Din Kunc - Skroviste

da ga natera da plati, da ga baci u tu smrznutu reku, ali nije stvarno želeo da Kuper Imde mrtav. A šta i da jeste želeo da ovaj umre? Nije on ubio čoveka. Nije on bio kriv za to što mu se dogodilo. Lupajući dugme za brisanje poruka, pomislio je: policija će pre ili kasnije hteti da popriča sa mnom. Onda se zapitao zašto je bio zabrinut zbog policije. Možda je ubica već bio uhapšen, u kom slučaju sumnja ne može da padne na njega. Ali zašto bi on i inače bio pod sumnjom? Ništa nije uradio. Ništa. Zašto je krivica gmizala kroz njega kao stonoga koja se vuče kroz dugački tunel? Stonoga? Potpuno enigmatska priroda te slike ga je sledila. Nije mogao da joj odredi izvor. Kao da to nije njegova sopstvena misao nego nešto što je... primio. Požurio je gore. Lindzi je ležala na leđima na krevetu, nameštajući pokrivače oko sebe. Novine su bile na noćnom stočiću, gde ih je uvek stavljala. Zgrabio ih je i brzo preleteo pogledom po naslovnoj strani. „Hač”, rekla je, “šta nije u redu?” „Kuper je mrtav.” „Šta?” „Čovek koji je vozio kamion sa pivom. Vilijem Kuper. Ubijen.” Otkrila je pokrivač i sela na ivicu kreveta. Našao je članak na trećoj strani. Seo je pored Lindzi i zajedno su pročitali članak. Sudeći po novinama, policija je bila zainteresovana da popriča sa mladićem u ranim dvadesetim godinama, sa bledom kožom i tamnom kosom. Komšija ga je primetio kako beži niz aleju iza Palm Kort stambenog bloka. Možda nosi sunčane

naočare. Po noći. ,,To je isti onaj prokletnik koji je ubio plavušu”, rekao je Hač plašljivo. „Sunčane naočare u retrovizoru. A sada se priključio i na moje misli. On deluje po mom besu, ubijajući ljude koje bih ja voleo da vidim kažnjene.” ,,To nema nikakvog smisla. To ne može biti.” ,,To je.” Bilo mu je muka. Pogledao je u svoje ruke, kao da je mogao na njima da nađe kamiondžijinu krv. „O, bože, poslao sam ga na Kupera.” Bio je tako užasnut, tako psihički izmučen osećajem odgovornosti za to što se dogodilo, da je očajnički hteo da opere ruke, da ih izriba dok ne postanu ranjave. Kada je pokušao da ustane, noge su mu bile toliko preslabe da ga izdrže, tako da je morao da sedne nazad. Lindzi je bila zbunjena i užasnuta, ali nije reagovala na vest tako snažno kao Hač. Onda joj je on ispričao za odraz u crno obučenog mladića u sunčanim naočarima, koji je on sinoć video umesto sopstvenog odraza u vratima sa ogledalima, u donjoj sobi, dok je besneo na Kupera. Ispričao joj je, takođe, kako je ležao u krevetu pošto je ona zaspala, razmišljajući o Kuperu, i kako mu je bes odjednom eksplodirao u gnev koji tera arterije da nabreknu. Pričao joj je o osećaju koji je imao da je napadnut i savladan, koji se završio njegovom nesvešću. I za kraj, setio se kako mu je bes eskalirao nerazumno dok je čitao članak u Arts Amerikanu ranije te večeri, i uzeo je časopis sa noćnog stočića da joj pokaže neobjašnjivo oprljene strane. Do trenutka kada je Hač završavao svoju priču, Lindzina uznemirenost dostigla je nivo njegove, ali užasnutost zbog njegove tajnovitosti izgledala je veća od bilo čega što je osećala. „Zašto si sve ovo krio od mene?” „Nisam hteo da te zabrinjavam”, rekao je, znajući kako jadno to zvuči.

,,Mi nikada nismo krili ništa jedno od drugog. Uvek smo delili sve. Sve.” „Žao mi je Lindzi. Samo... samo... ovih poslednjih par meseci... noćni košmari istrulelih leševa, nasilja, vatre... I poslednjih par dana, sva ova izopačenost...” ,,Od sada pa nadalje”, rekla je, „neće biti nikakvih tajni.” „Samo sam hteo da te poštedim...” „Nikakvih tajni”, insisitirala je. „U redu. Bez tajni.” ,,A ti nisi odgovoran za ono što se desilo Kuperu. Čak i ako postoji neka veza između tebe i ovog ubice, i čak i ako je to razlog šlo je Kuper postao meta, to nije tvoja greška. Ti nisi znao da je biti besan na Kupera jednako smrtnoj presudi. Nisi mogao ništa da učiniš da to sprečiš.” Hač je pogledao u oprljeni časopis u njenim rukama i naježio so od užasa koji je prošao kroz njega. „Ali biće moja greška ako ne pokušam da spasem Honela.” Namrštivši se, ona je upitala: ,,Na šta misliš?” „Ako je moj bes nekako usmerio ovog tipa na Kupera, zašto ga ne bi usmerio i na Honela?” Honel se probudio u svetu bola. Razlika je bila ta što je ovog puta on primao bol, i bio je više fizički nego emocionalni. Prepone su ga bolele od udarca koji je primio. Od udarca u vrat imao je osećaj da mu je jednjak pun slomljenog stakla. Glavobolja mu je bila stravična. Zglavci i zglobovi su mu goreli, a isprva nije mogao da shvati zašto; a onda je shvatio da je vezan za četiri stuba od nečega, verovatno svog kreveta, i užad mu je derala kožu.

Nije mogao mnogo da vidi, delom zato što mu je vid bio zumućen suzama ali delom i zato što su mu kontaktna sočiva ispala tokom napada. Znao je da je bio napadnut, ali za trenutak nije mogao da se seti identiteta napadača. Onda se lice mladića pojavilo iznad njega, prvo zamućeno kao površina meseca kroz nepodešen teleskop. Momak se savio bliže, bliže, i njegovo lice se izoštrilo, lepo i bledo, oivičeno gustom crnom kosom. Nije se smejao kao u klasičnim horor filmovima, kao što bi Honel očekivao. Nije ga ni mrko gledao, takođe, nije se čak ni mrštio. Bio je bezizrazan, osim, možda, suptilnog nagoveštaja svečane profesionalne radoznalosti sa kojom bi neki entomolog mogao da proučava neku novu mutant varijaciju srodnih vrsta insekata. „Izvinjavam se zbog ovog neučtivog ophođenja, gospodine, pošto ste bili toliko ljubazni da me primite u vaš dom. Ali ja sam u priličnoj žurbi i ne mogu da odvojim vreme da otkrivam šta mi treba kroz običan razgovor.” „Šta god hoćete”, rekao je Honel tiho. Bio je šokiran kad je čuo kako se njegov medni glas, alat koji je uvek mogao đa koristi za zavođenje i kao izražajni instrument prezira, promenio. Bio je hrapav, naglašen mokrim klokotanjem, temeljno odvratan. „Voleo bih da znam ko je Lindzi Sparling”, rekao je mladić ravnodušno, ,,i gde mogu da je nađem.” Hač je bio iznenađen što je našao Honelov broj u telefonskom imeniku. Naravno, piščevo ime sad nije tako bilo poznato prosečnom građaninu kao što je to bio slučaj tokom njegovog kratkog perioda slave, kada je izdao Gospođicu Kulvert i Gospođu Tauers. Honel nije više morao da brine za svoju privatnost; očigledno mu je javnost davala više privatnosti nego

što bi on to želeo. Dok je Hač okretao broj, Lindzi je koračala do kraja sobe i nazad. Ona je svoj stav jasno iskazala: nije verovala da će Honel Hačovo upozorenje shvatiti bilo kako drugačije nego kao jeftinu pretnju. Hač se sa njom složio. Ali, morao je da pokuša. Međutim, bio je pošteđen poniženja i frustracije slušanja Honelove reakcije zato što se niko nije javljao na telefon tamo, u udaljenom kanjonu prerijske noći. Pustio je da zvoni dvadeset puta. Već je hteo da spusti slušalicu, kada je niz slika prostrujao kroz njegov um uz zvuk sličan kratkom spoju električnih žica: jorgan na krevetu u neredu; užetom vezani zglobovi koji krvare; par uplašenih krvavih kratkovidih očiju... a u očima, dupli odraz tamnog lica koje se približava, istaknutog samo sa sunčanim naočarama. Hač je zalupio slušalicu i odskočio od telefona kao da se ovaj pretvorio u zvečarku u njegovoj ruci. ,,To se sada dešava.” Zvonjava telefona je prestala. Vasago je gledao u njega, ali zvonjenje se nije nastavilo. Vratio je svoju pažnju na čoveka koji je bio vezan širom raširenih ruku za metalni okvir kreveta. „Znači, Lindzi Harison joj je venčano prezime?” „Da”, zagraktao je stari momak. „Ono što sada najhitnije trebam je, gospodine, njena adresa.”

Javni telefon je bio ispred prodavnice u tržnom centru, samo tri kilometra od kuće Harisonovih. Bio je zaštićen od vremenskih neprilika krovom od pleksiglasa i okružen zakrivljenim štitom zbog zvučne izolacije. Hač bi više voleo veću privatnost prave govornice, ali njih je u poslednje vreme bilo teško naći, one su bile luksuz iz jednog manje štedljivog vremena. Parkirao je na kraju trgovačkog centra, na prevelikoj udaljenosti da bi bilo ko iz izloga prodavnice primetio, i možda se kasnije prisetio njegove registarske tablice. Zakoračio je kroz hladan, razmetljiv vetar do telefona. Indijanski lovori u tržnom centru bili su opustošeni od insekata, i nanosi mrtvog, čvrsto ukovrdžanog lišća duvali su preko trotoara prema Hačovim nogama. Pravili su suv, pucketav zvuk. U urinskožućkastom sjaju svetla na parkingu Izgledali su skoro kao horde insekata, možda čudno mutiranih skakavaca, u najezdi prema svojim podzemnim košnicama. Prodavnica nije bila baš puna, a sve ostale radnje u tržnom centru bile su zatvorene. Povio je ramena i ušao u zaklon javnog telefona, ubeđen da ne može biti prisluškivan. Nije hteo da zove policiju iz kuće zato što je znao da imaju opremu koja pokazuje broj svakog ko pozove na kraju razgovora. Ako pronađu Honela mrtvog, Hač nije želeo da postane njihov glavni osumnjičeni. A ako njegova briga za Honelovu sigurnost ispadne nepotrebna, nije želeo da ga policija zavede kao ludaka ili histerika. Čak i dok je ukucavao broj savijenim prstom i držao slušalicu sa maramicom da bi izbegao ostavljanje otisaka, nije bio siguran šta treba da kaže. Znao je da ne može da kaže: Ćao, ja sam bio mrtav osamdeset minuta, a onda oživljen, i sada imam ovu sirovu, ali povremeno efektnu telepatsku vezu sa psihotičnim ubicom, i mislim da bi trebalo da vas upozorim da će opet napasti. Nije mogao da zamisli da bi ga vlasti shvatile

išta ozbiljnije od momka koji nosi piramidu od aluminjumske folije na glavi da zaštiti svoj mozak od zlokobne radijacije i koji ih maltretira pritužbama na zle vanzemaljce iskrivljenih umova u komšiluku. Odlučio je da pozove kancelariju šerifa okruga Orandž pre nego neku stanicu gradske policije zato što su zločini koji su počinjeni od strane čoveka u sunčanim naočarama potpadali pod nekoliko nadležnosti. Kada se šerifova operaterka na centrali javila, Hač je govorio brzo, upadao joj u reč kad je krenula da ga prekida, zato što je znao da mogu da uđu u trag pozivu ako im ostavi dovoljno vremena. „Čovek koji je ubio plavušu i bacio njen leš na autoputu prošle nedelje je isti onaj koji je ubio Vilijama Kupera sinoć, a večeras će ubiti Stivena Honela, pisca, ako ga brzo ne zaštitite, a to znači odmah. Honel živi u Silverado kanjonu, ne znam njegovu adresu, ali to je verovatno u vašoj nadležnosti, i on je mrtav čovek ako odmah ne krenete.” Spustio je slušalicu, okrenuo se od telefona i krenuo prema svojim kolima, gurajući maramicu u džep od pantalona. Osećao se manje spokojno nego što je mislio da će biti, i više budalom nego obično. Na putu nazad do kola, išao je protiv vetra. Sve lišće lovora, sasušeno i uvelo, sada je letelo prema njemu, umesto za njim. Šištalo je po asfaltu i krckalo pod njegovim cipelama. Znao je da je put bio uzaludan i njegov napor da pomogne Honelu bez efekta. Šerifova kancelarija će to verovatno tretirati kao bilo koji poziv od ludaka. Kad je stigao kući, parkirao se na prilazu, bojeći se da će kloparanje vrata od garaže probuditi Reginu. Koža na glavi mu je zabridela kad je izašao iz kola. Stojao je jedan minut, pregledajući senke oko kuće, oko žbunja, ispod drveća. Ništa. Lindzi je sipala šolju kafe za njega kada je ušao u kuhinju.

