Din Kunc - Skroviste

Pustio je da se vrata otvore. Garaža je bila mračna. Zateturao se prema prekidaču, upalio svetla. Velike fluorescentne cevi su bacile obilje oštrog svetla pravo dole celom dužinom i širinom prostorije, bukvalno eliminišući senke, ne otkrivajući ništa neobično. Stupajući preko praga, pustio je da se vrata za njim zatvore. Oprezno je prošetao celom dužinom prostorije tako da su mu velika garažna rol-vrata bila sa desne strane, a dvoja kola, okrenuta svojim zadnjem delom ka njemu, sa leve. Srednje mesto u garaži je bilo prazno. Njegove „rokport” cipele sa gumenim đonom nisu napravile nikakav zvuk, očekivao je da će da iznenadi nekog opruženog duž jedne strane od kola, ali niko se nije sakrivao ni iza jednog automobila. Na kraju garaže, kada je prošao „ševrolet”, naglo je legao na pod i pogledao ispod kola. Mogao je da vidi skroz do kraja garaže, i ispod „micubišija” takođe. Nikog nije bilo ispod kola. Iz njegovog ugla, s obzirom da su gume pravile slepe uglove, činilo mu se da niko ni ne kruži oko automobila da bi mu se sklonio sa pogleda. Ustao je i okrenuo se prema normalnim vratima na kraju zida. Izlazila su na dvorište sa strane kuće i imala su bravu na okretanje koja je bila zaključana. Niko tu nije mogao da uđe. Vraćajući se do vrata od kuhinje, zastao je pri kraju garaže. Proverio je jedina dva ormana koja su imala visoka vrata i bila dovoljno velika da u njima može da se sakrije odrastao čovek. Bili su prazni. Proverio je rezu na prozoru koju je popravio ranije tog dana. Bila je zatvorena, sigurno stavljena u vertikalno postavljenu kopču. Ponovo se osetio glupo. Kao odrastao čovek upleten u dečju igru, videći sebe kao filmskog heroja. Koliko brzo bi reagovao da se neko stvarno sakrivao u

jednom od onih visokih ormana i da se bacio napred kada su se vrata otvorila? Ili šta bi bilo da je, kada se bacio pod ševrolet, baš tamo bio čovek u crnom, nekoliko centimetara udaljen? Bilo mu je drago što nije bio nateran da sazna odgovore na sva ta pitanja. Ali bar se, postavljajući ih, nije više osećao budalasto, zato što je čovek u crnom zaista mogao da bude tamo. Pre ili kasnije kopile će biti ovde. Hač je bio sigurniji nego ikad u neizbežnost sukoba. Nazovite to slutnjom, predosećajem, zovite to božićnom ćurkom ako želite, ali on je znao da može da veruje malim glasovima upozorenja u sebi. Dok je prolazio prednji deo „micubišija”, video je nešto što je izgledalo kao udubljenje u haubi. Zastao je, siguran da to mora biti igra svetla, senka od konopca za povlačenje koji je visio sa plafona. Konopac je bio direktno iznad haube. Lupio je po konopcu, ali beleg na haubi nije poskočio i zaigrao, što bi uradio da se radilo o senci. Naslanjajući se preko rešetke hladnjaka, pipnuo je glatki metal i osetio udubljenje, plitko, ali veliko kao šaka. Duboko je uzdahnuo. Auto je još bio nov, a već mu je trebao rad kod limara, Odvezi potpuno nov auto u tržni centar, i sat vremena pošto si ga uzeo iz izloga, neka prokleta budala će parkirati pored i udariti svojim vratima u tvoja. Nikad ne omane. Nije primetio udubljenje ni kad je došao kući ovog popodneva iz prodavnice oružja niti kad je dovezao Reginu iz škole. Možda nije toliko vidljivo iz kola, iza volana, možda treba gleđati od napred, pod pravim uglom. Ali sigurno je da izgleda dovoljno veliko da bude viđeno bilo odakle. Pokušavao je da shvati kako se to moglo dogoditi – neko je morao prolaziti pored njega i ispustiti nešto na haubu – kad je video otisak stopala. Bio je na tankom sloju bež prašine na crvenoj farbi, taban i deo potpetice cipela sličnih njegovim.

Neko je stajao ili šetao po haubi „micubišija”, Mora da se to desilo ispred srednje škole „Sveti Toma“ jer je ličilo na nešto što bi neki klinac mogao da uradi, praveći se važan pred drugarima. Krećući mnogo ranije zbog saobraćajne gužve, Hač je stigao u „Svetog Tomu“ dvadeset minuta pre nego što se čas završio. Radije nego da sedi u kolima, otišao je u šetnju da bi izbacio malo od nagomilane nervoze. Verovatno se neki pametnjaković sa drugarima iz susedne srednje škole – otisak je bio previše velik da bi to bilo malo dete – išunjao malo pre zvona za kraj časova, i pravili su se važni jedni pred drugima dok su bežali od škole, možda preskačući preko prepreka umesto da ih zaobiđu, kao da su pobegli iz zatvora sa psima tragačima za vratom... „Hač?” Izbačen iz koloseka svojih misli baš kad je izgledalo da vode nekud, okrenuo se prema glasu kao da mu nije bio poznat, iako je, naravno, bio. Lindzi je stojala u vratima između garaže i kuhinje. Pogledala je pištolj u njegovoj ruci, susrela je njegov pogled. „Šta nije u redu?” „Učinilo mi se da sam čuo nešto.” „I?“ „Ništa.” Toliko ga je iznenađila da je zaboravio i otisak stopala i udubljenje u haubi. Dok ju je pratio u kuhinju, rekao je: „Ova vrata su bila otvorena. Ja sam ih zaključao.” ,,O, Regina je zaboravila jednu od njenih knjiga u kolima kad je došla iz škole. Izašla je pre večere da je uzme.” „Trebalo je da proveriš da li ih je zaključala.” ,,To su samo vrata od garaže”, rekla je Lindzi, krećući se prema dnevnoj sobi. Stavio joj je ruku na rame da je zaustavi, i okrenuo je. „To je tačka ranjivosti”, rekao je sa možda više napetosti u glasu nego što tako mali propust u sigurnosti zahteva.

„Nisu li spoljna vrata od garaže zaključana?” „Jesu, i ova bi trebalo da su zaključana, takođe.” „Ali za toliko puta koliko uđemo i izađemo iz kuhinje”, drugi frižider im je bio u garaži “prosto je zgodnije ostaviti ta vrata otključana. Uvek smo ih tako ostavljali.” ,,Pa nećemo više”, tvrdo je rekao. Stajali su licem u lice, i ona ga je zabrinuto proučavala. On je znao da ona misli da on hoda po tankoj liniji između obazrive predostrožnosti i vrste pritajene histerije, ponekad je i prelazeći. Sa druge strane, ona nije imala tu prednost njegovih noćnih mora i vizija. Možda je ista misao prošla i kroz njenu glavu, jer je zaklimala 1 rekla: ,,U redu, žao mi je. U pravu si.” Nagnuo se nazad u garažu i ugasio svetla. Zatvorio je vrata, zaključao bravu – i nije se osetio sigurnije, zapravo. Ponovo je krenula prema trpezariji. Bacila je pogled na njega dok je pratio, pokazujući na pištolj u njegovoj ruci. „Nosiš to za sto?” Shvatajući da je bio malo previše grub prema njoj, zatresao je glavom i izbečio oči, pokušavajući da napravi grimasu kao Kristofer Lojd i popravi atmosferu. „Mislim da su neki od mojih špageta još živi. Ne volim da ih jodem dok ne umru.” ,,E, pa imaš sačmaru iza ’koromandel’ paravana za to”, podsetila ga je. ,,U pravu si!” Stavio je pištolj ponovo na vrh frižidera. ,,A ako ni to ne upali, uvek mogu da ih odvezem na prilaz i pregazim ih kolima!” Gurnula je vrata, i Hač je pratio u trpezariju. Regina ga je pogledala i rekla: „Hrana ti se hladi.” Još uvek imitirajući Kristofera Lojda, Hač je rekao:

„Onda ćemo doneti neke džempere i rukavice za hranu!” Regina se zakikotala. Hač je obožavao način na koji se ona kikotala. Pošto su sudovi od večere oprani, Regina je otišla u svoju sobu da uči. „Veliki test iz istorije je sutra”, rekla je. Lindzi se vratila u svoj atelje da pokuša da nešto radi. Kada je sela za svoju tablu za crtanje, viđela je drugi „brauning”. Još uvek je bio na vrhu njenog niskog ormarićamagacina, gde ga je Hač stavio ranije tog dana. Mrko ga je pogledala. Nije baš uvek neodobravala oružje samo po sebi, ali ovo je bilo više od samo pištolja. To je bio simbol njihove nemoći u suočavanju sa amorfnom pretnjom koja je nad njima visila. Držanje pištolja uvek u domašaju bilo je ravno priznanju da su bili očajni i da nisu mogli da kontrolišu svoju sudbinu. Ni pogled na zmiju kako se namotava na ormariću ne bi mogao da ureže dublje mrštenje na njeno lice. Nije htela da Regina uđe i da ga vidi. Otvorila je prvu fioku ormarića i gurnula sa strane neke gumice za brisanje i olovke da bi napravila mesta za oružje. „Brauning” je jedva stajao u taj plitak prostor. Kad je zatvorila fioku, osetila se bolje. Tokom dugačkog jutra i popodneva nije uspela ništa da uradi. Napravila je puno loših početaka sa nacrtima koji nisu vodili nigde. Nije bila čak ni blizu da započne spremanje platna. „Masonita", ustvari. Radila je na ,,masonitu“, kao i većina umetnika danas, ali još uvek je svaki pravougaonik smatrala platnom, kao da je reinkarnacija umetnika iz nekog drugog doba, i nije mogla da se oslobodi starog načina razmišljanja. Takođe, slikala je sa akrilnim bojama radije nego sa uljanim.

,,Masonit“ nije propadao vremenom kao platno, i akril je zadržavao svoje prave boje mnogo bolje nego ulje. Naravno, ako uskoro nešto ne uradi, neće biti važno da li je koristila akrilne boja ili mačju pišaćku. Ne bi ni mogla sebe da zove umetnikom ako ne bi mogla da smisli ideju koja bi je uzbudila i kompoziciju koja ideju čini pravom. Uzimajući debelu olovku od drvenog uglja, nagnula se preko bloka sa crtežima koji je bio otvoren ua tabli za crtanje ispred nje. Pokušala je da izbaci malo inspiracije iz svog dupeta, da se malo pokrene pa da opet poleti. Posle jedne minute, pogled joj je odlutao sa stranice, podižući se i podižući se, sve dok nije gledala kroz prozor. Nikakav interesantan prizor nije čekao da je omete večeras, nikakve krošnje drveća koje se graciozno njišu na povetarcu ili uzorak čarobne noći. Noć iza prozorskog okna je bila bez oblika. Crna pozadina je pretvorila prozorsko staklo u ogledalo u kojem je videla sebe kako gleda preko vrha table za crtanje. Zato što to nije bilo pravo ogledalo, njen odraz je bio providan, kao kod uha, kao da je umrla i vratila se da progoni poslednje mesto na zemlji koje je poznavala. To je bila uznemirujuća misao, pa je ona vratila svoju pažnju na praznu stranicu na stolu za crtanje ispred sebe. Pošto su Lindzi i Regina otišle gore, Hač se ushodao od sobe do sobe na prizemlju, proveravajući prozore i vrata da se uveri da su osigurani. Brave je već proverio. Da ponovo to radi bilo je besmisleno. Ipak je uradio. Kada je došao do para klizećih staklenih vrata u dnevnoj sobi, okrenuo je prekidač za spoljašnja svetla u dvoristu da bi ih pojačao. Zadnje dvorište je sada bilo dovoljno svetlo da može da vidi većinu stvari u njemu, iako bi neko mogao da se pritaji među grmljem duž ograde. Stajao je na vratima, čekajući da se neka od senki u okolini imanja premesti.

