Din Kunc - Skroviste

kreativnog uzbuđenja imao poteškoća da je shvati. Najzad je progovorio: „Kartica? Ma, ne. Gotovina, hvala, gospođo." Kada je izvadio novčanik, nije ga osećao kao novčanik, već je imao utisak kao da drži jedno od Bambinih ušiju. Kada je prstom prevukao gore-dole po glatkoj koži, on nije osećao ono što je tamo bilo, već nešto drugo što će, možda, uskoro biti dostupno njegovom milovanju: fino oblikovane ivice hrskavice koja čini ušnu školjku i zavojnicu, graciozne zavijutke kanala koji su usmeravali zvučne talase unutra prema bubnoj opni. Zatim je shvatio da mu se konobarica ponovo obraćala, saopštavajući mu cenu pića koje je naručio, a onda je primio k svesti da je to bio već drugi put da je to govorila. Već neko vreme je prstima dodirivao svoj novčanik, dugačkih i slasnih nekoliko sekundi, sanjareći o smrti i izopačavanju. Izvukao je šuštavu novčanicu i ne pogledavši je pružio je konobarici. „Ovo je stotka“, rekla je. „Zar nemate ništa sitnije?" ,,Ne, gospođo, oprostite", rekao je, sada već nestrpljiv da je se otarasi, ,,to je to.“ „Moraću da odem do bara da usitnim." „Dobro, šta god. Hvala vam, gospođo." Kada se odmakla od stola, usredsredio se ponovo na četiri mlade žene – samo da bi video da su odlazile. Približavale su se vratima, navlačeći kapute dok su izlazile. Počeo je da se diže, s namerom da krene za njima, ali se zaledioo u mestu kada je čuo sebe kako izgovara: „Lindzi". On nije glasno izgovorio to ime. Niko u baru nije čuo da ga je izrekao. On je bio jedini ko je odreagovao, a njegova reakcija ga je u potpunosti zatekla. Na trenutak je oklevao sa jednom rukom položenom na sto a drugom na rukohvat stolice, u polustajaćem položaju. Dok je bio paralisan u toj kolebljivoj pozi, četiri mlade žene

napustiše bar. Bambi ga je sada manje zaokupljala od tajanstvenog imena – „Lindzi" – tako da je ponovo seo. Nije poznavao nikoga ko se zove Lindzi. Nikada nije poznavao nikoga ko se zvao Lindzi. Nije bilo nikakvog smisla u tome da iznenada glasno izgovori to ime. Pogledao je kroz prozor u luku. Na stotine miliona dolara egoističnog zadovoljstva se uzdizalo i spuštalo, talasalo tamoamo na uzburkanoj vodi. Nebo bez sunca je predstavljalo još jedno more odozgo, isto tako hladno i nemilosrdno kao i ono dole. Vazduh je bio ispunjen kišom nalik na milione sivih i srebrnih niti, kao da je priroda pokušavala da prišije okean za nebesa i tako zbriše uzani međuprostor gde je obitavao život. Pošto je imao iskustvo živog bića, zatim mrtvaca, a sada i živog mrtvaca, video je sebe kao najsavršeniju egzistenciju, nekog ko je iskusniji više nego što se može nadati da će biti bilo koji čovek rođen iz utrobe žene. Smatrao je da u svetu više nije bilo nikakvih novina za njega, da nije bilo ničeg više što je trebalo da sazna. A sada, ovo. Prvo napad u automobilu: Nečeg ima tamo! A sada: Lindzi. Ova dva iskustva su se razlikovala, jer drugi put nije čuo nikakav glas u svojoj glavi, a ime je bilo izgovoreno njegovim dobro poznatim glasom, a ne nekim nepoznatim. Ali, oba ova događaja su bila čudnovata, tako da je znao da su povezana. Dok je zurio u usidrene čamce, luku i mračan svet iza njih, sve mu se činilo mnogo misterioznijim nego bilo šta što je iskusio već duže vreme. Dohvatio je čašu sa rumom i ,,koka-kolom“. Uzeo je dugačak gutljaj. Kada je spuštao piće, izgovorio je: „Lindzi". Čaša je zazvečala o sto, i malo je falilo da je prevrne, jer ga je ime ponovo zateklo. Nije ga izgovorio glasno da bi proučio njegovo značenje. Umesto toga je iskrslo iz njega kao i

prethodni put, sa malo više zadihanosti ovog puta i nekako glasnije. Zanimljivo. Ovaj klub kao da je bio čarobno mesto za njega. Odlučio je da se zadrži tu još neko vreme i da sačeka da vidi šta će se sledeće dogoditi. Kada je konobarica prišla da mu uruči kusur, rekao je: „Molim vas još jedno piće, gospođo." Pružio joj je novčanicu od dvadeset dolara. „Ovo će biti dovoljno i, molim vas, zadržite ostatak novca.“ Zadovoljna bakšišem, požurila je prema baru. Vasago se ponovo okrenuo ka prozoru, ali je ovog puta posmatrao sopstveni odraz u staklu umesto luke koja se nalazila napolju. Slaba svetlost kluba je bacala nedovoljno bljeska na prozorsko staklo da bi mogao da vidi svoj detaljan odraz. U tom mračnom ogledalu, njegove naočare za sunce nisu prikazivale dovoljno jasno. Izgledalo je kao da njegovo lice poseduje dve zjapeće očne duplje, kao u ogoljene lobanje. Taj odraz mu se dopadao. Hrapavim šapatom, nedovoljno glasnim da privuče pažnju prisutnih u klubu, ali sa više žurbe nego ranije, izgovorio je: „Lindzi, ne!" Ovaj ispad nije predosetio ništa više nego prethodna dva, ali ga nije uznemirio. Brzo se privikao na ova tajanstvena događanja, pokušavajući da ih odgonetne. Ništa ga nije moglo na duže iznenaditi. Na kraju krajeva, on je već bio u paklu, iz kojeg se vratio; kako u pravom paklu, tako i u onom ispod kuće strave, tako da ga upadice nestvarnog u stvarni život nisu plašile. Popio je svoj treći rum sa ,,koka-kolom“. Kada je prošlo više od sat vremena tokom kojih nije došlo do daljeg razvoja situacije i kada je barmen saopštio da uskoro zatvaraju, Vasago je otišao.

Potreba je još uvek vladala njime, potreba da ubije i stvara. Bila je to opaka vrelina u njegovoj utrobi koja nije imala nikakve veze sa rumom, jedna tako čelična napetost u grudima da je njegovo srce moglo da bude satni mehanizam sa oprugom navijenom do tačke rasprsnuća. Poželeo je da je krenuo za ženom srnećih očiju koju je prozvao Bambi. Da li bi joj otklonio uši nakon konačnog usmrćenja – ili bi to uradio dok bi još bila živa? Da li bi bila sposobna da razume umetnički izraz koji bi stvarao zašivanjem njenih usana preko punih usta? Verovatno ne bi. Niko do sada nije bio dovoljno oštrouman ili pronicljiv da poštuje njegov jedinstveni talenat. Stajao je neko vreme na kiši, na gotovo pustom parkingu, i puštao da ga natapa i otkloni barem delić plamena njegove opsesije. Skoro je bilo dva sata izjutra. Nije ostalo dovoljno vremena pre nego što nastupi zora da bi se pozabavio lovom. Moraće da se vrati u svoje skrovište bez novog uzorka za svoju kolekciju. Ako je mislio da se naspava tokom sledećeg dana i bude spreman za lov naredne noći, morao je da se oslobodi svog plamtećeg kreativnog poriva. Najzad je počeo da drhti. Vrelina iznutra je popustila pred nemilosrdnom hladnoćom. Podigao je jednu ruku i dodirnuo obraz. Lice mu je bilo hladno, ali su mu prsti bili još hladniji, nalik na mermernu šaku statue Davida, kojoj se divio u memorijalnom vrtu Forest Lon groblja kada je još uvek pripadao živima. To je već bilo bolje. Dok je otvarao vrata automobila, pogledao je još jedared oko sebe u kišnu noć. Ovoga puta je svojevoljno rekao: „Lindzi?" Nije bilo odgovora. Ko god da je ona bila, još joj nije bilo suđeno da ukrsti svoj put sa njegovim.

Moraće da bude strpljiv. Bio je zaokupljen tajanstvenošću, a samim tim je bio fasciniran i radoznao. Ali, što god da je trebalo da se dogodi, dogodiće se kada mu bude vreme. Jedna od vrlina mrtvih je bilo strpljenje, i bez obzira na to što je bio još uvek poluživ, znao je da unutar sebe može da pronađe snagu koja bi odgovarala strpljenju pokojnih. 18 Bio je utorak rano izjutra, samo sat vremena nakon svanuća, i Lindzi više nije mogla da spava. Osećala je bol u svakom mišiću i zglobovima, i bez obzira na to koliko je spavala, ništa nije moglo vidno da umanji njenu iscrpljenost. Nije želela da pije sedative. Ne mogavši više da izdrži, insistirala je da je odvedu u Hačovu sobu. Medicinski tehničar se posavetovao sa Jonasom Nijbernom, koji je još uvek bio u bolnici, a onda odvezao Lindzi na kolicima niz hodnik, pa u sobu 518. Tamo se nalazio Nijbern, crvenih očiju i izgužvan. Posteljina na krevetu najbližem vratima nije bila zategnuta, već naborana, i izgledalo je da je doktor barem jedared tokom noći prilegao. Do sada je Lindzi saznala dovoljno o Nijbernu – nešto od njega, a mnogo toga i od bolničarke – da zna da je bio lokalna legenda. Bio je prilično tražen kardiovaskularni hirurg, ali je u poslednje dve godine, pošto je izgubio ženu i dvoje dece u nekoj užasnoj nesreći, posvećivao mnogo manje vremena hirurgiji nego medicini oživljavanja. Njegova predanost poslu je bila i suviše očigledna da bi se mogla nazvati samo posvećenjem. Ona je više ličila na opsesiju. U jednom društvu koje se batrgalo da se iskobelja iz tridesetogoodišnjeg samopovlađivanja i isticanja sebe u prvi plan, nije bilo teško diviti se čoveku koji je bio tako nesebično predan kao Nijbern, i izgledalo je da mu se svi dive.

Lindzi mu se prva divila. Na kraju krajeva, on je spasao Hačov život. Njegova premorenost, koju su odavale samo krvave oči i izgužvana odeća, nije uticala na to da Nijbern okretno pomeri zavesu koja je opkoljavala krevet najbliži prozoru. Uhvatio je dršku na Lindzinim kolicima i odvezao je do kreveta na kojem je ležao njen muž. Oluja je tokom noći utihnula. Jutarnje sunce je sijalo kroz proreze na venecijanerima, šarajući čaršave i ćebad senkama i zlatnom svetlošću. Hač je ležao ispod veštačke tigrove kože, a samo su mu jedna ruka i lice bili otkriveni. Iako mu je koža bila istačkana istovetnom tigrastom kamuflažom kao i prekrivači, njegovo izrazito bledilo je bilo očigledno. Sedeći u kolicima, posmatrala je Hača pod čudnim uglom kroz rešetke na krevetu. Lindzi je osetila neprijatnost u stomaku kada je ugledala ružnu posekotinu koja je bila ušivena na njegovom čelu. Da nije bilo dokaza života na kardiološkom monitoru i jedva vidijivim usponima i padovima Hačovih grudi dok je disao, pretpostavila bi da je mrtav. Ali, on je bio živ, živ, i osetila je grč u grudima i grlu koji je prethodio suzama podjednako sigurno kao što je i munja označavala nadolazeći grom. Sama pomisao na suze ju je iznenadila, te je počela ubrzano da diše. Od trenutka kada se njihova ,,honda“ survala preko ivice u ponor, Lindzi je kroz sva fizička i emotivna iskušenja od prethodne noći prošla bez plakanja. Nije se ponosila svojim stoicizmom; jednostavno je bila takva. Ne, nije istina. Jednostavno je takvom morala da postane dok se Džimi borio sa rakom. Od dana kada je uspostavljena dijagnoza, pa sve do kraja, njenom dečaku je trebalo devet meseci da umre, isto onoliko koliko je njoj bilo potrebno da ga s ljubavlju oblikuje u