Uzeo je, i srknuo zahvalno topli napitak. Odjednom mu je bilo liladnije nego što mu je bilo malopre, kad je stajao napolju na noćnoj liludnoći. „Šta misliš”, zabrinuto ga je pitala, ,,da li su te ozbiljno shvatili?” „Pišanje uz vetar”, rekao je. Vasago je još uvek vozio bisemosivu „hondu” koja je pripadala Konati Deso, ženi koju je savladao na parkingu tržnog centra u subotu uveče i kasnije je dodao svojoj kolekciji. To je bio dobar auto i ponašao se dobro na vijugavim putevima dok se vozio kroz kanjon od Honelove kuće, krećući se prema gušće naseljenim delovima okruga Orandž. Dok je prolazio kroz jednu posebno oštru krivinu, patrolna kola iz šerifove kancelarije proletela su pored njega, krećući se prema kanjonu. Sirena na njima nije zavijala, ali svetla na krovu su bacala crveno i plavo svetlo na kamene bankine i čvornovate grane okolnog drveća. Podelio je svoju pažnju na vijugavi put ispred sebe i nestajuća svetla patrolnih kola u retrovizoru, dok nisu zamakla iza još jedne krivine uzbrdo i nestala. Bio je siguran da su panduri jurili kod Honela. Beskrajna zvonjava telefona na koji se niko nije javio, a koja je prekinula njegovo ispitivanje pisca, bila je okidač koji je pokrenuo šerifove ljude u akciju, ali on nije mogao da shvati kako ili zašto. Vasago nije ubrzao. Na kraju Silverado kanjona je skrenuo na jug, prema Santjago kanjon putu, i zadržao se na dozvoljenom ograničenju brzine kao što bi se i očekivalo od bilo kog poštenog građanina.

U krevetu, u mraku, Hač je osećao da se njegov svet mrvi oko njiiga. Od njega će ostati samo prašina. Sreća sa Lindzi i Reginom je bila u njegovom domašaju. Ili je to bila samo iluzija? Da li su one ostale zauvek van njegovog domašaja? Žudeo je za nekim uvidom koji bi mu bacio novo svetlo na ove očigledno natprirodne događaje. Dok ne bude razumeo prirodu zla koje je ušlo u njegov život, neće moći da mu se odupre. Glas doktora Nijberna nežno je odzvanjao u njegovoj glavi: ja verujem da je zlo vrlo stvarna sila, energija odvojena od nas, samostalno prisustvo na svetu. Pomislio je da može da namiriše zaostali trag dima sa oprljenih stranica Arts Amerikana. Stavio je časopis u sto u donjoj sobi, u fioku na zaključavanje. Dodao je mali ključ svežnju ključeva koji je nosio. Nikada pre nije ništa zaključavao u stolu. Nije bio siguran ni zašto je to sada uradio. Čuvao je dokaz, rekao je sebi. Ali dokaz čega? Oprljene stranice časopisa ne dokazuju ništa nikome u vezi ničega. Ne. To nije bilo baš najtačnije. Postojanje časopisa je dokazivalo, bar njemu, ako ne nikom drugom, da mu se nije samo pričinjavalo i da nije halucinirao sve što mu se desilo. To što je zaključao, radi njegovog sopstvenog mira, bio je dokaz. Dokaz njegovog duševnog stanja. Ležeći pored njega, i Lindzi je bila budna, ili nezainteresovana za spavanje, ili nije bila u stanju da pronađe put do sna. Rekla je: „Šta ako je taj ubica...” Hač je čekao. Nije morao da traži od nje da završi misao jer je znao šta će reći. Nakon-momenta pauze, rekla je tačno ono što je on i očekivao:

„Šta ako je taj ubica svestan tebe isto koliko si ti svestan njega? Šta ako dođe po tebe... nas... Reginu?” „Sutra ćemo početi da preduzimamo mere opreza.” „Kakve mere opreza?” „Oružje, kao prvo.” „Možda ovo nije nešto sa čim možemo sami da se izborimo.” „Nemamo izbora.” „Možda nam je potrebna zaštita policije.” „Nekako baš i ne verujem da će uposliti puno ljudi da bi zaštitili tipa samo zato što ovaj tvrdi da je u natprirodnoj vezi sa psihotičnim ubicom.” Vetar koji je nosio lišće lovora preko parkinga tržnog centra sada je pronašao opušteni podupirač na oluku i zatresao ga. Metal je tiho zaškripao o metal. Hač je rekao: „Negde sam otišao kad sam umro, je l’ tako?” „Kako to misliš?” „Čistilište, raj, pakao – to su osnovne mogućnosti za katolika, ako je ono u šta tvrdimo da verujemo istina.” ,,Pa... ti si uvek govorio da nisi imao nikakav doživljaj kliničke smrti.” ,,Pa i nisam. Ne mogu da se setim ničega sa... druge strane. Ali to ne znači da nisam bio tamo.” ,,Na šta ciljaš?” „Možda ovaj ubica nije običan čovek.” ,,Ne razumem te, Hač.” „Možda sam poveo nešto nazad sa sobom.” „Nazad sa tobom?” „Odande, gde god da sam bio dok sam bio mrtav.” „Nešto?” Mrak je imao svojih prednosti. Sujeverni primitivac u njemu je mogao da priča o stvarima koje bi zvučale previše

glupo na svetlu. Rekao je: „Duh. Jedinku.” Ona nije rekla ništa. „Moj prolaz u i iz smrti je možda nekako otvorio vrata”, rekao je, "i pustio nešto unutra.” „Nešto”, rekla je ponovo, ali bez ikakvog ispitivačkog prizvuka u glasu kao malopre. Osetio je da ona zna na šta on misli, i da joj se teorija nije sviđala. „I sada je pušteno u svet. Što objašnjava povezanost sa mnom, i zašto možda ubija ljude koji mene razbesne.” Neko vreme je ćutala. Onda je rekla: „Ako je nešto dovučeno nazad, to je očigledno čisto zlo. Da li ti tvrdiš da si, kad si umro, otišao u pakao, a ovaj ubica ti se popeo mi leđa i vratio se sa tobom?” „Možda. Ja nisam svetac, šta god ti mislila. Na kraju, imam bar Kuperovu krv na rukama, ako ništa drugo.” ,,To se desilo pošto si umro i vratio se. Osim toga, u tome nema tvoje krivice.” „Moj bes ga je označio, moj bes...” „Sranje”, oštro je rekla Lindzi. ,,Ti si najbolji čovek kojeg sam ikad upoznala. Ako boravak u zagrobnom životu uključuje raj i pakao, ti si zaslužio apartman sa boljim pogledom.” Misli su mu bile tako mračne da se začudio što je mogao da se nasmeši. Posegao je rukom ispod pokrivača, pronašao njenu ruku, i zahvalno je uzeo. „Volim i ja tebe.” „Smisli neku drugu teoriju ako želiš da me održiš budnu i zainteresovanu.” „Hajde da napravimo samo malu promenu u teoriji koju već imamo. Šta ako postoji zagrobni život, ali je uređen potpuno drugačije nego što je i jedan teolog ikada opisao. Ne bi morao da bude ni raj ni pakao to mesto iz kojeg sam ja došao. Samo neko drugo mesto, čudnije nego ovo, drugačije, sa nepoznatim

opasnostima.” ,,Ni to mi se baš ne sviđa.” „Ako ću da se nosim sa ovim, moram da nađem način da ga objasnim. Ne mogu da uzvratim ako ne znam ni gde da zadam udarac.” „Mora biti logičnijeg objašnjenja”, rekla je ona. ,,To i ja sebi govorim. Ali kad god pokušavam da ga nađem, vraćam se na nelogično." Oluk je zaškripao. Vetar je prošištao ispod strehe i javio se iz dimnjaka od kamina u dnevnoj sobi. Hač se pitao da li Honel može da čuje vetar gde god da se nalazi, i da li je to vetar ovog sveta ili sledećeg. Vasago se parkirao direktno ispred Harisonove prodavnice antikviteta u južnom delu Laguna Biča. Prodavnica je zauzimala celu zgradu u art deko stilu. Veliki izlozi su bili neosvetljeni dok je utorak polako prolazio i ponoć najavljivala sredu. Stiven Honel nije mogao da mu kaže gde Harisonovi žive, a brza provera telefonskog imenika je pokazala da nema broja pod njihovim imenom. Pisac je samo znao naziv njihove firme i da se nalazi nogde na Pacifik koust autoputu. Njihova kućna adresa je sigurno pisala na nekom dokumentu negde u kancelariji prodavnice. Ulazak bi mogao da bude težak. Nalepnice na svakom od veiikih stakala od pleksiglasa i još jedna na ulaznim vratima su upozoravale da je prodavnica bila opremljena alarmom i zaštićena od strane firme za obezbeđenje. On se vratio iz pakla sa sposobnošću da vidi u mraku, životinjski brzim refleksima, nedostatkom inhibicija koji ga čini sposobnim za bilo kakve grozote i neustrašivošću koja je od

njega napravila protivnika tako opasnog kako bi samo robot mogao biti. Ali nije mogao da prolazi kroz zidove, ili da se transformiše iz mesa u paru, pa nazad u meso, ili da leti, ili da izvodi bilo kakve podvige koji su bili u moći pravih demona. Dok ne bude zaradio svoj put nazad u pakao, bilo tako što će napraviti savršenu kolekciju u svom muzeju mrtvih, bilo tako što će ubiti one na koje je poslat da ih uništi, posedovao je samo manje moći demonskog polusveta, koje su bile nedovoljne da porazi alarm protiv provalnika. Odvezao se od radnje. U srcu grada je pronašao telefonsku govornicu pored benzinske pumpe. Uprkos sitnim satima, pumpa je još radila, a spoljna svetla su bila tako svetla da je Vasago morao da zažmuri iza svojih sunčanih naočara. Lebdeći oko lampi, noćni leptiri su svojim majušnim krilcima bacali senke veličine gavrana na pločnik. Pod telefonske govornice je bio zatrpan opušcima. Mravi su marširali preko leša neke bube. Neko je zalepio rukom napisan znak VAN UPOTREBE na mesto gde se guraju novčići, ali Vasaga nije bilo briga pošto nije nameravao nikog da pozove. Interesovao ga je samo telefonski imenik, koji je bio pričvršćen lancem za ram od telefonske govornice. Pogledao je pod antikvitetima na oglasnim stranama. Laguna Bič je imala dosta firmi pod tim nazivom; bio je to raj za potrošače. Proučavao je njihove oglase. Neki su imali institucionalne nazive kao „Internacionalni antikviteti", ali drugi su bili nazvani po svojim vlasnicima, kao „Harisonovi antikviteti". Nekoliko njih je koristilo ime i prezime, a neki od oglasa su takođe sadržali puna imena vlasnika zato što je, u tom poslu, lična reputacija igrala veliku ulogu. „Robert O. Lofman antikviteti“ na oglasnim stranama su se lepo poklapali sa Robertom O. Lofmanom u adresaru, što je Vasagu omogućilo

punu adresu, koju je zapamtio. Na putu nazad do „honde” video je slepog miša kako odleće u noć. Pravio je luk kroz plavobeli odblesak svetala na pumpi, hvatajući debelog noćnog leptira u vazduhu, i onda nestao nazad u tamu iz koje je i došao. Ni lovac ni plen nisu ispustili zvuka. Lofman je imao sedamdeset godina, ali u njegovim najlepšim snovima je imao ponovo osamnaest, žustar i gibak, snažan i srećan. To nikad nisu bili snovi o seksu, nije bilo prsatih devojaka koje su širile svoja glatka bedra kao dobrodošlicu. Nisu bili ni snovi o moći, nije bilo trčanja ili skakanja ili bacanja sa litica u divlje avanture. Radnja je uvek bila zemaljska: opuštena šetnja po plaži u sumrak, bosih nogu, osećaj vlažnog peska između prstiju, uspenušalost nadolazećih talasa koji se svetlucaju u odsjajima zaslepljujućeg purpurnocrvenog zalaska sunca; ili samo sedenje na travi u senci urmine palme u letnje popodne, posmatranje kolibrija kako srče nektar iz svetlog cveća. Sama činjenica da je bio ponovo mlad je izgledala kao dovoljna čarolija da zadrži san i učini ga interesantnim. U momentu je imao osamnaest godina, ležao na velikoj ljuljašci na prednjem tremu kuće u Santa Ani u kojoj se rodio i u kojoj je odrastao. Samo se blago ljuljao i ljuštio jabuku koju je hteo da pojede, ništa više od toga, ali bio je to predivan san, bogat mirisima i osećajima, erotičniji nego da je zamislio sebe u haremu razgolićenih lepotica. „Probudite se, gospodine Lofman.” Pokušao je da ignoriše glas jer je hteo da bude sam na tom tremu. Zadržao je oči na uvijenom delu ljuske koju je ljuštio sa jabuke. „Hajde, hajde, spavalice stara.” Pokušavao je da oguli jabuku iz jednog komada. „Jesi li uzeo pilule za spavanje, ili šta?”

