Din Kunc - Skroviste

Za Gerdu. Zauvek. O, šta sve čovek u sebi skriti može, iako spolja samom anđelu sliči! Vilijem Šekspir

Prvi deo SAMO NEKOLIKO SEKUNDI DO KONAČNOG BEGA Život je dar koji mora biti uzvraćen, a posedovati ga znači biti srećan. Prokleto je kratak, to je činjenica. Teško je prihvatiti, to svetovno putovanje ka konačnom mraku gde sve biva okončano, završen krug, kraj umetničkog dela, slasna melodična rima, pobedonosna bitka. – Knjiga neizmernih tuga

Jedan 1 Čitav svet je brujao i komešao se izvan tamnih planinskih bedema, dok se Lindzi Harison noć činila praznom, šupljom kao puste komore hladnog, mrtvog srca. Drhteći, uvalila se još dublje u suvozačko mesto ,,honde“. Zbijeni redovi drevnog zimzelenog drveća uzdizali su se na padinama koje su se prostirale duž autoputa, povremeno se razdvajajući ne bi li napravili mesta retkim zimom ogoljenim javorima i brezama, čije su nazupčene crne grane štrčale ka nebu. Ta prostrana šuma i goleme stene na kojima se nalazila, međutim, nisu mogle da umanje prazninu ove gorčinom ispunjene martovske noći. Dok je „honda" klizila niz krivine, činilo se kao da drveće i kamene izbočine promiču nalik na snene slike, a ne stvarne prizore. Nošene jakim vetrom, lepe i suve snežne pahuljice letele su kroz svetlo koje je blještalo iz farova. Ali, ni oluja nije mogla da ispuni prazninu. Praznina koju je Lindzi osećala dopirala je iznutra, ne spolja. Noć je, više nego ikada, bila ispunjena haosom stvaranja. jedina praznina vladala je u njenoj duši. Pogledala je u Hača. Bio je nagnut ka napred, pomalo pogrbljen nad volanom, zureći ispred sebe sa izrazom na licu koji bi se nekome učinio jednoličnim i nedokučivim, ali je Lindzi, nakon dvanaest godina braka, mogla s lakoćom da ga protumači. Hač je bio odličan vozač i nisu ga mogli zastrašiti loši uslovi na putu. Njegove misli, kao i njene, bile su bez sumnje usmerene na dugačak vikend koji su proveli na jezeru Big Ber. Ponovo su pokušali da uspostave ležernost koja je nekada među njima vladala. Ponovo im, kao i mnogo puta do tada, to

nije pošlo za rukom. Okovi prošlosti još uvek su ih sprečavali u tome. Smrt njihovog petogodišnjeg sina imala je svoju neprocenjivu emotivnu težinu. Opterećivala je um, ubrzano odagnavajući svaki trenutak vedrine, mrveći svako novo pomaljanje radosti. Džimi je bio mrtav već četiri i po godine, skoro isto onoliko koliko je i živeo, ali njegova smrt je za njih bila težak bremen sada isto kao i onog dana kada su ga izgubili, kao golemi mesec koji se pomalja u niskoj orbiti iznad njihovih glava. Škiljeći kroz zamrljani vetrobran sa snegom natrpanim brisačima koji su se tromo pokretali preko stakla, Hač je tiho uzdahnuo. Pogledao je u Lindzi i nasmešio se. Bio je to bled osmeh, samo utvara onoga što bi trebalo da bude, lišen razbibrige, ispunjen umorom i melanholijom. Činilo se kao da je nameravao nešto da kaže, ali je onda promenio mišljenje i obratio pažnju nazad na autoput. Tri trake autoputa – jedna koja se spuštala i dve koje su se uspinjale – nestajale su pod treperavim snežnim pokrivačem. Put se protezao ka dnu padine, a onda je sledio kratak pravac ka širokoj slepoj krivini. Uprkos tom ravnom parčetu asfalta, još nisu izašli iz planinskog predela San Bernardino. Državni put se sastojao iz još jedne strmoglave nizbrdice. Prateći krivinu, predeo oko njih se promenio: padina sa njihove desne bila je okomitija, dok je na udaljenoj strani puta zjapio crni klanac. Bela metalna zaštitna ograda oivičavala je tu provaliju, ali se jedva nazirala u naletima gustog snega. Sekundu ili dve pre nego što su izašli iz krivine, Lindzi je predosetila opasnost. Rekla je: ,,Hač...“ Možda je i Hač takođe osetio opasnost, jer je u trenutku kada je Lindzi progovorila blago pritisnuo kočnice, smanjujući brzinu kojom se automobil kretao.

Iza krivine se nalazila ravna nizbrdica na kojoj se, na obe trake, preprečio veliki kamion koji je raznosio pivo, samo nekih dvadesetak metara ispred njih. Lindzi je pokušala da izusti: moj bože, ali glas kao da joj se zamrznuo u grlu. Odvozeći narudžbinu u jedan od zimskih centara u toj oblasti, vozač kamiona je očigledno bio iznenađen snežnom mećavom koja je nastupila tek nedavno, a opet pola dana ranije nego što su to meteorološke službe predvidele. Bez pomoći zimskih lanaca, gume na točkovima velikog kamiona pokazale su se beskorisnim na ledenom asfaltu, dok je vozač očajnički pokušavao da ovlada vozilom i nastavi dalje. Psujući sebi u bradu, iako staložen kao i uvek, Hač je pojačao stisak na pedalu kočnice. Nije se usudio da je stisne do daske jer bi tako rizikovao da se ,,honda“ opasno zanese i zavrti u krug. Vozač kamiona je pogledao kroz bočni prozor svog vozila kada je ugledao blještanje automobilskih farova. U jedva vidljivom razmaku između neba i snega, Lindzi nije videla ništa od vozačevog lica sem bledog ovalnog oblika i dve prazne rupe gde je trebalo da se nalaze oči: sablasni lik, kao da se za tim volanom nalazila neka zlokobna avet. Ili, možda, sama Smrt. Hač se uputio ka krajnjem spoljašnjem delu dve uzlazne trake, jedinom delu autoputa koji nije bio blokiran. Lindzi se zapitala da li se neko vozilo kretalo uzbrdo, skriveno od njih preprečenim kamionom. Čak i pri ovako smanjenoj brzini, ako direktno udare u kamion, neće preživeti. Uprkos Hačovom neizmernom trudu ,,honda“ je počela da klizi. Zadnji deo automobila je skliznuo ulevo i Lindzi je videla kako se njena strana odmiče od zaglavljenog kamiona. Glatko, klizavo i nekontrolisano kretanje podsećalo je na prelaz između scena u noćnim morama. Stomak joj se preokrenuo od mučnine i, pored toga što je bila pričvršćena sigurnosnim

pojasom, instinktivno se desnom rukom oduprla o vrata, a levom o kontrolnu tablu, ukopavši se u sedištu. „Drži se“, rekao je Hač, okrećući volan u pravcu u kojem je automobil svojevoljno krenuo, što je bio i jedini način da nekako uspostavi kontrolu nad vozilom. Ali klizanje se pretvorilo u opasno okretanje ,,honda“ se zavrtela za trista šezdeset stepeni, nalik na ringišpil bez muzike: okolo... naokolo... sve dok kamion nije ponovo dospeo u vidno polje. U jednom trenu, dok su klizili nizbrdo još uvek se okrećući, Lindzi je bila sasvim uverena da će njihov automobil bezbedno skliznuti pored onog drugog vozila. Sada je mogla da vidi i prostor iza grdosije, a na putu koji se protezao nizbrdo nije bilo nijednog vozila. Tada je prednji branik na Hačovom automobilu zakačio zadnji deo kamiona. Priklješteni metal je zaškripao. ,,Honda“ se stresla i činilo se kao da se odbacila od tačke sudara, udarajući otpozadi u zaštitnu ogradu puta. Lindzi je tako jako stisla zube da su joj se javile iskre bola u vilici, koje su sevnule sve do slepoočnica, a ruka kojom se oduprla o kontrolnu tablu se bolno presavila u zglobu. U isto vreme, pojas koji joj je prelazio preko ramena i protezao se dijagonalno preko grudi, od desnog ramena do levog kuka, iznenada se tako jako zategao da joj je izbio vazduh iz grudi. Automobil se odbio o zaštitnu ogradu, ne tako snažno da bi ponovo udario o kamion, ali sa dovoljno sile da se ponovo okrene za trista šezdeset stepeni. Dok su se klizali i okretali prolazeći kraj kamiona, Hač se borio za kontrolu nad vozilom, ali se volan tako hirovito trzao napred-nazad i takvom žestinom povređivao njegove ruke da je kriknuo izgulivši dlanove. Odjedared je lagani nagib postao strmoglavi spust, nalik na vodeni tobogan u zabavnom parku. Lindzi bi vrisnula da je mogla da dođe do vazduha. Iako je stisak sigurnosnog pojasa olabavio, dijagonalna linija bola se još uvek urezivala preko

njenog grudnog koša, čineći uzdah nemogućim. Tada joj se ukazala slika ,,honde“ koja je klizila niz ledeni obronak do nadolazeće krivine na putu, a zatim probila zaštitnu ogradu i stropoštala se u ponor – taj prizor je bio tako užasavajući da je delovao kao udarac, vraćajući joj dah u telo. Pošto je „honda“ okončala svoju drugu rotaciju, čitava vozačeva strana je udarila u zaštitnu ogradu, a onda klizila deset do petnaest metara, sve vreme u bliskom kontaktu sa njom. Pored zvuka struganja, cviljenja i škripanja metala o metal, pojavio se i pljusak žućkastih varnica koji se pomešao sa padajućim snegom, kao rojevi svitaca koji su doleteli kroz vremenski procep u pogrešno godišnje doba. Automobil se naglo zaustavio, malo nagnut prednjim levim delom, očigledno zakačen za zaštitnu ogradu. U jednom momentu je tišina bila tako duboka da je Lindzi skoro bila napola ošamućena; prekinula ju je eksplozivnim izdahom. Nikada ranije nije iskusila jedan takav sveprožimajući osećaj olakšanja. A onda se automobil ponovo pokrenuo. Počeo je da se naginje ulevo. Zaštitna ograda je popuštala, možda oslabljena korozijom ili erozijom zemljišta koje se nalazilo ispod nje. ,,Iskači!“, povikao je Hač, pomamno se bacivši na otvaranje svog sigurnosnog pojasa. Lindzi nije imala vremena da se oslobodi sopstvenog sigurnosnog pojasa niti da zgrabi ručicu na vratima automobila pre nego što je zaštitna ograda popustila i ,,honda“ se stropoštala u ponor. Čak i u trenutku kada se sve događalo, ona nije u to mogla da poveruje. Mozak je primio k znanju dolazak smrti, dok je srce tvrdoglavo insistiralo na besmrtnosti. Ni za skoro pet godina nije prihvatila Džimijevu smrt, tako da joj nije bilo lako da se pomiri sa neizbežnošću sopstvene propasti. U haosu izlomljenih delova zaštitne ograde „honda" je