svojoj utrobi. Svakog dana tokom njegovog umiranja, Lindzi nije želela ništa više nego da se sklupča u krevetu, prekrije ćebetom preko glave i plače, samo da dopusti suzama da teku sve dok i poslednja kap vlage ne bi iscurela iz njenog tela, sve dok se ne sasuši, pretvori u prašinu i prestane da postoji. Jeste plakala, u početku. Ali, njene suze su plašile Džimija, a onda je shvatila da je bilo kakvo ispoljavanje unutrašnjih osećanja bilo nepošteno samopovlađivanje. Čak i kada bi plakala u osami, Džimi bi to kasnije znao; oduvek je imao dobru sposobnost opažanja i bio je i previše senzibilan za svoje godine, a činilo se da ga je bolest učinila još svesnijim svega onoga što se događalo oko njega. Važeća teorija u pogledu imunologije je stavljala akcenat na važnost pozitivnog stava, smeha i vere kao glavnih oružja u borbi protiv smrtonosnih bolesti. Tako je, dakle, naučila da prikriva užas od same pomisli da ga može izgubiti. Pružala mu je smeh, ljubav, veru, hrabrost – a nikada nijedan razlog da on posumnja u njeno uverenje da će se izboriti sa malignom bolešću. Do trenutka kada je Džimi umro, Lindzi je tako uspešno suzbijala suze da ih nije mogla tek tako ponovo nagnati da krenu. Poricanjem činjenice da će joj suze možda pružiti olakšanje, sunovratila se u očaj. Izgubila je na težini – pet, sedam, deset kilograma – sve dok se nije iscrpela. Nije se osvrtala na to što joj je kosa bila prljava, što nije vodila računa o svom izgledu ili što nije peglala odeću koju je oblačila. Ubeđena u to da je izdala Džimija, da ga je ohrabrivala da joj se prepusti da bi se samo pokazalo kako nije bila ni u kom pogledu posebna da bi mu pomogla da se otarasi bolesti, smatrala je da nije zasluživala da uživa u hrani, svom izgledu, knjizi, filmu, muzici, ni u čemu. Najzad, uz mnogo strpljenja i pažnje, Hač joj je pomogao da uvidi da je njeno insistiranje da preuzme odgovornost za čin sudbine, na neki način, bila bolest kao što je to bio i Džimijev rak.

Iako još uvek nije mogla da plače, iskobeljala se iz psihološke rupe koju je sama sebi iskopala. Od tada je, međutim, živela na ivici, u neizvesnoj uravnoteženosti. A sada su njene prve suze u tako dugačkom vremenskom periodu bile iznenađujuće, uznemirujuće. Pekle su je oči, žarile. Vid joj je bio pomućen. U neverici je podigla drhtavu ruku ne bi li dotakla toplu putanju suza. Nijbern je izvukao jednu papirnu maramicu iz kutije na noćnom stočiću i pružio joj je. Ta neznatna pažnja ju je i previše dirnula, te je zajecala. „Lindzi..." S obzirom na to da mu je grlo bilo ozleđeno usled teškog iskušenja, glas mu je bio promukao, jedva nešto više od šapata. Ali, ona je svejedno odmah znala ko joj se obratio, i da to nije bio Nijbern. Užurbano je obrisala maramicom oči i sagnula se napred u kolicima sve dok joj čelo nije dodirnulo hladnu rešetku kreveta. Hačova glava je bila okrenuta ka njoj. Oči su mu bile otvorene, i gledale su bistro, živahno. ,,Lindzi...“ Pronašao je malo snage da izvuče svoju desnu ruku ispod prekrivača i pruži je prema njoj. Posegnula je za njom između rešetaka. Prihvatila je njegovu ruku. Njegova koža je bila suva. Tanak sloj zavoja je bio zavijen oko njegovog izguljenog dlana. Bio je preslab da bi je stisnuo jače za ruku od jedva primetnog stiska koji joj je pružio, ali je zato bio topao, blagosloveno topao, i živ. ,,Ti plačeš“, rekao je Hač. I jeste plakala, više nego ikada, bila je to prava oluja suza; ali kroz nju mu se smeškala. Žalost nije uspela da oslobodi njene prve suze tokom tih pet užasnih godina, ali ih je zato radost odrešila. Plakala je od sreće, što je bilo u redu,

zaceljujuće. Osetila je kako dugo zadržavana napetost u njenom srcu popušta, kao da su čvornate izrasline starih rana počele da se raspliću, samo zato što je Hač bio živ, bio mrtav, ali sada opet živ. Ako čudo nije moglo da usreći, šta je onda moglo? Hač je rekao: „Volim te.“ Oluja suza postade poplava, o bože, okean, i čula je sebe kako mu uzvraća “Volim te“, a onda je osetila Nijbernovu ruku na svom ramenu koja ju je tešila, još jedna mala pažnja koja se činila ogromnom, što je učinilo da zaplače još jače. Ali, smejala se dok je ridala, i videla je da se i Hač, takođe, smeši. ,,U redu je“, rekao je promuklo Hač. „Najgore... je prošlo. Najgore je... sada za nama...“ 19 Tokom dnevnih sati, kada se sklanjao od sunčevih zraka, Vasago je parkirao ,,kamara“ u podzemnoj garaži koja je nekada bila ispunjena električnim vagonima, kolicima i kamionima koje je koristila služba za održavanje luna-parka. Sva ova vozila su odavno nestala, vraćena poveriocima. ,,Kamaro“ je stajao sam u samom središtu vlažnog prostora bez ijednog prozora. Vasago se iz garaže spustio niz široke stepenice – liftovi nisu radili već godinama – na jedan još dublji podzemni nivo. Čitav park je bio izgrađen na podrumu koji se nekada sastojao iz odeljenja za obezbeđenje, sa mnoštvom video-monitora koji su prikazivali svakl kutak zemljišta, kontrolnog centra odakle se upravljalo vozilima, koji je bio još kompleksnija jazbina visoke tehnologije, sačinjena od kompjutera i monitora, radionica, električnih radnji, kafeterija za zaposlene, svlačionice i ormana za stotine kostimiranih radnika koji su radili po smenama, ambulante, kancelarija i mnogo toga još.

Vasago je prošao pored vrata tog nivoa bez zastajkivanja i nastavio da se spušta do još nižeg dela podruma, na samom dnu čitavog kompleksa. Čak i usred suvog zemljišta južne Kalifornije, betonski zidovi su na toj dubini lučili vlažni, krečni miris. Nije bilo pacova koji bi se raštrkavali pred njim, kako je očekivao tokom prvog spuštanja u to carstvo, pre mnogo meseci. Uopšte nije ni video pacove, nigde, tokom svih ovih nedelja u kojima je krstario mračnim hodnicima i tihim sobama tog prostranog zdanja, iako mu ne bi smetalo da mu prave društvo. On je voleo pacove. Oni su bili strvinari, bekrije truleži, grabeži-čuvarkuće koji su raščišćavali ostatke smrti. Možda nisu izvršili najezdu na podrume luna-parka jer je, nakon zatvaranja, ovo mesto bilo potpuno prazno. Samo beton, plastika i metal, ništa što bi se raspadalo bakteriološkim putem, čime bi se pacovi hranili. Bilo je tu i prašine, i malo zgužvanog papira tu i tamo, ali je u svakom drugom pogledu bilo sterilno kao i orbitalna svemirska stanica i nije privlačilo glodare. Možda će konačno pacovi pronaći njegovu kolekciju u Paklu, na dnu kuće strave, i pošto se budu pogostili, raštrkaće se naokolo. Onda bi imao odgovarajuće društvo tokom dnevnih sati, kada nije mogao da rizikuje i izađe napolje. Na dnu četvrtog i poslednjeg dela stepeništa, dva nivoa ispod podzemne garaže, Vasago je prošao kroz jedan dovratak. Nije bilo vrata, kao što je bio slučaj sa svim vratima u ovom kompleksu, jer su ih iščupali lopovi i prodali ih po nekoliko dolara po komadu. Iza toga se nalazio tunel širok šest metara. Patos je bio ravan, sa žutom prugom ofarbanom duž središta, kao da je u pitanju bio autoput – što je i bio, na neki način. Betonski zidovi su se krivili sa obe strane, formirajući plafon. Deo tog najnižeg nivoa je bio sačinjen od skladišta u kojima su se nekada držale velike količine zaliha. Čaše od

stiropora i kutije za hamburgere, kartonska pakovanja za kokice i fišeci za pomfrit, papirne salvete i malene folijumske kese kečapa i senfa za sijaset tezgi sa brzom hranom koje su se nalazile svud unaokolo. Formulari za kancelarije. Paketi veštačkog đubriva i konzerve insekticida za radnike na zelenim površinama. Sve to – i sve ostalo što je bilo neophodno jednom malom gradu – već je odavno bilo uklonjeno. Prostorije su bile prazne. Mreža tunela je povezivala skladišta sa liftovima koji su vodili gore, ka glavnim atrakcijama parka i restoranima. Roba se donosila – a majstori prevozili – kroz čitav park a da nije bilo neophodno da se uznemiravaju gosti i da se remeti fantazija za koju su platili. Svakih tridesetak metara su bili ispisani brojevi na zidovima koji su označavali put, a na raskršćima su se nalazile čak i oznake sa strelicama koje su davale direktne smernice: <- Kuća duhova <- Restoran „Planinska koliba" Kosmički točak -> Big Fut planina -> Vasago je skrenuo desno na sledećoj raskrsnici, levo na drugoj iza toga, a onda ponovo desno. Čak i da mu njegov neverovatan vid nije omogućavao da vidi na tim mračnim sporednim putevima, mogao je da prati put koji je želeo, jer je do sada već upoznao isušene arterije mrtvog parka isto tako dobro kao i konture sopstvenog tela. Najzad je stigao do znaka – POGON KUĆE STRAVE – kraj lifta. Vrata lifta više nisu postojala, kao ni kabine i mehanizam lifta, koji su bili prodati kao delovi ili staro gvožđe. Ali je okno lifta ostalo, spušteno nekih metar ispod poda tunela. Nagore od okna se nalazilo pet spratova mraka: od nivoa na

kojem je bilo obezbeđenje, kontrola vožnje i kancelarije parka, pa do najnižeg nivoa kuće strave gde je držao svoju kolekciju, a zatim do drugog i trećeg sprata te atrakcije. Skliznuo je preko ivice na dno okna lifta. Seo je na stari dušek koji je doneo da bi svoje skrovište učinio još udobnijim. Kada je zabacio glavu unazad, mogao je da vidi samo nekoliko spratova unutar neosvetljenog okna. Zarđale čelične prečage servisnih merdevina su iščezavale u tmini. Ako bi se merdevinama popeo na najniži nivo kuće strave, našao bi se u servisnoj prostoriji iza zidina ,,Pakla“, odakle se prilazilo mašineriji za upravljanje gondolama sa lančanim pogonom i gde su one bile popravljane – pre nego što su zauvek odnešene odatle. Jedna vrata koja su vodila iz te odaje, skrivena betonskom stenom, otvarala su se u sada osušeno jezero Hada, odakle se Lucifer uzdizao. Nalazio se na najdubljoj tački svog skrovišta, nekih metar niže od dva sprata ispod ,,Pakla“. Tamo se osećao kao kod kuće, koliko god je to bilo moguće da se bilo gde oseća tako. Napolju, u svetu živih, kretao se pun samopouzdanja jednog tajnog gospodara univerzuma, ali se nikada nije osećao kao da tamo istinski pripada. Iako se, zapravo, više ničega nije bojao, neki tračak uznemirenosti ga je spopadao tokom svakog minuta koji bi proveo van praznih tamnih hodnika i zagrobnih odaja svog skrovišta. Nakon nekog vremena je otvorio poklopac otpornog plastičnog hladnjaka sa obodom od stiropora, u kojem je držao konzerve sa gaziranim sokovima. Oduvek je voleo da pije gazirane sokove. Bilo mu je i suviše komplikovano da u hladnjaku drži led, tako da je pio toplu sodu. Nije mu smetalo. U hladnjaku je, takođe, držao grickalice: ,,mars“ čokoladice, buter od kikirikija ,,klark“ čokoladice, kesicu čipsa, pakovanja krekera sa buterom od kikirikija i sira i nekoliko vrsta