Na Lofmanovo žaljenje, prednji trem, ljuljaška, jabuka i nož za ljuštenje su nestali u tami. Njegova spavaća soba. Jedva se razbudio i shvatio da je nametljivac u sobi. Jedva vidljiva, sablasna figura je stajala pored kreveta. Iako nikad nije bio žrtva kriminala i iako je živeo u najbezbednijem kraju kakav je u današnje vreme mogao da se nađe, godine su Lofmana opteretile osećajem ranjivosti. Počeo je da drži napunjen pištolj pored lampe koja se nalazila pored uzglavlja. Sada je posegao za njim, srce mu je snažno lupalo dok je prelazio prstima po hladnoj mermernoj površini francuskog kredenca iz osamnaestog veka koji mu je služio kao noćni ormančić. Pištolj je nestao. „Izvinite, gospodine”, rekao je nametljivac. „Nisam imao nameru da vas uplašim. Molim vas da se smirite. Ako tražite pištolj, ja sam ga primetio čim sam ušao. Kod mene je.” Stranac nije mogao videti pištolj bez paljenja svetla, a svetlo bi Lofmana ranije probudilo. Bio je siguran u to, i zato je nastavio da traži pištolj. Iz mraka, nešto hladno i tupo ga je ubadalo u grlo. Trgao se od toga, ali hladnoća ga je pratila, pritiskajući uporno, kao da je utvara koja ga je mučila mogla jasno da ga vidi u odsjaju. Smrznuo se kada je shvatio šta ta hladnoća predstavlja. Cev pištolja. U Adamovu jabučicu. Polako je skliznula napred, pod njegovu bradu. „Ako bih povukao obarač, gospodine, vaš mozak bi se razleteo preko uzglavlja. Ali ne moram da vas povredim, gospodine. Bol nije neophodan dokle god sarađujete. Samo želim da mi odgovorite na jedno za mene važno pitanje.” Da je Robert Lofman stvarno imao osamnaest godina, kao u njegovim najboljim snovima, opet ne bi vrednovao ostatak svog vremena na zemlji više nego sada u sedamdesetoj, uprkos tome što je sada imao daleko manje da izgubi. Bio je spreman da se drži za život sa svom istrajnošću. Odgovorio bi na svako

pitanje, uradio bilo šta da se spase, bez obzira na cenu koju bi platili njegovi ponos i dostojanstvo. Pokušao je da to saopšti fantomu koji je držao pištolj pod njegovom bradom, ali mu se činilo da je proizvodio zbrku reči i zvukova koja, na kraju, nije imala baš nikakvo značenje. ,,Da, gospodine”, rekao je nametljivac. „Razumem i cenim vaš stav. E sada, ispravite me ako grešim, ali pretpostavljam da se poslom sa antikvitetima, s obzirom da je relativno mali u poređenju sa drugim poslovima, bavi manji broj ljudi ovde u Laguni. Vi se svi međusobno poznajete, viđate se privatno, družite se.” Posao sa antikvitetima? Lofman je bio u iskušenju da poveruje da još spava i da mu je san postao apsurdna noćna mora. Zašto bi bilo ko provalio u njegovu kuću u gluvo doba noći da priča sa njim o poslu sa antikvitetima pod pretnjom pištoljem? „Poznajemo se međusobno, neki od nas su dobri prijatelji, naravno, ali neka kopilad u ovom poslu su pravi lopovi”, rekao je Lofman. Brbljao je, nesposoban da se zaustavi, nadajući se da će njegov očigledni strah posvedočiti o njegovoj iskrenosti, bila ovo noćna mora ili realnost. „Oni nisu ništa drugo do prevaranti sa kasom, i ako imate imalo samopoštovanja, niste im prijatelj.” ,,Da li poznajete gospodina Harisona iz ’Harisonovih antikviteta’?” „O, da, odlično, vrlo dobro ga poznajem, on je ugledni prodavac, od punog poverenja, fin čovek.” „Jeste li bili u njegovoj kući?” ,,U njegovoj kući? Da, naravno, tri ili četiri puta, i on je bio u mojoj.” „Onda sigurno imate odgovor na ono važno pitanje koje sam spominjao, gospodine. Da li možete da mi date adresu gospodina Harisona i jasno objašnjenje kako tamo da stignem?” Lofman se povio od olakšanja shvatajući da će

nametljivcu moći da da željenu informaciju. Samo površno, pomislio je da bi mogao da stavi Harisona u veliku opasnost. Ali, na kraju, možda je to noćna mora, i onda otkrivanje te informacije neće biti važno. Nekoliko puta je ponovio adresu i upute na zahtev provalnika. „Hvala vam, gospodine. Bili ste mi puno od pomoći. Kao što sam rekao, nanošenje bola vama nije uopšte neophodno. Ali povrediću vas u svakom slučaju, zato što u tome mnogo uživam.” Znači ovo ipak jeste noćna mora. Vasago se provezao pored kuće Harisonovih u Laguni Niguel. Onda je napravio krug oko bloka i ponovo se provezao ispred kuće. Kuća je bila moćno privlačna, sličnog stila kao i ostale kuće u ulici ali i toliko različita od njih na neki neobjašnjiv, ali suštinski uačin. Prozori na njoj su bili mračni, a spoljna svetla su očigledno bila isključena tajmerom, ali za Vasaga je kuća bila svetionik koji mu je više pomagao nego da su svetla blještala iz svakog prozora. Dok se drugi put sporo vozio pored kuće, osetio je njenu ogromnu silu kako ga privlači. Njegova nepromenljiva sudbina je sadržavala ovo mesto i ključnu ženu koja je tu živela. Ništa nije ukazivalo na zamku. Crvena kola su bila parkirana na prilaznoj stazi umesto u garaži, ali nije u tome video nikakvo znamenje. Svejedno je odlučio da napravi i treći krug oko bloka, da bi još jednom detaljno pregledao kuću. Dok je okretao za ćošak, usamljeni srebrnkasti noćni leotir se ustremio na njegova prednja svetla, prelamajući se na njihovom svetlu i zakratko zasjavši kao žeravica od velike vatre. Setio se slepog miša koji je uleteo u svetla benzinske

pumpe da bi zgrabio nesrećnog noćnog leptira u vazduhu, živog ga proždirući. Dugo posle ponoći, Hač se konačno komirao. Njegov san je bio dubok rudnik, gde su vene snova proticale kao bele trake minerala kroz inače mračne zidove. Nijedan san nije bio prijatan, ali nijedan nije bio dovoljno groteskan da bi ga probudio. Trenutno je video sebe kako stoji na dnu jaruge sa bedemima tako strmim da se na njih nije moglo popeti. Čak i kad bi se nagibi uzdizali pod uglom koji je dozvoljavao penjanje, to ne bi bilo moguće zatolo što su bili sastavljeni od čudnih, klimavih belih škriljaca koji su se izdajnički mrvili i menjali. Škriljci su zračili mekim temperastim sjajem, koji je bilo jedino svetlo, jer je nebo daleko iznad bilo crno i bez meseca, duboko ali bez zvezda. Hač se nemirno kretao sa jednog kraja dugačke i uske jaruge na drugi, pa onda nazad, ispunjen zebnjom, ali nesiguran zašto. Onda je shvatio dve stvari koje su učinile da mu se dlačice na vratu naježe. Beli škriljci nisu bili sastavljeni od stena i ljusaka miliona drevnih morskih stvorenja; bili su sastavljeni od ljudskih skeleta, rascepanih i zbijenih, ali tu i tamo prepoznatljivih – par kostiju od prsta spojenih zglobovima koji su preživeli zbijanja, ili ono što je izgledalo kao mala životinjska jazbina, a ispalo da je prazna očna duplja u lobanji. Takođe je postao svestan da nebo nije bilo prazno, da je nešto po njemu kružilo, tako crno da se mešalo sa bojom neba, sa kožnim krilima koja su tiho lepršala. Nije mogao da vidi to što je kružilo, ali je mogao da oseti pogled te stvari, i osetio je u njoj glad koja nikada ne može biti zadovoljena. U svom mučnom snu, Hač se okrenuo i promrmljao

zabrinuto u jastuk neke zvuke. Vasago je pogledao na sat u kolima. Čak i bez brojeva koji su to potvrđivali, on je instiktivno znao da je do svitanja ostalo manje od sat vremena. Više nije mogao da bude siguran da ima dovoljno vremena da uđe u kuću, ubije muža i odnese ženu nazad u svoje skrovište pre svitanja. Nije smeo da rizikuje da ostane uhvaćen na otvorenom po dnevnom svetlu. Iako se ne bi osušio i pretvorio u prašinu kao živi mrtvaci u filmovima – ništa tako dramatično mu se ne bi desilo – njegove oči su bile tako osetljive da mu naočare ne bi obezbedile dovoljnu zaštitu od punog sunčevog svetla. Zora bi ga učinila skoro slepim, dramatično utičući na njegovu sposobnost da vozi, i to bi sigurno privuklo pažnju bilo kog policajca koji slučajno primeti njegovo krivudavo i sporo kretanje. U tom ranjivom stanju, mogao bi da ima problema u razračunavanju sa pandurom. Što je još važnije, mogao bi da izgubi ženu. Posle toliko pojavljivanja u njegovim snovima, postala je objekat njegove žestoke pohote. Pre ovoga, on je video akvizicije takvog kvaliteta da je bio ubeđen da bi one kompletirale njegovu kolekciju i zaradile mu momentalno primanje u divlji svet večne tame i mržnje, kojem je i pripadao – ali grešio je. Niko od njih mu se nije pojavljivao u snovima. Ova žena je bila pravi dragulj u kruni, za kojim je tragao. Mora da izbegne da je prerano uzme, da je ne bi izgubio pre nego što izvuče život iz nje na postolju gigantskog Lucifera i izopači njen sve hladniji leš u konfiguraciju koja bi izgledala najsimboličnija za njene grehove i slabosti. Dok je prolazio pored kuće po treći put, razmislio je da odmah odo do svog skrovišta i da se vrati ovamo čim sunce zađe. Ali taj plan uopšte nije bio privlačan. Uzbudilo ga je to što se nalazio tako blizu njoj, i nije bio rad da se ponovo od nje razdvaja. Osetio je njenu privlačnost poput plime u svojoj krvi.

