana? Nije znala odgovor na ova pitanja. Pitaće ga, ako ga bude ponovo videla. Prvo će ga poljubiti hiljadu puta. Mija je podigla crvenu torbu i pažljivo opipala stranice. Unutra je bila kutija, naravno. Napipala je i nešto drugo, malu nabreklinu. Edi je bio u pravu; pod rukom je podsećala na kamen. Ona, ili možda one, više i nije bilo važno, spustila je torbu. Pojačano pulsiranje skrivenog predmeta joj se nije dopalo. Napregla je sve umne snage protiv njega. Evo ga, ovde... napipala je neku vrstu šava. Nagnula se bliže i videla da to nije šav već nešto nalik zatvaraču. Nije ga prepoznala, niti bi ga Džejk prepoznao ali bi Edi znao šta je čičak traka. Čula je pesmu ZZ Topa o toj stvari, "Čičak zatvarač". Gurnula je nokat i povukla prst. Rastvorio se uz parajući zvuk, otkrivajući džepić u postavi. Šta je to? pitala je Mija, fascinirana otkrićem. Pa, hajde da vidimo.
U džepiću nije bio kamen već mala, ukrasna kornjača od materijala sličnog slonovači. Imala je izuzetno precizno izrezbaren oklop, utisak savršenstva kvarila je samo sitna ogrebotina u obliku znaka pitanja. Glava joj je stidljivo provirivala ispod oklopa. Oči su joj bile crne tačkice od katranske supstance. Izgledala je neverovatno živo. Zapazila je još jednu sitnu nepravilnost na kornjačinoj gubici, to nije bila ogrebotina već pukotina. "Stara je", glasno je šapnula. "Veoma je stara." Tako je, Mija joj je uzvratila šapatom. Suzanu je maleni predmet ispunio ushićenjem. Osećala se sigurnom. Gle kornjaču, pomislila je. Gle kornjaču kolika je grdna, na oklopu svome zemlju nosi trudna. Da li su to pravi stihovi? Tako nešto. Naravno, radi se o zraku kog slede na svom putu do Kule. Na jednoj strani je medved, Šadrik, a na drugoj kornjača, Maturin. Pogledala je sićušni totem pronađen u postavi torbe a zatim onaj pored fontane. Ako zanemarimo razliku u materijalu, onaj pored klupe je bio od tamnog metala sa sjajnijim bakrenim delovima, bili su potpuno isti. Skulptura je čak imala ogrebotinu na oklopu i malenu pukotinu na gubici. Na trenutak joj je zastao dah. Učinilo joj se da je i srce prestalo da kuca. U ovoj avanturi je klizila od trenutka do trenutka, ponekad od dana do dana, bez mnogo razmišljanja, povodeći se za događajima i onim što je Roland opisivao kao ka. Ponekad bi se desilo nešto ovako, pa bi joj se na tren ukazala daleko veća slika. Uvek bi je zadivila i začudila. Osetila bi prisustvo sila što nadilaze njenu moć poimanja. Neke su, poput kugle u kutiji od sablasnog drveta, bile zle. Ali ova... ova... "Auu", neko je rekao. Gotovo uzdahnuo. Podigla je glavu i ugledala veoma uspešnog biznismena, ako je suditi po odeći. Prolazio je kroz parkić, verovatno na putu na neko važno mesto, neki sastanak ili konferenciju,
