Din Kunc - Skroviste

nakon četrdeset ili pedeset minuta su takođe bili zabeleženi. Godine 1988. jedna dvogodišnja devojčica iz Jute je bila izvučena iz ledene reke i oživljena bez ikakvih vidnih oštećenja mozga nakon što je bila mrtva barem šezdeset i šest minuta, dok je prošle godine dvadesetogodišnja devojka iz Pensilvanije bila oživljena sa svim normalnim funkcija organizma nakon sedamdeset minuta od momenta smrti. Ostala četiri člana lekarskog tima su i dalje zurila u Jonasa. Smrt, rekao je sebi, je samo još jedno patološko stanje. Većinu patoloških stanja je moguće promeniti pomoću tretmana. Biti mrtav je jedno. Ali, biti hladan i mrtav je bilo nešto sasvim drugo. Tada se obratio Đini: „Koliko je dugo već mrtav?” Jedan deo Đinine dužnosti je bio da bude veza, putem radija, između centra i lekara na terenu i da beleži sve informacije koje su od ključne važnosti timu za oživljavanje u trenucima kada je trebalo doneti konačnu odluku. Pogledala je na sat – ,,roleks“ prikačen na neodgovarajući kožni kaiš u ružičastoj boji, koja se slagala sa njenim soknama – i nije čak ni zastala da izračuna: „Šezdeset minuta, imajući u vidu i činjenicu da mogu samo da nagađaju koliko je dugo bio mrtav u vodi pre nego što su ga izvukli. Možda i duže.” „Ili, kraće”, rekao je Jonas. Dok je Jonas donosio odluku, Helga je obišla sto i postavila se kraj Đine gde su zajedno počele da ispituju kožu na desnoj ruci leša, tražeći glavnu venu, u slučaju da Jonas odluči da započne proces oživljavanja. Lociranje krvnih sudova na mlitavoj koži leša nije uvek bilo lako, s obzirom na to da se podvezivanjem gumenim crevom nije mogao povećati sistemski

pritisak. Nije bilo nikakvog pritiska u sistemu. ,,U redu, počinjemo”, rekao je Jonas. Pogledao je naokolo u Kena, Kari, Helgu i Đinu, dajući im još jednu, poslednju šansu da mu se suprotstave. Zatim je proverio vreme na sopstvenom „tajmeks” satu i rekao: „Sada je devet sati i dvanaest minuta, ponedeljak veče, četvrti mart. Pacijent, Hačford Bendžamin Harison je mrtav... ali moguće ga je oživeti.” Na sopstvenu čast, kolike god ih sumnje morile, nijedan član tima nije oklevao jednom kada bi proces bio sazvan. Imali su pravo – a to im je bila i obaveza – da savetuju Jonasa dok bi donosio odluku, ali jednom kada je ona bila doneta, usredsredili bi sve svoje znanje, veštinu i iskustvo u rad kako bi osigurali da se „ostvariv” deo njegovog cilja postigne. Dragi Bože, pomislio je Jonas, nadam se da sam uradio pravu stvar. Đina je već umetnula iglu za ispumpavnje krvi u venu koju su ona i Helga locirale. Zajedno su upalile i podesile bajpas-aparat, koji će izvući krv iz Harisonovog tela i postepeno je zagrejati na temperaturu od 37.8 stepeni. Jednom zagrejana, krv će biti upumpana nazad u nepomičnog i modrog pacijenta kroz jedno drugo crevo povezano sa iglom zabodenom u bedrenu venu. Pošto je proces bio započet, čekalo ih je mnogo više hitnog i neodložnog posla nego što su realno za to imali vremena. Harisonovi životni znaci, kojih u ovom trenutku nije bilo, morali su da budu pomno praćeni u iščekivanju prvih indikacija kao odgovora na terapiju. Tretman koji su lekari već započeli trebalo je da bude ponovo razmotren da bi se ustanovilo da li je prethodno data doza epinefrina – hormona koji stimuliše rad srca – bila dovoljno visoka da se isključi mogućnost da se Harisonu u ovom trenutku da dodatna količina. Jonas je u međuvremenu približio sebi kolica sa lekovima koje

je pripremila Helga pre nego što je telo pristiglo, i počeo da proračunava vrstu i količinu sastojaka za hemijski koktel skupljača slobodnih radikala čiji je zadatak bio da uspori oštećenje tkiva. „Šezdeset i jedna minuta”, izgovorila je Đina, dajući im najnoviju informaciju koliko je pacijent bio mrtav. „Auu! To je prilično dugo vremena u društvu anđela. Oživljavanje ovoga baš i neće biti glatko, dečaci i devojčice.” „8.9 stepeni”, izvestila je svečano Helga, obaveštavajući ih o laganom podizanju temperature leša, koja se polako približavala temperaturi prostorije u kojoj se nalazio. Smrt je samo jedno uobičajeno patološko stanje, podsećao se Jonas. Patološka stanja se obično mogu izmeniti. Svojim nesrazmerno mršavim šakama sa dugim prstima, Helga je preklopila hirurški peškir preko pacijentovih genitalija, a Jonas je u tom činu prepoznao ne ustupak nekoj preteranoj obzirnosti, već ljubaznost koja je ukazivala na važan i nov odnos prema Harisonu. Mrtav čovek nije imao nikakav odnos prema uljudnosti. Mrtvom čoveku nije bila neophodna ljubaznost. Helgin obzir je bio način na koji je pokazivala da je verovala da će ovaj čovek još jednom biti jedan od živih, ponovo dobrodošao u bratstvo i sestrinstvo čovečanstva, i da bi od sada prema njemu trebalo da se odnose sa nežnošću i saosećanjem, a ne samo kao prema zanimljivom i izazovnom objektu oživljavanja. 2 Korenje i trava su mu dopirali do kolena, bujni usled neuobičajeno kišovite zime. Hladan povetarac je šaputao kroz livadu. Slepi miševi i noćne ptice bi s vremena na vreme prošišali iznad njegove glave ili bi porinuli naniže pa postrance, bivajući nakratko privučeni k njemu kao da su prepoznavali

svog kolegu-grabljivca, da bi se istog trenutka povukli kada bi osetili grozomornu razliku između njega i njih. Prkosno je stajao zureći u zvezde koje su sijale između postojano zgušnjavajućih oblaka dok su se kretali prema istoku preko večernjeg zimskog neba. On je verovao da je univerzum kraljevstvo smrti, u kojem je život bio tako redak da je bio nakazan, mesto ispunjeno bezbrojnim jalovim planetama, zaveštanje koje nije pripadalo stvaralačkim silama Božjim, već sterilnosti Njegove imaginacije i trijumfu sila mraka koje su se uperile protiv Njega. Od dve stvarnosti koje su koegzistirale u ovom univerzumu – života i smrti – život je bio ništavniji i manje važan. Kao stanovniku zemlje živih, vaše postojanje je bilo ograničeno na godine, mesece, nedelje, dane i sate. Ali, kao stanovniku kraljevstva mrtvih, bili ste besmrtni. On je živeo na granici. Mrzeo je svet živih, u kojem je bio rođen. Prezirao je zavaravanje u pogledu smisla, manira, morala i vrlina koje su živi toliko cenili. Licemerje u ljudskom ophođenju, u kojem se nesebičnost javno uzdizala a sebičnost privatno praktikovala podjednako ga je zabavljalo i gadilo mu se u isto vreme. Smatrao je da je svaki čin ljubaznosti imao za cilj uzvraćanje usluge koju će jednog dana da izvede onaj koji je prima. Njegov najveći prezir – a ponekad i bes – bio je rezervisan za one koji govore o ljubavi i žude da je osete. Znao je da je ljubav bila nalik svim drugim visoko plemenitim vrlinama o kojima su porodica, učitelji i sveštenici trabunjali. Ona nije postojala. Bila je to puka varka, način da kontrolišete druge, obična prevara. Umesto toga, on je gajio osećanja prema mraku i čudesnom antiživotu sveta mrtvih, kojem je i sam pripadao, ali kojem se još uvek nije mogao vratiti. Njegovo zakonito mesto je bilo ono gde su obitavali prokleti. Osećao se kao kod kuće u društvu onih koji su prezirali ljubav, koji su znali da je težnja ka

zadovoljstvima bila jedini razlog postojanja. Sebičnost je bila osnovna. Nije postojalo ništa slično „pogrešnom” i „grehu”. Što je duže zurio u zvezde među oblacima, činile su se svetlijima, sve dok svaka pojedinačna čestica svetlosti na nebeskom svodu nije počela da mu probada oči. Suze nelagodnosti su mu zamagljivale vid, te je spustio pogled na zemlju pred svojim nogama. Čak i noću, zemlja živih je bila i suviše svetla da bi mu prijala. Njemu nije bila potrebna svetlost da bi video. Njegov vid se prilagodio savršenoj tmini smrti, grobnicama pakla. Svetlost nije bila samo izlišna za njegove oči; bila je smetnja, a u pojedinim trenucima čak i grozota. Ne osvrćući se ka nebesima, odšetao je sa livade, vrativši se na ispucali beton. Njegovi koraci su šuplje odzvanjali kroz ovo mesto koje je nekada bilo ispunjeno glasovima i smehom mnoštva. Da je želeo, mogao je da se kreće beščujnošću mačke koja vreba svoj plen. Oblaci se razdvojiše i lunarna lampa zasvetle, čineći da se trgne. Sa svih strana prostirala su se raspadnuta zdanja njegovog skrovišta, bacajući pravilne i šiljate senke na mesečini koje bi se svakom drugom učinile bledima, ali ne i njemu, njemu kojem su one svetlucale po betonu kao neka bleštava farba. Uzeo je par sunčanih naočara iz unutrašnjeg džepa svog kožnog mantila i stavio ih na oči. Tako je već bilo bolje. Na trenutak je oklevao, nesiguran u pogledu toga kako da provede ostatak noći. Imao je, naime, dva osnovna izbora: da provede nekoliko preostalih časova pre osvita zore sa živima ili sa mrtvima. Ovog puta je izbor bio lakši nego obično jer mu je trenutno raspoloženje više naginjalo ka društvu mrtvih. Iskoračio je iz senke meseca koja je podsećala na džina, iskošenog, nalik na točak, pa se uputio prema raspadajućem zdanju gilo je držao mrtve. Svoju kolekciju.

3 „Šezdeset i četiri minuta“, rekla je Đina, pogledavši u svoj „roleks” na kaišu od ružičaste kože. „Ovo bi moglo da bude gadno.“ Jonas nije mogao da voruje kako je vreme brzo prolazilo. prosto jurilo, sve u svemu brže nego obično, kao da je došlo do nekog čudovišnog ubrzanja kontinuuma. Ali, u ovakvim situacijama je uvek bilo tako, kada se razlika između života i smrti merila u minutama i sekundama. Bacio je pogled na krv, više plavu nego crvenu, koja se kretala kroz odvodnu cev predućeg bajpas-aparata. Prosečno ljudsko telo je u sebi sadržalo pet litara krvi. Pre nego što Harisona obradi tim za oživljavanje, tih pet litara će stalno iznova biti reciklirano, zagrevano i pročišćavano. Ken Nakamura je stajao pred osvetljenom pločom, ispitujući rendgenske snimke glave i grudnog koša, kao i sonograme tela koji su odrađeni u vazdušnoj hitnoj pomoći tokom njenog puta od podnožja planina San Bernardino do bolnice u Njuport Biču, pri brzini od 300 kilometara na sat. Keri je bila nagnuta nad pacijentovim licem, ispitujući oftalmoskopom njegove oči, proveravajući određene znake koji bi mogli da ukažu na opasan pritisak u glavi, koji nastaje usled prevelike količine tečnosti sakupljene u mozgu. Uz Helginu pomoć, Jonas je napunio određen broj špriceva sa jakim dozama nekoliko vršta sredstava za neutralisanje slobodnih radikala. Vitamini E i C su bili efikasni skupljači i imali su tu prednost što su bili prirodne supstance. Takođe je imao nameru da uvede i lazeroid – tirilazad mesilat – i fenil tercijarni butil nitron. Slobodni radikali su bili veoma pokretni nestabilni molekuli koji su skakutali telom, stvarajući hemijske reakcije koje su oštećivale većinu ćelija sa kojima bi dolazili u kontakt.