Trebalo mu je mesto blizu nje da se sakrije. Možda skroviti ćošak baš u njenoj kući. Šupicu u koju ona teško da će da zaviruje tokom dugih, svetlih i neprijateljskih sati preko dana. Parkirao je „hondu” dve ulice od njihove kuće i peške se vratio trotoarom. Visoke, zeleno ofarbane ulične svetiljke su na krajevima imale nagib koji je usmeravao njihovo svetlo na put, i samo je mali deo njihovog svetla padao pored trotoara na prednje travnjake pokraj tihih domova. Ubeđen da komšije još spavaju i da ne mogu da ga vide kako se šunja kroz senovito žbunje u okolini kuće, on je nečujno potražio nezaključana vrata, nezabravljen prozor. Nije imao sreće dok nije došao do prozora na zadnjem zidu garaže. Reginu je probudio zvuk struganja, tupi tump-tump i blago otegnuto škripanje. Još nenaviknuta na svoj novi dom, uvek se budila zbunjena, nesigurna gde je, sigurna samo da nije u svojoj sobi u sirotištu. Nespretno je potražila lampu, upalila je, i zažmirkala pri svetlu sekundu pre nego što se orijentisala i shvatila da su zvuci koji su je trgli iz sna bili zvuci šunjanja. Prestali su kada je upalila svetlo. To je izgledalo još sumnjivije. Ugasila je svetlo i slušala u tami, koja je sada bila ispunjena svetlacima boja, pošto je lampa na njene oči imala efekat blica od fotoaparata, privremeno joj oduzimajući noćni vid. Iako se zvuci nisu produžili, ona je zaključila da su dolazili iz zadnjeg dvorišta. Njen krevet je bio udoban. Soba skoro da se činila namirisanom parfemom od cveća nacrtanog po zidovima. Okružena ovim ružama, osetila se bezbednije nego ikada pre. Iako nije htela da ustaje, bila je takođe svesna da Harisonovi imaju neke probleme, i ona se pitala da li bi ovi

zvuci šunjanja usred noći mogli nekako biti povezani sa njima. Juče, tokom vožnje iz škole, kao i sinoć tokom večere, osetila je napetost u njima koju su pokušali da sakriju od nje. Iako je znala da je smotanko oko kojeg bi svako imao razlog da se unervozi, bila je sigurna da nije ona uzrok njihove napetosti. Pre nego što je otišla na spavanje, molila se da se njihovi problemi, ako ih uopšte i imaju, pokažu sitni i da se reše uskoro, i podsetila je Boga na svoju nesebičnu zakletvu da će jesti sve vrste pasulja. Ako je postojala bilo kakva mogućnost da su zvuci šunjanja povezani sa nemirom Harisonovih, Regina je pretpostavljala da je njena obaveza da to proveri. Pogledala je nagore, u raspeće iznad njenog kreveta, i uzdahnula. Ne možeš da se osloniš na Isusa i Mariju u vezi svega. Oni su zauzeti ljudi. Moraju da upravljaju celim univerzumom. Bog pomaže onima koji pomažu sebi. Skliznula je ispod pokrivača, stala, i krenula prema prozoru, naslanjajući se na krevet i zid. Nije nosila svoju nožnu protezu, i trebao joj je oslonac. Prozor je gledao na malo zadnje dvorište iza garaže, na prostor iz kojeg su sumnjivi zvuci izgleda i dolazili. Noćne senke od kuće, drveća i žbunja nisu se videle na mesečini. Što je Regina duže buljila, manje je razaznavala, kao da je tama bila sunđer koji je upijao njenu sposobnost da vidi. Bilo je lako poverovati da je svaki neprobojni džep tame bio živ i da je gledao. Prozor od garaže nije bio zaključan, ali bilo ga je teško otvoriti. Šarke na vrhu su bile zarđale, a okvir je bio na nekim mestima farbom zalepljen za dovratak. Vasago je napravio više buke nego što je nameravao, ali smatrao je da nije bio toliko bučan da bi privukao pažnju bilo koga iz kuće. A onda se, tek

što je farba zapucketala i šarke se pomerile da bi mu omogućile ulazak, upalilo svetlo na prozoru na drugom spratu. Naglo se pomerio od garaže, iako se svetlo ugasilo dok se još kretao. Stao je u zaklon dvometarskog grmlja pored ograde od imanja. Odande je video njenu pojavu na zatamljenom prozoru, za njega vidljiviju, možda, nego da je lampa upaljena. To je bila devojčica koju je video u snovima par puta, poslednji put sa Lindzi Harison. Gledali su jedno u drugo preko lebdeće crne ruže sa jednom kapi krvi koja se blistala na somotskoj latici. Regina. Gledao je u nju, prvo u neverici, a onda sa rastućim uzbuđenjem. Ranije te večeri, pitao je Stivena Honela da li Harisonovi imaju ćerku, ali pisac mu je rekao da on zna samo za sina koji je umro pre nekoliko godina. Odvojena od Vasaga samo noćnim vazduhom i jednim prozorskim oknom, devojčica je izgledala kao da lebdi iznad njega kao priviđenje. U stvarnosti je bila, ako ništa drugo, ljupkija nego u njegovim snovima. Bila je tako izuzetno vitalna, tako puna života, da on neo bi bio iznenađen kad bi mogla da hoda kroz noć sa njegovim samopouzdanjem, iako iz drugačijih razloga nego on; izgledala je kao da nosi sa sobom sve svetlo koje joj je potrebno da osvetli svoj put kroz bilo koju tamu. Povukao se dublje u žbunje, ubeđen da ona ima moć da ga vidi jasno kao on nju. Drvena rešetka za puzavicu je prekrivala zid odmah ispod njenog prozora. Bujna vinova loza purpurnih cvetova je rasla po čvrstoj rešetki do prozorske daske, a onda okolo skoro do nadstrešnice. Bila je kao neka princeza zaključana u kuli koja čezne za princom koji će se popeti preko loze i spasiti je. Kula koja je služila kao njen zatvor bio je sam život, a princ kojeg je čekala bila je smrt, a to od čega je žudela da bude spasena bilo je prokletstvo postojanja.

Vasago je nežno rekao: ,,Tu sam za tebe”, ali nije se pomerio iz svog skrovišta. Posle par minuta, ona se okrenula od prozora. Nestala. Ostala je praznina iza stakla gde je ona stajala. Čeznuo je za njenim povratkom, još jednim kratkim pogledom na nju. Regina. Sačekao je pet minuta, a onda još pet. Ali nije ponovo prišla prozoru. Napokon, svestan da je zora bliže nego ikad, još jednom se odvukao do zadnjeg dela garaže. Zato što ga je već oslobodio, prozor se ovog puta tiho otvorio. Prostor je bio uzak, ali on se provukao kroz njega uz najblaži mogući zvuk grebanja odeće o drvo. Lindzi je celu noć spavala u porcijama od pola sata i sat, ali san joj nije bio miran. Svaki put kad se budila bila je lepljiva od znoja iako je u kući bilo hladno. Pored nje, Hač je protestno mrmljao u snu. Pred zoru je čula buku u hodniku i podigla se sa jastuka da oslušne. Posle par sekundi prepoznala je zvuk puštanja vode u gostinskom kupatilu. Regina. Zavalila se nazad na jastuk, čudno umirena zvukom vode u toaletu. To je izgledalo kao tako prizemna, ako ne i smešna, stvar za utehu. Ali dugo vremena je prošlo bez deteta u njenoj kući. Bio je dobar i ispravan osećaj slušati devojčicu zauzetu običnim domaćim poslovima; činilo je noć manje neprijateljskom. Uprkos njihovim trenutnim problemima, obećanje sreće bi moglo biti realnije nego što je to bilo već godinama.

Vrativši se ponovo u krevet, Regina se pitala zašto je Bog dao ljudima bešiku i creva. Da li je to stvarno bilo najbolje moguće rešenje, ili je on pomalo komedijaš? Setila se ustajanja u tri ujutru u sirotištu, potrebe za piškenjem, sretanja sa časnom sestrom na putu do kupatila u hodniku, i istog pitanja za dobru časnu sestru. Kaluđerica, sestra Sarafina, uopšte nije bila zbunjena. Regina je bila suviše mlada da bi znala kako da iznenadi kaluđericu; za to su potrebne godine prakse i razmišljanja. Sestra Sarafina je odgovorila bez zastajkivanja, ukazujući na to da je možda Bog hteo da da ljudima razlog da ustaju usred uoći da bi imali još jednu priliku da misle o njemu i da budu zahvalni za život koji im je on podario. Regina se nasmešila i klimnula, ali je mislila da je sestra Sarafina ili previše umorna da razmišlja ili je malo premetila pameću. Bog je imao previše stila da bi želeo da njegova deca razmišljaju o njemu sve vreme dok sede na šolji. Zadovoljna svojim odlaskom u kupatilo, ušuškala se u pokrivače njenog u mahagoni ofarbanog kreveta i pokušala da smisli bolje objašnjenje od onog koje joj je kaluđerica dala pre nekoliko godina. Čudna buka više nije dolazila iz zadnjeg dvorišta, i čak i pre nego što je slabo svetlo svitanja dotaklo prozorska okna, ona je ponovo zaspala. Visoki ukrasni prozori na velikim deljivim vratima su puštali taman toliko svetlosti od uličnih svetiljki da otkriju Vasagu, bez sunčunih naočara, da su samo jedna kola, crni “ševrolet”, bila parkirana u garaži za troje kola. Brz pregled tog prostora nije mu pokazao nikakvo skrovito mesto gde bi mogao da se sakrije od Harisonovih i da bude van dohvata sunčevog svetla do sledećeg sumraka.

Onda je video kanap koji je visio sa plafona iznad jednog od praznih mesta za parking. Provukao je ruku kroz omču i blago povukao nadole, pa manje blago, pa još jače, ali stalno mirno i glatko, dok se vrata na plafonu nisu otvorila. Bila su dobro podmazana i bešumna. Kada su se vrata skroz otvorila, Vasago je polako razmotao tri dela drvenih merdevina koja su za njih bila pričvršćena. Trebalo mu je dosta vremena – više se brinuo o zvucima nego o brzini. Popeo se na tavan od garaže. Bez sumnje je bilo ventilacije u nadstrešnici, ali za momenat, mesto je izgledalo da je čvrsto zapečaćeno. Svojim osetljivim očima mogao je da vidi postavljen pod, puno kartonskih kutija i par malih predmeta nameštaja ispod zaštitnih prostirki. Nema prozora. Iznad njega, donji deo grubih krovnih ploča se video se između krovnih greda. Na dva mesta te dugačke pravougaone prostorije sijalice su visile sa zašiljenog plafona. On nije upalio nijednu. Oprezno, tiho, kao da je glumac u usporenom filmu, opružio se na stomak na podu tavana, posegao rukama kroz rupu i povukao merdevine, deo po deo. Polako, tiho ih je pričvrstio za vrata od plafona. Vrata je uglavio nazad u svoje mesto bez zvuka, osim mekanog klink velike opruge koja ih je držala zatvorenim, zatvarajući sebe od garaže ispod. Skinuo je nekoliko prostirki sa nameštaja. Bile su relativno čiste. Presavio ih je da napravi gnezdo među kutijama i onda se smestio dole da sačeka prolazak dana. Regina. Lindzi. Ja sam sa vama.

Šest 1 Lindzi je odvezla Reginu u školu u sredu ujutru. Kada se vratila kući u Lagunu Niguel, Hač je bio za kuhinjskim stolom, čisteći i podmazujući par „brauning” pištolja kalibra 9 milimetara, koje je bio nabavio zbog bezbednosnih razloga. Kupio je pištolje pre pet godina, kratko pošto je Džimijev tumor dijagnostifikovan kao neizlečiv. Izrazio je naglu zabrinutost zbog porasta kriminala, iako on nikad nije bio, niti je sada, naročito visok u njihovom delu okruga Orandž. Lindzi je znala, iako nikad nije rekla, da se on nije bojao provalnika nego bolesti koja je krala njogovog sina od njega; i zato što je bio nemoćan da se bori protiv tumora, tajno je čeznuo za neprijateljem koji je mogao biti eliminisan pištoljem. Ti „brauning” pištolji nikad nisu korišćeni nigde osim ua strelištu. On je insistirao da Lindzi nauči da puca zajedno sa njim. Ali nijedno od njih nije išlo na pucanje u mete već godinu ili dve. ,,Da li stvarno misliš da je to mudro”, pitala ga je, pokazujući na pištolje. On je rekao stisnutih usana: „Jeste.” „Možda bi trebalo da zovemo policiju." „Već smo raspravili zašto to ne možemo.” „Ipak, možda bi vredelo pokušati.” „Oni nam neće pomoći. Ne mogu.” Znala je da je on u pravu. Nisu imali nikakav dokaz da su u upasnosti. „Pored toga”, rekao je, zadržavajući pogled na pištolju dok je čistio cev spolja i iznutra, „kada sam počeo da čistim ove stvari, upalio sam TV da se ne dosađujem. Jutarnje vesti.”