možda i u obližnje Ujedinjene nacije (sem ako se i to nije promenilo). Zaustavio se u mestu. U desnoj ruci mu se ljuljala skupa aktovka. Strančeve krupne oči počivale su na kornjači u Suzaninoj-Mijinoj ruci. Na licu je imao širok, pomalo tupav osmeh. Skloni je! povikala je usplahirena Mija. Ukrašće je! To bi volela da vidim, odgovorila je Deta Voker. Govorila je smirenim glasom. Sunce je jasno sijalo pa je ona, sve ličnosti u njoj, shvatila da je, kad se sve ostalo zanemari, tog jutra svanuo divan dan. Dragocen i veličanstven. "Dragocen, lep i veličanstven", rekao je biznismen (ili možda diplomata), koji je zaboravio na biznis. Da li je pričao o danu ili kornjačici? I o jednom i o drugom, pomislila je Suzana. Najedanput je shvatila šta se dešava. Džejk bi to razumeo, niko to ne bi shvatio bolje od njega! Nasmejala se. Deta i Mija su se, unutar nje, takođe nasmejale. Mija pomalo nevoljno. Biznismen ili diplomata je sledio njen primer. "Da, i jedno i drugo", rekao je. Govorio je slabim skandinavskim akcentom. "Kako divnu stvarčicu imate!" Da, bila je divna. Dražesno malo blago. Jednom, ne tako davno, Džejk Čembers je pronašao nešto slično. On je u Tauerovoj knjižari kupio knjigu Čarli Čuf Čuf od Beril Evans. Zašto? Zato što ga je prizvala sebi. Kasnije, malo pre dolaska Rolandovog ka-teta u Kalu Brin Stardžis, autorovo ime se promenilo u Klaudija i Ines Bečmen, što je od nje načinilo člana sve brojnijeg ka-teta devetnaestice. Džejkova verzija ključa je očaravala sve koji bi ga videli čineći ih izuzetno podložnim sugestiji. Kao i Džejkov ključ i kornjačica je imala dvojnika: sedela je pored njega. Pitanje je da li je kornjačica posedovala i druge osobine Džejkovog ključa. Ako je suditi po zanesenom izrazu s kojim je Skandinavac posmatrao, Suzana je bila prilično sigurna da jeste. Pomislila je, Did-a-čiky did-a-čiy ne briniy devojčicey
imaš kornjaču! Stih je bio tako glup da se umalo glasno nasmejala. Miji je rekla, Pusti me da ovo sredim. Šta da središ? Ne razumem... Znam da ne razumeš. Pusti me da to sredim. Važi? Nije čekala Mijin odgovor. Okrenula se biznismenu sa blistavim osmehom na usnama. Držala je kornjačicu tako da je mogao videti. Lagano je pomerala levo-desno. Pratio je pogledom iako se njegova glava pokrivena impresivnom grivom bele kose, nije pomerala. "Kako je vaše ime, sai?" pitala je Suzana. "Matijesen van Vik", odgovorio je. Posmatrao je kornjaču, oči su mu lagano kružile u dupljama. "Ja sam drugi pomoćnik švedskog ambasadora u Ujedinjenim nacijama. Moja žena ima ljubavnika. Zbog toga sam jako tužan. Creva mi ponovo dobro rade, zahvaljujući čaju koji mi je preporučila hotelska maserka. To me čini srećnim." Pauza. Zatim: "Tvoja skoldpada me čini srećnim." Suzana je bila zadivljena. Da li bi skinuo pantalone i ispraznio creva po pločniku ako bi to zatražila od njega? Nije sumnjala u to. Hitro se osvrnula oko sebe. Nije bilo ni žive duše. To je bilo dobro, nastojaće da posao obavi što brže može, ne menjajući položaj. Džejk je privukao priličnu grupu radoznalaca svojim ključem. Nije htela da ponovi njegovu grešku. "Matijesene", počela je, "pomenuo si..." "Mats" rekao je. "Šta si rekao?" "Zovi me Mats, ako hoćeš. To mi se više sviđa." "Dobro, Matse, pomenuo si..." "Govoriš li švedski?" "Ne", rekla je. "Pričaćemo na engleskom." "Dobro, tako je bolje..."