keksova. Kada je stupio na granično područje, nešto se dogodilo sa njegovim metabolizmom; činilo se da je mogao da jede sve što poželi a da se nimalo ne ugoji ili dobije masne naslage. A, ono što je voleo da jede, iz nekog razloga koji nije najbolje razumeo, bilo je sve ono što je voleo da jede dok je još bio dete. Otvorio je konzervu i uzeo jedan dugačak topao gutljaj. Uzeo je jedan keks iz kesice. Pažljivo je odvojio dve čokoladne oblande, a da ih ni malo nije oštetio. Krug sa belim kremom se zalepio samo na oblandu koja se nalazila u njegovoj levoj ruci. To je značilo da će biti bogat i slavan kada odraste. Da se krem zalepio za oblandu u njegovoj desnoj ruci, to bi označavalo da će biti slavan ali ne zasigurno i bogat, što je značilo da je mogao da postane bilo ko, rokenrol zvezda ili ubica predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Ako bi se kojim slučajem krem zalepio za obe oblande, to je značilo da treba da pojedete još jedan keks ili, u suprotnom, rizikujete da nemate nikakvu budućnost. Dok je lickao slatki krem, puštajući ga da se polako topi na njegovom jeziku, zurio je u prazno okno lifta i razmišljao kako je bilo zanimljivo da je za svoje skrovište izabrao napušteni luna-park iako je svet nudio tako puno mračnih i usamljenih mesta među kojima je mogao da bira. On je bio u ovom luna-parku nekoliko puta kao dete, onda kada je park radio, tačnije pre nekih osam godina, kada je njemu bilo dvanaest, malo više od godinu dana pre nego što je bio zatvoren. Te najznačajnije večeri njegovog detinjstva, upravo ovde je počinio svoje prvo ubistvo, otpočinjući svoju dugačku romansu sa smrću. A, sada se vratio. Polizao je poslednje ostatke krema. Pojeo je prvu čokoladnu oblandu. Pojeo je i drugu. Uzeo je još jedan keks iz kesice. Pijuckao je topli gazirani sok. Poželeo je da je mrtav. Potpuno mrtav. To je bio jedini

način da započne svoju egzistenciju na Drugoj strani. ,,Da su želje goveda", rekao je, „jeli bismo bifteke svakog dana, zar ne?“ Pojeo je i drugi keks, završio sa ispijanjem soka a onda se ispružio na leđa da spava. Spavao je i sanjao. Bili su to čudni snovi o ljudima koje nikada nije video, mestima na kojima nikada nije bio, događajima kojima nikada nije prisustvovao. Svuda oko njega se nalazila voda, delići plutajućeg leda, sneg koji veje nošen jakim vetrom. Žena u kolicima, smeje se i plače u isto vreme. Bolnički krevet prošaran senkama i prugama zlatnih sunčevih zraka. Žena u kolicima, smeje se i plače. Žena u kolicima, smeje se. Žena u kolicima. Žena.

Drugi deo PONOVO ŽIV U pojedinim oblastima života, žetva katkad zadocni, Kada pomislimo da je zemlja stara I ne vidimo nikakvog svetovnog razloga Da se pridignemo na rad u osvit zore, I zaposlimo mišiće svoje. Sa zimom na našem pragu i prohujalom jeseni, Čini se najboljim samo se odmarati, odmarati. Ali, ispod tih zamrznutih zimskih polja, Iščekuje prikriveno semenje godišnjih doba Nerođeno, te tako srce održava nadu Koja leči sve bolne rane. U pojedinim oblastima života, žetva. — Knjiga neizmernih tuga

Četiri 1 Hač se osećao kao da je skliznuo unazad u četrnaesti vek, i kao da je bio optuženi bezbožnik kome inkvizicija sudi na život ili smrt. Dva sveštenika su bila prisutna u kancelariji punomoćnika. Iako je bio srednje visine, otac Himines je odavao utisak mnogo višeg čoveka, sa gavran-crnom kosom i još tamnijim očima, u crnoj svešteničkoj odori sa rimskim kolarom. Stajao je leđima okrenut prozorima. Nežno njišuće palmine grane i plavo nebo Njuport Biča iza njega nisu dovoljno razvedravali atmosferu u kancelariji u kojoj su se okupili, obloženoj mahagonijem i ispunjenoj antikvitetima. Himinesov lik je izgledao preteće. Otac Djuran, još uvek u svojim dvadesetim godinama i možda dvadeset pet godina mlađi od oca Himinesa, bio je mršav, asketskog izgleda i bledog tena. Mladi sveštenik je, izgleda, bio očaran kolekcijom sacuma vaza, kadionica i zdela iz perioda Meiđi, koje su bile izložene u vitrini u krajnjem delu kancelarije. Ali, Haču nije mogao da promakne osećaj da se Djuran samo pretvara da ga zanima japanski porcelan, i da je, u stvari, pažljivo posmatrao njega i Lindzi, koji su sedeli jedno kraj drugog na sofi iz doba Luja XVI. Bile su prisutne i dve časne sestre, takođe, i Hač je imao utisak da su bile veća pretnja od sveštenika. Pripadale su svešteničkom redu koji je preferirao opsežne i staromodne običaje, što nije bilo uobičajeno u današnje vreme. Nosile su uštirkane kaluđerske velove, dok su im lica bila uokvirena ovalima bele tkanine, usled čega su izgledale još strožije. Sestra Imakjulata, koja je bila upravnica Sirotišta Svetog Tomasa, ličila je na veliku crnu pticu grabljivicu smeštenu na fotelju desno od sofe, i Hač se uopšte ne bi iznenadio da se iznenada

oglasila graktajem, uzletela snažnim zamahom svoje odore, preletela po sobi i ustremila se na njega da mu otkljuca nos. Njen izvršni asistent je bila nešto mlađa i prilično napeta kaluđerica, koja je neprestano špartala naokolo, a posedovala je i pogled koji je probadao oštrije od laserskog zraka za sečenje čelika. Hač je bio zaboravio njeno ime, te je o njoj razmišljao kao o Časnoj sestri bez imena, jer ga je podsećala na Klinta Istvuda u ulozi Čoveka bez imena iz onih starih špageti-vestern filmova. Bio je nepravedan, više nego nepravedan, i malo iracionalan jer se radilo o slučaju od najveće važnosti. Svi ovi ljudi koji su se nalazili u punomoćnikovoj kancelariji bili su tu da pomognu njemu i Lindzi. Otac Himines, glavni paroh crkve Svetog Tomasa, koji je pribavljao veći deo godišnjeg budžeta sirotišta kojim je upravljala sestra Imakjulata, zapravo nije bio ništa zloslutniji od sveštenika iz filma Idući svojim putem, pravi latinski Bing Krozbi, dok se otac Djuran činio dobrodušnim i stidljivim. Zapravo, sestra Imakjulata nije podsećala na pticu grabljivicu ništa više nego na striptizetu, a Časna sestra bez imena je posedovala iskren i skoro neprestan osmeh, što je više nego nadoknađivalo bilo koja negativna osećanja koje bi neko mogao da stekne na osnovu njenog oštrog pogleda. Sveštenici i časne sestre su pokušavali da započnu neobavezan razgovor; Hač i Lindzi su, u stvari, bili ti koji su bili i suviše napeti da bi bili dovoljno društveni koliko je jedna ovakva situacija zahtevala. Toliko toga je zavisilo od njihovog držanja. To je i učinilo da Hač bude nervozan, što nije bilo uobičajeno, jer je on obično bio najblaži čovck koji se može zamisliti, izuzev učesnika tročasovnog takmičenja u ispijanju piva. Želeo je da ovaj sastanak prođe kako treba jer su njegova i Lindzina sreća, njihova budućnost, uspeh njihovog novog života od toga zavisili.

Pa, ni to nije bilo tačno. I u tome je preterivao. Nije mogao drugačije. Od kada je bio oživljen pre nešto više od sedam nedelja, on i Lindzi su zajedno prošli kroz mnoge emotivne uspone i padove. Ogromna plima očaja koja ih je obuzela nakon Džimijeve smrti naglo se umanjila. Primili su k svesti da su samo uz pomoć medicinskog čuda i dalje bili zajedno. Da ne budu zahvalni zbog tog odgađanja, da ne uživaju u potpunosti u pozajmljenom vremenu koje im je dato, bilo bi isto kao da su nezahvalni, ne samo prema Bogu, već i u odnosu na svoje lekare. I više od toga – bilo bi to potpuno glupo. Njihovo je pravo bilo da oplakuju Džimija, ali su oni dozvolili da se žalost pretvori u samosažaljenje i hroničnu depresiju, što nikako nije bilo u redu. Bilo je neophodno da Hač umre, pa da ga ožive, kao i da Lindzi zamalo izbegne smrt, da bi se iskobeljali iz svoje jadne navike obitavanja u sumornosti, što mu je ukazivalo na to da su bili tvrdoglaviji nego što je mislio. Ono što je bilo važno je to da su uspeli da se iskobeljaju i da su sada bili odlučni u tome da, najzad, nastave da žive. Za oboje je život podrazumevao i dete u kući. Želja za detetom nije bila sentimentalni pokušaj da se ponovo osvoji raspoloženje iz prošlosti, a nije bila u pitanju ni neurotična potreba da se nađe zamena za Džimija kako bi se prevazišla njegova smrt. Oni su, jednostavno, znali sa decom; voleli su decu; a davanje sebe detetu je za njih predstavljalo pravo zadovoljstvo. Morali su da usvoje. U tome je bila stvar. Lindzina trudnoća je bila problematična, a sam porođaj je bio nesvakidašnje dugačak i bolan. Porođaj sa Džimijem je bio opasan, a kada je najzad izašao iz majčine utrobe, lekari su Lindzi saopštili da više neće moći da ima dece. Kaluđerica bez imena prestala je da se šetka, povukla je

prostrani rukav svoje odore i pogledala u sat. „Možda bi trebalo da odem i vidim zašto se toliko zadržala." „Dajte detetu još malo vremena“, rekla je tiho sestra Imakjulata. Svojom punačkom belom rukom ispravila je nabore na odori. „Ako odete da proverite šta radi, imaće osećaj kao da nemate poverenja u to da može sama da brine o sebi. Nema ničeg u toaletu za dame sa čim se ona ne može sama izboriti. Sumnjam da je uopšte bilo neophodno da ode. Verovatno je samo želela da bude sama neko vreme pre sastanka, da smiri živce.“ Otac Himines se obratio Lindzi i Haču: „Oprostite zbog čekanja." ,,U redu je“, rekao je Hač, vrpoljeći se na sofi. „Razumemo. I sami smo pomalo nervozni." Početna ispitivanja su obelodanila da su mnogi parovi – prava armija – čekali da deca budu dostupna za usvajanje. Neki od njih su živeli u neizvesnosti i po dve godine. Pošto je prošlo već pet godina kako nisu imali dece, Hač i Lindzi nisu imali strpljenja da se stave na samo dno nečije liste čekanja. Preostale su im samo dve mogućnosti od kojih je jedna bila da usvoje dete druge rase, crnče, azijata ili latinoamerikanca. Većina parova koji su želeli da usvoje dete bili su belci i čekali su da se pojavi neko belo dete, koje bi moglo da prođe kao njihovo, dok je nebrojeno siročadi različitih manjinskih grupa bilo osuđeno da živi u institucijama sa neostvarenim snovima o tome da postanu deo nečije porodice. Boja kože nije ništa značila ni Haču ni Lindzi. Bili bi srećni sa bilo kojim detetom, bez obzira na njegovo poreklo. Ali, tokom poslednjih nekoliko godina, zabluda u pogledu građanskih prava je dovela do donošenja novih pravila i zakona, osmišljenih da spreče međurasno usvajanje, a ogromna državna birokratija je samo doprinela svemu tome. Osnova svega je bila teorija koja je

