Din Kunc - Skroviste

dobroćudno moždano oštećenje." „Ali, možda je degenerativne prirode, možda će se pogoršavati." „Stvarno ne mislim tako“, odgovorio je. „Osim toga, osećam se veoma dobro." „Ti nisi lekar.“ ,,Dobro“, rekao je. Zaustavio se na semaforu na raskrsnici prema javnoj plaži u samom srcu grada. „Zvaću ga. Ali, danas kasnije popodne treba da se sastanemo sa Guiljom.“ „Svejedno možeš da stigneš da se vidiš sa Nijbernom, ako bude imao slobodnih termina." Hačov otac je bio tiranin, plahe naravi, oštrog jezika, sa sklonošću da pokorava sopstvenu ženu i disciplinuje svog sina korišćenjem regularnih doza verbalnog maltretiranja u obliku zlobnog izrugivanja, oštrog sarkazma ili samo putem jednostavnih pretnji. Bilo šta, ili pak apsolutno ništa je moglo da izazove Hačovog oca da plane, jer je tajno podupirao razdraženost i aktivno tražio njene nove izvore. Bio je to čovek koji je verovao da mu sudbina nije odredila da bude srećan – a radio je sve da osigura da mu ta ista sudbina bude i ispunjena čineći da on sam, kao i svi oko njega budu očajni. Možda iz straha da je potencijal za ubistveno lošu narav egzistirala negde u njemu takođe, ili samo zato što je tokom svog života iskusio veliku količinu meteža, Hač je svesno radio na tome da od sebe načini nekog ko je bio opušten u istoj onoj meri u kojoj je njegov otac bio prenapet. Nastojao je da bude pun saosećanja, nasuprot ocu koji nije praštao, odlučan u tome da se nosi sa svim životnim nedaćama, nasuprot ocu koji je uzvraćao svom snagom, makar te nedaće bile i izmišljene. Kao rezultat svega toga, Hač je bio najdivniji čovek kojeg je Lindzi upoznala, divan u svetlosnim godinama, ili na koji god način se divota mogla izmeriti: u gomilama, korpama, komadima. Ponekad je, međutim, Hač bio sklon da se kloni i okrene glavu

od nekog problema sa kojim se trebalo izboriti pre nego da rizikuje da stupi u dodir sa bilo kojom negativnom emocijom koja ga je barem malo podsećala na paranoju i bes njegovog oca. Svetlo na semaforu se promenilo iz crvenog u zeleno, ali su u tom trenutku tuda prolazile tri devojke u bikinijima, natovarene potrepštinama za plažu na putu ka obali okeana. Hač nije samo čekao da prođu. Posmatrao ih je sa osmehom na licu, ne skidajući oči sa njihovih oblina. „Povlačim ono što sam rekla“, rekla je Lindzi. ,,Šta?“ „Taman sam pomislila kako si ti jedan divan, predivan, tip, ali se ispostavilo da si očigledno jedno obično bludno kopile." „Divno kopile, u stvari.“ ,,Ja ću pozvati Nijberna čim stignemo u radnju", rekla je Lindzi. Odvezao ih je uz brdo kroz glavni deo grada, pored starog hotela ,,Laguna“. „Dobro. Ali, ja mu sigurno neću reći da sam iznenada postao medijum. On je dobar čovek, ali neće biti sposoban da tek tako primi tu vrstu novosti. Sledeće što će mi se dogoditi je da ću se videti na naslovnici ’Nešnl Inkvajerera’. Osim toga, ja nisam medijum, ne baš. Ne znam, do đavola, šta sam... osim što sam bludno kopile." ,,Pa, šta ćeš mu onda reći?“ „Samo delić istine o snovima koje imam, samo onoliko koliko je dovoljno da shvati kakve mi probleme stvaraju, tako da me pošalje na preglede koje smatra da treba da prođem. Jesi li zadovoljna?" ,,Pa, po svemu sudeći, moraću da budem.“

U grobljansko mračnoj tmini njegovog skrovišta, skvrčen go na umrljanom i čvornovatom dušeku, duboko spavajući, Vasago je video sunčevu svetlost, pesak, more i tri devojke u bikinijima ispred vetrobrana crvenog automobila. Sanjao je i znao je da sanja, što je bio čudan osećaj. Prepustio se. Isto tako je video tamnokosu i tamnooku ženu o kojoj je juče sanjao, kada se nalazila za volanom istih tih kola. Pojavljivala se i u drugim snovima, jedared u kolicima, kada se smejala i plakala u isto vreme. Njemu je bila zanimljivija od oskudno odevenih zečica sa plaže jer je bila neobično puna života. Isijavala je njime. Kroz nepoznatog čoveka koji je vozio automobil, Vasago je nekako primio k znanju da je ta žena nekada razmišljala o tome da prigrli smrt, da je oklevala na ivici ili aktivnog ili pasivnog samouništenja, i da je odbila prerani odlazak u grob... ...voda, osećao je vodenu struju, hladnu i gušeću, beg u poslednji čas... ...a od tada je bila ispunjenija životom, energijom i živahnija nego ikada pre. Prevarila je smrt. Odrekla se đavola. Vasago ju je zbog toga mrzeo, jer je upravo u službi smrti pronašao smisao sopstvenog postojanja. Pokušao je da posegne i dodirne je kroz telo čoveka koji je vozio automobil. Nije uspeo. Bio je to samo san. Snovi nisu mogli da se kontrolišu. Da je mogao da je dodirne, učinio bi da zažali što je okrenula leđa prilično bezbolnoj smrti davljenjem koja je mogla da bude njena.

Pet 1 Kada se uselila kod Harisonovih, Regina je skoro pomislila da je umrla i otišla u raj, sem što je imala sopstveno kupatilo, a ona nije verovala da iko ima svoje kupatilo u raju, jer u raju nikome nije ni bilo potrebno kupatilo. U raju nisu svi imali stalno tvrdu stolicu niti išta slično tome, i sigurno da nisu vršili nuždu na javnim mestima, za ime boga (izvini, Bože), jer niko pri zdravoj pameti ne bi poželeo da ode u raj ako je to bilo mesto gde je trebalo da pazite gde stajete. Stvar je bila u tome što su u raju sve potrebe svetovnog života iščezavale. U raju niste čak imali ni telo; verovatno da ste postojali kao sfera mentalne energije, kao neki balon ispunjen zlatnosjajnim gasom koji pluta među anđelima i peva hvalospeve Bogu – što je bilo prilično čudno kada biste razmislili o tome, svi ti sjajni i pevajući baloni, ali sve što biste s vremena na vreme morali da uradite u pogledu ispuštanja otpadaka je možda bilo da tu i tamo ispustite malo gasa, a ne bi imao ni loš miris, verovatno bi ličio na opori miris u crkvi, ili neki parfem. Prvog dana u kući Harisonovih – kasno popodne, dan ponedeljak, dvadeset i deveti april – sećaće se zauvek, jer su bili tako divni. Nisu pomenuli stvarni razlog zbog kojeg su joj ponudili da bira između spavaće sobe na drugom spratu i gostinske sobe na prvom koja se mogla preurediti u spavaću. „Jedna stvar koja ide u prilog sadašnjoj gostinskoj sobi je“, rekao je gospodin Harison, „pogled koji se odatle pruža. Lepši je od pogleda koji se nudi iz sobe na drugom spratu." Poveo je Reginu do velikih prozora koji su gledali na vrt sa ružama okruženom ogromnom paprati. Pogled je bio divan. Gospođa Harison je rekla: ,,A, imaćeš i sve ove police za knjige, koje ćeš postepeno