"Ja sam na prilično visokom položaju", rekao je Mats. Nije ispuštao kornjaču iz vida. "Srećem veliki broj važnih ljudi. Idem na zabave na kojima mnoštvo zgodnih žena nosi 'kratke crne haljine." "To mora da je veliko iskušenje za tebe, Mats. Hoću da smesta zatvorišu \2sta. Govorićeš samo kad ti postavim direktno pitanje. Da li si spreman da me poslušaš?" Poslušao je. To je propratio komičnim gestom, simboličnim zatvaranjem rajsferšlusa preko usta. Pogled mu ni za trenutak nije napustio kornjaču. "Pomenuo si hotel. Odsedaš li u hotelu?" "Da, odsedam u Njujork Plaza-Park Hajatu, na uglu Prve i Četrdeset šeste. Uskoro ću dobiti luksuzan apartman..." Shvatio je da previše priča. Smesta je zatvorio usta. Suzana je grozničavo razmišljala. Držala je kornjačicu u visini grudi gde je njen novi prijatelj mogao lepo da je vidi. "Dobro me slušaj, Matse." "Slušam vas, gospodarice-sai, čujem vas i poslušaću vas." Ovo je uzdrmalo, govorio je izuzetno privlačnim skandinavskim akcentom. "Imaš li kreditnu karticu?" Mats se ponosno nasmešio. "Imam ih mnogo. Imam ameriken ekspres, masterkard i vizu. Imam eurogold kard. Imam..." "Dobro, to je dovoljno. Hoću da odeš do..." Mozak joj se namah ispraznio, ipak se setila. "...do Plaza-Park hotela i iznajmiš sobu. Iznajmi je na nedelju dana. Ako te nešto pitaju, kaži im da je soba za tvoju prijateljicu." Na pamet joj je pala neprijatna stvar. Bila je na severu, godine 1999. Možda su se stvari od njenog vremena promenile nabolje, ali je morala biti sigurna. "Da li će ti praviti neprijatnosti zato što sam crnkinja?" "Ne, naravno da neće." Izgledao je iznenađeno. "Iznajmi sobu na svoje ime i reci recepcioneru da će je koristiti žena po imenu Suzana Mija Din. Razumeš li me?"
"Da, Suzana Mija Din." Šta još? Novac, naravno. Pitala ga je ima li para. Novi prijatelj joj je predao novčanik. Jednom rukom je držala kornjačicu u njegovom vidokrugu dok je drugom bunarila po novčaniku, veoma lepom lord bakstonu. Našla je gomilu putničkih čekova, nisu joj bili od pomoći, pogotovo ne s tim ludački vitičastim rukopisom, i oko dvesta dolara u dobrim američkim šuškama. Uzela ih je i gurnula u borders torbu u kojoj je doskora bio par cipela. Podigla je pogled susrevši se sa parom izviđačica. Imale su oko četrnaest godina i rance na leđima. Pridružile su se biznismenu. Zurile su u kornjačicu sjajnih očiju i vlažnih usana. Podsetili su je na devojke u publici za vreme Prislijevog nastupa u Šou Eda Salivena. "Tako je, kuuul," otelo se jednoj od njih. "Totalno je radikalna", rekla je druga. "Cure, smesta hvatajte maglu", odbrusila je Suzana. Lica su im se zategla, poprimivši tugaljiv izraz. Ličile su na par bliznakinja iz Kale. "Moramo li?" pitala je prva. "Da." odgovorila je Suzana. "Hvala sai, dugi dani i prijatne noći", rekla je druga. Suze su joj potekle niz lice. I njena prijateljica je zaridala. "Zaboravite da ste me ikad videle!" povikala je za njima. Nespokojno ih je pratila pogledom dok nisu stigle do Druge avenije i krenule ka centru. Zatim se okrenula Matsu van Viku. "I ti ćeš da pališ, Mats. Odvuci dupe do hotela i iznajmi sobu. Kaži im da će tvoja prijateljica Suzana uskoro doći." "O kakvom dupetu govoriš? Ne razumem..." "Kažem ti da požuriš." Vratila mu je novčanik, olakšan za gotovinu. Htela je da pobliže pogleda plastične kartice pitajući se šta će mu toliki broj. "Kad iznajmiš sobu, idi kud ti drago. Zaboravi da si me video."
