Din Kunc - Skroviste

provedenih u dosadnim navikama, a kada bi izgubile kontrolu u četvrtak, mogli ste za večeru da dobijete kukuruz umesto pasulja ili, ako bi stvarno preterale, par kolačića od vanile u kombinaciji sa želeom. Tog četvrtka se meni nije sastojao ni od kakvih iznenađenja, ali Regina ne bi marila – a možda ne bi ni primetila – ni da su joj bili posluženi teleći medaljoni ili neke splačine. Pa, verovatno bi primetila splačine u svom tanjiru, iako ne bi marila da je to bila zamena za pasulj, jer pasulj nije volela da jede. Volela je šunku. Lagala je kada je Harisonovima rekla da je vegetarijanac, smatrajući da bi im njena izbirljiva ishrana predstavljala razlog više da je odbiju u samom početku, umesto kasnije kada bi je zabolelo još više. Ali, čak i dok je jela, nije bila usredsređena na hranu, niti na razgovor koja su deca za njenim stolom vodila, već na sastanak koji se odigrao tog popodneva u kancelariji gospodina Guilja. Zeznula je stvar. Moraće da naprave muzej poznatih Upropastilaca gde bi mogli da smeste njen kip, tako da bi ljudi iz svih krajeva sveta, iz Francuske, Japana, Čilea, mogli da dođu samo nju da vide. Dolazila bi školska deca, celi razredi zajedno sa razrednim starešinama, da bi naučili šta je to što ne treba da rade i kako ne treba da se ponašaju. Roditelji bi prstom ukazivali na njen kip i zloslutno upozoravali svoju decu: „Svaki put kada pomislite da ste jako pametni, samo se prisetite nje i pomislite da biste i vi mogli ovako da završite, kao figura za sažaljevanje i podsmeh, kojoj se rugaju i koju grde.“ Nakon dve trećine vremena koliko je trajao intervju bilo joj je jasno da su Harisonovi bili posebni ljudi. Verovatno se prema njoj ne bi ophodili loše kao što je to bio slučaj sa ozloglašenim Doterfildsima, parom koji ju je prihvatio i poveo svojoj kući a onda je nakon dve nedelje odbacio kada je otkrio da će imati sopstveno dete, satanino dete bez sumnje, koje će

jednog dana uništiti svet i okrenuti se čak i protiv Doterfildsa, paleći ih žive vatrenim plamenom iz njegovih malih demonskih svinjskih očiju. (Uh-oh. Želiš zlo drugome. Pomisao je isto što i radnja. Priseti se toga za ispoved, Reg.) U svakom slučaju, Harisonovi su bili drugačiji, što je ona sporo počela da uviđa – kakav zajeb – a u šta je bila sigurna onda kada je gospodin Harison napravio šalu sa pidžamom od kavijara i pokazao joj da je ima smisla za humor. Ali, do tada se već toliko zaglibila u svoju ulogu da nije tek tako mogla da prestane da se pretvara da je nepodnošljiva – odvratna kao što se prikazivala – nije mogla da iznađe načina da se povuče i započne ispočetka. Sada su se Harisonovi verovatno napijali, proslavljajući svoj beg u poslednji čas, ili su se možda molili u crkvi, ridajući od olakšanja i revnosno izgovarajući molitve, zahvaljujući Svetoj majci što se založila da ih spase pogreške od usvajanja te do sada neviđeno grozne devojčice. Sranje. (Uuppsss. Ružna reč. Ali ne tako pogrešna kao što je izgovaranje Božjeg imena uzalud. Da li je vredno ispovedi?) I pored toga što nije imala apetit, i pored prisustva Karla Kavanoa i njegovog gnusnog humora, pojela je celu večeru, ali samo zato što joj Božji policajci, opatice, ne bi dozvolili da ustane od stola sve dok ne pojede sve iz tanjira. Voće u želeu su bile breskve, što je činilo da desert bude pravo mučenje. Nije mogla da razume kako je iko mogao samo i da pomisli da se limun i breskva slažu. Okej, hajde da pođemo od toga da opatice nisu bile baš najbolje upoznate sa svetovnim stvarima, ali ona nije tražila da one znaju koje se retko vino služi u kombinaciji sa goveđom pečenicom, za ime boga. (Izvini, Bože.) Ananas i žele od limuna, svakako. Kruške i žele od limuna, okej. Čak i banane i žele od limuna su mogli da prođu. Ali, stavljati breskve u žele od limuna je, po njenom mišljenju, bilo kao da u sutlijaš ne stavite grožđice, već umesto njih metnete kriške lubenice, za ime boga. (Izvini, Bože.) Pošlo joj je za rukom da pojede desert

tako što je sebi govorila da je moglo da bude i gore; opatice su mogle da joj serviraju mrtve miševe umočene u čokoladu – a zašto bi opatice, od svih ljudi, poželele to da urade, nije imala pojma. Svejedno, zamišljanje nečeg još goreg pomagalo bi joj da se suoči sa onim sa čim je trebalo da izađe na kraj. Bila je to tehnika samoubeđivanja koju je mnogo puta do sada koristila. Uskoro je omraženi žele nestao, a ona je bila slobodna da napusti trpezariju. Nakon večere bi većina dece otišla do sobe za rekreaciju, gde bi igrali monopol i druge društvene igre, ili bi se smestili u sobu sa televizorom, gde bi gledali kakav god bućkuriš koji je bio na programu, ali ona je, kao i obično, otišla u svoju sobu. Većinu večeri je provodila čitajući. Ali, ne i večeras. Planirala je da ovo veče odvoji za samosažaljevanje i razmišljanje o svom statusu tikvana svetske klase (dobra stvar je što to nije bio greh), tako da nikada ne zaboravi kako je glupa bila i zauvek utuvi sebi u glavu da nikada više ne pravi takvu budalu od sebe. Hodajući duž popločanog hodnika skoro isto tako brzo kao i neko dete sa dve zdrave noge, setila se kako se dovukla u punomoćnikovu kancelariju, te je počela da crveni. U svojoj sobi, koju je delila sa slepom devojčicom po imenu Vini, dok je uskakala u krevet i bacala se na leđa, setila se proračunate nezgrapnosti sa kojom se spustila u stolicu pred gospodinom i gospođom Harison. Pocrvenela je još jače, pa je obema rukama prekrila lice. ,,Reg“, rekla je tiho u sopstvene ruke ,,ti si najveći krelac na svetu." (Još jedna dodatna stavka na listi za sledeću ispoved, pored laganja, obmanjivanja i izgovaranja Božjeg imena bez jakog razloga: ponovljena upotreba ružnih reči.) „Sranje, sranje, sranje!“ (To će, svakako, biti poduže ispovedanje.)

5 Kada se Redlou povratio k svesti, osećao je posvuda tako snažan bol da nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom. Imao je užasnu glavobolju, o kojoj bi mogao da priča sa takvom izražajnošću u nekoj televizijskoj reklami da bi nadležni bili primorani da otvore nove fabrike aspirina kako bi odgovorili na potrebe korisnika. Jedno oko mu je bilo poluzatvoreno i otečeno. Usne su mu bile rasečene i otekle; utrnule su i činile su mu se ogromnim. Boleo ga je vrat, kao i stomak, dok su ga testisi tako jako žigali od udarca kolenom u prepone, da mu je od same pomisli da ustane i da hoda bilo muka. Postepeno se prisećao šta mu se dogodilo, da ga je kučkin sin potpuno neočekivano i iznenada napao. A onda je shvatio da nije ležao na parkingu ispred motela, već da je sedeo u stolici. Prvi put je osetio strah. On nije tek tako samo sedeo u stolici. Bio je vezan. Bio je svezan konopcem oko grudi i struka, a užetom koje mu je bilo obavijeno oko butina bio je pričvršen za stolicu. Ruke su mu bile fiksirane za rukohvate stolice, tik ispod lakata, ali i oko zglobova. Bol mu je pomutio tok misli. Ali ga je zato strah sada razbistrio. Istovremeno žmirkajući svojim zdravim desnim okom i pokušavajući da otvori naduveno levo, ispitivao je mrak. Na trenutak je pretpostavio da je bio u jednoj od soba motela „Plava nebesa", izvan kojeg je izvršavao zadatak uhođenja sa ciljem da pronađe momka. A onda je prepoznao sopstvenu dnevnu sobu. Nije mogao mnogo da vidi. Svetla nisu bila upaljena. Ali, živeći u toj kući osamnaest godina, mogao je da raspozna ambijent zahvaljujući svetloj noći koja je dopirala kroz prozore – nejasne oblike nameštaja, senke unutar senki različitog intenziteta i blag ali jedinstven miris doma, koji je za njega bio isto tako poseban

i prepoznatljiv kao i vonj jazbine nekog vuka u divljini. Večeras se baš i nije osećao kao vuk. Više se sebi činio kao zec, drhtureći od saznanja da je bio u položaju žrtve. Nakratko je pomislio da je sam, pa je počeo da vuče užad. A onda se jedna senka uzdigla iz drugih senki i prišla mu. Svog protivnika nije video ništa više nego kao senku. Čak se i ona stapala sa siluetama neživih stvari ili pak, drugim rečima objašnjeno, činilo se kao da je momak bio polimorfno stvorenje koje je moglo da poprimi raznolike oblike. Ali, on je znao da je to bio onaj momak, jer je mogao da oseti razliku, to neprijateljstvo koje je spoznao prvi put kada je ugledao to kopile u nedelju, samo pre četiri dana, u motelu „Plava nebesa“. ,,Da li vam je udobno, gospodine Redlou?“ Tokom poslednja tri meseca, koliko je proveo u traženju ovog tipa od kojeg su ga podilazili žmarci, Redlou se veoma zainteresovao za njega, pokušavajući da odgonetne šta je želeo, šta mu je bilo potrebno, kako je razmišljao. Nakon što je mnogim ljudima pokazao njegove fotografije, i pošto je proveo nemali broj svog vremena u razmišljanju o njemu, bio je radoznao da čuje kakav je glas posedovalo to neverovatno lepo ali preteće lice. Zvučao je kao što je i zamišljao, niti hladno i čelično kao glas mašine koja je napravljena da izgleda kao čovek, niti grleno i divlje kao režanje zveri. Taj glas je, zapravo, zvučao umirujuće, medeno, sa dopadljivim milozvučnim prizvukom. „Gospodine Redlou, da li me čujete?“ Više od bilo čega drugog, momkova učtivost i prirodna zvaničnost njegovog govora uznemiravali su Redloua. „Izvinjavam se što sam bio primoran da budem tako grub sa vama, gospodine, ali niste mi dali izbora." Ništa u njegovoj intonaciji nije ukazivalo na to da je bio sarkastičan i podrugljiv. To je bio samo dečak koji je vaspitan da se starijima obraća s obzirom i poštovanjem, navika koju nije

mogao da odbaci čak ni u ovakvim uslovima. Detektiva je obuzeo primitivan, sujeveran osećaj da se nalazio u prisustvu bića koje je moglo da oponaša čovečnost, a da ništa nije imalo zajedničko sa ljudskom vrstom. Progovorivši kroz rascepljene usne, reči su nekako bile nerazgovetne kada je Morton Redlou rekao: ,,Ko si ti? Šta, dođavola, hoćeš od mene?" „Vi znate ko sam ja.“ „Nemam nikakvu jebenu ideju o tome ko si. Stavio si mi povez preko očiju. Nisam ti video lice. Šta... šta si ti, neki slepi miš ili tome slično? Zašto ne upališ bar neko svetlo?“ Još uvek sa izgledom nekog crnog obličja, momak se približio, i sada je bio samo nekoliko santimetara udaljen od stolice. „Unajmili su vas da me pronađete." „Mene su unajmili da nadzirem tipa koji se zove Kirkabi. Lenard Kirkabi. Njegova supruga sumnja da je vara. I vara je. Dovodi svoju sekretaricu u ’Plava nebesa’ svakog četvrtka na malu dozu opa-cupa u krevetu." „Pa, gospodine, imam malih poteškoća da poverujem u to, znate? ’Plava nebesa’ su stecište jeftinih tipova i još jeftinijih kurvi, a ne biznismena i njihovih sekretarica.“ „Možda ga upravo to i pali, da svoju sekretaricu tretira kao kurvu. Ko bi to, dođavola, znao, a? U svakom slučaju, ti sigurno nisi Kirkabi. Ja prepoznajem njegov glas. On ne zvuči nimalo kao ti. Nije ni mlad kao ti. Osim toga, on je jedna gomila sala. Ne bi mogao da me sredi kao ti.“ Momak je kratko ćutao. Samo je zurio u Redloua. A onda je počeo da korača tamo-amo. U mraku. Ne zaustavljajući se i nijedanput ne udarivši u neko parče nameštaja. Kao uznemirena mačka, sem što mu oči nisu sijale. Najzad je rekao: „Dakle, šta ono rekoste, gospodine? Da je ovo sve samo