Možda je grešio. Možda momak nikada neće krenuti na njih. U tom slučaju, za dva, tri meseca, Hač bi najverovanije bio dokazano lud zbog napetosti čekanja. Umalo je pomislio da bi bilo bolje da spodoba dođe sada i da se to završi. Pomerio se do kutka za doručkovanje i pregledao te prozore. Bili su još uvek zaključani. Regina se vratila u svoju spavaću sobu i spremila sto za domaći zadatak. Stavila je svoje knjige na jednu stranu podmetača za pisanje, a olovke i fluorescentni flomaster na drugi kraj, svesku u sredinu, sve uredno i po pravilu. Dok je nameštala sto, brinula se zbog Harisonovih. Nešto sa njima nije bilo u redu. Pa, ne da nije u redu u smislu da su lopovi ili neprijateljski špijuni, ili ubice ili kanibali koji jedu decu. Neko vreme je imala ideju za roman u kojoj tu apsolutno smotanu devojčicu usvaja par koji jesu kanibali koji jedu decu, i ona pronalazi gomilu dečjih kostiju u podrumu i fasciklu sa receptima u kuhinji sa kartama na kojima pišu stvari kao ĆEVAP OD MALE DEVOJČICE i SUPA OD DEVOJČICE, sa instrukcijama poput: „SASTOJCI: jedna nežna mala devojčica, neosoljena, jedan crni luk, naseckan; pola kile šargarepa...” U priči, devojčica ode kod vlasti, ali oni joj ne poveruju zato što je opšte poznata kao smotana i da priča lažne priče. Pa, to je fikcija, a ovo je pravi život, i Harisonovi su izgledali savršeno srećni jedući pice, paste i hamburgere. Upalila je fluoroscentnu lampu na stolu. Iako je sa samim Harisonovima sve bilo u redu, definitivno su imali problema, zato što su bili napeti i pokušavali su to da sakriju. Možda nisu bili u stanju da otplaćuju kredit za kuću, i banka je htela da im uzme kuću, i sve

troje će morati da se presele u njenu staru sobu u sirotištu. Možda su otkrili da gospođa Harison ima sestru za koju pre nije znala, zlu bliznakinju kakve oni svi ljudi sa televizije uvek otkrivaju. Ili možda duguju pare mafiji i ne mogu da plate, i ovi će im slomiti noge. Regina je izvadila rečnik iz police sa knjigama i stavila ga na sto. Ako imaju gadan problem, Regina se nadala da je to sa mafijom, zato što bi ona to lako mogla da podnese. Noge Harisonovih bi se do kraja oporavile, a oni bi naučili važnu lekciju da ne pozajmljuju novac od zelenaša. U međuvremenu, ona bi se brinula o njima, davala im lekove, proveravala temperaturu s vremena na vreme, donosila im posude sa sladoledom sa malim keksićima u oblicima životinja nataknutim na vrh, i čak im praznila noćne posude (Bljak!), ako dođe do toga. Znala je puno o nezi, pošto je tako često bila primalac iste tokom godina. (Dragi Bože, ako sam njihov velik problem ja, mogu li da dobijem neko čudo i da se problem pretvori u onaj sa mafijom, da bi me zadržali i da budemo srećni? U zamenu za čudo, čak ću biti voljna da se meni slome noge, takođe. Bar popričaj o tome sa momcima iz mafije i vidi šta oni kažu.) Kada je sto bio potpuno spreman za domaći, Regina je odlučila da bi trebalo da je komfornije obučena da bi učila. Pošto je presvukla svoju parohijalnu školsku uniformu kad je došla kući, nosila je pantalone od rebrastog somota i svetlozeleni pamučni džemper dugačkih rukava. Pidžama i ogrtač su bili mnogo bolji za učenje. Pored toga, njena nožna proteza ju je svrbela na par mesta, i htela je da je skine za danas. Kada je gurnula klizeća vrata od ormana sa ogledalom, našla se licem u lice sa sakrivenim čovekom obučenim skroz u crno i sa sunčanim naočarama.

3 Na još jednoj turi po prizemlju, Hač je odlučio da ugasi lampe i svetiljke u odlasku. Sa spoljašnjim svetlima koja su sijala svom snagom i ugašenim svetlima u kući, moći će da viđi napasnika a da sam ne bude viđen. Završio je obilazak u neosvetljenoj sobi za razonodu, koju je odlučio da načini primarnom stanicom za nadzor. Sedeći za velikim stolom u mraku, mogao je da gleda kroz dupla vrata u prednje predvorje i da pokrije početak stepeništa za sprat. Ako iko pokuša da uđe kroz prozor sobe za razonodu ili kroz francuska vrata koja su izlazila na ružičnjak, on će odmah znati. Ako napasnik probije njihovu bezbednost na nekom drugom mestu, Hač će prišrafiti tipa kad krene gore, zato što se svetlo iz hodnika na drugom spratu rasipalo po podnožju stepenica. Mogao bi da bude svuda odjednom, i soba za razonodu mu se činila kao najbolja strateška pozicija. Stavio je i sačmaru i pištolj na vrh stola, u domašaj ruke. Nije mogao dobro da ih vidi sa ugašenim svetlima, ali je mogao momentalno da zgrabi bilo šta od ta dva ako se išta desi. Isprobao je par puta, sedeći u svojoj stolici na okretanje okrenut prema foajeu, a onda naglo posežući za „brauningom”, pa ovog puta za „mosbergom”, „brauning”, „brauning”, „mosberg”, „brauning”, „mosberg”, „mosberg”. Svaki put, možda zato što mu je reakcija bila ubrzana adrenalinom, desna ruka mu je kliznula kroz tamu i sa preciznom tačnošću došla do drške „brauninga” ili cevi „mosberga”, šta god da je hteo. Nije uopšte uživao u svojoj spremnosti, zato što je znao da ne može ostati budan dvadeset četiri sata na dan, sedam dana u nedelji. Morao je da spava i jede. Nije danas išao u radnju, i znao je da bi mogao da uzme još par slobodnih dana, ali ne može sve da ostavi Glendi i Luu na neodređeno vreme; pre ili kasnije moraće da ide na posao.

Realno, čak i sa pauzama za jelo i spavanje, on bi prestao da bude efektan čuvar puno pre nego što bude morao da se vrati na posao. Zadržavanje visokog nivoa mentalne i psihičke pažnje bio je iscrpljujući posao. Vremenom će morati da razmisli o unajmljivanju jednog ili dva čuvara iz privatne firme za obezbeđenje, i nije znao koliko to može da košta. još važnije, nije znao koliko pouzdani unajmljeni čuvari mogu biti. Sumnjao je da će ikada morati da donese tu odluku, zato što će kopile uskoro doći, možda noćas. Na primitivnom nivou, maglovit utisak čovekovih namera lebdeo je do Hača kroz tu mističnu vezu između njih, kakva god ona bila. Bilo je to kao dečje reči izgovorene u limenu kantu i prenesene duž žice do druge limene kante, gde se reprodukuju kao magloviti zvuci, gde se većina kvaliteta gubi zbog lošeg materijala ali se glavni ton prepoznaje. Trenutna poruka na psihičkoj žici ne može da se čuje u detaljima, ali osnovno značenje je bilo jasno: dolazim... ja dolazim... ja dolazim... Verovatno posle ponoći, Hač je osetio da će do njihovog susreta doći između gluvog doba i zore. Sada je bilo tačno 7.46 po njegovom satu. Izvukao je iz džepa svoj svežanj ključeva od kola i od kuće, pronašao ključ od stola, koji je ranije dodao ostalima, otvorio zaključanu fioku i izvadio oprljeno izdanje Arts Amerikana, koje je mirisalo na dim, ostavljajući ključeve da vise na bravi. Držao je časopis sa obe ruke u mraku, nadajući se da će osećaj njega u rukama, kao talisman, pojačati njegove magične vizije i dopustiti mu da vidi tačno kad, gde i kako će ubica naići. Pomešani mirisi vatre i destrukcije, neki tako gorko opori da se od njih gadilo, drugi samo pepeljasti, podigli su se sa hrskavih stranica.

Vasago je ugasio fluorescentnu stonu lampu. Prešao je devojčicinu sobu do vrata, gde je takođe ugasio glavno svetlo. Stavio je ruku na kvaku, ali je oklevao, nevoljan da ostavi dete iza sebe. Bila jo tako uzbudljiva, tako životna. On je znao istog momenta kad je privukao u svoje naručje da je ona ta vrsta nabavke koji će kompletirati njegovu kolekciju i osvojiti mu večnu nagradu za kojom je žudeo. Gušeći njen plač i prekidajući joj disanje jednom rukom na kojoj je bila rukavica, odvukao ju je u orman i zgnječio je uz sebe svojim snažnim rukama. Držao ju je tako žestoko da nije mogla ni da se migolji niti da udari u bilo šta i tako skrene pažnju na svoju nepriliku. Kada se onesvestila u njegovom naručju, i on je umalo pao u nesvest i bio je preplavljen nagonom da je ubije na licu mesta. U njenom ormanu. Među mekanim gomilama odeće koja je pala sa vešalica iznad njih. Miris sveže opranog pamuka i štirka. Topli miris vune. I devojčica. Hteo je da joj zavrne vrat i oseti njenu energiju kako prolazi kroz njegove moćne ruke, u njega, i kroz njega u zemlju mrtvih. Trebalo mu je tako puno vremena da se otrese te savlađujuće želje da je umalo i nije ubio. Pala je, tiha i mirna. Sve dok nije skinuo svoje ruke sa njenog nosa i usta mislio je da je ugušio. Ali, kad je primakao uvo njenim razdvojenim usnama, mogao je da čuje i oseti slabo izdisanje. Ruka na njenim grudima ga je obradovala čvrstim otkucajima srca u sporom, snažnom ritmu. Sada, gledajući dete, Vasago je potisnuo potrebu za ubijanjem obećavajući sebi da će dobiti zadovoljenje mnogo pre svitanja. U međuvremenu, on mora da bude Gospodar. Da vežba kontrolu. Kontrolu. Otvorio je vrata i proučavao hodnik od drugog sprata

izvan devojčicine sobe. Napušten. Luster je svetleo na udaljenom kraju, na početku stepeništa, ispred ulaza u glavnu spavaću sobu, proizvodeći previše svetla za njegov ukus kao da nije nosio sunčane naočare. Još uvek je morao da žmirka. Ne sme iskasapiti ni dete ni majku dok ih ne odvede obe u muzej mrtvih, gde je ubio i sve druge koji su bili deo njegove kolekcije. Sada zna zašto je bio privučen Lindzi i Regini. Majka i ćerka. Kučka i mini kučka. Da bi povratio svoje mesto u paklu, od njega se očekivalo da počini isto ono delo zbog kojeg je i zaradio prokletstvo: da ubije majku i njenu ćerku. Pošto njegova rođena majka i sestra nisu više bile na raspolaganju, odabrane su Lindzi i Regina. Stojeći u otvorenim vratima, oslušnuo je kuću. Bila je tiha. Znao je da umetnica nije devojčicina rođena majka. Ranije, dok su Harisonovi bili u trpezariji a on se uvukao u kuću iz garaže, imao je vremena da pretura po Regininoj sobi. Našao je uspomene sa imenom sirotišta na njima, uglavnom jeftino štampani programi pozorišnih predstava izdati za praznične predstave u kojima je devojčica imala manje uloge. Svejedno, bio je privučen prema njoj i Lindzi, i njegov gospodar je očigledno presudio da su njih dve pogodne žrtve. Kuća je bila tako mirna da je morao da se kreće tiho kao mačka. To je mogao da izvede. Bacio je pogled nazad na devojčicu na krevetu; sada, u mraku, bio je u mogućnosti da je vidi uz više detalja nego pri jakoj svetlosti iz hodnika. Još uvek je bila u nesvesti, jedna od njenih marama joj je bila nagurana u usta, a druga vezana oko glave da bi držala taj čep na mestu. Snažni konopci, koje je razvezao sa kutija na tavanu garaže, čvrsto su držali njene zglobove i članke. Kontrola. Ostavljajući Reginina vrata za sobom otvorena, krenuo je