tvrdila da nijedno dete ne može da bude istinski srećno ukoliko je odgajano van svoje etničke grupacije, što je bilo jedna vrsta elitističke budalaštine – i preokrenutog rasisma – koju su sociolozi i akademici osmislili a da se nisu zapitali šta o svemu tome misle usamljena deca koju su, navodno, štitili. Druga mogućnost je bila da usvoje dete sa fizičkom manom. Mnogo je manje bilo ovakve dece u poređenju sa mališanima drugih rasa – čak i kada se uračunaju i siročad u tehničkom smislu, čiji su roditelji bili živi, ali koji su usled svoje različitosti ostavljeni na brigu crkvi ili državi. S druge strane, iako ih je bilo mnogo manje, njih su na usvajanje potraživali u mnogo manjem obimu nego decu drugih etničkih grupa. Ova deca su bila u ogromnoj prednosti, jer trenutno nisu bili u polju interesovanja bilo koje grupe koja bi insistirala na politički korektnim standardima u pogledu njihovog odgajanja. Pre ili kasnije će se, bez sumnje, pojaviti neka imbecilna armija ljudi koja će položiti tapiju na zakonske regulative kojima će zabraniti usvajanje zelenookog, plavokosog i gluvog deteta bilo kome drugom sem nekom zelenookom, plavokosom i gluvom roditelju. Ali, Hač i Lindzi su imali sreće da su molbu podneli pre nego što su sile haosa nastupile. Ponekad, kada bi pomislio na problematične birokrate sa kojima su imali posla pre šest nedelja kada su odlučili da usvoje dete, poželeo bi da se vrati u te agencije i udavi te socijalne radnike koji su ih osujećivali, samo da im utuvi malo zdravog razuma u glavu. Zar ne bi glasno izražavanje te želje učinilo da dobre opatice i sveštenici sirotišta „Svetog Tome“ prosto požele da predaju jednog od svojih štićenika njemu u ruke! ,,Da li se i dalje osećate dobro, nemate nikakve probleme kao posledicu onoga što vam se dogodilo, jedete dobro, spavate normalno?“ Otac Himines se raspitivao, očigledno samo da prekrati vreme dok su čekali da dete dođe, nemajući nameru da osporava Hačovu tvrdnju o tome da se u potpunosti oporavio i

da je dobrog zdravlja. Lindzi – po prirodi mnogo nervoznija od Hača, i obično više sklona preterivanju od njega – nagnula se napred na sofi. Osetila se trunčica oštrine u njenom glasu kada je rekla: „Hač se nalazi na vrhu liste uspešnog oporavka onih koji su oživljeni. Doktor Nijbern je presrećan zbog njega, uostalom napisao je u svom izveštaju da je potpuno zdrav. Sve smo to podneli zajedno sa molbom.“ U pokušaju da ublaži Lindzinu reakciju, u slučaju da sveštenici i opatice počnu da se pitaju da možda nije preterani bundžija, Hač je rekao: „Osećam se zaista sjajno. Mogao bih svima da preporučim kratkotrajnu smrt. Ona vas opušta, pruža vam mirniju perspektivu života." Svi se ljubazno nasmejaše. Hač je, zaista, bio u odličnom zdravstvenom stanju. Tokom prva četiri dana nakon oživljavanja osećao je slabost, vrtoglavicu, mučninu, letargiju i imao je rupe u pamćenju. Ali su se njegova snaga, pamćenje i intelektualne funkcije povratile stopostotno. Već je prošlo skoro sedam nedelja od kada se povratio u normalu. Himinesov neobavezan osvrt na njegovo spavanje je pomalo trgnuo Hača, što je verovatno i bio razlog što je Lindzi tako odreagovala. Kada je spavanje bilo u pitanju, nije bio u potpunosti iskren rekavši da dobro spava, ali njegovi čudni snovi i čudnovati emocionalni efekti nisu bili ozbiljni, skoro da je bilo besmisleno i pominjati ih, tako da nije smatrao da je slagao sveštenika. Bili su tako blizu da započnu novi život da nije želeo da kaže bilo šta pogrešno i time izazove nekakvo odlaganje ili dodatno razmatranje. Iako su katoličke službe jako vodile računa o smeštaju svojih štićenika, nisu bili nepotrebno spori i nisu pravili nepotrebne smetnje kao javne agencije, naročito

kada su budući roditelji bili poštovani članovi društva, kao što su to bili Hač i Lindzi, i kada je dete koje je trebalo da bude usvojeno imalo fizičku manu, i nije imalo nijednu drugu mogućnost sem da nastavi da živi po institucijama. Budućnost je za njih mogla da započne ove nedelje, sve dok ljudima u sirotištu Svetog Tomasa, koji su već bili na njihovoj strani, ne pruže razlog da se predomisle. Hač je bio pomalo iznenađen svojom jarkom željom da ponovo bude otac. Poslednjih pet godina se, u najmanju ruku, osećao kao da je bio poluživ. A sada ga je odjednom sva neiskorišćena energija tokom pola decenije preplavila, ispunjavajući ga, čineći da boje postanu jarkije, zvuci melodičniji a osećanja izraženija, ispunjavajući ga strašću da krene, radi, vidi, živi. I da ponovo bude nečiji otac. „Baš sam razmišljao da li bih mogao nešto da vas priupitam", rekao je otac Djuran Haču, okrenuvši se od sacuma kolekcije. Njegov bled ten i oštre crte lica oživljavale su sovaste oči, prepune topline i inteligencije, uvećane debelim staklima naočara. „Pitanje je pomalo lično, pa se zato i ustručavam da ga postavim.“ ,,Oh, pitajte što god vas zanima“, rekao je Hač. Mladi sveštenik je rekao: „Neki ljudi koji su doživeli kratkotrajnu kliničku smrt, od dva do tri minuta, izvestili su... pa... o određenim međusobno sličnim iskustvima..." „Osećaj da su hitali kroz tunel u kojem se nalazila jarka svetlost na kraju“, rekao je Hač „osećaj blaženog spokoja, pravog povratka kući?“ ,,Da“, rekao je Djuran, lica koje se ispunjavalo radošću. ,,To je ono što sam upravo želeo da kažem.“ Otac Himines i opatice su gledale u Hača sa novim interesovanjem, a on je poželeo da može da im kaže ono što su želeli da čuju. Pogledao je u Lindzi, koja je sedela na sofi kraj

njega, a onda naokolo po prisutnima, pa reče: „Oprostite, ali ja nisam doživeo to iskustvo o kojem toliki ljudi pričaju.“ Mršava ramena oca Djurana se pomalo slegnuše. „Pa, šta je to što ste vi doživeli?“ Hač je zavrteo glavom. „Nisam ništa doživeo. A, voleo bih da jesam. To bi bilo... utešno, zar ne? Ali, imajući moje iskustvo u vidu, čini se da sam doživeo prilično dosadnu smrt. Ja se, u stvari, ničeg ne sećam od trenutka onesvešćivanja, kada se automobil prevrnuo, pa sve dok se nisam probudio satima kasnije u bolničkom krevetu, posmatrajući kišu kako udara u prozorsko staklo...“ Prekinuo ga je dolazak Salvatorea Guilja, u čijoj su kancelariji čekali. Guiljo, krupan, težak i visok čovek, iznenada je širom otvorio vrata i kročio unutra kao što je to oduvek činio – praveći velike umesto normalnih koraka i zatvarajući za sobom vrata ceremonijalnim i širokim pokretima. Sa nezaustavljivom odlučnošću sile prirode – nalik na neki disciplinovan tornado – prokrstario je prostorijom, pozdravljajući se sa svakim ponaosob. Hač se ne bi iznenadio ni da je video da se nameštaj zavrteo visoko u vazduhu, a umetnička dela sručila sa zidova dok je punomoćnik prolazio, jer se činilo da zrači dovoljno energije da sa poda izdigne bilo šta što se nalazi u sferi njegovog uticaja. Nastavljajući da brblja bez prestanka, Guiljo je snažno zagrlio Himinesa, žarko se rukovao sa Djuranom i poklonio se svakoj opatici sa iskrenošću jednog pasioniranog monarhiste koji pozdravlja članove kraljevske porodice. Guiljo se vezivao za ljude istom brzinom kao i parče grnčarije koje bi superlepkom bilo pripojeno za drugo, a sa Lindzi se već nakon drugog viđenja pozdravio i oprostio uz srdačan zagrljaj. Njoj se sviđao taj čovek i nije joj smetalo grljenje, ali, kao što je i rekla Haču, osećala se kao sićušno dete koje grli sumo rvač. ,,On me

podiže s nogu, za ime boga“, rekla je. Sada je ostala da sedi u sofi, ne ustajući, i samo se rukovala sa punomoćnikom. Hač je ustao i ispružio svoju desnu ruku, spreman da je vidi progutanu kao da je bila tračak hrane u sudu za mikroorganizme ispunjenom gladnim amebama, što se upravo i dogodilo. Guiljo je, kao i obično, uzeo Hačovu ruku obema svojim šakama, a pošto je svaka njegova ruka bila duplo veća od bilo koje šake normalne veličine, to više nije bilo rukovanje već rukodrmusanje. „Kakav divan dan“, rekao je Guiljo „poseban dan. Nadam se, u ime svih nas, da će proteći glatko kao po loju.“ Punomoćnik je svake nedelje posvećivao određen broj sati pitanjima crkve Svetog Tomasa i sirotišta. Činilo se kao da mu je bilo veliko zadovoljstvo da spaja roditelje-usvajaoce sa decom sa fizičkim manama. „Regina je krenula iz ženskog toaleta", saopštio im je Guiljo. „Zastala je na trenutak samo da porazgovara sa mojim recepcionarom. Mislim da je pomalo nervozna, te pokušava da za koji trenutak odloži viđenje dok ne skupi dovoljno hrabrosti. Stići će svakog momenta." Hač je pogledao u Lindzi. Nervozno se nasmešila i uhvatila ga za ruku. „Mislim da vam je jasno“, rekao je Salvatore Guiljo, nadvisujući ih kao jedan od onih džinovskih balona tradicionalne parade Dana zahvalnosti, ,,da je svrha današnjeg sastanka da upoznate Reginu i da ona upozna vas. Nikakve se konačne odluke danas ovde neće donositi. Vi ćete otići, razmisliti o svemu, pa ćete nam javiti sutra ili prekosutra da li vam ona odgovara. Isto to važi i za Reginu. Imaće čitav dan da razmišlja o tome.“ ,,To je veliki korak", rekao je otac Himines. „Ogroman korak“, složila se sestra Imakjulata. Stišćući Hačovu ruku, Lindzi je odgovorila:

„Jasno nam je.“ Kaluđerica bez imena je otišla do vrata, otvorila ih i gvirnula niz hodnik. Očigledno da Regine nije bilo na vidiku. Napravivši krug oko stola, Guiljo je rekao: „Siguran sam da dolazi." Punomoćnik je smestio svoju telesinu u fotelju kraj radnog stola, ali s obzirom na to da je bio visok preko dva metra, nije bilo velike razlike u tome da li je sedeo ili stajao. Kancelarija je u potpunosti bila opremljena antikvitetima, a radni sto je bio divan primerak iz doba Napoleona III da je Hač poželeo da ima tako nešto i u izlogu svoje radnje. Bio je uokviren pozlatom, a šare napravljene od egzotičnog drveta prikazivale su centralni ukras sa natpisom i detaljno izrađenim muzičkim trofejom iznad odgovarajućeg friza od stilizovanog lišća. Sto je imao kružne nogare, sa pozlaćenim listovima mečje šape, koje su bile spojene zavojitim ukrasima koji su činili slovo X u čijem se središnjem delu nalazila pozlaćena vaza. Guiljova veličina i ogroma količina kinetičke energije koju je posedovao bi, pri svakom sastanku, učinili da radni sto, kao i svi drugi antikviteti, izgiedaju krhko, u opasnosti da budu prevrnuti ili razbijeni u paramparčad. Ali, nakon nekoliko trenutaka, došli biste do zaključka da su on i prostorija bili u savršenoj harmoniji. Stekli biste jeziv utisak da je on nanovo kreirao dekor u kojem je – znatno mršaviji – živeo u nekom drugom životu. Blag i udaljen, ali veoma neobičan udarac odvukao je Hačovu pažnju od punomoćnika i radnog stola. Kaluđerica bez imena se pomerila sa vrata i požurila u sobu, govoreći: „Evo je, dolazi", kao da nije želela da Regina vidi da ju je uhodila. Ponovo se začuo taj zvuk. I opet, i nanovo. Bio je ritmičan i sve glasniji. Dum. Dum.