skliznula postrance duž ledom prekrivene padine, a onda se prevrnula kako je zemljište postalo strmije. Sopteći za udahom, srca koje je ludački lupalo, odbacivana bolno s jedne na drugu stranu svog sedišta, Lindzi se ponadala nekom drvetu, izbočenoj steni ili bilo čemu što bi zaustavilo njihovo propadanje, ali se zemljište činilo ravnim. Nije bila sigurna u to koliko se puta automobil prevrnuo – možda samo dvaput – jer je gore-dole, levo-desno izgubilo svaki smisao. Udarila je glavom tako snažno o krov automobila da je lako mogla i da se onesvesti. Nije znala da li je bačena nagore ili se krov iskrivio njoj u susret, tako da je pokušala da se skvrči u svom sedištu, pribojavajući se da će se krov ulubiti još više pri sledećem okretanju i zgnječiti joj lobanju. Svetlost farova je rezala noć, a iz tih rana je šikljala velika količina snega. Tada je prsnuo vetrobran, zapljuskujući je mnoštvom parčića zaštitnog stakla, a onda je nastao potpuni mrak. Očigledno da su se farovi ugasili, dok su se svetla sa kontrolne table odbijala o Hačovo znojem obliveno lice. Automobil se ponovo otkotrljao na krov, i u tom položaju je i ostao. U toj naopakoj poziciji je nastavio da klizi u naizgled beskrajan ponor, uz gromoglasnu buku kao da se hiljade tona uglja sliva niz čelični žljeb. Tmina je bila potpuna, neprozirna, kao da se Hač i ona nisu nalazili napolju, već u nekom zabavnom parku bez prozora, jureći niz šine nekog rolerkostera. Čak se i sneg, koji je po prirodi zračio fosforescentno, odjednom činio nevidljivim. Hladne pahuljice su je ujedale za lice dok ih je ledeni vetar provlačio kroz izlomljeni okvir vetrobrana, ali ona nije mogla da ih vidi, čak ni onda kada su se ugnezdile na njenim trepavicama. Boreći se da obuzda narastajuću paniku, zapitala se da možda nije oslepela od eksplozije staklića. Slepilo. To je bilo nešto čega se naročito pribojavala. Ona je bila umetnik. Njen talenat se napajao onim što bi njene oči videle, a

njene zadivljujuće spretne ruke su tu inspiraciju pretvarale u umetnost uz kritički pogled istih tih očiju koje su joj ukazivale na put. Šta bi to slep slikar mogao da slika? Kakvom je to stvaralaštvu mogla da se nada ako bi joj iznenada bilo oduzeto čulo na koje se u najvećoj meri oslanjala? Upravo kada je počela da vrišti, automobil je udario o dno i prevrnuo se na točkove, prizemljujući se uspravno uz blaži udarac nego što je ona zamišljala da će biti. Skoro da se nežno zaustavio, kao da je pao na neki mekani i ogromni jastuk. ,,Hač?“ Glas joj je bio promukao. Nakon kakofonijične buke koja je pratila njihovo spuštanje niz zidine ponora, osećala se polumrtvom, nesigurna u pogledu toga da li je neprirodna tišina koja ju je okruživala bila stvarna ili samo umišljena. ,,Hač?“ Pogledala je levo od sebe, tamo gde je on trebalo da se nalazi, ali nije mogla da ga vidi – niti njega, niti bilo šta drugo. Oslepela je. „O, Bože, ne. Molim te.“ Vrtelo joj se u glavi. Činilo se kao da se automobil okreće, talasajući se kao lelujavi zmaj koji se uzdizao i padao na vazdušnim strujama letnjeg neba. ,,Hač!“ Nije bilo odgovora. Ošamućenost se povećala. Automobil se ljuljao i talasao više nego ikada. Lindzi se bojala da će pasti u nesvest. Ako je Hač bio povređen, mogao bi da iskrvari i umre dok bi ona bila u nesvesti i u nemogućnosti da mu pomogne. Naslepo je posegnula za njim i pronašla ga skvrčenog u vozačevom sedištu. Glava mu je bila spuštena i nagnuta ka njoj, polegnuta na rame. Dodirnula mu je lice, ali se on nije ni pomerio. Nešto toplo i lepljivo je prekrivalo njegov desni obraz i slepoočnicu. Krv. Povredio je glavu. Drhtavim prstima je

dodirnula njegova usta i zaridala od olakšanja kada je osetila toplo strujanje daha između njegovih blago odvojenih usana. Bio je u nesvesti, nije bio mrtav. Očajnički pokušavajući da oslobodi mehanizam sigurnosnog pojasa, Lindzi je začula nove zvuke koje nije mogla da odgonetne. Blago pljuskanje. Gladno laptanje. Jeziv tečni kikot. Na trenutak se ukočila, napinjući se da prepozna izvor tih obeshrabrujućih zvukova. ,,Honda“ se, bez ikakvog upozorenja, nagnula napred, puštajući slap ledene vode na Lindzino krilo kroz polomljeno staklo vetrobrana. Zadahtala je od iznenađenja dok ju je arktička kupka ohladila do koštane srži, a tada je shvatila da, ipak, nije bila tako ošamućena. Automobil se pomerao. Plutao je. Prizemljili su se u neko jezero ili reku. Verovatno je to bila reka. Mirna površina jezera ne bi bila tako aktivna. Šok koji je usledio od ledene vode nakratko ju je paralisao i učinio da zacvili od bola, ali kada je otvorila oči, mogla je ponovo da vidi. Svetlost farova sa „honde" je zaista zamrla, ali su brojčanici i sprave na kontrolnoj tabli još uvek svetlucale. Mora da ju je na trenutak obuzelo histerično slepilo, pre nego bilo kakva fizička povreda. Nije mogla mnogo toga da vidi, ali nije bilo ni bog-znašta za videti na dnu mrakom okovanog ponora. Delići bledo svetlucavog stakla oivičavali su probijen vetrobran. Zejtinasta voda izvan automobila mogla se prepoznati samo po talasavoj, srebrnkastoj fosforescenciji koja je osvetljvala njenu naboranu površinu i davala taman, opsidijanski sjaj komadima leda koji su kao ogrlica od zamršenih perli plutali na njenoj površini. Obala reke bi bila izgubljena u apsolutnom mraku da nije bilo sablasnog snežnog pokrivača koji je odenuo inače golo stenje, zemlju i šipražje. Činilo se kao da se ,,honda“ vozi rekom: voda je dopirala do pola haube, pre nego što se račvala u obliku slova „V“ i proticala sa obe strane, kao što to inače čini na pramcu

broda, udarajući o okvire bočnih prozora. Bili su nošeni nizvodno, gde su struje neizostavno bile snažnije i gde će biti prepušteni brzacima ili odbačeni na stenje, ili ih je možda iščekivalo još nešto gore. Na prvi pogled, Lindzi je razumela opasnost situacije u kojoj su se nalazili, ali je još uvek bila pod silnim utiskom nestanka privremenog slepila da je bila zahvalna što može da ugleda bilo šta, čak i ovoliku opasnost. Drhteći, oslobodila se upetljanih traka sigurnosnog pojasa i ponovo dodirnula Hača. Njegovo lice je bilo sablasno u čudnom odsjaju svetla sa instrumenata kontrolne table: upale oči, voštana koža, bezbojne usne, curenje krvi – ali hvala bogu, ne šikljanje – iz posekotine na desnoj strani njegove glave. Nežno ga je prihvatila, a onda stegla malo jače, dozivajući ga. Neće biti lako izaći iz automobila, ako je to uopšte i moguće, sve dok ih je reka nosila nizvodno – naročito sada, kada je postajala sve brža. Najmanje što su mogli da urade je da budu spremni da se iskobeljaju iz kola ako se nasuču na neku stenu ili ako se barem na trenutak zaustave na nekoj od obala. Mogućnost da se izvuku će najverovatnije biti samo kratkotrajna. Nije mogla da probudi Hača. Bez prethodnog upozorenja, automobil se naglo nagnuo napred. Ledena voda je ponovo šiknula u unutrašnjost automobila kroz razbijeno staklo vetrobrana, a bila je tako hladna da je podsećala na električni šok, zaustavljajući Lindzino srce za otkucaj-dva, kao i dah u njenim plućima. Prednji deo automobila se nije podigao usled strujanja vode, kao što je to prethodno bio slučaj. Tonuo je dublje nego ranije, tako da je ispod njega bilo manje reke koja je mogla da ga podupre. Voda je nastavila da šiklja unutra, ubrzano preplavljujući Lindzine nožne članke i dopirući do polovine listova. Tonuli su. ,,Hač!“ Sada je vikala, snažno ga drmusajući, ne obazirući

se na njegove povrede. Reka je jurnula unutra, podižući nivo vode do visine sedišta i praveći penu koja je prelamala ćilibarsku svetlost sa kontrolne table i činila da poprimi izgled zlatnih božićnih šljokica. Lindzi je izvukla stopala iz vode, kleknula na sedište i poprskala Hačovo lice u očajničkoj nadi da će se osvestiti. Ali, on je potonuo u dublje nivoe nesvesnosti nego što je to bila obična nesvest nakon udarca – možda je to bila i koma, duboka kao i sam okean. Nadolazeća voda se uzdigla do donjeg dela volana. Lindzi je panično trzala Hačov sigurnosni pojas, pokušavajući da ga oslobodi, samo polusvesna snažnih bolnih trzaja koji su usledili nakon što je polomila nekoliko noktiju. ,,Do đavola, Hač!“ Voda je dosezala do pola volana i ,,honda“ je počela da ponire napred. Sada su bili i previše teški da bi ih pomerio neprestani pritisak reke iza njih. Hač je bio visok sto osamdeset centimetara i težak sedamdeset i pet kilograma, dakle prosečan muškarac, ali tada se činilo kao da je bio div. Nalik na teško breme, otporan na svaki njen pokušaj da ga pomakne, praktično ga je bilo nemoguće pomeriti. Vukla je, gurala, trzala, grebala, Lindzi se iz sve snage batrgala da ga oslobodi, a kada je najzad uspela da ga ispetlja iz pojasa, voda se popela do vrha kontrolne table i prešla polovinu njenog grudnog koša. Haču je dopirala još više, nalazila mu se tik ispod brade jer je ležao povijen na sedištu. Reka je bila neverovatno ledena, a Lindzi je osećala kako joj se toplota isisava iz tela, kao krv koja šiklja iz ozleđene arterije. Kako je telesna toplota isticala iz nje, u nju je uticala hladnoća i počeli su da je bole mišići. Bez obzira na to, radovala se nadirućoj poplavi u kojoj će Hač zaplutati, a samim tim će biti lakše izvući ga ispod volana,

a zatim i kroz polomljeni vetrobran. To je, ako ništa više, bila njena teorija, ali kada ga je povukla, činio se težim nego ikada, a voda je sada dopirala do njegovih usana. „Hajde, hajde", izustila je besno, „udavićeš se, do đavola!“ 2 Najzad uspevajući da odgura sa puta svoj kamion za prevoz piva, Bil Kuper je radio-vezom otposlao poziv u pomoć. Odazvao mu se drugi kamiondžija, opremljen mobilnim telefonom kao i radio-vezom, i obećao da će obavestiti zvaničnike u obližnjem gradiću Big Beru. Bil je vratio na mesto slušalicu svog radio-prijemnika, uzeo dugačku baterijsku lampu sa šest baterija ispod vozačevog sedišta i izašao na mećavu. Hladni vetar je prodirao kroz njegovu vunom postavljenu džins jaknu, ali gorčina zimske noći nije bila ni upola ledena kao atmosfera u njegovoj utrobi, koja se skvrčila u kiselini i hladnoći dok je posmatrao kako se nesrećni putnici u ,,hondi“ str-moglavljuju niz autoput, a onda u ponor. Pohitao je preko klizavog asfalta duž zaštitne ograde, sve do mesta gde je više nije bilo. Ponadao se da će ugledati ,,hondu“ u blizini, oslonjenu na neko drvo. Ali, na toj padini nije bilo nijednog drveta – samo glatki nanosi snega još od prethodnih snežnih mećava, isprekidani tragovima automobila koji se nije mogao nazreti u dometu svetla njegove baterijske lampe. Prožeo ga je skoro parališući osećaj krivice. Ponovo je pio. Ne previše. Samo nekoliko gutljaja iz pljoske koju je nosio. Bio je siguran u to da je bio trezan kada je krenuo uz planinu. A sada, sada više nije bio tako siguran u to. Osećao se... smušeno. Odjednom mu se učinilo tako glupim što je pokušao da dostavi