poželeti da ispuniš sopstvenom kolekcijom, s obzirom na to koliko voliš da čitaš.“ Ustvari, nije ni bilo potrebno da spominju, brinuli su se da joj stepenice možda ne budu prepreka. Ali, nije imala većih problema oko stepenica. Ona je, zapravo, volela stepenice, ne, u stvari ih je prosto obožavala, jela ih je za doručak. U sirotištu su je smestili na prvi sprat, sve dok nije napunila osam godina i shvatila da je tamo bila smeštena zbog proteze na nozi i zbog deformisane desne ruke, tako da je odmah zahtevala da je presele na treći sprat. Opatice nisu htele ni da čuju za to, tako da je napravila čitavu gungulu, ali su časne sestre znale kako da izađu na kraj s tim, pa je pokušala da im se ruga, ali opatice nisu reagovale na to, a onda je počela da štrajkuje glađu, te su najzad časne sestre popustile pred njenim zahtevom i odlučile da joj dopuste da proba. Na trećem spratu je živela više od dve godine i nikada nije koristila lift. Kada je izabrala spavaću sobu na drugom spratu kuće Harisonovih a da je nije ni videla, nijedno od njih nije pokušavalo da je odgovori od te ideje, niti se glasno pitalo da li je mogla da savlada takvu prepreku, a nisu čak ni zatreptali. Obožavala ih je zbog toga. Kuća je bila divna – zidovi krem boje, bela drvenarija, moderan nameštaj usklađen sa antikvitetima, kineske zdele i vaze, i tome slično. Kada su je poveli u obilazak, Regina se, zapravo, osećala onako opasno nespretnom kao što se i pretvarala na sastanku u kancelariji gospodina Guilja. Hodala je sa prenaglašenom pažnjom, uplašena da ne obori neki od dragocenih predmeta i ne započne lančanu reakciju koja će se proširiti na čitavu sobu, a onda kroz vrata u sledeću sobu, a odatle krož celu kuću, jedno divno blago koje pada preko sledećeg kao domine na svetskom takmičenju, dvesta godina star porcelan koji se raspršuje, stari nameštaj koji se pretvara u šibice, sve dok ne budu ostavljeni da stoje u gomilama bezvrednog krša, prekriveni prašinom onog što je nekada bilo

bogatstvo unutrašnje dekoracije. Bila je tako sigurna da će se to i dogoditi da je žurno kopala po mozgu, idući iz sobe u sobu, ne bi li pronašla nešto suvislo što bi mogla da kaže kada nastupi katastrofa, nakon što se i poslednja divna kristalna ćasa za bombone slomi padajući sa poslednjeg raspadajućeg stola koji je nekada pripadao prvom kralju Francuske. ,,Uuuppss“ baš i nije bio prikladno, kao što nije ni „Isuse Hriste!“, zato što su mislili da su usvojili dobru katoličku devojčicu, a ne brbljivog bezbožnika (oprosti, Bože), a nije bilo adekvatno ni „neko me je gurnuo", jer je to bila laž, a laganje je bila direktna karta u pakao, iako je sumnjala da će ionako završiti u paklu, imajući u vidu to što nije mogla da razmišlja a da ne pominje Božje ime uzalud, a izgovarala je i ružne reči. Nije trebalo da očekuje nikakve balone ispunjene sjajnim zlatnim gasom. Zidovi cele kuće bili su ukrašeni umetničkim slikama, a Regina je primetila da su najlepša dela imala isti potpis u donjem desnom uglu: Lindzi Sparling. Čak i pored toga što je bila glupača, bila je dovoljno bistra da shvati da ime Lindzi nije bilo nikakva slučajnost, i da je Sparling moralo da bude devojačko prezime gospođe Harison. To su bile najčudnije i najdivnije slike koje je Regina ikada videla. Neke od njih su bile tako vesele i ispunjene vedrinom da ste morali da se nasmešite, dok su druge bile mračne i izazivale su na razmišljanje. Želela je da ispred svake provede mnogo vremena, da ih na neki način upije u sebe, ali se plašila da će gospodin i gospođa Harison da pomisle da izigrava lažnu radoznalicu, pretvarajući se da je to zanima kao način da se izvini za one gluposti koje je izrekla u kancelariji gospodina Guilja na račun slikanja na baršunu. Nekako joj je pošlo za rukom da prošeta celom kuću a da ništa ne uništi, a poslednja soba u koju su kročili je bila njena. Ta soba je bila veća od bilo koje sobe u sirotištu i nije morala da je deli ni sa kim. Prozori su bili prekriveni belim

venecijanerima. Nameštaj je bio sačinjen od stola i stolice u uglu, police za knjige, fotelje sa stoličicom za noge, noćnih stočića sa odgovarajućim lampama – i neverovatnim krevetom. „Potiče iz 1850-ih godina“, rekla je gospođa Harison, pošto je Regina pustila da joj ruka polako klizi preko divnog kreveta. „Engleski je“, dodao je gospodin Harison. „Napravljen je od mahagonija sa ručno obojenim ukrasima ispod nekoliko slojeva laka.“ Na podnožju kreveta, daskama sa strane i naslonu bile su oslikane tamnocrvene i tamnožute ruže i smaragdnozeleno lišće, koji su izgledali kao živi. Nisu to bile jarke boje koje bi se isticale naspram tamno obojenog drveta, ali su bile tako sjajne i sveže da je bila sigurna da će moći da ih omiriše ako dovoljno približi svoj nos njihovim laticama. Gospođa Harison je rekla: „Možda izgleda pomalo neobično za jednu malu devojčicu, malčice uštogljeno...“ ,,Da, naravno", rekao je gospodin Harison, „možemo da ga odvezemo do radnje, prodamo ga, a tebe pustimo da izabereš neki drugi, moderniji krevet. Ovo je bilo opremljeno samo kao gostinska soba.“ ,,Ne“, rekla je Regina užurbano. „Sviđa mi se, stvarno mi se sviđa. Mogu li da ga zadržim, mislim, bez obzira što je tako skupocen?" ,,Pa, nije baš tako skupocen“, rekao je gospodin Harison, ,,i naravno da možeš da zadržiš šta god želiš.“ „Ili da se otarasiš bilo čega“, dodala je gospođa Harison. „Osim nas, naravno", rekao je gospodin Harison. ,,Da, tu je u pravu“, rekla je gospođa Harison, „bojim se da mi idemo uz kuću.“ Reginino srce je tako jako udaralo da je jedva mogla da dođe do vazduha. Sreća. I strah. Sve je bilo tako divno – ali, to

nije moglo tako večno da potraje. Ništa tako divno nije bilo dugovečno. Klizeća, ogledalima prekrivena vrata su prekrivala jedan zid spavaće sobe, i gospođa Harison je pokazala Regini orman iza ogledala. To je bio najveći orman na svetu. Možda vam je orman takvih dimenzija bio neophodan da ste bili filmska zvezda, ili ako ste bili jedan od onih muškaraca o kojima je čitala, onih koji su ponekad voleli da se oblače u žensku odeću, jer tada bi vam bila potrebna i ženska i muška garderoba, a to je zahtevalo dodatni prostor. Ali, za nju je bio i previše veliki; u njega je moglo da stane deset puta više odeće nego što je imala. Posramila se kada je pogledala u dva kartonska kofera koja je ponela sa sobom iz „Svetog Tome“. U njima je bilo sve što je na ovom svetu posedovala. Prvi put u svom životu je shvatila da je siromašna. U stvari, bilo je čudno što to nije uvidela ranije, s obzirom na to da je bila siroče koje ništa nije nasledilo. Pa, ništa drugo sem bedne noge i iskrivljene desne ruke bez dva prsta. Kao da je čitala Reginine misli, gospođa Harison je rekla: „Hajdemo u kupovinu." Otišli su u trgovački centar Saut kost plaza. Kupili su joj i previše odeće, knjiga, sve ono što je želela. Regina se zabrinula što su se toliko istrošili i što će, verovatno, morati da jedu pasulj čitave godine ne bi li sravnali račune – ona nije volela pasulj – ali se oni nisu ni na koji način osvrnuli na njene aluzije vezane za vrlinu štedljivosti. Naposletku je morala da ih zaustavi pretvarajući se da joj njena slabija noga pravi probleme od silnog hodanja. Iz trgovačkog centra su otišli na večeru u jedan italijanski restoran. Dvaput do sada je izašla negde na večeru, ali samo u restoran brze hrane, gde je vlasnik svu decu iz sirotišta častio hamburgerima i pomfritom. Ovo je bio pravi restoran, i toliko toga je trebalo da upije u sebe da je jedva mogla da jede,