jedna velika greška?" Redlou je znao da je njegova jedina šansa da preživi bila u tome da ubedi momka u tu laž – da je tip po imenu Kirkabi imao seksualnu aferu sa svojom sekretaricom i ogorčenu ženu koja je tražila dokaze kako bi dobila razvod. Ono što nije znao je na koji način da proda tu svoju priču. Sa većinom ljudi, Redlou je imao nepogrešiv osećaj na koji način da nastupi kako bi ih obmanuo i učinio da prihvate čak i najluđu ideju kao istinitu. Ali, ovaj momak je bio drugačiji; on nije razmišljao niti reagovao kao obični ljudi. Redlou je odlučio da igra grubo. „Slušaj, bre, kretenu, baš bih voleo da znam ko si ti, barem, da vidim kako izgledaš, jer kada se ovo završi, naći ću te i otkinuću li glavu.“ Momak je kratko ćutao, prežvakavajući ono što je ovaj rekao. A onda je progovorio: „Dobro, verujem vam.“ Redlou je odahnuo s olakšanjem, ali snažan uzdah je pogoršao bolove, tako da je stisnuo mišiće i ponovo seo uspravno. „Šteta, ali vi niste adekvatan primerak za moju kolekciju", rekao je momak. „Kolekciju?" ,,U vama nema dovoljno života." „O čemu ti to, bre, uopšte pričaš?“ upitao je Redlou. „Istrošeni ste.“ Razgovor je krenuo nekim tokom koji Redlou nije razumeo, što je učinilo da se oseća veoma nelagodno. „Izvinite me, gospodine, ne mislim da vas vređam, ali vi ste i suviše stari za ovakav jedan posao.“ Kao da to i sam ne znam, pomislio je Redlou. Tada mu je palo na pamet da, osim onog jednog trzaja, nije ponovo ispitao

čvrstinu konopaca kojima je bio vezan. Samo pre nekoliko godina, nečujno ali uporno trudio bi se da se iskobelja, pokušavajući da olabavi čvorove. A sada je bio pasivan. ,,Vi ste mišićav čovek, ali malo ste se opustili, imate stomak i usporeni ste. Iz vaše vozačke dozvole saznajem da vam je pedeset i četiri godine. Zašto se još uvek bavite ovim poslom, čemu to?“ ,,To je sve što imam“, rekao je Redlou, i bio je dovoljno svestan da bude iznenađen sopstvenim rečima. Imao je nameru da kaže: To je sve što znam. ,,Pa, jeste, gos’n, to i sam mogu da vidim“, rekao je momak, pomaljajući se nad njim u mraku. “Dvaput ste se razvodili, nemate dece, i trenutno ne živite ni sa jednom ženom. Verovatno da takvo stanje traje već godinama unazad. Oprostite, ali njuškao sam po kući kada ste bili u nesvesti, iako znam da to nije u redu. Oprostite. Ali, samo sam hteo da proniknem, da shvatim šta dobijate iz svega ovoga.“ Redlou nije ništa odgovorio jer nije mogao da pojmi kuda sve to vodi. Plašio se da ne kaže nešto pogrešno i ne razbesni klinca. Kučkin sin je bio lud. Nikada niste mogli da znate šta je moglo da bude okidač kod ovakvog jednog ludaka. Momak je prošao kroz različite analize tokom prethodnih godina, a sada kao da je želeo da analizira Redloua iz razloga koje verovatno ni sam sebi ne bi mogao da razjasni. Možda je bilo najbolje da ga pusti da trabunja, da izbaci to iz sebe. ,,Da li je u pitanju novac, gospodine Redlou?" „Pitaš me da li nešto zarađujem?" ,,Da, to je ono što sam pitao, gospodine." „Dobro mi ide.“ ,,Ne vozite neki besan automobil, niti nosite skupu odeću." ,,Ja ne pratim trendove", rekao je Redlou. „Bez vređanja, gospodine, ali ni kuća vam nije nešto."

„Možda nije, ali barem nije pod hipotekom." Momak se sada nalazio tik iznad njega, polako se naginjući sve bliže sa svakim postavljenim pitanjem. Sticao se utisak da je mogao da vidi Redloua u toj neosvetljenoj sobi i da je pažljivo proučavao tikove i trzaje na licu dok ga je ispitivao. Čudno. Čak i u mraku, Redlou je mogao da oseti da se momak saginje sve bliže i bliže. „Nije pod hipotekom", rekao je momak zamišljeno. “Da li je to vaš razlog što radite, zarad toga živite? Da biste mogli da kažete da ste otplatili kredit na ovakvu straćaru?" Redlou je poželeo da ga otera u kurac, ali odjednom nije bio tako siguran da je ideja da bude grub bila dobra. ,,Je l’ to dakle život, gospodine? Da li se o tome radi? Da li zbog toga nalazite da je tako dragocen, da li zato imate tako neodoljivu potrebu da ga očuvate? Da li je to razlog što se vi, životoljupci, borite da nastavite da egzistirate – samo da biste nakupili gomilicu imovine i da na taj način izađete iz igre kao pobednik? Izvinite, gospodine, ali ja nisam sposoban to da razumem. Uopšte to ne mogu da shvatim." Detektivovo srce je lupalo kao ludo. Bolno je udaralo o povređena rebra. Godinama unazad nije vodio računa o svom srcu, pojeo je i previše hamburgera, popušio i suviše cigareta, popio prevelike količine piva i burbona. Šta je ovo ludo momče pokušavalo da uradi – da ga usmrti pričom, da ga na smrt preplaši? „Pretpostavljam da imate klijente koji žele da ostanu u senci i ne žele da se zna da su vas unajmili, te vam takvi plaćaju gotovinom. Da li je to valjana pretpostavka, gospodine?" Redlou je pročistio grlo i dao sve od sebe da se ne oseti strah u njegovom glasu. „Aha. Naravno. Ima i takvih.“ ,,A deo igre je zadržati veći deo tog novca na koji ne biste plaćali porez, što drugim rečima znači da ga niste stavljali u

banku.“ Momak je sada bio tako blizu da je detektiv mogao da omiriše njegov dah. Iz nekog, čak i njemu nepoznatog razloga očekivao je da bude kiseo i odvratan. Ali, dah mu je mirisao slatko, kao čokolada, kao da je ovaj momak jeo čokoladne bombonice u mraku. „Dakle, pretpostavljam da negde u ovoj kući imate priličnu ušteđevinu. Da li sam u pravu, gospodine?" Topli trzaj nade je rasterao hladnu jezu koja je treperila u Redlouu tokom nekoliko poslednjih minuta. Ako su pare bile u pitanju, s tim će lako da izađe na kraj. To je već imalo smisla. Mogao je da razume momkovu motivaciju i sada je video način kako da spase svoju kožu. ,,Aha“, rekao je detektiv. „Imam novca. Uzmi ga. Uzmi i idi. U kuhinji se nalazi korpa za smeće u kojoj je plastična kesa. Podigni kesu sa đubretom i ispod nje, na dnu kante, ćeš videti braon papirnu kesu prepunu novca.“ Nešto hladno i grubo je dodirnulo detektivovo lice, te je ustuknuo. „Klešta", rekao je momak u trenutku kada je detektiv osetio kako mu njima steže meso. „Šta to radiš?“ Momak je stegao klešta. Redlou je vrisnuo od boia. „Čekaj, čekaj, stani, sranje, molim te, stani, ne!“ Momak je stao. Sklonio je klešta i rekao: „Oprostite, gospodine, samo želim da shvatite da ću biti veoma ljut ako ne nađem novac u kesi za đubre. Ako me slažete u pogledu toga, zaključiću da ste me lagali i po pitanju svega ostalog.“ „Tamo je“, Redlou ga je užurbano uveravao. „Nije lepo lagati, gospodine. Nije lepo. Dobri ljudi ne lažu. Zar vas tome nisu učili, gospodine?"

„Idi pogledaj, videćeš da je novac tamo“, rekao je očajnički Redlou. Momak je izašao iz dnevne sobe kroz lukom nadsvođen prolaz u trpezariju. Tihi koraci na popločanom podu kuhinje su odzvanjali kroz kuću. Čulo se tandrkanje i šuškanje dok je iz kante za srneće izvlačio kesu za đubre. Mada već potpuno mokar od znoja, iz Redloua je znoj počeo da kulja kada je začuo da se momak vraća kroz mrkli mrak kuće. Ponovo se pojavio u dnevnoj sobi, gde je delom bio uočljiv kao silueta naspram bledosivog pravouganika prozora. „Kako možeš da vidiš?“, upitao je detektiv, užasnut kada je začuo tračak histerije u svom glasu, nakon toliko uloženog truda da se kontroliše. Stario je. „Šta je u pitanju... je l’ to nosiš neke specijalne noćne naočare ili tako nešto, neku vojnu zavrzlamu? Kako si, dođavola, uopšte mogao tako nešto da nabaviš?" Ne obazirući se na to što je Redlou govorio, momak je rekao: „Nema mnogo toga što želim i što mi je potrebno, samo hranu i odelo u koje ću da se presvučem. Sav novac koji dobijam je onaj kada donesem novi primerak za svoju kolekciju, koliko god da je posedovao. Ponekad to nije skoro ništa, tričavih nekoliko dolara. Ovo će mi zaista biti od velike pomoći. Stvarno. Ovoliko novca će mi potrajati sve do trenutka kada se vratim tamo gde i pripadam. Da li znate gde pripadam, gospodine Redlou?“ Detektiv nije odgovorio. Momak se odmakao od prozora, izvan njegovog vidokruga. Redlou je žmirkao u mraku, pokušavajući da uoči pokret i utvrdi gde je otišao. ,,Da li znate gde pripadam, gospodine Redlou?", ponovio je momak. Redlou je čuo kako pomera deo nameštaja. Možda sto kraj sofe.

,,Ja pripadam paklu", rekao je momak. „Boravio sam tamo neko vreme. Želim da se vratim. Kakav ste život vi vodili, gospodine Redlou? Da li mislite da ću, nakon što se vratim u pakao, tamo sresti vas?“ „Šta to radiš?“, upitao je Redlou. „Tražim utikač za struju", rekao je momak dok je pomerao drugo parče nameštaja. „Aha, evo ga.“ „Utikač za struju?" upitao je uzrujano Redlou. ,,Zašto?“ Zastrašujući zvuk je presekao mrak: zzzzzrrrrrrrrrrrrrrrr. „Šta je to bilo?“, zahtevao je da zna Redlou. „Samo proveravam, gospodine." „Proveravaš – šta?“ „Vi imate svakakvih šerpi, tiganja i gurmanskog posuđa tamo u kuhinji, gospodine. Pretpostavljam da volite da kuvate, zar ne?“ Momak se ponovo pridigao, pojavivši se naspram nejasnog dimno-sivog odsjaja prozorskog stakla. „Kuvanje... da li je to bila vaša zanimacija i pre drugog razvoda ili tek odnedavno?“ „Šta si to proveravao?“, ponovo je upitao Redlou. Momak je prišao stolici. „Novca ima još,“ rekao je Redlou izbezumljeno. Sada je bio potpuno mokar od znoja. Curio je sa njega u potocima. ,,U spavaćoj sobi.“ Momak se ponovo nadneo nad njim, u svom misterioznom i neljudskom obliku. Činio se mračnijim od bilo čega što ga je okruživalo, crna rupa u obliku čoveka, crnja od najcrnjeg. ,,U orr...manu. Tamo je drr...veni pod.“ Detektivova bešika se iznenada prepunila. Raspršila se kao balon sasvim iznenada. Ispraznila se. „Izvadi sve cipele i gomilu koječega. Podigni stražnje dass...ke.“ Upišao se. „Tamo se nalazi kutija sa novcem. Trideset hiljada dolara. Uzmi ga. Molim te. Uzmi i idi.“ „Hvala vam, gospodine, ali mi to stvarno nije potrebno. Imam dovoljno, i više nego što mi treba.“