robu u trenutku kada su se meteorološke prilike tako pogoršale. Ispod njega, ponor se činio neprirodno dubok, bez dna, a ta očigledna ogromna dubina je kod Bila proizvela osećaj da je zurio u prokletstvo u koje će biti poslat kad se njegov život bude okončao. Bio je paralisan tim osećajem ništavnosti koji obuzima čak i one najbolje ljude – obično kada bi bili sami u sobi i dok bi zurili u besmislene šare senki na plafonu u tri sata izjutra. Tada se snežna zavesa na trenutak razgrnula, te je video dno prokletije nekih trista pedeset ili četiri stotine metara ispod – nije bila onoliko duboka koliko se plašio da će biti. Iskoračio je kroz rupu u zaštitnoj ogradi sa namerom da otpuzi niz prevrtljivu nizbrdicu obronka i pripomogne preživelima, ukoliko ih je uopšte bilo. Umesto toga se premišljao stojeći na uzanom i ravnom zemljištu na ivici padine jer mu se vrtelo u glavi od viskija, ali i zato što nije mogao da vidi gde se automobil zaustavio. Zmijolika crna traka, kao neka satenska vrpca, vijugala je dole u snegu, presecajući tragove koje je za sobom ostavio automobil. Bil je zbunjeno žmirkao u taj prizor, kao da je zurio u neku apstraktnu sliku, sve dok se nije prisetio da se niže nalazi reka. Automobil se stuštio u tu tamnu vrpcu reke. Nakon zime teških snežnih padavina, vreme je pre nekoliko nedelja otoplilo, izazivajući prerano prolećno topljenje snega. Proticanje vode se nastavilo, jer se zima povratila i previše brzo da bi se reka ponovo zamrzla. Temperatura vode je verovatno samo nekoliko stepeni iznad tačke zamrzavanja. Bilo koji putnik automobila, ukoliko je preživeo pad i davljenje, ubrzo će skončati usled izloženosti tim opakim uslovima. Da sam bio trezan, razmišljao je, prekinuo bih putovanje u ovim vremenskim uslovima. Ja sam obična kreatura od čoveka, nacvrcani isporučilac piva koji ne poseduje ni toliku dozu lojalnosti da se navuče na pivo. Isuse.

Kreatura, ali ljudi su umirali zbog njega. Mogao je da okusi povraćku u dubini grla, progutao ju je. Očajnički je pogledom pretražio mutni ponor sve dok nije ugledao jezivo svetlucanje, kao neko prisustvo sa onoga sveta, kako sablasno pluta rekom desno od njega. Blagi jantar je nestajao i pojavljivao se kroz vejavicu. Zaključio je da to mora da su unutrašnja svetla ,,honde“, koju je reka nosila nizvodno. Pogrbljen, ne bi li se zaštitio od ujedajućeg vetra, i pridržavajući se za zaštitnu ogradu da spreči proklizavanje i strmoglavi pad preko ivice, Bil se gegao duž vrha padine, krećući se istim pravcem kao i vodom nošen automobil u podnožju, sve vreme pokušavajući da ga drži na oku. ,,Hondu“ je voda u početku nosila brzo, a onda sve sporije i sporije. Najzad se automobil potpuno zaustavio – možda mu se na putu isprečilo stenje ili je u pitanju bila konfiguracija rečnog dna. Svetlost je polako nestajala, kao da je automobilska baterija crpela poslednje tračke svoje snage. 3 Iako je oslobodila Hača sigurnosnog pojasa, Lindzi nije mogla da ga pomeri, možda zato što mu se odelo zakačilo za nešto što nije mogla da vidi, a možda i zbog toga što mu je stopalo bilo zaglavljeno ispod kočnice ili zakovrnuto i priklješteno ispod sedišta na kojem je skvrčen sedeo. Voda se uzdigla preko Hačovog nosa. Lindzi nije bila u mogućnosti da mu pridržava glavu ništa više nego što je to sada činila. Sada je udisao samu reku. Pustila ga je jer se ponadala da će ga nedostatak vazduha najzad povratiti, da će početi da kašlje, nerazgovetno priča i da će išljapkati sa svog sedišta, ali tu je bio još jedan razlog, ni sama više nije imala snage da nastavi borbu sa njim. Njeni udovi su počeli da trnu zastrašujućom brzinom. Svaki izdah se

činio isto tako hladnim kao i udah, i imala je utisak kao da njeno telo više ne sadrži ni tračak toplote koji bi dahom ispustila napolje. Automobil je prestao da se pokreće. Mirovao je na dnu reke priklješten njenom težinom i ispunjen vodom – celokupna njegova unutrašnjost, sem jednog vazdušnog balončića tik uz sam strop. Upravo je u taj vazdušni džep sabila lice, dahćući za vazduhom. Ispuštala je tihe, jezive zvuke užasa, nalik na blejanje neke prestrašene životinje. Pokušala je da zaćuti, ali nije mogla. Čudno, vodom prigušeno svetlo sa kontrolne table je počelo da bledi, pretvarajući se iz boje ćilibara u blatnjavo žutu. Onaj mračni deo nje je poželeo da se preda, da popusti i oslobodi se ovog sveta i ode na neko drugo, bolje mesto. Ono je posedovalo sopstveni tihi glas: Ne bori se, ionako više nema razloga za život, Džimi je već tako dugo mrtav, i previše dugo, a sada je i Hač umro, ili umire, samo se prepusti, predaj se, možda ćeš se probuditi u Raju zajedno sa njima... Taj glas je posedovao uspavljujuću i hip-notišuću čar. Preostali vazduh bi, u najboljem slučaju, mogao da potraje još samo nekoliko minuta, i umreće u automobilu ako se odmah ne iskobelja odatle. Hač je mrtav, pluća ispunjenih vodom, iščekujući da postane riblja hrana, dakle, pusti, predaj se, nema svrhe, Hač je mrtav... Gutala je vazduh koji je ubrzano poprimao opor, metalni ukus. Mogla je da uzima samo majušne udahe, kao da su joj se pluća skvrčila. Ako je u njoj ostalo makar i tračka toplote, ona toga ni na koji način nije bila svesna. Kao reakcija na hladnoću, u stomaku joj se skupila mučnina, ali je čak i povraćka koja joj se propinjala sve do guše bila ledena; svaki put kada bi je zaustavila i potisnula nazad, imala je osećaj kao da je progutala

odvratnu bljuzgavicu prljavog snega. Hač je mrtav, Hač je mrtav... ,,Ne“, rekla je oštrim i besnim šapatom. ,,Ne. Ne.“ Poricanje je besnelo u njoj žestinom jedne oluje: Hač nije mogao da bude mrtav. Nezamislivo. Ne Hač, ne on koji nikada nije zaboravljao na rođendan ili godišnjicu, koji joj je kupovao cveće i kada nije bilo nikakvog posebnog povoda za to, koji nikada nije bio plahovite naravi niti je ikada podizao ton. Ne Hač koji je oduvek imao vremena da sasluša drugog i saoseća sa njim, koji se nikada nije dvoumio da uzajmi novac prijatelju, on, čija je najveća mana bilo to što je bio mekog srca. Nije mogao da bude, nije smeo da bude, neće biti mrtav. Trčao je osam kilometara dnevno, hranio se zdravo i jeo obroke sačinjene od mnoštva voća i povrća, izbegavao je kofein i nezdrave napitke. Zar se to, do đavola, nije računalo? Mazao se sredstvima za sunčanje tokom leta, bio je nepušač, nikada nije pio više od dva piva ili dve čaše vina tokom jedne večeri, i bio je tako opušten i nimalo sklon stresu. Zar se samoodricanje i samokontrola nisu ni u šta računali? Zar je svet bio tako ogrezao u pokvarenosti da više nije bilo pravde? Dobro, u redu, već je rečeno da dobri umiru mladi, što je sigurno bilo tačno u pogledu Džimija, a Hač nije napunio ni četrdeset godina, mlad je po bilo kojim aršinima, dobro, slažem se, ali isto tako je rečeno da je vrlina sama po sebi nagrada, a ovde je bilo mnogo vrlina, do đavola, gomila jebenih vrlina koje bi trebalo da posluže nečemu, sem ukoliko Bog i nije slušao, sem ako On uopšte nije ni mario, sem ukoliko svet nije bio mnogo, mnogo okrutnije mesto nego što je ona mogla i da pojmi. Odbila je da prihvati. Hač. Nije. Bio. Mrtav. Udahnula je što je dublje mogla. U trenutku kada je i poslednje svetlo zamrlo, ponovo je bacivši u slepilo, zaronila je u vodu, odbacila se preko kontrolne table i izašla kroz

nepostojeće staklo vetrobrana pravo na haubu automobila. Sada više nije bila samo slepa, već je bila lišena praktično svih pet čula. Nije mogla da čuje išta drugo sem divljačkog lupanja sopstvenog srca jer je voda efikasno prigušivala svaki zvuk. Mogla je da omiriše i progovori samo pod uslovom da bude kažnjena smrću usled davljenja. Uspavljujuće dejstvo ledene reke ostavilo joj je tračak osećaja za dodir, tako da se osećala kao duša rastavljena od tela koja lebdi u nekoj, kakvoj god, sredini koja je sačinjavala Čistilište, iščekujući konačni sud. Pretpostavljajući da reka nije bila mnogo dublja nego visina automobila i da neće morati dugo da zadržava dah pre nego što ispliva na površinu, još jedared je pokušala da oslobodi Hača. Ležeći na haubi automobila i čvrsto se jednom utrnulom rukom pridržavajući za ivicu okvira vetrobrana, odupirući se prirodnom plutanju tela, posegnula je u unutrašnjost automobila, opipavajući u mraku sve dok nije pronašla volan, a potom i svog muža. U njoj se ponovo pojavila toplina, napokon, ali to nije bila toplota koja bi se održala. Njena pluća su počela da gore od potrebe za vazduhom. Uhvativši punom šakom Hačovu jaknu, povukla je koliko joj je snaga dozvoljavala – i na njeno iznenađenje, on je isplovio iz svog sedišta; više nije bio nepokretan, već je slobodno zaplutao. Samo se nakratko zaglavio za volan, a onda je otplutao kroz prazan okvir vetrobrana dok je Lindzi skliznula unazad preko haube ne bi li ga propustila. Vreo, pulsirajući bol obuzeo je njena pluća. Potreba da udahne je postala neizdrživa, ali ona joj se oduprla. Kada se Hač našao izvan automobila, Lindzi ga je obgrlila i odgurnula se ka površini. Nema sumnje da se utopio i da upravo u ovom trenutku čvrsto uz sebe drži leš, ali je odagnala tu jezivu misao. Ako bi joj samo pošlo za rukom da ga

odvuče na obalu, moći će da mu da veštačko disanje. Iako su šanse da ga oživi bile slabe, bar bi bilo mesta za koliko-toliko tanušnu nadu. On nije bio uistinu mrtav, nije bio pravi leš, barem dok i poslednja trunčica nade ne bude iscrpljena. Izbila je na površinu reke pravo u zavijanje vetra naspram kojeg se smrzavajuća voda činila skoro toplom. Kada je vazduh dopro do njenih skoro rasprsnutih pluća, srce joj je zatitralo, grudi se skvrčile od bola, i bilo joj je još teže da uvuče drugi udah nego prvi. Krčeći put kroz vodu, sve vreme grčevito držeći Hača, Lindzi je gutala puna usta rečne vode, koja joj je nemilosrdno zapljuskivala lice. Ispljuvavala ju je, proklinjući. Priroda se činila živom, nalik na neku preteću zver, dok je nerazumni bes iz nje kuljao ka reci i oluji, kao da su oni bili svesna bića koja su se svojevoljno zaverila protiv nje. Pokušala je da se orijentiše, ali to nije bilo lako izvesti u mraku, usled zavijajućeg vetra i bez čvrstog tla pod nogama. Kada je ugledala obalu reke, bledo obasjanu snežnim ogrtačem, pokušala je da zapliva postraničnim zamahom jedne ruke čvrsto vukući za sobom Hača, ali je struja bila i suviše jaka da bi joj se oduprla, čak i da je mogla da pliva sa obe ruke. Nju i Hača je reka povukla nizvodno, dok ih je podvodna struja neprekidno povlačila pod površinu, da bi ih ponovo izbacila na zamrznuti vazduh, gde su ih šibali parčići grana i delići leda koji su, isto tako, bili zatočeni vodenim strujama, bespomoćno i neumoljivo nošeni u pravcu kojekakvih iznenadnih padova ili smrtonosnih brzaka koji su označavali spuštanje reke sa planina. 4 Počeo je da pije kada ga je ostavila Majra. Nikada se nije snalazio bez žene. Aha, a kad dođe sudnji dan, zar se Svemogući Bog neće odnositi sa prezirom prema jednom