I Mats je zaridao, baš kao devojčice u zelenim uniformama. "Da li to važi i za skoldpadu?" "Tako je." Suzana se sećala hipnotizera kog je jednom videla na televiziji, možda baš kod Eda Salivena. "Ništa od kornjačice, ali ćeš se osećati odlično ostatak dana, čuješ li me? Osećaćeš se kao..." Milion dolara mu možda ne bi značilo mnogo. Sa milion kruna verovatno ne bi imao ni za bolje šišanje. "Osećaćeš se kao švedski ambasador. Prestaćeš da brinešz \2bog ženinog đilkoša. Nek idu do đavola, važi?" "Jašta, do đavola s tim momkom!" povikao je Mats. Smejao se iako nije prestao da plače. U tom osmehu je bilo nečeg božanstveno detinjastog. Činio je Suzanu istovremeno srećnom i tužnom. Htela je da učini još nešto za Matsa van Vika. "Šta je s tvojim crevima?" "Šta?" "Do kraja tvog života će raditi tačno ko sat", rekla je Suzana, podižući kornjaču. "Kad se obično prazniš, Mats?" "Odmah posle doručka." "Dobro, znači u to vreme. Do kraja života. Sem ako nisi prezaposlen. Ako kasniš na sastanak ili nešto slično, samo reci... hm... Maturin, potreba će te proći do narednog dana." "Maturin." "Tako je. Hajde, idi sad." "Zar ne mogu da dobijem skoldpadu?" "Ne, ne možeš. Idi sad." Krenuo je, ali je zastao zagledavši se u nju. Izgledao je čarobno i malčice prepredeno uprkos vlažnim obrazima. "Možda bi trebalo da je uzmem", rekao je. "Možda mi po pravu pripada." Baš bi volela da probaš, šonjo, prostrelila je Detina misao, ali je Suzana, koja se sve više osećala kao zapovednica otkačene trijade, brzo ućutkala. "Otkud ti ta ideja, prijatelju? Reci mi, preklinjem te."
Prepredeni izraz je i dalje bio tu. Ne zezaj se sa zeznutim tipovima, govorio je. Tako je bar izgledao Suzani. "Mats, Maturin", rekao je. "Maturin, Mats. Shvataš?" Shvatila je. Htela je da mu kaže da se radi o slučajnoj podudarnosti, ali se setila: Kalay Kalahana. "Shvatam", rekla je, "ali skoldpada nije tvoja. Niti je moja, kad smo već kod toga." "Čija je onda?" molio je na tvrdom, skandinavskom naglasku. Progovorila je pre no što je svesni deo uma mogao zaustaviti (ili bar cenzurisati). Iznela je celu istinu, onu što prebiva u njenom srcu i duši: "Pripada Kuli, sai. Mračnoj Kuli. Tamo ću je vratiti, ako ka to bude htela." "Bilo je pravo zadovoljstvo družiti se s vama, gospo-sai." Pogledom je ispratila švedskog diplomatu. Spustila je pogled ka ukrasnoj kornjačici i rekla, "To je bilo čudesno, Matse, stari prijatelju." Mija se nije zanimala za kornjaču; imala je samo jedan cilj. Taj hotel, rekla je. Da li tamo postoji telefon? 3 Suzana-Mija je gurnula kornjačicu u džep farmerki. Naterala je sebe da pričeka dvadesetak minuta na klupi. Uživala je u novom paru nogu ispod kolena (čije god da su bile, bili su prilično dobre). Migoljila je prstićima u novim (ukradenim) cipelama. Zatvorila je oči i prizvala kontrolnu sobu u Doganu. U međuvremenu se upalilo dosta upozoravajućih lampica, mašinerija u podzemlju je mnogo glasnije tutnjala, ali je igla na brojčaniku SUZANA-MIJA još uvek bila na početku žutog polja. Na podu su se, kao što je i očekivala, pojavile pukotine, ali zasad nisu delovale ozbiljno. Situacija nije obećavala, ali još nije bilo ozbiljne opasnosti.