,,Oh, Isuse, pomozi mi“, rekao je Redlou, očajnički svestan da je ovo bio prvi put da se obratio Bogu – ili, čak i pomislio na njega – tokom proteklih decenija. „Hajde da porazgovaramo za koga vi stvarno radite, gospodine." „Rekao sam ti...“ „Ali, ja sam lagao kada sam rekao da vam verujem." Zzzzzzzrrrrrrrrrrrrrrr. „Šta je to?“ upitao je Redlou. „Proveravam." „Šta to, do đavola, proveravaš?" „Baš fino radi.“ „Šta, šta je to, šta to imaš?“ „Veliki električni nož“, rekao je momak. 6 Hač i Lindzi su krenuli sa večere kući. Nisu pošli autoputem, već su se lagano vozikali priobalnim putem od Njuport Biča prema jugu, slušajući radio-stanicu na 101.1 FM i pevajući zlatne hitove, kao što su bili „Nju Orliens", „Šapćuća zvona“ i „Kalifornija sanja“. Nije mogla da se priseti kada je bio poslednji put da su pevušili uz radio, iako su u prošlosti to stalno radili. Kada mu je bilo tri godine, Džimi je znao sve reči pesme „Divna žena“. U četvrtoj je mogao da otpeva „Pedeset načina da ostavite ljubavnika", a da nije preskakao niti jedan stih. Prvi put u poslednjih pet godina mogla je da razmišlja o Džimiju a da ne izgubi želju za pevanjem. Živeli su u Laguni Nigel, južno od Laguna Biča, na istočnoj strani priobalnih brežuljaka. Nisu imali pogled na okean, ali su osećali efekat morskih povetaraca koji su ublažavali letnju žegu i zimsku hladnoću. Njihov komšiluk, kao i većina južnih okruga koji su se izgrađivali, bio je tako

pedantno osmišljen da se činilo kao da su dizajneri eksterijera imali nekakvu vojnu praksu. Skladne krivudave ulice, gvozdene ulične svetiljke ofarbane u zeleno, ležerno aranžirane palme, fikusi i dobro održavane zelene površine sa lejama raznobojnog cveća bili su tako blaženstvo za oči i dušu da ga nesvestan osećaj reda nije prigušivao. Kao umetnik, Lindzi je verovala da su ruke muškaraca i žena bile isto tako sposobne da stvaraju neizmernu lepotu kao i sama priroda i da je red bio osnova stvaranja prave umetnosti, jer je svrha umetnosti bila da otkrije smisao u haosu života. Otuda i njeno razumevanje poriva planera koji su proveli nebrojeno sati ne bi li uskladili dizajn naselja sve do izgleda čeličnih rešetaka kanalizacionih šahtova. Njihova dvospratna kuća, u kojoj su živeli od Džimijeve smrti, bila je izgrađena u mediteranskom stilu – celo naselje je bilo takvo sa četiri spavaće sobe i jednom sobom za razonodu, sa fasadom u krem boji i krovom od meksičkog crepa. Dva velika drveta fikusa nalazila su se pored prednje staze kuće. Svetla Malibua otkrivala su leje belih rada i petunija ispred žbunova azaleja sa crvenim cvetovima. Dok su ulazili u garažu, završili su sa pevanjem poslednjeg stiha „Ti me šalješ“. Dok su se smenjivali u kupatilu, Hač je upalio kamin na gas u dnevnoj sobi, a Lindzi im je oboma sipala liker ’bejlis ajriš krim’. Seli su na sofu ispred vatre, stopala smeštenih na veliki otoman. Sav tapacirani nameštaj u kući je bio moderan i nežnih linija, u svetlim i prirodnim bojama. To je bilo skladno ukomponovano sa mnoštvom antikviteta i Lindzinim slikama. Sofa je, takođe, bila veoma udobna, ugodna za razgovor i, što je prvi put uvidela, odlična za priljubljivanje. Na njeno iznenađenje, priljubljivanje se pretvorilo u ljubljenje, ljubljenje u milovanje, kao da su, za ime boga, bili tinejdžeri. Strast ju je obuzela kao što nije godinama unazad.

Polako su se svlačili, kao u seriji izdvojenih kadrova igranog filma, sve dok nisu bili goli a da ni sami nisu bili svesni kako je do toga uopšte došlo. Na isti tajanstveni način su vodili i ljubav, pomerajući se ujednačeno u nežnom ritmu, okupani titravom svetlošću vatrenog plamena. Vesela prirodnost svega toga se polako pretvarala iz snenih pokreta u duboke uzdahe žestine, što se bitno razlikovalo od ukočenosti i pokornosti vođenja ljubavi koje su iskusili tokom proteklih pet godina. Lindzi je malo falilo da poveruje da je to zapravo bio san po šablonu holivudskog erotizma. Ali, kada je skliznula rukama preko mišića na njegovim rukama, ramenima i nazad, kada se pridigla da se susretne sa svakim njegovim naletom, dok je doživljavala vrhunac, pa ponovo, i dok je osećala kako se on prazni unutar nje i iz gvozdene tvrdoće pretvara u vreli tok, bila je veličanstveno i jasno svesna toga da to nije bio san. Ustvari, najzad je otvorila oči iz dugačkog polusna i ovim oslobođenjem je bila tek sada potpuno budna, prvi put za toliko godina. Zapravo, stvarni san je bio realni život tokom proteklih godina, noćna mora koja je najzad privedena kraju. Ostavljajući odeću razbacanu po podu i ognjištu za sobom, otišli su na sprat da ponovo vode ljubav, ovog puta u ogromnom kineskom krevetu nalik na saonice, sa manje žurbe nego ranije, uz više nežnosti i divnih mrmljajućih reči privrženosti i umiljatosti koje su se skoro sastojale od stihova i melodije blage pesme. Sporiji ritam je dopuštao oštriju svest o finoći kože, divnoj pokretljivosti mišića, čvrstini kostiju, gipkosti usana i usaglašenosti kucanja njihovih srca. Kada je plima ekstaze dostigla vrhunac i primirila se, u miru koji je usledio reči „volim te“ bile su izlišne, ali ih je svejedno bilo prijatno čuti i dati. Taj aprilski dan, od prve svesti da je svanulo jutro do snevanja, bio je jedan od najlepših dana u njihovim životima. Ironija je, međutim, bila u tome da je naredna noć bila jedna od

najgorih noći za Hača, tako zastrašujuća i čudna. Vasago je do jedanaest sati završio sa Redlouom i rešio se tela na najbolji mogući način. Vratio se u „Plava nebesa“ u detektivovom ,,pontijaku“, dugo se tuširao toplom vodom, kao što je i nameravao da uradi mnogo ranije, presvukao se u čistu odeću i otišao sa namerom da se više nikada ne vrati. Ako ga je Redlou pronašao, više, dakle, nije bilo bezbedno. Vozio je svoj ,,kamaro“ nekoliko blokova i ostavio ga u jednoj ulici punoj oronulih industrijskih zgrada, gde je mogao da stoji netaknut nedeljama, sve dok ga na kraju neko ne ukrade ili ga policija ne odveze. Koristio ga je nekih mesec dana, nakon što ga je prisvojio od jedne od žena koju je pridodao svojoj kolekciji. Nekoliko puta je na njemu menjao tablice, uvek ih kradući sa parkiranih automobila u ranim satima pre zore. Nakon što se pešice vratio u motel, odvezao se u Redlouovom „pontijaku". On nije bio seksipilan kao srebrni ,,kamaro“, ali je smatrao da će mu dobro poslužiti nekoliko narednih nedelja. Otišao je u neopank noćni klub po imenu „Strgni ga“ na Hantington Biču, gde se parkirao u najmračnijem delu. Pronašao je torbu punu alata u gepeku, te iskoristio šrafciger i klješta da skine tablice, koje je potom zamenio tablicama sa ulubljenog sivog “forda“ parkiranog kraj njega. Tada se odvezao na drugi kraj parkinga i parkirao automobil. Sa mora je dolazila magla, noseći u sebi vlažni osećaj nečeg mrtvog. Palmino drveće i telefonske bandere su iščezavale kao da su bile rastočene maglenom kiselinom, a ulične lampe su izgledale kao duhovi koji lebde u pomrčini. Klub je iznutra bio sve ono što je on voleo. Bučan, prljav i mračan. Smrad duvanskog dima, prolivenog pića i znoja. Bend

je svirao žestoko kao nijedni drugi muzičari koje je dosad imao prilike da čuje. Svaka melodija je bila ispunjena čistim besom i izvrnuta u krešteći mutantski glas, otupljujući ujednačeni ritmovi bili su proizvedeni divljom srdžbom, a svaka numera odsvirana tako glasno da su se, uz pomoć velikih pojačala, prljavi prozori tresli, dok su mu oči skoro prokrvarile. Gomila je bila puna naboja, naduvana narkoticima svakojake vrste, neki od njih su bili pijani, a mnogi čak i opasni. Što se odeće tiče, omiljena boja je bila crna, tako da se Vasago savršeno uklapao. I, nije bio jedini koji je nosio sunčane naočare. Neki od njih, kako muškarci, tako i žene, bili su skinhedsi, dok su drugi nosili frizure u vidu kratkih i oštrih šiljaka, ali niko od njih nije furao modu lakomislenih i kitnjastih Mohikanaca, velike kreste i sijaset drečavih boja, što je bilo oličenje ranog panka. Na pretrpanom podijumu za ples izgledalo je kao da se svi guraju i laktaju, u nekim slučajevima je tu bilo i pipkanja, ali niko od tamo prisutnih nije uzimao časove u studiju Artura Mareja niti je gledao „Voz duša“. U sparnom, prljavom i masnom baru, Vasago je pokazao na ,,koronu“, jedno od šest vrsta piva poređanih na polici. Platio je i uzeo flašu od barmena bez ikakve potrebe da bilo šta kaže. Stajao je, pio i posmatrao gomilu. Samo je nekoliko gostiju za barom ili stolovima, ili među onima koji su stajali duž zidova, razgovaralo sa nekim. Većina njih je bila natmurena i ćutljiva, ne zato što je gromoglasna muzika činila razgovor nemogućim, već zato što je to bio novi talas otuđene mladeži, izmeštenih ne samo iz društva već i jedni od drugih. Bili su ubeđeni u to da ništa drugo nije bilo važno sem samozadovoljstva, da ništa nije bilo vredno razgovora, da su bili poslednja generacija u svetu koji se uputio ka uništenju, u svetu bez budućnosti. Znao je i za druge neopank barove, ali ovo je bilo jedno od ukupno dva mesta u okruzima Orandž i Los Anđeles –

područje koje su prepotentni biznismeni voleli da nazivaju Južnom zemljom – koji su bili prava stvar. Mnoga druga mesta su pružala usluge ljudima koji su voleli da se poigravaju stilovima, na isti način kao što su neki zubari i knjigovođe obuvali ručno izrađene čizme, oblačili izbledele farmerke, karirane košulje i ogromne kaubojske šešire i odlazili u kantrivestern barove i pretvarili se da su kauboji. U „Strgni ga“ nije bilo pretenzije ni u čijim očima, a svako kome biste prišli bi vas prostrelio izazovnim zurenjem, pokušavajući da odluči da li želi seks ili nasilje sa vama i da li ste uopšte spremni da mu pružite bilo šta od ta dva. Da su mogli da biraju, mnogi od njih bi izabrali nasilje pre nego seks. Nekolicina bi tražila nešto što bi prevazilazilo nasilje i seks, bez ikakve jasne ideje šta bi to nešto moglo da bude. Vasago bi veoma precizno mogao da im ukaže na ono što su oni tražili. Problem je bio u tome što u prvi mah nije video nikoga ko bi mu se dovoljno svideo da razmotri mogućnost da ga doda svojoj kolekciji. On nije bio sirovi ubica, sakupljač tela koji ih je samo prikupljao da bi ih prikupio. Kvantitet mu nije bio važan; više ga je zanimao kvalitet. Stručnjak za Smrt. Da bi mu pošlo za rukom da zaradi svoj povratak u pakao, morao je to da odradi izuzetnim darovanjem, kolekcijom koja bi bila superiorna kako u sveukupnom sastavu, tako i u karakterima svake komponente ponaosob. Već je prethodno stekao primerak u „Strgni ga“, pre tri meseca, jednu devojku koja je insistirala da se zove Nion. Kada je u svom automobilu pokušao da je onesvesti, nije bio dovoljan jedan udarac, ona mu je uzvraćala sa svirepošću koja ga je razveseljavala. Čak i kasnije, na najdubljem spratu kuće strave, kada je došla k svesti, opako se branila, iako čvrsto privezanih članaka i zglobova. Previjala se i batrgala, grizući ga sve dok joj neprestanim udarcima nije rascopao glavu o betonski pod.