takvom opravdanju? Još uvek se pridržavajući za zaštitnu ogradu, Bil Kuper je nesigurno čučnuo na ivici padine i napregnuto zurio dole, u reku. Iza paravana od padajućeg snega, svetla “honde“ su se ugasila. Nije se usudio da skrene pogled sa nerazgovetnog prizora ispod njega čak ni da bi proverio da li autoputem stižu ambulantna kola. Plašio se da će, kada ponovo vrati pogled na ponor, zaboraviti tačno mesto gde se svetlo maločas izgubilo, a da će samim tim spasioce uputiti na pogrešnu tačku duž rečne obale. Nejasan crno-beli svet koji se prostirao ispod nije nudio baš neke istaknute putokaze. „Hajde, požurite", promumlao je. Vetar, koji ga je ujedao za lice, činio da mu suze oči i prilepljivao mu sneg za brkove, zavijao je tako oštro da je nadjačavao nadolazeći zvuk sirena vozila hitne pomoći, sve dok nisu skrenula u krivinu koja je vodila uzbrdo, oživljavajući noć svojim farovima i rotirajućim svetlima. Bil se pridigao i počeo da maše rukama ne bi li im privukao pažnju, ali i dalje nije sklanjao pogled sa reke. Vozila su se zaustavila pored puta iza njega. S obzirom na to da je jedna sirena prestala da zavija brže nego druga, znao je da su pristigla dva vozila, verovatno jedna ambulantna kola i policijski džip. Namirisaće viski u njegovom dahu. Ne, možda i neće na ovom vetru i hladnoći. Smatrao je da je zaslužio da umre zbog onog što je uradio – ali ako već nije trebalo da umre, onda nije zaslužio ni da izgubi svoj posao. Ovo su bila teška vremena. Recesija. Nije bilo lako pronaći dobar posao. Odraz rotirajućih svetala ambulantnog vozila pružao je stroboskopski efekat noći. Stvarni život je postao uzburkan i tehnički nepodesan deo isprekidane animacije, sa skerletnim snegom nalik na kišu krvi koja kolebljivo pada iz ranjenog neba.

5 Pre nego što je Lindzi mogla i da se ponada, uzburkana reka je gurnula nju i Hača na grupicu vodom izglačanih stena koje su se uzdizale kao niz izjedenih zuba usred samog toka, nabijajući ih u procep dovoljno uzan da ih zaštiti od uzburkale reke, koja bi ih odnela nizvodno. Voda oko njih je penila i klokotala, ali sa stenama iza sebe, Lindzi je mogla da prestane da se bori protiv smrtonosnih podvodnih struja. Osećala se mlitavo, mišića oslabljenih i nereagujućih. Jedva je uspevala da održi Hačovu glavu da ne padne napred u vodu, iako je ovo trebalo da bude prilično lak zadatak u poređenju sa malopređašnjom situacijom kada je morala da se bori protiv reke. Iako je bila nesposobna da ga pusti, održavanje njegove glave iznad vode je bilo besmisleno: on se udavio. Nije više mogla da se zavarava da je još uvek bio živ. Kako su minute prolazile, sve je manja bila mogućnost da će oživeti nakon primene veštačkog disanja. Ali, nije mogla da odustane. Neće odustati. Bila je zaprepašćena sopstvenim odlučnim odbijanjem da se odrekne nade iako je u trenucima neposredno pre nesreće pomislila da je lišena nade zauvek. Hladnoća vode je potpuno prožela Lindzi, otupljujući joj um kao i telo. Kada je pokušala da se usredsredi na pravljenje plana da se dokopa obala reke, nije mogla da fokusira misli. Osećala se ošamućeno. Bilo joj je poznato da je ošamućenost blisko povezana sa hipotermijom, da će pospanost zameniti dublje stanje nesvesnosti, a naposletku i sama smrt. Bila je odlučna u pogledu toga da ostane budna i usredsređena po svaku cenu – ali je odjednom shvatila da je zaklopila oči, prepuštajući se iskušenju sna. Strah se promeškoljio u njoj. Novostečena snaga oživela

je u njenim mišićima. Grozničavo trepnuvši, trepavica orošenih snegom koji se više nije otapao od topline tela, gvirnula je preko Hača duž niza vodom ispoliranih stena. Bezbedna obala je bila udaljena samo nekih četiri-pet metara. Ako su stene bile blizu jedna druge, možda će joj poći za rukom da izvuče Hača na obalu bez bojazni da će je reka povući kroz neki procep i odvući nizvodno. Oči su joj se prilično navikle na mrak tako da je mogla da vidi da su vekovi strpljivih vodenih struja uklesali dva metra široku rupu usred granitnog procepa gde je bila zatočena. Ona se nalazila na pola puta između nje i obale reke. Nejasno blistajući ispod čipkane koprene leda, voda boje ebonovine se ubrzavala jureći prema procepu; nije bilo sumnje da se s druge strane raspršavala uz strahovitu silu. Lindzi je znala da je i suviše slaba da se prebaci preko snažnog vodenog mlaza. Ona i Hač će biti izbačeni kroz procep, a potom i odvučeni u sigurnu smrt. Upravo u trenutku kada joj se prepuštanje beskrajnom snu ponovo učinilo privlačnijim od neprekidne i besmislene borbe sa neprijateljskom silom prirode, ugledala je neobična svetla na vrhu provalije, nekoliko stotina metara uzvodno. Bila je tako dezorijentisana i uma usnulog od hladnoće da joj se za trenutak pulsirajući crveni sjaj učinio sablasnim, misterioznim, natprirodnim, kao da je zurila naviše u veličanstveno svetlucanje neke lebdeće božanske prisutnosti. Postepeno je shvatala da je ono što je videla bilo svetlenje farova policijskih ili ambulantnih kola na autoputu visoko iznad njih. A onda je ugledala snopove baterijskih lampi koji su bili još bliži, nalik na srebrne mačeve koji seku mrak. Spasioci su se spustili niz zidove provalije. Bili su udaljeni nekih stotinak metara uzvodno, baš na mestu gde je potonuo automobil. Pozvala ih je. Njen uzvik je nalikovao na šapat. Pokušala je ponovo, ovoga puta uspešnije, ali mora da je nisu čuli od

zavijanja vetra jer je svetlost baterijskih lampi nastavila da šara napred-nazad po istom delu rečne obale i uzburkane reke. Iznenada je shvatila da je Hač ponovo počeo da klizi iz njenog zagrljaja. Lice mu se nalazilo ispod površine vode. Brzinom kojom se palio prekidač, Lindzin užas se ponovo pretvorio u bes. Bila je ljuta na vozača kamiona što se zaglavio u planini tokom mećave, besna na samu sebe zbog prevelike slabosti, srdita na Hača zbog razloga koje nije mogla da odgonetne, ljuta na hiadnoću i upornu reku, i razjarena na Boga zbog nasilja i nepravde koji su vladali njegovim univerzumom. Lindzi je uvidela da joj bes pruža veću snagu od užasa. Savila je svoje poluzamrznute ruke, snažnije stegla Hača, povukla mu glavu iz vode i ispustila poziv u pomoć koji je bio glasniji od zlokobnog zavijanja vetra. Uzvodno su se snopovi baterijskih lampi, kao jedan, uperili u njenom pravcu. 6 Nasukani par je već izgledao mrtvo. Osvetljeni svetlošću baterijskih lampi, njihova su lica plutala na površini mračne vode, bela kao prikaze – prozračna, nestvarna, izgubljena. Li Ridman, zamenik šerifa okruga San Bernardino, bio je obučen za vanredne mere spašavanja i zagacao je u vodu da ih izvuče na obalu, pridržavajući se za bedem od stena koje su se protezale sve do pola reke. Bio je prikačen za najlonsko uže debljine trinaest milimetara koje je moglo da izdrži težinu od nekih dve hiljade kilograma i koje je bilo privezano za deblo snažnog bora i pridržavano od strane dvojice njegovih pomoćnika. Skinuo je svoju nepromočivu krznenu jaknu s kapuljačom, ali ne i uniformu i čizme. Plivati je ionako bilo nemoguće u tim snažnim vodenim strujama, tako da nije morao da se brine o tome da će ga odeća sputavati. Čak će ga i

natopljena odeća zaštititi od ujeda hladne vode, usporavajući brzinu hlađenja tela. Međutim, u roku od samo jedne minute boravka u reci, kada se nalazio tek na pola puta u odnosu na nasukani par, Li je osetio hladnoću kao da je u njegov krvotok ubrizgano sredstvo za hlađenje. Verovao je da mu ne bi bilo hladnije ni da je zaplivao go u te smrznute vodene struje. Da je situacija bila drugačija, sačekao bi tim spasioca istreniranih za zimske uslove koji je već bio na putu ka njima. To su bili ljudi iskusni u spasavanju skijaša iz lavina i pronalaženju nepažljivih klizača koji bi upali kroz tanak led u vodu. Oni su bili opremljeni nepromočivim odelima sa izolacijom protiv hladnoće, kao i svom neophodnom opremom. Ali, situacija je bila i previše ozbiljna da bi se spašavanje odložilo za kasnije; ljudi u reci neće dočekati dolazak specijalne ekipe. Dokopao se metar i po širokog procepa među stenama, gde je reka kuljala kao da ju je napred vukla ogromna i snažna usisna pumpa. Preturio se, ali su ljudi na obali održavali konopac zategnutim, popuštajući samo onoliko koliko je bilo potrebno za brzinu kojom se pomerao, tako da ga snaga vode nije povukla u procep. Teškom mukom se probijao napred kroz uzburkanu vodu, usta punih tako užasno hladne vode da su ga boleli zubi, a onda se domogao udaljenog kraja procepa i privukao se do njega. Trenutak kasnije, dahćući i tresući se od hladnoće, Li je dospeo do para. Muškarac je bio u nesvesti, ali je žena bila svesna. Preko njihovih lica su prelazili šarajući snopovi svetlosti baterijskih lampi uperenih sa obale, i oboje su bili u očajnom stanju. Ženina koža kao da se smežurala, lišena bilo koje boje, tako da se prirodan odsjaj kostiju ukazivao kao neka svetlost iznutra, otkrivajući lobanju koja se nalazila ispod kože. Usne su joj bile bele kao i zubi; osim crne natopljene kose, samo su joj

još oči bile tamne, upale kao oči leša i sumorne od samrtnog bola. U tim okolnostima nije mogao da proceni koliko je imala godina niti da li je bila ružna ili privlačna, ali ono što je odmah spazio je to da je bila na ivici snage, viseći na koncu života samo snagom sopstvene volje. „Prvo preuzmite mog muža“, rekla je, gurajući onesvešćenog čoveka među Lijeve ruke. Njen piskav glas se neprestano prekidao. „Ima ozledu glave, neophodna mu je pomoć, požurite, hajde, hajde, do đavola!" Njen bes nije uvredio Lija. Znao je da, u stvari, on nije bio usmeren prema njemu, i da joj je on pružao snagu da izdrži. „Držite se i krenućemo svi zajedno." Glas mu je nadjačao zavijanje vetra i hitru reku. ,,Ne opirite se, ne pokušavajte da se pridržite za stenje ili da stopalima dodirujete tlo. Biće im lakše da nas izvuku ukoliko pustimo da nas voda nosi.“ Činilo se da razume šta joj je govorio. Li je pogledao prema obali. Svetlost se fokusirala na njegovo lice, i on uzviknu: „Spremni! Sada!“ Tim ljudi na rečnoj obali je počeo da ga izvlači, zajedno sa onesvešćenim čovekom i iscrpljenom ženom. Pošto su Lindzi izvukli iz vode, naizmenično se onesvešćivala i vraćala se k svesti. Na trenutak joj je život bio nalik video-traci koju brzo puštaju napred, sporadično prelazeći sa jedne izabrane scene na drugu, dok je između prevladavao sivo-beli prekid. Dok je ležala na zemlji na ivici reke boreći se za vazduh, jedan mladi lekar sa snegom optočenom bradom kleknuo je pored nje i usmerio malu lampicu u njene oči, proveravajući da li su joj zenice bile neravnomerno proširene. Upitao je: ,,Da li me čujete?" „Naravno. Gde je Hač?“ ,,Da li znate kako se zovete?"