Mali televizor na rotirajućoj polici na kraju kuhinjskog seta bio je sada isključen. Lindzi ga nije pitala šta je bilo na vestima. Bojala se da će zažaliti kad čuje odgovor, i bila je ubeđena da već zna šta će joj on reći. Konačno, dižući pogled sa pištolja, Hač je rekao: „Pronašli su Stivena Honela sinoć. Vezan za sve četiri strane svog kreveta i pretučen do smrti žaračem za vatru.” Lindzi je isprva bila previše šokirana da se pomeri. A onda je bila suviše slaba da bi stajala. Izvukla je stolicu i sela na nju. Neko vreme tokom jučerašnjeg dana je mrzela Stivena Honela kao što nikad nikog nije. Još više. Sada nije osećala nikakav animozitet prema njemu. Samo sažaljenje. On je bio jedan nesiguran čovek, sakrivajući tu nesigurnost iza odglumljene prezrive superiornosti. Bio je sitničav i zloban, možda i gore od toga, ali sada je mrtav; a smrt je bila prevelika kazna za njegove mane. Savila je ruke na stolu i spustila glavu na njih. Nije mogla da plače za Honelom, jer ništa na njemu nije volela osim njegovog talenta. Ako izvrsnost njegovog talenta nije bila dovoljna da izazove suze, bar je izazvala senku očaja nad njom. „Pre ili kasnije”, rekao je Hač, „kučkin sin će doći po mene.” Lindzi je podigla glavu iako je osećala kao da je teška hiljadu kila. „Ali zašto?” ,,Ne znam. Možda nikada nećemo saznati zašto, nikad ni shvatiti. Ali, on i ja smo nekako povezani i, na kraju, on će doći.” „Pusti pandure da se sa njim nose”, rekla je, bolno svesna da za njih nema pomoći od strane vlasti, ali tvrdoglavo nevoljna da napusti tu nadu.

„Panduri njega ne mogu da nađu”, rekao je Hač smrknuto. ,,On je dim.” ,,On neće doći”, rekla je, priželjkujući da je to istina. „Možda neće sutra. Možda neće sledeće nedelje ili čak ni sledećeg meseca. Ali, kao što je sigurno da će sunce izaći svako jutro, on će doći. A mi ćemo biti spremni za njega.” „Hoćemo li?” „Vrlo spremni.” „Seti se šta si rekao prošle noći.” Ponovo je podigao pogled sa pištolja i sreo se sa njenim pogledom. „Šta?” ,,Da on možda nije običan čovek, da te je možda ustopirao na povratku... odnekud.” „Mislio sam da si odbacila tu teoriju.” „Jesam. Ne mogu u to da poverujem. Ali možeš li ti? Stvarno?” Umesto odgovora, nastavio je sa čišćenjem „brauninga”. Ona je rekla: „Ako ti u to veruješ, ako čak i napola veruješ, ako imaš i malo vere u to sve, šta će ti onda pomoći pištolj?” Nije odgovorio. „Kako meci mogu da zaustave zlog duha”, insistirala je, osećajući se kao da je njeno sećanje na buđenje i voženje Regine u školu bilo samo deo produženog sna, kao da nije uhvaćena u dilemu pravog života nego u noćnu moru. „Kako nešto iz zagrobnog života može biti zaustavljeno samo pištoljem?” „To je sve što imam”, rekao je on. Kao ni mnogi drugi doktori, ni Jonas Nijbern nije boravio

u ordinaciji ili izvodio operacije sredom. Međutim, nikad nije provodio popodne igrajući golf, jedreći ili kartajući se u kantri klubu. Koristio je srede da nadoknadi zaostatak u papirologiji, ili da piše istraživanja i istorijate slučajeva povezane sa „Medicinskim projektom oživljavanja u opštoj bolnici okruga Orandž“. Te prve srede u maju, planirao je da provede osam ili deset radnih sati u kancelariji njegove kuće u Spajglas Hilu, gde je živeo već skoro dve godine, od gubitka porodice. Nadao se da će da završi pisanje rada koji je nameravao da prikaže na konferenciji u San Francisku osmog maja. Veliki prozori u tikovinom obloženoj sobi su gledali na Korona del mar i Njuport Bič ispod. Duž četrdeset i jednog kilometra sive vode prošarane zelenom i plavom bojom, tamni grebeni ostrva Santa Katalina dizali su se prema nebu, ali nisu mogli da učine da ogromni Pacifički okean izgleda manje masivan ili ponizniji nego da ih uopšte nema. Nije se trudio da navlači zavese jer ga panorama nikad nije ometala. Kupio je to imanje zato što se nadao da će luksuz kuće i veličanstvenost pogleda učiniti da život izgleda lep i vredan življenja uprkos velikoj tragediji. Ali to je za njega činio samo njegov rad, tako da se on uvek direktno ustremljivao na njega bacavši tek letimičan pogled kroz prozore. Tog jutra, nije mogao da se skoncentriše na bela slova na plavoj pozadini njegovog kompjuterskog ekrana. Misli ga, međutim, nisu vukle prema panorami Pacifika nego prema njegovom sinu Džeremiju. Tog oblačnog prolećnog dana pre dve godine kada je našao Merijen i Stefani izbodene tako žestoko i brutalno da ih je bilo nemoguće spasiti, kada je našao onesvešćenog Džeremija nabodenog na nož pričvršćen stegom u garaži kako naglo krvari na smrt, Jonas nije krivio nepoznatog ludaka ili provalnike koji su uhvaćeni na delu. Odmah je znao da je ubica tinejdžer

skljokan na radnoj klupi, kojem je život isticao na betonski pod. Nešto nije bilo u redu sa Džeremijem, nešto je u njemu nedostajalo, celog njegovog života, razlika koja je postajala sve jasnija i sve više zastrašujuća kako su godine prolazile, iako se Jonas tako dugo trudio da ubedi sebe da je dečakovo ponašanje bila manifestacija najobičnijeg buntovništva. Ali ludilo Jonasovog oca, pošto je preskočilo jednu generaciju, ponovo se pojavilo u Džeremijevim iskvarenim genima. Momak je preživeo izvlačenje noža i ludačku vožnju do Opšte bolnice okruga Orandž, koja je bila na samo nekoliko minuta odatle. Ali, umro je na nosilima dok su ga gurali duž bolničkih hodnika. Jonas je malo pre toga ubedio bolnicu da oformi specijalni tim za oživljavanje. Umesto da koristi bajpas mašinu da bi zagrejao krv od mrtvog momka, oni su je iskoristili da ubrizgaju ohlađenu krv u njegovo telo, u želji da drastično snize njegovu temperaturu da bi odložili propadanje ćelija i oštećenja mozga dok operacija ne bude izvedena. Klima-uređaj je bio namešten na najnižu moguću temperaturu, kese lomljenog leda bile su poređane sa strane pacijenta, i Jonas lično je otvorio ranu od noža da potraži, i popravi, štetu koja je osujetila reanimaciju. U to vreme je on možda i znao zašto je tako očajnički želeo da spase Džeremija, ali kasnije nikad nije mogao da shvati motivaciju u potpunosti, jasno. Zato što je bio moj sin, ponekad je mislio Jonas, zato je bio moja odgovornost. Ali kakvu roditeljsku odgovornost je dugovao kasapinu svoje ćerke i žene? Spasao sam ga da ga pitam zašto, da iznudim od njega objašnjenje, govorio je sebi u drugim prilikama. Ali, znao je da ne postoji odgovor koji bi imao smisla. Ni filozofi ni psiholozi, čak ni same ubice, nisu nikad u ljudskoj istoriji bili u stanju da daju adekvatno objašnjenje ni za jedan

čin monstruoznog sociopatskog nasilja. Jedini stvarno ubedljiv odgovor je bio da je ljudska vrsta nesavršena, ukaljana, i da nosi sa sobom seme samodestrukcije. Crkva bi to nazvala zaveštanjem zmije, koje datira još od rajskog vrta i pada u pakao. Naučnici bi se pozvali na misterije genetike, biohemije, osnovne aktivnosti nukleotida. Možda su oni svi govorili o istoj nečistoći, samo je objašnjavajući drugačijim izrazima. Jonasu se činilo da je ovaj odgovor, bilo da ga daju naučnici ili teolozi, uvek bio nezadovoljavajući, na potpuno isti način i u istoj ravni, zato što nije nudio rešenje, nije prepisivao nikakvu prevenciju. Izuzev vere u Boga ili u potencijale nauke. Bez obzira na njegove razloge da uradi to što je uradio, Jonas je spasao Džeremija. Momak je bio mrtav trideset i jedan minut, što nije apsolutni rekord, čak ni u ono vreme, zato što je jedna devojka iz Jute pre toga bila reanimirana pošto je bila u zagrljaju smrti šezdeset i šest minuta. Ali ona je bila jako hipotermična, dok je Džeremi umro topao, što je podvig ipak činilo rekordom jedne vrste. Ustvari, oživljavanje posle trideset i jedne minute tople smrti bilo je čudotvorno koliko i oživljavanje posle osamdeset minuta hladne mnrti. Njegov sin i Hač Harison su bili Jonasovi najneverovatniji uspesi do sada, ako onaj prvi može da se kvalifikuje kao uspeh. Džeremi je deset meseci ležao u komi, intravenozno se hraneći, ali sposoban da samostalno diše i u svakom drugom smislu nezavisan od mašina za održavanje života. Rano tokom tog perioda, on je prebačen iz bolnice u visokokvalitetan dom za negu. Tokom tih meseci, Jonas je mogao da zahteva od suda da ga skinu sa intravenoznog hranjenja. Ali Džeremi bi umro od izgladnelosti i dehidracije, a ponekad čak i komatozni pacijenti mogu da trpe bol od tako okrutne smrti, u zavisnosti od dubine svoje uspavanosti. Jonas nije bio spreman da bude uzrok tog

bola. Još pritajenije, na tako dubokom nivou da je i on to shvatio tek mnogo posle, patio je od egotističke misli da bi od momka još mogao da izvuče, ako se ikad probudi, objašnjenje sociopatskog ponašanja koje je izmicalo svim ostalim istraživačima u istoriji čovečanstva. Možda je mislio da bi mogao da ima bolji uvid zahvaljujući svom jedinstvenom iskustvu sa ludilom svog oca i sina, od kojih ga je prvi ranio i načinio siročetom, a drugi udovcem. U svakom slučaju, plaćao je račune doma za negu. I svake nedelje popodne sedao je pored kreveta svog sina, zagledan u bledo mirno lice u kojem je mogao da vidi toliko puno sebe. Posle deset meseci Džeremi je povratio svest. Oštećenja mozga su ga dovela do afazije, nemogućnosti da priča ili čita. Nije znao svoje ime niti kako je dospeo tu gde je. Na svoj lik u ogledalu je reagovao kao na stranca, i nije prepoznao svog oca. Kada je policija došla da ga ispita, nije pokazao ni krivicu ni shvatanje. Probudio se kao glupan, značajno umanjenih intelektualnih kapaciteta; kratko je mogao da drži pažnju, lako se zbunjivao. Pomoću gestova se energično požalio na oštar bol u očima i osetljivost na jako svetlo. Oftamološki pregled je otkrio zaista čudnu, neobjašnjivu degeneraciju dužica. Membrane za grčenje su izgledale delimično izjedene. Sphincter pupillae — mišić koji izaziva dužicu na skupljanje, te stoga skuplja zenicu i propušta manje svetla u oko, potpuno je atrofirao. Proširivač zenice se takođe skupio, ostavljajući dužicu širom otvorenu. A veza između mišića za proširivanje i okulomotornog nerva se istopila, ostavljajući oko bukvalno bez ikakve sposobnosti da redukuje količinu nadolazeće svetlosti. Stanje je bilo bez presedana i degenerativno u svojoj prirodi, i hirurška intervencija je bila nemoguća. Momku su bile obezbeđene snažno osenčene sunčane naočare koje su mu skroz okruživale glavu. Čak i sa njima, on je više voleo da provede dnevne sate u