razgovara i uživa u okruženju sve u isto vreme. Stolice nisu bile napravljene od tvrde plastike, kao ni noževi i viljuške. Tanjiri nisu ni bili papirni ni plastični, a piće se služilo u pravim, staklenim čašama, što je moralo da znači da gosti u pravim restoranima nisu bili tako nespretni kao oni u restoranima brze hrane i mogli su da imaju poverenja u njih kada se radilo o lomljivim stvarima. Konobarice nisu bile tinejdžerke, i donosili su vam hranu direktno na sto umesto da vam je pružaju preko šanka pored kase. I nisu tražili od vas da platite sve dok ne biste pojeli ono što ste naručili! Kasnije, kada su se vratili kući, pošto je Regina raspakovala stvari, oprala zube, obukla pidžamu, skinula protezu s noge i uvukla se u krevet, Harisonovi su došli da joj požele laku noć. Gospodin Harison je seo na ivicu njenog kreveta i rekao joj da joj se možda sve čini čudnim u početku, čak i uznemirujućim, ali da će se veoma brzo osećati kao kod kuće, zatim ju je poljubio u čelo i rekao: „Slatki snovi, princezo.“ Gospođa Harison je bila sledeća, te je i ona sela na ivicu kreveta. Neko vreme je govorila o tome šta će sve zajedno raditi narednih dana. Tada je poljubila Reginu u obraz, rekavši: „Laku noć, srce“, i isključila svetlo iznad njene glave a potom izašla u hodnik. Reginu nikada niko nije poljubio za laku noć, tako da nije znala kako da uzvrati. Neke od opatica su volele da grle; volele su povremeno da iskažu svoja osećanja srdačnim stiskom, ali nijedna od njih nije ljubila decu. Onoliko koliko je Regina mogla da se seti, treptaj svetla u spavaćoj sobi je bio signal da se bude u krevetu u roku od petnaest minuta, a kada bi se svetla ugasila, svako dete se samo smeštalo u krevet. A sada su je stavili u krevet i dvaput poljubili za laku noć, i to tokom jedne jedine večeri, a ona je bila i suviše iznenađena da ih poljubi zauzvrat, što je, sada je shvatala, trebalo da uradi. ,,Ti si takva kretenka, Reg", rekla je glasno.

Ležeći u svom očaravajućem krevetu, sa naslikanim ružama koje su se preplitale oko nje u mraku, Regina je mogla da zamisli razgovor koji su vodili, upravo u tom trenutku, u sopstvenoj spavaćoj sobi: - Da li te je poljubila za laku noć? - Ne, nije, a tebe? - Ne. Možda je hladna kao led. - Možda je psihopatsko demonsko dete. - Aha, kao ono dete u filmu“Predskazanje“. - Znaš li šta me brine? - Usmrtiće nas nožem dok spavamo. - Hajde da sakrijemo sve kuhinjske noževe. - Bilo bi pametno da sakrijemo i sve alatke, takođe. - Još uvek ti pištolj stoji kraj uzglavlja? - Aha, ali jedan pištolj je neće zaustaviti. - Hvala Bogu da imamo raspeće. - Spavaćemo po smenama. - Vrati je nazad u sirotište sutra. „Kakva kretenka", rekla je Regina. „Sranje." Uzdahnula je. „Oprosti, Bože.“ Tada je namestila ruke u molitvu i tiho rekla „Dragi Bože, ako ubediš Harisonove da mi pruže još jednu šansu, nikada više neću izgovoriti reč ’sranje’ i biću mnogo bolja osoba." Sa božje tačke gledišta, to i nije baš bila neka pogodba, pa je izrekla drugu molbu: „Nastaviću da budem odličan đak, nikada više neću staviti žele u svetu vodicu i ozbiljno ću se pozabaviti mišlju da postanem opatica." Ni to nije bilo dovoljno dobro. ,,I ješću pasulj." To bi trebalo da bude dovoljno. Bog je verovatno bio ponosan na pasulj. Na kraju krajeva, on je napravio toliko različitih vrsta pasulja. Njeno odbijanje da ga jede u bilo kom obliku je nesumnjivo bilo zapisano na nebesima, gde je bila upisana u „Veliku knjigu uvreda usmerenih ka Bogu“: Regina,

trenutno stara deset godina, misli da je Bog napravio veliku grešku kada je stvorio pasulj. Zevnula je. Sada se osećala bolje u pogledu svojih šansi sa Harisonovima i u odnosu prema Bogu, iako se nije osećala bolje u pogledu promene svoje ishrane. Svejedno, zaspala je. 2 Dok se Lindzi umivala, prala zube i češljala kosu u velikoj spavaćoj sobi, Hač je sedeo u krevetu sa novinama u rukama. Prvo je pročitao naučnu stranu, jer je ona u današnje vreme sadržala stvarne vesti. Zatim je prelistao zabavnu rubriku i pročitao svoje omiljene stripove pre nego što je, na kraju, prešao na prvi deo novina gde su novi skandali političara bili užasavajući i tmurno zabavni kao i uvek. Na trećoj strani je video članak o Bilu Kuperu, raznosaču piva na čiji su kamion naleteli na planinskom putu one sudbonosne snežne noći u martu. Samo nekoliko dana nakon što su ga oživeli, Hač je čuo da je kamiondžiji bilo presuđeno da je vozio pod uticajem alkohola i da je procenat alkohola nađen u njegovoj krvi bio više nego duplo veći od dozvoljenog. Džordž Glover, Hačov advokat, upitao ga je da li želi da pokrene građansku parnicu protiv Kupera ili kompanije za koju je radio, ali Hač po prirodi nije voleo da se parniči. Osim toga, bežao je i od same pomisli da bude zatočen u mutan i trnovit svet advokata i sudnica. Bio je živ. To je bilo jedino što mu je bilo važno. Protiv kamiondžije će biti podneta tužba zbog vožnje u pijanom stanju a da Hač nije morao da bude upleten u to, i bio je zadovoljan što će to na sebe preuzeti državni sistem. Do sada je dobio dva pisma od Vilijema Kupera, prvo samo četiri dana nakon oživljavanja. Bilo je očigledno iskreno, iako podugačko i ponizno, sa vidnom namerom da izvinjenjem

sebi iskupi oproštaj, a doneto je u bolnicu gde je Hač bio na fizikalnoj terapiji. „Tužite me ako ’oćete", pisao je Kuper, „zaslužio sam. Dao bi vam sve da ’oćete, iako nemam toga puno, nisam vam ja nikak’i bogataš. Ali, bez obzira da li me tužili ili ne, iskreno se nadam da ćete mi u svom darežljivom srcu oprostiti, na ovi ili oni način. Da nije bilo genijalca doktora Nijberna i njegovog fantastičnog tima, bili biste zasigurno mrtvi, a ja bih vas nosio na savesti do kraja života.” Trabunjao je u tom stilu neke četiri strane ispunjene stiskavim i nerazrađenim rukopisom, koji na pojedinim mestima nije bio ni čitljiv. Hač mu je odgovorio kratkom porukom, uveravajući Kupera da nije imao nameru da ga tuži i da prema njemu nije gajio nikakvu mržnju. Isto je tako savetovao tog čoveka da krene na lečenje od alkohola, ako već to nije uradio. Nekoliko nedelja kasnije, kada je Hač ponovo živeo u svojoj kući i vratio se poslu, nakon što je medijska oluja prešla preko njega, pristiglo je i drugo pismo od Kupera. Neverovatno, tražio je Hačovu pomoć da povrati svoj nekadašnji posao vozača kamiona, odakle je bio otpušten nakon što je policija podnela tužbu protiv njega. „Mene su otpuštali već dva puta zbog vožnje u pijanom stanju, istina je“, pisao je Kuper, ,,ali oba ta puta ja sam bio u mom autu, ne u kamionu, u svoje slobodno vreme, ne u radno. A sada sam ostao bez posla, plus što ’oće da mi uzmu vozačku dozvolu, a to će mi mlogo zagorčati život. Hoću da vi kažem, kao prvo, kako da nađem bilo koji posao bez vozačke dozvole? Ono što sam mislio, sudeći po vašem ljubaznom odgovoru na moje prvo pismo, a vi ste se pokazali kao pravi hrišćanski gospodin, je da vas zamolim ako biste hteli da kažete reč-dve u moju korist, to će mi mlogo toga rešiti. Pa, ako baš žoćete, vidite da ste živi, a još ste dobili i svu tu novinarsku pažnju i