„Gde je moj muž? Treba da mu se pruži... veštačko disanje." „Pod našom je negom. A sada mi recite da li znate kako se zovete?" „Lindzi." „Dobro. Da li vam je hladno?" To pitanje je zazvučalo pomalo glupavo, a onda je shvatila da joj više nije bilo nepodnošljivo hladno. Ustvari, u njenim udovima se pojavila neka prilično neprijatna toplina. Taj osećaj nije bio ni nalik oštroj i bolnoj toploti plamena. Umesto toga se osećala kao da su joj stopala i ruke bili umočeni u neki rastvor od kojeg joj se postepeno rastvarala koža i ogoljavala nervne završetke. Znala je, a da niko nije morao da joj kaže, da je nesposobnost da oseća oštri noćni vazduh ukazivala na činjenicu da je došlo do pogoršanja njenog fizičkog stanja. Brzo premotavanje... Stavili su je na nosila. Uputili su se duž rečne obale. Sa glavom smeštenom na prednjem delu nosila, mogla je da gleda u čoveka koji je pridržavao zadnji deo. Snegom optočena zemlja je odbijala svetla baterijskih lampi, ali je taj blagi i jezivi sjaj bio dovoljan samo da prikaže osnovne obrise strančevog lica i doda uznemiren odsjaj njegovom gvozdeno-tvrdom pogledu. Bezbojno kao ugljeni crtež, čudnovato nečujno, ispunjeno snenim pokretima i tajanstvenošću, to mesto je posedovalo sva svojstva noćne more. Osetila je kako joj srce brže radi dok je poprečno bacala poglede na takoreći bezlične ljude. Nelogičnost sna joj je oblikovala strah, i odjedared je bila sigurna u to da je mrtva i da senkoviti ljudi koji su je nosili na nosilima nisu, zapravo, uopšte bili ljudi, već nosači leševa koji su je nosili ka čamcu koji će je prevesti preko reke Stiks u zemlju mrtvih i prokletih. Brzo premotavanje... Privezana za nosila, sada je bila nagnuta skoro u stojeći

položaj jer su je uz snegom prekrivenu padinu ponora sada konopcima odozgo vukli ljudi koje nije mogla da vidi. Dvojica drugih su stajali kraj nje, po jedan sa svake strane nosila, boreći se sa do kolena dubokim smetovima, usmeravajući nosila i vodeći računa da se ne prevrne. Polako je ulazila u polje crvenog bleštavila rotirajućih svetala vozila hitne pomoći. Kada ju je potpuno okružila ta tamnocrvena blistavost, počela je da naslućuje užurbane glasove spasilaca iznad nje i cvrčanje policijskih radio-stanica. Kada je spoznala oštar i opor miris izduvnih gasova njihovih vozila, znala je da će preživeti. Samo par sekundi do konačnog bega, pomislila je. Iako u čvrstom zagrljaju delirijuma nastalog usled iscrpljenost, smetena i pomućene svesti, Lindzi je bila dovoljno pribrana da oseti rastrzanost zbog te misli, kao i nesvesnu čežnju koju je predstavljala. Samo par sekundi do konačnog bega? Jedina stvar od koje je zamalo umakla je bila smrt. Zar je još uvek bila tako utučena gubitkom Džimija da je, čak i nakon pet godina, smrt prihvatala kao prihvatljivo oslobođenje od bremena ožalošćenosti? Zašto se, onda, nisam prepustila reci? razmišljala je. Zašto se jednostavno nisam predala? Zbog Hača, naravno. Bila je potrebna Haču. Bila je spremna da zakorači iz ovog sveta u nadi da će ukoračati u jedan bolji. Ali, nije mogla umesto Hača da donese takvu odluku, a opraštanje od sopstvenog života u takvim okolnostima značilo bi lišiti i njega njegovog. Uz kloparanje i trzaje, podigli su nosila preko ivice ponora i spustili ih na ivicu planinskog autoputa, kraj ambulantnih kola. Crveni sneg je zapljusnuo njeno iice. Jedan lekar, sa licem ogrubelim od vetra i divnim plavim očima, nagnuo se nad nju. „Biće vam dobro.“

„Nisam želela da umrem", rekla je. Ona ove reči, u stvari, nije upućivala njemu. Raspravljala je sama sa sobom, pokušavajući da porekne činjenicu da se očaj koji je osećala zbog gubitka sina pretvorio u takvu hroničnu emotivnu infekciju da je potajno čeznula da se s njim sjedini u smrti. U njenom poimanju same sebe nije bilo mesta za reč “samoubilački raspoložena", i bila je šokirana i poražena što je otkrila, u izuzetno stresnim okolnostima, da bi jedan takav nagon mogao biti sastavni deo nje. Samo par sekundi do konačnog bega... Izustila je: ,,Da li sam želela da umrem?" „Nećete umreti“, uveravao ju je lekar, dok je zajedno sa nekim čovekom odvezivao konopce sa držača nosila, što je prethodilo smeštanju u kola hitne pomoći. „Najgore je prošlo. Najgore je prošlo."

Dva 1 Pet-šest policijskih i ambulantnih vozila je bilo parkirano preko obe trake planinskog autoputa. Preostali saobraćaj se u oba pravca kretao trećom trakom, koju su regulisali uniformisani pomoćnici šefa policije. Lindzi je primetila ljude koji su zurili u nju iz teretnog džipa, ali su ubrzo iščezli u snežnoj mećavi i gustim oblacima kristalizovanih izduvnih gasova. U ambulantna kola su mogla da budu smeštena dva pacijenta. Spustili su Lindzi na nosila sa točkovima, koja su za levu stranu vozila bila prikačena dvema oprugama da se ne bi pomerala dok je vozilo bilo u pokretu. Hača su stavili na isto takvo nosilo duž desnog zida. Dvojica lekara su se ugurali u zadnji deo ambulantnih kola, a potom su za sobom zatvorili vrata. Dok su se pomicali, njihove bele, najlonom izolovane pantalone i jakne stvarale su neprekidne zvuke trenja, niz blagih zvižduka koji su se činili elektronski pojačanim u tom skučenom prostoru. Uz kratko oglašavanje sirenom, ambulantna kola su se pokrenula. Lekari su se lagodno njihali u taktu klackanja. Godine iskustva su učinile da budu stabilni na nogama. Stojeći jedno uz drugog u uzanom prolazu između nosila, obojica lekara se okrenuše ka Lindzi. Imena su im bila prikačena na grudnim džepovima njihovih jakni: Dejvid O’Moli i Džeri Epštajn. Uz radoznalu kombinaciju profesionalne nepristrasnosti i brižne predusretljivosti, počeli su da se bave njome, razmenjujući medicinske informacije čvrstim bezosećajnim glasovima, ali govoreći blagim, saosećajnim i ohrabrujućim tonom kad god bi se njoj obratili. Ta razlika u njihovom ophođenju je pre plašila nego tešila

Lindzi, ali bila je i suviše slaba i dezorijentisana da bi na bilo koji način mogla da iskaže svoj strah. Osećala se tako užasno slabašnom. Nesigurnom. To ju je podsetilo na nadrealističku sliku pod nazivom “Ovaj i sledeći svet”, koju je naslikala prošle godine, upravo zato što je glavna figura na slici bio nesigurni akrobata koji hoda na žici. U ovom trenutku je svest nalikovala visoko postavljenoj žici na koju se ona sporadično kačila. Svaki pokušaj razgovora sa lekarima koji bi bio duži od reč-dve mogao bi da je izbaci iz ravnoteže i uputi je ka dugačkom i mračnom padu. Iako joj je um bio i suviše zamagljen da bi pronašla bilo kakvu smislenost velikog dela onoga što su dvojica lekara među sobom pričala, razumela je sasvim dovoljno da shvati da je imala hipotermiju, možda i promrzline, i da su bili zabrinuti njenim stanjem. Krvni pritisak je bio i previše nizak. Otkucaji srca bili su usporeni i nepravilni. Disanje je bilo usporeno i plitko. Možda je konačni beg još bio moguć. Ako je stvarno to želela. Bila je ravnodušna. Ukoliko je na nesvesnom nivou zaista čeznula za smrću nakon Džimijeve sahrane, sada nije preterano žudela za njom – iako joj se, ipak, nije činila potpuno neprivlačnum. Sta god je trebalo da joj se dogodi, dogodiće se, a u stanju u kojem se trenutno nalazila, emocija zamrlih kao što je bio slučaj i sa njenih pet čula, nije mariia za svoju sudbinu. Hipotermija je gasila nagon za opstankom jednom vrstom narkotičke otupelosti, efikasnom kao i ona koja sledi nakon pijanke. A tada je, između dvojice lekara koji su mrmljali, ugledala Hača, koji je ležao na drugoj nosiljci, i istog trenutka se usled brige o njemu prenula iz polutransa. Bio je tako bled. Ali ne potpuno beo. Bila je u pitanju jedna druga manje zdrava nijansa bledila, sa vidnim primesama sivog u sebi. Njegovo lice

– okrenuto prema njoj, očiju zatvorenih, usta pomalo otvorenih – izgledalo je kao da je kroz njega protutnjao vatreni plamen, ne ostavljajući ništa između kostiju i kože sem pepela satrtog mesa. „Molim vas“, rekla je, ,,moj muž.“ Bila je iznenađena svojim glasom, koji je bio samo prigušen i hrapav graktaj. „Prvo da se pobrinemo za vas“, rekao je O’Moli. ,,Ne. Hač. Haču... je potrebna... pomoć." „Prvo vi“, ponovio je O’Moli. Njegovo insistiranje je donekle ohrabrilo. Koliko god da je Hač loše izgledao, mora da mu je dobro, mora da je odreagovao na veštačko disanje, mora da je bio u boljem stanju nego ona, ili bi se u suprotnom prvo njime pozabavili? Zar ne? Njene misli su ponovo postale nerazgovetne. Osećaj hitnosti koji ju je obuzimao do malopre sada je popustio. Zatvorila je oči. 2 Kasnije... U Lindzinoj hipotermalnoj tromosti, mrmoreći glasovi iznad nje su se činili ritmičnim, ako ne i melodičnim, kao uspavanka. Budnim ju je održavao sve veći osećaj bolnog peckanja u udovima i grubo postupanje lekara, koji su umetali malene predmete nalik na jastučiće sa strane njenog tela. Šta god da je bilo u pitanju – električni ili hemijski zagrejani ulošci, pretpostavljala je – zračilo je utešnom toplinom koja se tako razlikovala od goruće vatre u njenim stopalima i šakama. ,,I Haču je potrebno da se zagreje", rekla je nerazgovetno. „Njemu je dobro, ništa ne brinite", rekao je Epštajn. Dok je govorio, ispuštao je dah u obliku malih belih oblaka. „Ali, njemu je hladno." ,,To mu je i potrebno. Upravo nam je to i cilj.“ O’Moli reče:

„Ali, ne previše hladno, Džeri. Nijbern ne želi da dobije sladoled na štapiću. U tkivu se formiraju kristali leda, mozak će biti oštećen." Epštajn se okrenuo ka malom poluotvorenom prozoru koji je razdvajao zadnji deo ambulantnih kola od prednjeg odeljka. Glasno je povikao vozaču: „Majk, možda ne bi bilo loše da malkice uključiš grejanje." Lindzi se pitala ko bi to mogao da bude Nijbern, i bila je preplašena rečima “oštećenje mozga“. Ali, bila je i suviše iznurena da bi se usredsredila i našla smisao u onome što su rekli. Njen um je odlutao u sećanja iz detinjstva, ali su ona bila tako izvrnuta i čudna da je verovatno ponovo utonula preko granice svesti u polusan, gde je njena nesvesnost mogla da stvara noćomorne trikove u uspomenama. ... videla je sebe kao petogodišnju devojčicu kako se igra na livadi iza kuće. Kosa poljana joj je po svojim osnovnim konturama bila poznata, ali se neki uticaj pun mržnje ušunjao u njen um i izmešao sa detaljima, zloćudno prebojivši travu u crnu boju, nalik na paukov stomak. Latice sveg cveća su bile još crnje, obasute tamnocrvenim mrljama koje su se sijale kao krupne kapljice krvi... ... videla je sebe kao sedmogodišnju devojčicu u školskom dvorištu u suton, ali kao sasvim samu, kao što se nikada u stvarnom životu nije dogodilo. Oko nje su se nalazile uobičajeno postavljene ljuljaške, klackalice, penjalice i tobogani, bacajući jezgrovitu senku u neobičnom narandžastom svetlu konca dana. Sada su te skalamerije zadovoljstva izgledale čudnovato zloslutne. Zlobno su se pomaljale, kao da će se u svakom trenutku pokrenuti, glasno škripeći i zveckajući dok im je plava vatra Svetog Elma obasjavala stranice i rubove, ištući krv za podmazivanje – robotski vampiri spravljeni od alumini- juma i

čelika... 3 Lindzi bi povremeno začula čudnovati udaljen krik, žalobno blejanje neke velike i tajanstvene zveri. Najzad je, čak i u polusvesnom stanju, shvatila da poreklo zvuka nije niti u njenoj mašti, ni u daljini, već direktno iznad njene glave. Nije to bila nikakva zver, već samo sirena ambulantnih kola koja je odzvanjala u kratkim intervalima ne bi li raščistila ono malo saobraćaja koji se zadesio na snegom zasutim autoputevima. Ambulantna kola su se zaustavila pre nego što je očekivala, ali razlog tome bi jednostavno mogao da bude to što je njen osećaj za vreme bio istumban kao i njena ostala opažanja. Epštajn je otvorio zadnja vrata dok je O’Moli otkopčao opruge koje su pridržavale Lindzina kolica. Kada su je izneli iz kombija, Lindzi je bila iznenađena što vidi da se nije nalazila u bolnici u Svetom Bernardinu, kao što je očekivala, već na parkingu ispred malog trgovačkog centra. U te kasne sate parking je bio pust, izuzev ambulantnih kola i, na njeno veliko iznenađenje, velikog helikoptera koji je bio označen crvenim krstom na belom krugu i ispisanim rečima SLUŽBA VAZDUŠNE HITNE POMOĆI. Noć je još uvek bila hladna i vetar je hučao preko asfalta. Sada su se nalazili ispod granice večnog snega iako još uvek u podnožju planina i daleko od San Bernardina. Zemlja je bila gola a točkovi nosila su škripali dok su Epštajn i O’Moli ubrzano predavali Lindzi dvojici muškaraca koji su čekali kraj helikoptera. Motor ambulantnog helikoptera je radio u prazno. Propeler se tromo okretao. Samo prisustvo letelice – i osećaj ogromne hitnosti koji je predstavljala – bio je kao signalna raketa svetlosti koja je

odagnala gustu maglu iz Lindzinog uma. Shvatila je da su ona ili Hač bili u gorem stanju nego što je mislila, jer je samo kritičan slučaj mogao da opravda takvo nesvakidašnje i skupo prevozno sredstvo. Bilo je očigledno da su išli nekuda dalje nego što je bila bolnica u San Bernardinu, možda u neku ustanovu specijalizovanu za traumatološke slučajeve ili tome slično. Čak i kada joj je sinulo svetlo razumevanja, poželela je da se ugasi i očajnički je ponovo potražila utehu u mentalnoj magli. Pošto su je prihvatili bolničari helikoptera hitne pomoći i podigli je u letelicu, jedan od njih je povikao, nadvisujući buku motora: „Ali, ona je živa.“ ,,U lošem je stanju", rekao je Epštajn. „Dobro, dobro, u očajnom je stanju", rekao je lekar u helikopteru, ,,ali je još uvek živa. Nijbern očekuje leš.“ O’Moli reče: „Reč je o onom drugom.“ ,,Mužu“, dodao je Epštajn. „Dovešćemo ga“, rekao je O’Moli. Lindzi je bila svesna da je u tom kratkom razgovoru bila razotkrivena ključna činjenica, ali joj nije bilo dovoljno bistro u glavi da shvati šta je to bilo. Ili samo nije želela da razume. Nakon što su je smestili u prostrani zadnji deo helikoptera, spustili na njihova nosila i vezali za prostirku prekrivenu vinilom, potonula je nanovo u zastrašujuće iskvarene uspomene iz detinjstva: ...bilo joj je devet godina, igrala se sa svojim psom Buom, ali kada joj je živahni labrador doneo crvenu gumenu loptu i spustio je pred njene noge, to više nije bila lopta. Bilo je to kucajuće srce iz kojeg su se vukle iskidane arterije i vene. Pulsiralo je, ali ne zato što je bilo živo, već zato što je unutar njegovih trulih komora gamizalo mnoštvo crva i buba...

4 Helikopter se uzdigao. Njegovo kretanje je, možda zbog zimskog vetra, manje podsećalo na avion, a više na čamac koji se ljulja na uzburkanom moru. Muka se rastvorila u Lindzinom stomaku. Nad njom se nadvio lekar, lica skrivenog u senci, spuštajući stetoskop na njene grudi. U suprotnom kraju kabine, drugi lekar je vikao u radiomikrofon dok se nadnosio nad Hačom, ne razgovarajući sa pilotom u prednjem delu letelice, već možda sa lekarom koji ih je iščekivao u nekoj bolnici u koju su se uputili. Njegove reči bile su sasečene u serije jedva čujnih glasova usled buke propelera iznad njihovih glava, tako da mu je glas podrhtavao kao u nervoznog mladića: „...neznatna povreda glave... nema rana opasnih po život... očigledan uzrok smrti... izgleda... davljenje..." Na udaljenom kraju helikoptera, pokraj podnožja Hačovih nosila, klizna vrata su bila blago odškrinuta, i Lindzi je shvatila da su i vrata sa njene strane bila krajičkom otvorena, proizvodeći ledeno hladno strujanje promaje. To je, takođe, objašnjavalo zašto je zavijanje vetra napolju i tandrkanje propelera bilo tako zaglušujuće. Zašto su želeli da bude tako hladno? Lekar koji je pregledao Hača je još uvek vikao u radiomikrofon: „... usta na usta... mehaničko oživljavanje... O2 i CO2 bez rezultata... epinefrin nedelotvoran..." Stvaran svet je postao i previše stvaran, gledan čak i kroz prizmu delirijuma u kojem se nalazila. Nije joj se svidelo. Njeni izvrnuti prizori iz snova, sa svim svojim mutiranim užasima, bili su joj privlačniji nego unutrašnjost vazdušne hitne pomoći, možda zato što je na nesvesnom nivou imala barem koliko-

toliko kontrole nad svojim noćnim morama, što ni u kom pogledu nije bio slučaj kod stvarnih događanja. ... nalazila se na svojoj maturskoj večeri, plešući u naručju Džoa Delvekija, mladića sa kojim se u to vreme zabavljala. Nalazili su se ispod ogromne kupole od ukrasnih traka napravljenih od krep papira. Bila je išarana tačkicama plave, bele i žute svetlosti koja se odbijala sa vrtećeg lustera načinjenog od kristala i ogledalčića iznad plesnog podijuma. Bila je to muzika boljeg doba, pre nego što je rokenrol počeo da gubi dušu, pre disko i nju ejdž muzike, kao i hip-hopa, kada su se Elton Džon i Iglsi nalazili na vrhuncu, kada su braća Ajsli još uvek snimala ploče, a braća Dubi, Stivi Vonder i Nil Sedaka obeležavali svoj veliki povratak, kada je muzika još uvek bila životna, kao i sve i svi, kada je svet bio ispunjen nadom i mogućnostima danas odavno zaboravljenim. Plesali su sporo uz pesmu Fredija Fendera, koju je prilično dobro izvodio lokalni muzički bend, a ona je bila ispunjena srećom i osećanjem blagostanja – sve dok nije podigla glavu sa Džoovog ramena, pogledala naviše i videla, ne Džoovo lice, već raspadajući lik leša, žute zube otkrivene među smežuranim crnim usnama, sveže raspadajućim, prekrivenim plikovima i gnojem, krvave izbuljene oči iz kojih lije grozomorna tečnost iz trulih rana. Pokušala je da vrišti i da se udalji od njega, ali samo je mogla da nastavi da pleše, slušajući preterano romantične i napregnute reči pesme „Pre no što i sledeća suza kane“, svesna činjenice da Džoa vidi onako kako će izgledati za par godina, pošto bude poginuo u barakama za marince u Libanu. Osetila je kako smrt iz njegovog tela natapa njeno. Znala je da mora da se otrgne njegovog zagrljaja pre nego što je ta smrtonosna plima ispuni. Ali, kada je očajnički pogledala naokolo ne bi li ugledala nekog ko bi joj priskočio u pomoć, videla je da Džo nije bio jedini mrtvi plesač. Seli Ontkin, koja će za osam godina podleći trovanju od kokaina, otklizala je pored nje u poodmakloj fazi raspadanja, u

zagrljaju svog mladića, koji joj se smešio kao da nije bio svestan raspadanja njenog tela. Džek Vinslou, školska fudbalska zvezda koja će poginuti u saobraćajnoj nesreći usled pijanstva manje od godinu dana od tada, zavrteo je svoju devojku – njegovo je lice bilo naduveno, ljubičasto osenčeno zelenim, a njegova lobanja je bila smrvljena duž leve strane, kao što i biva nakon saobraćajne nesreće. Obratio se Lindzi i Džou rapavim glasom koji nije pripadao Džeku Vinslou, već nekom stvoru koji je dao sebi oduška i izašao iz groba, uvenulih glasnih žica: „Kakva noć! Čoveče, kakva noć!" Lindzi se stresla, ali ne samo od ledenog vetra koji je zavijao kroz pritvorena vrata helikoptera. Lekar, čije je lice još uvek obitavalo u senci, merio joj je krvni pritisak. Njena leva ruka se više nije nalazila ispod ćebeta. Rukavi njenog džempera, kao i bluze, bili su odrezani, izlažući njenu golu kožu. Manžeta aparata za merenje pritiska je bila čvrsto stegnuta oko bicepsa njene ruke i pričvršćena čičaktrakama. Njeni drhtaji su bili tako naglašeni da su se lekaru očigledno činili kao grčenje mišića. U usta joj je stavio gumeni klin sa obližnjeg poslužavnika da bi je sprečio da zagrize ili proguta sopstveni jezik. Odgurnula mu je ruku. „Umreću." S olakšanjem odahnuvši što nema grčeve, on reče: ,,Ne, niste u tako lošem stanju, dobro vam je, biće sve u redu.“ On nije razumeo šta je htela da kaže. S nestrpljenjem je odgovorila: „Svi ćemo umreti." To je bilo značenje svih onih iskrivljenih snenih uspomena. Smrt je bila sa njom od dana kada se rodila, uvek kraj nje, stalni pratilac kojeg nije shvatala sve do Džimijeve