sobama gde su metalne roletne ili debele zavese mogle da zaklone prozor. Neverovatno, ali Džeremi je postao miljenik osoblja u bolnici za rehabilitaciju, u koju je prebačen par dana posle buđenja u domu za negu. Bili su skloni da osećaju sažaljenje za njega zbog nevolja sa očima, i zato što je bio tako zgodan i lep momak koji je pao tako nisko. Pri tome, on je sada imao simpatičan temperament stidljivog deteta, kao rezultat njegovog pada inteligencije, i nije bilo ni znaka od njegove nekadašnje arogancije, hladne proračunatosti i tinjajuće udbojnosti. Preko četiri meseca je on šetao hodnicima, pomagao medicinskim sestrama u jednostavnim poslovima, mučio se sa logopedom uz malo efekta, gledao noću kroz prozor po nekoliko sati odjednom, bio dovoljno da nabaci malo mesa na kosti i vežbao uveče u teretani sa većinom svetala ugašenom. Njegovo iscrpljeno telo se popravilo, a njegova tršava kosa je povratila svoj sjaj. Pre skoro deset meseci, kada je Jonas počeo da se pita gde bi Džeremi mogao da bude smešten pošto više nije imao potrebe za fizičkom ili radnom terapijom, momak je nestao. Iako nikad ranije nlje pokazao sklonost da luta po zemljištu bolnice za rehabilitaciju, išetao se neprimećen jedne noći, i nije se više vratio. Jonas je pretpostavio da će policija biti brza u pronalaženju momka. Ali oni su za njega bili zainteresovani samo kao za nestalu osobu, ne kao za osumnjičenog ubicu. Da je on povratio sve svoje sposobnosti, oni bi ga smatrali i pretnjom i beguncem od pravde, ali njegova produžena, i očigledno trajna mentalna nesposobnost bila je vrsta imuniteta. Džeremi više nije bio ista osoba kao kad je počinio zločin; sa njegovim umanjenim intelektualnim kapacitetima, nemogućnošću da govori i zabavno prostom ličnošću, nijedna porota ga ne bi osudila.

Istraga o nestaloj osobi nije ni bila nikakava istraga. Ljudstvo u policiji je moralo da se suprotstavlja tekućim i ozbiljnim zločinima. Iako su policajci verovali da je momak verovatno odlutao negde, pao u ruke pogrešnih ljudi, i već bio iskorišćen i ubijen, Jonas je znao da mu je sin živ. I u svom srcu je znao da to što je pušteno u svet nije nasmešeni glupak nego prepredeni, opasni i veoma bolesni mladi čovek. Svi su bili prevareni. Nije mogao da dokaže da je Džeremijeva retardacija bila gluma, ali u svom srcu je znao da je dozvolio sebi da bude prevaren. Prihvatio je novog Džeremija zato što, kad se sve sabere, nije mogao da podnese bol suočavanja sa Džeremijem koji je ubio Merion i Stefani. Najgori dokaz njegove umešanosti u Džeremijevu prevaru bila je činjenica da nije zatražio CAT skener da utvrdi tačnu prirodu oštećenja mozga. U to vreme on je rekao sam sebi da je stvarnost oštećenja jedino što je važno, ne i njegovi tačni uzroci – neverovatna reakcija za jednog doktora, ali ne tako neverovatna za oca koji nije bio voljan da se suoči sa monstrumom u svom sinu. A sada je monstrum bio na slobodi. Nije imao dokaza, ali je znao. Džeremi je tamo negde. Stari Džeremi. Deset meseci, preko tri detektivske agencije, on je tražio svog sina zato što je imao moralnu, iako ne i zakonsku odgovornost za bilo koji zločin koji on počini. Prve dve agencije nisu ništa postigle, na kraju zaključujući da njihova nemogućnost da nanjuše trag znači da on i ne postoji. Momak je, po njihovom izveštaju, najverovatnije bio mrtav. Treći, Morton Redlou, radio je sam. Iako nije bio glamurozan kao veće agencije, Redlou je imao odlučnost buldoga, koja je ohrabriia Jonasa da poveruje da će biti progresa u istrazi. A prošle neđelje Redlou je nagovestio da je nešto pronašao i da će imati konkretnih vesti do vikenda.

Detektiv se od onda nije javljao. Nije odgovarao ni na poruke ostavljene na njegovoj telefonskoj sekretarici. A sada, okrećući se od kompjutera i rada za konferenciju na koji nije mogao da se koncentriše, Jonas je podigao slušalicu i ponovo pozvao detektiva. Javila mu se sekretarica. Ali nije mogao da još jednom ostavi svoje ime i broj telefona, zato što na traci za primanje poruka nije više bilo mesta za nove. To ga je preseklo. Jonas je imao loš osećaj u vezi detektiva. Spustio je slušalicu, ustao od stola i otišao do prozora. Duh mu je tako klonuo da je sumnjao da će moći da se podigne ikada više uz pomoć bilo čega tako jednostavnog kao što je veličanstven pogled, ali bio je voljan da pokuša. Svaki novi dan je bio ispunjen sa toliko više užasa nego prošli da mu je trebala sva moguća pomoć samo da bi bio u stanju da zaspi uveče i ustane ujutru. Odsjaji jutarnjeg sunca su se mreškali u srebrnkastim vlaknima kroz nadolazeće talase, kao da je more veliko parče talasastog plnvosivog materijala sa protkanim metalnim vlaknima. Govorio je sebi da Redlou kasni samo par dana sa svojim izveštajem, manje od nedelju dana, da nema zašto da se brine. To što je propustio da uzvraća pozive sa telefonske sekretarice moglo bi da znači samo da je detektiv bio bolestan ili prezauzet ličnim problemima. Ali, on je znao. Redlou je pronašao Džeremija i, uprkos svim Jonasovim upozorenjima, potcenio je momka. Jahta sa belim jedrima je probijala svoj put na jug duž obale. Krupne bele ptice su kružile po nebu iza broda, zaranjajući u more i onda izranjajući, bez sumnje hvatajući ribe sa svakim gnjuranjem. Graciozne i slobodne, ptice su bile prelep prizor, mada ne i ribama, naravno. Ne i ribama.

Lindzi je otišla u svoj atelje, koji se nalazio između glavne spavaće sobe i sobe koja je bila pored Reginine. Pomerila je svoju visoku stolicu od štafelaja do table za crtanje, otvorila svoju svesku za skice i počela da planira sledeću sliku. Osećala je da je važno da se fokusira na svoj rad, ne samo zato što pravljenje umetničkog dela može da umiri dušu podjednako kao i užlvanje u njemu, nego i zato što je održavanje svakodnevne rutine jedini način na koji je ona mogla da odagna sile iracionalnosti ko|n su se slivale u njihove živote poput crne poplave. Ništa stvarno ne bi moglo da previše ode dođavola, zar ne, ako ona samo nastavi da slika, pije svoju uobičajenu crnu kafu, jede tri obroka na dan, pere sudove kad je potrebno, pere zube uveče, tušira se i stavlja dezodorans ujutru. Kako neko ubilačko stvorenje izvana može da upadne u uredan život? Zli duhovi i obični duhovi, goblini i čudovišta, sigurno nemaju nikakvu vlast nad onima koji su propisno doterani, namirisani, fluoridisani, obučeni, nahranjeni, zaposleni i motivisani. To je bilo ono u šta je htela da veruje. Ali, kada je pokušala da crta, nije mogla da umiri drhtanje ruke. Honel je bio mrtav. Kuper je bio mrtav. Stalno je gledala na prozor, očekujući da se onaj pauk vrati. Ali nije bilo nikakvog crnog oblika u pokretu niti čipki od nove mreže. Samo staklo. Krošnje drveća i plavo nebo u pozadini. Posle nekog vremena Hač je svratio. Zagrlio je od iza leđa i poljubio je u obraz. Ali bio je više u svečanom nego u romantičnom raspoloženju. Imao je kod sebe jedan od „brauninga”. Stavio je

pištolj na vrh njenog ormančića-magacina. „Drži ovo kod sebe ako budeš napuštala sobu. On neće doći preko dana. Ja to znam. Osećam. Kao da je neki vampir, ili tako nešto, za ime božje. Ali ipak ne škodi biti oprezan, posebno kad si sama ovde.” Bila je sumnjičava, ali je rekla: ,,U redu.” ,,Ja ću izaći nakratko. Idem u malu kupovinu.” „Kakvu?” Okrenula se na stolici, direktnije se suočavajući sa njim. „Nemamo dovoljno municije za pištolje.” ,,0ba pištolja imaju pune šaržere.” „Pored toga, hoću da nabavim sačmaru.” „Hač! Čak i ako on dođe, a verovatno neće, to neće biti rat. Kad čovek provali u tvoju kuću, to je pitanje jednog ili dva hica, ne žestoke borbe.” Stojeći ispred nje bio je bezizražajnog lica i nepopustljiv. „Prava sačmara je najbolja od sveg oružja za odbranu kuće. Ne moraš da budeš dobar strelac. Rasprskano zrno ga pogodi. Znam tačno koju želim. Onu sa kratkom cevi, i drškom kao za pištolj, sa...” Stavila mu je dlan na grudi u želji da ga zaustavi. „Teraš me da se userem od straha.” „To je dobro. Ako smo uplašeni, verovatnije je da ćemo biti na oprezu, manje nepažljivi.” „Ako stvarno misliš da smo u opasnosti, ne bi trebali da držimo Reginu ovde.” ,,Ne možemo je poslati nazad u ’Svetog Tomu’”, odmah je rekao, kao da je o tome već razmišljao. „Samo dok se ovo ne reši.” ,,Ne”, odmahnuo je glavom. „Regina je previše osetljiva, znaš to, previše krhka, previše sklona da sve shvati kao odbacivanje. Možda nećemo biti u stanju da joj objasnimo, i

onda nam možda neće više dati drugu šansu.” „Sigurna sam da ona...” „Pored toga, morali bi i ovima u sirotištu nešto da kažemo. Ako smislimo neku laž, a ja ne vidim šta bi to moglo biti, znali bi da ih varamo. Zapitali bi se zašto. Prilično brzo bi počeli da se predomišljaju u vezi odobrenja za nas. A ako im kažemo istinu, počnemo da brbljamo o vizijama i telepatskim vezama sa ludačkim ubicama, otpisaće nas kao par ludaka, nikad nam je neće vratiti.” On jeste razmišljao o tome. Lindzi je znala da je to što je on rekao istina. Još jednom ju je blago poljubio. „Vratiću se za sat vremena. Najviše dva.” Kada je on otišao, ona je neko vreme buljila u pištolj. Onda se besno okrenula od njega i uzela svoju olovku. Iscepila je stranicu iz velike sveske za crtanje. Nova strana je bila prazna. Bela i čista. Ostala je takva. Nervozno grizući svoju usnu, pogledala je na prozor. Nema mreže. Nema pauka. Samo prozorsko okno. Krošnje drveća i plavo nobo u pozadini. Nikad do sada nije shvatala da i prastaro plavo nebo može da bude zlokobno. Dva zaklonjena otvora na tavanu garaže su obezbeđivala ventilaciju. Krov iznad i gustina mreže na ventilacionom otvoru nisu dozvoljavali da uđe puno sunčeve svetlosti, ali malo bledog svetla je ušlo uz slabo strujanje jutarnjeg vazduha. Vasago se nije brinuo oko svetlosti, delimično i zato što je njegovo gnezdo bilo napravljeno od gomile kutija i nameštaja, koji su ga pošteđivali direktnog pogleda na otvore. Vazduh se osećao na suvo drvo i stare kutije.