Savremena teorija se bazirala na tvrdnji da su oni bili osnovni razlog za ljudsko starenje, što je i objašnjavalo činjenicu da prirodni skupljači, kao što su bili vitamini E i C, jačaju imunološki sistem i, kod dugogodišnjih korisnika, potpomažu njihovom mladolikom izgledu i posedovanju velike energije. Slobodni radikali su bili nusprodukt običnih metaboličkih procesa i oduvek su bili prisutni u sistemu ljudskog organizma. Ali, kada je telo duže vreme lišeno kiseonika koji dobija putem krvi, čak i usled hipotermije, stvaraju se prekomerne količine slobodnih radikala, te je telo primorano da se bori sa nečim što nije njegov svakidašnji zadatak. Kada bi se uspostavio ponovni rad srca, novostvorena cirkulacija bi poterala te destruktivne molekule kroz mozak, gde bi udarac bio razoran. Vitamini i hemijski čistači trebalo je da se izbore sa slobodnim radikalima pre nego što ovi uzrokuju nepopravljivu štetu. Tome su se barem nadali. Jonas je ubo tri šprica na različita mesta duž cevi koja je ulazila u glavnu venu u pacijentovom bedru, ali još uvek nije ubrizgao sadržaj. „Šezdeset i pet minuta", rekla je Đina. Već dugo je mrtav, pomislio je Jonas. Bilo je to veoma blizu rekorda uspešne reanimacije. I pored hladnjikavog vazduha, Jonas je osetio znoj koji je izbijao iz kože na njegovoj lobanji, tik ispod sve ređe kose. Uvek bi se i previše upustio, postajao i suviše emotivan. Neke njegove kolege se nisu slagale sa njegovim preteranim uživljavanjem; oni su verovali da je razumna perspektiva bila moguća održavanjem profesionalne distance između lekara i onoga koga su lečili. Ali, nijedan pacijent nije bio samo pacijent. Svaki od njih je nekome nešto značio. Jonas je bio i suviše svestan činjenice da ukoliko izneveri pacijenta, izneverava više od jedne osobe, donoseći bol i patnju širokom krugu rođaka i prijatelja. Čak i kada bi pokušavao da izleči

nekog kao što je bio Harison, o kome Jonas nije znao takoreći ništa, počeo bi da zamišlja živote koji su se preplitali sa životom tog pacijenta, i osećao se odgovornim za njih isto onoliko kao i da ih je lično poznavao. „Tip izgleda čisto“, rekao je Ken, okrećući se od rendgenskih suimaka i sonograma. „Nema polomljenih kostiju. Nema unutrašnjih povreda." „Ali ti sonogrami su urađeni pošto je preminuo", ukazao je Jonas, „tako da oni ne pokazuju organe koji fukcionišu." „Dobro. Napravićemo još koju fotografiju kada ga oživimo, da budemo sigurni da ništa nije prslo, ali za sada sve izgleda dobro.“ Ispravjajući se nakon što je pognuta ispitivala oči mrtvaca, Kari Dovel rece: „Možda ćemo morati da se pozabavimo potresom mozga. Teško je reći na bazi onoga što u ovom trenutku mogu da vidim." „Šezdeset i šest minuta." „Sekunde su u pitanju. Ljudi, budite u pripravnosti", rekao je Jonas, iako je vrlo dobro znao da su spremni. Hladan vazduh nije mogao da dopre do njegove glave jer je nosio hiruršku kapu, ali se zato znoj na njegovoj lobanji činio ledenim. Drhtaji se prolomiše njegovim telom. Krv, zagrejana na 37.8 stepeni, počela je da teče kroz providnu plastičnu IV cev, a onda putem bedrene vene kroz telo, ritmično se uzburkavajući u taktu veštačkog pulsa bajpasaparata. Jonas je pritisnuo tri šprica i istisnuo polovinu teških doza skupljača slobodnih radikala u prvu krv koja je tekla niz cev. Sačekao je manje od minute, a onda brzo istisnuo i preostalu količinu iz špriceva. Helga je, po njegovom uputstvu, već pripremila tri nova šprica. Odstranio je prazne špriceve iz IV cevi i ubo pune. Nije

ubrizgao njihovu sadržinu, Ken je pacijentu približio portabl defibrilacionu mašinu. Ukoliko Harisonovo srce nakon oživljavanja počne nestalno ili ludački da lupa – fibrilacija – možda bi moglo da se dovede na normalni ritam primenjivanjem električnog šoka. To je bila stategija poslednje nade. Međutim, nasilna defibrilacija bi isto tako mogla da izazove veoma nepovoljan efekat na pacijenta koji je, budući da je tek nedavno povraćen iz smrti, bio u izuzetno krhkom stanju. Pogledavši na digitalni toplomer, Kari je rekla: „Njegova telesna temperatura je tek 13.3 stepeni.“ „Šezdeset i sedam minuta", rekla je Đina. ,,I suviše sporo", rekao je Jonas. „Spoljna toplota?" Jonas je oklevao. „Hajde da probamo", savetovao je Ken. „13.9 stepeni", rekla je Kari. „Ovom brzinom", rekla je Helga zabrinuto, „proći će i osamdeset minuta pre nego što bude i približno dovoljno topao da bi mu proradilo srce.“ Zagrejani ulošci su bili postavljeni ispod operacione plahte i pre nego što je pacijent doveden u prostoriju. Istegli su ga kako bi mu potpuno ispravili kičmu. „U redu“, rekao je Jonas. Kari je pritisla prekidač za grejače. „Ali polako", savetovao je Jonas. Kari je podesila kontrolore temperature. Bilo je neophodno zagrejati telo, ali potencijalni problemi bi mogli da iskrsnu od prebrzog zagrevanja. Svako oživljavanje je bilo hodanje po zategnutom užetu. Jonas se pozabavio špricevima na IV cevi, ušpricavajući u njih dodatne doze vitamina E i C, tirilazata mesilata i fenil tercijarnog hutil nitrona.

Pacijent je bio nepokretan, bled. Podsetio je Jonasa na jednu figuru u realnoj veličini u jednoj staroj katedrali: pasivno telo Hrista isklesano od belog mermera, koje je umetnik predstavio u položaju u kojem je bio sahranjen neposredno pre nego što je izveo najpoznatije uskrsnuće svih vremena. Kari Dovel je povukla Harisonove kapke da bi izvršila oftalmološki pregled, tako da su sada njegove oči bile otvorene, zureći u prazno prema stropu, dok je Đina u njih pipicom umetala veštačke suze da bi sprečila sušenje očnih sočiva. Mrmljala je „Mala surferka“ dok je radila. Bila je fan Bič Bojsa. U očima leša nije bilo nikakvog vidljivog šoka ili straha, kao što bi se očekivalo. Umesto toga, imale su izraz koji je pre svega bio spokojan, skoro začuđen. Harison je gledao kao da je u trenutku smrti nešto video što ga je oraspoložilo. Nakon što je završila sa dodavanjem kapi, Đina je pogledala u sat „Šezdeset i osam minuta.“ Jonas je dobio ludački poriv da joj kaže da umukne, kao da bi vreme stalo da ga nije glasno izražavala, minut po minut. Krv se upumpavala i ispumpavala iz bajpas-aparata. „16.7 stepeni." Helga je ovo izgovarala tako ozbiljno da je moglo da se učini da je grdila mrtvog čoveka zbog usporenog ritma zagrevanja. Ravne linije na EKG-u. Ravne linije na EEG-u. ,,Hajde“, molio je Jonas. „Hajde, hajde." 4 Ušao je u muzej mrtvih ne kroz jedna od gornjih vrata, već kroz bezvodnu lagunu. U toj plitkoj depresiji tri gondole su još uvek ležale na ispucalom betonu. To su bili modeli gondola za deset putnika, koji su već odavno bili otkačeni sa svojih

debelim lancima označenih šina duž kojih su nekada vozili svoje srećne putnike. Čak je i noću, kada je nosio sunčane naočare, mogao da vidi da nisu posedovale pramce nalik na labudov vrat koje su imale gondole u Veneciji, već su paradirale glavama cerećih gargojla, ručno istesanim od drveta, drečavo obojenim. Možda su nekada izgledale zastrašujuće, a sada su bile napukle, oštećene i oljuštene. Vrata lagune, koja su se tokom slavnijih dana glatko širom otvarala svaki put kada bi naišla gondola, više nisu funkcionisala. Jedna od njih su bila širom otvorena; druga su pak bila zatvorena dok su visila sa samo dve od četiri zarđale šarke. Ušetao je kroz otvorena vrata u hodnik u kojem je bilo mnogo mračnije nego što je bila noć koju je ostavio za sobom. Skinuo je svoje sunčane naočare. Nisu mu bile potrebne u toj tmini. Nije mu, međutim, bila potrebna ni baterijska lampa. Tamo gde bi običan čovek bio slep, on je mogao da vidi. Betonski odvod duž kojeg su nekada plovile gondole bio je dubok jedan metar a širok dva i po. Jedan mnogo uzaniji kanal u podu odvoda je sadržao zarđali lančani mehanizam – dugačku seriju tupih, zaobljenih, petnaest santimetara visokih kuka koje su vukle brodove napred uz pomoć čeličnih omči postavljenih na donjem kraju trupaca. Kada je sve funkcionisalo, te kuke su bile prikrivene vodom, doprinoseći iluziji da su gondole bile nošene strujom. A sada, iščezavajući u turobnom carstvu koje se prostiralo ispred, izgledale su kao red čekinjavih bodlji na leđima ogromnog preistorijskog gmizavca. Svet živih, pomislio je, uvek je prepun obmana. Ispod mirne površine, odvratni mehanizmi škripe ispunjavajući tajne zadatke. Koračao je sve dublje u zdanje. Postepen pad odvodnog kanala je u početku bio jedva uočljiv, ali on ga je bio svestan jer je već mnogo puta prešao tuda do tada. Iznad njega, sa obe strane kanala, nalazile su se servisne

betonske staze, široke nekih metar i dvadeset centimetara. Iza njih su se nalazili zidovi tunela, obojeni u crno kako bi odglumili nereflektujuće kulise u trenucima kada se pred posetiocima izvodila drugorazredna predstava. Staze su se povremeno širile u niše, a na nekim mestima su to hile prave omanje prostorije. Kada je vožnja bila u toku, niše su bile ispunjene živim slikama čija je svrha bila da zabave, užasnu ili i jedno i drugo: aveti i đavoli, zlodusi i čudovišta, ludaci sa zamahujućim sekirama koji stoje iznad prostrtih tela svojih bezglavih žrtava. U jednom delu veličine sobe nekada se nalazilo detaljno izgrađeno groblje ispunjeno pretećim zombijima; u drugom, velik i ubedljivo napravljen leteći tanjir bljuvao je krvožedne vanzemaljce sa oštrim ajkulinim zubima koji su štrčali iz njihovih velikih glava. Robotske figure su se pomerale, pravile grimase, propinjale se i pretile svim prolaznicima svojim nasnimljenim glasovima, večno ponavljajući istovetne kratke i programirane replike sa identičnim zlokobnim rečima i režanjem. Ne, ne večno. Sada su iščezli, odneli su ih zvanični spasioci imovine, agenti finansijera ili skupljači otpadaka. Ništa nije bilo večno. Osim smrti. Trideset metara iza ulaznih vrata, stigao je do kraja prvog odeljenja lančanog pogona. Pod tunela, koji se do tada blago spuštao, sada se oštro strmoglavljivao, pod uglom od trideset i pet stepeni, propadajući u istinski mrak. Ovde bi se gondole otrgle iz tupih kuka u podu kanala i, uz posrtaj od kojeg bi vam pripala muka, otplovile niz nagib dugačak četrdeset i pet metara, zabadajući se u vodenu površinu kolosalnim praskom koji bi zapljusnuo putnike koji bi sedeli napred, na veliku radost onih srećnika – ili mudrica – koji bi se smestili pozadi. Zato što nije bio nalik običnim muškarcima i što je posedovao određene neobične moći, mogao je da vidi deo puta

niz nagib, čak i u tom potpuno neosvetljenom okruženju, iako nije mogao da vidi šta se nalazilo na samom dnu. Njegov mačkoliki vid je bio ograničen: na rastojanju od tri do četiri i po metra je mogao da vidi jasno kao da je stajao usred dnevne svetlosti; izvan toga bi predmeti postajali mutni, sve manje vidljivi, senoviti, sve dok tama ne bi progutala sve na udaljenosti od možda nekih dvadeset ili dvadeset i pet metara. Naginjući se unazad da bi zadržao ravnotežu na tako naglom spustu, uputio se u unutrašnjost napuštene kuće strave. Nije se plašio onoga što ga možda čeka u podnožju. Njega više ništa nije moglo da zastraši. Pa, on je bio smrtonosniji i brutalniji od svega čime mu ovaj svet može zapretiti. Pre nego što se spustio na pola puta do donjih odaja, osetio je miris smrti. On se do njega izdizao na strujama hladnjikavog i suvog vazduha. Taj smrad ga je uzbuđivao. Nijedan parfem, bez obzira na to kako izvanredan bio, čak i nanet na nežan vrat divne žene, nije ga mogao tako duboko uzbuditi kao taj jedinstveni slatki miomiris trulog mesa. 5 Ispod halogenih svetiljki, nerđajući čelik i u belo emajlirane površine operacione sale pomalo su bole oči, kao geometrijske konfiguracije arktičkog pejsaža izglancanog sjajem zimskog sunca. Činilo se kao da je u prostoriji postalo hladnije, kao da je toplota koja je uticala u mrtvog čoveka izbacivala hladnoću iz njega i time smanjivala temperaturu vazduha. Jonas Nijbern je zadrhtao. Helga je proverila digitalni toplomer koji je bio prikačen za Harisona. „Temperatura tela se popela na 21.1 stepen." „Sedamdeset i dva minuta", rekla je Đina. „Ostvarićemo presedan", rekao je Ken.