slavu nakon svega toga, što mora da vam je mlogo pomoglo u tem vašem poslu sa starinama." Zaprepašćen i nekarakteristično besan, Hač je sklonio pismo u stranu i nije odgovorio na njega. Ustvari, brzo je i zaboravio na to, jer se plašio svog besa, koji bi se pojavio svaki put kada bi se toga setio. A sada, sudeći po kratkom članku na trećoj strani novina, na osnovu jedne tehničke greške u policijskoj proceduri, Kuperov advokat je izdejstvovao odbacivanje svih optužbi protiv njega. U članku se nalazio i kratak opis udesa u tri rečenice i glupav osvrt na Hača kako „drži trenutni rekord u dužini vremena koje je proveo mrtav pre nego što je uspešno oživljen", kao da je sam organizovao čitavu stvar u nadi da će obezbediti sebi mesto u sledećem izdanju Ginisove knjige rekorda. Razna druga otkrića u tom članku su učinila da Hač glasno opsuje i uspravi se u krevetu. Njegov bes je dostigao kritičnu tačku kada je pročitao da je Kuper planirao da tuži svog poslodavca zbog uručivanja otkaza i očekivao je da mu vrati njegov stari posao ili, ako ne to, onda neko novčano poravnanje. ,,Ja sam preživeo ogromno poniženje odnosom svog bivšeg poslodavca prema meni, zbog čega se kod mene kasnije pojavila i fizička bolest kao posledica doživljenog stresa“, saopštio je Kuper novinarima, očigledno izrecitovavši izjavu koju je napisao njegov advokat, a ovaj naučio napamet. „Čak mi je i gospodin Harison pisao da mi kaže da me ne smatra odgovornim za događaje od one noći.“ Bes je izbacio Hača iz kreveta i postavio ga na noge. Lice mu se zarumenelo i tresao se nekontrolisano. Da čovek ne poveruje. Pijano kopile je pokušavalo da povrati svoj posao koristeći Hačovu saosećajnu poruku kao podršku, što je bilo potpuno pogrešno predstavljanje onoga što je Hač, zaista, napisao. Kakva obmana. To je bilo potpuno

beskrupulozno. „Kakva, jebena, drskost!“, izgovorio je Hač nervozno, čvrsto stegnutih zuba. Ispuštajući veći deo novine pred svoje noge, gužvajući stranu na kojoj je bio objavljen članak u svojoj desnoj ruci, žurno je izašao iz sobe i spustio se niz stepenice, preskačući dva stepenika odjednom. U svojoj radnoj sobi je bacio novine na radni sto i sa treskom otvorio vrata najviše fioke u vitrini. Sačuvao je Kuperova rukom ispisana pisma, i iako nisu imala odštampane podatke, znao je da je kamiondžija dopisao ne samo povratnu adresu već i svoj telefonski broj u oba pisma. Bio je tako uznemiren da je preskočio pravu fasciklu – označenu kao RAZNO – tiho ali jasno opsovao kada nije mogao da ih nađe, a onda krenuo ponovo, te ih je pronašao. Dok je prelazio preko sadržaja, druga pisma su ispala iz fascikle i pala na pod kraj njegovih nogu. Kuperovo drugo pismo sadržalo je telefonski broj pažljivo ispisan rukom na samom vrhu. Hač je spustio razbašurenu fasciklu na vitrinu i požurio prema telefonu na radnom stolu. Ruka mu se tako gadno tresla da nije mogao ni broj da pročita, pa je spustio pismo na podmetač, u vidokrugu svetlosti koja je sijala iz mesingane radne lampe. Okrenuo je telefonski broj Vilijema Kupera sa namerom da ga osujeti u planovima. Veza je bila zauzeta. Lupio je palcem na dugme za prekidanje veze, uključio spikerfon i ponovo pokušao. Još uvek je bilo zauzeto. „Kučkin sin!“ Tresnuo je slušalicu, ali je ponovo zgrabio jer nije znao šta drugo da uradi da bi sebi olakšao. I treći put je okrenuo broj, koristeći dugme za automatsko biranje. Još uvek je bilo zauzeto, naravno, jer nije prošlo više od trideset sekundi od kada je prvi put pokušao. Tresnuo je slušalicom tako snažno o aparat da je mogao da ga polomi. S jedne strane je bio zapanjen divljaštvom svog ponašanja

i njegovom detinjastom notom. Ali, taj deo njega nije imao kontrolu, a sama svest o tome da je preterao mu nije pomogla da se obuzda. ,,Hače?“ Pridigao je pogled iznenađen činjenicom što čuje svoje ime i ugledao Lindzi, u bademantilu, kako stoji na vratima između radne sobe i foajea. Mršteći se, ona upita: „Šta se desilo?" „Šta se desilo?", ponovio je, dok je bes u njemu nerazborito rastao, kao da je bila u istom košu kao i Kuper, kao da se samo pretvarala da nije bila upoznata sa najnovijim preokretom događaja. „Reći ću ti šta se desilo. Oslobodili su ono kopile Kupera! Taj kučkin sin me ubije, baci me sa jebenog puta i ubije me, a onda bude oslobođen i još ima muda da pokuša da iskoristi pismo koje sam mu napisao da bi dobio svoj posao natrag!“ Zgrabio je zgužvanu stranu novina i počeo njome da mlati pred njom, skoro optužujuće, kao da je znala šta se na njoj nalazilo. ,,Da povrati posao... pa da može ponovo nekog da zbaci sa jebenog puta i ubije ga!“ Zabrinuta i zbunjena, Lindzi je ušla u radnu sobu. „Oslobodili su ga? Kako?“ „Tehnički propust. Zar to nije divno? Neki policajac pogrešno ispiše reč na izjavi ili tome slično, i tip odšeta slobodan k’o lasta!“ „Dušo, smiri se...“ „Da se smirim? Da se smiriml", Ponovo je počeo da mlati izgužvanom novinom. „Znaš li šta još ovde piše? Taj drkadžija je prodao svoju priču nekom ljigavom tabloidu, onom čiji su me novinari jurili k’o blesavi, a ja nisam hteo ništa da imam sa njima. A sada je ovo pijano kučkino kopile ispričalo priču o“ – štrcao je pljuvačku oko sebe od besa; ispravio je novine, pronašao članak i počeo da ga čita – ,,’svom emocionalnom

stanju i svojoj ulozi u spasavanju života gospodina Harisona’. Kakvu je to ulogu on odigrao u mom spasavanju? Osim što je iskoristio svoju radio-stanicu da pozove pomoć pošto smo se sunovratili sa puta, što nam se ne bi ni dogodilo da on nije bio tamo! Ne samo da će zadržati svoju vozačku dozvolu, a verovatno povratiti i posao, već i zarađuje novac na svemu tome! Kada bih samo mogao da se dočepam tog kučkinog sina, ubio bih ga, kunem se da bih!“ ,,Ne misliš ozbiljno to što kažeš", rekla je, potpuno šokirana. „Bolje bi ti bilo da veruješ da to i mislim! Neodgovorni i pohlepni kučkin sin. Al’ bih voleo da ga nekoliko puta šutnem u glavu da mu povratim malo zdravog razuma, da ga bacim u onu smrznutu reku...“ „Dušo, utišaj glas...“ „Zašto bih, do đavola, utišao svoj glas u sopstvenoj...“ „Probudićeš Reginu." Nije podsećanje na devojčicu bilo ono što ga je prodrmalo i učinilo da smiri svoj slepi bes, već odraz u ogledalu na vratima ormana kraj Lindzi. Ustvari, on uopšte nije video sebe. Na trenutak mu se učinilo da vidi nekog mladića sa gustom crnom kosom koja mu pada preko čela, na očima je imao sunčane naočare i bio je obučen skroz u crno. Znao je da gleda u ubicu, ali se činilo da je ubica, zapravo, bio on. U tom trenutku oni su bili jedno i isto. Ta ludačka pomisao – i odraz mladića – nestali su za sekundu ili dve, ostavljajući Hača da zuri u sopstveni odraz. Manje zaprepašćen halucinacijom nego trenutnom zbunjenošću u pogledu svog identiteta, Hač je zurio u ogledalo i bio je užasnut onim što je sada video, isto onoliko koliko i kratkim pogledom na ubicu. Izgledao je paralisano. Kosa mu je bila raščupana. Lice crveno i iskrivljeno od besa, dok su mu oči bile... divlje. Podsećao je samog sebe na svog oca, što je bilo

nezamislivo i nedopustivo. Nije mogao da se seti kada se poslednji put tako razbesneo. Ustvari, on nikada nije bio ni približno tako ljut. Sve do sada, mislio je da je nesposoban da se tako ražesti, ili da oseti takvu količinu besa koja bi ga dotle dovela. ,,Ja... ja ne znam šta se dogodilo.“ Ispustio je zgužvanu stranu novina. Udarila je o sto i pala na pod uz šušteći zvuk koji je proizveo neverovatno jasnu sliku u njegovom umu... Suvo smeđe lišće koje se kotrlja na povetarcu duž ispucalog trotoara u srušenom i napuštenom luna-parku. ...i u jednom kratkom trenu se i sam našao tamo, okružen korovom koji je rastao oko njega iz pukotina u asfaltu, mrtvim lišćem koje se kotrljalo pored njega, mesecom koji je zurio naniže kroz razvaljene grede šina rolerkostera. A onda je ponovo bio u svojc kancelariji, naslanjajući se izmoždeno na svoj radni sto. ,,Hače?“ Trepnuo je ne mogavši da progovori. „Šta je bilo?“, upitala je, brzo mu prilazeći. Pažljivo ga je dotakla za ruku, kao da je mislila da će se on slomiti od dodira – ili je možda očekivala da će na njen dodir odgovoriti besnim šamarom. Zagrlio ju je i čvrsto držao u svom naručju. „Lindzi, oprosti. Ne znam šta se dogodilo, šta me je opselo." ,,U redu je.“ ,,Ne, nije. Bio sam tako... besan.“ „Bio si samo ljut, i to je sve.“ ,,Oprosti“, ponovio je nesrećno. Čak i da joj se učinilo da je to bilo ništa više do ljutine, on je znao da je to bilo nešto mnogo opasnije od toga, nešto čudno, neki užasan gnev. Usijano stanje. Psihopatsko osećanje. Osetio