Sada, samo što je dokrajčio svoje pivo, ugledao je drugu ženu koja ga je podsetila na Nion. Fizički su se prilično razlikovale, ali su duhovno bile iste: teški slučajevi, besne usled razloga koje ni same često nisu razumele, preterano razvijene za svoje godine, sa svom potencijalnom žestinom tigrica. Nion je bila visoka metar i šesdeset i pet, bila je brineta, tamnije puti. Ova druga je bila plavuša u ranim dvadesetim godinama, visoka oko metar i sedamdeset. Vitka i dugih udova. Njene sevajuće oči bile su iste nijanse plavog kao gasni plamen, a opet ledene. Na sebi je imala ishabanu jaknu od crnog teksasa, obučenu preko uskog crnog džempera, kratku crnu suknju i čizme. U doba kada je stav bio važniji od inteligencije, znala je kako da se nosi ne bi li ostavila najsnažniji utisak. Hodala je zabačenih ramena i glave podignute tako visoko da je izgledala oholo. Njena samoopsednutost je plašila. Iako ju je svaki prisutni muškarac u prostoriji gledao na način koji je govorio da je želi, nijedan od njih se nije usuđivao da joj priđe jer se činilo da je bila sposobna da uškopi jednom jedinom rečju ili pogledom. Njena snažna seksualnost je bila ono što je privuklo Vasaga. Muškarci će uvek biti njome privučeni – primetio je da su je oni koji su ga gurkali za barom i sada pomno posmatrali – ali, neko od njih ipak neće biti uplašen i da joj priđe. Posedovala je divlju životnost da se, u poređenju sa njom, čak i Nion činila pitomom. Kada njeni odbrambeni mehanizmi budu provaljeni, postaće vlažna i odvratno plodna, a ubrzo i ispunjena novim životom, divlja ali plodonosna rasplodna kobila. Zaključio je da poseduje dve velike slabosti. Prva je bila njena ubeđenost da je bila superiorna u odnosu na sve koje bi srela, a samim tim nedodirljiva i bezbedna, a to je bilo isto ono ubeđenje koje je članovima kraljevske porodice, u nekadašnja nevinija vremena, dozvoljavalo da se kreću među običnim ljudima sa potpunim pouzdanjem da će se svi kraj kojih prođu

povući s poštovanjem ili pasti na kolena sa strahopoštovanjem. Njena druga slabost je bio ogroman bes, koji je nakupila u takvim količinama da se Vasagu činilo kao da pršti sa njene glatke i blede kože, kao prejak strujni napon. Razmišljao je o tome koji je najbolji način da udesi njenu smrt a da to najbolje simbolizuje njene mane. Uskoro je imao par dobrih ideja. Nalazila se u grupi koju je sačinjavalo šest muškaraca i četiri žene, iako se činilo kao da nije bila posebno vezana ni za jednog od njih. Vasago je pokušavao da osmisli kako da joj priđe kada je, ne u potpunosti na njegovo iznenađenje, ona prišla njemu. Pretpostavljao je da je njihov susret bio neizbežan. Oni su, naime, bili dvoje najopasnijih ljudi na igranci. Baš u trenutku kada je bend zaustavio svirku i krenuo ua pauzu, a količina decibela se svela na normalu, plavuša je prišla baru. Ugurala se između Vasaga i jednog drugog čoveka, naručila i platila pivo. Uzela je flašu od barmena, okrenula se u stranu i suočila sa Vasagom. Posmatrala ga je preko grlića otvorene flaše, iz koje se tračak hladne pare uzdigao kao dim. Rekla je: „Jesi l’ ti slep?“ ,,Za neke stvari jesam, gospođice.“ Pogledala ga je skeptično. „Gospođice?" Slegnuo je ramenima. „Čemu sunčane naočare?“, upitala je. „Bio sam u paklu." „Šta to treba da znači?" „Pakao je hladan, mračan.“ ,,Ma, nemoj? Još ne kapiram te sunčane naočare." „Tamo naučiš da vidiš i u potpunom mraku.“ „Ovo je baš neko zanimljivo sranje.“ „Tako sam sada osetljiv na svetlost.“

„Zaista najrazličitije sranje od svih sranja koja sam do sada čula.“ Ništa nije rekao. Srknula je malo piva, ali nije sklanjala pogled s njega. Sviđalo mu se kako se pokreću mišići njenog vrata kada bi gutala. Nakon kratkog vremena, ona reče: ,,Da li je to tvoja uobičajena žvaka, ili smišljaš stvar iz trenutka u trenutak?" Ponovo je slegnuo ramenima. „Posmatrao si me“, rekla je. ,,Pa?“ ,,U pravu si. Svaki kreten me ovde posmatra skoro sve vreme.“ Ispitivao je njene intenzivno plave oči. Ono što je pomišljao da uradi je da ih iskopa, a onda vrati natrag izokrenute, tako da gleda u sopstveni mozak. To bi bila prava slika njenog samoljublja. Hač je u snu razgovarao sa jednom divnom ali veoma hladnom plavušom. Njena besprekorna koža je bila bela kao porcelan, dok su joj oči nalikovale uglačanom ledu na kojem se ogleda vedro zimsko nebo. Stajali su za barom u čudnom ambijentu koji nikada ranije nije video. Gledala je u njega preko grlića flaše piva koju je držala – i prinosila ustima – slično kao što bi držala falus. Ali, podsmešljivi način na koji je iz nje pila i kojim je lickala vrh grlića bio je u isto vreme i pretnja i erotski poziv. Nije mogao da razume ništa što je govorila, a čuo je samo nekoliko reči koje je sam izgovorio: “...bio sam u paklu... hladno, mračno... osetljiv na svetlost..." Plavuša je gledala u njega, i to je bio zasigurno on koji je razgovarao sa njom, ali te reči nisu bile izgovorene njegovim glasom. Odjednom je video

sebe kako se pomno usredsređuje na njene arktičke oči, i pre nego što je i znao šta radi, iznedrio je skakavac i otvorio ga. Kao da nije osećala bol, kao da je, u stvari, već bila mrtva, plavuša nije odreagovala kada je, brzim zamahom noža, izvadio njeno levo oko iz očne duplje. Zakotrljao ga je preko prstiju, izokrenuo ga je sa unutrašnjom stranom ka spolja, a plavim sočivima unutra... Hač se pridigao. Nije mogao da diše. Srce mu je ludački udaralo. Spustio je noge sa kreveta i ustao, osećajući se kao da je morao od nečega da pobegne. Ali samo je zadahtao za vazduhom, potpuno nesiguran u pogledu toga gde da pobegne i nađe sklonište, bezbednost. Zaspali su sa upaljenom lampom kraj kreveta, prekrivši je peškirom preko abažura da bi ublažili svetlost dok su vodili ljubav. Soba je bila dovoljno osvetijena da vidi Lindzi kako leži na svojoj strani kreveta, zapletena u prekrivače. Bila je tako mirna da je pomislio da je mrtva. Imao je ludački osećaj da ju je ubio. Skakavcem. A onda se ona u snu pomerila i promumlala. Stresao se. Pogledao je u svoje ruke. Drhtale su. Vasago je bio tako zaljubljen u svoju artističku viziju da je imao stihijsku želju da joj preokrene oči na licu mesta, u baru, dok svi gledaju. Obuzdao se. „Dakle, šta je ono što ti želiš?“, upitala je, nakon što je srknula još jedan gutljaj piva. Rekao je: „Šta želim – od života?" ,,Od mene.“ „Šta ti misliš?" „Malo uzbuđenja", rekla je.

,,I više od toga.“ „Dom i porodicu?“, upitala ga je sarkastično. Nije joj odmah odgovorio. Trebalo mu je vremena da razmisli. Sa ovom nije bilo lako poigravati se, bila je drugačija vrsta ribe. Nije želeo da rizikuje izgovarajući pogrešnu stvar i da je time skine sa svoje udice. Uzeo je još jedno pivo i malčice srknuo. Četiri člana pomoćne grupe se približiše pozornici. Spremali su se da sviraju dok su oni drugi muzičari bili na pauzi. Uskoro će razgovor ponovo biti nemoguć. Ono što je bilo još važnije je to da će se, kada gromoglasna muzika započne, nivo energije u klubu podići i upropastiti privlačnost koja je postojala između njega i plavuše. Možda neće biti tako prijemčiva na predlog da zajedno napuste bar. Najzad je odgovorio na njeno pitanje, rekavši joj laž o tome šta je želeo da radi s njom: ,,Da li poznaješ nekoga za koga bi volela da je mrtav?“ ,,Ko ga ne bi poznavao?" ,,Ko je to?“ „Polovina ljudi koje sam upoznala.“ „Mislim na neku određenu osobu.“ Počela je da shvata šta joj je predlagao. Srknula je još jedan gutljaj piva i poigravala se ustima i jezikom po grliću flaše. „Šta je to – neka igra ili tome slično?" „Samo ako ti to tako želiš, gospođice." ,,Ti si čudak.“ „Zar to nije ono što voliš?“ „Možda si pajkan.“ „Zaista to misliš?“ Zurila je pomno u njegove sunčane naočare iako nije mogla da vidi više od nejasnog nagoveštaja njegovih očiju iza veoma tamnih stakala.

,,Ne. Nisi pajkan.“ „Seks nije dobar način da se nešto započne", rekao je. ,,Je l’, a?“ „Smrt je mnogo bolja. Hajde da zajedno sprovedemo jednu malu smrt, a onda malo da se seksamo. Ne možeš ni da zamisliš kako je to sjajno.“ Ništa nije rekla. Pomoćni sastav je podizao instrumente sa pozornice. Rekao je: „Taj koga konkretno želiš da vidiš mrtvog – je l’ to neki tip?“ ,,Aha.“ ,,Da li živi negde blizu?“ „Dvadeset minuta vožnje kolima.“ ,,Pa, hajde da to odradimo.“ Muzičari su počeli da štimuju instrumente i pored toga što se to činilo besmislenim, imajući u vidu kakvu su muziku svirali. Bilo bi im bolje da se potrude da sviraju prave stvari i da budu dobri u tome, jer je ovo bio jedan od one vrste klubova u kojima se posetioci nisu libili da prebiju bend ako im se ne bi svideo. Plavuša je najzad rekla: „Imam malo PCP-a. Hoćeš li da se uduvaš sa mnom?“ „Anđeoski prah? On kruži mojim venama.“ „Imaš li automobil?" ,,Hajdemo.“ Kada su stigli do izlaza, otvorio joj je vrata kao pravi džentlmen. Nasmejala se. ,,Ti si jedan čudni kučkin sin.“ Sudeći po digitalnom satu na noćnom stočiću, bilo je 1.28

ujutro. Iako je Hač spavao samo nekoliko sati, bio je potpuno budan i nevoljan da se ponovo vrati u krevet. Osim toga, usta su mu bila suva. Imao je utisak kao da je jeo pesak. Trebalo mu je nešto da popije. Peškirom prekrivena lampa je dovoljno osvetljavala prostor tako da je mogao da se snađe, ode do vitrine i pronađe pravu fijoku a da ne probudi Lindzi. Drhteći, uzeo je duksericu iz fioke i obukao je. Nosio je samo donji deo pidžame, ali je znao da gornji, tanki deo pidžame neće zaustaviti jezu. Otvorio je vrata spavaće sobe i izašao u hodnik na spratu kuće. Pogledao je nazad u svoju uspavanu ženu. Izgledala je predivno u blagoj svetlosti boje jantara, tamne kose razasute po belom jastuku, lica opuštenog, usana pomalo rastvorenih, jedne ruke podvučene pod bradu. Sam pogled na nju ga je zagrejao čak i više od dukserice. A onda je pomislio na sve godine koje su izgubili u svojoj predaji žalosti, i preostali strah od noćne more je bio razblažen naletom kajanja. Nečujno je zatvorio vrata za sobom. Hodnik na spratu je bio ispunjen senkama, ali se bleda svetlost izdizala uz stepenice iz foajea. Nisu bili isključili lampe kada su sa sofe u dnevnoj sobi krenuli put bračnog kreveta. Kao par napaljenih tinejdžera. Nasmešio se pri samoj pomisli. Spuštajući se niz stepenice, ponovo se prisetio noćne more i osmeh je nestao sa njegovog lica. Plavuša. Nož. Oko. Činilo se tako stvarnim. U podnožju stepenica je zastao i oslušnuo. Tišina u kući je bila neprirodna. Kucnuo je ručnim zglobom po gelenderu, samo da začuje neki zvuk. Udarac se činio mekšim nego što je trebalo. Tišina koja je usledila je bila još dublja nego pre. „Isuse, taj te je san stvarno preplašio", rekao je glasno, a zvuk sopstvenog glasa ga je umirio.