„Medicinski anali, Ginisova knjiga rekorda, TVgostovanja, knjige, filmovi, majice sa našim facama na njima, reklamni kačketi, plastični rekviziti za bašte sa našim likovima." „Bilo je slučajeva gde su psi oživljeni nakon devedeset minuta“, podsetila ga je Kari. ,,Aha“, rekao je Ken, ,,ali to su bili psi. Osim toga, bili su tako sjebani da su jurili koske, a zakopavali automobile.“ Đina i Kari se tiho nasmejaše, i činilo se da je šala uspela da prekine napetost kod svih ostalih sem kod Jonasa. Nikada mu nije polazilo za rukom da se opusti makar i na trenutak tokom procesa oživljavanja iako je znao da je tolika napetost mogla da dovede lekara do blokade koja bi ga sprečavala da dâ maksimum od sebe. Kenova sposobnost da se oslobodi barem tračaka nervoze bila je zadivljujuća, i u službi dobrobiti za pacijenta; međutim, Jonas nije mogao nikako drugačije usred bitke. „22.2 stepena, 22.8 stepeni.“ To jeste bila borba. Smrt je bila neprijatelj: pametan, moćan i nomilosrdan. Za Jonasa smrt nije bila samo patološko stanje, ne samo neizbežna sudbina svih živih bića već, zapravo, entitet koji je hodio svetom, možda ne uvek u vidu mitske plaštom zaogrnute figure sa lobanjom sakrivenom u senkama kukuljice, ali svejedno u vidu veoma stvarnog prisustva. Smrt sa velikim S. „23.3 stepena“, rekla je Helga. Đina je dodala: „Sedamdeset i tri minuta." Jonas je ubrizgao dodatnu količinu skupljača slobodnih radikala u krv, koja se slivala u IV cev. Pretpostavljao je da bi se njegova vera u Smrt u obliku natprirodne sile koja ima svoju volju i svest, ubeđenje da je ona ponekad koračala zemljom u otelovljenom obliku, njegova svest

o njenom prisustvu upravo ovog trenutka u ovoj prostoriji u ogrtaču sačinjenom od nevidljivosti njegovim kolegama, verovatno, činila kao glupavo sujeverje. Možda bi to protumačili kao znak mentalne nestabilnosti ili početnog ludila. Ali, Jonas je bio siguran u svoje normalno duševno stanje. Na kraju krajeva, njegova vera u Smrt je bila zasnovana na empirijskim dokazima. On jeste video omrznutog neprijatelja kada mu je bilo samo sedam godina, čuo ga je kako govori, pogledao ga je u oči, omirisao njegov smrdljivi zadah i osetio njogov ledeni dodir na svom licu. „23.9 stepeni." „Spremite se“, rekao je Jonas. Pacijentova temperatura tela se približavala granici iza koje je svakog trenutka moglo da dođe do oživljavanja. Kari je završila sa punjenjem šprica potkožne injekcije epinefrinom, a Ken je počeo da puni aparat za defibrilaciju. Đina je otvorila ventil za protok mešavine kiseonika i ugljen-dioksida koja je bila pripremljena za specijalne potrebe procedure oživljavanja, i podigla masku sa aparata za disanje da bi proverila da li pravilno radi. „24.4 stepena", rekla je Helga. „25.“ Đina je pogledala na svoj sat. „Približava se... sedamdeset i četvrtoj minuti.“ 6 Na dnu dugačkog nagiba ušao je u prostoriju sličnu pećini, veliku kao hangar za avione. Pakao je nekad tamo bio nanovo stvoren, sudeći barem po nemaštovitoj viziji dizajnera luna-parka, nadopunjen vatrama na gasni pogon koje su nekada lizale betonsko stenje koje ga je opkoljavalo. Gas je već odavno bio isključen. Pakao je sada bio crn kao sam katran. Ali, ne i za njega.

Polako se pomerao preko betonskog poda, prepolovljenog zmijolikim kanalom koji je i sam unutar sebe posedovao lančani pogon. Tamo su gondole nekada ,,plutale“ na plamenom jezeru sačinjenom od pametno osmišljene rasvete i vrelih vazdušnih šmrkova koji su simulirali ključalo ulje. Dok je hodao, naslađivao se smradom raspadanja koji je iz časa u čas postajao sve oštriji. Na tuce mehaničkih demona je nekada stajalo na uzvišenim mestima, šireći svoja ogromna krila slepog miša, gvireći nadole svojim svetlećim očima koje bi, s vremena na vreme, svojim bezopasnim tamnocrvenim laserskim zracima zasuli prolazeće gondole. Jedanaest demona je bilo odvučeno, odnešeno u neki konkurentski park ili prodato u staro gvožđe. Jedan demon je, iz potpuno nepoznatih razloga, ostao – nema i nepokretna gomila zarđalog metala, od moljaca izjedena tkanina, pokidana plastika i mašću zapečeni hidraulični mehanizmi. Još uvek je bio nataknut na stenovitu kulu dve trećine puta prema visokom plafonu, a izgledao je pre patetično nego zastrašujuće. Dok je prolazio ispod tog žalosnog lika kuće strave, pomislio je ja sam jedini pravi demon kojeg je ovo mesto ikada spoznalo i kojeg će spoznati, i to mu se dopalo. Meseci su prošli od kada je prestao o sebi da razmišlja po svom hrišćanskom imenu. Usvojio je ime đavola o kojem je čitao u knjizi o satanizmu. Vasago. Jedan od trojice najmoćnijih demonskih prinčeva pakla, onaj koji je polagao račune samo Njegovom satanskom veličanstvu. Vasago. Sviđalo mu se kako zvuči. Kada bi ga izgovorio glasno, ime je glatko klizilo sa njegovog jezika da se činilo kao da se nikada nije odazivao ni na jedno drugo ime. ,,Vasago.“ U gustoj podzemnoj tišini, vraćalo mu se kao odjek odbijen o betonsko stenje.

,,Vasago.“ 7 „26.6 stepeni." „Trebalo bi da deluje", rekao je Ken. Ispitujući monitore, Kari je rekla: „Ravne linije, samo ravne linije." Njen dugačak, labuđi vrat je bio tako vitak da je Jonas mogao da uoči ubrzan puls na njenoj karotidnoj arteriji. Spustio je pogled na vrat mrtvog čoveka. Nije bilo pulsa. „Sedamdeset i pet minuta", proglasila je Đina. „Ako se povrati, sada je to već zvaničan rekord", rekao je Ken.“Bićemo u obavezi da proslavimo, napijemo se, povraćamo na sopstvene cipele i pravimo budale od sebe samih.“ „27.2 stepena.“ Jonas je bio tako frustriran da nije mogao ni da progovori – iz straha da ne opsuje ili ne ispusti neko potmulo i besno režanje. Uradili su sve što je bilo potrebno, a gubili su bitku. Mrzeo je poraz. Mrzeo je Smrt. Mrzeo je ograničenja savremene medicine, sve nedovoljnosti ljudskog znanja, kao i sopstvene nedostatke. „27.8 stepeni." Mrtav čovek je odjedared zadahtao. Jonas se trgnuo i pogledao u pravcu monitora. EKG je pokazivao sporadične pokrete pacijentovog srca. „Evo nas“, rekla je Kari. 8 Robotske figure prokletih, kojih je u najboljim danima ,,Pakla“ bilo više od sto, nestale su zajedno sa jedanaest od

dvanaest demona; nestalo je, takođe, i mučeničkog zavijanja i leleka koji su nekada odzvanjali iz prikrivenih spikerfona u njihovim ustima. Pusta prostorija, međutim, nije bila lišena izgubljenih duša. Ali sada je u njoj bilo smešteno nešto podesnije nego što su to bili nekadašnji roboti, više nalik na pravu stvar: Vasagova kolekcija. U samom centru sobe satana je čekao u svoj svojoj veličanstvenosti, svireposti i kolosalnosti. U kružnoj rupi u podu, širine od pet i po do šest metara, bio je smešten sam Princ tame. Nije bio izložen od struka nadole; ali je visina od pupka do vrhova njegovih razdeljenih rogova iznosila deset metara. Kada je kuća strave bila u pogonu, čudovišna skulptura je sačekivala posetioce u rupi od dvanaest metara, sakrivenoj ispod jezera, da bi se povremeno izdizala iz svoje jame, uz vodu koja je pljuštala sa njega, ogromnih vatrenih očiju, monstruoznih pokretljivih čeljusti, iskeženih oštrih zuba, lepetavog viljuškastog jezika, grmeći upozorenje – „Lišite se nade, svi vi koji ste stupili na ovo mesto!" – da bi se potom zlokobno nasmejao. Vasago se kao dečak nekoliko puta vozio u gondoli, kada je u potpunosti bio jedan od živih, pre nego što je postao stanovnik graničnog područja, i tokom tih dana je bio preplašen ručno izrađenim demonom, a na njega je naročito ostavljao zastrašujući utisak njegov zlokobni smeh. Da je kojim slučajem mašinerija nadživela dugogodišnju koroziju i sada iznenada oživela cereće ćudovište, Vasago ne bi bio impresioniran, jer je sada bio dovoljno star i iskusan da zna da je satana bio nesposoban za smeh. Zaustavio se blizu temelja visokog Lucifera i posmatrao ga sa mešavinom prezira i divljenja. Da, bio je otrcan, prevara kuće strave namenjena testiranju mokraćne bešike male dece i dovoljan razlog da tinejdžerke vriskaju i priljubljuju se zarad zaštite u naručja svojih mladića, koji bi se zlobno smeškali. Ali,

morao je da prizna da je to, u isto vreme, bila i nadahnjujuća tvorevina, jer se dizajner nije odlučio za tradicionalni izgled satane usahlog lica, šiljatog nosa, tankousnog Lotara izmučenih duša, visoko zalizane kose, kozje bradice koja bi besmisleno štrčala iz šiljate brade. Umesto toga, ovo tu bila Zver vredna svog imena: polugmizavac, poluinsekt, poluhumanoid, dovoljno odvratan da iziskuje poštovanje, prepoznatljiv samo toliko da se čini stvarnim, dovoljno stran da uliva strahopoštovanje. Godine prašine, vlage i plesni su doprinele zelenkastoj rđi da omekša drečave karnevalske boje i pruži mu autoritet jednog od onih džinovskih kamenih statua egipatskih bogova koje se mogu pronaći u drevnim, peskom prekrivenim hramovima, duboko ispod pustinjskih dina. Iako, zapravo, nije znao kako Lucifer uistinu izgleda, i iako je pretpostavljao da bi Otac laži bio mnogo strašniji i opasniji od ove verzije u kući strave, Vasagu je plastična i sunđerasta zver bila dovoljno impresivna da bi od nje načinio centar tajnog života koji je vodio unutar svog skrovišta. U samom njegovom podnožju, na suvom betonskom podu isušenog jezera, napravio je kolekciju delimično radi sopstvenog zadovoljstva i zabave, ali isto tako i kao dar bogu užasa i bola. Naga i raspadajuća tela sedam žena i tri muškarca bila su postavljena u najpogodniji položaj, kao da je to bilo deset skulptura nekog izopačenog Mikelanđela u muzeju smrti. 9 Jedan, jedini plitki uzdah, jedan kratki trzaj srčanog mišića, nehotična nervna reakcija koja je učinila da se njegova desna ruka trgne, a prsti otvaraju i zatvaraju kao savijajuće noge umirućeg pauka – to su bili jedini znaci života koji je pacijent pokazivao pre nego što se još jedared primirio u nepomičnom i bešćujnom držanju mtvaca.