Lindzi je stegla Hačovu ruku. Dum. Dum! Činilo se da neko zadržava vreme čudnim zvukom koji je ličio na udaranje olovnom cevi o drveni pod hodnika s one strane vrata. Hač je zbunjeno pogledao u oca Himinesa, koji je zurio u patos, vrteo glavom, i uopšte nije bilo jednostavno protumačiti njegovo raspoloženje. Što je zvuk postajao glasniji i bliži, otac Djuran je sa zaprepašćenjem zurio u poluotvorena vrata hodnika, kao uostalom i Kaluđerica bez imena. Salvatore Guiljo je ustao sa stolice, očigledno uplašen. Privlačno rumeni obrazi sestre Imakjulate sada su bili bledi kao i bela traka koja je uokvirivala njeno lice. Hač je postao svestan zvuka neke vrste blažeg grebanja koji se umetao između svakog udarca. Dum! Šššškkrriiiiiipppp... Dum! Šššškkrriiiiiipppp... Kako su se zvuci približavali, njihov intenzitet se ubrzano povećavao, sve dok Hačov um nije bio ispunjen slikama iz stotinu starih filmova strave i užasa: Čudovište iz lagune koje se polako, kao rak, šunja ka svojoj žrtvi; Monstrum iz grobnice koji vuče noge duž grobljanske staze ispod polumeseca; stvor iz druge galaksije koji se vuče na bog-zna-sve-kakvimaraknoidno-gmizoliko-rogatim nogama. DUM! Činilo se da su i prozori zazvečali. Ili mu se to samo učinilo? Sššškkrriiiiiipppp... Prošao mu je drhtaj jeze niz kičmu. DUM! Pogledao je u zaplašenog punomoćnika, sveštenika koji je vrteo glavom, mladog sveštenika razrogačenih očiju, dve prebledele opatice, a onda je pogled hitro vratio na poluotvorena vrata, pitajući se sa kakvim je, zapravo, deformitetom to dete

rođeno, poluiščekujući pojavu nekog zastrašujuće visokog i izopačenog lika koji će neverovatno podsećati na Čarlsa Laftona iz Zvonara bogorodičine crkve i osmeha ispunjenog očnjacima. Tada će se sestra Imakjulata okrenuti ka njemu i reći: Vidite, gospodine Harison, Regina je u brižne ruke opatica sirotišta Svetog Tomasa dospela ne od običnih roditelja, već iz laboratorije u kojoj naučnici izvode neka zaista zanimljiva genetička istraživanja... Na pragu se pojavila senka. Hač je tek sada primetio da je Lindzin stisak postao bolan. A, njegova šaka je bila potpuno oznojana. Čudni zvuci su utihnuli. Muk iščekivanja je zahvatio prostoriju. Vrata koja su vodila u hodnik su se polako širom otvorila. Regina je jednom nogom zakoračila unutra. Vukla je svoju desnu nogu kao da je bila mrtvo truplo: šššškkrriiiiiipppp. A onda ju je naglo spustila: DUM! Zastala je da pogleda u svakoga ko se nalazio u sobi. Izazivački. Haču je bilo teško da poveruje da je ona bila izvor svih tih zloslutnih zvukova. Bila je prilično tanana za desetogodišnju devojčicu, niža i mršavija nego što su to obično bila deca u njenim godinama. Njene pegice, prćast nos i divna tamnokestenjasta kosa su je u potpunosti diskvalifikovali u pogledu uloge Čudovišta iz lagune ili bilo kog drugog stvorenja od kojeg vam se ježila koža, iako je bilo nečeg u njenim ozbiljnim sivim očima što Hač nije očekivao da vidi u pogledu jednog deteta. Svesnost odraslog čoveka. Pojačana pronicljivost. Ali, osim tih očiju i aure koja je zračila čeličnom odlučnošću, devojčica je izgledala krhko, gotovo zastrašujuće nežno i ranjivo. Hača je to podsetilo na divnu kinesku porcelansku zdelu iz osamnaestog veka sa mandarinskim šarama koja se trenutno

prodavala u njegovoj radnji u Laguna Biču. Zazvonila bi milozvučno, kao i bilo koje zvono, kada biste je zveknuli jednim prstom, a očekivali biste da će se raspršiti u hiljade komadića ukoliko biste je jače udarili ili ako biste je, kojim slučajem, ispustili na zemlju. Ali, kada bi pažljivo osmotrili zdelu koja je stajala izložena na postolju od akrilika, uočili bi da su ručno oslikani hram i scene iz vrta sa strane i cvetni dizajn sa unutrašnje strane oboda, bili tako vrhunski urađeni i posedovali takvu snagu da vam je odmah dopirala k svesti činjenica o starosti zdele i istorijskom bremenu koje je nosila. Nakon toga biste bili uvereni u to da bi, bez obzira na svoj izgled, odskočila ukoliko bi bila ispuštena, lomeći ono na šta bi se prizemljila – kakva god to bila površina, bez ijedne ogrebotine na sebi. Svesna činjenice da je ovaj trenutak pripadao samo i isključivo njoj, Regina je othramala prema sofi na kojoj su Hač i Lindzi čekali, praveći manju buku pošto je sa drvenog poda zakoračila na starinski persijski tepih. Na sebi je imala belu bluzu, zelenu plisiranu suknju iznad kolena, zelene dokolenice, crne cipele – a na desnoj nozi metalnu protezu koja se prostirala od nožnog članka do iznad kolena i koja je izgledala kao srednjovekovna sprava za mučenje. Njeno hramanje je bilo tako izrazito da se iz kukova klatila s jedne na drugu stranu pri svakom koraku, kao da će se svakog trena prevrnuti. Sestra Imakjulata je ustala sa fotelje, sa neodobravanjem se mršteći na Reginu: „Šta je zapravo razlog ovakvog teatralnog nastupa, mlada damo?“ Ne obazirući se na pravi smisao postavljenog pitanja, devojčica je rekla: „Oprostite što kasnim, sestro. Ali, ima dana kada mi je teže nego obično." Pre nego što je opatica uspela da odgovori, devojčica se okrenula prema Haču i Lindzi, koji su oslobodili jedno drugom ruke i ustali sa sofe. „Zdravo, ja sam Regina. Ja

sam bogalj." Ispružila je ruku da se rukuje. I Hač je, takođe, pružio ruku, pre nego što je shvatio da ni njena desna ruka ni šaka nisu bile pravilno razvijene. Ruka je bila skoro normalna, samo neznatno tanja od leve, sve do zgloba, gde su se kosti povijale u čudan zaokret. Umesto cele šake, imala je samo dva prsta i patrljak od palca koji su, po svemu sudeći, imali ograničenu fleksibilnost. Rukovanje sa devojčicom je bilo čudno – očigledno čudno – ali ne i neprijatno. Svojim sivim očima je pažljivo zurila u njegove. Pokušavala je da pročita njegovu reakciju. Odmah mu je bilo jasno da je nemoguće od nje prikriti istinska osećanja, i s olakšanjem je odahnuo što nije odbojno odreagovao na njene fizičke mane. „Baš mi je drago da te upoznam, Regina", rekao je. ,,Ja sam Hač Harison a ovo je moja žena Lindzi." Devojčica se okrenula ka Lindzi i rukovala se s njom, takođe, rekavši: „Pa, znam da sam pravo razočaranje. Vi, dece željne žene, obično volite da usvojite bebe, dovoljno male da možete da ih mazite...“ Kaluđerica bez imena je zadahtala od šoka: „Regina, stvarno!“ Sestra Imakjulata je bila i previše zatečena da bi nešto rekla, nalik na pingvina koji se sasvim smrznuo, usta otvorenih i očiju zabezeknutih, zadahnut arktičkim vetrom i suviše hladnim čak i za antarktičke ptice. Odmaknuvši se od prozora, otac Himines je rekao: „Gospodine i gospođo Harison, izvinjavam se za...“ „Nema razloga da se uopšte izvinjavate", brzo je uzvratila Lindzi, očigledno osetivši, kao i Hač, da ih je devojčica testirala i da im je jedina nada da polože bila da ne dozvole da se čitava stvar svede na podelu deca-protiv-odraslih.

Regina je odskakutala, uzvrpoljila se, a potom i smestila na drugu fotelju, a Hač je bio prilično siguran u to da je namerno htela da ostavi utisak mnogo neugodnijeg deteta nego što je uistinu bila. Kaluđerica bez imena je nežno dodirnula sestru Imakjulatu po ramenu, a onda se starija opatica ponovo zavalila u svoju fotelju, još uvek sa smrznuto-pingvinskim izrazom na licu. Dvojica sveštenika su donela dve stolice ispred punomoćnikovog radnog stola, dok je mlađa opatica dovukla stolicu iz ćoška, kako bi svi zajedno mogli da sede na okupu. Hač je shvatio da je bio jedini koji je još uvek stajao. Ponovo je seo na sofu kraj Lindzi. Sada, kada su svi bili pristigli, Salvatore Guiljo je insistirao da posluži osveženje – „pepsi kolu“, napitak od đumbira ili ,,perije“ – što je i učinio bez pozivanja svoje sekretarice, uzimajući sve što je bilo potrebno iz malog bara diskretno smeštenog u jednom mahagonijem popločanom kutku otmene kancelarije. Dok se punomoćnik vrteo naokolo, tiho i brzo i pored svoje ogromnosti, ne sudarajući se sa delovima nameštaja niti obarajući vaze, uspevajući da ne uništi jednu od dve ,,tifani“ lampe sa ručno rađenim staklenim abažurima u obliku cveta, Hač je shvatio da on više nije bio glavni. On više nije bio u centru pažnje: nije mogao da se takmiči sa devojčicom, koja je fizički verovatno bila i više od četiri puta manja od njega. ,,Pa“, Regina se obratila Haču i Lindzi, dok je od Guilja preuzimala čašu „pepsi- kole“, držeći je u levoj, zdravoj ruci, „došli ste ovde da saznate sve o meni, pa pretpostavljam da mi je dužnost da vam u tome pomognem. Kao prvo, naravno, treba istaći da sam ja bogalj." Nakrivila je glavu i pogledala ih podrugljivo. ,,Da li znate da sam bogalj?" ,,Znamo“, rekla je Lindzi. „Mislim, da li ste znali i pre nego što ste došli?“

„Znali smo da imaš... neku vrstu fizičkog problema", rekao je Hač. „Mutirani geni“, rekla je Regina. Otac Himines je glasno izdahnuo od muke. Činilo se kao da sestra Imakjulata želi nešto da kaže, pogledala je u Hača i Lindzi, a onda odlučila da ćuti. „Moji roditelji su bili strastveni ljubitelji narkotika", rekla je devojčica. ,,Regina!“, pobunila se Kaluđerica bez imena. ,,To nikako ne možeš zasigurno da znaš, to nikako ne možeš da znaš.“ ,,Pa, sve se uklapa", rekla je devojčica. „Najmanje dvadeset godina unazad, nelegalna sredstva su bila uzrok većini deformiteta novorođenčadi. Da li ste to znali? To sam pročitala u knjizi. Ja, znate, mnogo čitam. Ja sam luda za knjigama. Šta drugo da vam kažem sem toga da sam pravi knjiški crv. To zvuči otkačeno, zar ne? Ali, da sam crv, pre bih se skvrčila u knjigu nego u bilo koju jabuku. Dobro je da dete bogalj voli knjige, jer vam oni ne dozvoljavaju da se bavite običnim stvarima koje ljudi svakodnevno rade, čak i onda kada ste sasvim sigurni da biste mogli da ih izvedete, tako da vam knjige pružaju jedan sasvim drugi život. Ja volim da čitam avanturističke priče u kojima likovi odlaze na Severni pol, na Mars, u Njujork ili bilo kuda. Volim, takođe, i dobre misterije, najviše Agatu Kristi, ali naročito volim priče o životinjama, posebno o onima koje pričaju kao, na primer, u knjizi Vetar među vrbama. I sama sam jedared imala pričajuću životinju. Bila je to samo zlatna ribica, i naravno da sam to bila ja koja je govorila a ne riba, jer sam čitala tu knjigu o trbuhozborstvu i naučila da govorim iz stomaka, što je superiška. Tako bih sedela na jednom kraju sobe, a pozajmljivala bih glas svojoj zlatnoj ribici u staklenoj zdeli na drugom kraju sobe.“ Počela je da govori kreštavo, ne pomerajući usne, i činilo se kao da glas dopire iz pravca Časne sestre bez imena: „Zdravo, ja sam riba