Njegove bose noge su veselo tapkale po hrastovom podu hodnika u prizemlju, a pravile su još veću buku na popločanom podu kuhinje. Sve žedniji iz sekunde u sekundu, uzeo je limenku „pepsi-kole“ iz frižidera, otvorio je, zabacio glavu, zatvorio oči i uzeo dugačak gutljaj. Nije imalo ukus kole. Imalo je ukus piva. Mršteći se, otvorio je oči i pogledao u limenku. To više nije bila limenka. Bila je to flaša piva, iste marke kao i u snu: ,,korona“. Ni on ni Lindzi nisu pili ,,koronu“. Kad god bi pili pivo, a to se retko dešavalo, bio je to ,,hajneken“. Strah je strujao njegovim telom kao vibracije kroz žicu. A tada je primetio da je popločani pod kuhinje iščezao. Stajao je bos na šljunku. Kamenje se urezivalo u njegova stopala. Dok mu je srce tutnjalo, pogledao je po kuhinji u očajničkoj želji da sebe nanovo uveri da je bio u sopstvenoj kući, da se svet nije tek tako izvrnuo u neku bizarnu, novu dimenziju. Pustio je da njegov pogled prelazi preko poznatih izbeljenih vitrina od brezovine, tamnih, granitnih površina, sudopere, svetlucave ugrađene mikrotalasne rerne, a onda je snagom volje uspeo da odagna noćnu moru. Ali, šljunkoviti pod je ostao. Još uvek je u svojoj desnoj ruci držao ,,koronu“. Okrenuo se prema sudoperi s namerom da hladnom vodom poprska lice, ali sudopere tu više nije bilo. Jedna polovina kuhinje je nestala, bila je zamenjena barom krajputašem, duž kojeg su bili parkirani automobili, a tada... ...više se uopšte nije nalazio u kuhinji. Ona je potpuno nestala. Nalazio se napolju, na vazduhu aprilske noći, gde je, u odrazu crvenog neonskog svetla sa nekog znaka iza njega, sijala gusta magla. Hodao je duž pošljunčanog parkinga, pored redova parkiranih automobila. Više nije bio bos, već je na nogama imao gumom obložene crne ,,martinke“. Začuo je neku ženu da kaže:

„Zovem se Lisa. A, ti?“ Okrenuo je glavu i video plavušu. Bila je pored njega, koračajući usklađeno sa njim preko parkinga. Umesto da joj odmah odgovori na postavljeno pitanje, stavio je grlić flaše sa “koronom“ na svoja usta, popio ono malo što je ostalo i bacio praznu flašu na šljunak. „Moje ime je...“ ...zadahtao je kada se hladna pena ,,pepsi-kole“ razlila iz bačene limenke i napravila baricu oko njegovih nogu. Šljunak je nestao. Razlivena barica ,,kole“ sijala se na podnim kuhinjskim pločama boje breskve. U Redlouovom ,,pontijaku“, Lisa je Vasagu rekla da se uputi autoputem San Dijego na jug. Vozio je istočno duž maglom ispunjenih ulica, i kada je najzad pronašao izlaz na autoput, Lisa je iz svog nesesera ispunjenog lekovima izvadila kapsule onoga što je nazivala PCP-om, te su ih progutali sa ostatkom njenog piva. PCP je bio umirujuće sredstvo za životinje koje je često imalo potpuno suprotno dejstvo na ljude, uzbuđujući ih do destruktivnih dimenzija ludila. Bilo bi zanimljivo posmatrati dejstvo leka na Lisu, za koju se činilo da poseduje svest zmije, za koju je pojam moralnosti bio potpuno stran, koja je gledala na svet sa nepopustljivom mržnjom i prezirom. Njen osećaj za sopstvenu moć i superiornost nije isključivao samodestruktivnu crtu, a ona je već toliko bila ispunjena ludačkom energijom da se činilo da će u svakom trenutku da eksplodira. Smatrao je da će uz pomoć PCP-a biti sposobna za veoma zabavne i ekstremne izlive nasilja, žestoke nalete krvavog uništenja koji će za njega predstavljati uživanje. „Kuda idemo?“, upitao je dok su se vozili autoputem na

jug. Svetlost farova je bušila belu maglu koja je skrivala svet i činila da izgleda kao da su mogli da osmisle bilo kakav pejzaž i budućnost koju bi poželeli. Što god da umisle moglo bi da dobije oblik u magli i pojavi se oko njih. ,,El Toro“, rekla je. ,,On tamo živi?“ ,,Aha.“ ,,Ko je on?“ „Treba ti njegovo ime?“ ,,Ne, gospoja. Zašto ga želiš mrtvog?" Neko vreme ga je samo posmatrala. Njenim licem se postepeno raširio osmeh, kao da je bio rana izrezbarena usporenim i nevidljivim nožem. Njeni mali i beli zubi činili su se oštrim. Zubi pirane. ,,Ti ćeš to zaista uraditi, zar ne?“, upitala je. „Samo ćeš otići kod njega i ubiti ga kako bi mi dokazao da treba da te želim.“ „Ništa ja ne dokazujem“, rekao je. ,,To radim samo zato što može da bude zabavno. Kao što sam ti i rekao...“ „Prvo da ubijemo nekog zajedno, a onda prelazimo na seks“, završila je rečenicu umesto njega. Samo da bi je nagnao da nastavi da priča i učini da se oseća veoma lagodno u njegovom društvu, rekao je: ,,Da li on živi u stanu ili kući?“ „Zašto, je l' to ima neke veze?“ „Mnogo je više načina da se uđe u kuću, a ni komšije nisu baš tako blizu." „Kuća je“, odgovorila je. „Zašto želiš da ga ubijemo?" „Želeo me je, ja nisam želela njega, a on je sebi dozvolio da uzme ono što je želeo.“ „Mora da nije bilo lako od tebe nešto uzeti na silu.“ Njene su oči bile hladnije nego ikada.

„Taj kučkin sin je završio sa šavovima na licu.“ „Ali je svejedno dobio ono što je želeo?" „Bio je snažniji od mene.“ Okrenula je glavu od njega i počela da zuri u put pred sobom. Sa zapađa je počeo da duva neki vetar, tako da magla više nije lenjo strujala kroz noć. Talasala se preko autoputa kao dim koji struji sa ogromne vatre, činilo se kao da je celokupna obala bila zapaljena, čitavi gradovi pretvoreni u pepeo i u ruševine koje se puše. Vasago je neprestano skretao pogled ka njenom profilu, priželjkujući da može zajedno sa njom da ode u El Toro i vidi koliko će duboko zagacati u krv da bi se osvetila. A onda bi poželeo da je ubedi da krene sa njim u njegovo skrovište i preda se, svojevoljno, njegovoj kolekciji. Bez obzira da li je toga bila svesna ili ne, ona je želela smrt. Biće zahvalna za slasni bol koji će biti njena karta u prokletstvo. Blede kože, skoro svetleće naspram njene crne odeće, ispunjena takvom žestokom mržnjom koja se prikazivala u vidu ozarene zlobe, bila bi neviđen prizor dok bi koračala ka svojoj sudbini među Vasagovom kolekcijom i primala smrtonosni udarac, dobrovoljno se žrtvujući za njegov povratak u pakao. Znao je, međutim, da se neće saglasiti sa njegovom fantazijom da umre za njega, čak i da je smrt bila ono što je želela. Umreće samo zarad sebe, kada najzad bude shvatila da je uništenje bilo njena najdublja želja. Onog trenutka kada počne da shvata šta je, u stvari, od nje tražio, nasrnuće na njega. Tada će je biti teže kontrolisati – i načiniće veću štetu – nego Nion. Više je voleo da svaki novi eksponat u svoj muzej dopremi dok bi još bio živ, oduzimajući mu život ispod zlokobnog pogleda Lucifera iz kuće strave. Ali, znao je da takav luksuz sebi ne može da priušti sa Lisom. Nju neće biti lako savladati, čak i uz iznenadni i neočekivani udarac.

A, jednom kada izgubi prednost iznenađenja, postaće opasan protivnik. Nije se brinuo o tome da li će biti povređen. Ništa, čak ni mogućnost bola, nije ga mogla uplašiti. Baš suprotno, svaki udarac koji bi mu nanela, svaka posekotina koju bi na njegovom telu stvorila, neverovatno bi ga uzbudila, bila bi čisto zadovoljstvo. Problem je bio u tome da je postojala mogućnost da je ona dovoljno snažna da mu pobegne, a tako nešto nije smeo da dozvoli. Nije se on brinuo o tome da bi mogla da ga prijavi policiji. Ona je egzistirala u supkulturi koja je bila podozriva i neprijateljski raspoložena prema policiji, kipteći od mržnje prema njima. Ali, ako mu se izmigolji iz ruku, izgubiće mogućnost da je uvrsti u svoju kolekciju. Bio je ubeđen da će njena ogromna količina perverzne energije predstavljati konačnu žrtvu koja će mu obezbediti povratak u pakao. ,,Da li osećaš nešto?“, upitala je, još uvek gledajući u maglu, u kojoj su se kretali opasnom brzinom. ,,Pomalo“, rekao je. ,,Ja ne osećam ništa.“ Ponovo je otvorila svoju torbu i počela da čeprka po njoj, vadeći gomilu drugih pilula i kapsula koje je imala. „Treba nam nešto jače da potpomogne dejstvo kreka.“ Dok je Lisina pažnja bila usmerena na traženje pravog hemijskog sastava koji će pojačati dejstvo PCP-a, Vasago je vozio levom rukom dok je desnom posegnuo ispod svog sedišta i uzeo revolver koji je uzeo od Mortona Redloua. Podigla je pogled baš u trenutku kada je uperio cev u nju. Ako je i znala šta se događa, nije pokazivala iznenađenje. Pucao je dva puta, ubivši je na mestu.

Hač je papirnim ubrusima očistio prolivenu ,,pepsi-kolu“. Kada je zakoračio u pravcu sudopere da opere ruke, još uvek se tresao, ali ne tako snažno kao ranije. Užas, koji ga je nakratko potpuno preplavio, sada je ustupio malo mesta radoznalosti. Oklevajući, dotakao je ivicu nerđajuće čelične sudopere, a zatim i slavinu, kao da će se svakog trenutka rastočiti ispod njegove ruke. Borio se sam sa sobom da shvati kako je bilo moguće da se san nastavi i nakon što se probudio. Jedino objašnjenje, koje nije mogao da prihvati, bilo je ludilo. Uključio je vodu, pomešao vruću i hladnu, istisnuo malo tečnog sapuna iz posude, počeo da trlja ruke i pogledao u pravcu prozora iznad sudopere, koji je gledao u zadnje dvorište. Dvorišta više nije bilo. Na njegovom mestu se nalazio autoput. Kuhinjski prozor se pretvorio u vetrobran. Obavijen maglom i samo delimično vidljiv pomoću svetlosti koja je izbijala iz farova, asfalt se kotrljao ka njemu kao da je kuća jurila preko njega sto kilometara na sat. Osetio je nečije prisustvo kraj sebe, tamo gde nije trebalo da bude ničeg sem duple rerne. Kada je okrenuo glavu, ugledao je plavušu kako pretura po svojoj torbi. Shvatio je da se nešto nalazi u njegovoj ruci, čvršće od sapunice, i pogledavši nadole, video je revolver... ...kuhinja je u trenu nestala. Nalazio se u automobilu, jureći duž maglom prekrivenog autoputa, usmeravajući cev revolvera na plavušino telo. Sa užasom je osetio, dok je ona dizala pogled ka njemu, da je njegov prst stisnuo okidač jednom, dvaput. Bila je odbačena postrance dvostrukim udarcem, dok su se gromoglasni pucnji prolomili automobilom. Vasago nije mogao da pretpostavi šta će se nakon toga dogoditi.