„28.3 stepena", rekla je Helga. Ken Nakamura se zapitao: „Defibrilacija?" Jonas je odmahnuo glavom. „Njegovo srce nije u fibrilaciji. Uopšte ne otkucava. Čekaćemo.“ Kari je držala špric: „Još epinefrina?" Jonas je pomno zurio u monitore: „Čekajte. Ne želimo da ga povratimo samo da bi ga predozirali lekovima i izazvali infarkt." „Sedamdeset i šest minuta“, rekla je Đina, glasa tako mladolikog, zadihanog i uzbuđenog kao da je proglašavala rezultat na meču u odbojci na plaži. „28.9 stepeni." Harison je ponovo zadahtao. Njegovo srce je „poskakivalo, šaljući seriju šiljaka preko monitora elektrokardiografa. Čitavo telo mu je podrhtavalo. A onda je ponovo sve zamrlo. Grabeći držače za pozitivne i negativne uloške aparata za defibrilaciju, Ken je u i ščekivanju pogledao u Jonasa. „29.4 stepena", proglasila je Helga. „Nalazi se u pravilnoj termalnoj teritoriji, i želi da se vrati." Jonas je osetio perlicu znoja kako brzo kao stonoga curi niz njegovu desnu slepoočnicu i duž linije vilice. Najteži deo je tek trebalo da nastupi, pružanje šanse pacijentu da sopstvenim snagama uz trzaj oživi pre nego što se pribegne kaznenim tehnikama veštačkog oživljavanja. Treći trzaj srčane aktivnosti bio je registrovan kao kraći nalet šiljaka nego što je bio prethodni, i nije bio propraćen disajnim odgovorom kao pre. Nije bilo nikakvih vidnih mišićnih kontrakcija. Harison je ležao labavo i hladno. „Nije sposoban da učini taj skok“, rekla je Kari Dovel.

Ken se složio: „Izgubićemo ga.“ „Sedamdeset i sedam minuta", rekla je Đina. Ne četiri dana u grobnici, kao Lazar pre nego što ga je Isus pozvao, pomislio je Jonas, ali svejedno je to bilo prilično dugo da se bude mrtav. „Epinefrin", rekao je Jonas. Kari je dodala špric Jonasu, a on je hitro ušpricao dozu kroz jednu od istih cevi na IV tački koju je i ranije koristio da bi ubrizgao skupljače slobodnih radikala u pacijentovu krv. Ken je podigao negativne i pozitivne uloške aparata za defibrilaciju i namestio se iznad pacijenta, spreman da ga drmne strujom ako to bude neophodno. A onda je ogroman nalet epinefrina, snažnog hormona dobijenog iz adrenalinskih žlezda ovaca i goveda, koju su pojedini specijalisti za oživljavanje prozvali ,,šok za reanimaciju", pogodio Harisona kao bilo koji električni šok koji je Ken Nakamura bio spreman da mu zada. Bajati dah groba se istrgao iz njega, zadahtao je za vazduhom kao da se još uvek davio u ledenoj reci, žestoko je zadrhtao, a njegovo srce je počelo da kuca kao u zeca koga juri lisica. 10 Vasago je svaki komad svoje jezive kolekcije smestio sa velikom brižnošću. To nije bilo samo deset običnih leševa bačenih neceremonijalno na beton. On ne samo da je poštovao smrt već ju je voleo sa žarom sličnim Betovenovoj strasti prema muzici ili Rembrantovoj vatrenoj privrženosti umetnosti. Smrt je, iznad svega, bila poklon koji je satana podario stanovnicima Vrta, dar prerušen u nešto lepše; on je bio Darodavac smrti, i njegovo je bilo večno carstvo smrti. Prema svakom tkivu koje bi smrt dotakla trebalo se ophoditi s poštovanjem koju jedan odani

katolik pruža euharistiji. Isto kao što se smatra da njihov bog živi unutar te tanke oblande beskvasnog hleba, tako se i lik Vasagovog neopraštajućeg boga mogao videti svuda u uzorcima truleži i raspadanja. Prvo telo u podnožju deset metara visokog satane je pripadalo Dženi Parsel, dvadesetdvogodišnjoj konobarici koja je radila u večernjoj smeni u jednom restoranu koji je bio replika 1950-ih, gde je iz džuboksa svirala muzika Elvisa Preslija, Čaka Berija, Lojda Prajsa, Platersa, Badija Holija, Koni Frensis, kao i Braće Everli. Kada je Vasago ušao da popije pivo i pojede hamburger, Dženi je pomislila da izgleda zgodno u svojoj crnoj odeći, sa naočarima za sunce u zatvorenoj prostoriji noću, bez ikakve namere da ih skine. Sa svojim lepim bebastim licem u kontrastu sa čvrstim stiskom vilice i blago iskrivljenim ustima, gustom crnom kosom koja mu je padala na čelo, ličio je pomalo na mladog Elvisa. Kako ti je ime, upitala je, a on je odgovorio: Vasago, a ona je rekla: Kako se zoveš, pa je rekao: Tako, to je to, moje lično ime i prezime, što mora da ju je zaintrigiralo, pustilo mašti na volju, jer je rekla: Šta, hoćeš da kažeš da si kao Šer, da imaš samo jedno ime, kao Madona ili Sting? Pomno je zurio u nju iza svojih veoma tamnih sunčanih naočara i rekao: Aha, je l’ to neki problem? Ne, to za nju nije predstavljalo nikakav problem. U stvari, on ju je privlačio. Rekla je da je bio „drugačiji”, ali je tek kasnije otkrila u kojoj je meri zaista bio drugačiji. Sve što se ticalo Dženi je u njegovim očima izgledalo kao prava slika kurve, tako da je nakon što ju je ubio bodežom dugačkim dvadeset santimetara, zarivši ga među rebra pravo u njeno srce, smestio u pozu prikladnu za jednu seksualno raskalašnu ženu. Kada ju je skinuo golu, pričvrstio je u sedeću poziciju široko raskrečenih nogu i podignutih kolena. Vezao je njene tanke ručne zglobove za potkolenice da bi stajala u toj pozi. A onda je iskoristio dugačke parčiće konopca da bi joj

povukao glavu napred, ka nadole, onako kako ona nikada ne bi uspela da je bila živa, okrutno prignječivši njenu dijafragmu; pričvrstio je konopce oko njenih butina da bi večno gledala u pukotinu među nogama, razmišljajući o svojim grehovima. Dženi je bila prvi eksponat u njegovoj kolekciji. Mrtva nekih devet meseci, privezana kao šunka u sušari, sada već uvenula, nalik lin mumificiranu mahunu, više nije bila zanimljiva čak ni crvima, kao ni bilo kojim drugim činiocima raspadanja. Ona sada nije smrdela kao nekada. Zaista je u toj neobičnoj pozi, sada zgrčena u loptu nakon što je istrulela i isušila se, podsećala na ljudsko biće tako malo da je bilo teško zamisliti je kao nekada živu, a samim tim je bilo skoro nezamislivo razmišljati o njoj kao o mrtvoj osobi. Iz toga, dakle, sledi da imrt, po svemu sudeći, više nije mogla da obitava u njenim ostacima. Ona je za Vasaga prestala da bude leš, već samo čudnovat predmet, bezlična stvar koja je možda oduvek i bila neživa. Kao rezultat logn, iako je bila začetnik njegove kolekcije, više ga, takoreći, nije zanimala. Njega su fascinirali samo smrt i mrtvi. Živi su ga zanimali samo utoliko što su u sebi nosili zrelo obećanje smrti. 11 Rad pacijentovog srca je oscilovao između blage i jake tahikardije, od sto dvadeset do dve stotine i trideset otkucaja u minuti, prelazno stanje čiji su uzrok bili epinefrin i hipotermija. Samo što to nije delovalo kao prelazno stanje. Svaki put kada bi se brzina pulsa smanjila, nije opadala tako nisko kao prethodni put, a kada bi on bio ubrzan, EKG je pokazivao eskalirajuću aritmiju koja je jedino mogla da dovede do prestanka rada srca. Više se ne znojeći, sada smireniji pošto je doneta odluka da se suprotstave smrti, što su upravo i radili, Jonas je rekao: „Bilo bi bolje da ga malo drmneš.”

Niko nije ni sumnjao kome se obraća, te je Ken Nakamura prislonio hladne obloge aparata za defibrilaciju na Harisonove grudi, zagrađujući njegovo srce. Električno pražnjenje je učinilo da žestoko odskoči sa stola, a zvuk nalik na čelični malj koji udara o kožnu sofu – bam! – odjeknuo je sobom. Jonas je pogledao u elektrokardiograf baš u trenutku kada je Kari protumačila značenje svetlosnih šiljaka koji su promicali na monitoru: „Još uvek dve stotine u minuti, ali ima ritma... postojan je... postojan.” Slično tome, i elektroencefalograf je pokazivao alfa i beta moždane talase u okviru normalnih parametara za čoveka u nesvesti. „Imamo i samostalnu aktivnost pluća”, rekao je Ken. ,,U redu”, odlučio je Jonas, „hajde da uspostavimo disanje i obezbedimo ćelijama mozga dovoljno kiseonika.” Đina je istog trenutka stavila masku za kiseonik na Harisonovo lice. „Temperatura tela se popela na 32.2 stepena”, saopštila je Helga. Pacijentove usne su još uvek bile pomalo modre, ali ta istovetna smrtonosna boja je iščezla ispod njegovih noktiju. Isto tako, napetost mišića se delimično povratila. Njegova koža više nije posedovala mlitavost leša. Pošto se osećaj povratio u Harisonove duboko smrznute ekstremitete, oštećeni nervni završeci počeli su da se grče i trzaju. Kolutao je i pomicao očima ispod zatvorenih kapaka, što je bio siguran znak REM faze spavanja. Sanjao je. „Sto dvadeset otkucaja u minuti”, rekla je Kari, „spušta se... sada potpuno ritmićno... veoma stabilno.” Đina je pogledala u sat i ispustila izdah u znak zaprepašćenja:

„Osamdeset minuta.” „Kučkin sine”, rekao je Ken u čudu, ,,to obara rekord za čitavih deset minuta.” Jonas je nakratko oklevao pre nego što je proverio vreme na zidnom satu i zvanično izjavio u kasetofon: „Pacijent uspešno oživljen u devet sati i trideset i dva minuta, ponedeljak uveče četvrtog marta.” Žagor opšteg čestitanja, propraćen osmesima olakšanja, podsećao je na blažu verziju trijumfalnog raspoloženja koje se moglo čuti na stvarnom bojištu. Oni se nisu uzdržavali zbog skromnosti, već zbog očigledne svesti o Harisonovom krhkom stanju. Odneli su pobedu u bici sa Smrću, ali njihov pacijent još nije došao k svesti. Sve dok se ne probudi, i dok njegove mentalne sposobnosti ne budu ispitane i procenjene, postojala je mogućnost da je oživljen samo da bi oživeo život ispunjen bolom i mukom, potencijala koji bi mogli da budu tragično ograničeni nepopravljivim oštećenjem mozga. 12 Razdragan oporim parfemom smrti, u svom domu podzemnog mraka, Vasago je zadivljeno koračao pored svoje kolekcije. Ona je okruživala jednu trećinu ogromnog Lucifera. Što se muških primeraka tiče, jedan je bio usmrćen dok je jedne noći menjao probušenu gumu na samotnom delu autoputa Ortega. Drugi je spavao u svom automobilu na velikom javnom parkingu pokraj plaže. Treći je pokušao da zbari Vasaga u jednom baru u Dejna Pointu. Ta kafanica čak i nije bila stecište homoseksulaca; tip je jednostavno bio pijan, očajan, usamljen – i neoprezan. Vasaga ništa nije tako razjarivalo kao što su to bili seksualne potrebe i telesno uzbuđenje drugih. Njega seks nije zanimao i nikada nije silovao nijednu ženu koju bi ubijao. Ali,