Imao je poteškoća da zaspi, pa je pokušao da se opusti zamišljajući kako bi lepa vatra mogla da se napravi od stvari na tavanu garaže. Njegova bogata mašta mu je omogućavala da lako zamisli jezičke crvenih plamenova, spirale narandžastog i žutog, i oštar prasak mehurića u zapaljenim gredama. Kartonske kutije i papir za pakovanje, kao i sagorevajuće memorabilije nestaju u tihom uzdizanju dimnih zavesa, uz papirnato puckanje slično maničnom aplauzu miliona u nekom mračnom i zabačenom pozorištu. Iako se požar nalazio samo u njegovom umu, morao je da začkilji pred fantomskim svetlom. Ali ipak, fantazija vatre ga nije zabavljala, možda zato što je tavan bio napunjen samo stvarima, samo neživim predmetima. Gde je tu zabava? Osamnaest ih je izgorelo na smrt, ili pregaženo, u Ukletoj kući one noći kad je Tod Lederbek nestao u pećini Stonoge. Tamo je bilo vatre. Izbegao je svaku sumnju u slučaju smrti jahača rakete i katastrofe u Ukletoj kući, ali je bio zapanjen posledicama njegove noći igre. Smrti u Fentezi Vorldu su bile glavne vesti najmanje dve nedelje, i bile su glavna tema za priču u školi možda još mesec dana. Park je privremeno zatvoren, ponovo otvoren i loše poslovao, ponovo zatvoren zbog obnavljanja, ponovo otvoren da bi se loša posećenost nastavila, i konačno je dve godine kasnije podlegao svom lošem publicitetu i talasima sudskih tužbi. Par hiljada ljudi je izgubilo svoje poslove. A gospođa Lederbek je imala nervni slom, iako je Džeremi shvatio da je to bio deo njene glume dok se pretvarala da je stvarno volela Toda, ista govnjiva hipokrizija koju je video u svima. Ali druge, ličnije posledice su bile te koje su uzdrmale Džeremija. U trenucima posle toga, te duge besane noći koja je usledila posle njegovih avantura u Fentezi Vorldu, shvatio je da je bio van kontrole. Ne kad je ubio Toda. Za to je znao da je ispravno i dobro, Gospodar igre koji dokazuje svoju prevlast.

Ali, od trenutka kad je prevrnuo Toda sa Stonoge, bio je pijan od moći, sudarajući se po parku u sličnom stanju uma kao što je zamišljao da se čovek oseća kad cugne jedno ili dva pakovanja od šest komada piva. Bio je zgromljen, betoniran, zgažen, potpuno razbijen, zagađen, drogiran od moći, jer je uzeo na sebe ulogu smrti i postao onaj od kojeg se svi boje. Doživljaj nije bio samo opijajući, nego je i izazivao zavisnost; hteo je da ponovi to i sledeći dan, i dan posle toga, i svaki dan do kraja svog života. Hteo je da ponovo nekog zapali, i hteo je da sazna kako izgleda uzeti nekom život oštrim sečivom, pištoljem, čekićem, golim rukama. Te noći je doživeo rani pubertet, erekciju na fantazije o smrti, orgazam na razmišljanje o ubistvima koja će tek počiniti. Šokiran prvim seksualnim grčem i tečnošću koja je iz njega izašla, konačno je shvatio, pred zoru, da Gospodar igre mora ne samo da bude sposoban da ubije bez straha nego mora i da ima kontrolu nad moćnom željom da ubije ponovo, koja se stvorila pošto je već jednom ubio. Izvlačenje sa ubistvom je dokazivalo njegovu superiornost nad svim drugim igračima, ali neće moći da nastavi da se izvlači ako bude bez kontrole, ako poludi, kao jedan od onih momaka koje vidite na televiziji kako otvaraju vatru iz poluautomatskog oružja na masu u tržnom centru. To nije Gospodar. To je budala i gubitnik. Gospodar mora da bira, da selektuje svoje mete brižljivo i da ih eliminiše sa stilom. Sada je, ležeći na tavanu garaže, na gomili presavijenih prostirki, pomislio da Gospodar mora biti kao pauk. Izabrati zemljište za ubijanje. Postaviti svoju mrežu. Smestiti se, uvući svoje duge noge, napraviti od sebe malu i nevažnu stvar... i čekati. Puno paukova je delilo tavan sa njim. Čak i u odsjaju su bili vidljivi njegovim izvanredno osetljivim očima. Neki od njih su bili zadivljujuće vredni. Drugi su bili živi ali prepredeno mirni kao mrtvi. Osećao je bliskost sa njima. Sa njegovom

malom braćom. Prodavnica oružja je bila tvrđava. Znak pored ulaznih vrata je upozoravao da je prostor bio zaštićen višestrukim sistemom tihih alarma, a noću psima čuvarima. Čelične šipke su opasivale prozore. Hač je primetio da su vrata debela bar osam santimetara, drvena, ali verovatno sa čeličnim jezgrom, i da su tri šarke iznutra izgleda bile napravljene za upotrebu u batisferi, da izdrže pritisak od hiljade tona duboko u moru. Iako je mnogo stvari povezanih sa oružjem stajalo u otvorenim policama, puške, sačmare i pištolji su bili u zaključanim staklenim tezgama ili lancem vezani u otvorenim zidnim policama. Video kamere su bile instalirane blizu plafona u svakom od četiri ugla dugačke glavne prostorije, sve iza debelih, na metke otpornih stakala. Radnja je bila bolje obezbeđena nego banka. Hač se pitao da li živi u vreme kada je oružje privlačnije za krađu od novca. Četiri trgovca su bili ljubazni ljudi sa opuštenim drugarskim međusobnim odnosom i narodskim ponašanjem prema mušterijama. Nosili su košulje sa ravnim porubom preko pantalona. Možda su cenili udobnost. A možda je svaki nosio pištolj u držaču ispod košulje, ušuškan iza leđa. Hač je kupio „mosberg” pumparicu kalibra 12 mm sa kratkom cevi i drškom od pištolja. „Savršeno oružje za kućnu odbranu”, rekao mu je trgovac. „Kad imate ovo, u suštini vam ne treba ništa drugo.” Hač je pretpostavio da treba da je zahvalan što živi u doba kad vlada obećava da će zaštititi i odbraniti svoje građane od čak i tako malih pretnji kao što je radon u podrumu i ultimativnih posledica po okolinu zbog istrebljenja jednookih, plavorepih buba. U manje civilizovanom dobu, recimo

početkom dvadesetog veka, njemu bi bez sumnje bio potreban arsenal koji bi sadržao hiljade pušaka, tonu eksploziva i pancir prsluk, za slučaj kada nekom otvara vrata. Odlučio je da je ironija gorka forma humora i da nije po njegovom ukusu. Bar ne u njegovom trenutnom raspoloženju. Ispunio je sve potrebne federalne i državne formulare, platio kreditnom karticom i izašao sa „mosbergom”, priborom za čišćenje i kutijama municije za „brauninge”, kao i za sačmaru. Iza njega, vrata od radnje su se zatvorila uz težak i tup udarac, kao da je izašao iz trezora. Pošto je stavio stvari u prtljažnik „micubišija”, seo je za volan, upalio motor i – zaledio se sa rukom na menjaču. Iza vetrobrana, mali parking je nestao. Prodavnica oružja više nije bila tamo. Kao da je moćni čarobnjak bacio kletvu, sunčani dan je nestao. Hač se nalazio u dugačkom, jezivo osvetljenom tunelu. Bacio je pogled kroz prozore sa strane, okrenuo se da vidi zadnje, ali vizija ili halucinacija, šta god bi do vraga to moglo biti, obavijala ga je realistično kao što je to bio i parking. Kada se okrenuo napred, bio je suočen sa dugačkim nagibom u čijem centu su bile uskotračne železničke šine. Odjednom su kola počela da se kreću kao da ih voz gura uz to brdo. Hač je zaglavio nogu na pedali kočnice. Bez efekta. Zatvorio je oči, izbrojao do deset, slušajući kako mu srce udara sve jače svake sekunde i neuspešno se terajući da se opusti. Kad je otvorio oči, tunel je još bio tu. Isključio je motor kola. Čuo je kako se gasi. Kola su nastavila da se kreću. Tišina koja je usledila posle gašenja motora bila je kratka. Novi zvuk se podigao: klaketi-klak, klaketi-klak, klaketi-klak. Neljudski vrisak prolomio se sleva, i krajičkom oka, Hač je primetio preteći pokret. Naglo je okrenuo glavu prema njemu.

Na svoje zaprepašćenje, video je potpuno vanzemaljsku figuru, bledog belog puža veličine čoveka. Propeo se i vrisnuo na njega kroz okrugla usta puna oštrih zuba koji su se vrteli kao oštra sečiva u mašini za mlevenje otpadaka. Identična zver je vrisnula iz rupe u zldu tunela sa desne strane, i još više njih napred, a iza njih druga čudovišta drugih oblika, frfljajući, hučeći, režeći, cvileći dok ih je prolazio. Uprkos njegovoj dezorjentaciji i užasu, shvatio je da su groteskni likovi duž zidova tunela bile mehaničke zveri, ne stvarne. I kad mu je to saznanje ušlo u glavu, konačno je prepoznao poznati zvuk. Klaketi-klak, klaketi-klak. Nalazio se u zatvorenom rolerkosteru, još uvek u svojim kolima. Krećući se brzinom koja se smanjivala prema visokoj tački, sa strmoglavim padom ispred sebe. Nije se raspravljao sa samim sobom da li je ovo moguće, nije pokušao sebe da razdrma ili dovede k svesti. Prošao je odricanje. Shvatio je da ne mora da veruje u ovaj doživljaj da bi obezbedio njegov nastavak; on bi se nastavio verovao on u njega ili ne, tako da bi mu bolje bilo da stisne zube i progura to. To što je prošao odricanje, međutim, ne znači da je prošao i strah. Bio je totalno usran. Kratko je razmislio o tome da otvori vrata i izađe napolje. Možda bi to razbilo čini. Ali nije to pokušao zato što se bojao da ne bi, kad izađe napolje, bio na parkingu ispred prodavnice oružja, nego u tunelu, i da bi kola nastavila uzbrdo bez njega. Gubljenje kontakta sa njegovim malim crvenim „micubišijem” moglo bi biti nalik zalupljivanju vrata realnosti, osuđivanju sebe zauvek na viziju, bez izlaza, bez povratka. Kola su prošla pored poslednjeg mehaničkog monstruma. Dostigla su vrh trake koja se dizala. Proletela su kroz dvokrilna vrata. U tamu. Vrata su se zalupila iza njega. Auto je puzao napred, napred, napred. Naglo je propao kao kroz rupu bez dna. Hač je zavapio, i sa njegovim vapajem tama je nestala.

Sunčani prolećni dan se ponovo pojavio. Parking. Prodavnica oružja. Ruke su mu se tako zgrčile za volan da su ga bolele. Celog jutra, Vasago je bio više budan nego što je spavao. Ali kada se komirao, bio je opet na Stonogi, u toj slavnoj noći. U danima i nedeljama koje su usledile posle ubistva u Fentezi Vorldu, bez sumnje je dokazao sebi da je Gospodar tako što je zadržao gvozdenu kontrolu pred svojom opsesivnom željom da ubija. Samo sećanje na ubijanje bilo je dovoljno da prebrodi periodični pritisak koji je u njemu rastao. Na stotinu puta oživeo je u sebi senzualne detalje svake smrti, privremeno suzbijajući svoju vrelu potrebu. A saznanje da će ubiti ponovo, kad god to bude mogao da uradi bez pobuđivanja sumnje na sebe, bilo je dodatno ograničavanje njegovog samopovlađivanja. Nije ubio nikog više naredne dve godine. A onda, kada mu je bilo četrnaest, udavio je nekog dečaka u letnjem kampu. Klinac je bio manji i slabiji, ali pružio je dostojan otpor. Kada je pronađen kako pluta sa licem u vodi u jezeru, bila je to glavna priča u kampu do kraja meseca. Voda može biti uzbudljiva kao i vatra. Kada je imao šesnaest godina i vozačku dozvolu, ubio je dva prolaznika, stopera, jednog u oktobru, drugog par dana pred Dan zahvalnosti. Momak u novembru je bio sa koledža, i išao je kući za praznike. Ali onaj drugi je bio nešto drugo, predator koji je mislio da je nabasao na glupavog i naivnog srednjoškolca koji će mu pružiti malo zadovoljstva. Džeremi je koristio noževe na obojici. U sedamnaestoj, kad je otkrio satanizam, nije ga se mogao načitati, iznenađen što je otkrio da se njegova tajna filozofija slagala i poklapala sa tajnim kultovima. O, bilo je