da se šunja duž hodnika, ostajući blizu zida, gde je šperploča, koja je bila ispod debelog tepiha, najteže mogla da zaškripi. Znao je trasu. Oprezno je istražio drugi sprat dok su Harisonovi završavali večeru. Pored devojčicine sobe bila je gostinska spavaća soba. Sada je bila u mraku. Nastavio je da se šunja prema Lindzinom ateljeu. Zato što je luster u glavnom hodniku bio tačno ispred njega, senka mu je padala iza, što je bila sreća. U suprotnom, ako bi žena slučajno gledala prema hodniku, bila bi upozorena na njegov dolazak. Došao je do vrata od ateljea i zastao. Stojeći leđa pripijenih uz zid, mogao je da vidi između stubića ograde otvorenog stepeništa skroz dole do prevorja. Koliko je on mogao da vidi, dole nije bilo nikakvog svetla. Pitao se gde je muž nestao. Visoka vrata od glavne spavaće sobe su bila otvorena, ali tamo nije bilo svetla. Mogao je da čuje tihe zvukove koji su dolazili iz ženinog ateljea, pa je shvatio da ona radi. Da je muž bio sa njom, zasigurno bi razmenili par reči, bar za vreme dok se Vasago probijao kroz hodnik. Nadao se da je muž otišao nekim poslom. Nije imao nikakve posebne potrebe da ubije muškarca. A bilo kakav sukob bi bio opasan. Iz džepa u jakni je izvadio savitljivu kožnu udaraljku, napunjenu olovom, koju je oduzeo od Mortona Redloua, detektiva, prošle nedelje. To je bila mala palica koja je izgledala ekstremno efikasno. Dobro mu je ležala u ruci. U bisernosivoj „hondi”, dve ulice dalje, pištolj je bio ušuškan ispod vozačkog sedišta. I Vasago je zamalo poželeo da ga je poneo, Uzeo ga je od trgovca antikvitetima Roberta Lofmana, u Laguna Biču, par sati pre prošlog svitanja. Ali nije hteo da puca u ženu i devojčicu. Čak i ako ih

samo rani i onesposobi, mogle bi da iskrvare na smrt pre nego što ih odnese nazađ do skrovišta i dole do muzeja mrtvih, na oltar gde su njegove ponude nameštene. A, i ako bi koristio pištolj da ukloni muža, mogao bi da rizikuje jedan hitac, možda dva. Previše pucnjave bi moglo da se čuje kod komšija i izvor bi mogao da se locira. U tako tihoj zajednici, jednom kad se pucnjava začuje, policija bi za dve minute preplavila to mesto. Udaraljka je bila bolja. Poigrao se sa njom u desnoj ruci, da stekne osećaj. Vrlo pažljivo se nagnuo preko dovratka. Proturio glavu. Zavirio u atelje. Sedela je na stolici, leđima okrenuta vratima. Čak i od nazad je prepoznao. Srce mu je galopiralo brzo skoro kao kad se devojčica otimala i onesveslila u njegovom zagrljaju. Lindzi je bila ispred table za crtanje, sa olovkom od drvenog uglja u desnoj ruci. Radi, radi, radi. Olovka proizvodi mekano zmijsko šištanje dok crta po papiru. Bez obzira koliko je bila odlučna da pažnju zadrži samo na problemu pražnog papira pred njom, Lindzi je često gledala na prozor. Njena kreativna blokada se raspala tek kad se predala i počela da crta prozor. Nezastrti okvir. Tama iza stakla. Njeno lice kao odraz ukletog duha. Kada je dodala pauka u gornjem desnom uglu, koncept se iskristalisao, i odjednom je postala uzbuđena. Mislila je da bi sliku mogla nazvati Mreža života i smrti, i iskoristiti nadrealni niz simboličkih predmeta da isplete temu u svaki ugao platna. Ne platna “masonita“. Ustvari, za sad samo na papiru, samo skica, ali vredno je rada. Premestila je blok za crtanje na tabli, dignuvši ga više. Sada je morala samo malo da podigne oči sa stranice da bi pogleda preko vrha table u prozor, i nije morala vise da diže i

spušta glavu. Više elemenata sem njenog lica, prozora i mreže če biti potrebni da daju slici dubinu i zanimljivost. Kako je dalje radila, razmatrala je i odbacivala jedan broj dodatnih motiva. Onda se jedan motiv pojavio skoro magično na staklu iznad njenog odraza: lice koje je Hač opisao iz svojih noćnih mora. Bledo. Pramen crne kose. Sunčane naočare. Za momenat, pomislila je da je to natprirodnii događaj, utvara na staklu. Ali još dok je gutala vazduh od iznenađenja, shvatila je da gleda odraz poput njenog i da je ubica iz Hačovih snova u njihovoj kući, i da se naginje preko dovratka da bi je video. Potisnula je impuls za vrištanjem. Čim on shvati da ga je ona videla, izgubiće i to malo prednosti koju ima, i on će je napasti, udarajući je, i dovršavajući je pre nego što se Hač i popne gore. Umesto toga, glasno je uzdahnula i zatresla glavom kao da je nezadovoljna onim što je nacrtala. Hač bi već mogao biti mrtav. Polako je spustila olovku od drvenog uglja, puštajući da joj prsti počivaju na njoj kao da bi svaki čas mogla da odluči da je uzme i nastavi sa radom. Ako Hač nije bio mrtav, kako drugačije je ovo kopile moglo da dođe na sprat? Ne. Ne može da razmišlja na taj način jer, ako je Hač mrtav, i ona je mrtva, kao i Regina. Dragi bože, Regina. Posegla je za prvom fiokom njenog ormančića, koji je bio sa strane, i drhtaj je prošao kroz nju kad je osetila hladnu hromiranu dršku. Reflektujnći vrata iza nje, prozor je pokazao da se ubica nije više samo naginjao kroz dovratak, već je i smelo zakoračio u otvorena vrata. Zastao je arogantno da je posmatra, očigledno se naslađujući trenutkom. Bio je neprirodno tih. Da nije videla njegov odraz na staklu, ne bi uopšte bila svesna njegovog prisustva.

Otvorila je fioku, osetila pištolj pod rukom. A iza nje, on je prešao preko praga. Izvukla je pištolj iz fioke i okrenula se na stolici u jednom pokretu, podižući teško oružje, stišćući ga sa obe ruke, nišaneći u njega. Ne bi bila u potpunosti iznenađena da on nije bio tamo, i da je njen prvi utisak o njemu kao samo o utvari na staklu bio ispravan. Ali bio je tamo, naravno, jedan korak unutra kada je potegla „brauninga” na njega. Rekla je: ,,Ne mrdaj, kučkin sine.” Bilo zato što je video slabost u njoj, ili zato što nije davao pet para na to hoće li ga pogoditi ili ne, povukao se u dovratak, pa u hodnik čim se okrenula prema njemu i rekla mu da ne mrda. „Stani, dođavola!” Nestao je. Lindzi bi ga ubila bez oklevanja, bez griže savesti, ali on se kretao tako neverovatno brzo, kao mačka koja skače u zaklon, i sve što bi pogodila bilo bi parče dovratka. Dozivajući Hača, ustala je sa stolice i skakala kroz vrata još dok je ubičina crna cipela na levoj nozi, nestajala kroz okvir vrata. Ali se zaustavila, shvatajući da on možda nije otišao nigde, da možda čeka sa druge strane vrata, očekujući je da izleti u panici, pa da onda stane iza nje i udari je po potiljku, ili je gurne prema stepeništu i niz stepenice do predvorja. Regina. Nije smela da odlaže. Mogao bi da krene na Reginu. Oklevala je samo sekundu, onda je proletela kroz svoj strah i kroz otvorena vrata, sve vreme dozivajući Hača. Sa njene desne strane, kad je izašla u hodnik, videla je momka kako ide na Reginina vrata, takođe otvorena, na udaljenom kraju. Soba je bila mračna, a trebalo je da svetla budu upaljena pošto Regina uči. Nije imala vremena da zastane i nanišani. Umalo nije stisnula okidač. Htela je da ispali metke u nadi da će jedan od njih pogoditi kopile. Ali Reginina soba je

bila tako mračna, i devojčica je mogla biti bilo gde. Lindzi se bojala da će promašiti ubicu i razneti devojčicu, ako bude nasumično pucala kroz vrata. Zato nije pucala, već je krenula za tipom, sada vrišteći Reginino ime umesto Hačovog. On je nestao u devojčicinu sobu i zalupio vrata za sobom; tresak je zatresao kuću. Lindzi je došla do te barijere sekundu kasnije, udarajući o nju. Zaključano. Čula je Hača kako viče njeno ime, hvala bogu, živ je, živ je, ali nije zastala ili se okrenula da vidi gde je on. Uzmaknula je i jako šutnula vrata, onda ih ponovo šutnula. Bila je to samo reza, klimava, trebalo bi da se lako odvali, ali nije. Krenula je da ponovo šutne, ali ubica joj se obratio kroz vrata. Glas mu je bio povišen ali nije vikao, preteći ali hladan, bez panike, bez straha, samo poslovan i malo glasan, užasavajuće gladak i miran: „Odmakni se od vrata, ili ću ubiti malu kučku.” Baš pre nego što je Lindzi počela da viče njegovo ime, Hač je sedeo za stolom u sobi za razonodu, ugašenih svetala, držeći Arts Amerikan sa obe ruke. Vizija ga je pogodila uz električni zvuk, poput pucketanja struje između dve elektrode, kao da je časopis bio živi električni kabel koji je on uhvatio sa obe ruke. Video je Lindzi od nazad, kako sedi na stolici u njenom ateljeu, za tablom za crtanje, kako radi skicu. Onda to više nije bila Lindzi. Odjednom je postala druga žena, viša, takođe viđena od nazad, ali ne na stolici, nego u fotelji u drugačijoj sobi u nepoznatoj kući. Štrikala je. Svetlo klupko niti za štrikanje polako se odmotavalo na malom stolu pored njene fotelje. Hač je o njoj mislio kao o “majci“, iako ona nije nimalo ličila na njegovu majku. Pogledao je nadole na svoju desnu ruku, u kojoj

je držao nož, ogroman, već mokar od krvi. Prišao je njenoj fotelji. Ona ga nije bila svesna. Kao Hač, on je hteo da vikne i upozori je. Ali kao korisnik noža, kroz čije oči je sve gledao, hteo je samo da je napadne, istera život iz nje, i tako dovrši zadatak koji će ga osloboditi. Zakoračio je prema naslonu njene fotelje. Još uvek ga nije čula. Visoko je podigao nož. Udario je. Ona je vrisnula. On je udario. Pokušala je da ustane sa stolice. On se kretao oko nje, i sa njegove tačke gledišta to je bilo nalik na rotirajući kadar u filmu koji je hteo da dočara let, glatko jedrenje ptice ili slepog miša. Gurnuo je nazad u stolicu, udario. Podigla je ruke da se zaštiti. Udario je. Udario je. I sada, kao da je sve bila jedna traka filma, ponovo je bio iza nje, stojeći na vratima, sem što to nije više bila „majka” – ponovo je bila Lindzi, koja sedi za svojim stolom za crtanje u njenom ateljeu na spratu, posežući za prvom fiokom svog ormančića i otvarajući je. Njegov pogled se podigao sa nje na prozor. Video je sebe, bledo lice, crna kosa, sunčane naočare, i znao je da ga je i ona videla. Ona se okrenula na stolici, pištolj se približavao, cev je ciljala pravo u njegove grudi... „Hač!” Njegovo ime, odjekujući kroz kuću, razbilo je vezu. Odskočio je od stolice, tresući se, i časopis je ispao iz njegovih ruku. „Hač!” Posežući u tamu, nepogrešivo je pronašao dršku „brauninga”, i izjurio iz sobe. Dok je prelazio predvorje i, preskačući po dva stepenika, trčao gore, gledao je na sprat, pokušavajući da shvati šta se dešava, čuo je kako je Lindzi prestala da viče njegovo ime i počela da vrišti „Regina!” Ne devojčicu, Isuse, ne devojčicu. Dohvatajući se vrha stepeništa, odmah je pomislio da je lupanje vrata bio pucanj. Ali zvuk je bio previše različit da bi ga pomešao sa pucnjem, i dok je bacao pogled na hodnik, video je Lindzi kako se odbija od vrata