njegovo gnušanje i bes izazvani jednostavnim uviđanjem seksualnosti kod drugih nisu bili rezultat ljubomore, niti su na bilo koji način proizlazili iz toga što je svoju impotenciju smatrao prokletstvom ili nepravednim problemom. Ne, njemu je bilo drago što je bio oslobođen požude i čežnje. Od kada je postao stanovnik graničnog područja i prihvatio obećanje groba, nije žalio zbog nedostatka želje. Međutim, nije u potpunosti razumevao zašto ga je i sama pomisao na seks ponekad tako razjarivala, šta je bio razlog da nečije očijukanje ili kratka suknja ili pak bluza raširena preko velikih grudi u njemu izazovu potrebu da muči i ubija. Pretpostavljao je da je razlog tome bila činjenica što su seks i život bili tako usko ispreplitani. Pored samoodržanja, potreba za seksom je, govorili su, bila najsnažnija ljudska motivaciona sila. Život se putem seksa stvarao. S obzirom na to da je prezirao život sa svom njegovom upadljivom raznolikošću, zato što ga je mrzeo sa takvim intenzitetom, bilo je prirodno da će mrzeti i seks, takođe. Više je voleo da ubija žene jer ih je društvo ohrabrivalo, više nego muškarce, da ističu svoju seksualnost, što su i činile uz pomoć šminke, ruževa za usne, primamljivih mirisa, odeće koja je više isticala nego skrivala njihove obline i koketnim ponašanjem. Osim toga, iz ženine utrobe se rađao nov život, a Vasago se zakleo da će uništavati život kad god mu se pruži mogućnost. Od žena je pristizalo upravo ono što je prezirao kod sebe: tračak života koji je još uvek tinjao u njemu i sprečavao ga da se premesti u zemlju mrtvih, gde je i pripadao. Od ostalih šest ženskih primeraka u njegovoj kolekciji, dve su bile domaćice, jedna mlada advokatica, jedna sekretarica u lekarskoj ordinaciji i dve studentkinje. Iako je svaki leš smestio u položaj usklađen sa karakterom, duhovnim osobinama i slabostima osobe koja je nekada bila u posedu određenog tela, i pored činjenice da je imao neverovatan talenat za umetnost postavljanja leševa, naročito je bio vispren u korišćenju pribora

za podupiranje leševa – daleko najzadovoljniji je bio onim što je postigao sa jednom od studentkinja, mnogo više nego sa svima ostalima zajedno. Zastao je kada je došao do nje. Posmatrao ju je u mraku, zadovoljan svojim radom... Margaret... Prvi put je video tokom jednog od lutanja u nemirnim satima duboke noći, u slabo osvetljenom baru blizu studentskog doma, gde je pijuckala dijetalnu koka-kolu, ili zbog toga što nije imala dovoljno godina da bi je poslužili pivom, kao njene prijatelje, ili nije volela da pije alkohol. Pretpostavljao je da je u pitanju, ipak, bilo ovo drugo. Izgledala je veoma zdravo i činilo se da se ne oseća preterano ugodno u dimu i tmini taverne. Čak i na odstojanju od pola prostorije, sudeći po reakcijama koje je imala u odnosu na svoje prijatelje i pokretima tela, Vasago je mogao da vidi da je bila stidljiva devojka koja se svojski trudila da se uklopi u prisutno drušvo, iako je duboko u sebi znala da nikada neće uistinu biti deo toga. Buka pićem podsticanog razgovora, zveket i klepet čaša, gromoglasna muzika Madone, Majkla Džeksona i Majkla Boltona, koja je treštala iz džuboksa, smrad cigareta i ustajalog piva, vlažna vrelina studenata u pripravnosti – ništa od toga nju nije doticalo. Sedela je u baru ali je, ustvari, bila negde daleko odatle, neumrljana atmosferom, ispunjena sa više tajnovite energije nego čitava prostorija mladića i devojaka zajedno. Bila je tako puna životne snage da je izgledalo kao da sjaji. Vasagu je bilo teško da poveruje da njenim venama teče obična i troma krv čovečanstva. Bio je siguran da je njeno srce ispumpavalo pročišćenu srž samog života. Njena životnost ga je privlačila. Pričinjavalo bi mu ogromno zadovoljstvo da ugasi jedan tako jarko gorući plamen

života. Da bi otkrio gde živi, pratio ju je iz bara do kuće. Tokom sledeća dva dana, šunjao se po studentskom gradu, prikupljajući informacije o njoj tako marljivo kao što bi jedan ozbiljan student istraživao temu za seminarski rad. Zvala se Margaret En Kempion. Imala je dvadeset godina i bila je student četvrte godine. Glavni predmet joj je bio muzika. Svirala je klavir, flautu, klarinet, gitaru i, takoreći, bilo koji drugi instrument na kojem bi poželela da zasvira. Možda je bila i najbolji i najtalentovaniji student u grupi za muziku, a smatrali su da je posedovala i ogromno umeće za komponovanje. U osnovi stidljiva devojka, činila je ovo da izađe iz svoje ljušture, tako da muzika nije bila sve što ju je zanimalo. Bila je u trkačkom timu i bila je druga žena po brzini u generaciji, takmičar pun elana; pisala je o muzici i filmu za studentski list; a bila je i aktivista baptističke crkve. Njena neverovatna živost nije bila očigledna samo u veselosti sa kojom je pisala i svirala, niti u skoro duhovnoj auri koju je Vasago video u baru, već i u njenom fizičkom izgledu. Bila je neverovatno lepa, sa telom filmske boginje putenosti i licem svetice. Čista koža. Savršene jagodice. Pune usnice, darežljiva usta, divan osmeh. Bistre plave oči. Oblačila se skromno, pokušavajući da prikrije slasnu punoću svojih grudi, kontrasnu uzanost svog struka, čvrstinu butina i gipkost svojih nogu. Ali, on je bio siguran da će se ona onog trenutka kada je bude svukao ispoljiti onako kako ju je poznavao kada ju je prvi put ugledao; čudesni rasadnik, vrela pećnica života u kojoj će jednog dana drugi život nenadmašne vedrine biti začet i oblikovan. Želeo je da bude mrtva. Želeo je da zaustavi njeno srce da bi je zatim satima držao u naručju, osećajući toplotu života koja zrači iz nje, sve dok se ne ohladi.

Ovo ubistvo, činilo mu se, biće dovoljno da mu makar obezbedi prolaz iz graničnog područja, gde je obitavao, u zemlju mrtvih i prokletih, gde je pripadao, gde je žudeo da bude. Margaret je napravila kobnu grešku što je sama otišla do perionice u sklopu stambenog kompleksa u jedanaest sati noću. Mnoga odeljenja su bila izdata dobrostojećim starijim studentima i, s obzirom na to da su se nalazila blizu Kalifornijskog univerziteta u Irvinu, pod najmom su živeli i parovi i veće grupe studenata koji su delili kiriju. Možda je upravo činjenica da su stanari bili mešoviti, okruženje bezbedno i prijateljski raspoloženo, okolina prelepa, sa puno osvetljenih staza, učinila da stekne pogrešan utisak da je i bezbedno. Kada je Vasago ušao u perionicu, Margaret je tek počela da stavlja prljav veš u jednu od mašina za pranje. Pogledala ga je sa osmehom iznenađenja, ali nije bila preterano zabrinuta i pored toga što je bio obučen skroz u crno i nosio sunčane naočare usred noći. Verovatno je pomislila da je bio jedan od onih studenata koji su voleli da se odevaju ekscentrično u cilju iskazivanja svog buntovničkog duha i intelektualne superiornosti. Svaki studentski grad je posedovao mnoštvo takvih tipova, s obzirom na to da je bilo lakše obući se kao buntovno orijentisan intelektualac, nego biti to isto. ,,Oh, izvinite me, gospođice”, rekao je, „nisam znao da ima nekoga.” ,,U redu je, ionako mi treba samo jedna mašina za pranje”, rekla je. „Ostale dve su vam na raspolaganju.” ,,Ne, ne treba, već sam oprao veš, ali kada sam se vratio u sobu i izvadio ga iz korpe, primetio sam da mi nedostaje jedna čarapa koja mora da je ostala u nekoj od mašina za pranje ili pak sušenje veša. Ali, nisam imao nameru da vam smetam. Oprostite mi.” Nasmešila se srdačnije, možda zato što joj se učinilo

smešnim da jedan ovakav nazovi Džejms Din, u crno ogrnuti buntovnik bez razloga, bude tako učtiv – ili to što je prao sopstveni veš i jurio za izgubljenim čarapama. Tada je već bio kraj nje. Udario ju je u lice – dva puta pesnicom, tako jako da je pala u nesvest. Skvrčila se na podu sačinjenom od plastičnih pločica kao gomila pobacanog veša. Kasnije, u razmontiranom ,,Paklu“ ispod raspadajuće kuće strave, kada je došla k svesti i videla da leži gola na betonskom patosu i potpuno slepa u mračnom pritvoru, svezanih ruku i nogu, nije ni pokušavala da preklinje za svoj život, kao što su to neki radili. Nije mu ponudila svoje telo, nije se pretvarala da je uzbuđuje njegovo divljaštvo ili moć koju je imao nad njom. Nije mu ponudila novac niti je tvrdila da razume i saoseća sa njim u patetičnom pokušaju da savetnika pretvori u prijatelja. Nije vrištala, cmizdrila, cvilela niti psovala. Razlikovala se od ostalih jer je nadu i utehu nalazila u tihom, plemenitom i beskrajnom nizu šapatom izgovorenih molitvi. Ali, ona se nikada nije molila da bude izbavljena iz kandži svog mučitelja i vraćena u svet iz kojeg je istrgnuta – kao da je znala da je smrt bila neizbežna. Umesto toga, molila se da njena porodica smogne snage i prihvati gubitak, da se Bog pobrine za njene dve mlađe sestre, pa čak i da njen ubica dobije božansku milost i oproštaj. Vasago je ubrzo počeo da je prezire. Znao je da su ljubav i milost bile nepostojeće kategorije, samo puke i isprazne reči. On nikada nije osetio ljubav, ni tokom vremena provedenog na graničnom području, kao ni onda kada je pripadao živima. Često se, međutim, pretvarao da nekog voli – oca, majku, neku devojku – kako bi dobio ono što je želeo, a oni bi uvek bili prevareni. Prevariti se i poverovati da ljubav postoji kod drugih, kada nije postojala u vama samima, bio je znak kobne slabosti. Ljudska uzajamnost, naime, nije bila ništa drugo do obična igra, a sposobnost da se prozre prevara je bilo ono što je izdvajalo

vešte od neveštih igrača. Kako bi joj pokazao da ga nije mogla prevariti i da je njen Bog hlo nemoćan, Vasago je njene tihe molitve nagradio sporom i bolnom smrću. Na posletku je vrisnula. Ali, njeni vrisci nisu bili zadovoljavajući, jer su to bili zvuci fizičke agonije; oni nisu bili ispunjeni užasom, srdžbom ili očajem. Pomislio je da će mu se više svideti mrtva, ali kada se to i dogodilo još uvek ju je mrzeo. Nekoliko minuta je držao njeno telo priljubljeno uz svoje, osećajući toplotu koja je sipila iz njega. Ali, hladan nastup smrti njenog tela nije mu pružio zadovoljstvo kakvo je očekivao. Preminuvši sa nesalomivom verom u večni život, oduzela je Vasagu zadovoljstvo da posmatra svest o smrti u njenim očima. Odgurnuo je njeno mlitavo telo sa gađenjem. Sada, dve nedelje nakon što je Vasago završio sa njom, Margaret Kempion je klečala u večitoj molitvi na patosu razmontiranog ,,Pakla“, kao najsvežiji dodatak njegovoj kolekciji. Stajala je uspravno jer je bila privezana za dugačku čeličnu šipku koju je umetnuo u rupu izbušenu u betonu. Naga, bila je okrenuta suprotno od džinovskog đavola kuće strave. Iako je pripadala baptističkoj crkvi, u njenim u molitvu skupljenim dlanovima nalazilo se raspeće, jer se Vasagu više sviđao prizor raspeća od običnog krsta; bio je okrenut naopako, sa Hristovom vencem izbodenom glavom okrenutom prema podu. Margaretina glava je bila odsečena pa ponovo zašivena i spojena sa vratom sa neverovatnom pažnjom. Iako je njeno telo satani bilo okrenuto leđima, licem je gledala u njega i poricala moć raspeća, koje je bez odavanja poštovanja stajalo među njenim šakama. Njena poza je simbolično predstavljala licemerje, izvrgavajući ruglu njene pretenzije prema veri, ljubavi i večnom životu. I pored toga što Vasago nije dobio ni približno zadovoljstva ubijajući Margaretu u odnosu na ono što joj je