je da se ispod njega nalazi ponor, a on je bio na samoj ivici provalije, samo peta zabodenih u čvrstu zemlju. Za Vasagove oči, Luciferov kip je bacao senku čak i u potpunom mraku, ali je još uvek mogao da vidi i uživa u leševima i njihovim ponižavajućim pozama. Bio je ushićen organskim kolažem koji je stvorio, samim prizorom poniznih oblika i smradom koji je iz njih izbijao. Njegovo čulo sluha nije ni približno bilo oštro kao čulo vida, ali nije verovao u to da u potpunosti zamišlja tihe, vlažne zvuke raspadanja u čijem se taktu njihao kao što bi to uradio neki ljubitelj muzike na zvuke Betovena. Kada ga je odjednom preplavio bes, nije bio siguran zašto je do toga došlo. U početku je to bio neki blagi bes, neobično neusredsređen. Prepustio mu se, uživao u njemu, hranio ga da poraste. Slika nekih novina je na trenutak bljesnula u njegovom umu. Nije mogao jasno da ih vidi, ali je nešto na toj strani bilo uzrok njegovog besa. Žmirnuo je kao da bi mu sužavanje očiju pomoglo da pročita reči. Slike je nestalo, ali je bes ostao. Negovao ga je kao što bi srećan čovek mogao svesno da iznedri smeh jači od njegovog uobičajenog samo zato što ga zvuk smeha raduje. Iz njega se prolomiše reči: „Kakva, jebena, drskost!“ Nije imao pojma odakle je došao taj usklik, kao što nije znao zašto je glasno izgovorio ime ,,Lindzi“ u onom klubu u Njuport Biču, pre nekoliko nedelja, kada su ovi čudnovati doživljaji počeli da ga opsedaju. Tako je iznenada bio ispunjen snagom besa da se okrenuo od svoje kolekcije i počeo da hoda ogromnom odajom, uz nagib

kuda su čudovišne gondole nekada plovile pa pravo u noć, gde ga je mesec prisilio da ponovo stavi sunčane naočare na oči. Nije mogao da miruje. Morao je da se kreće, kreće. Hodao je duž napuštenog puta, ne znajući koga ili šta traži, radoznao da vidi šta će se sledeće dogoditi. Nepovezane slike su praskale unutar njegovog uma, a nijedna od njih se nije zadržavala dovoljno dugo da bi dozvolila razmišljanje: novine, knjigama oivičena radna soba, kabinet sa fasciklama, rukom ispisano pismo, telefon... Hodao je sve brže i brže, iznenada skrenuvši u nove avenije ili u uzane prolaze između raspadajućih zgrada, u beskorisnoj potrazi za spojem koji će ga jasnije povezati sa izvorom slika koje su se pojavljivale i naglo nestajale iz njegovog uma. Dok je prolazio pored rolerkostera, hladna mesečina je pala kroz lavirint potpornih poprečnih greda i odbijala se o šine na takav način da se činilo da su te dve čelične trake-bliznakinje izgledale kao ledena pruga. Kada je podigao pogled ka monolitnom – i iznenada tajanstvenom – zdanju, besni usklik se promolio iz njega: ,,Da ga bacim u onu smrznutu reku!“ Neka žena je rekla: „Dušo, utišaj glas.” Iako je znao da je njen glas dolazio odnekud iz njega, kao zvučni dodatak fragmentarnih vizija, Vasago se svejedno okrenuo ne bi li je pronašao. Ona je bila tamo. U bademantilu. Stajala je sa ove strane vrata koja nisu imala šta da traže tamo gde su bila, bez zidova koji bi ih okruživali. Levo i desno od vrata, kao i iznad njih, nalazila se samo noć. Nemi zabavni park. Ali iza vrata, iza žene koja je na njima stajala, nalazilo se nešto što je izgledalo kao ulazni hodnik neke kuće, sa malenim stolom i vazom punom cveća i zavojitim stepenicama koje su vodile na drugi sprat. To je bila žena koju je nekada davno video u svojom snovima, prvo u kolicima, a nedavno u crvenom automobilu na

suncem obasjanom autoputu. Kada je zakoračio prema njoj, ona je rekla: „Probudićeš Reginu.” Zaustavio se, ne zato što je bio uplašen da ne probudi Reginu, ko god da je ona bila, i ne zato što više nije želeo da se dočepa žene, želeo je – bila je tako puna života – već zato što je postao svestan velikog ogledala ulevo od vrata Zone sumraka, ogledala koje je čudnovato lebdelo usred noćnog vazduha. Bilo je ispunjeno njegovim odrazom, samo što to nije bio on, već čovek kojeg nikada ranije nije video: njegove visine, ali možda duplo stariji, vitak i zgodan, lica koje je bilo iskrivljeno od gneva. Gnev je prepustio mesto šoku i gađenju, a obojica, i Vasago i taj čovek u odrazu, okrenuše se od ogledala prema ženi na vratima. „Lindzi, oprosti", rekao je Vasago. Lindzi. Ime koje je izgovorio tri puta u onom klubu u Njuport Biču. Sve do sada ga nije povezao sa ovom ženom koja se, bezimena, pojavljivala tako često u njegovim nedavnim snovima. ,,Lindzi“, ponovio je Vasago. Ovog puta je to ime izgovarao svojevoljno, a ne ponavljajući ono što je čovek iz ogledala govorio, i to je, čini se, raspršilo viziju. Ogledalo i odraz u njemu se razbiše u milijardu paramparčadi, kao što se to dogodilo i sa vratima i tamnookom ženom. Pošto je tihi i mesečinom okupan park povratio noć, Vasago je jednom rukom posegnuo prema mestu gde je stajala žena. ,,Lindzi.“ Žudeo je da je dodirne. Bila je, bila je tako živa. ,,Lindzi.“ Želeo je da je raspori i obema rukama prihvati njeno kucajuće srce, sve dok njegovo metronomsko pumpanje ne bude usporeno... sve sporije... i sporije, sve do zaustavljanja. Želeo je

da drži njeno srce u trenutku kada se život bude povlačio iz njega, a smrt uzimala svoj danak. Isto tako brzo kao što ga je gnev obuzeo, on je i iščileo. Zgužvao je novine i bacio ih u kantu za smeće pored radnog stola a da nije ponovo pogledao članak o kamiondžiji. Kuper je bio patetični autodestruktivni gubitnik, koji će sam sebi sručiti kaznu na vrat, pre ili kasnije; a to će biti gore nego bilo šta što je Hač mogao da mu uradi. Lindzi je pokupila pisma koja su bila razbacana po podu ispred vitrine. Vratila ih je u fasciklu u kojoj su prethodno stajala, a na kojoj je pisalo RAZNO. Pismo od Kupera se nalazilo na stolu kraj telefona. Kada ga je Hač uzeo, pogledao je u rukom ispisanu adresu na vrhu, iznad telefonskog broja, i duh njegovog besa se povratio. Ali, bio je to samo blagi odraz onog od malopre, i u trenutku je nestao kao priviđenje. Odneo je pismo i stavio ga u fasciklu, koju je, potom, Lindzi vratila na njeno mesto u vitrini. Stojeći na mesečini i noćnom povetarcu, u senci rolerkostera, Vasago je čekao na dodatne vizije. Bio je zaintrigiran onim što se desilo, mada ne i iznenađen. Putovao je on već Izvan. Znao je da postoji drugi svet, odvojen od ovog najprozirnijom zavesom. Zbog toga, događaji natprirodnog tipa njega nisu zapanjivali. Baš kad je počeo da misli da se zagonetna epizoda bliži svom razrešenju, još jedna vizija prostrujala mu je kroz glavu. Video je rukom pisano pismo od jedne strane. Beli papir sa