Reginine sobe uz još jedan tresak. Dok je trčao da joj se pridruži, šutnula je vrata, i još jednom, i onda se oteturala od njih kad je on stigao. „Puštaj mene”, rekao je, probijajući se pored nje. ,,Ne! Rekao je da odbijem ili će je ubiti.” Par sekundi Hač je buljio u vrata, bukvalno se tresući od nemoći. Onda je uzeo kvaku, pokušavajući da je polako okrene. Ali, bila je zaključana, pa je on stavio cev pištolja na osnovu brave. „Hač”, rekla je Lindzi tužno, „ubiće je.” Pomislio je na mladu plavušu kako prima dva metka u grudi, leteći unazad iz kola na autoput, prevrćući se, prevrćući se duž asfalta u maglu. I na majku kako prima masivno sečivo mesarskog noža dok ispušta svoj štrikeraj i očajnički se bori za život. Rekao je: „Svakako će je ubiti, okreni glavu”, i povukao je obarač. Drvo i tanki metal su se razbili u parčiće. Zgrabio je limenu kvaku, ona je ispala u njegovoj ruci, i on ju je bacio. Kada je gurnuo vrata, ona su zaškripala par centimetara na unutra, ali ni malo više. Jeftina brava se raspala. Ali pločica na kojoj se kvaka držala još se kostrešila na drvetu, i nešto je sigurno bilo postavljeno pod kvaku sa druge strane. Gurnuo je pločicu dlanom, ali to mu nije obezbedilo dovoljno sile da je pomeri. Šta god da je bilo postavljeno sa druge strane, najverovatnije devojčicina stolica, pritiskalo je nagore, te stoga držalo pločicu na mestu. Hač je dohvatio „brauning” za cev i iskoristio dršku kao čekić. Psujući, udarao je pločicu, gurajući je centimetar po centimetar kroz vrata. Tek što je pločica odletela i zakloparala na pod unutra, živopisan niz slika proleteo je kroz Hačov um, privremeno odnoseći hodnik na spratu. Sve slike su bile iz ubičinih očiju: uvrnuti ugao, pogled nagore uza zid kuće, ove kuće, zid od

Reginine sobe spolja. Otvoren prozor. Ispod prozorske daske, splet vinove loze. Cveće nalik na trubu u njegovom licu. Rešetka za cveće pod njegovim rukama, cepke se zabijaju u njegovu kožu. Hvata se jednom rukom, drugom traži gde dalje da se uhvati, jedna noga visi u vazduhu, teret ga snažno pritiska preko ramena. Onda škripa, zvuk cepanja. Nagli osećaj opasne klimavosti na mreži za koju se držao... Hač je vraćen u realnost kratkom, glasnom bukom koja je dolazila iza vrata: tandrkanje i cepanje drveta, oštar zvuk rasklimatanih eksera, odlamanje, tresak. Onda je novi talas psihičkih slika i osećaja proleteo kroz njega. Padanje. Na leđa i nazad u noć. Ne daleko, pad na zemlju, kratak bljesak bola. Prevrtanje na travu. Pored njega, mali šćućureni oblik, leži mirno. Juri do njega, i vidi lice. Regina. Oči su joj zatvorene. Marama vezana preko njenih usta. „Regina!”, viknula je Lindzi. Kada se realnost još jednom vratila na svoje mesto, Hač je već udarao ramenom o vrata spavaće sobe. Podupirač sa druge strane je pao. Vrata su se uz tresak otvorila. Ušao je unutra, udarajući po zidu jednom rukom dok nije našao prekidač. Uz iznenadni bljesak svetla preskočio je palu stolicu i zavrteo “brauningom” desno, pa levo. Soba je bila napuštena, što je već znao iz svoje vizije. Na otvorenom prozoru je video propalu rešetku i splet loze na travnjaku ispod. Nije bilo znaka ni od Regine ni od tipa u sunčanim naočarima. „Sranje!” Hač je pojurio nazad preko sobe, grabeći Lindzi, okrećući je, gurajući je kroz vrata, u hodnik, prema početku stepeništa. „Ti idi od napred, ja ću od nazad, uzeo ju je, zaustavi ga, idi, idi.” Nije se opirala, shvatila je odmah šta je on govorio i poletela niz stepenice sa njim za petama. „Upucaj ga, obori ga, gađaj u noge, ne možeš sada da brineš hoćeš li pogoditi Reginu, on će pobeći!”

U predvorju je Lindzi dohvatila prednja vrata još dok je Hač silazio sa poslednjeg stepenika i okretao se prema kratkom hodniku. Uleteo je u dnevnu sobu, onda i u kuhinju, vireći kroz zadnje prozore dok je protrčavao pored njih. Travnjak i dvorište su bili dobro osvetljeni, ali on tamo nije video nikog. Trzajem je otvorio vrta između kuhinje i garaže, zakoračio unutra, upalio svetla. Projurio je kroz garažu, iza kola, do spoljnih vrata na samom kraju, i pre nego što je poslednja fluorescentna cev prestala da treperi i potpuno se upalila. Otključao je bravu, zakoračio u usko dvorište sa strane, i bacio pogled nadesno. Nema ubice. Nema Regine. Prednji deo kuće se nalazio u tom pravcu, ulica, još kuća koje su stajale nasuprot njihovoj sa druge strane. Taj deo teritorije je Lindzi već pokrivala. Srce mu je tako snažno lupalo, činilo se da mu svaki put oduzme dah pre nego što i udahne. Njoj je samo deset godina, samo deset. Okrenuo se nalevo i potrčao duž kuće, iza ćoška od garaže, u dvorište, gde su pala rešetka i loza ležali na gomili. Tako malo, malo stvorenje. Bože, molim ti se. Bojeći se da ne stane na ekser i tako onesposobi sebe, zaobišao je sve ono što je palo i izbezumljeno pretražio imanje, bez razmišljanja se zalećući u grmlje, vireći iza visokih eugenija. Nikoga nije bilo u zadnjem dvorištu. Došao je do ivice imanja koja je bila najdalje od garaže, umalo se nije okliznuo i pao dok je skretao iza ćoška, ali se zadržao. Ispružio je „brauning” ispred sebe sa obe ruke, pokrivajući stazu između kuće i ograde. Ni tamo nikog. Ništa nije čuo od napred, svakako ne pucnjavu, što je značilo da ni Lindzi nije bolje sreće nego on. Ako ubica nije otišao ni na tu stranu, još jedino što je mogao da uradi je da preskoči ogradu sa jedne ili druge strane, i pobegne na nečije

tuđe imanje. Okrećući se od prednjeg dela kuće, Hač je pregledao dva metra visoku ogradu koja je okruživala zadnje dvorište, odvajajući ga od graničnog područja na istoku, zapadu i jugu. Građevinci i trgovci nekretninama u južnoj Kaliforniji su to nazivali ogradom, iako je to u stvari bio zid, betonski blokovi ojačani čelikom i pokriveni gipsanim malterom, sa vrhom od cigala, ofarbani u boji kuće. Većina komšija ih je imala, garantovali su privatnost na bazenima ili roštiljima. Dobre ograde stvaraju dobre komšije, stvaraju strance od komšija, i tako prokleto olakšavaju napasniku da preskakanjem samo jedne barijere nestane iz jednog dela lavirinta u drugi. Hač je bio na emotivnoj žici hodajući preko ponora očaja, zadržavajući ravnotežu samo nadom da ubica ne može da se kreće brzo sa Reginom u svom naručju ili na ramenu. Pogledao je na istok, zapad, jug, zamrznut neodlučnošću. Konačno je krenuo prema crnom zidu, koji je bio na južnom krilu. Zastao je, dahćući i naginjući se napred, kada je misteriozna veza između njega i čoveka u sunčanim naočarama ponovo uspostavljena. Ponovo je Hač video kroz oči drugog čoveka, i uprkos sunčanim naočarama, noć je više izgledala kao sumrak. Bio je u kolima, za volanom, naginjući se preko konzole između sedišta da namesti onesvešćenu devojčicu u suvozačkom sedištu kao da je lutka. Zglobovi su joj bili vezani u krilu, i bila je vezana sigurnosnim pojasom. Pošto je namestio njenu kestenjastu kosu da pokrije maramu koja je išla oko njene glave, gurnuo ju je na vrata, te je ona lupila sa licem okrenutim od bočnog prozora. Ljudi u kolima koja prolaze neće moći da vide čep u njenim ustima. Izgledala je kao da spava. A i bila je tako bleda i mirna da se on odjednom zapitao da nije mrtva. Nema svrhe da je vodi u svoje skrovište ako je već mrtva. Može onda i da otvori vrata i izgura je napolje, izbaci malu kučku baš tu. Stavio je ruku na

njen obraz. Koža joj je bila predivno glatka, ali je izgledala hladna. Pritiskajući vrhove prstiju na njen vrat, našao joj je puls u karotidnoj arteriji, snažnih otkucaja, tako snažnih. Bila je toliko živa, čak i vitalnija nego što je izgledala u viziji sa leptirima koji joj zuje oko glave. Nikad pre nije imao nabavku takve vrednosti, i on je bio zahvalan svim silama pakla što su mu je podarile. Uzbuđivao se izgledima da posegne duboko unutra i ščepa to snažno mlado srce dok još kuca i utuče ga u konačnu smirenost, dok za to vreme bulji u njene prelepe sive oči da bi video kako život iz nje izlazi, a smrt ulazi. Hačov krik gneva, bola i užasa razbio je psihičku vezu. Ponovo je bio u zadnjem dvorištu, držeći desnu ruku ispred lica, gledajući je sa užasom, kao da se Reginina krv već nalazi na njegovim drhtećim prstima. Okrenuo se od zadnje ograde i pojurio duž istočne strane kuće, prema napred. Ali, sem njegovog teškog disanja, ništa drugo se nije čuio. Očigledno neki od komšija nisu bili kući. Drugi nisu ništa čuli, ili bar ništa dovoljno da bi izašli. Spokojstvo zajednice ga je teralo da vrišti od nemoći. Još dok se njegov svet raspadao, on je, međutim, shvatio da je izgled normalnosti bio upravo to, samo izgled, ne i realnost. Bog zna šta bi moglo da se dešava iza zidova nekih od kuća, užasi jednaki onima koji su sada svladavali njega, Lindzi i Reginu, gde počinilac nije napasnik sa strane, već neko od članova porodice. Ljudska vrsta je posedovala talenat za stvaranje monstruma, a i zveri same su često imale talenat da se sakriju iza ubedljivih maski normalnosti. Kada je Hač stigao do prednjeg travnjaka, Lindzi nije bila na vidiku. Požurio je do staze, kroz otvorena vrata, i našao je u sobi za razonodu, gde je stajala za stolom, telefonirajući. „Našao si je”, pitala je. ,,Ne. Šta to radiš?”

„Zovem policiju.” Uzimajući slušalicu iz njene ruke, spuštajući je na telefon, rekao je: ,,Dok oni stignu ovamo, saslušaju našu priču i počnu da rade nešto, on će otići, odneće Reginu tako daleko da je nikad neće naći, dok jednog dana ne nalete na njeno telo.” „Ali treba nam pomoć,” Grabeći sačmaru sa stola i gurajući je u njene ruke, on je rekao: „Pratićemo kopile. Odneo ju je u kola. U ’hondu’, mislim.” „Imaš registarski broj?” ,,Ne.” „Jesi li video da li...” „Nisam ja u stvari ništa video", rekao je, trzajući fioku od stola, vadeći kutiju municije kalibra 12 mm, dodajući joj i to, očajnički svestan sekundi koje prolaze. „Imam vezu sa njim, pali se i gasi, ali mislim da je veza dovoljho dobra, dovoljno snažna.” Izvukao je svežanj ključeva iz brave na stolu, gde ih je ostavio da vise kad je uzeo časopis iz fioke. „Možemo mu ostati na tragu ako ga ne pustimo da nam previše pobegne,” Zureći prema predvorju, rekao je: „Ali moramo da krenemo." „Hač, čekaj!” Zastao je i okrenuo se lice u lice sa njom dok ga je pratila iz sobe. Ona je rekla: ,,Ti idi, prati ih ako misliš da možeš, a ja ću ostati ovde da pričam sa pandurima, da ih pokrenem.” Odmahujući glavom, on je rekao: ,,Ne. Ti mi trebaš da voziš. Ove... ove vizije su kao udarac, vrsta nesvesti, dezorjentisan sam dok se to dešava. Nema šanse da neću sleteti kolima sa puta. Stavi sačmaru i metke u ’micubišija’.” Preskačući po dve stepenice odjednom, doviknuo joj je: „Ponesi i baterijske lampe.”