učinio nakon što je umrla, bio je zadovoljan što ju je upoznao. Njena tvrdoglavost, glupavost i samozavaravanje su učinili da mu njena smrt pričini manje zadovoljstva nego što je bilo predviđeno, ali je barem aura koju je oko nje video u baru bila ugašena. Njena iritirajuća životnost je bila isisana. Jedina energija koju je njeno telo sada posedovalo bila je ona koju je odašiljalo mnoštvo majušnih lešinara koji su gamizali unutar nje, izjedajući njeno meso i ustremljujući se na to da od nje načine praznu ljušturu nalik na Dženi, konobaricu, koja je počivala na drugom kraju kolekcije. Dok je proučavao Margaret, dobro poznata potreba je uskrsnula u njemu. Na kraju je ta potreba postala neodoljiva. Okrenuo se od kolekcije i prešao preko ogromne prostorije, uputivši se prema platformi koja je vodila do ulaza u tunel. Obično bi ga izbor nove žrtve, njeno ubijanje i postavljanje u pozu čija bi ga lepota zadovoljavala učinili da se primiri i zasiti nekih mesec dana. Ali, nakon manje od dve nedelje, bio je prisiljen da pronađe još jednu žrtvu dostojnu svoje kolekcije. Sa žaljenjem se popeo na platformu, izašao iz domena prečišćenog vonja smrti u vazduh koji je bio ispunjen mirisima života, kao vampir nagnan da lovi žive i pored toga što je više voleo društvo mrtvih. 13 U deset i trideset, skoro sat vremena pošto je Harison oživljen, on je još uvek bio u nesvesti. Telesna temperatura mu je bila normalna. Vitalni znaci su bili dobri. Iako su šematski prikazi alfa i beta moždanih talasa bili kao u čoveka u dubokom snu oni nisu očigledno ukazivali na nešto tako duboko kao što je bila koma. Kada je Jonas konačno izjavio da je pacijent bio izvan trenutne životne opasnosti i naredio da se odveze u privatnu

sobu na petom spratu, Ken Nakamura i Kari Dovel su se prijavili da idu kući. Ostavivši Helgu i Đinu sa pacijentom, Jonas se pridružio neurologu i pedijatru za lavaboom, a onda ih je otpratio sve do vrata parkinga za bolničko osoblje. Razgovarali su o Harisonu i zahvatima kroz koje će možda morati da prođe ujutro, ali većinu vremena su proveli u nevažnom čavrljanju o bolničkoj politici rada i tračevima koji su se ticali zajedničkih poznanika, kao da samo malo pre toga nisu učestvovali u čudu koje bi ovakve banalnosti trebalo da učini nemogućim. Iza staklenih vrata, noć je izgledala hladna i negostoljubiva. Počela je da pada kiša. Bare su počele da ispunjavaju svako ulegnuće na trotoaru, a u sjaju parking-lampi koji se reflektovao, izgledale su kao rasparčana ogledala, kolekcija oštrih srebrnkastih krhotina. Kari se oslonila na Jonasa, poljubila ga u obraz i zadržala se u toj pozi neko vreme. Činilo se kao da želi nešto da kaže ali nije mogla da iznađe odgovarajuće reči. Onda se povukla, podigla kragnu svog kaputa i zakoračila na vetrom nošenu kišu. Zadržavajući se nakon Karinog odlaska, Ken Nakamura je rekao: „Nadam se da ti je jasno da je ona prava žena za tebe.“ Kroz kišom išibana vrata, Jonas je posmatrao tu ženu kako žuri prema svom automobilu. Lagao bi kada bi rekao da Kari nikada nije posmatrao kao ženu. Iako visoka, dugih udova i opasna, bila je, takođe, i ženstvena. Ponekad se divio nežnostii njenih ručnih zglobova, labuđem vratu, koji se činio i previše graciozno tankim da bi pridržavao glavu. Intelektualno i emotivno je bila jača nego što je to izgledalo. U suprotnom ne bi mogla da se izbori sa preprekama i izazovima koji su svakako blokirali njeno napredovanje u medicinskoj profesiji, kojom su još uvek dominirali muškarci, a za koje je – u pojedinim slučajevima – šovinizam bio više stvar vere nego karakterna

osobina. Ken je rekao: „Sve što bi trebalo da uradiš je da joj adekvatno odgovoriš, Jonase." „Nisam slobodan da to uradim", odgovorio je Jonas. ,,Ne možeš večno žaliti za Merion." „Prošlo je samo dve godine." „Aha, ali moraš ponekad da zakoračiš i u stvarni život.“ „Još uvek ne.“ „Hoćeš li ikada?“ ,,Ne znam.“ Napolju, na sredini parkinga, Kari Dovel je ušla u svoj automobil. „Ona te neće večno čekati“, rekao je Ken. „Laku noć, Kene.“ „Mogu da pretpostavim." ,,Dobro“, odgovorio je Jonas. Žalostivo se osmehnuvši, Ken je otvorio vrata, puštajući nalet vetra koji je prosipao draguljaste kapi kiše na sive podne pločice. Ubrzao je korak i krenuo u noć. Jonas se udaljio od vrata i uputio niz seriju hodnika do lifta. Popeo se na peti sprat. Nije bilo ni potrebno da Kenu i Kari saopšti da će noć provesti u bolnici. Znali su da uvek ostaje da prenoći nakon očigledno uspešnog oživljavanja. Za njih je medicina oživljavanja bilo fascinantno novo polje, zanimljivo sporedno zanimanje uz njihov privatni posao, način da prošire svoje profesionalno znanje i očuvaju svoje umove fleksibilnim; svaki uspeh bio je duboko zadovoljavajući, podsetnik za razlog što su uopšte i postali lekari – da leče. Ali, za Jonasa je bila više od toga. Svako oživljavanje je bilo dobijena bitka u beskrajnom ratu sa Smrću, ne samo čin lečenja već i prkos, srdita pesnica uzdignuta naspram lica sudbine. Medicina oživljavanja je bila

njegova ljubav, strast, definicija samog sebe, njegov jedini razlog što se budio izjutra i nastavljao da živi u svetu koji bi, u suprotnom, postao i suviše bezbojan i besmislen da se izdrži. Podnosio je molbe i predloge na nekih šest univerziteta, tražeći da mu dozvole da predaje na njihovim medicinskim odsecima, a da mu za uzvrat dozvole da pod svojom nadležnošću osnuje odeljenje za oživljavanje pacijenata. Smatrao je da će moći da dobije prilično dobru ponudu za finansiranje tog projekta. Bio je naširoko poznat i poštovan i kao kardiovaskularni hirurg i kao specijalista za reanimaciju, i bio je uveren da će uskoro dobiti poziciju koju je želeo. Ali, bio je nestrpljiv. Više nije bio zadovoljan samo time da bude supervizor reanimacija. Želeo je da proučava efekte kratkotrajne smrti na ljudske ćelije, da istražuje mehanizam rada slobodnih radikala i skupljača slobodnih radikala, da testira sopstvene teorije i iznađe nove načine da protera Smrt iz onih u kojima bi se već nastanila. Na petom spratu, na odeljenju za medicinske sestre, saznao je da je Harison prebačen u sobu 518. To je bila poluprivatna soba, ali mnoštvo praznih kreveta u bolnici je značilo da će ostati privatna sve dok Harisonu bude potrebna. Kada je Jonas ušao u sobu 518, Helga i Đina su završavale rad na pacijentu, koji se nalazio u krevetu najdaljem od vrata a najbližem kišom istačkanom prozoru. Obukli su ga u bolničku spavaćicu i prikačili ga na drugi elektrokardiograf sa telemetrijskom funkcijom, koji će prikazivati rad njegovog srca na monitoru koji se nalazio u jedinici za bolničarke. Flaša prozirne tečnosti je visila sa stalka za infuziju kraj kreveta, napajajući IV cev koja je ulazila u pacijentovu levu ruku, a koja je već počela da biva modra od ostalih intravenoznih injekcija koje su mu dali lekari ranije te večeri; prozirna tečnost je bila glukoza obogaćena antibiotikom, da bi se sprečila dehidracija i pružila zaštita od mnogobrojnih infekcija koje bi mogle da

ugroze sve što je do sada postignuto u sobi za oživljavanje. Helga je zagladila Harisonovu kosu češljem, koji je sada stavljala u fioku noćnog stočića. Đina je pažljivo stavljala neku mast na njegove očne kapke da bi ih sprečila da se prilepe jedan za drugi, što je kod komatoznih pacijenata predstavljalo opasnost, s obzirom na to da su oni duže vreme provodili ne otvarajući oči, pa čak i ne trepćući. Oni su nekada patili od smanjenog lučenja lakrimalne žlezde. „Srce je još uvek stabilno kao metronom", rekla je Đina kada je ugledala Jonasa. „Imam utisak da će ovaj pacijent, i pre nego što se ova nedelja okonča, igrati golf, plesati i raditi što god mu je volja." Pomerila je šiške, koje su bile neka dva i po santimetra duže nego što je priličilo i upadale joj u oči. ,,On je pravi srećnik." ,,Da krenemo prvo sat po sat“, obazrivo je odgovorio Jonas, i suviše dobro poznavajući način na koji je Smrt volela da ih začikava tako što bi se pretvarala da se povukla, samo da bi se onda munjevito vratila i zgrabila im pobedu. Kada su Đina i Helga obavile zadatke za tu noć, Jonas je isključio sva svetla. Osvetljena samo slabim fluorescentnim tračkom svetlosti iz hodnika i zelenim sjajem kardiološkog monitora, soba 518 je bila ispunjena senkama. Bilo je, isto tako, veoma tiho. Audio-signal na EKG-u je bio isključen, ostavljajući samo ritmično poskakujuće svetlo koje se beskrajno promicalo po ekranu. Jedini zvuci su bili tiho ječanje vetra na prozoru i povremeno blago udaranje kiše po staklu. Jonas je stajao u podnožju kreveta, posmatrajući na trenutak Harisona. Iako je spasao život ovoga čoveka, o njemu je znao veoma malo. Imao je trideset i osam godina. Sto osamdeset santimetara visok i težak sedamdeset i pet kilograma. Braon kosa, braon oči. Odlična fizička kondicija. Ali, šta je bilo sa njegovim unutrašnjim bićem? Da li je

Hačford Bendžamin Harison bio dobar čovek? Iskren? Pouzdan? Veran svojoj ženi? Da li je bio oslobođen zavisti i pohlepe, sposoban za milosrđe, sveestan razlike između dobra i zla? Da li je imao dobru dušu? Da li je voleo? Usred procedure oživljavanja, kada su u pitanju bile sekunde i kada je bilo i suviše toga da se uradi za kratko vreme, Jonas se nikada nije usuđivao da razmišlja o osnovnim etičkim dilemama sa kojim se suočava svaki lekar koji ima ulogu reanimatora, jer da je u tim trenucima o tome razmišljao, možda bi ga to osujetilo u radu na štetu pacijenta. A nakon toga je bilo vremena za sumnju, za preispitivanje... I pored činjenice da je lekar bio moralno i profesionalno obavezan da spasava živote kad god bi to mogao, da li su svi životi bili vredni spasavanja? Kada Smrt uzme zlog čoveka, zar nije bilo mudrije – i etički ispravnije – da ga puste da ode? Ako je Harison bio loš čovek, zlo koje je počinio povrativši ga u život bi nakon njegovog izlaska iz bolnice delom bila i odgovornost Jonasa Nijberna. Bol koji bi Harison nanosio drugima bi donekle zaprljao i Jonasovu dušu, takođe. Na sreću, ovog puta se ta dilema činila diskutabilnom. Harison je po svemu sudeći bio čestit građanin – poštovan trgovac antikvitetima, pričalo se – oženjen umetnicom koja je imala lepu reputaciju i čije je ime Jonasu bilo poznato. Dobar umetnik je morao da bude osetljiv, da ima dobru sposobnost opažanja, umeće da svet vidi jasnije od većine drugih ljudi. Zar ona nije bila takva? Da je bila udata za lošeg čoveka, znala bi i ne bi ostala u braku sa njim. Ovog puta je sve ukazivalo na to da je spašen život koji je trebalo da bude spašen. Jonas je samo poželeo da su sva njegova dela bila tako ispravna. Okrenuo se od kreveta i zakoračio dva koraka ka prozoru.