Šta čekaš? Negodovala je Mija. Zašto još uvek sedimo ovde? Šveđanin će tako imati vremena da dovrši posao u hotelu. Ne vredi da pre toga idemo tamo, odgovorila je Suzana. Sačekala je da prođe dovoljno vremena. Zatim se podigla i pokupila stvari. Prešla je Drugu aveniju i krenula niz Četrdeset šestu ulicu ka Plaza-Park hotelu. 4 Hotelsko predvorje je plivalo u podnevnom svetlu propuštenom kroz anđele na zelenim vitražima. Suzana nikada nije videla tako divnu prostoriju, izuzev katedrale Svetog Patrika, ali je u njoj bilo nečeg čudnog. Nalaziš se u budućnosti, pomislila je. Mnoštvo znakova je svedočilo o tome. Automobili su bili manji i potpuno različiti. Veliki broj mlađih žena hodao je okolo razgolićenih stomaka. Zapazila je bretele od brushaltera na golim ramenima. Tek posle nekoliko susreta sa ovim fenomenom shvatila je da ima posla sa bizarnim modnim hirom a ne slučajnom pojavom. U njeno vreme bi žena sa vidljivom bretelom brushaltera (ili ne daj bože podsuknjom, tamo dole najugu kako su govorili) jurnula u prvi javni toalet da pokrije bruku. Što se golih stomaka tiče... Uhapsili bi vas svuda sem na Koni Ajlendu, pomislila je. Nema sumnje. Najsnažniji utisak je ostavljalo nešto neuhvatljivo: grad je delovao veće. Urlao je i hučao svuda oko nje. Vibrirao je. Svaki atom vazduha nosio je karakterističan miris. Žena koja je pred hotelom čekala taksi (sa ili bez vidljive bretele brushaltera) mogla je biti samo Njujorčanka; vratar (ne jedan, već
dvojica) koji je zaustavljao taksije mogao je biti samo njujorški vratar; taksisti (bila je zapanjena velikim brojem tamnoputih, videla je jednog sa turbanom) mogli su biti samo njujorški taksisti, ali su bili...drugačiji. Svet je krenuo dalje. Učinilo joj se da je njen Njujork, onaj iz 1964. igrao u drugoj ligi. Ovo je bila super liga. Zastala je na ulazu u hotelsko predvorje. Izvukla je kornjačicu iz džepa. Nastojala je da se pribere i osmotri okolinu. Levo od nje bio je deo sa foteljama za odmor. Dve žene su sedele, neobavezno ćaskajući. Suzana se zagledala u njih, nije mogla verovati koliko kratke suknje nose (koje suknje, haha?). Nisu bile tinejdžerke ili mlade studentkinje; već žene u tridesetim (iako su lako mogle biti i u šezdesetim, ko zna koliko je nauka napredovala u poslednjih trideset pet godina). Desno je opazila radnjicu. Iz senki je dopirao zvuk klavira, pijanista je svirao ohrabrujuće poznatu numeru, „Dan i noć". Znala je da će, ako samo krene put zvuka, naići na mnoštvo kožnih fotelja, niz svetlucavih boca i gospodina u belom sakou koji će je sa zadovoljstvom uslužiti iako je bila sredina popodneva. To joj je donelo olakšanje. Recepcija je bila pravo ispred nje. Iza šaltera je sedela najegzotičnija žena koju je ikad videla. Bila je i bela i crna i Kineskinja i sve to dobro izmešano. Godine 1964. takvu ženu bi uprkos lepoti smatrali meleskinjom. Danas sedi za recepcijom prvoklasnog hotela u besprekornom i skupocenom poslovnom odelu. Suzana je pomislila da je Mračna Kula možda sve trošnija i da svet ide dalje ali je predivna recepcionerka bila živi dokaz (ako je ikakav i bio potreban) da nije sve otišlo do davola ili u pogrešnom pravcu. Razgovarala je sa mušterijom koja se žalila na račun za filmove, šta god to bilo. Nije važno, ovo je budućnost, podsetila je sebe. Ovo je naučna fantastika, kao grad Lud. Nastoj da se ne udubljuješ u pojedinosti.
Baš me briga šta jeste., a šta nije, rekla je Mija. Hoću da vidim telefon. Hoću da se pobrinem za moje momče. Prošla je pored znaka na tronošcu. Okrenula se da ga bolje pogleda. OD PRVOG JULA, 1999, NJUJORK PLAZA-PARK HAJAT POSTAJE REGAL UN PLAZA HOTEL JOŠ JEDAN VELIČANSTVEN PROJEKAT SOMBRANORT CENTRALA! Pomislila je, Sombra isto kao kod Tartle Bej luksuznih apartmana... koji, ako je suditi po gigantskoj igli od crnog stakla na uglu nikada nisu izgradeni. Nort Central jako podseća na Nort Central Pozitroniks. Ovo je veoma interesantno. U glavi joj je sevnuo oštar nalet bola. Nalet? Do đavola, udar. Pošle su joj suze na oči. Znala je ko ga je poslao. Mija, koja se nije zanimala sa Sombra korporaciju, Nort Central Pozitroniks, ili Mračnu Kulu. Bila je sve nestrpljivija. Znala je da mora promeniti to, ili bar pokušati. Usredsredila se isključivo na svoje momče, slepa za sve oko sebe, ali ako želi da ga zadrži, moraće da malo proširi vidike. Pružaće ti otpor na svakom koraku, poručila joj je Deta, odlučnim, tvrdim i veselim glasom. Svesna si toga, je l’ da? Bila je i te kako svesna. Sačekala je dok čovek sa problemom nije objasnio kako je greškom naručio neke filmove sa oznakom X, ali da će ih ipak platiti pošto su na njegovom računu. Prišla je šalteru. Srce joj je tuklo u grudima. "Verujem da je moj prijatelj, Matijesen van Vik, iznajmio sobu za mene", rekla je. Nervozno se nasmejala. Recepcionerka je s neodobravanjem posmatrala zamrljanu košulju. "Doživela sam malu nezgodu na ručku.