Revolver mora da je bio napunjen magnumskim mecima, jer su dva metka snažno rascepili plavušu, čemu se nije nadao, i tresnuli je u suvozačeva vrata. Ta vrata ili nisu bila pravilno zatvorena ili je jedan metak prošao kroz njeno telo oštetivši kvaku, jer su se širom otvorila. Vetar je grunuo u ,,pontijak“ ječeći kao živa zver, a Lisa je bila istrgnuta u noć. Snažno je pritisnuo kočnicu i pogledao u retrovizor. Pošto je automobil počeo da se kreće u cik-cak, video je plavušino telo kako se prevrće po putu iza njega. Nameravao je da stane, krene u rikverc i vrati se po nju, ali čak i u to gluvo doba jutra na autoputu je bilo još saobraćaja. Video je dva para osvetljenih farova možda nekih osam stotina metara iza sebe, svetle mrlje u magli koje su, međutim, postajale sve jasnije, iz sekunda u sekund. Vozači tih automobila će naići na telo pre nego što on stigne do njega i ubaci ga u ,,pontijak“. Sklanjajući nogu sa kočnice i ubrzavajući, naglo je okrenuo automobil u levo, preko dve trake, a onda ga skrenuo nazad u desno, čineći da se otvorena vrata uz udarac zatvore. Zatresla su se i zazvečala ali se nisu ponovo otvorila. Kvaka mora da je barem delimično bila ispravna. Iako se vidljivost smanjila na nekih trideset metara, vozio je brzinom od sto trideset kilometara na sat, slepo jureći u penušavu maglu. Dva izlaza kasnije, skrenuo je sa autoputa i ubrzo usporio vožnju. Sa glavnih ulica se trudio da nestane što brže moguće, poštujući ograničenja brzine jer bi svaki policajac koji bi ga zaustavio sigurno primetio krv raspršenu preko sedišta i prozora na suvozačevoj strani. Hač je u retrovizoru video telo koje se kotrlja asfaltom, nestajući u magli. A onda je na trenutak primetio sopstveni odraz od nosne kosti do obrva. Nosio je sunčane naočare iako je

vozio po noći. Ne. Nije ih on nosio. Vozač automobila ih je nosio, a odraz u koji je zurio nije bio njegov. Iako je izgledalo kao da je on bio vozač, shvatio je da nije, jer je čak i kratak pogled na te oči iza obojenih stakala bio dovoljan da ga ubedi da su one bile čudne, zabrinjavajuće, i potpuno različite od njegovih. Tada... ...stajao je opet kraj kuhinjske sudopere, teško dišući i gušeći se od odvratnosti. Izvan prozora se nalazilo samo zadnje dvorište, prekriveno tamom noći i maglom. ,,Hač?“ Prenut, okrenuo se. Lindzi je u bademantilu stajala na dovratku. ,,Da li je sve u redu?“ Brišući sapunjave ruke o duksericu, pokušao je da govori, ali ga je užas učinio nemim. Pohitala je ka njemu. ,,Hač?“ Čvrsto ju je zagrlio i bio je srećan što ga je privukla k sebi. Nežnost je, najzad, iz njega iscedila reči. „Ubio sam je, izletela je iz automobila, Isuse, bože dragi, skakutala je duž autoputa kao krpena lutka!“ 7 Na Hačov zahtev, Lindzi je skuvala punu džezvu kafe. Prepoznatljivost ukusne arome je bila lek za čudnovatost večeri. Taj miris je, više od bilo čega, povratio osećaj normalnosti koji je pomogao da Hač smiri živce. Pili su kafu za kuhinjskim stolom na jednom kraju prostorije. Hač je insistirao da spuste roletnu na najbližem prozoru. Rekao je: „Imam osećaj... nešto je tamo... i ne želim da nas ono posmatra.“ Nije mogao da objasni na šta je mislio kada je rekao

,,nešto“. Kada je Hač ispričao sve što mu se dogodilo od kada se probudio iz noćne more u kojoj je bila ledena plavuša, skakavac i izmoždeno oko, Lindzi je ponudila samo jedno objašnjenje. „Bez obzira kako ti se to činilo u dotičnom trenutku, sasvim je sigurno da nisi mogao da budeš sasvim budan kada si izašao iz kreveta. Mesečario si. Ti se uopšte nisi skroz probudio sve dok nisam ušla u kuhinju i izgovorila tvoje ime.“ „Nikada nisam hodao u snu“, rekao je. Pokušala je smisleno da mu odgovori. „Nikada nije kasno za pojavu nove napasti." „Ne verujem u to.“ ,,Pa, koje je onda tvoje objašnjenje?" „Nemam ga.“ „Dakle, hodaš u snu“, zaključila je. Zurio je u belu porcelansku šolju koju je držao obema rukama, kao da je bio Ciganka koja pokušava da predvidi budućnost u šarama svetlosti na površini crne tečnosti. ,,Da li si ikada sanjala da si neko drugi?“ ,,Pretpostavljam“, rekla je. Oštro ju je pogledao. „Nema pretpostavljanja. Da li si ikada u snu posmatrala svet oko sebe očima nekog neznanca? Da li se sećaš nekog konkretnog sna koji možeš da mi ispričaš?" ,,Pa... ne. Ali sam sigurna da sam tako nešto nekada sanjala. Samo ne mogu da se setim. Snovi su, ipak, kao dim. Tako brzo iščeznu. Ko ih zadugo pamti?" ,Ja ću se ovog sna sećati čitavog svog života", rekao je. Iako su se vratili nazad u krevet, nijedno od njih nije moglo da zaspi. Možda je za to delimično bila kriva kafa.

Pomislila je da je hteo da pije kafu baš zato što se nadao da će time sprečiti san, štedeći ga povratka u noćnu moru. Pa, uspelo je. Oboje su ležali na leđima, zureći u strop. U početku nije hteo da isključi svetlo kraj kreveta, iako je to protivljenje pokazao samo kroz čin žurnog pritiska na prekidač. Bio je skoro kao dete koje je bilo dovoljno staro da razlikuje stvarne strahove od nestvarnih, ali nedovoljno staro da prevaziđe ovo drugo, siguran u to da se ispod kreveta krije neko čudovište ali ga je stid sprečavao da to i kaže. Sada, kada je svetlost bila ugašena, a samo udaljen sjaj dalekih uličnih lampi prodirao kroz prozore na kojima su bile polunavučene draperije, njegov nemir je prešao i na nju. Bilo joj je lako da zamisli da su se senke na stropu pomicale, složeni oblici slepog miša, guštera i pauka koji su se kradomice šunjali sa zlokobnim namerama. Povremeno bi tiho razgovarali, ni o čemu posebno. Oboje su znali o čemu bi, zapravo, najradije pričali, ali su se plašili da to učine. Za razliku od jezivih puzavaca na stropu i stvorenja koja su živela ispod dečjih kreveta, ovo je bio pravi strah. Oštećenje mozga. Od kada se probudio u bolnici, oživljen, Hač je imao ružne snove koji su ga lišavali pribranosti i činili ga rastrojenim. Nije ih imao svake noći. Njegov san je mogao da prođe nesmetano čak i tri ili četiri noći zaredom. Ali, iz nedelje u nedelju su se pojavljivali sve češće, a njihova silina je postajala sve veća. Nisu to uvek bili isti snovi, po onome kako ih je opisivao, ali su se sastojali od sličnih elemenata. Nasilje. Užasni prizori nagih raspadajućih tela smeštenih u neobične poze. Snovi su se uvek odvijali iz ugla gledanja nekog stranca, istog misterioznog lika, kao da je Hač bio duh koji je ovladao tim čovekom ali kojeg nije mogao da kontroliše. Po nekoj rutini, noćne more su

započinjale ili su se završavale – ili započinjale i završavale se – u istom okruženju: u skupu neobičnih zgrada i drugih čudnih zdanja koje su se opirale prepoznavanju, a sve su bile neosvetljene i najčešće viđene kao niz zbunjujućih silueta naspram noćnog neba. Video je, takođe, sobe sa udubljenjima i lavirinte od betonskih hodnika koji su se nekako prikazivali i pored toga što nigde nije bilo prozora ili veštačke svetlosti. Ta lokacija mu je, izjavio je, bila poznata, ali je samo prepoznavanje ostalo nejasno, jer nikada nije video dovoljno da bi mogao da se priseti. Sve do noćas, pokušavali su jedno drugo da ubede da će njegove noćomorne napasti uskoro iščeznuti. Hač je, kao i obično, bio ispunjen pozitivnim mislima. Loši snovi nisu bili neobični. Svi su ih imali. Često ih je uzrokovao stres. Otklanjajući stres, biće otklonjene i noćne more. Ali, ove noćne more nisu bledele. A sada im je bio pridodat i jedan novi i veoma zabrinjavajući obrt: mesečarenje. Ili je, možda, počinjao da halucinira i tokom budnog stanja iste prizore koji su opsedali njegove snove. Nešto pre zore, Hač je posegnuo za njenom rukom ispod čaršafa, i čvrsto je stegao. „Biću dobro. To, u stvari, nije ništa ozbiljno. Samo san.“ „Prva stvar koju izjutra treba da uradiš je da nazoveš Nijberna", rekla je dok joj je srce tonulo kao kamen bačen u jezero. „Nismo bili iskreni prema njemu. Rekao ti je da mu odmah javiš ukoliko se jave bilo kakvi simptomi..." „Ovo i nije neki simptom", rekao je, pokušavajući da zvuči samouvereno. „Fizički ili mentalni simptomi", rekla je, zabrinuta zbog njega – i za sebe ukoliko nešto nije bilo u redu sa njim. „Prošao sam sve testove, a većinu njih i dva puta. Dali su mi izveštaj o mom zdravlju bez i jedne jedine mrlje. Nema oštećenja mozga."

,,Pa, onda nemaš o čemu da brineš, zar ne? Nema razloga da odgađaš svoje viđenje sa Nijbernom." ,,Da ima moždanih oštećenja, odmah bi se prikazala. To nije nešto što se javlja naknadno.“ Neko vreme su ćutali. Više nije mogla da zamisli da su se oni jezivi puzavci kretali kroz senke na plafonu. Izmišljeni strahovi su isparili onog trenutka kada je izgovorio naziv najstrašnijeg stvarnog straha sa kojim su se suočavali. Najzad je progovorila: ,,A šta ćemo sa Reginom?" Neko vreme je razmišljao o njenom pitanju. A onda je rekao: „Mislim da bi trebalo da uradimo ono što smo naumili, da popunimo formulare... naravno, pretpostavljajući da će i ona hteti da pođe sa nama.“ ,,A, ako... ti imaš neki problem? A, on se pogorša?" „Trebaće nam nekoliko dana da bi sve sredili u pogledu usvajanja pre nego što je dovedemo kući. Do tada ćemo imati rezultate svih testova. Siguran sam da će sve biti u redu.“ ,,Ti si i previše opušten u pogledu svega toga.“ „Stres ubija." „Ako Nijbern otkrije da nešto ozbiljno nije u redu...?“ „Onda ćemo zamoliti zvaničnike sirotišta za odgađanje usvajanja, ako to budemo morali. Stvar je u tome da ako im saopštimo da imam probleme koji mi ne dozvoljavaju da nastavim da sređujem papire za usvajanje, možda će se predomisliti o našoj podesnosti. Možda nas odbiju, a tada nećemo imati nikakve šanse da ikada usvojimo Reginu.“ Taj dan je bio tako savršen, počevši od sastanka u kancelariji Salvatorea Guilja do vođenja ljubavi ispred vatre pa ponovo u velikom starom kineskom krevetu. Budućnost se činila tako vedrom, dok je ono najgore prošlo. Bila je

zaprepašćena kako se sve iznenada obrnulo i sunovratilo u pretnju. Rekla je: „Bože, Hač, volim te.“ Približio joj se u mraku i uzeo je u svoje naručje. Dugo su se, nakon što je nastupila zora, samo držali u naručju, ne govoreći ništa jer je dovoljno toga bilo izrečeno za tako kratko vreme. Kasnije, kada su se istuširali i obukli, sišli su u prizemlje i popili još kafe za kuhinjskim stolom. Svako jutro bi slušali radio, i to onu stanicu na kojoj su se emitovale vesti. Tako su i saznali za Lisu Blejn, plavušu koja je bila dvaput ustreljena i izbačena iz automobila u pokretu na autoputu San Dijego prethodne noći – tačno u ono vreme kada je Hač, stojeći u kuhinji, imao vizije okidača koji je bio pritisnut i tela koje se kotrlja na asfaltu iza automobila. 8 Usled razloga koje nije razumeo, Hač se osećao prisiljenim da vidi deo autoputa gde je pronađena mrtva žena. „Možda će mi se nešto rasvetliti“, bilo je jedino objašnjenje koje je mogao da ponudi. Vozio je njihov novi crveni ,,micubiši“. Krenuli su na sever priobalnim autoputem, zatim istočno duž glavnih ulica do trgovačkog centra Saut kost plaze, gde su se uključili na autoput San Dijego u pravcu juga. Želeo je da dospe do mesta ubistva iz istog pravca kojim se kretao i ubica prethodne noći. Do devet sati i petnaest minuta saobraćajna gužva je trebalo da mine, ali su, svejedno, sve trake bile zakrčene.