„Zašto?” ,,Ne znam, ali će nam trebati.” Lagao je. Bio je donekle iznenađen da čuje samog sebe kako traži baterijske lampe, ali je znao da ga njegova podsvest vodi u tom trenutku, i imao je slutnju zašto će baterijske lampe biti ključne. U njegovim noćnim morama tokom par proteklih meseci često se kretao kroz pećinske prostorije i lavirinte betonskih hodnika koji su nekako bili vidljivi uprkos tome što nije bilo prozora ili veštačkog osvetljenja. Jedan tunel posebno, koji se spuštao dole u savršenu crninu, u nešto nepoznato, ispunjavao ga je takvim užasom da mu se srce nadimalo i lupalo kao da će prsnuti. Zato su im trebale baterijske lampe, zato što idu tamo gde je on prethodno bio samo u snovima ili vizijama, u samo srce noćne more. Bio je skroz gore i ulazio je u Regininu sobu pre nego što je shvatio da nije znao zašto je tamo krenuo. Zastajući na samom pragu, pogledao je nadole u slomljenu kvaku i prevrnutu stolicu, a onda u orman gde je stojala odeća koja je popadala sa vešalica i ležala u gomilama, a onda na otvoreni prozor gde je noćni povetarac počeo da pomera zavese. Nešto... nešto važno. Baš ovde, sada, u ovoj sobi, nešto što mu je trebalo. Ali šta? Prebacio je „brauning” u levu ruku, obrisao dlan desne ruke o farmerice. Do sada je već kučkin sin u sunčanim naočarama upalio auto i bio na putu iz njihovog kraja sa Reginom, verovatno već na autoputu Kraun. Svaka sekunda je bila važna. Iako je već počeo da se pita da li je doleteo uz stepenice u panici pre nego zbog stvarne potrebe, Hač je odlučio da veruje toj prinudnoj potrebi jos malo. Otišao je do stola u uglu i pustio da mu pogled luta preko knjiga, olovaka i sveske. Orman za knjige pored stola. Jedna od Lindzinih slika na zidu pored.

Hajde, hajde. Nešto mu je trebalo... trebalo isto koliko i baterijske lampe, isto koliko i sačmara i kutija sa municijom. Nešto. Okrenuo se, video raspeće, i krenuo pravo prema njemu. Popeo se na Reginin krevet i skinuo krst sa zida iznad. Skočio je sa kreveta i ponovo se našao na podu, izašao je iz sobe i krenuo duž hodnika prema stepeništu, sve vreme čvrsto držeći raspeće, stegnuvši ga pesnicom svoje desne ruke. Shvatio je da ga ne drži kao verski simbol i predmet dubokog i poštovanja nego kao oružje, kao sekiru ili mesarski nož. Dok je stigao do garaže, velika klizna vrata već su se podizala. Lindzi je upalila automobil. Kada je Hač seo na suvozačevo mesto, Lindzi je pogledala u raspeće. „Čemu to?“ „Trebaće nam.“ Izvozeći automobil u rikverc iz garaže, rekla je: ,,Za šta će nam trebati?“ ,,Ne znam.“ Pošto je dovezla automobil do ulice, pogledala je radoznalo u Hača. „Raspeće?" ,,Ne znam, ali možda će nam biti od koristi. Kada sam telepatski bio povezan sa njim, on je... osećao je zahvalnost prema svim silama pakla, tako je to prolazilo kroz njegov um. Bio je zahvalan svim silama pakla što su mu darivale Reginu." Pokazao je ulevo. „Tim putem.“ U poslednjih deset minuta strah je učinio da Lindzi izgleda starije za nekoliko godina. Sada su bore na njenom licu izgledale dublje, naročito kada je stisla pedalu za gas i skrenula ulevo. „Hač, sa čime se mi, zapravo, ovde suočavamo? Sa nekim od onih satanista, ludacima, tipovima iz onih sekti o kojima

možeš da čitaš u novinama, sa onima kod kojih, nakon hapšenja, pronalaze otkinute glave u frižiderima, kosti ukopane ispod kućnog praga?“ ,,Da, možda nešto slično." Na raskrsnici je rekao. „Ovde, levo. Možda nešto slično tome... ali, mislim da je u pitanju još nešto gore.“ ,,Mi ne možemo da se izborimo sa tim, Hač.“ „Đavola ne možemo", rekao je oštro. „Nemamo vremena da pustimo da se neko drugi time pozabavi. Ako mi to ne učinimo, Regina će biti mrtva.“ Došli su do raskrsnice sa autoputem Kraun veli, koji je bio širok bulevar sa uređenim zelenilom i drvećem po sredini. Nije bilo kasno, tako da je na autoputu bilo saobraćaja, ali ne previše. „Kuda sada?“, upitala je Lindzi. Hač je spustio svoj „brauning" na pod automobila. Raspeće nije ispuštao. Držao ga je obema rukama. Pogledao je ulevo, pa udesno, levo, desno, čekao je da se pojavi neki osećaj, neki znak, bilo šta. Svetlost farova prolazećih automobila ih je obasjavala, ali im to nije donelo nikakvo otkrovenje. ,,Hač?“, upitala je zabrinuto Lindzi. Levo i desno, levo i desno. Ništa. Isuse.. Hač je pomislio na Reginu. Kosa boje kestena. Sive oči. Njena desna ruka izvijena i izokrenuta kao kandža, dar od Boga. Ne, ne od Boga. Ne ovoga puta. Ne možemo za sve optuživati Boga. Mora da je bila u pravu: bio je to dar od njenih roditelja, nasleđe narkomana. Iza njih se našao neki automobil, čekajući da izađe na glavnu ulicu. Način na koji je hodala ne bi li umanjila hramanje. Način na koji nikada nije skrivala svoju deformisanu ruku, ne bivajući ni posramljena niti ponosna na nju, jednostavno je samo prihvatajući onakvom kakva je bila. Biće pisac. Inteligentne

svinje iz svemira. Vozač koji je iza njih čekao aktivirao je sirenu. ,,Hač?“ Regina, tako majušna pod teretom sveta, a opet tako uspravna, nikad pognute glave. Sklopila je sporazum sa Bogom. Da bi dobila ono što joj je bilo dragoceno, dala je obećanje da će jesti pasulj. A, Hač je znao šta joj je bilo dragoceno, iako to nikada nije izgovorila, znao je da je to bila porodica, mogućnost da pobegne iz sirotišta. Vozač se ponovo oglasio sirenom. Lindzi se tresla. Počela je da plače. Šansu. Samo šansu. To je sve što je ta devojčica želela da dobije. Da više ne bude sama. Mogućnost da spava u krevetu obojenom cvećem. Mogućnost da voli, bude voljena, da odraste. Malena zavijena ruka. Malen, ljubak osmeh. Laku noć... tata. Vozač iza njih se nepopustljivo oglašavao sirenom. ,,Desno“, rekao je iznenada Hač. „Idi desno.“ Uz jecaj oduška, Lindzi je skrenula desno na autoput. Vozila je brže nego što je to obično radila, menjajući trake kako je saobraćaj nalagao, prelazeći preko ravnica južnog dela okruga u pravcu udaljenih podnožja brda i mrakom obavijenih planina na istoku. Isprva Hač uopšte nije bio siguran da je njegova odluka da skrenu desno bila išta više nego obična pretpostavka. Ali, uskoro je bio siguran u svoju odluku. Bulevar se protezao prema istoku, između beskrajnog predela kuća koje su, kao tačke, osvetljavale brežuljke nalik na hiljade plamenova iz ogromnih nizova stalaka sa zavetnim svećama, a nakon svakog pređenog kilometra, sve je jače osećao da su on i Lindzi bili na pravom tragu zveri. S obzirom na to da se složio da između njih ne treba da bude više nikakvih tajni, i jer je pomislio da ona treba da zna – i da se sa tim može nositi – u kakvoj se opasnoj situaciji nalazila

Regina, Hač je rekao: „On želi da svojim golim rukama drži njeno kucajuće srce, da oseti njegove poslednje otkucaje, da spozna život koji odumire u njemu.“ „O, bože.‘‘ ,,Ona je još uvek živa. Ima šanse da preživi. Ima nade.“ Želeo je da veruje u to, morao je da veruje ili bi u suprotnom poludeo. Ali, bio je zabrinut sećanjem da je isto to tako često govorio tokom poslednjih nedelja, pre nego što je rak nadjačao Džimija.

Treći deo DOLE MEĐU MRTVIMA Smrt nije nikakva užasna tajna. Ona je dobro poznata i vama i meni. Ona nema tajni koje može da skriva Remeteći snove svakog dobrog čoveka. Ne okreći svoje lice od Smrti. Ne brini se što nam oduzima dah. Ne boj se, ona nije tvoj gospodar, Hrleći ka tebi sve brže i brže. Ona nije tvoj gospodar, već sluga Tvorcu tvome, jer Ono ili Onaj ko je Stvorio smrt, stvorio je i tebe i samo je Taj velika tajna. — Knjiga neizmernih tuga

Sedam 1 Jonas Nijbern i Kari Dovel su sedeli u foteljama ispred velikih prozora u zamračenoj dnevnoj sobi njegove kuće na brdu Spajglas i posmatrali mnoštvo svetala koja su se prostirala preko okruga Orandž i Los Anđeles. Noć je bila prilično vedra, i mogli su da vide sve do luke Long bič, u pravcu severa. Civilizacija se prostirala kao svetleće gljivice, proždirući sve. Flaša belog vina „Robert Mondavi“ je stajala u posudi sa ledom na podu između stolica. Bila im je to druga flaša. Još nisu večerali. On je govorio i previše. Viđali su se i družili jednom ili dva puta nedeljno već više od mesec dana. Nisu vodili ljubav, a on je mislio da se to nikada neće ni dogoditi. Još uvek mu je bila privlačna, sa onim svojim čudnim spojem gracioznosti i nezgrapnosti, koja ga je ponekad podsećala na egzotičnog, dugonogog ždrala, iako onaj ozbiljni i medicini privrženi deo njene ličnosti nikada ne bi dozvolio da žena u njoj u potpunosti preuzme kontrolu. Međutim, sumnjao je da je ona i očekivala fizičku intimnost. U svakom slučaju, smatrao je da za to nije sposoban. On je bio progonjen čovek; i previše je bilo duhova koji su samo čekali da ga opsednu u trenutku kada bi sreća samo promolila glavu. Ono što su oboje dobijali iz ove veze bilo je prijateljsko slušanje, strpljenje i iskreno saosećanje bez sentimentalnih izliva. Te večeri je govorio o Džeremiju, što baš i nije bila tema svojstvena romantici, čak i da je bilo izgleda za tako nečim. Uglavnom je pričao o znacima Džeremijevog urođenog ludila koje je propustio da prepozna – ili sebi prizna – kao upozorenje. Čak i kao dete, Džeremi je bio neuobičajeno tih, redovno birajući samoću umesto nečijeg društva. To je bilo pripisivano tome da je bio izuzetno stidljiv. Još od najranije dobi se činilo

da ga uopšte nisu zanimale igračke, što je bilo objašnjeno njegovom izuzetno visokom inteligencijom i suviše ozbiljnom prirodom. Ali, sada su svi oni netaknuti modeli aviona, društvene igre, lopte i složeni setovi kockica i delova koje je trebalo spojiti bili zabrinjavajući pokazatelji da je svet njegove unutrašnje fantazije bio bogatiji nego bilo koja zabava koju su mu priređivali ,,Tonka“, „Matel“ ili „Lajonel". „Nikada nije bio sposoban da primi nečiji zagrljaj a da se pomalo ne ukruti“, pričao je Jonas. “Kada bi uzvraćao poljubac, uvek bi usmeravao svoje usne u vazduh umesto na nečiji obraz.“ „Mnoga deca imaju poteškoća da iskažu svoje emocije", insistirala je Kari. Podigla je flašu iz leda, nagnula se i dopunila čašu koju je držao u rukama. „Čini se kao da je to bio još jedan vid njegovog stida. Stid i povučenost nisu mane, i teško da si mogao od sebe da zahtevaš da na njih gledaš kao takve.“ „Ali, nije bila u pitanju povučenost", rekao je očajno. ,,To je bila nesposobnost da oseća, da voli.“ ,,Ne možeš večno sebi da prebacuješ, Jonase." „Šta ako Marion i Stefani nisu ni bile njegove prve žrtve?" „Mora da jesu.“ „Ali, šta ako nisu?“ „Tinejdžer može da ubije, ali on nije sposoban i dovoljno prepreden da se izvuče i prikrije svoje delo na duže vreme.“ „Šta ako je ubio nekoga od kada je pobegao iz psihijatrijske bolnice?" „Pre će biti da je sam postao nečija žrtva, Jonase." ,,Ne. On nije od onih koji mogu biti žrtve.“ „Verovatno je mrtav." „On je tamo negde. Zbog mene.“ Jonas je zurio u prostranu panoramu svetala. Civilizacija se prostirala u svoj svojoj svetlećoj čudesnosti, isijavajućoj slavi, u svom svom blistavom teroru.