zvana Binki, i ako pokušate da me stavite u sendvič i pojedete me, pokenjaću se na majonez.“ Povratila je svoj normalan glas i govorila je nadvisujući negodovanje religioznih članova. ,,A tu je i drugi problem sa bogaljima kao što sam ja. Imamo običaj da ponekad svašta kažemo jer znamo da niko nema hrabrosti da nas izdeveta po dupetu.“ Sestra Imakjulata je u tom trenutku izgledala kao da će smoći hrabrosti za tako nešto, ali sve što je zapravo uradila je to da je promumlala da joj se narednih nedelju dana zabrani gledanje televizije. Hač, kojem je opatica, kada ju je prvi put ugledao, izgledala zastrašujuće poput nekog pterodaktila, sada nije bio impresioniran njenim besom koji je bio tako očigledan da ga je uočio ni ne pogledavši pravo u nju. Nije mogao da skine pogled sa devojčice. Regina je veselo nastavila da čavrlja: „Pored toga što sam ponekad bezobrazna, ono što takođe treba da znate o meni je da sam jako smotana, vučem se naokolo kao Long Džon Silver – eto lepe knjige – i da ću verovatno porazbijati sve što vredi u vašoj kući. Naravno da to ne radim namerno. Ja sam vam redovan uništitelj. Da li imate živce za nekog ko je takav? Mrzela bih da me bespotrebno tučete i zaključavate na tavan samo zato što sam jadna devojčica bogalj koja ne može uvek sebe da kontroliše. Ova noga, u stvari, i ne izgleda tako loše, i ako nastavim da vežbam, mislim da će biti u mnogo boljem stanju, ali u njoj baš i nemam puno snage i ne osećam je najbolje." Skupila je svoju deformisanu desnu šaku i udarila njome tako jako o butinu svoje desne noge da je prepala Guilja, koji je pokušavao da doda piće od đumbira u ruke mlađem svešteniku dok je ovaj zurio u devojčicu kao hipnotisan. Ponovo se udarila, tako jako da se Hač trgnuo, i rekla: „Vidite? Mrtvo meso. Kada već pominjemo meso, moram

da kažem da sam probirljiva u pogledu hrane. Ja, jednostavno, ne mogu da podnesem mrtvo meso. Oh, time ne mislim da jedem žive životinje. Ja sam, zapravo, vegetarijanac, što celu stvar čini komplikovanijom za vas, ukoliko naravno uzmemo u obzir da vam ne smeta što nisam mala mazna beba koju možete da oblačite kao lutku. Jedina moja vrlina je to što sam mnogo pametna, skoro sam genije. Ali, čak je i to mana, ako bi se pitali neki ljudi. Ja sam i suviše pametna za svoje godine, tako da se ne ponašam baš kao neko dete...“ ,,U ovom trenutku se upravo ponašaš kao dete“, rekla je sestra Imakjulata, po svemu sudeći zadovoljna što je uspela da joj doskoči. Ali, Regina je to ignorisala: „... a ono što vi, zapravo, želite je dete, dragocena i neuka gromuljica, kojoj biste mogli da predstavite svet, sa kojom biste mogli da uživate dok uči i raste, za razliku od mene koja sam već toliko porasla. Mislim, naravno, na intelektualni razvoj. Još uvek nemam sise. Isto tako, televizija mi je dosadna, što znači da neću moći da se prilagodim nekoj vedroj porodici koja veče provodi uz TV, i alergična sam na mačke, ukoliko ih imate, i imam sopstveno mišljenje, što neke ljude nervira kada je u pitanju desetogodišnje dete.“ Zastala je, srknula svoju ,,pepsikolu“ i nasmešila im se. „Eto. Mislim da je to ono najbitnije." „Ona nikada nije ovakva", promumlao je otac Himines, više sebi ili Bogu nego Haču i Lindzi. Ispio je pola čaše ,,perijea“ u jednom cugu, kao da cuga žestoko piće. Hač se okrenuo ka Lindzi. Njene oči su caklile. Činilo se da nije znala šta da kaže, tako da se ponovo usredsredio na devojčicu: „Mislim da je pošteno da ti ja sada ispričam nešto o nama." Spuštajući piće i krenuvši da ustane, sestra Imakjulata je rekla:

„Zaista, gospodine Harison, ne morate da...“ Učtivo ukazavši opatici da ponovo sedne, Hač je rekao: ,,Ne, ne. U redu je. Regina je malo napeta..." ,,Pa, i nisam baš„, odgovorila je Regina. „Naravno da jesi“, uzvratio je Hač. ,,Ne, nisam.“ „Samo malo napeta“, insistirao je Hač, „isto onoliko koliko smo to Lindzi i ja. U redu je.“ Nasmešio se devojčici ne bi li je pridobio. ,,Pa, da vidimo... celog života su me zanimali antikviteti, ta jedna posebna naklonost prema stvarima koje opstaju i imaju dušu. Posedujem sopstvenu radnju sa antikvitetima i imam dvoje zaposlenih. Tako zarađujem za život. Ni ja posebno ne volim televiziju ili...“ „Kakvo je to ime – Hač?“, prekinula ga je devojčica. Zakikotala se kako bi ukazala na to da je ono bilo i suviše smešno za bilo koga osim, možda, za zlatnu govoreću ribicu. „Moje pravo ime je Hačford." ,,I ono je smešno." ,,Za to možeš da okriviš moju majku“, rekao je Hač. „Oduvek je mislila da će moj otac jednog dana da zaradi bogatstvo i da ćemo tako da budemo neko i nešto u društvu, i mislila je da Hačford zvuči prilično bogato: Hačford Bendžamin Harison. Jedino drugo ime koje bi za nju bolje zvučalo je bilo Hačford Bendžamin Rokfeler." ,,I jeste li?“, upitala je devojčica. „Jesmo li – šta?“ ,,Pa, da li je vaš otac zaradio puno para?“ Hač je namignuo Lindzi i rekao: „Ispada kao da imamo zlatnu žicu u rukama." „Ukoliko ste bogati", rekla je devojčica, ,,u tom slučaju treba da razmislim." Sestra Imakjulata je propustila šištanje kroz zube, a Kaluđerica bez imena se naslonila na svoju stolicu i zatvorila

oči sa pomirljivim izrazom na licu. Otac Himines je ustao, ukazao rukom Guilju da ne ustaje i sam otišao do bara da sebi naspe nešto jače od ,,perijea“, „pepsi-kole“ ili napitka od đumbira. Pošto se činilo da ni Hač ni Lindzi nisu bili uvređeni ponašanjem devojčice, niko od njih se nije osećao pozvanim da prekine intervju niti da više grdi devojčicu. „Bojim se da nismo bogati“, rekao joj je Hač. ,,Ali, živimo udobno i ničega nismo željni. Međutim, ne vozimo ’rolsrojs’ i ne nosimo pidžame od kavijara.“ Tračak iskrene veselosti se pojavio na devojčicinom licu, ali ga je brzo odagnala. Pogledala je u Lindzi i upitala: ,,A, čime se vi bavite?" Lindzi je trepnula. Pročistila je grlo. ,,Pa, ja, ja sam umetnik. Slikar." „Kao Pikaso?" ,,Ne slikam tim stilom, ne, ali da, slikar sam kao što je bio i on.“ „Jednom sam videla neku sliku na kojoj gomila pasa igra poker", rekla je devojčica. ,,Da li ste vi to naslikali?" Lindzi je rekla: ,,Ne, bojim se da nisam ja.“ „Baš lepo. Ionako je bila glupa slika. Jednom sam isto tako videla sliku na kojoj su bili bik i toreador, bila je to slika na baršunu u veoma drečavim bojama. Da li vi slikate jarkim bojama na baršunu?" ,,Ne“, rekla je Lindzi. „Ali, ako se to tebi sviđa, mogla bih da naslikam bilo šta što poželiš na baršunu, za tvoju sobu.“ Regina je namrštila lice. „Fuj-bljak. Pre ću da nakačim mrtvu mačku na zid.“ Više ništa nije moglo da iznenadi ljude iz sirotišta „Svetog Torne". Mlađi sveštenik se, zapravo, smešio, a sestra Imakjulata je promumlala „mrtva mačka", ne sa ogorčenjem, već kao da se složila sa tim da bi jedna takva jeziva dekoracija,

u stvari, savršeno odgovarala slici na baršunu. „Moj stil“, rekla je Lindzi, spremna da spase sopstvenu reputaciju nakon što se ponudila da naslika nešto tako lepljivo, obično se smatra spojem neoklasicizma i nadrealizma. Znam da to zvuči pretenciozno...“ „Pa, to ionako nije ono što volim“, rekla je Regina, kao da je uopšte imala pojma o tome kako ti stilovi izgledaju i na šta bi njihov spoj mogao da liči. „Ako dođem da živim kod vas, i ako bih imala svoju sobu, nećete me terati da kačim na zid mnogo tih vaših slika, zar ne?“ To ,,vaših“ je bilo naglašeno na takav način da ukaže na to da bi radije volela mrtvu mačku, čak i bez baršuna. ,,Nijednu“, uveravala ju je Lindzi. „Dobro." ,,Da li misliš da bi volela da živiš sa nama?“, upitala je Lindzi, a Hač se pitao da li ju je ta ideja uzbuđivala ili užasavala. Devojčica se žurno iskobeljala iz stolice, teturajući se dok se uzdizala na noge, kao da će svakog trenutka naglavačke pasti na stočić. Hač je ustao, spreman da je uhvati, iako je pretpostavljao da je sve to bio samo deo predstave. Kada je uspostavila ravnotežu, spustila je čašu iz koje je popila svu ,,pepsi-kolu“, i rekla: „Sada moram da idem da piškim, imam slabu bešiku. To je posledica mojih mutiranih gena. Nikada ne mogu da dugo da se uzdržavam. Većinu vremena osećam kao da ću da puknem na najnezgodnijim mestima, kao što je na primer ova ovde kancelarija gospodina Guilja, što je još jedna stvar koju treba da razmotrite pre nego što me odvedete svojoj kući. Verovatno da imate mnogo lepih predmeta, s obzirom na to da se bavite antikvitetima i umetnošću, sijaset lepih stvari za koje ne želite da budu upropašćene, a eto mene koja se sudaram sa svim i svačim, lomim ili, još gore, mogu da se upiškim na nešto što je

od neprocenjive vrednosti. A onda ćete me katapultirati natrag u sirotište, a ja ću biti tako razočarana, pa ću se odgegati na krov i baciti se sa njega. Biće to najtragičnije samoubistvo, koje verujem niko od nas ne želi da doživi. Bilo mi je drago da vas upoznam." Okrenula se i odgegala preko persijskog tepiha iz sobe na najneverovatniji način – šššškkrriiiiiipppp... DUM! – koji je, bez sumnje, dolazio sa istog vrela talenata odakle je izvukla i svoje trbuhozborstvo sa zlatnom ribicom. Njena tamnokestenjasta kosa je lepršala i sijala kao vatra. Svi su stajali u tišini, osluškujući postepeno iščezavanje devojčicinih koraka. U jednom trenutku je udarila u zid uz jak zvuk dum! što mora da je zabolelo, a onda se hrabro odgegala dalje. ,,Ona nema slabu bešiku", rekao je otac Himines, uzimajući gutljaj iz pune čaše nekog pića boje jantara. Izgleda da je sada prešao na burbon. ,,To nije deo njenog deformiteta." ,,Ona, u stvari, uopšte nije takva“, rekao je otac Djuran, žmirkajući svojim sovastim očima kao da je u njih ušao dim. ,,Ona je jedno divno dete. Znam da vam je teško da u to sada poverujete..." ,,I, ona mnogo bolje hoda od onoga što vam je predstavila, neizmerno bolje“, rekla je Kaluđerica bez imena. ,,Ne znam šta ju je spopalo." ,,Ja znam“, rekla je sestra Imakjulata. Rukom je iznureno prešla niz lice. U njenim očima je bilo tuge. „Pre dve godine, kada joj je bilo osam godina, pošlo nam je za rukom da je udomimo. Usvojio ju je par tridesetih godina kojima je rečeno da nikada neće moći da imaju sopstvenu decu. Ubedili su sami sebe da bi im dete sa fizičkom manom bio poseban blagoslov. A onda, dve nedelje pošto je Regina prešla da živi kod njih, dok su još bili u zakonskoj pretproceduri usvajanja, žena je ostala u drugom stanju. Odjednom su dobili mogućnost da imaju