smrti pre pet godina, i kojeg nije prihvatala sve do večeras kada joj je smrt oduzela Hača. Činilo se da joj se srce steže kao pesnica u grudima. Ispunio je jedan novi bol, izdvojen iz svih drugih agonija, nekako dubiji. Bez obzira na užas, delirijum i iscrpljenost koje je koristila kao štit protiv grozne navale stvarnosti, istina joj se najzad obelodanila, a ona je bila bespomoćna da uradi bilo šta sem da je prihvati. Hač se udavio. Hač je bio mrtav. Oživljavanje nije urodilo plodom. Hač je nestao zauvek. ...bilo joj je dvadesetipet godina, nalazila se naslonjena na jastuke u porodilištu bolnice Svetog Josipa. Babica joj je donosila mali zavežljaj uvijen u ćebence, njenu bebu, sina, Džejmsa Judžina Harisona, kojeg je nosila devet meseci, ali koga još nije upoznala, kojeg je volela svim svojim srce pre no što ga je i videla. Smeškajući se, babica je spustila zavežljaj u Lindzine ruke, a Lindzi je nežno pomerila satenom oivičen ćošak plavog pamučnog ćebenceta. Videla je da na rukama ljuljuška majušni kostur sa šupljinama umesto očiju, dok su se tanušne kosti prstiju stiskale u bespomoćnu pesnicu malenog deteta. Džimi se rodio noseći u sebi smrt, kao uostalom i svi ostali, a za manje od pet godina podleći će raku. Malena koštunjava usta deteta-kostura se rastvoriše u dugačak, usporen i beščujan plač... Lindzi je mogla da čuje propelere kako režu noćni vazduh, ali ona se više nije nalazila u letelici. Vozili su je na nosilima preko parkinga, u pravcu velike zgrade sa mnoštvom osvetljenih prozora. Pomislila je da treba da zna šta je to bilo, ali nije mogla jasno da misli, u stvari, nije je bilo ni briga da zna šta je to, ili kuda je vode i zašto. Ispred nje, dvostruka vrata se širom otvoriše, otkrivajući prostor obasjan toplom žutom svetlošću, u kojem su se nazirale

siluete muškaraca i žena. Tada su Lindzi hitro odgurali u svetlost i među te siluete... niz dugačak hodnik... u prostoriju koja je mirisala na alkohol i druga dezinfekciona sredstva... siluete su se pretvorile u ljude sa licima, a zatim se pojavilo još drugih lica... tihi ali užurbani glasovi... ruke koje je hvataju, podižu... sa nosila, na krevet... nagnuta unazad, glave ispod nivoa ostatka tela... ritmični zvuci i kliktanje nekog električnog aparata... Poželela je da svi oni samo odu i ostave je samu, u miru. Samo da odu. I da ugase svetla kada odlaze. Da je ostave u mraku. Žudela je za tišinom i spokojem. Odvratan miris sa primesom amonijaka obrušio se na nju. Žario joj je nosnice, učinio da širom otvori oči i da one zasuze. Čovek u belom mantilu je držao nešto ispod njenog nosa i napregnuto piljio u njene oči. Kada je počela da se guši i davi usled smrada, sklonio je taj predmet i pružio ga nekoj brineti u beloj uniformi. Opori miris je brzo iščezao. Lindzi je bila svesna pokreta koji su se odvijali oko nje, lica koja su dolazila i odlazila. Bilo joj je jasno da se nalazi u centru pužnje, da je bila predmet ubrzanog ispitivanja, ali niti je marila, niti je se ticalo. Sve je to više bilo nalik snu, čak i verodostojnije nego što su to bili njeni pravi snovi. Blaga plima glasova se dizala i spuštala oko nje, nadimajući se ritmično kao nežni talasi koji šapuću na peščanoj plaži: „Izrazito bledilo kože... cijanoza usana, noktiju, vrhova prstiju, ušiju...“ „... slab puls, veoma ubrzan... disanje brzo i plitko..." „... krvni pritisak toliko nizak da ne mogu pravilno ni da ga registrujem..." „Zar je oni glupani nisu tretirali od šoka?“ „Naravno, sve vreme dolaska." „Kiseonik – CO2 mešavina. I to brzo!“ ,,Epinefrin?“

„Aha, pripremi ga.“ „Epinefrin? Ali, šta ako ima unutrašnje povrede? Izlivi se ne mogu tek tako uočiti." ,,Do đavola, moram da rizikujem." Neko je stavio ruku preko njenog lica, kao da je pokušavao da je uguši. Lindzi je osetila kako joj uvlače nešto u nozdrve i na trenutak nije mogla da diše. Ono što je bilo najčudnije od svega je to da uopšte nije marila. A onda je hladnjikav i suv vazduh zašištao u njen nos i činilo se kao da izaziva širenje njenih pluća. Mlada plavuša, obučena sva u belo, nagnula se nad njom, podesila inhalator i pobedonosno se osmehnula. „Eto, dušo. Je l’ osećaš to?“ Žena je bila prelepa, eterična, sa jedinstvenim melodičnim glasom sazdanim od zlatastog sjaja. Božansko priviđenje. Anđeo. Lindzi je šišteći rekla: „Moj muž je mrtav." „Biće sve u redu, dušo. Samo se ti opusti, diši što dublje možeš i ništa ne brini." ,,Ne, on je mrtav“, rekla je Lindzi. „Mrtav i nestao, nestao zauvek. Nemojte da me lažete, anđelima nije dozvoljeno da lažu.“ S druge strane kreveta, čovek u belom je tapkao unutrašnju stranu prevoja Lindzine leve ruke sa vatom natopljenom alkoholom. Bila je ledeno hladna. Lindzi se ponovo obratila anđelu: „Mrtav i nestao.“ Anđeo je tužno klimnuo glavom. Njene plave oči su bile ispunjene ljubavlju, kao što i priliči očima jednog anđela. „Otišao je, dušo. Ali, možda ovoga puta to nije konačno." Smrt je uvek bila konačna. Kako to da smrt ne bude konačna?

Igla je bila ubodena u Lindzinu levu ruku. „Ovoga puta“, rekao je blago anđeo, ,,još uvek ima šanse. Mi ovde imamo jedan poseban program, pravi..." Neka druga žena je upala u sobu i uzbuđeno ih prekinula: „Nijbern je u bolnici!" Zajednički uzdah olakšanja, takoreći jedna vrsta tihog usklika, preplavi sve one okupljene u prostoriji. „Bio je na večeri u Marini del Rej kada su ga pronašli. Mora da je vozio kao slepi miš iz pakla kada je stigao tako brzo.“ „Vidiš, draga?“, obratio se anđeo Lindzi. „Ima šanse. Još uvek ima šanse. Molićemo se.“ Pa, šta? Pomislila je Lindzi ogorčeno. Moje molitve nikada ne bivaju uslišene. Ne očekuj nikakvo čudo. Mrtvi ostaju mrtvi, a živi samo čekaju trenutak da im se pridruže.

Tri 1 Vođeni procedurom koju je naložio doktor Jonas Nijbern i koje su se striktno pridržavali na odeljenju Medicinskog projekta za oživljavanje, osoblje hitne pomoći Opšte bolnice okruga Orandž pripremilo je operacionu salu za doček tela Hačforda Bendžamina Herisona. Sa hitnim pripremama su započeli onog trenutka kada su im putem policijske radio-veze lekari hitne pomoći koji su se nalazili na mestu nesreće u planinama San Bernardina dojavili da se žrtva udavila u vodi koja je bila na graničnoj tački zamrzavanja, ali da je osim toga u samoj nesreći zadobila lakše telesne ozlede, što ju je činilo savršenim primerkom za doktora Nijberna. Do trenutka kada se vazdušna hitna pomoć spuštala na bolnički parking, uobičajeni instrumenti operacione sale bili su dopunjeni bajpas-aparatom i drugom opremom koja je bila neophodna za rad tima za oživljavanje. Postupak se neće odigrati u običnoj sali za hitne slučajeve. Taj prostor nije bio dovoljan za opremu koja je bila potrebna za postupak oživljavanja Harisona, pored činjenice da su stalno dovozili nove pacijente. Iako je Jonas Nijbern bio vaskularni hirurg a njegov tim prilično iskusan u pogledu hirurškog znanja, procedura oživljavanja je retko kada zahtevala hirurgiju. Jedino bi otkriće ozbiljne unutrašnje povrede zahtevalo da otvore Harisona, a korišćenje operacione sale je više bila pogodnost nego neophodnost. Kada je Jonas ušao u prostoriju iz hodnika hirurškog odeljenja, nakon što je odradio sve higijenske pripreme, njegov tim ga je čekao u pripravnosti. S obzirom na to da ga je sudbina lišila supruge, kćerke i sina, ostavljajući ga bez porodice, ali i zato što ga je neki unutrašnji stid sprečavao da se sprijatelji van

granica svoje profesije, ovo nisu bile samo njegove kolege već jedine osobe na svetu sa kojima se osećao potpuno opušteno i za koje je mario. Helga Doner je stajala kraj ormarića sa instrumentima sa Jonasove leve strane, u polusenci svetla koje je dopiralo iz halogenih sijalica iznad operacionog stola. Ona je bila izvanredna cirkulišuća sestra, širokog lica i korpulentnog tela koje je podsećalo na one nebrojene steroidima nakljukane sovjetske atletičarke, ali očiju i ruku koje su bile nalik samoj Rafaelovoj Madoni. Pacijenti bi je se u početku pribojavali, ubrzo bi je poštovali, a na kraju obožavali. Sa ozbiljnošću koje je bilo karakteristično za trenutke kao što je bio ovaj, Helga se nije smešila, već je podigla oba palca, kao znak podrške Jonasu. Kraj aparata za bajpas je stajala Đina Dilajlo, tridesetogodišnja bolničarka i hirurški tehničar koja je, usled ko zna kojih razloga, odabrala da prikrije svoju izvanrednu sposobnost i osećaj za odgovornost iza živahne i sladunjave spoljašnjosti okićene konjskim repom, što je činilo da izgleda kao da je prebegla iz nekog od onih decenijama unazad veoma popularnih filmova-limunada o mladalačkim zabavama na plaži. Kao i ostali, Đina je bila odevena u bolničko zeleno, a na glavi je imala pantljikom privezanu pamučnu kapicu koja je skrivala njenu plavu kosu, ali su se zato iznad štofanih bolničkih čizmica sa elastinom, koje je natakla na cipele, nazirale drečavo ružičaste soknice. Pored operacionog stola su se nalazili doktori Ken Nakamura i Kari Dovel, lekari koji su radili u bolnici, ali vodili i uspešnu privatnu praksu. Ken je predstavljao dvostruku pretnju, osim što je bio obučeni lekar u oblasti interne medicine, bio je i neurolog. Svakodnevna iskustva sa krhkošću ljudske fiziologije su neke lekare dovodile do toga da uživaju u alkoholu, a druge da zalede svoja srca sve do tačke na kojoj se emotivno odvajaju