Kada su dospeli do autoputa San Dijego, do raskrsnice 405, Hač je rekao: „Jug. Krenuo je na jug.“ Lindzi je upalila žmigavac i uključila se na put. U početku je skretala pogled na Hača svaki put kada bi mogla da skine oči s puta, očekujući da će joj reći šta mu se ukazivalo ili šta je telepatski primao od čoveka kojeg su pratili. Ali, nakon nekog vremena, koncentrisala se na put, bez obzira da li je to bilo neophodno ili ne, zato što nije ništa delio sa njom. Pretpostavljala je da je njegovo ćutanje jednostavno značilo da, takoreći, ništa nije ni video, da je veza između njega i ubice bila ili slaba ili se neprestano prekidala. Nije ga pritiskala da je uključi jer se plašila da će se veza, ukoliko ga poremeti, u potpunosti prekinuti, a Regina bi tada bila izgubljena. Hač je nastavio da drži raspeće. Lindzi je krajičkom oka mogla da vidi kako jagodice njegove leve ruke neprekidno šetaju po konturama figure od livenog metala koja je patila na krstu od drenovine. Njegov pogled kao da je bio okrenut ka unutra, i činilo se kao da je bio nesvestan noći i automobila u kojem se vozio. Lindzi je shvatila da joj je život postao nerealan, kao i bilo koja od njenih slika. Natprirodna iskustva bila su postavljena rame uz rame sa poznatim, svetovnim događanjima. Različiti elementi sačinjavali su kompoziciju: raspeća i pištolji, medijumske vizije i flešovi sećanja. Na svojim slikama je koristila natprirodno da razjasni lajtmotiv, da iznedri dubinu. U stvarnom životu, međutim, svaki upad natprirodnog ju je samo dodatno zbunjivao i bacao u zagonetku. Hač je zadrhtao i nagnuo se napred koliko god mu je to

sigurnosni pojas dozvoljavao, kao da je ugledao nešto fantastično i zastrašujuće preko autoputa, iako je znala da on, zapravo, ni ne gleda u asfalt koji se pred njima prostirao. Ponovo se skljokao u sedište. „Skrenuo je na izlaz za autoput Ortega. Na istok. Još nekoliko kilometara pa ćemo i sami stići do tog izlaza. Istočno na autoput Ortega." Ponekad bi ga svellost farova sa automobila iz suprotnog pravca naterala da zaškilji, i pored zaštite koju su mu pružale njegove tamne sunčane naočare. Dok je vozio, Vasago bi povremeno bacio pogled na devojčicu koja je bez svesti sedela na seđištu pored njegovog, okrenuta licem ka njemu. Brada joj je bila spuštena na grudi. Iako joj je glava bila nagnuta napred, a kestenjasta kosa padala preko jedne strane lica, mogao je da vidi njene usne uvučene maramicom kojom joj je začepio usta, vrh njenog prćastog nosa, jedan celi zatvoreni kapak i veliki deo drugog – kakve dugačke trepavice – i jedan deo njene glatke obrve. Njegova se mašta poigravala sa svim mogućim načinima na koje može da je unakazi ne bi li proizveo najefektnije žrtvovanje. Ona je bila savršena za njegov cilj. Onako lepa sa ustupkom noge i deformisane ruke, već je bila simbol božje pogrešivosti. Zaista pravi trofej za njegovu kolekciju. Bio je razočaran svojim neuspehom da uhvati majku, ali nije ga napustila nada da će i nju imati. Poigravao se idejom da dete ne usmrti te noći. Ako bi je držao živu samo nekoliko dana, možda će mu se pružiti šansa da još jednom pokuša da se domogne Lindzi. Kada bi ih imao na okupu, da na njima radi u isto vreme, mogao bi da predstavi njihove leševe kao rugajuću verziju Mikelanđelove Piete, ili da ih raskomada i ušije ih

zajedno u krajnje maštovitom bestidnom kolažu. Očekivao je ruku-vodilju, još jednu viziju, pre nego što odluči šta da radi. Kada je skrenuo na autoput Ortega i krenuo na istok, povratilo mu se sećanje na Lindzi koja stoji kraj štafelaja u svom ateljeu, što ga je podsetilo na njegovu majku koja je štrikala onog popodneva kada ju je ubio. Rešivši se sestre i majke istim nožem, tokom jednog sata, duboko u srcu je osećao da je zacrtao put u pakao. Bio je tako duboko ubeđen u to da je preuzeo poslednji korak i zario sebi nož u telo. U jednoj knjizi nekog privatnog izdavača bio je opisan taj put u prokletstvo. Knjiga pod imenom Skriveno, bilo je delo osuđenog ubice po imenu Tomas Najsen, koji je ubio majku i brata, a onda i sam sebi presudio. Njegov pažljivo osmišljen silazak u Jamu bio je osujećen posvećenim radom medicinskog tima kojeg je poslužila sreća. Najsen je bio oživljen, izlečen, zatvoren, izveden na suđenje, osuđen za ubistvo i izrečena mu je smrtna kazna. Društvo koje je igralo po čvrsto utvrđenim pravilima je jasno dalo do znanja da snaga smrti, čak i u pogledu izbora sopstvene, nikada neće biti data individui. Dok je čekao na pogubljenje, Tomas Najsen je zapisao vizije pakla koje je iskusio tokom vremena koje je proveo na ivici ovog života, pre nego što su mu lekari osujetili večnost. Njegovo pisanije, nekako prokrijumčareno iz zatvora, dospelo je do njegovih istomišljenika, koji su ga objavili i distribuirali. Najsenova knjiga je bila ispunjena snažnim, ubedljivim slikama mraka i hladnoće, ne vrelinom klasičnog pakla, već vizijama kraljevstva ogromnih prostranstava i zastrašujuće praznine. Gvireći kroz vrata Smrti i kroz vrata pakla koje se nalazilo izvan toga, Tomas je bio svedok titanskih moći na delu u gradnji misterioznih zdanja. Demoni ogromnih dimenzija i neverovatne snage koračali su kroz noćnu maglu preko neosvetljenih kontinenata na svojim nepoznatim misijama, svaki od njih

odeven u crno, sa širokim ogrtačem i sjajnim crnim šlemom plamenog oboda na glavi. Video je mračna mora koja besno udaraju o crne obale ispod neba na kojem nije bilo zvezda niti meseca, te se činilo da se nalaze u podzemnom svetu. Ogromni brodovi, bez prozora i ispunjeni tajanstvenošću, bili su upravljani kroz mračne talase snažnim motorima koji su proizvodili bukti nalik na mučeničko vrištanje gomila. Kada je pročitao Najsenove reči, Džeremi je znao da su one bile istinitije nego bilo koje druge ikada napisane, i bio je odlučan u tome da krene stopama ovog velikog čoveka. Marion i Stefani su postale njegove karte za taj egzotičan i neverovatno privlačan onostrani svet kome je pripadao. Svoje propusnice je izbo mesarskim nožem i dopremio sebe u to mračno kraljevstvo, susrećući se upravo sa onim što je Najsen i obećavao. Nije mogao ni da sanja da če njegov beg iz ovog omraženog sveta živih biti osujećen, ne trudom lekara, već njegovog rođenog oca. Uskoro će zaslužiti povratak među proklete. Ponovo pogledavši u devojčicu, Vasago se prisetio kako se osećala kada je zadrhtala i mlitavo pala u njegov snažan zagrljaj. Drhtavica slasnog iščekivanja je prostrujala njegovim telom. Razmatrao je i mogućnost da ubije i svog oca ne bi li otkrio da li bi tim činom zaslužio ponovno državljanstvo Hada. Ali, bio je na oprezu kada je bilo reči o njegovom ocu. Jonas Nijbern je bio darivaiac života i činilo se da zrači unutrašnjom svetlošću koja se Vasagu činila pretećom. Njegove najranije uspomene na oca bile su uvijene u prizore Hrista, anđela, Svete majke i čuda, scena sa slika koje je Jonas prikupljao i kojima je oduvek bio ukrašen njihov dom. Pre samo dve godine njegov otac ga je vaskrsnuo na isti način na koji je to učinio Isus sa hladnim Lazarem. Kao posledica toga, o Jonasu nije razmišljao samo kao o neprijatelju, već kao o figuri moći, otelotvorenju onih svetlih sila koje su bile oprečne volji pakla. Njegov je otac,

bez sumnje, bio zaštićen, nedodirljiv, obitavajući u ogavnoj milosti tog drugog božanstva. Dakle, njegove nade ležale su u toj ženi i ovoj devojčici. Jednu je nabavio, a druga se tek očekuje. Vozio je istočno pored beskrajnog niza kuća koje su iznikle tokom šest godina od kada je Fentezi Vorld napušten, i bio je zahvalan da se izleglo mnoštvo životoljubivih licemera nije nastanilo u okolini njegovog jedinstvenog i posebnog skrovišta, koje je i dalje bilo kilometrima udaljeno od poslednjeg novoizgrađenog naselja. Pošto je prošao pored naseljenih brežuljaka, a okruženje postalo manje gostoljubivo iako još uvek naseljeno, Vasago je usporio vožnju više nego što bi to učinio bilo koje druge noći. Iščekivao je viziju koja će mu reći da li da dete ubije čim pristigne u park ili da sačeka da i majka bude njegova takođe. Okrenuvši glavu da je još jedared pogleda, video je da ga posmatra. Njene su oči svetlele svetlošću koja se odražavala sa kontrolne table automobila. Primetio je da je bila prestrašena. „Jadnice mala“, rekao je. „Nemoj da se plašiš. U redu? Nemoj da se plašiš. Samo smo se uputili u luna-park, i to je to. Znaš, kao Diznilend, kao Čarobna planina?“ Ako ne bude u mogućnosti da privede i majku, možda bi trebalo da potraži još jedno dete slične dobi kao i Regina, neko divno dete sa četiri snažna i zdrava uda. Tada bi mogao da rekonstruiše ovu devojčicu i doda joj zdravu ruku, šaku i nogu tog drugog mališana, čime će moći da pokaže da je ovaj dvadesetogodišnji prognanik iz pakla bio efikasniji od Tvorca. To će biti divan dodatak njegovoj kolekciji, jedinstveno umetničko delo. Slušao je potmulu grmljavinu motora. Zvuk guma koje su klizile po asfaltu. Blagi zvižduk vetra na prozorima. Čekao je znak. Čekao je na uputstva. Čekao je da mu se kaže šta treba da uradi. Čekao je, čekao je viziju koja će mu se

ukazati.. Čak i pre nego što su dospeli do autoputa Ortega, Hač je primio nalet prizora snažnijih od bilo čega što je ikada iskusio. Nijedan od njih nije trajao duže od nekoliko sekundi, a činilo se kao da posmatra film bez naracije. Mračna mora koja besno udaraju o crne obale ispod neba na kojem nije bilo zveda niti meseca. Ogromni brodovi, bez prozora i ispunjeni tajanstvenošću, bili su upravljani kroz mračne talase snažnim motorima koji su proizvodili buku nalik na mučeničko vrištanje gomila. Demoni ogromnih dimenzija koračali su kroz nepoznate pejzaže, odeveni u široke ogrtače koji su lebdeli za njima i sa sjajnim crnim šlemovima sjajnim kao staklo. Džinovske, letimično vidljive mašine na gradnji misterioznih zdanja tako neobičnog izgleda da se njihovi cilj i funkcija nisu mogli ni nazreti. Hač bi ponekad video taj užasni predeo sa zastrašujuće jasnim detaljima, a katkad bi ugledao samo njegove opise u vidu reči ispisanih na odštampanim stranama knjige. Ako je taj prizor i postojao, mora da je bio deo nečeg udaljenog i onostranog, jer on nije bio sa ovoga sveta. Ali, ni jednog momenta nije bio siguran da li prima slike nekog stvarnog mesta ili pak nekog izmišljenog. Na trenutke bi se ono činilo stvarnim kao bilo koja ulica u Laguni, dok bi u drugim prilikama izgledao bledo kao tanko parče toalet-papira. Jonas se vratio u dnevnu sobu sa kutijom ispunjenom stvarima koju je sačuvao iz Džeremijeve sobe i spustio je kraj svoje fotelje. Iz kutije je izvukao malo, loše odštampano izdanje pod nazivom Skriveno i pružio ga Kari, a ona ga je pregledala kao da joj je dao neki predmet prekriven skorelom prljavštinom. „Potpuno si u pravu što tako mrštiš nos“, rekao je,