sopstveno dete i usvajanje više nije bio tako mudar izbor.“ ,,I oni su jednostavno vratili Reginu nazad?“, upitala je Lindzi. „Tek tako je opet ostavili u sirotištu? Užasno." ,,Ne mogu da ih osuđujem", rekla je sestra Imakjulata. „Možda su smatrali da neće imati dovoljno ljubavi da podare i sopstvenom detetu i jadnoj Regini, i u tom pogledu su dobro uradili. Regina ne zaslužuje da bude odgajana u kući gde će u svakom trenutku uvek biti druga po redu, druga kojoj se pruža ljubav, jer to stvara osećaj da ste suvišni. U svakom slučaju, to odbacivanje ju je jako pogodilo. Mnogo joj je vremena trebalo da povrati samopouzdanje. Mislim da više ne želi da rizikuje." Stajali su u tišini. Sunce je napolju jarko sijalo. Lišće palminog drveća se lenjo ljuljuškalo. Između drveća se moglo nazreti ostrvo Fešn, trgovački centar Njuport Biča i kompleks poslovnih zgrada na čijem se obodu nalazila Guiljova kancelarija. „Ponekad, kod osetljive dece, jedno loše iskustvo može da ugrozi njihove šanse za bolji život. Odbijaju da ponovo pokušaju. Bojim se da je naša Regina jedna od njih. Ona je stupila u ovu prostoriju sa rešenošću da vas odvrati od ideje usvajanja i da upropasti intervju. A, to joj je očigledno i pošlo za rukom.“ ,,To vam je slično kao i kod nekog ko je čitav svoj život proveo u zatvoru“, rekao je otac Himines, ,,da bi ga onda pustili. Taj neko je u početku veoma uzbuđen, a onda shvata da napolju ne može da izdrži. Onda čini neku kriminalnu radnju samo da bi se vratio nazad u zatvor. Institucije možda jesu ograničavajuće i nezadovoljavajuće – ali oni znaju šta u njima mogu da očekuju i čine da se osećaju bezbednim." Salvatore Guiljo se vrteo naokolo, skupljajući prazne čaše. Još uvek je bio grdosija od čoveka po bilo kojim standardima, ali čak i sada, kada Regina nije bila u prostoriji, Guiljo nije više dominirao svojom pojavom kao što je to ranije

bio slučaj. Njegova pojava je sada zauvek bila umanjena tim jednim jedinim poređenjem sa onim tananim detetom prćastog nosa i sivih očiju. „Oprostite", rekla je sestra Imakjulata, spuštajući ruku utehe na Lindzino rame. „Pokušaćemo ponovo, draga moja. Vratićemo se na početak i spojićemo vas sa nekim drugim detetom, ovoga puta nekim savršenim." 2 Lindzi i Hač su napustili kancelariju Salvatorea Guilja u tri sata i deset minuta. Dogovorili su se da ne pominju susret sve do večere, dajući sebi vremena da svako za sebe razmisli o čitavom događaju i odluče šta žele. Nijedno od njih nije htelo da donese odluku oslanjajući se samo na emocije, niti da dozvoli da ijedno od njih ishitreno utiče na odluku onog drugog – zbog čega bi možda žalili čitavog života. Naravno da nisu očekivali da čitavo upoznavanje prođe baš onako kako je prošlo. Lindzi je jedva čekala da razgovara o tome. Pretpostavila je da su već doneli odluku, to jest, da je devojčica umesto njih to uradila, i da više nije bilo razloga za razmišljanje. Ali, odlučili su da čekaju, a Hač nije bio raspoložen da raskida dogovor, tako da je držala jezik za zubima. Vozila je njihov novi sportski crveni model „micubišija". Hač je seo na suvozačevo mesto, stavio sunčane naočare, izbacio ruku kroz prozor i tapkao u taktu zlatnih hitova starog rokenrola koje je slušao na radiju. „Molim vas, gospodine Poštare", koju su izvodili Marveletsi, bila je na radiju. Prošišala je pored poslednjih džinovskih palmi duž centralne Njuport avenije, skrenuvši levo na Pacifik koust autoput, pored zidova prekrivenih vinovom lozom, a onda se uputila ka jugu. Kasno aprilsko popodne je bilo toplo, ali nije

bilo vrućina. Nebo je bilo jarko plavo i, kako se sumrak bližio, dobijalo je onu vrstu luminiscencije koju je imalo nebo na slikama Maksfilda Periša. Saobraćaj je bio redak na priobalnom autoputu, dok je okean svetleo kao uzorak srebno i zlatno prošarane tkanine. Tiha veselost je kružila u Lindzi, kao što je to bio slučaj i poslednjih sedam nedelja. To je bilo čisto oduševljenje usled jednostavne činjenice što su bili živi. Tu razdraganost koju je posedovalo svako dete mnogi odrasli ljudi bi gubili tokom procesa odrastanja. I ona ju je izgubila, takođe, a da to nije ni primetila. Bliski susret sa smrću je upravo ono što vam vraća joie de vivre daleke mladosti. Više od dva sprata ispod „Pakla“, nag ispod ćebeta na svom umrljanom i otrcanom dušeku, Vasago je prespavao dan. Njegovo snevanje je obično bilo ispunjeno snovima oskrnavljenog mesa i razbijenih kostiju, krvi i žuči, nanizanih ljudskih lobanja. Ponekad bi sanjao o umirućem mnoštvu ljudi koje se koprca u agoniji na golom podu ispod crnog neba, dok bi on hodao između njih kao princ pakla među običnim ološem prokletih. Međutim, snovi koji su ga okupirali tog dana bili su čudni i neverovatni po svojoj običnosti. Tamnokosa i tamnooka žena u automobilu boje trešnje, posmatrana iz perspektive nekog čoveka koji nije bio u vidnom polju a koji je sedeo na mestu suvozača, kraj nje. Palme. Crvene bugenvilije. Okean orošen svetlošću. Radnja Harisonovih antikviteta nalazila se na južnom

kraju Laguna Biča, na Pacifik koust autoputu. Bila je smeštena u elegantnoj dvospratnici u art deko stilu, što je bio zanimljiv kontrast u odnosu na robu iz osamnaestog i devetnaestog veka koja se nalazila u izlogu. Glenda Dokridž, Hačova asistentkinja i poslovođa radnje, pomagala je Luu Buneru, glavnom radniku, u brisanju prašine. U velikoj radnji antikviteta, prašina se mela sa slike Golden gejt mosta: a kada biste jednom došli do samog kraja, trebalo je vratiti se na početak i početi sve iznova. Glenda je bila sjajno raspoložena jer je prodala pozlatom optočenu crno lakiranu vitrinu iz doba Napoleoana III i, istom kupcu, višeugaoni italijanski kosi sto iz devetnaestog veka, ukrašen umetnutim raznobojnim daščicama. To je bila odlična prodaja – naročito kada se uzme u obzir da joj se plata bazirala na procentu od prodaje. Dok je Hač pregledao dnevnu poštu, bavio se pisanjem pisama i ispitivao par osamnaestovekovnih dvorskih stalaka od ružinog drveta sa umetnutim zmajevima od žada, koje je dopremio jedan od agenata iz Hong Konga, Lindzi je pomagala Glendi i Luu u brisanju prašine. U njenom sadašnjem stanju uma, čak je i ta obaveza predstavljala zadovoljstvo. To joj je pružilo mogućnost da uživa u detaljima izloženih antikviteta – delikatnom ulegnuću na bronzanoj lampi, rezbariji na nozi stola, pažljivo izrađenom i ručno obrađenom obodu jednog engleskog porcelanskog pribora iz osamnaestog veka. Razmišljajući o istoriji i kulturološkom smislu svakog komada dok ga je radosno lišavala prašine, shvatila je da je njen stav prema životu poprimio jasan kvalitet Zen filozofije. Predosećajući dolazak noći, Vasago se u sumrak probudio i pridigao u svom domu tako nalik grobnici. Bio je gladan smrti

i ispunjen nezaustavljivom potrebnom da ubija. Poslednja slika koju je zapamtio iz svog sna je bila ona u kojoj se nalazila žena iz crvenog automobila. Više nije bila u automobilu, već u nekoj odaji koju nije mogao jasno da razazna, i stajala je ispred nekog kineskog abažura, brišući ga belom tkaninom. Okrenula se, kao da joj se obratio, i nasmešila se. Njen osmeh je bio tako ozaren, tako ispunjen životom, da je Vasago poželeo da joj čekićem razbije lice, da joj izbije sve zube, raspoluti viličnu kost, da njen osmeh zauvek učini nemogućim. U poslednjih nekoliko nedelja sanjao ju je već dva ili tri puta. U prvom snu se nalazila u kolicima, plačući i smejući se istovremeno. Ponovo je preispitao svoje pamćenje, ali nikako nije mogao da raspozna njeno lice među onima koje je ikada video van svojih snova. Pitao se ko je ona i zašto ga je posećivala u snovima. Napolju je pala noć. Osetio je da dolazi. Bila je to veličanstvena i tamna koprena koja je svetu pružala prethodnicu smrti na koncu svakog svetlog i suncem obasjanog dana. Obukao se i napustio svoje skrovište. Do sedam sati te rane prolećne noći Lindzi i Hač su bili u ,,Zovu“, malom ali prepunom restoranu u Tastinu. Restoran je bio dekorisan u kombinaciji crne i bele boje, sa mnoštvom velikih prozora i ogledala. Osoblje, uvek prijateljski raspoloženo i spretno, bilo je takođe obučeno u crno i belo, kako bi se uskladilo sa dugačkom prostorijom u kojoj su radili. Hrana koju su služili je bila takvo vrhunsko senzualno iskustvo, da se jednobojnost bistroa činila šarolikom. Za buku se moglo reći da je bila pristojna, pre nego

ometajuća. Nisu morali da govore glasnije da bi se čuli, a činilo im se da je brujanje glasova u pozadini zabašurivalo razgovor koji su međusobno vodili. Tokom prva dva jela – kalamarija i crne supe od pasulja – razgovarali su o trivijalnim stvarima. Ali, kada im je bilo servirano glavno jelo – sabljarka za oboje – Lindzi više nije mogla da se uzdrži. Rekla je: „Dobro, u redu, imali smo čitav dan za razmišljanje. Nismo uticali na mišljenje onog drugog. Dakle, šta misliš o Regini?“ „Šta ti misliš o Regini?“ „Prvo ti.“ „Zašto ja?“ Lindzi je rekla: ,,A, zašto da ne?“ Duboko je uzdahnuo, oklevajući. ,,Ja sam lud za tim detetom." Lindzi je poželela da skoči od radosti i zaigra, kao što bi neki lik iz crtanog filma izrazio svoje neopisivo oduševljenje, jer su radost i razdraganost koje je osećala bili živahniji i jasniji nego što je to obično bilo u realnom životu. Ponadala se da će upravo tako i odreagovati, ali ona nije znala šta će reći, stvarno nije imala predstavu, jer je sastanak prošao... pa, prava reč bi bila “obeshrabrujuće“. „O, bože, ja je obožavam", rekla je Lindzi. “Tako je ljupka.“ „Ona je pravi žilavi kolačić." „Sve je to kod nje gluma.“ ,,Da, sve je to pred nama odglumila, ali je svejedno žilavi kolačić. Morala je da bude žilava. Život joj nije pružio drugu mogućnost." „Aha, baš je žilava.“ „Bolje reći, superžilava“, složio se.“Ne kažem da me je to odbilo od nje. To me je zadivilo. Strašno mi se svidela." ,,Ona je tako pametna."