relativno benignih oblika, propagiranih od strane kukavičkih slabića koji su samo tražili način da se zločesto igraju – izgovor za hedonizam. Ali, postojali su lakođe i pravi vernici, predani istini da je Bog propao u pokušaju da stvori ljude po svojoj slici, da je najveći deo čovečanstva bio ravan krdu stoke, da je sebičnost bila vredna divljenja, da je zadovoljstvo jedini cilj vredan pažnje, a da je najveće zadovoljstvo bilo brutalno sprovođenje moći nad drugima. Ultimativno pokazivanje moći, jedno privatno izdanje ga je u to uverilo, jeste uništavanje onih koji te sputavaju, a to znači kidanje veza porodične „ljubavi”. Knjiga je govorila da čovek mora, najnasilnije moguće, odbaciti celu hipokriziju pravila, zakona i plemenitih osećanja po kojima se drugi ljudi prave da žive. Primanje tog saveta k srcu je ono čime je zaradio svoje mesto u paklu, iz kojeg ga je njegov otac izvukao. Ali uskoro će ponovo biti tamo. Još par smrti, dve posebno, zaradiće mu povratak u zemlju tame i prokletih. Tavan je postajao sve topliji kako je dan odmicao. Nekoliko debelih muva je zujalo napred-nazad kroz njegovo senovito boravište, i neke od njih su se skrasile zauvek na nekoj od primamljivih, ali lepljivih mreža koje su se protezale na spojevima greda. Tada su se paukovi pomerili. U toplom, zatvorenom prostoru, Vasagovi snovi su postali dublji i žešći. Vatra i voda, sečivo i metak. Nailazeći iza ćoška od garaže, Hač je posegnuo između dve azaleje i otvorio poklopac od prekidača spoljnih svetala, Podesio je tajmer da bi sprečio da se svetla na stazama i u grmlju ugase u ponoć. Sada će ostati upaljena do zore. Zatvorio je metalnu kutiju, stao, i pogledao po tihoj, lepo doteranoj ulici. Sve je bilo u harmoniji. Svaka kuća je imala

krov od crepova u nijansama žutomrke, peščane i breskvine boje, a ne potpuno narandžasto-crvene kao na mnogim starijim kućama u Kaliforniji. Zidovi od gipsanog maltera su bili ofarbani u krem, ili neku drugu boju iz uskog opsega usklađenih pastelnih boja određenih od strane „Sporazuma, konvencija i ograničenja" koji su išli uz odobrenje tapije i hipoteke. Travnjaci su bili zeleni i skoro pokošeni, cveće je bilo lepo negovano, a drveće uredno potkresano. Bilo je teško poverovati da bi nezamislivo nasilje ikada moglo da upadne iz spoljnog sveta u tako urednu, naprednu zajednicu, i nepojmljivo da bi išta natprirodno moglo da se šunja ovim ulicama. Komšijska normalnost je bila tako čvrsta da se činila kao kameni bedem krunisan grudobranom, koji ih okružuje. Pomislio je, ne prvi put, da bi Lindzi i Regina mogle biti savršeno sigurne ovde, ali bez njega. Ako je ludilo napalo ovu tvrđavu normalnosti, on mu je otvorio vrata. Možda je on sam bio lud; možda njegovi uvrnuti doživljaji nisu bili ništa tako veliko kao vizije medijuma, već samo halucinacije nenormalnog uma. Kladio bi se u sve što ima da je normalan, iako ne bi mogao da odbaci tanku mogućnost da bi izgubio opkladu. U bilo kom događaju, bio on normalan ili ne, on je bio provodnik za nekakvo nasilje koje bi moglo da se sruči na njih, i možda bi im bilo bolje ako bi otputovale na neko vreme, postavile neku razdaljinu između sebe i njega dok se ovo ludilo ne reši. Njihov odlazak se činio mudrim i odgovornim, izuzev što mu je taj mali glas iznutra govorio da to ne radi. Imao je groznu slutnju, ili je to bilo više od slutnje, da ubica neće krenuti na njega, nego na Lindzi i Reginu. Ako one odu negde, samo Lindzi i devojčica, taj ubilački monstrum će ih pratiti. ostavljajući Hača da sam čeka obračun koji se neće dogoditi. U redu, onda moraju da se drže zđjedno. Kao porodica. Da padnu ili se uzdignu kao jedan. Pre nego što je otišao da pokupi Reginu iz škole, sporo je

prošao krug oko kuće, tražeći propuste u njenoj odbrani. Jedini koji je pronašao bio je nezaključan prozor na zadnjem zidu garaže. Reza je odavno popustila i on je nameravao da je popravi. Uzeo je alat iz jednog ormana u garaži i poradio na mehanizmu dok reza nije sigurno sela u ležište. Kao što je ranije rekao Lindzi, on nije mislio da bi čovek iz njegovih vizija mogao da dođe već večeras, verovatno ne ni ove nedelje, možda ne ni za mesec dana ili još duže, ali na kraju će doći. Čak i ako se ta neželjena poseta očekivala za nekoliko dana ili nedelja, bio je dobar osećaj biti spreman. 2 Vasago se probudio. I bez otvaranja očiju znao je da noć stiže. Mogao je osetiti zalazeće sunce kako se kotrlja sa sveta i klizi preko ivice horizonta. Kada je otvorio oči, poslednje opadajuće svetlo koje je dolazilo kroz ventilaciju na tavanu potvrdilo je da se talasi noći polako dižu. Hač je otkrio da nije nimalo lako voditi normalan kućni život dok čekaš da te pogodi užasavajuća, možda čak i krvava vizija, tako moćna da će izbrisati stvarnost za sve vreme svog trajanja. Bilo je teško sedeti u svojoj trpezariji, smešiti se, uživati u hrani, špagetama sa parmezanom, zadirkivati, šegačiti se i kikotati sa mladom damom sa ozbiljnim sivim očima, kada razmišljaš o napunjenoj sačmari sakrivenoj u uglu iza „koromandel” paravana ili pištolju u kuhinji na vrhu frižidera, iznad linije na kojoj može da ga vidi mala devojčica. Pitao se kako će čovek u crnom ući kada dođe. Po noći, to je sigurno. Izlazio je samo noću. Nisu morali da brinu da će

krenuti za Reginom u školu. Ali, da li će smelo da zazvoni na vratima ili prepredeno da zakuca, dok su još budni i sa svim svetlima popaljenim, nadajući se da će ih uhvatiti nespremne u učtivo vreme, kad bi mogli da pomisle da ih komšija zove? Ili će čekati da zaspu, sa ugašenim svetlima, i pokušati da se provuče pored njihove odbrane i ubije ih nesvesne? Hač je poželeo da imaju alarmni sistem, kao što imaju u radnji. Kada su prodali staru kuću i preselili se na novo mesto posle Džimijeve smrti, trebalo je da pozovu Brinkove odmah. Vredni antikviteti su krasili svaku sobu. Ali najveći deo vremena otkad im je Džimi oduzet nije im se činilo važnim ako bi im bilo šta, ili sve ostalo, bilo takođe oduzeto. Za sve vreme večere Lindzi je bila glavna. Pojela je gomilu špageta kao da ima apetit, što je bilo nešto što Hač nije mogao da postigne, i ispunjavala je njegova česta zabrinuta ćutanja brbljanjem koje je zvučalo prirodno, čineći sve što je mogla da očuva osećaj obične večeri kod kuće. Regina je imala dovoljnu moć opažanja da bi znala da nešto nije u redu. I iako je bila dovoljno čvrsta da podnese skoro sve, bila je takođe i zaražena hroničnom sumnjom u samu sebe, koja će je verovatno dovesti do toga da njihovu napetost protumači kao nezadovoljstvo sa njom. Ranije su Lindzi i Hač već raspravljali šta bi mogli đa kažu devojčici o situaciji sa kojom su suočeni, a da je ne uplaše više nego što je neophodno. Odgovor je izgleda bio: ništa. Bila je sa njima samo dva dana. Nije ih poznavala dovoljno da bi joj bacili ovu ludačku stvar na pleća. Saslušala bi sve o Hačovim lošim snovima, njegovim halucinacijama na javi, oprljenom časopisu, ubistvima, o svemu tom, i zaključila bi da je poverena na čuvanje paru ludaka. U svakom slučaju, u ovoj fazi nije ni bilo neophodno da se klinka upozori. Mogli su da paze na nju; to su se zakleli da će uraditi.

Haču je bilo teško da poveruje da se pre samo tri dana problem njegovih učestalih noćnih mora nije činio dovoljno važnim da bi odgodili sudsko usvajanje. Ali Honel i Kuper tada nisu bili mrtvi, a natprirodne sile su izgledale kao materijal za jeftine filmove i priče iz “Zone sumraka". Na pola večere čuo je buku u kuhinji. Škljocanje i grebanje. Lindzi i Regina su vodile intenzivan razgovor o tome da li je Nensi Dru, devojka detektiv iz brojnih knjiga, bila glupača, što je Regina smatrala, ili je bila pametna i smela devojka za svoje vreme, ali zastarela kada se pogleda sa modernog stanovišta. Ili su bile previše obuzete svojom debatom da bi čule buku iz kuhinje, ili nje nije ni bilo, i on ju je umislio. „Izvinite me”, rekao je, ustajući od stola, „odmah se vraćam.” Odgurnuo je vrata i ušao u veliku kuhinju i sumnjičavo je pogledao. Jedini pokret u napuštenoj prostoriji je bila nejasna traka pare koja se još dizala iz rupe između smaknutog poklopca i posude sa vrućim sosom za špagete koja je stajala na keramičkom podmetaču na pultu pored šporeta. Nešto je tupo i prigušeno lupilo u dnevnoj sobi, koja je imala oblik slova L i koja se otvarala prema kuhinji. Sa mesta na kojem je stajao mogao je da vidi samo deo te sobe, ali ne i celu. Krenuo je tiho preko kuhinje i kroz zasvođen prolaz, uzimajući “brauning” sa vrha frižidera dok je prolazio. Dnevna soba je bila takođe napuštena. Ali bio je siguran da drugi zvuk nije uobrazio. Stao je za trenutak, gledajući okolo zbunjeno. Koža mu je bridela, i on se okrenuo prema kratkom hodniku koji je vodio od dnevne sobe do predvorja. Ništa. Bio je sam. Pa zašto se onda osećao kao da neko drži kocku leda na njegovom vratu? Oprezno se kretao po hodniku dok nije došao do

garderobera za jakne. Vrata su bila zatvorena. Direktno preko puta hodnika se nalazio ženski toalet. I ta vrata su bila zatvorena. Osećao je da ga predvorje privlači, i bio je sklon da veruje svom osećaju i da nastavi, ali nije želeo da ostavi nijedna od ovo dvoje zatvorenih vrata iza sebe. Kada je trzajem otvorio vrata plakara, odmah je video da tu nikog nema. Osetio se glupo sa pištoljem ispred sebe i upirući ga u ništa sem par kaputa na vešalicama, igrajući se policajca iz filmova, ili tako nečeg. Bolje mu je da se nada da mu ovo nije poslednja uloga. Ponekad, kad priča to zahteva, dobrog momka ubiju na kraju. Proverio je i ženski toalet, takođe ga našao praznog, i produžio u predvorje. Neobjašnjivi osećaj ga je još pratio, ali ne jako kao malopre. Predvorje je bilo prazno. Bacio je pogled na stepenice, ali ni na njima nije bilo nikog. Pogledao je u drugu dnevnu sobu. Nikoga. Mogao je da vidi ćošak trpezarijskog stola kroz zasvođeni prolaz na kraju sobe. Iako je mogao da čuje Lindzi i Reginu kako još uvek raspravljaju o Nensi Dru, nije mogao da ih vidi. Proverio je i sobu za razonodu, koja je takođe bila iza predvorja. I toalet u toj sobi. I prostor za kolena ispod stola. Nazad u predvorju je proverio ulazna vrata. Bila su zaključana, kao što je i trebalo da budu. Ne valja. Ako je već bio toliko nervozan, šta će, za ime božije, biti za par dana ili nedelja? Lindzi će morati da ga skida sa plafona samo da mu da jutarnju kafu. Pa ipak, prolazeći istu rutu u povratku, zastao je u prvoj dnevnoj sobi da pogleda iza klizećih staklenih vrata koja su izlazila na zadnje dvorište. Bila su zaključana, sa šipkom protiv provalnika pravilno ubačenom u šinu na podu. Kad se našao opet u kuhinji, proverio je vrata koja su vodila u garažu. Bila su otključana, i on je ponovo osetio kao da mu pauci pužu po skalpu.