uzimajući svoju čašu vina i odnoseći je na veliki prozor. “To su gluposti. Bolesno i izopačeno, ali svejedno glupost. Pisac je bio osuđeni ubica koji je tvrdio da je video pakao. Njegovi opisi nisu ni nalik Danteovim, veruj mi. O, ima tu i određene romantike, nepobitne snage. Ustvari, da si psihotični mladić sa zabludom veličine i sklonošću ka nasilju, sa neprirodno visokim nivoom testosterona, koji obično prati mentalno stanje kao što je ovo, onda bi pakao kakav on opisuje bio i tvoj ultimativni erotski san o moći. Obeznanjivala bi se u tome. Možda ti ne bi pošlo za rukom da ga izbaciš iz glave. Žudela bi za njim, uradila bi sve da postaneš deo toga, da dostigneš prokletstvo." Kari je spustila knjigu i obrisala prste o rukav svoje bluze. „Ovaj pisac, Tomas Najsen – rekao si da je ubio svoju majku.“ ,,Da. Majku i brata. Postavio je šablon." Jonas je bio svestan činjenice da je već podosta popio. Svejedno, uzeo je još jedan dugačak gutljaj vina. Okrećući glavu od noćnog prizora, rekao je: „Znaš li šta sve to čini tako apsurdnim, patetično apsurdnim? Da pročitaš tu prokletu knjigu, što sam ja kasnije i uradio pokušavajući da shvatim, i ako nisi psihotična i raspoložena da u nju veruješ, odmah bi uočila da Najsen ne izveštava o onome što je video u paklu. On svoju inspiraciju crpi iz jednog izvora koji je tako glupački očigledan, kao i neverovatno smešan. Kari, njegov pakao nije ništa više nego zla Imperija u filmovima Zvezdani ratovi, malo izmenjen, za tračak nadopunjen, prikazan kroz sočiva religiozne mitologije, ali svejeđno su to Zvezdani ratovi." Počeo je ogorčeno da se smeje, a zatim je popio još malo vina. „Njegovi demoni nisu ništa više od ogromne verzije Darta Vejdera, za ime boga. Pročitaj njegov opis satane, a onda pogledaj bilo koji film u kojem se pojavljuje Džaba Hat. Stari Džaba Hat je slika i prilika satane, ako veruješ tom ludaku." Još jedna čaša belog vina, još jedna čaša. „Marion i Stefani su umrle...“ Gutljaj. Prevelik gutljaj. Ispio je pola čaše.

„... umrle da bi Džeremi mogao u pakao, gde bi iskusio velike, mračne, antiherojske doživljaje u jebenom kostimu Darta Vejdera." Uvredio ju je ili je uznemirio, verovatno i jedno i drugo. To mu nije bila namera, i bilo mu je žao zbog toga. Nije bio sasvim siguran u to kakve su mu uopšte bile namere. Možda je samo želeo da skine teret sa svoje duše. To nikada ranije nije uradio, i nije znao zašto je to izabrao da uradi baš večeras – sem što ga je nestanak Mortona Redloua uplašio više nego bilo šta drugo od onog dana kada je pronašao tela svoje žene i kćerke. Umesto da sebi sipa još vina, Kari je ustala iz fotelje. „Mislim da bi trebalo nešto da pojedemo." „Nisam gladan", rekao je, začuvši svoj nejasni pijani govor. “Pa, možda ne bi bilo loše da nešto i pojedemo." „Mogli bismo negde da izađemo", rekla je, uzimajući čašu vina iz njegove ruke i spuštajući je na najbliži stočić. Njeno je lice bilo prilično lepo u ambijentalnoj svetlosti koja je dopirala sa velikih prozora, u zlatnom odsjaju mreže gradova ispod njih. „Ili da naručimo picu." „Šta kažeš za odrezak? Imam nekoliko u zamrzivaču." „Priprema će potrajati." ,,Ma, neće. Samo da ih gurnem u mikrotalasnu, a onda na roštilj. U kuhinji se nalazi veliki roštilj." ,,Pa, ako tako želiš." Pogledi su im se susreli. Njen je bio jasan, prodoran i direktan više nego ikad, ali je Jonas uočio veću nežnost u njenim očima nego ranije. Pretpostavljao je da je to ista ona zabrinutost koju je osećala prema svojim mladim pacijentima, deo onoga što ju je i činilo prvoklasnim lekarom. Možda je ta nežnost oduvek i bila tu kada je on bio u pitanju, ali je nije video sve do sada. Ili je, možda, tek sada uočila u kojoj meri mu je bila neophodna nečija brižnost. „Hvala ti, Kari."

,,Na čemu?“ „Što si ono što jesi“, rekao je. Obgrlio joj je ramena dok su zajedno krenuli put kuhinje. Pomešano sa vizijama ogromnih mašina, mračnih mora i kolosalnih demonskih figura, Hač je primio niz prizora druge vrste. Hor anđela. Sveta majka u molitvi, Hrist u društvu apostola na poslednjoj večeri, Hrist u Getsemanskom vrtu, Hrist u mukama na krstu, Hrist koji vaskrsava. Prepoznao ih je kao slike koje je možda nekada skupljao Jonas Nijbern. Bile su iz različitih perioda i drugačijeg stila od onih koje je video u lekarovoj kancelariji, ali iste tematike. Veza je bila uspostavljena, žice upletene u njegovoj podsvesti, ali još uvek nije razumevao značenje svega toga. Bilo je tu i drugih vizija: autoput Ortega. Bljesak noćnih predela koji se prostiru s obe strane automobila koji se kretao ka istoku. Instrumenti na kontrolnoj tabli. Nadolazeća svetla farova koja su povremeno činila da žmirka. I, najednom, Regina. Regina u odrazu žute svetlosti sa iste one kontrolne table. Zatvorenih očiju. Glave nagnute napred. Nečim su joj bila zapušena usta, oko kojih je bila vezana neka marama. Ona otvara oči. Gleđajući u Reginine užasnute oči, Hač je raskinuo vizije kao podvodni plivač koji izbija na površinu sopteći za vazduhom. ,,Ona je živa!“ Pogledao je u Lindzi, koja je skrenula pogled sa autoputa i usmerila ga ka njemu. „Ali, nikada nisi ni rekao da nije.“ Sve do tada nije shvatao koliko je malo nade gajio u pogledu devojčicine egzistencije. Pre nego što je uspeo da se povrati od prizora njenih sivih očiju koje su sijale na žutoj svetlosti sa kontrolne table ubojičinog automobila, Hača su spopale nove vizije koje su ga

munule tako jako da je imao utisak kao da je dobio stvarne udarce pesnicama: Unakažene figure nazirale su se iz sumornih senki. Ljudski oblici u bizarnim pozama. Ugledao je ženu uvenulu i osušenu kao korov, drugu u užasnom stanju raspadanja, mumificirano lice neodredivog pola, naduvenu, zelenocrnu šaku uzdignutu u skrušenoj molitvi. Kolekcija. Njegova kolekcija. Ponovo je video Reginino lice, očiju otvorenih, osvetljeno svetlošću sa kontrolne table. Toliko načina da se izobliči, osakati, da se izvrgne ruglu božje delo. Regina. Jadnice mala. Nemoj da se plašiš. U redu? Nemoj da se plašiš. Samo smo se uputili u luna-park, i to je to. Znaš, kao Diznilend, kao Čarobna planina? Kako će lepo pristajati mojoj kolekciji. Leševi kao umetničko dostignuće, održavano u mestu pomoću žica, metalnih ploča i dasaka. Video je sleđene urlike, zauvek utišane. Kosturi od vilica širom otvoreni u večnom kriku milosti. Dragocena kolekcija. Regina, draga devojčica, lepa devojčica, jedan tako poseban primerak. Hač se povratio iz transa, divljački trgajući svoj sigurnosni pojas, koji mu se učinio nalik na uvezane žice, konopce i gajtane. Vukao je trake kao što bi to uradila panična žrtva prevremenog sahranjivanja koja vuče svoj posmrtni pokrov. Uvideo je da viče, takođe, i da sopće za vazduhom užasnut da se ne uguši, izbacujući vazduh u jednom eksplozivnom izdahu. Čuo je Lindzi kako izgovara njegovo ime, dopiralo mu je do svesti da ju je užasnuo, ali nije mogao da prestane da se batrga i vrišti nekoliko dugačkih sekundi, sve dok nije pronašao kopču na sigurnosnom pojasu i otklonio ga sa sebe. Čim je to uradio, ponovo je u potpunosti bio u “micubišiju“, dok se veza sa ludakom na trenutak prekinula, a užas od kolekcije umanjio. Ali nije u potpunosti bio zaboravljen. Zapravo, nije ni najmanje zaboravljen. Okrenuo se ka Lindzi,

prisetivši se njene hrabrosti u ledenoj vodi one planinske reke u onoj noći kada ga je spasla. Večeras će joj biti potrebna sva ta snaga, a i mnogo više od toga. „Fentezi Vorld.“, hitro je rekao, ,,gde je pre nekoliko godina izbio požar, sada napušten, tamo se uputio. Isuse Hriste, Lindzi, vozi kao što nikada u svom životu nisi vozila, pritisni gas do daske, kučkin sin, ludi, truli kučkin sin je vodi u podzemlje među mrtve!“ A onda su poleteli. Iako nije ni mogla da zamisli šta je podrazumevao pod onim što je rekao, odjedared su pojurili u pravcu istoka, brže nego što je to bilo bezbedno na ovom autoputu, kroz poslednje grupe nanizanih svetlosti, izvan civilizacije u mnogo mračnija područja. Dok je Kari vršljala po frižideru u kuhinji tražeći sastojke za salatu, Jonas je otišao do garaže da uzme nekoliko odrezaka iz zamrzivača-sandučara. Iz otvora na zidovima garaže dopirao je hladnjikav noćni vazduh, koji ga je osvežavao. Na trenutak je zastao na vratima koja su vodila u kuću, usporeno i duboku udahujući vazduh ne bi li malo razbistrio mozak. Nije imao apetita ni za šta, osim možda za još malo vina, ali nije želeo da ga Kari vidi pijanog. Osim toga, iako nije imao nijednu zakazanu operaciju za naredni dan, nikada nije mogao da zna da li će biti hitne potrebe za umećem medicinskog tima za oživljavanje, i osećao je odgovornost prema tim potencijalnim pacijentima. Tokom svojih najcrnjih trenutaka, ponekad je razmišljao da napusti svoj rad na medicini oživljavanja i koncentriše se na kardiovaskularnu hirurgiju. Kada bi povratio u život pacijenta koji bi nastavio da vodi koristan i radan život, koji bi služio svojoj porodici i društvu, spoznao bi nagradu dražu od bilo koje

o kojoj drugi mogu samo da sanjaju. Ali u kriznom trenutku, kada je kandidat za oživljavanje ležao na operacionom stolu, Jonas je retko kada znao bilo šta o njemu, što je značilo da je bilo moguće da povrati zlo na svet koji ga se otarasio. To je za njega bilo više od puke moralne dileme; to je bio ogroman teret njegove savesti. Osim toga, bio je i vernik – sa po kojom sumnjom – i uzdao se u Boga da ga usmeri na pravi put. Shvatio je da mu je Bog podario mozak i veštinu koju je trebalo da koristi, i nije bilo njegovo da odlučuje umesto Boga da bilo kog pacijenta liši svoje pomoći. Džeremi je, naravno, bio novi faktor koji je poremetio jednačinu. Ako je povratio Džeremija, i ako je on ubio nevine ljude... Nije mogao da izdrži ni samu pomisao na to. Hladnjikavi vazduh se više nije činio osvežavajućim. Polako je provejavao šupljinama njegove kičme. U redu, večera. Dva odreska. Dve šnicle. Blago prepržene na roštilju, sa malo „vočester" sosa. Salata bez preliva, sa malo limuna i tračkom crnog bibera. Možda jeste imao apetit. Nije često jeo crveno meso; to je bila retka čast. Pa, on je bio kardiovaskularni hirurg i iz prve ruke je mogao da vidi užasne posledice visokokalorične ishrane. Otišao je do zamrzivača u ćošku. Povukao je rezu i podigao poklopac. Unutra je ležao Morton Redlou, pokojni vlasnik detektivske agencije Redlou, bled i siv kao da je bio isklesan od mermera, ali još uvek nedovoljno potamneo od ledene pokorice. Krvava mrlja bila je sleđena u krhku krastu na njegovom licu, a na mestu gde mu se nekada nalazio nos, sada je obitavala užasna praznina. Oči su mu bile otvorene. Zauvek. Jonas nije ustuknuo. Kao hirurg, podjednako je bio upoznat sa užasima i čudesima biologije, i nije ga bilo lako zgaditi. Nešto je uvenulo u njemu kada je ugledao Redloua. Nešto je u njemu umrlo. Srce mu se zamrzlo kao i u detektiva