linijama. Plavo mastilo. Na vrhu je bilo ime. Vilijem Kuper. I adresa u gradu Tustinu. ,,Da ga bacim u onu smrznutu reku”, promrmljao je Vasago, i nekako je znao da je Vilijem Kuper bio objekat neusmerenog besa koji ga je preplavio dok je bio sa svojom kolekcijom u kući strave, i koji je kasnije izgledao da ga povezuje sa čovekom kojeg je video u ogledalu. Bio je to bes koji je on prigrlio i pojačao zato što je nteo da shvati čiji je to bes bio i zašto je on mogao da ga oseti, ali takođe i zato što je bes bio kvasac u hlebu nasilja, a nasilje je bilo sirovina za njegovu ishranu. Od rolerkostera otišao je direktno do podzemne garaže. Tamo ga je čekalo dvoje kola. „Pontijak” Mortona Redloua bio je parkiran u najudaljenijem uglu, u najdubljoj senci. Vasago ga nije koristio od poslednjeg četvrtka uveče, kad je ubio Redloua a kasnije i plavušu. Iako je verovao da je magla pružala adekvatan zaklon, bio je zabrinut da je “pontijak” možda bio primećen od strane svedoka koji su videli ženu koja se stropoštavala iz njega na autoputu. Čeznuo je da se vrati u zemlju beskrajne noći i večnog prokletstva, da se još jednom nađe među njegovom vrstom, ali nije hteo da bude upucan od policije dok njegova kolekcija ne bude završena. Ako bi njegov žrtveni dar bio nepotpun u momentu njegove smrti, verovao je da bi bio smatran za nespremnog za pakao i da bi bio vraćen nazad u svet živih da započne drugu kolekciju. Drugi auto je bila bisernosiva „honda”, koja je pripadala ženi po imenu Renata Deso, koju je udarao palicom po potiljku na parkingu tržnog centra u subotu uveče, dve noći posle fijaska sa plavušom. Ona je, umesto neopankerke po imenu Liza, postala najnoviji dodatak njegovoj kolekciji. Uklonio je tablice sa „honde”, bacio ih u gepek, i kasnije

ih zamenio sa tablicama ukradenim sa jednog starog „forda” na periferiji Santa Ane. Osim toga „honde” su bile toliko sveprisutne da se on osećao sigurnim i anonimnim u ovoj. Odvezao se iz parka i izvan okružnih, prilično nenaseljenih istočnih brda prema panorami zlatnog svetla koje je ispunjavalo niziju i na jug i na sever koliko god je oko dopiralo, od brda do okeana. Širenje grada. Civilizacija. Tereni za lov. Sama veličina južne Kalifornije, hiljade kvadratnih kilometara, desetine miliona ljudi, čak i isključujući okrug Ventura na severu i okrug San Dijego na jugu, bila je Vasagov saveznik u njegovoj rešenosti da nabavi komade za svoju kolekciju bez izazivanja pažnje policije. Tri njegove žrtve su bile uzete iz različitih zajednica okruga Los Anđeles, dve iz Riversajda, ostale iz okruga Orandž, kroz mnoge mesece. Među stotinama nestalih osoba prijavljenih tokom tog perioda, nekoliko njegovih nabavki nisu uticale na statistiku dovoljno da bi se alarmirala javnost ili uzbunile vlasti. On je takođe bio i podstaknut činjenicom da su ove poslednje godine veka i milenijuma bile vreme nestalnosti. Mnogi ljudi su menjali poslove, komšije, prijatelje ili bračne partnere sa malo ili nimalo brige za kontinuitet u životu. Kao rezultat svega toga, malo ljudi je primećivalo ili marilo kada neko nestane, još manje je bilo spremno da natera vlasti na logičnu reakciju. A najčešće su oni koji nestanu kasnije nalaženi u drugačijim okolnostima koje su oni sami stvorili. Mladi direktor bi mogao da menja mlin korporativnog života za posao krupijea u Vegasu ili Rinou, a mlada majka, razočarana usled neprestanih potreba svoje bebe i svog infantilnog muža, mogla bi da završi deleći karte ili služeći piće ili igrajući striptiz u istim tim gradovima, bežeći u trenucima lucidnosti, spaljujući

svoje prošle živote kao da je tipičan život srednje klase razlog za stid isto koliko i kriminalna prošlost. Drugi su se nalazili duboko u zagrljaju različitih zavisnosti, živeći u jeftinim pacovskim hotelima koji su sobe iznajmljivali na nedelju dana mnoštvu mladih pobunjenika staklenih pogleda. Zato što je to bila Kalifornija, mnoge nestale osobe na kraju su završavale u religioznim komunama u okrugu Marin ili u Oregonu, obožavajući nekog novog boga ili novo tumačenje starog boga ili čak i nekog lukavog tipa koji bi tvrdio da je on sam bog. Bilo je to novo doba, preziranje tradicije. Obezbeđivalo je stil života kakav god bi pojedinac izabrao. Čak i takav kao Vasagov. Kad bi on ostavljao leševe za sobom, sličnost u žrtvama i metodama ubijanja bi ih povezala međusobno. Policija bi shvatila da je jedan zločinac jedinstvene snage i spretnosti na krstarenju, i oformili bi posebnu jedinicu da ga pronađu. Ali jedini leševi koje nije odneo u ,,Pakao“ ispod kuće strave su bili su oni od plavuše i privatnog detektiva. Nikakav šablon ne bi mogao da se zaključi na osnovu samo ova dva leša zato što su umrli na potpuno drugačije načine. Pored toga, Morton Redlou bi mogao da ne bude pronađen još nedeljama. Jedina veza između Redloua i neopankerke bio je detektivov revolver, kojim je žena ubijena, i njegov auto, iz kojeg je ona pala. Automobil je bio sigurno sakriven u najdalji ugao odavno napuštene garaže parka. Pištolj se nalazio u hladnjaku, zajedno sa ,,oreo“ kolačićima i ostalim grickalicama, na dnu rupe od lifta, više od dva sprata ispod kuće strave. Nije nameravao da ga više upotrebljava. Bio je nenaoružan kada je, posle vožnje daleko na sever okruga, stigao na adresu koju je video na rukom pisanom pismu u viziji. Vilijem Kuper, ko god da je on bio i ukoliko je stvarno postojao, živeo je u atraktivnom kompleksu stanova okruženim vrtovima po imenu Palm Kort. Ime mesta i brojevi ulica bili su

urezani u dekorativni drveni znak obasjan reflektorom od napred i sa obaveznim palmama u pozadini. Vasago se provezao pored Palm Korta, skrenuo desno na uglu i parkirao se dve ulice dalje. Nije hteo da bilo ko zapamti „hondu” kako stoji ispred zgrade. Nije nameravao da tek tako ubije ovog Kupera, samo da popriča sa njim, da mu postavi neka pitanja, posebno u vezi sa tamnokosom, tamnookom kučkom po imenu Lindzi. Ali ulazio je u situaciju koju nije razumeo, i trebalo je da bude veoma oprezan. Pored toga, istini za volju, ovih dana je ubio većinu ljudi sa kojima se uopšte potrudio da razgovara. Posle zatvaranja fioke sa fasciklama i gašenja lampe u sobi za razonodu, Hač i Lindzi su zastali kod Reginine sobe da se uvere da je dobro, pomerajući se tiho do njenog kreveta. Svetlo u hodniku, padajući kroz vrata, otkrivalo je devojčicu u dubokom snu. Mali zglavci jedne njene pesnice su joj pritiskali bradu. Ujednačeno je disala kroz blago razdvojene usne. Ako je sanjala, snovi su joj sigurno bili prijatni. Hač je osetio kako mu srce udara dok ju je gledao jer mu je izgledala tako očajnički mlada. Teško mu je bilo da poveruje da je on ikada bio tako mlad kao što je Regina sada, jer mladost je značila i nevinost. Odrastajući pod mrzovoljnom i tlačiteljskom rukom svoga oca, on se odrekao nevinosti vrlo rano u zamenu za intuitivno shvatanje nenormalne psihologije koja mu je omogućavala da preživi u domu gde su bes i brutalna “disciplina” bile nagrade za nevine greške i nesporazumevanje. On je znao da Regina nije mogla biti tako nežna kao što je izgledala, jer joj je život dao razloge da razvije debelu kožu i oklop na srcu. Iako su morali da budu čvrsti oni su, međutim, oboje bili