Napredovali su uz mnoga stajanja u oblacima izduvnih gasova, od kojih ih je spasavao klima-uređaj u vozilu. Morske magle, koja je tokom noći nadošla sa Pacifika, sada više nije bilo. Drveće je lelujalo na prolećnom povetarcu, a ptice krstarile u vrtoglavim lukovima preko jarko plavog neba bez ijednog oblačka. Dan nije izgledao kao jedan od onih kojih bi neko imao razloga da razmišlja o smrti. Prošli su pored izlaza sa autoputa kod bulevara Mekartur, a onda i Džambori, i pri svakom novom okretu točkova Hač je osećao kako mu mišići postaju sve napetiji u vratu i ramenima. Opselo ga je neobjašnjivo osećanje da je, zapravo, prošle noći vozio ovim istim putem, kada je magla pomračila aerodrom, hotele, kancelarijske zgrade i smeđa brda u daljini, iako je, u stvari, sve vreme bio kod kuće. „Išli su u El Toro“, rekao je, što je bio detalj kojeg se nije sećao do tog trenutka. Ili ga je, možda, tek sada spoznao pomoću milosti nekog šestog čula. „Možda je ona tamo živela... ili pak on.“ Mršteći se, Hač je rekao: ,,Ne mislim tako.“ Dok su se gegali napred kroz zamršenu gužvu, počeo je da se priseća, ne samo detalja svog sna već i osećaja, napete atmosfere u iščekivanju nasilja. Šake su mu skliznule niz volan. Bile su vlažne. Obrisao ih je o košulju. „Mislim da je, na neki način“, rekao je, „plavuša bila isto tako opasna kao i ja... tj. kao i on...“ „Šta hoćeš da kažeš?“ ,,Ne znam. To je samo osećaj koji sam imao tada.“ Sunčevi zraci su sijali – i odbijali se – o mnoštvo automobila koji su se kretali severno i južno u dve prostrane reke čelika, hroma i stakla. Napolju se temperatura popela na dvadeset sedam stepeni. Ali, Haču je bilo hladno.

Kada je ugledao znak koji je signalizirao da se približavaju izlazu sa autoputa kod bulevara Kalver, Hač se blago nagnuo napred. Desnom rukom je ispustio volan i posegao ispod sedišta. „Ovde je posegao za revolverom... izvadio ga je... ona je tražila nešto u svojoj tašni...“ Ne bi se previše iznenadio i da je pronašao revolver ispod svog sedišta, jer je još uvek posedovao zastrašujuće jasno prisećanje o tome kako su se san i java živo ispreplitali, razdvajali i ponovo uplitali prošle noći. Pa, zašto ne i sada, usred bela dana? Ispustio je uzdah olakšanja kada je uvideo da je mesto ispod njegovog sedišta prazno. „Policija", rekla je Lindzi. Hač je toliko bio zanesen ponovnim proživljavanjem događaja noćne more da nije odmah shvatio ono što je Lindzi govorila. A onda je ugledao crno-bela i druga policijska vozila parkirana kraj puta. Nagnuti napred, pomno ispitujući prašnjavu zemlju ispred njih, uniformisani policajci su krstarili ivicom autoputa i vršljali po suvoj travi ispod njega. Bilo je očigledno da su sprovodili proširenu istragu ne bi li pronašli neke dokaze, nešto što je moglo da ispadne iz ubičinog automobila pre, tokom ili posle pada plavuše. Primetio je da su svi policajci nosili sunčane naočare, kao, uostalom, i on i Lindzi. Dan je bio i previše šljašteći za oči. Ali, i ubica je nosio sunčane naočare, takođe, kada je pogledao u retrovizor. Zašto bi ih nosio u mraku i gustoj magli, za ime boga? Nošenje tamnih naočari tokom loših vremenskih prilika bilo je više od želje za privlačenjem pažnje ili ekscentričnost. To je bilo veoma čudno. Hač je još uvek u svojoj ruci držao imaginanii revolver, izvučen ispod sedišta. Ali, s obzirom na to da su se kretali

mnogo sporije nego što je to bio slučaj sa ubicom, još uvek nisu dospeli do mesta na kojem je pištolj bio opaljen. Saobraćaj je puzio veoma usporeno, ne zato što je bilo više automobila u špicu nego inače, već zato što su vozači usporavali da zure u policiju. To je bilo ono što su radionovinari koji su pratili saobraćajne teme nazivali „radoznalo ćoše“. „Zaista je jurcao", rekao je Hač. ,,U gustoj magli.“ ,,I sa sunčanim naočarama na očima.“ ,,Glupo“, rekla je Lindzi. ,,Ne. Ovaj tip je pametan." „Meni zvuči glupo." „Ničeg se ne boji.“ Hač je pokušao da se izmesti u kožu čoveka sa kojim je podelio telo u noćnoj mori. Nije bilo jednostavno. Nešto u pogledu ubice je bilo potpuno strano i oštro se opiralo analizi. ,,On je užasno hladan... hladan i mračan iznutra... on ne razmišlja kao ti ili ja...“ Hač se trudio da iznađe reči kojima bi opisao šta je ubica osećao. „Prljavo." Zavrteo je glavom. ,,Ne mislim da je bio neopran, ništa tako. To je više kao... pa, kao da je zaražen.“ Uzdahnuo je i odustao. ,,U svakom slučaju, ne boji se ničega. Ništa ga ne može zastrašiti. On veruje da ne postoji niko i ništa što mu može nauditi. Ali, u njegovom slučaju to nije isto što i nehaj. Jer... na neki način je potpuno u pravu.“ „Šta hoćeš da kažeš – da je on nepovrediv?“ ,,Ne. Ne baš tako. Ali ništa što bi neko mogao da mu uradi... njemu nije važno.“ Lindzi je samu sebe obgrlila. „Kako ga opisuješ kao da... nije čovek.“ U tom trenutku policijska potraga za dokazima je bila koncentrisana nekih pola kilometra južno od izlaza za Kalver bulevar. Kada je Hač prošao tu tačku, saobraćaj je počeo

normalno da funkcioniše. Zamišljeni revolver u njegovoj desnoj ruci je postajao stvarniji. Mogao je skoro da oseti hladan čelik naspram svoje šake. Kada je uperio fantomski revolver u Lindzi i pogledao u nju, trgla se. Jasno ju je video, ali je isto tako mogao da vidi, u sećanju, lice plavuše kako diže pogled sa svoje tašne, nemajući dovoljno vremena ni da odreaguje, pa čak ni da se iznenadi. „Ovde, upravo ovde, dva pucnja, onoliko brza koliko je mogao da povlači okidač“, rekao je Hač, zadrhtavši jer je sećanje na nasilje bilo mnogo lakše vratiti u svest nego raspoloženje i zloćudan duh pucača. „Velike rupe u njoj.“ Sve je to video kristalno jasno. „Isuse, bilo je grozno." Stvarno je bio opsednut. „Način na koji je razneta. I taj zvuk nalik gromu, kraj sveta.“ Gorki ukus stomačne kiseline se pridigao u njegovo grlo. „Silina pucnja ju je odbacila na vrata, bila je na mestu mrtva, ali su se vrata širom otvorila. On nije očekivao da će se to dogoditi. On ju je želeo, sada je bila deo njegove kolekcije, ali onda je nestala, u noć, iščezla, kotrljajući se kao parče đubreta niz asfalt.“ Uhvaćen u sećanja iz sna, snažno je stisnuo kočnicu, kao što je to i ubica uradio. „Hač, ne!“ Jedan automobil, zatim drugi i treći, prestigoše ih i opkoliše u bljesku hroma i suncem posrebrenog stakla, uz trubljenje sirena. Sudar je bio zamalo izbegnut. Trgnuvši se iz prisećanja, Hač je ponovo ubrzao, vrativši se u saobraćaj. Bio je svestan ljudi koji su zurili u njega iz drugih automobila. Nije ga bilo briga zbog njihovih ispitujućih pogleda jer je pronašao trag kao neki pas-tragač. To što je pratio, zapravo, nije bio miris. Bilo je to nešto nedefinisano što ga je teralo napred, možda neke psihičke vibracije, neko ometanje u vazduhu koje je

stvarao ubičin prolaz, kao što bi ajkulino peraje napravilo zasečenu krivulju na površini mora. Međutim, vazduh se nije povratio u pređašnje nedirnuto stanje s lakoćom s kojom je to voda činila. „Razmišljao je da se vrati po nju, ali je znao da je to beznadežno, pa je nastavio dalje", rekao je Hač, svestan da mu je glas postao tiši i pomalo oštriji, kao da je izgovarao tajne čije otkrivanje nanosi bol. „Tada sam ušetala u kuhinju, a ti si ispuštao neke čudne zvuke gušenja, soptanja", rekla je Lindzi. „Stiskao si ivicu sudopere tako jako da si mogao da je polomiš. Pomislila sam da doživljavaš infarkt..." „Vozio je veoma brzo“, rekao je Hač, i sam malo povećavajući brzinu, ,,sto deset, sto trideset, čak i brže, nestrpljiv da pobegne pre nego što automobili koji su išli iza njega pronađu telo.“ Shvatajući da on nije samo mozgao o tome šta je ubica uradio, Lindzi je rekla: ,,Ti se sećaš više toga nego što si sanjao, čak i nakon trenutka kada sam ja ušla u kuhinju i probudila te.“ ,,Ne, nije u pitanju prisećanje", rekao je promuklo. ,,Nego?“ ,,Osećaj...“ ,,Sada?“ ,,Da.“ ,,Kako?“ ,,Nekako.“ Jednostavno nije mogao da objasni bolje od toga. ,,Nekako“, šapnuo je i nastavio da prati asfaltnu traku preko tog velikim delom ravnog prostranstva, koje se činilo kao da tamni bez obzira na žarko jutarnje sunce, kao da je ubica bacao senku uveliko veću od njega samog, senku koja je opstajala za njim satima nakon što bi i sam nestao. “Sto trideset, sto četrdeset... preko sto četrdeset kilometara na sat... mogao je

da vidi samo nekih tridesetak metara ispred sebe.“ Da se, kojim slučajem, u magli pred njim nalazio neki automobil, sudario bi se s njim katastrofalnom žestinom. “Nije skrenuo na prvom izlazu, želeo je da ode još dalje od toga... nastavio je da vozi... dalje...“ Skoro da uopšte nije blagovremeno usporio da skrene na izlaz za Državni put 133, koji je vodio pored kanjona u Laguna Bič. U poslednjem trenutku je stisnuo kočnicu i previše jako i okrenuo volan udesno. „Micubiši" je skliznuo kada su silazili sa glavnog autoputa, ali je on usporio brzinu i automatski povratio kontrolu nad vozilom. „Ovde se isključio?“, upitala je Lindzi. ,,Da.“ Hač je pratio novi put, koji je išao nadesno. ,,Da li je otišao u Lagunu?“ ,,Ne... mislim da nije to uradio.“ Potpuno je zaustavio automobil na raskršću označenom oznakom za stop. Dovezao je automobil na samu ivicu raskrsnice. Ispred njih se prostirala priroda, brežuljci obloženi suvom smeđom travom. Da je krenuo pravo niz raskrsnicu, uputio bi se direktno u kanjon Laguna, gde građevinci još uvek nisu uspeli da raskrče divljinu i podignu još montažnih kuća. Kilometri žbunovitog zemljišta i raštrkanih hrastova oivičavali su put sve do Laguna Biča. Ubica je, isto tako, mogao da skrene levo ili desno. Hač je pogledao u jednom, pa u drugom pravcu, tražeći bilo kakav... nevidljivi trag poput onog koji ga je već doveo dovde. Nakon kraćeg vremena, Lindzi je rekla: ,,Ne znaš kuda je krenuo odavde?“ ,,Skrovište.“ ,,Aaa?“ Hač je trepnuo, ne shvatajući i sam zašto je izgovorio baš