pred njim. Duboko u sebi je znao da je sa njim kao čovekom gotovo. Više nije imao poverenja u Boga. Više ne. Kog Boga? Ali, nije mu pripala muka niti je dobio poriv da pobegne od odvratnosti. Video je presavijenu poruku koju je Redlou držao čvrsto stisnutu u svojoj krutoj desnoj ruci. Mrtav čovek ju je olako pustio, s obzirom na to da su se njegovi prsti skupili tokom procesa zamrzavanja, odvajajući se od papira oko kojeg ih je ubica stegao. Umrtvljeno je otvorio pismo i istog trenutka prepoznao uredan rukopis svog sina. Postkomatozna afazija je bila samo varka. Njegovo ometeno stanje je bila obična prevara. U poruci je pisalo: Dragi tata: Da bi se sprovela odgovarajuća sahrana, treba prvo da saznaju gde da pronađu njegov nos. Pogledaj u njegovu stražnjicu. Gurnuo je svoj nos u moje stvari, pa sam mu to podjednakom merom uzvratio. Da je imao lepše manire, bolje bih postupio sa njim. Oprostite, gospodine, ako vam ovaj vid ponašanja nanosi bol. Lindzi je vozila uz najveću žurbu, dovodeći „micubiši" do krajnjih granica izdržljivosti, pronalazeći da svaka isplanirana mana na autoputu nije uvek bila prilagođena za vožnju u punoj brzini. Saobraćaj je bio redak što su dublje zalazili u istočni predeo, što im je išlo na ruku, naročito kada je jednom prilikom prešla središnju crtu usred preoštre krivine. Pošto je ponovo zakačio sigurnosni pojas, Hač je iskoristio mobilni telefon u automobilu da okrene centar za informacije i sazna broj telefona Nijbernove kancelarije. Pozvao je taj broj, na koji se istog trenutka javila lekarova službenica. Zapisala je poruku, prilično zbunjena njome. Iako je službenica

zvučala iskreno kada je obećala da će svakako preneti doktoru poruku, Hač nije bio siguran u to da je njegova definicija “odmah“ imala istovetno značenje i za nju. Sada su mu se sve povezanosti učinile tako jasnim, ali je, isto tako, znao da ih ranije nije ni mogao shvatiti. Jonasovo pitanje koje mu je postavio u svojoj kancelariji u ponedeljak dobilo je novo značenje: Da li je Hač, upitao je, verovao u to da je zlo bilo samo rezultat ljudskih dela ili je smatrao da je zlo stvarna sila, prisutnost koja je hodila svetom? Priča koju je Jonas ispričao o tome kako je izgubio ženu i kćerku, koje je usmrtio njegov ubilački i psihopatski nastrojen sin, koji je potom izvršio samoubistvo, sada je na neki način bila povezana sa vizijom žene koja štrika. Očeve kolekcije. I sinovljeve. Satanistički aspekti vizija bili su nešto što se moglo i očekivati od zlog sina u bezumnoj pobuni protiv oca kojem je vera bila oslonac života. I najzad – njega i Džeremija Nijberna spajala je očigledna spona, čudnovato vaskrsnuće u rukama istog čoveka. „Ali, kako to uopšte objašnjava bilo šta?“, zahtevala je da zna Lindzi kada joj je ispričao malo više od onoga što je saopštio doktorovoj službenici telefonom. ,,Ne znam.“ Nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom sem o onome što je video u svojim poslednjim vizijama, od čega je pojmio i manje od polovine. Onaj deo koji je razumeo, prirodu Džeremijeve kolekcije, ispunio ga je strahom za Reginu. Pošto nije videla kolekciju kao što je Hač imao priliku to da uradi, Lindzi je, umesto toga, bila usredsređena na misteriju povezanosti, koja je jednim delom bila objašnjena – a opet uopšte i nije – saznanjem o identitetu ubice sa sunčanim naočarama. ,,A, šta je sa vizijama? Kako se one uklapaju u sve to?“, insistirala je, pokušavajući da objasni natprirodno na, možda, jedan način koji se nije mnogo razlikovao od načina na koji je i

sama prikazivala svet, svodeći ga na sopstvene zamisli otelotvorene na slikama. ,,Ne znam“, rekao je. „Veza koja ti omogućuje da ga pratiš..." ,,Ne znam.“ Zaokrenula je u previše širokom luku. Automobil je skrenuo sa puta na pošljunčen deo. Zadnji deo je skliznuo, šljunak je pljuštao ispod točkova zvekećući o donji deo šasije. Zaštitna ograda je bila blizu, i previše blizu, a automobil se tresao od jakih bang-bang-bang udaraca po metalnoj ploči. Činilo se da je uspela da uspostavi kontrolu nad vozilom samo snagom volje, grizući donju usnu tako snažno da se činilo da će prokrvariti. Iako je Hač bio svestan Lindzinog prisustva, automobila i nerazborite brzine kojom su išli tim autoputem sa povremenim prilično opasnim krivinama, nije mogao da skrene svoje misli sa nasilja koje je video u svojim vizijama. Što je više razmišljao o činjenici da i Regina treba da postane deo one jezive kolekcije, strah je sve više nadjačavao bes. Bila je to užarena, nezaustavljiva srdžba koju je tako često viđao kod svog oca, ali sada usmerena na nešto što je zasluživalo mržnju, na neku metu koja je bila vredna tog kipućeg gneva. Dok se približavao prilaznom putu napuštenog parka, Vasago je odmakao pogled sa sada praznog autoputa i usmerio ga ka devojčici, koja je sedela svezana i začepljenih usta na sedištu pokraj njega. Čak i u tom prigušenom osvetljenju, mogao je da uvidi da je bila i previše čvrsto vezana. Ručni zglobovi su joj bili povređeni i već su počeli da krvare. Mala Regina se ponadala da će se osloboditi, napasti ili pobeći, iako je situacija u kojoj se nalazila očigledno bila beznadežna. Kakva

životnost. Uzbuđivala ga je. Dete je bilo tako posebno da mu majka možda uopšte neće ni biti potrebna – ako mu samo pođe za rukom da je pridoda svojoj kolekciji na način kojim će proizvesti umetničko delo koje će odslikavati svu snagu različitih majka-kćerka motiva koje je on već osmislio. Brzina ga do tada nije zabrinjavala. A sada, kada je sišao sa autoputa na dugački prilazni put, ubrzao je, nestrpljiv da se vrati u muzej mrtvih, u nadi da će mu tamošnja atmosfera pružiti inspiraciju. Pre više godina, četvorotraki ulaz je bio omeđen bujnim cvećem, grmljem i grupama palminog drveća. Poverioci su drveće i veće grmlje otkopali, posadili u saksije i već davno odneli, a cveće se osušilo i pretvorilo u prašinu kada je isključen sistem za navodnjavanje. Južna Kalifornija je bila pustinja transformisana čovečjom rukom, a kada bi se ljudi povukli, pustinja bi ponovo ovladala sopstvenom teritorijom. Toliko o geniju čovečanstva, nesavršenim božjim stvorenjima. Asfalt je popucao i propao nakon godina tokom kojih niko o njemu nije vodio računa, a na pojedinim mestima je počeo da iščezava ispod slojeva peščanih nanosa. Svetlost farova je otkrivala korenje i ostatke drugog pustinjskog bilja, već potamnelog posle jedva šest nedelja od okončanja kišne sezone, koje je noćni vetar sa sasušenih brežuljaka nosio na zapad. Kada je stigao do naplatne rampe, koja se prostirala preko sve četiri vozne trake, usporio je. Bila je ostavljena kao graničnik koji je imao za cilj da spreči olako istraživanje razrušenog parka, povezana i zamandaljena tako teškim lancima da ih obična klješta za sečenje metala nisu mogla preseći. Prostor ispred parka, koji je nekada bio preplavljen posetiocima, sada je bio ispunjen zamršenim žbunovima koje je doneo vetar i đubretom koje su tu pobacali vandali. Obišao je sve kućice

naplatne rampe, odskočivši preko niskog ivičnjaka i vozeći preko suncem stvrdnute zemlje gde su nekađa bile posađene razgranate tropske biljke koje su blokirale prolaz, a onda se ponovo vratio na asfalt kada je u potpunosti obišao prepreku. Na kraju prilaznog puta isključio je farove. Nisu mu bili potrebni, a i najzad se našao izvan domašaja policijskih patrola na autoputu, koje bi ga mogle zaustaviti što vozi bez osvetljenja. Njegovim očima je sada bilo mnogo ugodnije, a kada bi njegovi gonitelji prišli i previše blizu, ne bi mogli da ga prate koristeći samo svoje čulo vida. Skrenuo je i uputio se preko ogromnog i jezivo pustog parkinga. Krenuo je prema službenom prilazu koji se nalazio na jugozapadnom delu unutrašnje ograde koja je opkoljavala prostor celog parka. Dok se “honda“ truckala po ispucalom asfaltu, Vasago je pretraživao po svojoj mašti, zahuktaloj psihotičnoj industriji, iznalazeći rešenja za umetničke probleme koje mu je predstavljalo ovo dete. Smišljao je i odbacivao koncept za konceptom. Ta ideja mora da ga podstakne. Uzbudi. Ako je zaista umetničke prirode, on će to odmah znati; uskomešaće se. Dok je s puno ljubavi zamišljao muke kojima će Regina biti izložena, postao je svestan jedne druge čudne prisutnosti u noći i njegove jedinstvene srdžbe. Odjednom je bio uključen u jednu drugu medijumsku viziju, ispunjenu poznatim elementima, sa jednim osnovnim i novim dodatkom: letimično je video Lindzi za volanom automobila... telefon u drhtavim rukama nekog čoveka... a onda jedan predmet koji je istog trena razrešio njegovu umetničku dilemu... raspeće. Prikucano i izmučeno Hristovo telo u svojoj čuvenoj pozi velikodušnog samožrtvovanja. Trepnuvši je odagnao tu sliku, pogledao u užasnutu devojčicu u kolima kraj sebe, i ponovno trepnuvši otklonio i nju, da bi u svojoj mašti video te dve stvari ukombinovane –

devojčica i raspeće. Iskoristiće Reginu da se naruga Raspeću. Da, divno, savršeno. Ali, neće je razapeti na drenovom krstu. Umesto toga, ona mora biti usmrćena na jednom delu trbuha Čudovišta, ispod prsa desetometarskog Lucifera, u najdubljem predelu kuće strave, razapeta na krst otkrivenog svetog srca, kao vrhunac njegove kolekcije. Takav okrutan i zapanjujući način na koji će je iskoristiti potpuno je odbacivao potrebu da u sve to bude uključena i njena majka, jer će u toj pozi ona biti dovoljna da kruniše njegova celokupna dostignuća. Hač je bezumno pokušavao mobilnim telefonom da uspostavi kontakt sa šerifom okruga Orandž. Pojavile su se neke smetnje u vezi, a onda je osetio da tuđi um zaposeda njegov. „Video“ je prizore Regine osakaćene na raznolike načine, te je počeo da se trese od besa. A onda je njime ovladala vizija raspeća; bila je tako moćna, jasna i čudovišna da se skoro onesvestio, na isti način na koji bi se to dogodilo da je kojim slučajem dobio snažan udarac čekićem u glavu. Nagonio je Lindzi da vozi brže, bez ikakvog objašnjenja o tome šta je video. O tome jednostavno nije mogao da govori. Užas se povećao kada je Hač jasno uvideo šta je Džeremi želeo da iskaže izvršenjem takvog nasilja. Da li je Bog pogrešio kada je učinio da njegovo jedino stvoreno dete bude muškarac? Da li je Hrist trebalo da bude žena? Zar žene nisu bile one koje su najviše muka propatile, a time zaslužile da budu i najveći simboli samopožrtvovanja, lepote i nadmoći? Bog je ženama podario posebnu senzibilnost, talenat za razumevanje i nežnost, negu i brižnost – a onda ih bacio u svet divljeg nasilja u kojem su njihovi jedinstveni kvaliteti učinili da postanu lake mete okrutnih i izopačenih. I sama po sebi, ta činjenica je bila dovoljno užasna, ali je