„Toliko se trudila da ostavi nepovoljan utisak", rekao je Hač “da je efekat bio sasvim suprotan, učinio ju je prosto neodoljivom." „Jadno dete. Plaši se da ponovo ne bude odbačena, pa se na taj način štiti." „Kada sam je čuo kako dolazi niz hodnik, pomislio sam da je...“ ,,Godzila!“, rekla je Lindzi. ,,U najmanju ruku. A, kako ti se svidela Binki, pričajuća ribica?" „Pokenjaću se po majonezu!", rekla je Lindzi. Oboje su se nasmejali, a ljudi koji su sedeli uokolo se okrenuše, ili zbog njihovog smeha ili pak što su čuli ono što je Lindzi izgovorila, a to ih je izazvalo da se nasmeju još glasnije. „Zahtevna mala“, rekao je Hač. „Biće pravo zadovoljstvo." „Ništa nije tako jednostavno." „Ona će biti.“ „Ima samo jedan problem.“ ,,A, to je?" Oklevao je. „Šta ako ne bude želela da živi sa nama?“ Lindzin osmeh se ukrutio. „Hoće. Poći će sa nama.“ „Možda neće.“ „Nemoj da si tako negativan." „Samo kažem da treba da budemo spremni na razočaranje." Lindzi je nepokolebljivo zavrtela glavom. ,,Ne. Sve će biti u redu. Mora da bude. Iskusili smo dovoljno nesreće i dovoljno smo propatili. Zaslužujemo bolje od toga. Točak se okrenuo. Ponovo ćemo da osnujemo porodicu. Život će biti lep, biće divan. Sada je najgore za nama.“

3 Tog četvrtka uveče, Vasago je uživao u pogodnostima motelske sobe. Obično je kao toalet koristio neku livadu iza napuštenog luna-parka. Isto tako se svake večeri prao flaširanom vodom i tečnim sapunom. Brijao se običnim brijačem, koristio je penu za brijanje i parče polomljenog ogledala koje je pronašao u jednom kutku parka. Kada bi noću padala kiša, voleo je da se kupa na otvorenom, puštajući da ga pljusak spira. Ako bi oluja bila dopunjena i sevanjem, bacao se u potragu za najuzvišenijim mestom na popločanom putu, nadajući se da je došao trenutak da primi milost sataninu i da, putem jednog iskričavog praska elektriciteta, bude prizvan u zemlju mrtvih. Ali, kišna sezona je u južnoj Kaliforniji bila okončana, i po svemu sudeći je neće opet biti sve do decembra. Ako bude zaslužio povratak u okrilje mrtvih i prokletih pre toga, način na koji će biti odnesen iz ovog mrskog sveta živih neće biti munja, već neka druga sila. Jednom nedeljno, ponekad i dvaput, iznajmljivao bi sobu u motelu da se istušira i detaljno sredi, što u primitivnim uslovima svog skrovišta nije mogao da uradi. Ali, to nije bilo zato što je mnogo polagao na higijenu. Prljavština je, zapravo, bila veoma dopadljiva. Vazduh i voda Hada, kojem je težio da se vrati, predstavljali su prljavštinu u neizmernoj raznolikosti. Ali, ako je mislio da se kreće među živima i lovi ih, da pravi kolekciju koja mu može doneti ponovni prijem u carstvo prokletih, morao je da ispoštuje određena pravila ponašanja ukoliko nije želeo da privuče neželjenu pažnju na sebe. A jedna od njih je bila i određeni stepen čistoće. Vasago je uvek koristio usluge istog motela „Plavih nebesa“, prave rupčage koja se nalazila u južnom kraju Santa

Ane, gde je neobrijani recepcionar primao samo gotovinu, nije tražio nikakvu identifikaciju i nikada nije gledao goste u oči, kao da se plašio šta bi u njima mogao da vidi, ili pak oni u njegovim. Taj kraj je bio pravo stecište narkomana i uličara. Vasago je bio jedan od retkih ljudi koji nisu dovodili kurve. Zadržavao bi se samo sat ili dva, što je bilo u skladu sa vremenom na koje su i ostali prosečni korisnici iznajmljivali sobe. Njemu je bila dozvoljena ista anonimnost kao i onima koji su uzdisali i znojili se dok su bučno udarali naslonima kreveta o zidove soba koje su bile tik uz njegovu. On nikada ne bi mogao tu da živi sve vreme, ako ništa više ono zbog svesti o pomamnom sparivanju kurvi i njihovih jebača, koje ga je ispunjavalo besom, nemirom i mukom usled prekih potreba i mahnitih ritmova živih. Ta atmosfera mu je onemogućavala da jasno razmišlja i činila nemogućim da se odmori, iako su perverzija i ludilo tog mesta bili upravo ono u čemu je uživao kada je bio u potpunosti živ. Nijedan drugi motel ili mesto gde je mogao da iznajmi sobu ne bi bilo bezbedno. Tražili bi da se identifikuje. Osim toga, u društvu živih je mogao da prođe kao jedan od njih samo ako je njihov međusobni kontakt bio površan. Bilo koji recepcionar ili vlasnik koji bi bio radoznaliji u pogledu njegove ličnosti i koji bi ga više puta sretao, veoma skoro bi shvatio da se on razlikovao od njih na neki neodrediv, a ipak duboko uznemirujući način. U svakom slučaju, kako bi izbegao da privlači pažnju na sebe, kao svoje osnovno pribežište je izabrao luna-park. Pripadnici zakona koji bi ga kojim slučajem tražili teže bi ga našli tamo nego bilo gde drugde. A ono što je njemu bilo još važnije je to da je luna-park nudio samotnost, mir groblja i predele savršenog mraka, u koje je mogao da pobegne tokom dana kada njegove osetljive oči nisu mogle da podnesu nepopustljivu jarkost sunca.

Moteli su bili podnošljivi jedino između sumraka i svitanja. Te prijatno tople noći četvrtka, kada je izašao iz recepcije motela „Plava nebesa“ sa ključevima sobe u rukama, primetio je poznatog ,,pontijaka“ parkiranog u senci na samom kraju parkinga, udaljenog od soba za izdavanje i okrenutog ne prema motelu već ka recepciji. Taj automobil je bio tu i u nedelju, kada je Vasago poslednji put bio u „Plavim nebesima". Neki čovek je bio zavaljen za volanom, izgledajući kao da spava ili da se dosađuje dok čeka da se s nekim nađe. Bio je tamo i u nedelju uveče, lika prikrivenog mrakom i odsjajem svetla na vetrobranu. Vasago je doveo ,,kamara“ do šeste jedinice, negde u sredini podužeg zdanja u obliku slova L, parkirao ga ispred i ušao u svoju iznajmljenu sobu. Sa sobom je nosio samo odelo koje je nameravao da presvuče – potpuno crno, kao i sva odela koja je nosio. Kada je ušao u sobu, nije uključio svetlo. Nikada to nije radio. Neko vreme je stajao leđima okrenut vratima, razmišljajući o „pontijaku" i čoveku za volanom. Možda je bio diler koji je rasturao drogu iz automobila. Broj dilera koji su gmizali unaokolo je bio veći čak i od mnoštva bubašvaba koje su vrvele unutar zidova raspadajućeg motela. Ali, gde su bile njegove mušterije sa svojim brzim i neurotičnim očima i masnim svežnjevima novčanica? Vasago je spustio odelo na krevet, stavio svoje sunčane naočare u džep mantila i otišao u maleno kupatilo. Ono je mirisalo na ofrlje bačeno sredstvo za dezinfekciju koje nije moglo da zamaskira vonj odvratnih bioloških mirisa. Pravougaoni oblik blede svetlosti predstavljao je prozor na zidu iza tuša. Otvarajući klizna staklena vrata, koja su zaškripala klizeći niz zarđalu tračnicu, zakoračio je u tuškabinu. Da je prozor bio zaptiven, ili da je bio vertikalno

podeljen na dva okna, njegove namere bi bile osujećene. Ali, on se izjedna otvarao na spolja i bio je zakačen klimavim šarkama. Uhvatio se za prozorsko okno iznad svoje glave, izvukao se kroz prozor i izmigoljio u službeni prolaz iza motela. Zaustavio se da stavi sunčane naočare. Obližnja ulična svetiljka sa natrijumskim isparenjima bacala je mokraćnožutu svetlost koja je, kao vetrom nošen pesak, grebala njegove oči. Naočare su je ublažavale u blatnjovo jantarsko žutu, tako da je mogao jasnije da vidi. Skrenuo je udesno, sve do kraja bloka, zatim je skrenuo desno u sporednu ulicu, a onda na sledećem ćošku ponovo desno, opkoljavajući motel. Kliznuo je oko krajnjeg dela u L oblikovane zgrade i krenuo duž nadkrivenog trotoara ispred poslednjeg odeljenja, sve dok se nije našao iza „pontijaka". U datom trenutku je taj kraj motela bio tih. Niko nije ulazio ili izlazio ni iz jedne od soba. Čovek za volanom je sedeo sa rukom prebačenom preko ivice otvorenog prozora. Da je pogledao u retrovizor, mogao je da vidi Vasaga koji mu je prilazio, ali je njegova pažnja bila usmerena na sobu broj šest na drugom kraju krila u obliku slova L. Vasago je naglo otvorio vrata, tako da se čovek zapravo prevrnuo na stranu jer je bio oslonjen na vrata. Vasago ga je snažno udario u lice, koristeći lakat kao palicu, što je bilo efikasnije od pesnice, ali ga, svejedno, nije udario dovoljno jako da ga onesvesti. Tip je bio ošamućen ali ne i uspavan, pa se pridigao i izvukao iz „pontijaka", pokušavajući da se uhvati u koštac sa Vasagom. Bio je pretežak i spor. Udarac kolenom u prepone ga je još više usporio. Tip se sunovratio u pozu molitve, nemajući snage ni glasa da ispusti, a Vasago se povukao unazad samo onoliko da bi imao prostora da ga šutne. Stranac se presamitio u stranu, pa ga je Vasago ponovo šutnuo, ovog puta u glavu. Tip se obeznanio, bio je nepomičan kao i asfalt na koji se

prostro. Začuvši preneražen udah, Vasago se okrenuo i ugledao kurvu kovrdžave plave kose u mini suknji i srednovečnog čoveka u jeftinom odelu i s lošom perikom. Izlazili su iz najbliže sobe. Bez daha su zurili u čoveka na zemlji. U Vasaga. Zurio je i on u njih sve dok se nisu ponovo vratili u sobu i tiho zatvorili vrata za sobom. Onesvešćeni čovek je bio težak, imao je možda stotinu kilograma, ali je Vasago bio dovoljno jak da ga podigne. Odneo je tipa oko automobila i smestio ga u suvozačevo sedište. Tada je seo za volan, upalio ,,pontijak“ i napustio „Plava nebesa“. Nekoliko blokova dalje skrenuo je u ulicu sa istovetnim kućama izgrađenim pre trideset godina koje su naglo propadale. Drevni indijanski lovor i koralno drveće bili su raspoređeni duž ivica trotoara, pružajući tračak dostojanstva i pored očajnog stanja okruženja. Parkirao je ,,pontijak“ kraj ivičnjaka. Isključio je motor i svetla. S obzirom na to da u blizini nije bilo uličnih svetiljki, skinuo je naočare za sunce i pretražio onesvešćenog čoveka. Pronašao je napunjen revolver u futroli ispod čovekove jakne. Prisvojio ga je. Stranac je nosio dva novčanika. U prvom, i debljem, nalazilo se tri stotine dolara u gotovini, koje je Vasago takođe prisvojio. U njemu su bile i kreditne kartice, fotografije ljudi koje on nije poznavao, priznanica iz radnje za hemijsko čišćenje, bon za kupovinu mlečnih proizvoda s popustom, vozačka dozvola koja je identifikovala čoveka kao Mortona Redloua iz Anahajma, i još što-šta. Drugi novčanik je bio prilično tanak, i ispostavilo se da to nije ni bio pravi novčanik, već u kožu presvučena identifikaciona kartica. U njoj se nalazila Redlouova licenca da radi kao privatni detektiv i još jedna licenca za nošenje skrivenog oružja. U pregratku za sitnice, Vasago je pronašao samo

bombone i broširano izdanje detektivskog romana. U pregratku između sedišta pronašao je žvakaće gume, pepermint bombonice, još bombona i presavijenu mapu okruga Orandž. Neko vreme je proučavao mapu, a onda upalio motor automobila i krenuo. Uputio se prema Anahajmu, na adresu koja je bila ispisana na Redlouvoj vozačkoj dozvoli. Kada su prešli više od pola puta, Redlou je počeo da stenje i da se trza kao da je dolazio k svesti. Vozeći samo jednom rukom, Vasago je uzeo revolver koji je prisvojio od ovog čoveka i udario ga njime po glavi. Redlou je ponovo bio miran. 4 Jedno od petoro dece koja su delila sto sa Reginom u trpezariji bio je Karl Kavano, koji je imao osam godina, a tako se i ponašao. On je bio paraplegičar, vezan za invalidska kolica, pa bi svako pomislio da je bilo sasvim dovoljno što je hendikepiran. Ali on je dodatno zagorčavao svačiji život time što je bio i potpuni glupan. Samo što su im poslužili jelo, Karl je rekao: „Stvarno volim petak popodne, a znate zašto?“ Nije dozvolio ikome da pokaže koliko ih to uopšte nije zanimalo. „Zato što svakog četvrta uveče imamo pasulj i čorbu od graška, tako da do petka popodne možemo da ispuštamo baš zrele prdavce." Ostala deca zastenjaše od gnušanja. Regina ga je jednostavno ignorisala. Bio glupan ili ne, Karl je bio u pravu: u sirotištu Svetog Tomasa su četvrtom za večeru uvek dobijali čorbu od graška, šunku, pasulj, krompire u sosu od butera i parče voćnog želea sa grumuljicom lažnog krema za desert. Ponekad bi opatice malo popile ili bi jednostavno pošandrcale od toliko godina