tu reč. „Vratio se u svoje skrovište... u zemlju..." ,,U zemlju?“, upitala je Lindzi. Zbunjeno je bacila pogled na okolne brežuljke. „...u mrak...“ „Hoćeš da kažeš da je otišao negde ispod zemlje?" „...hladnjikava, hladnjikava tišina...“ Hač je neko vreme samo sedeo, zureći u raskrsnicu dok je mali broj automobila dolazio i prolazio. Došao je do kraja puta. Ubica se nije nalazio tamo; toliko mu je bilo poznato, ali nije znao gde je čovek odatle otišao. Ništa mu se više nije prikazivalo – osim što je čudnovato osećao slatki čokoladni ukus ,,oreo“ keksa, tako jak kao da ga je upravo i sam zagrizao. 9 U ,,Kolibi“, u Laguna Biču, doručkovali su pekarski krompir, jaja, slaninu i buterom premazan tost. Od kada je umro i ponovo bio oživljen, Hač nije brinuo o stvarima kao što su bili nivo holesterola ili dugotrajni efekti pasivnog udisanja duvanskog dima. Pretpostavljao je da će ponovo nastupiti dan kada će mali rizici postati veliki, kada će se ponovo vratiti na ishranu sačinjenu od voća i povrća, nanovo početi da se mršti na pušače koji duvaju svoje smeće u njegovom pravcu, i otvoriti flašu dobrog vina sa spojem veselja i smrknute svesti o tome kakve je posledice imalo konznmiranje alkohola. U ovom trenutku je isuviše uživao u životu da bi bio zabrinut oko toga da ga ponovo izgubi – a to je bio i razlog zašto je bio odlučan u pogledu toga da ne dozvoli da ga snovi i smrt plavuše gurnu sa čvrstog tla na kojem je ponovo stajao. Hrana je, kao i obično, imala umirujuće dejstvo. Svaki zalogaj žumanca je smirivao njegove živce. ,,Dobro“, rekla je Lindzi, jedući svoj doručak manje radosno od Hača, „hajde da pretpostavimo da se, ipak, pojavilo

neko moždano oštećenje. Malo. Tako neznatno da se nije prikazivalo na testovima koje si izvršio. Nedovoljno da uzrokuje paralizu ili probleme sa govorom, i ništa tome slično. Ustvari, nekom neverovatno srećnom okolnošću, jedna u milijardu šansi, to oštećenje mozga je uzrokovalo nešto čudnovato što se ispostavilo čak i korisnim. Možda je došlo do nekih novih spojeva u moždanom tkivu, te si tako postao medijum." ,,Gluposti.“ ,,Zašto?“ ,Ja nisam medijum." ,,Pa, kako bi ti nazvao ono što ti se događa?“ „Čak i da jesam medijum, ne bih rekao da je to korisno." S obzirom na to da je vreme za doručak već prošlo, u restoranu nije bilo mnogo ljudi. Stolovi koji su ih okruživali bili su prazni. Mogli su da razgovaraju o jutarnjim dešavanjima bez bojazni da će ih neko čuti, ali je Hač gledao naokolo potpuno smeten. Odmah nakon što je oživljen, novinari su se sjatili u Državnu bolnicu okruga Orandž, a i nakon što je Hač bio otpušten, reporteri su praktično kampovali ispred njegove kuće. Pa, bio je mrtav duže nego iko do sada, što ga je činilo zaslužnim za mnogo više vremena slave od čuvenih petnaest minuta za koje je Endi Vorhol rekao da bi trebalo da budu sudbina svakog čoveka u slavnima opsednutoj Americi. Nije učinio ništa da zasluži svoju slavu. On je nije ni želeo. On se nije sam povratio iz smrti; Lindzi, Nijbern i lekarski tim za oživljavanje su ga otrgli odatle. On je bio povučena osoba, zadovoljna jednostavnim i prećutnim poštovanjem koje su slavniji prodavci antikviteta gajili prema njemu, koji su znali za njegovu radnju i koji bi povremeno sa njim i trgovali. Ustvari, da je jedino poštovanje koje je primao od drugih bilo Lindzino, da je bio slavan samo u njenim očima i samo zato što je bio dobar muž, to bi za njega bilo sasvim dovoljno. Nepopustljivo

odbijajući da daje izjave za medije, napokon ih je ubedio da treba da ga ostave na miru i usmere se na kakvu god novorođenu dvoglavu kozu – ili tome slično – koja je bila željna da ispunjava novinske članke ili minute na radio i televizijskim talasima između reklama za dezodoranse. A kada bi sada otkrio da se povratio iz mrtvih sa nekom čudnovatom moći koja ga je povezivala sa umom psihopate, gomile novinara bi se ponovo sjatile oko njega. Nije mogao da podnese čak ni samu pomisao na to. Bilo bi mu lakše da izdrži najezdu pčela-ubica ili roj Hare Krišna pobornika sa svojim suvenirima i očiju blistavih od duhovne transcendencije. „Ako nije neka psihička sposobnost“, nastavila je Lindzi, „onda šta je?“ ,,Ne znarn." ,,To nije zadovoljavajući odgovor.“ „Možda će proći da se više nikada ne ponovi. Možda je samo u pitanju neka slučajnost.“ „Nemoj mi reći da veruješ u tu mogućnost.“ ,,Pa... želim da verujem u to.“ „Moramo da se pozabavimo time.“ ,,Zašto?“ „Moramo da pokušamo da razumemo šta se događa.“ ,,Zašto?“ „Nemoj da mi postavljaš takva pitanja kao da imaš pet godina.“ ,,Zašto?“ „Uozbilji se, Hač. Jedna žena je mrtva. Možda nije prva njegova žrtva. A, možda neće biti ni poslednja.“ Spustio je viljušku na svoj poluprazan tanjir i uzeo gutljaj đusa da lakše proguta pekarski krompir. „Dobro, dobro, da, to je nalik na medijumske vizije, baš kao što prikazuju u filmovima. Ali je i više od toga. Jezivije je.“ Sklopio je oči, pokušavajući da smisli neku podudarnost.

Kada mu je to pošlo za rukom, otvorio je oči i pogledao po restoranu da se uveri da niko novi nije ušao i seo blizu njih. Pogledao je žalostivo u svoj tanjir. Jaja su se hladila. Uzdahnuo je. ,,Znaš“, rekao je, „kada kažu da će sijamski blizanci, koje odvoje po rođenju i daju ih potpuno različitim roditeljimausvojiteljima da ih odgoje hiljadama kilometara udaljene, i pored svega voditi slične živote?" „Naravno, čula sam za to. Pa?“ „Čak i kada su odvojeno odgojeni, u potpuno drugačijem okruženju, izabraće slične karijere, ostvariće istu količinu zarade, oženiće se ženama koje podsećaju jedna na drugu, čak će i deci dati ista imena. To je neobjašnjivo. Čak i ako ne znaju da su blizanci, čak i da im je rečeno da su bili jedinci kada su usvojeni, osećaće jedno drugo, kilometrima udaljeni, čak i ako ne znaju koga ili šta to, zapravo, osećaju. Oni su povezani na način koji niko ne može da objasni, čak ni genetičari." ,,Pa, kako se to odnosi na tebe?“ Oklevao je, a onda ponovo podigao svoju viljušku. Želeo je da jede umesto da govori. Jedenje je bilo bezbedno. Ali, ona nije imala nameru da ga tek tako ostavi na miru. Jaja su se stvrdnjavala. Njegova sredstva za smirenje. Ponovo je spustio viljušku. ,,Ponekad“, rekao je, „vidim kroz oči tog čoveka kada spavam, a sada povremeno već mogu i da ga osetim tamo negde na javi, a to liči na medijumska sranja prikazana u filmovima. Ali, ja isto tako osećam... tu vezu sa njim koju ne mogu da bi objasnim ili opišem, bez obzira koliko insistirala da pokušam to da uradim." „Nije valjda da želiš da mi saopštiš da je on tvoj brat blizanac ili tome slično?“ ,,Ne, ne to. Mislim da je mnogo mlađi od mene, možda mu je tek dvadeset ili dvadeset i jedna godina. Nismo ni u

kakvom krvnom srodstvu. Ali, naša veza jeste od te vrste, tajanstvene, blizanačke, kao da taj tip i ja imamo nešto zajedničko, neko fundamentalno svojstvo koje nam je zajedničko." „Kao, na primer?" ,,Ne znam, a voleo bih da znam.“ Zastao je. Odlučio je da bude potpuno iskren. ,,A, možda i ne bih voleo." Kasnije, kada je kelnerica raščistila prazne tanjire i uslužila ih jakom, crnom kafom, Hač je rekao: ,,Ne dolazi u obzir da odem u policiju i ponudim se da im pomognem u istrazi, ako je to ono na šta si mislila." ,,To je dužnost...“ ,,Ja, ionako, ne znam ništa što bi njima bilo od pomoći.“ Dunula je u svoju vruću kafu. „Znaš da je vozio ’pontijak’." „Čak i ne mislim da je bio njegov." „Čiji onda?“ „Možda je ukraden.” ,,Je 1’ to još nešto što si osetio?“ „Aha. Ali, ja ne znam kako on izgleda, ne znam kako se zove, gde živi, nije mi poznato ništa što bi moglo da bude od koristi." ,,A, šta ako ti nešto tako doživiš? Šta ako vidiš nešto što bi moglo da pomogne policiji?" „Onda ću im anonimno proslediti informacije." „Informacije će uzeti za ozbiljno pre ako im se lično obratiš." Osetio se oskrnavljenim nasilnim dolaskom ovog psihotičnog neznanca u njegov život. Ta nasilnost ga je razbešnjavala, a svog besa se plašio više nego stranca, ili

natprirodnog izgleda situacije, ili mogućnosti da ima oštećenje mozga. Užasavao se toga da će ga nešto dovesti do neke ekstremne situacije u kojoj bi mogao da otkrije da je nezgodna ćud njegovog oca egzistirala i u njemu, samo čekajući da bude izazvana. ,,U pitanju je ubistvo“, rekao je. „Pri ispitivanju ubistva, svaku moguću informaciju uzimaju za ozbiljno, čak i anonimnu. Neću im dozvoliti da od mene opet prave udarne vesti.“ Iz restorana su otišli na drugi kraj grada do Harisonove antikvarnice, gde je Lindzi imala svoj umetnički studio u jednom delu poslednjeg sprata, uz onaj koji je imala kod kuće. Kada je slikala, redovna promena okruženja je uticala na svežinu u njenom radu. U automobilu, iz koga bi se povremeno između zgrada sa njihove desne strane video suncem orošen okean, Lindzi je nastavila sa temom na kojoj je insistirala tokom doručka jer je znala da je jedina ozbiljna Hačova mana u karakteru bila ta da je imao sklonost ka ležernosti. Džimijeva smrt je bila jedina stvar u njegovom životu koju nikada nije uspeo da racionalizuje, umanji i izbaci iz glave. Pa, čak je i u tom slučaju pokušao da je potisne pre nego da se suoči sa žalošću, a to je i razlog što je njegova tuga mogla da dobije ogromne razmere. Već je u ovom kratkom vremenskom intervalu počeo da umanjuje važnost onogo što je preživeo. Rekla je: „Svejedno moraš da se vidiš sa Nijbernom." „Pretpostavljam." ,,Moraš.“ „Ako i postoje moždana oštećenja, i ako je to razlog što me opsedaju ove medijumske gluposti, i sama si rekla da je to