ranjivi, dete i čovek. Ustvari, u tom momentu Hač se osećao ranjivijim nego devojčica. Ako bi mogao da bira između njene nemoći, povređene noge, iskrivljene i nekompletne ruke, i kakve god štete koja je pričinjena dubokim delovima njegovog mozga, on bi izabrao njene fizičke nedostatke bez ustezanja. Posle nedavnih iskustava, uključujući i neobjašnjivu eskalaciju njegovog besa u slepi gnev, Hač nije u potpunosti osećao da ima kontrolu nad sobom. A od vremena kad je bio mali dečak, uz zastrašujući primer svog oca koji je oblikovao njegove strahove, nije se bojao ničeg ni upola kao toga da izgubi kontrolu nad sobom. Ja te neću izneveriti, obećao je usnulom detetu. Pogledao je u Lindzi, kojoj je dugovao svoje živote, obadva, i onaj pre, i onaj posle umiranja. Tiho je i njoj obećao isto: Ja te neću izneveriti. Pitao se da li su to obećanja koja on može da ispuni. Kasnije, u njihovoj sobi, sa pogašenim svetlima, pošto su legli na svoje odvojene polovine kreveta, Lindzi je rekla: „Ostali rezultati testova bi trebali da budu kod sutra doktora Nijberna.” Hač je proveo većinu dana u subotu kod doktora, dajući krv i uzorke urina, potčinjavajući se njuškanju rendgenskih zraka i sonogramske mašine. U jednom momentu je bio priključen na više elektroda nego stvorenje kojem je doktor Frankenštajn, u onim starim filmovima, dao energiju od zmajeva puštanih u oluju sa gromovima. Rekao je: „Kad sam pričao sa njim danas, rekao mi je da sve izgleda dobro. Siguran sam da je i ostatak testova negativan, takođe. Šta god da mi se dešava, to nema nikakve veze sa bilo kakvim mentalnim ili fizičkim štetama od nesreće ili od... smrti. Ja sam zdrav, ja sam u redu.” „O, bože, nadam se da je tako.”

,,Ja sam sasvim u redu.” ,,Da li ti stvarno tako misliš?” ,,Da, ja stvarno tako mislim, stvarno.” Pitao se kako može tako glatko da je laže. Možda zato što ne laže da je povredi, samo da je umiri kako bi mogla da zaspi. „Volim te”, rekla je. „I ja tebe.” Posle nekoliko minuta, kratko posle ponoći, sudeći po digitalnom satu pored kreveta, ona je spavala, mekano hrčući. Hač nije mogao da spava, brinući se šta bi mogao da sazna o svojoj budućnosti, ili nedostatku iste, sutra. Sumnjao je da bi doktor Nijbern mogao da posivi u licu i da se smrkne noseći tmurne vesti o nekoj značajnoj senci otkrivenoj u jednom režnju Hačovog mozga, o grupi mrtvih ćelija, povredi, cisti ili tumoru. O nečem smrtonosnom. Nemogućem za operisati. O nečem što se sigurno pogoršava. Njegovo samopouzdanje je polako raslo otkad je prošao događaje od četvrtka na noć i petka ujutru, kad je sanjao ubistvo plavuše i kasnije stvarno pratio trag ubice do puta 133, na izlazu sa autoputa San Dijego. Vikend je bio jednoličan. Dan koji je tek prošao, oživljen od Regininog dolaska, bio je divan. Onda je video novinski članak o Kuperu, i izgubio kontrolu. Nije rekao Lindzi o odrazu stranca koji je video u prozoru sobe za razonodu. Ovog puta nije mogao da se pretvara da je možda mesečario, polu budan, polu usnuo. Bio je potpuno budan, što znači da je prizor u prozoru bio halucinacija jedne ili druge prirode. Zdrav, neoštećen mozak ne halucinira. Nije podelio taj užas sa njom zato što je znao da će, sa sutrašnjim rezultatima testa, biti sasvim dovoljno straha. Nesposoban da spava, ponovo je počeo da razmišlja o novinskom članku, iako nije hteo da to ponovo preživljava. Pokušao je da usmeri svoje misli od Vilijema Kupera, ali se vratio na tu temu na način na koji bi opsesivno istraživao

jezikom bolan zub. Činilo mu se skoro kao da je prisiljen da razmišlja o vozaču kamiona, kao da je ogromni mentalni magnet vukao njegovu pažnju neumoljivo u tom pravcu. Uskoro je, na njegovo zaprepašćenje, bes ponovo planuo u njemu. Još gore, skoro odjednom, bes je eksplodirao u gnev i glad za nasiljem tako intenzivno da je morao da skupi šake u pesnice sa strane i stegne zube u borbi da ne pusti od sebe primalni krik besa. U nizu poštanskih sandučića koji su stajali u prolazu na glavnom ulazu u blok stanova, Vasago je video da Vilijem Kuper živi u broju dvadeset i osam. Krenuo je kroz prolaz u dvorište, koje je bilo puno palmi i fikusa i s previše pejzažnih reflektora za njegov ukus, i popeo se spoljašnjim stepenicama do pokrivenog balkona iz kojeg se ulazilo u stanove na drugom spratu dvospratnog kompleksa. Nikog nije bilo na vidiku. Palm Kort je bio tih, spokojan. Iako je bilo par minuta posle ponoći, svetla u Kuperovom stanu su. bila upaljena. Vasago je mogao da čuje tihi zvuk sa televizora. Prozor desno od vrata je bio pokriven kapcima. Daščice na njima nisu bile čvrsto zatvorene. Vasago je mogao da vidi kuhinju osvetljenu samo sijalicom niske voltaže u blizini. Levo od vrata, veći prozor je gledao na balkon i dvorište iz dnevne sobe. Zavese nisu bile skroz navučene. Kroz rupu se mogao videti čovek zavaljen u veliku fotelju na obaranje sa stopalima podignutim prema televizoru. Glava mu je bila naslonjena na jednu stranu, licem prema prozoru, i izgledao je kao da spava. Čaša koja je sadržala par centimetara zlatne tečnosti stajala je pored poluprazne flaše „džek denijelsa” na stočiću pored fotelje. Kesa čipsa sa sirom bila je oborena sa stola, i deo svetlonaradžaste sadržine bio je raspršen po

žućkastozelenom tepihu. Vasago je pogledom pretražio balkon sa leve i desne strane, kao i drugi kraj dvorišta. Još uvek nikog. Pokušao je da gurne prozor u Kuperovoj dnevnoj sobi, ali je bio ili zarđao ili zaključan. Ponovo se pomerio nadesno, prema kuhinjskom prozoru, ali je zastao usput na vratima i, ne gajeći nikakvu nadu, probao da ih otvori. Vrata su bila otključana. Otvorio ih je, ušao unutra i zaključao za sobom. Čovek u fotelji, verovatno Kuper, nije se pomerio dok je Vasago tiho navlačio zavese do kraja na veliki prozor od dnevne sobe. Niko više, prolazeći balkonom, ne može da vidi unutra. Pošto se već uverio da u kuhinji, trpezariji i dnevnoj sobi nema nikog, Vasago se kao mačka provukao kroz kupatilo i dve spavaće sobe (jedna bez nameštaja, korišćena kao magacin), koji su sačinjavali ostatak stana. Čovek u fotelji je bio sam. Na ormančiću u spavaćoj sobi, Vasago je primetio novčanik i svežanj ključeva. U novčaniku je pronašao pedeset i osam dolara, koje je uzeo, i vozačku dozvolu na ime Vilijem Kuper. Fotografija na dozvoli je bila od čoveka na fotelji, par godina mlađeg i, naravno, ne u pijanoj obamrlosti. Vratio se u dnevnu sobu u nameri da probudi Kupera i obavi mali informativni razgovor sa njim. Ko je Lindzi? Gde živi? Ali dok je prilazio fotelji, struja besa je prošla kroz njega, previše iznenadna i bez razloga da bi bila njegova, kao da je ljudski radio koji prima emocije drugih ljudi. A ono što je sada primao bio je onaj isti bes koji ga je iznenada napao dok je bio sa svojom kolekcijom u kući strave, pre jedva sat vremena. Kao i pre, otvorio se prema njemu, pojačavajući struju sopstvenim besom, pitajući se da li će dobiti vizije, kao što je bilo prošli put. Ali ovog puta, dok je stajao gledajući nadole u Vilijama Kupera, bes je buknuo prebrzo u nezaustavljiv gnev, i on je izgubio kontrolu. Sa stočića pored fotelje zgrabio je „džek denijels” za