Nisam imala vremena da se istuširam i promenim odeću." "U redu, gospođo. Samo da proverim." Okrenula se nečemu što je ličilo na mali televizor spojen za pisaću mašinu. Prešla je prstima preko niza tipki i pogledala ekran. Rekla je: "Suzana Mija Din, zar ne?" Izraz Vaistinu blagodarim, automatski joj se podigao do usana. Potisnula ga je u poslednjem trenutku. "Da, tako je." "Dajte mi neki dokument, molim vas." Suzana je delovala zatečeno. Izvadila je orizu iz torbe, uhvativši je za tupi kraj. Setila se nečeg što je Roland rekao Vejnu Overholzeru, velikom rančeru iz Kale: Trgujemo olovom. „ " Rize nisu meci, ali jesu prihvatljiva zamena." U jednoj ruci je držala poslužavnik a izrezbarenu kornjačicu u drugoj. "Da li je ovo dovoljno?" ljubazno je upitala. "Šta..." predivna recepcionerka je ućutala prešavši pogledom sa poslužavnika na kornjaču. Oči su joj se raširile, a pogled zamutio. Rastvorila je usne pokrivene interesantnom, sjajnom, ružičastom prevlakom (više je ličila na slatko nego na karmin). Oteo joj se tihi uzdah: Ohhh... "To je moja vozačka", rekla je Suzana. "Zar ne vidite?" U blizini srećom nije bilo nikog, ni nosača. Gosti su se otimali za taksije na pločniku ispred hotela, unutra je vladala dremljiva atmosfera. U baru iza prodavnice, „Dan i noć" je ustupio mesto sporoj verziji „Zvezdane prašine". "To je vozačka dozvola", složila se recepcionerka istim, drhtavim glasom. "Dobro. Da li su vam potrebni još neki podaci?" "Ne... sobu je iznajmio gospodin Van Vik... moj posao je... da proverim vaš identitet... mogu li pridržati kornjačicu, gospođo?" "Ne", rekla je Suzana. Recepcionerka se rasplakala. Suzana je zbunjeno posmatrala ovaj fenomen. Nije
rasplakala ovoliko sveta još od poražavajućeg violinskog koncerta (prvog i poslednjeg) u dvanaestoj godini. "Ne, ne mogu da je pridržim", prozborila je recepcionerka, gorko plačući. "Ne, ne, ne mogu, ne mogu da je pridržim, ah, Nesklade, ne mogu..." "Umukni", dobacila je Suzana. Hotelska službenica se odmah ućutala. "Daj mi ključ, molim te." Žena evroazijskog porekla joj je umesto ključa dala plastičnu karticu u omotu. Sa unutrašnje strane omota, kako lopovi ne bi mogli lako da pročitaju, bio je napisan broj 1919. Suzana se nije iznenadila. Mija, naravno, nije obraćala pažnju. Saplela se i malo zateturala. Mahnula je rukom (onom sa „vozačkom dozvolom") da bi održala ravnotežu. U trenutku je pomislila da će pasti na pod, nekako je povratila kontrolu nad sobom. "Gospođo?" oglasila se recepcionerka. Zvučala je pomalo, neznatno, zabrinuta. "Kako se osećate?" "Dobro mi je", odgovorila je Suzana. "Samo... sam na trenutak izgubila ravnotežu." Pitala se, Šta se to, do davola, dogodilo? Znala je odgovor. Mija je imala noge, Mija. Suzana je vozila autobus još od susreta sa gospodinom mogu li da ponesem skoldpadu, pa je telo počelo da se vraća u svoj nemam noge ispod kolena mod. Ludo ali istinito. Njeno telo se igralo Suzane s njom. Mija, vraćaj se. Preuzimaj komandu. Ne mogu. Ne još. Učiniću to kad budemo same. Dragi bože, Suzana je prepoznala taj ton, shvatila je o čemu se radi. Kučka je bila stidljiva. Obratila se recepcionerki, "Šta je ovo? Da li je to ključ?" "Zašto, da, sai. Koristićete je u liftu kao i za otvaranje sobe. Samo je gurnite u prorez u pravcu strelice. Izvadite je oštrim pokretom. Ući ćete kad svetlo na vratima pozeleni. U