od svojih pacijenata; Kenova odbrana bila je zdravije prirode, a to je bila duhovitost, koja je ponekad bila otkačena ali uvek psihološki zdrava. Kari, prvoklasni specijalista pedijatrije, bila je deset centimetara viša od Kena, čija je visina iznosila metar i šezdeset i dva centimetara, bila je suvonjava dok je ovaj bio debeljuškast, ali sklona smejanju kao i internista. Ponekad bi, međutim, duboka tuga u njenim očima zabrinjavala Jonasa i navela ga da pomisli da je neka cista usamljenosti bila toliko duboko ukorenjena u njoj da nijedno prijateljstvo ne bi svojim skalpelom, bez obzira koliko dugačkim ili oštrim, moglo da je odstrani. Jonas je redom pogledao svakog od svojih kolega, ali nijedan od njih nije progovarao. Prostorija bez prozora je bila jezovito tiha. Tim je uglavnom odavao raspoloženje pasivne zainteresovanosti, kao da nisu bili preterano ushićeni onim što je trebalo da usledi. Ali, odavale su ih oči, jer su to bile oči astronauta koji su stajali na izlaznim vratima šatla u orbiti, iščekujući trenutak kada će prošetati svemirom: ozareni uzbuđenjem, začuđenošću, osećajem avanture – i pomalo uplašeni. Druge bolnice su posedovale osoblje za hitne slučajeve koje je bilo dovoljno obučeno u pogledu medicine oživljavanja tako da pacijentu pruže mogućnost da se izbori sa smrću i oporavi, ali je Opšta bolnica okruga Orandž bila jedan od tri centra u celoj južnoj Kaliforniji koja je mogla da se pohvali da poseduje posebno finansirani nesvakidašnji projekat čiji je cilj bio da unapredi uspeh u procedurama oživljavanja. Harison je bio četrdeset i peti pacijent ovog projekta u poslednjih četrnaest meseci, od kada je i osnovan, ali način na koji je preminuo učinio ga je najzanimljivijim. Davljenje. Propraćeno brzonastupajućom hipotermijom. Davljenje je značilo da je bilo relativno malo fizičke oštećenosti tela, a faktor hladnoće je u

ogromnoj meri usporavao brzinu propadanja ćelija nakon smrti. Jonas i njegov tim su najčešće radili sa žrtvama katastrofalnih moždanih udara, infarkta, gušenja nastalih usled problema sa radom dušnika ili sa žrtvama prekomernog uzimanja droge. Takvi pacijenti bi, po običaju, imali barem neko nepopravljivo moždano oštećenje neposredno pred ili u trenutku smrti, pre nego što bi dopali šaka osoblju Projekta oživljavanja, što je umanjivalo njihove šanse da budu povraćeni u savršeno stanje. A, što se tiče onih koji su umrli nekom vrstom nasilne smrti, neki od njih su bili suviše ozbiljno povređeni da bi bili spašeni čak i kada bi ih i oživeli. Drugi su pak bili oživljeni a njihovo stanje stabilizovano, samo da bi podlegli sekundarnim infekcijama koje bi se brzo pretvorile u toksični šok. Tri žrtve su toliko dugo bile mrtve da je, nakon oživljavanja, oštećenost mozga bila tako ozbiljna da više nisu došli k svesti ili, ako su i bili svesni, moždana oštećenja su bila i previše obimna da bi im dozvolila da vode nešto čak i nalik normalnom životu. Sa iznenadnim osećajem patnje i tračkom osećanja krivice, Jonas je pomislio na svoje neuspehe, na necelovite živote koje je povratio, na pacijente u čijim je očima video mučeničku svest o bednom stanju u kojem su se nalazili... „Ovoga puta će biti drugačije." Glas Kari Dovel je bio tih, nalik na sam šapat, ali dovoljan da protrese Jonasovo sanjarenje. Jonas je klimnuo glavom. Osetio je ogromnu naklonost prema ovim ljudima. Više zbog njih, a ne toliko zbog sebe, želeo je da tim postigne pravi, potpuni uspeh. „Pređimo na stvar", rekao je. U trenutku kada je govorio, dupla vrata operacione sale se naglo otvoriše i dva bolničara požuriše unutra gurajući nosila na kojima je ležao mrtav čovek. Brzo i vešto, preneli su telo na blago nagnut operacioni sto, baratajući njime sa više pažnje i poštovanja nego što bi to učinili sa nekim drugim lešom u drugačijim okolnostima, a onda su izašli.

Tim lekara je počeo da radi i pre nego što su bolničari izašli iz prostorije. Brzo, uz ekonomičnost pokreta, isekli su ostatak odeće na mrtvom čoveku, ostavljajući ga golog da leži na leđima. Prikačili su ga na elektrokardiograf, elektroencefalograf, kao i na digitalni toplomer. Sekunde su bile zlata vredne. Minuti su bili neprocenjivi. Što je duže čovek bio mrtav, manje su im bile šanse da ga uspešno povrate. Kari Dovel je prilagodila kontrole EKG-a, izoštravajući kontraste. Pošto se čitava procedura snimala na kasetofonsku traku, ona je ponovila ono što su svi imali prilike da vide: „Ravna linija. Nema otkucaja srca.“ „Nema alfe, ni bete“, dodao je Ken Nakamura, potvrđujući odsustvo svih električnih aktivnosti pacijentovog mozga. Pošto je uvila traku aparata za merenje pritiska oko pacijentove desne ruke, Helga je izložila rezultate čitanja koje je aparat prikazivao, i to one koje su svi očekivali: „Neregistrovan krvni pritisak." Đina je stajala pored Jonasa nadgledajući rezultate koji su bili prikazivani na digitalnom toplomeru. „Temperatura tela je 7.8 stepeni Celzijusa." „Toliko niska!“, rekla je Kari, razrogačivši svoje zelene oči od iznenađenja i zureći u leš. ,,A mora da se zagrejao najmanje za pet stepeni od trenutka kada su ga izneli iz reke. Jeste da ovde održavamo nisku temperaturu, ali ne toliko nisku.” Termostat je bio podešen na 17.8 stepeni da bi se napravila ravnoteža u između temperature koja će odgovarati timu lekara, i toga da se spreči da se žrtva zagreje i previše brzo. Podigavši pogled sa mrtvog čoveka ka Jonasu, Kari je rekla: „Dobro je što je hladno, u redu, i želimo da bude hladan, ali ne, do đavola, i previše. Šta ako mu se tkivo smrzne i pretrpi masivna oštećenja cerebralnih ćelija?”

Ispitujući prvo nožne prste, a potom i prste na mrtvačevim rukama, Jonas se skoro postideo što čuje sebe kako kaže: „Nema nikakvih indikacija za mehuriće...” „To ništa ne dokazuje”, odgovorila je Kari. Jonas je znao da je ono što je ona rekla bilo istina. Svi su to znali. Nije ni bilo dovoljno vremena da se stvore mehurići u mrtvom tkivu zimom nagriženih prstiju na rukama i nogama pre nego što je čovek preminuo. Ali, dođavola, Jonas nije hteo da odustane pre nego što su i započeli. Rekao je: „Svejedno, nema znakova nekrotičnog tkiva...” „Zato što je celokupan pacijent nekrotičan”, rekla je Kari, ne želeći da popusti. Ponekad se ponašala kao da nije svoj-nasvome, nalik na pticu sa vretenastim nogicama koja se, iako gospodarica u vazduhu, činila kao da je van elementa na zemlji. Ali, u drugim situacijama, nalik na ovu, koristila je svoju visinu kao prednost, bacajući zastrašujuću senku i posmatrajući protivnika s visine, oštrim pogledom koji kao da je govorio bolje-da-me-slušaš-ili-ću-ti-iskopati-oči-gospodine. Jonas je bio pet centimetara viši od Kari, tako da nije u pravom smislu mogla da ga gleda sa visine, ali malo je žena koje su bile tako blizu da ga gledaju u oči sa njegove visine, a efekat je bio isti kao da je visok metar i šezdeset. Jonas je pogledao u Kena, žudeći za podrškom. Neurolog nije želeo da učestvuje u njihovoj raspravi. „Temperatura tela je, u stvari, mogla da se spusti ispod tačke zamrzavanja nakon što je nastupila smrt, a onda da se podigne na putu dovde, a to je nešto što ne možemo nikako da znamo. To ti je poznato, Jonase. Jedina stvar koju zasigurno možemo da potvrdimo o ovom čoveku je to da je mrtviji nego što je Elvis to ikada bio.” „Ako je njegova temperatura sada samo 7.8 stepeni...”, rekla je Kari.

Svaka ćelija u ljudskom organizmu je sačinjena uglavnom od vode. Procenat vode koju sadrže zavisi od toga da li je reč o krvnim ćelijama, ćelijama kostiju, kože ili jetre. U svakom slučaju, sačinjene su od vode više nego od bilo čega drugog. A, kada se voda zamrzne, ona se širi. Stavite flašu bilo kojeg pića koje u sebi sadrži vodu u zamrzivač sa namerom da ga brzo rashladite – ako ga ostavite da se hladi i previše dugo, videćete da će ostati samo eksplodirani ostaci prepuni razbijenog stakla. Zamrznuta voda rasprskava zidove moždanih ćelija – svih ćelija u organizmu – na sličan način. Niko iz lekarskog tima nije želeo da povrati Harisona iz smrti ukoliko bi bili sigurni u to da će povratiti nešto što će biti daleko od celovite osobe. Nijedan dobar lekar, bez obzira na strast koja ga vuče da izleči, nije imao želju da se bori i izbori sa smrću samo da bi na kraju dobio svesnog pacijenta koji pati od masivnog oštećenja mozga ili nekog ko bi bio ,,živ” zatočen u dubokoj komi i prikačen na aparate za održavanje u životu. Jonasu je bilo dobro poznato da je njegova velika slabost kao lekara ležala u tome što je neizmerno prezirao smrt. To je bila srdžba koju je u sebi nosio sve vreme. U trenucima kao što je bio ovaj srdžba je mogla da se pretvori u tihi bes koji je mogao da utiče na njegovo rasuđivanje. Smrt svakog pacijenta za njega je predstavljala ličnu uvredu. Trudio se da bude optimista, nastavljajući sa oživljavanjem koje je moglo da donese više tragičnih posledica ukoliko uspe nego da ne uspe. Ostala četiri člana tima razumela su njegovu slabost, takođe. Posmatrali su ga u iščekivanju. Ako je operaciona sala pre ovoga nalikovala spokoju grobnice, sada je bila beščujna kao vakuum bilo kog usamljenog mesta između zvezda gde je Bog, ukoliko je on uopšte i postojao, donosio sud o svojim bespomoćnim stvorenjima. Jonas je i suviše dobro bio svestan dragocenih sekundi koje su proticale.

Pacijent je u operacionoj sali bio manje od dva minuta. Ali, ta dva minuta su mogla da budu ključna. Na stolu, Harison je bio mrtav isto kao i bilo koji drugi leš. Njogova je koža poprimila nezdravu nijansu sivog, usne su mu, kao i nokti na rukama i nogama, bile bolesno plave, a usta blago odškrinuta u večnom izdahu. Njegova koža je bila lišena svake napetosti života. Međutim, osim pet centimetara dugačke plitke zasekotine na desnoj strani čela, oguljenja na levoj strani vilice i na šakama, očigledno nije imao nikakve druge povrede. Bio je u odličnoj fizičkoj kondiciji za čoveka od trideset i osam godina, jedva da je imao dva-tri kilograma viška, pravilnih kostiju i dobro definisane muskulature. Bez obzira šta se dogodilo sa njegovim moždanim ćelijama, izgledao je kao savršen kandidat za oživljavanje. Samo deceniju ranije lekar na Jonasovom mestu bi se rukovodio „petominutnom granicom”, što je tada bilo priznato kao maksimalna dužina vremena u kojoj je ljudski mozak mogao da preživi boz dotoka kiseonika u krv a da ne pretrpi oštećenja. Tokom protekle decenije, međutim, pošto je medicina oživljavanja postala uzbudljivo polje proučavanja „petominutna granica” je tako često bivala produživana da je najzad i zvanično bila odbačena kao vremenska granica. Sa novim lekovima koji su vršili funkciju skupljača slobodnih radikala, aparatima koji su mogli da hlade i zagrevaju krv, ogromnim količinama epinefrina, kao i drugim pomagalima, lekari su mogli uveliko da prevaziđu „petominutnu granicu” i povrate neke pacijente iz dubljih podneblja smrti. A hipotermija – ekstremno hlađenje mozga koje je blokiralo brze i razarajuće hemijske promene do kojih dolazi pošto smrt nastupi – mogla je da produži vremenski period u kojem je pacijent bio mrtav, a da se uspešno oživi. Dvadeset minuta je bilo uobičajeno vreme. Trideset nije bilo beznadno. Slučajevi trijumfalnog oživljavanja