Pet spratova niže, skoro pust parking se prostirao ispod natkrivenih uličnih lampi. Kiša koja je padala je bućkala bare, tako da se činilo da ključaju, kao da je neka podzemna vatra uništavala asfalt odozdo. Mogao je da vidi mesto gde je bio parkiran automobil Kari Dovel i dugo je u njega zurio. Veoma se divio Kari. I privlačila ga je. Ponekad bi sanjao da je s njom, i to je za njega bio iznenađujuće utešan san. Sam je sebi mogao da prizna da bi je povremeno i poželeo, takođe, i bio je zadovoljan samom pomišlju da ga je možda i ona priželjkivala. Ali, ona mu nije bila potrebna. Ništa njemu nije bilo potrebno sem rada, zadovoljstva da povremeno pobeđuje Smrt i... „Nečeg... tamo... ima." Prva reč je prekinula Jonasova razmišljanja, ali je glas bio tako tanušan i blag da nije odmah mogao da pojmi odakle je dolazio. Okrenuo se i pogledao ka otvorenim vratima, pretpostavljajući da je glas dopirao iz hodnika, ali je tek nakon treće reči shvatio da je ove reči izgovorio Harison. Glava pacijenta je bila okrenuta prema Jonasu, ali su njegove oči bile usredsređene na prozor. Brzo se pomerivši tik uz ivicu kreveta, Jonas je pogledao u elektrokardiograf i video da je Harisonovo srce ubrzano kucalo ali, hvala bogu, ritmično. „Nečeg... tamo ima“, ponovio je Harison. Njegove oči, međutim, nisu bile usredsređene na sam prozor, ni na šta tako blizu, već u neku udaljenu tačku u olujnoj noći. „Samo kiša“, uveravao ga je Jonas. ,,Ne.“ „Samo malo zimske kiše.“ „Nešto zlo“, šapnuo je Harison. Užurbani koraci se prolomiše hodnikom, i jedna mlada bolničarka banu kroz otvorena vrata, pravo u skoro potpuno

mračnu sobu. Zvala se Ramona Peres, a Jonas je znao da je bila iskusna i brižna. ,,Oh, doktore Nijbern, dobro je što ste ovde. Odeljenje za telemetriju, otkucaji njegovog srca...“ „Ubrzani, da, znam. Samo što se probudio." Ramona je prišla krevetu i upalila lampu iznad njega, jasnije osvetlivši pacijenta. Harison je i dalje zurio izvan kišom istačkanog prozora, kao da je bio nesvestan Jonasovog i bolničarkinog prisustva. Glasom koji je bio čak i tananiji nego malopre, otežalim od iscrpljenosti, ponovio je: „Nečeg tamo ima.“ A tada mu oči pospano zatreperiše i zaklopiše se. „Gospodine Harison, da li me čujete?" upitao je Jonas. Pacijent nije odgovorio. EKG je pokazivao ubrzano usporavanje otkucaja srca: od sto četrdeset na sto dvadeset, sve do sto otkucaja u minuti. „Gospodine Harison?" Devedeset otkucaja u minuti. Osamdeset. „Ponovo je zaspao“, rekla je Ramona. „Izgleda da je tako.“ „Sada, međutim, samo spava“, rekla je. „Nema nikakvih naznaka da je u pitanju koma.“ ,,Ne, nije koma“, složio se Jonas. „Progovorio je. Da li je bilo ikakvog smisla u onome o čemu je govorio?" ,,Na neki način. Ali, teško je reći“, rekao je Jonas, naginjući se preko rešetke kreveta da bi ispitao čovekove očne kapke, koji su treperili brzim pokretima očiju koje su se nalazile ispod njih. REM faza sna. Harison je ponovo sanjao. Napolju je kiša iznenada počela da pada jače nego ranije. I vetar se pojačao udarajući o prozor. Ramona je rekla: „Reči koje sam ja čula su bile jasne, a ne nepovezane."

,,Ne. Nisu bile nepovezane. A, izgovorio je i cele rečenice." „Dakle, nije afazičan", rekla je. ,,To je divno.“ Afazija, potpuna nesposobnost da se govori ili razume izgovoren ili napisan jezik, bila je jedan od najrazornijih oblika oštećenja mozga kao proizvoda bolesti ili povrede. Oboleli pacijent bi u tom slučaju bio primoran i sveden na to da koristi gestikulaciju kao način komunikacije, a nedovoljnost pantomime bi ga ubrzo bacila u duboku depresiju, iz koje ponekad nije bilo povratka. Harison je očigledno bio oslobođen te muke. Ako je, pride, bio oslobođen i paralize, i ako nije bilo i suviše rupa u njegovom pamćenju, imao je dobre šanse da nakon određenog vremena ustane iz kreveta i vodi normalan život. „Hajde da ne brzamo sa zaključcima", rekao je Jonas. „Bolje je da se prerano ne nadamo najboljem. Još uvek ima mnogo toga da prevaziđe. Ali, možete da unesete u njegov karton da je došao k svesti prvi put u jedanaest sati i trideset minuta, dva sata posle oživljavanja.“ Harison je buncao u snu. Jonas se nagnuo preko kreveta i postavio uvo pokraj pacijentovih usana, koje su se jedva pomicale. Reči su bile jedva čujne, nošene njegovim plitkim izdisajima. Bilo je to nešto nalik na avetinjski glas koji dopire sa neke radio-stanice koja se emitovala iz neke tačke s druge strane sveta, a koji se odbijao o neki prevrtljivi sloj atmosfere i bio filtriran kroz ogroman prostor i loše meteorološke prilike, pa je zvučao misteriozno i proročanski i pored toga što je bio jedva razumljiv. „Šta kaže?“, upitala je Ramona. Pošto je zavijanje oluje napolju postalo glasnije, Jonas nije uspeo dovoljno da čuje reči koje je Harison izgovarao da bi bio siguran, ali je mislio da čovek ponavlja ono što je već ranije rekao: „Nečeg... ima... tamo...“

Vetar je odjedared zaurlao a kiša tako jako počela da lupa o prozor, da je izgledalo da će se staklo razbiti. 14 Vasago je voleo kišu. Olujni oblaci su zabarikadirali nebo, ne ostavivši niti jednu pukotinu kroz koju bi užareni mesec mogao da zuri. Pljusak je, takođe, prekrio sjaj uličnih lampi i farove nadolazećih automobila, umanjivao šljaštanje neonskih oznaka i, sve u svemu, ublažavao noć u okrugu Orandž, omogućivši mu da vozi lagodnije nego što je to bio slučaj kada je za zaštitu imao samo sunčane naočare. Iz svog skrovišta se odvezao na zapad, a onda severno duž obale, u potrazi za nekim barom sa prigušenim osvetljenjem i jednom ili dve žene koje bi uzeo u razmatranje. Ponedeljkom su mnogi lokali bili zatvoreni, a drugi nisu izgledali previše živahno tako kasno uveče, između ponoći i gluvog doba noći. Najzad je pronašao neki klub u Njuport Biču, duž Pacifik koust autoputa. Bilo je to jedno pretenciozno mesto sa nadstrešnicom prema ulici i znakom na kojem je pisalo: IGRANKA SREDOM, ČETVRTKOM I SUBOTOM, BIG BEND DŽONIJA VILTONA. Njuport je bio najbogatiji grad u okrugu, sa najvećom privatnom marinom za jahte, što i priliči svakom gradu koji želi da izađe u susret bogatoj klijenteli. Sredinom nedelje je verovatno na parkingu bilo čuvara, što ne bi pogodovalo njegovoj nameri jer bi čuvar mogao da bude svedok, ali tokom kišnog ponedeljka čuvara nigde nije bilo na vidiku. Parkirao se zajedno sa grupom drugih automobila kraj kluba, i dok je gasio motor, uhvatio ga je napad. Osetio je kao da mu je telom prostrujao blag ali postojan električni šok. Oči mu se zakovrnuše u glavi, i na trenutak je pomislio da ima grčeve jer nije mogao da diše I guta. Iz njega se prolomio

neočekivani jauk. Napad je trajao samo nekih desetak ili petnaestak sekundi i okončao se trima rečima koje kao da su bile izgovorene unutar njegove glave: Nečeg... tamo... ima... To nije bila samo nasumična pomisao izazvana nekim kratkim spojem u mozgu, već nešto što je odzvanjalo udaljenim glasom, sa prizvukom i modulacijom izgovorenih reči, koje su se razlikovale od misli. To, međutim, nije bio njegov glas, već glas nekog stranca. Osećao je, naime, i sveprožimajuće prisustvo nekog drugog bića u automobilu, kao da je neka duša prošla kroz zavesu koja je delila svetove da bi ga posetila, neprijateljsko prisustvo koje je bilo stvarno bnz obzira što je bilo nevidljivo. A tada se epizoda okončala iznenada kao što je i započela. Neko vreme je samo sedeo iščekujući ponovno proživljavanje istog. Kiša je lupala po krovu. Automobil je lupkao i cvrčao pošto se motor hladio. Što god da je to bilo, sada je bilo okončano. Pokušao je da shvati iskustvo koje je doživeo. Da li su te reči – Nešto je tamo – bile upozorenje, neki predosećaj? Pretnja? Na šta se to odnosilo? Izvan automobila, nije bilo ničeg posebnog u noći. Samo kiša. Blagosloveni mrak. Rasparčane refleksije električnog osvetljenja i oznaka drhturile su na mokrom asfaltu, u barama, i u bujicama koje su tekle duž preplavljenih kanala. Redak saobraćaj prolazio je autoputem, ali koliko je mogao da vidi, nije bilo nijednog pešaka – a mogao je da vidi dobro kao i mačka. Nakon nekog vremena je zaključio da će shvatiti ono što mu se dogodilo onda kada bude trebalo da razume. Ništa neće postići ako se optereti premišljanjem. Ako je bila pretnja, iz kojeg god izvora, to ga nije zabrinjavalo. On nije bio sposoban da oseti strah. To je bila najbolja stvar koja je proizašla iz

napuštanja sveta živih, iako je privremeno bio zatočen na graničnom području s ove strane smrti: ništa što je postojalo ga nije moglo užasnuti. Ali, bez obzira na to, taj unutrašnji glas je bio jedno od najčudnijih stvari koje je ikada iskusio. A, on baš i nije bio neko kome su čudnovata iskustva bila nepoznata, tako da je mogao da uporedi. Izašao je iz svog srebrnog ,,kamara“, zalupio vratima i odšetao do ulaza u klub. Kiša je bila hladna. U naletima vetra, listovi palminog drveća su zvečali kao stare kosti. 15 Lindzi Harison je takođe ležala na petom spratu, na suprotnom delu glavnog hodnika u odnosu na muža. Samo mali deo sobe je bio vidljiv kada je Jonas ušao i prišao krevetu, jer u ovoj sobi nije bilo ni zelenog svetla monitora za praćenje rada srca. Žena je bila jedva vidljiva. Razmišljao je da li da pokuša da je probudi, i iznenadio se kada je progovorila: ,,Ko ste vi?“ Odgovorio je: „Mislio sam da spavate." ,,Ne mogu da spavam." „Zar vam nisu dali nešto za spavanje?" ,,Ni to mi nije pomoglo." Kao i u sobi njenog muža, kiša je počela da bubnja po prozoru sumornom žestinom. Jonas je mogao da čuje bujicu koja se slivala niz kablove obližnjeg aluminijumskog oluka. „Kako se osećate?", upitao je. „Kako, do đavola, mislite da se osećam?" Pokušala je da začini izgovorene reči srdžbom, ali je bila i previše iznurena i suviše depresivna da bi joj to pošlo za rukom.

Spustio je rešetke na krevetu, seo na ivicu dušeka, ispružio jednu ruku pretpostavljajući da su njene oči bile više naviknute na tminu nego njegove. „Pružite mi ruku.“ ,,Zašto?“ ,,Ja sam Jonas Nijbern. Ja sam lekar. Želim da vam ispričam za vašeg muža, i nekako smatram da će biti bolje ako mi dozvolite da Vas držim za ruku.“ Ćutala je. „Učinite mi to.“ Iako je žena smatrala da joj je suprug mrtav, Jonas nije imao nameru da je muči odugovlačeći sa svojim izveštajem o oživljavanju Iz iskustva je znao da su dobre vesti ovakve prirode mogle da budu isto tako uznemirujuće onom koji ih prima kao i loše; one su morale da budu saopštene pažljivo i osećajno. Bila je blago bunovna kada je primljena u bolnicu, najvećim delom usled izloženosti hladnoći i šoku, ali se njeno stanje brzo popravilo čim su joj dali lekove i utoplili je. Već je prošlo nekoliko sati od kada je primila k znanju ono što se dogodilo, a to je bilo sasvim dovoljno vremena da prihvati muževljevu smrt i pokuša da se privikne na činjenicu gubitka. Iako je bila duboko ožalošćena i daleko od toga da se mirila sa činjenicom da je postala udovica, do tada je već pronašla izbočinu na emocionalnoj steni niz koju se survala, uzanu prečku, neizvestan tračak stabilnosti – sa kojeg se on spremao da je gurne. Naime, možda bi joj direktno izdeklamovao činjenično stanje da je kojim slučajem mogao da joj kaže samo dobre vesti. Nažalost, on nije mogao da joj garantuje da će njen muž u potpunosti biti ono što je nekada bio, neobeležen stečenim iskustvom, i da će nesmetano uspeti da se povrati u svoj nekadašnji život. Biće potrebni sati, možda i dani, u kojima će biti ispitivano i procenjivano Hačovo stanje pre nego što će se usuditi da predvide u kojoj će se meri on povratiti na