fioci imam nešto više od osam hiljada dolara u kešu. Daću vam sve za tu divnu stvarčicu, kornjaču, vašu skoldpadu, tortugu, kavit...u" "Ne", rekla je Suzana. Ponovo se saplela. Uhvatila se za recepciju. Sa teškoćom je održavala ravnotežu. "Idem gore." Mislila je da prvo svrati do prodavnice i potroši nešto Matsove love na čistu košulju, ako tamo ima slične robe, ali će to morati da pričeka. Sve će morati da pričeka. "Da, sai." Nema više gospođo. Kornjača je žestoko uticala na nju. Premostila je pukotinu između svetova. "Zaboravi da si me ikad videla, hoćeš li?" "Da, sai. Da li da telefon stavim na ne uznemiravaj mod?" Mija je digla galamu. Suzana nije obraćala pažnju. "Ne, nije potrebno. Očekujem poziv." "Kako želite, sai." Pogled joj je počivao na kornjačici. Isključivo na njoj. "Uživajte u Plaza-Parku. Hoćete li da vam nosač pomogne oko prtljaga?" Zar ti izgledam kao neko kome je potrebna pomoć oko ove tri torbice? Pomislila je Deta. Suzana je samo odmahnula glavom. "Vrlo dobro." Suzana je krenula ka liftovima ali je recepcionerka svojom izjavom naterala da se hitro osvrne. "Stiže kralj, vlasnik Oka." Suzana je zinula od čuda. Iznenađenje se graničilo sa šokom. Stresla se. Divno recepcionerkino lice je i dalje delovalo spokojno. Tamne oči su počivale na kornjačici. Usne su se razdvojile. Na njima je pored sjaja bilo i pljuvačke. Ako ostanemjoš malo, pomislila je Suzana, zabalaviće. Suzana je bila jako zainteresovana za kralja i Oko, to je bila njena priča.
Htela je da prati te tragove, na kraju krajeva, ona je vozila autobus, ali se ponovo saplela shvativši da od toga nema ništa... izuzev ako nije htela da puzi do lifta na rukama i kolenima dok se prazne nogavice vuku za njom. Možda kasnije, pomislila je, znajući da to nije verovatno; stvari su se odvijale prevelikom brzinom. Zaputila se preko predvorja, koračajući sa vidnim naporom. Recepcionerka joj se obratila izvežbanim i ljubaznim tonom. "Kada Kula padne i dođe kralj, sai, sve lepe stvari kao vaša kornjačica će nestati. Zavladaće tama u kojoj će se čuti samo urlik Nesklada." Suzana se stresla, kosa joj se dizala na glavi, ali nije odgovorila. Gubila je kontrolu nad svojim (nečijim) nogama. Da li bi, ako bi spustila pogled, videla kako postaju providne? Da li bi videla kako krv teče kroz vene. Kako jarko crvena krv ide dole, dok se tamnija penje nazad ka srcu? Da li bi videla isprepletene mišiće? Plašila se tog prizora. Pritisnula je dugme lifta i vratila orizu u torbu. U sebi se molila da se jedna od troja vrata otvore pre no što padne u nesvest. Pijanista se prebacio na "Oluju". Otvorila su se vrata na srednjem liftu. Suzana-Mija je ušla i otkucala 19. Vrata su se zatvorila ali je kabina stajala u mestu. Plastična kartica, podsetila je sebe. Moraš koristiti karticu. Ugledala je prorez u koji je uvukla karticu. Učinila je to pažljivo, vodeći računa o strelicama. Ponovo je otkucala 19, broj je zasvetleo. Sledećeg trenutka bila je grubo odgurnuta u stranu, Mija je preuzela komandu. Suzana se povukla u pozadinu svog uma sa nekom vrstom umornog olakšanja. Da, nek neko drugi preuzme stvar, zašto da ne? Nek neko drugi malo vozi autobus. Osećala je kako se snaga i čvrstina vraćaju u noge, to je zasad bilo dovoljno.