nekadašnje. Nakon toga će možda uslediti nedelje i meseci fizikalne i radne terapije, bez ikakve garancije da će biti krunisani uspehom. Jonas je još uvek čekao da mu pruži ruku. Najzad ju je snebivljivo ponudila. Na najbolji mogući način u ovakvoj jednoj situciji, ukratko joj je objasnio osnovne činjenice o medicini oživljavanja. Kada je polako počela da shvata zašto je smatrao da treba da zna nešto o jednoj tako ezoteričnoj temi, stisak njene ruke je odjednom postao jači. 16 U sobi broj 518 Hač je potonuo u more noćnih mora, koje nisu bile ništa više do nepovezane slike koje su se stapale jedna u drugu bez ikakvog, čak i nelogičnog pripovedačkog toka, koji je obično oblikovao noćne more. Vetrom bičevan sneg. Ogromna panorama povremeno okićena svečanim svetlom, a povremeno mračna, polomljena i zloslutna u noći koja je vrvela od kiše. Šumarci drveća nalik na strašila, kvrgavi i crni, lišenih lišća usled zime. Kamion sa pivom preprečen preko snegom prekrivenog autoputa. Tunel sa betonskim patosom koji se naginjao nadole ka savršenom mraku, u nešto nepoznato što ga je ispunjavalo srceparajućom jezom. Njegov mrtvi sin Džimi ležao je bledožut na bolničkoj posteljini, umirući od raka. Voda, hladna i duboka, nepropustljiva kao mastilo, protezala se na sve strane, bez načina da joj se pobegne. Naga žena, glave okrenute naopako, koja u rukama u molitvi drži raspeće... Često je bio svestan nekog bezličnog i tajanstvenog lika na obzorju krajolika snova, obučenog u crno kao neki svirep kosač, koji se pokretao u takvom fluidnom skladu sa senkama da je i sam mogao da bude samo senka. U drugim prilikama, kosač ne bi predstavljao sastavni deo scene, već se činilo da je

bio tačka sa koje je ona posmatrana, kao da je Hač gledao kroz oči nekog drugog – očima koje su motrile na svet sa svom svojom bezosećajnom, gladnom i premeravajućom praktičnošću jednog grobljanskog pacova. Jedno određeno vreme, san je poprimio više pripovedačku notu, gde je Hač video sebe kako trči duž železničkog perona, pokušavajući da sustigne putnički vagon koji je polako odmicao ka izlaznim šinama. Kroz jedan od prozora vagona video je Džimija, ispijenog i praznih očnih duplji u kandžama bolesti, obučenog samo u bolničku spavaćicu. Zurio je tužno u Hača, s malenom rukom podignutom dok je mahao zbogom, zbogom, zbogom. Hač je očajnički posegao za uspravnom šipkom sa strane stepenica na kraju Džimijevog vagona, ali je voz ubrzao; Hač je izgubio tlo pod nogama; stepenice su se izmakle. Džimijevo bledo i majušno lice se gubilo iz vida, dok najzad nije iščezlo kako se ubrzani putnički vagon gubio u užasnom ništavilu izvan železničkog perona, besvetlosnoj praznini koje je Hač tek sada postao svestan. A onda je drugi putnički vagon počeo da klizi kraj njega (klaketi-klak, klaketi-klak), i zaprepastio se kada je ugledao Lindzi da sedi kraj jednog od prozora i gleda u pravcu perona sa izgubljenim izrazom na licu. Hač ju je pozvao – “Lindzi!" – ali ona ga nije ni čula ni videla. Činilo se kao da se nalazi u nekakvom transu, a on je ponovo počeo da trči, pokušavajući da se popne u vagon (klaketi-klak, klaketi-klak) koji se udaljavao od njega kao i Džimijev. “Lindzi!“ Njegova ruka je bila nekoliko santimetara udaljena od ograde ulaznih stepenica... Ograda i stepenice su odjedared nestale, a voz više nije bio voz. Uz jezivu nepostojanost svih promena u snovima, on se pretvorio u rolerkoster zabavnog parka, koji je započinjao svoju uzbudljivu vožnju. (Klaketiklak) Hač je dospeo na krajnju ivicu perona ne uspevši da se dokopa Lindzinog vagona, a ona je uzletela od njega uz prvo strmo brdo dugačke i vijugave pruge. A tada je poslednji vagon

tog karavana, blizu onog u kojem se nalazila Lindzi, prošao kraj njega. U njemu je bio jedan jedini putnik. Lik u crnom – oko kojeg su se skupljale senke kao gavrani na grobljanskoj ogradi – sedeo je na prednjem sedištu vagona, pognute glave, lica prekrivenog gustom kosom koja je padala napred kao kaluđerska kukuljica. (Klaketi-klak!) Hač je povikao Lindzi, upozoravajući je da se okrene nazad i postane svesna onog što se vozilo u vagonu iza nje, preklinjući je da bude obazriva i da se čvrsto drži, u ime boga, da se čvrsto drži! Niz povezanih vagona koji je podsećao na gusenicu sada je stigao na vrh brda, na trenutak zastao kao da je vreme bilo ukinuto, a onda nestao u vriskom ispunjenom naglom padu niz brdo. Ramona Peres, bolničarka u noćnoj smeni kojoj je bila dodeljen peti sprat, uključujući i sobu broj 518, stajala je pored kreveta, posmatrajući svog pacijenta. Bila je zabrinuta zbog njega, ali nije bila sigurna da li je stvar bila dovoljno ozbiljna da u ovom trenutku pozove doktora Nijberna. Sudeći po monitoru srca, Harisonov puls je bio krajnje promenljiv. Obično bi bio između bezbednih sedamdeset do osamdeset otkucaja u minuti. Međutim, on bi se povremeno uzburkavao čak i do sto četrdeset otkucaja. Ono što je bilo dobro je to da nije primećivala nikakve znake ozbiljne aritmije. Na njegov krvni pritisak je uticao ubrzani srčani ritam, ali nije bio ni u kakvoj očiglednoj opasnosti od moždanog udara ili izliva krvi u mozak, koji su bili povezani sa visokim pritiskom, jer njegov sistolni pritisak nikada nije bio preterano visok. Obilato se preznojavao, a kolutovi oko njegovih očiju su bili veoma tamni tako da se činilo kao da su bili iscrtani teškom glumačkom šminkom. Drhtao je bez obzira na gomilu ćebadi kojom je bio prekriven. Prsti njegove leve ruke – nepokriveni zbog intravenozne igle – povremeno su se grčili, ali ne toliko jako da bi pomerili iglu zabodenu tik ispod prevoja lakta.

Šapatom je ponavljao ime svoje žene, ponekad sa prekomernom hitnošću: „Lindzi... Lindzi... Lindzi, ne!“ Harison je očigledno sanjao, a događaji u noćnoj mori su mogli da izazovu fiziološke reakcije isto kao i iskustva u budnom stanju. Najzad je Ramona zaključila da je ubrzani srčani ritam bio samo posledica ružnih snova ovog jadnog čoveka, a ne pokazatelj nekog istinskog kardiovaskularnog poremećaja. Nije bio ni u kakvoj opasnosti. Bez obzira na to, ostala je kraj njegovog uzglavlja i pazila na njega. 17 Vasago je sedeo za stolom kraj prozora koji je gledao na luku. Bilo je dovoljno samo pet minuta sedenja u klubu da shvati da ovo nije bilo dobro lovište. Atmosfera je bila potpuno pogrešna. Poželeo je da nije naručio piće. Ponedeljkom uveče nije bilo nikakve prave muzike, ali je zato pijanista svirao u jednom ćošku. Nije izvodio pesme iz 30- ih i 40-ih godina, niti uštogljeno blage note laganog rokenrola koji je izjedao mozgove stalnih gostiju. Ali je zato svirao podjednako ubitačne ponavljajuće melodije Nju ejdža, komponovane za one kojima se zvuk pokretne trake činio i previše kompleksnim i intelektualno zahtevnim. Vasago je voleo muziku jačeg ritma, brzu i energičnu, nešto što bi ga dovodilo do ivice. Od kada je postao stanovnik graničnog područja, nije mogao da uživa skoro ni u jednoj vrsti muzike, jer su ga uređene muzičke strukture iritirale. Mogao je da istrpi jedino muziku koja je bila atonalna, oštra, nemelodična. Reagovao je na neskladne promene tona, gromoglasne akorde i vriskave rifove gitare koji su gulili živce. Uživao je u neskladu i rastrgnutim obrascima ritma. Uzbuđivala ga je muzika koja je

ispunjavala njegov um slikama krvi i nasilja. Za Vasaga je prizor izvan velikih prizora, upravo zbog svoje lepote, bio nezadovoljavajući kao prijatna muzika. Jedrenjaci i motorne jahte su bili gusto poslagani jedni kraj drugih na privatnim dokovima duž luke. Bili su privezani, skupljenih jedara, ugašenih motora, njišući se veoma blago jer je luka bila dobro zaštićena, a oluja baš i nije bila bog-zna-kako opaka. Nekoliko bogatih vlasnika je, ustvari, živelo na svojim plovilima, bez obzira na njihovu veličinu ili udobnost, tako da je svetlost gorela samo na nekoliko njih. Kiša, koja se tu i tamo usled osvetljenja na dokovima pretvarala u živu, udarala je po čamcima, kapala po palubi, rominjala kao istopljen metal niz jarbole i preko paluba pa niz otvor za oticanje vode, On nije tolerisao lepotu, jer su harmonične kompozicije, tako lažirane i nerealne, nalik na razglednice, prikazivale ono što svet uistinu nije bio. Umesto toga, privlačili su ga vizuelni nesklad, neravni oblici, opake i gnojave forme. Sa svojim baršunastim stolicama i prigušenim osvetljenjem boje ćilibara, klub je bio i previše prijatan za lovca kao što je bio on. Ta almosfera je prigušivala njegove ubilačke instinkte. Posmatrao je goste u nadi da će pronaći objekat koji bi bio dostojan njegove kolekcije. Ako bi kojim slučajem ugledao nešto zaista izvanredno, što bi uzbudilo njegovu nezajažljivu groznicu, čak ni ova glupava atmosfera ne bi mogla da zauzda njegov poriv. Nekoliko muškaraca je sedelo za barom, ali oni ga uopšte nisu zanimali. Trojica muškaraca u njegovoj kolekciji su bili njegov drugi, četvrti i peti primerak, pribavljeni jer su bili izloženi u samotnom okruženju koje mu je omogućilo da ih nadjača i odvede a da ga niko ne primeti. Nije imao nikakvu odbojnost prema ubijanju muškaraca, ali je više voleo da usmrćuje žene. Mlade žene. Voleo je da ih dokrajči pre nego što

im pođe za rukom da podare nov život. Jedini uistinu mladi ljudi među gostima su bile četiri žene u svojim dvadesetim godinama, koje su sedele do prozora, tri stola udaljene od njega. Bile su pripite i pomalo lakomislene, nagnute kao da međusobno ogovaraju. Napeto su razgovarale i povremeno se gromoglasno smejale. Jedna od njih je bila dovoljno lepa da aktivira Vasagovu mržnju prema lepim stvarima. Imala je ogromne čokoladnobraon oči i gracioznost poput srne. Nadenuo joj je ime “Bambi“. Njena gavran-crna kosa je bila podšišana stepenasto, otkrivajući donje polovine njenih ušiju. Bile su to predivne uši, velike ali fino oblikovane. Pomislio je da bi sa njima mogao nešto zanimljivo da uradi, te je nastavio da je posmatra, pokušavajući da odluči da li je ispunjavala njegove standarde. Bambi je govorila više od svojih prijateljica, i bila je najbučnija u grupi. Njen smeh je bio najglasniji, takođe, nalik na njakanje magarca. Bila je neverovatno privlačna, ali je njeno neprekidno brbljanje i uznemirujući smeh kvarilo opšti dojam. Bilo je očigledno da je obožavala zvuk sopstvenog glasa. Mnogo bi bolje izgledala, pomislio je, kada bi joj se oduzelo čulo sluha i govora. Obuzela ga je inspiracija, pa se uspravio u stolici. Odstranjujući njene uši, nabijajući ih u njena mrtva usta i zašivajući ih, jasno će istaći fatalnu grešku u njenoj lepoti. Bila je to vizija ispunjena takvom jednostavnošću, a opet ispunjena sa toliko snage da je... „Rum i ’koka-kola’", rekla je konobarica, spuštajući čašu i papirnu salvetu na sto ispred Vasaga. „Želite li da platite karticom?” Pogledao je u nju, trepćući zbunjeno. Bila je to punačka sredovečna žena sa crvenkastosmeđom kosom. Mogao je jasno da je Vidi kroz svoje sunčane naočare, ali je u groznici svog