5 Mija je možda bila stranac u stranoj zemlji, ali je brzo učila. U hodniku devetnaestog sprata brzo je pronašla strelicu sa brojevima 1911 - 1923. Hitrim koracima krenula je ka sobi 1919. Tepih, debeo i zelen i načinjen od nekog neverovatno mekog materijala, šaputao je ispod njenih (njihovih) ukradenih cipela. Ubacila je karticu u prorez na vratima. Otvorila ih je i ušla unutra. Soba je imala dva kreveta. Ostavila je torbe na jednom od njih i pažljivo pogledala oko sebe. Zatim se zagledala u telefon. Suzana! Zvučala je veoma nestrpljivo. Šta je? Kako da ga nateram da zvoni? Suzana se nasmejala sa nepatvorenom veselošću. Srculence, nisi prva koja je to pitala, veruj mi. Verovatno si milionita. Zazvoniće ili neće zazvoniti. Sve u svoje vreme. U međuvremenu, razgledajmo okolinu. Pronađi neko mesto za odlaganje prtljaga. Očekivala je svađu, ali se prevarila. Mija je osmotrila sobu (nije se trudila da skloni zavese, iako je Suzana želela da baci pogled na grad s ove visine). Provirila je u kupatilo (kraljevski opremljeno, sa mermernim umivaonikom i ogledalima na sve strane), a zatim i u orman. Na polici je ugledala sef sa nekoliko plastičnih vreća za hemijsko čišćenje. Na njemu je bio znak, nečitljiv za Miju. Ponekad je i Roland imao sličan problem prouzrokovan razlikom između engleskog alfabeta i „velikih slova" Srednjeg sveta. Mija je najverovatnije patila od mnogo prozaičnijeg problema; kidnaperka je raspoznavala brojeve, ali verovatno nije znala da čita. Suzana je istupila, ali ne sasvim. Neko vreme gledala je kroz dva para očiju, na dva znaka, od čega je dobila
vrtoglavicu. Slike su se konačno spojile. Pročitala je poruku. SEF SLUŽI ZA ČUVANJE LIČNIH STVARI. UPRAVA PLAZA-PARK HAJATA NE ODGOVARA ZA PREDMETE KOJE U NJEMU OSTAVLJATE. GOTOVINU I NAKIT MOŽETE OSTAVITI U HOTELSKOM SEFU U PRIZEMLJU PRITISNITE ČETIRI BROJA I ENTER RADI UNOŠENJA ŠIFRE RADI OTVARANJA, UNESITE ŠIFRU OD ČETIRI BROJA I PRITISNITE OPEN Suzana se povukla i prepustila Miji odabir četiri broja. Izabrala je jedinicu i tri devetke. Bila bi to jedna od prvih kombinacija potencijalnog provalnika, ali se bar razlikovala od broja sobe. Sem toga, to su bili odgovarajući brojevi. Brojevi moći. Sigul. Znale su to. Mija je isprobala sef posle programiranja. Bio je čvrsto zaključan. Otvorila ga je, sledeći instrukcije. Vrata su se širom otvorila posle kraćeg zujanja. Stavila je bledocrvenu torbu SREDNJEGRADSKE STAZE, otvor je bio dovoljno veliki, a zatim i torbu sa oriza poslužavnicima. Zatvorila je i zaključala vrata sefa. Pokušala je da ga otvori i zadovoljno klimnula. Borders torba je bila na krevetu. Izvukla je svežanj novčanica, gurnuvši ga u prednji džep farmerki, zajedno sa kornjačicom. Moraš da nabaviš čistu košulju, Suzana je podsetila nezvanog gosta. Mija, ničija kći, nije odgovorila. Nije se brinula zbog košulja, čistih ili prljavih svejedno. Tražila je telefon. Nije osećala trudove pa joj je to bila jedina briga. Sada ćemo pregovarati, rekla je Suzana. Obećala si mi. To obećanje ćeš ispuniti. Ali ne u toj trpezariji. Stresla se. Negde napolju, poslušaj me, preklinjem te. Treba mi svežeg vazduha. Trpezarija zaudara na smrt.