grlić flaše. Ležeći kruto u svom krevetu, šaka stisnutih u pesnicu tako čvrsto da su se čak i njegovi tupi nokti bolno zabijali u dlanove, Hač je imao ludački osećaj da mu je um zaposednut. Njegov plamen besa je bio kao kad otvorite vrata za jedan milimetar, ali da to bude dovoljno široko da nešto sa druge strane uspe da se provuče i strgne ih sa šarki. Osetio je da nešto neimenljivo jurca u njega, sila bez forme i oblika, definisana jedino sopstvenom mržnjom i besom. Njen gnev bio je snage uragana, tajfuna, izvan običnih ljudskih dimenzija, i on je znao da je previše mali sud da primi sav taj bes koji se upumpavao u njega. Osećao je kako će da eksplodira, da se rasprši kao da nije čovek, nego kristalna figura. Polupuna flaša „džek denijelsa” udarila je sa strane po glavi zaspalog čoveka sa takvom silinom da je to bilo bučno skoro kao pucanj iz puške. Viski i oštri delovi stakla su se razleteli, raspršili se i zalupali o televizor, nameštaj i zidove. Vazduh je bio ispunjen sa baršunastom aromom kukuruznog burbona, ali kao podloga se osećao miris krvi, jer je smrskana i isečena strana Kuperovog lica gadno krvarila. Čovek nije više samo spavao. Bio je zakucan u dublji nivo nesvesti. Vasago je ostao sa samo grlićem od flaše u ruci. Iz njega su virila tri oštra šiljka sa kojih je kapao burbon, što je Vasaga navelo da pomisli na zmijske očnjake koji se blistaju od otrova. Pomerajući svoju šaku, podigao je oružje iznad glave i spustio ga dole, šišteći od besa, zabadajući staklenu zmiju duboko u lice

Vilijama Kupera. Vulkanski gnev koji je buknuo u Haču nije bio sličan bilo čemu što je on ikad iskusio, daleko iznad bilo kakvog besa koji je njegov otac ikada doživeo. To, u stvari, nije bilo nešto što je on mogao da razvije u sebi iz istog razloga iz kojeg ne može da se napravi sumporna kiselina u papirnom kazanu: posuda bi se rastopila od materijala koji treba da sadrži. Besni tok lave visokog pritiska pokuljao je u njega, tako vreo da je on hteo da vrisne, tako užaren da nije ni imao vremena da vrisne. Svest je bila spaljena, i on je pao u milosrdnu tamu bez snova, gde nije bilo ni besa ni užasa. Vasago je shvatio da je vikao neartikulisano i sa divljačkom radošću. Posle deset-dvadeset udaraca stakleno oružje se potpuno raspalo. On je konačno nerado ispustio kratak deo grlića flaše koji je još bio u njegovom pobledelom stisku. Bacio se, režeći, preko fotelje na izvlačenje, prevrćući je i izvrćući mrtvog čoveka preko žućkastozelenog tepiha. Podigao je stočić i bacio ga na televizor, na kojem je Hamfri Bogart sedeo u vojnoj sudnici, vrteći par kugličnih ležajeva u svojoj smežuranoj ruci, pričajući o jagodama. Ekran je eksplodirao i Bogart se pretvorio u kišu žutih varnica, a taj prizor je u Vasagu zapalio nove vatre destruktivne pomame. Nogom je prevrnuo stočić za kafu, pokidao dva plakata sa zidova i razbio staklo na slikama, počistio kolekciju jeftinih keramičkih drangulija sa okvira kamina. Ništa sada ne bi voleo više nego da nastavi sa jednog kraja stana na drugi, vadeći sve sudove iz kredenca i razbijajući ih, razbijajući svu staklariju na sitne komade,

uzimajući hranu iz frižidera i bacajući je na zid, udarajući komade nameštaja jedan o drugi sve dok se sve ne izlomi i ne rasparča, ali bio je zaustavljen zvukom sirene, zasada udaljene, koja se brzo približavala i čije značenje mu je dopiralo čak i kroz maglu krvave pomame koja mu je zamračivala misli. Krenuo je na vrata, a onda se brzo od njih sklonio, shvatajući da su ljudi možda izašli na dvorište ili da gledaju kroz prozore. Istrčao je iz dnevne sobe, nazad kroz kratak hodnik, do prozora u glavnoj spavaćoj sobi, gde je povukao zavesu i pogledao napolje na krov od garaže koji je išao dužinom cele zgrade. Iza se nalazio prolaz, oivičen zidom od blokova. Okrenuo je rezu na prozoru, gurnuo donji deo, iskliznuo kroz otvor, pao na krov i prevrnuo se do ivice, pao na pločnik i dočekao se na noge kao mačka. Ispale su mu naočare, on ih je pokupio i stavio ih nazad. Potrčao je levo, prema zadnjem delu imanja, uz sirene koje su sad bile glasnije, mnogo glasnije, vrlo blizu. Kada je došao do sledećeg krila dvoipometarskog zida od betonskih blokova koji je okruživao imanje, brzo se popeo na njega sa spretnošću pauka koji preskače svaku poroznu površinu, i već je bio preko, u drugom prolazu pored garaža duž drugog kompleksa stanova, i krenuo je da juri od prolaza do prolaza, birajući put kroz taj lavirint oslanjanjem na puki instikt. Izašao je na ulicu gde se bio parkirao, pola bloka dalje od biserno sive „honde”. Ušao je u auto, upalio motor i odvezao se odatle što je mogao mirnije, znojeći se i dišući tako teško da je zamaglio prozore. Uživajući u mešavini mirisa burbona, krvi i znoja, on je bio izuzetno uzbuđen, tako duboko zadovoljan nasiljem koje je izvršio da je udarao volan i ispuštao zvonak smeh koji se završavao vriskom. Neko vreme je nasumično vozio od jedne ulice do druge bez ideje kuda ide. Pošto mu se smeh stišao, pošto mu je srce prestalo da lupa, on se postepeno orijentisao i, odbacivši puteve ka jugu i istoku, krenuo u pravcu svog skrovišta. Ako mu je Vilijem Kuper mogao obezbediti nekakvu

vezu sa ženom po imenu Lindzi, taj trag je za Vasaga bio zauvek zatvoren. On nije bio zabrinut zbog toga. Nije znao šta se sa njim dešava, zašto su Kuper ili Lindzi ili čovek u ogledalu skrenuli njegovu pažnju uz pomoć ovih natprirodnih sredstava. Ali znao je da ako bude verovao samo svom mračnom bogu, sve će mu se do kraja razjasniti. Počeo je da se pita da li ga je pakao svojevoljno pustio, vraćajući ga u svet živih da bi ga iskoristio da se razračuna sa određenim ljudima koje je mračni bog želeo mrtve. Možda on, na kraju krajeva, nije bio ukraden iz pakla, nego poslat nazad u život na misiju uništenja koja je samo postupno postajala shvatljiva. Ako je to bio slučaj, njemu je bilo drago što je načinio od sebe instrument mračnog i moćnog božanstva čijem društvu je čeznuo da se priključi, i on je nestrpljivo čekao sledeći zadatak koji treba da mu bude dodeljen, kakav god on bio. Pred zoru, posle nekoliko sati u dubokom snu, perfektnom skoro kao smrt, Hač se probudio i nije znao gde se nalazi. Za trenutak je lutao u zbunjenosti, onda se osvežio na obalama sećanja: spavaća soba, Lindzi koja nežno diše u snu pored njega, pepeljasto-sivo prvo svetlo jutra nalik na finu srebrnu prašinu prozorskog okna. Kada se setio neobjašnjivog i nehumanog stanja besa koji je projurio kroz njega sa parališućom silom, ukrutio se od straha. Pokušao je da se seti gde je ta spirala besa vodila, u kakav čin nasilja je kulminirala, ali um mu je bio prazan. Njemu se činilo kao da se prosto onesvestio, kao da je ta neprirodna žestina besa preopteretila veze u njegovom mozgu i pregorela par osigurača. Onesvestio se ili mu se smračilo? Bilo je sudbinske

razlike između ta dva. Ako se onesvestio, mogao je biti u krevetu cele noći, iscrpljen, miran kao kamen na dnu mora. Ali ako mu se smračilo u glavi, ostajući budan, ali ipak nesvestan svojih postupaka, u psihotičnoj fugi, samo bog zna šta je mogao da uradi. Odjednom je osetio da je Lindzi u smrtnoj opasnosti. Dok mu je srce čekićalo o kavez njegovih rebara, seo je u krevetu i pogledao u nju. Svetlo svitanja u prozoru bilo je previše blago da bi je jasno otkrilo. Bila je samo oblikovana senka u posteljini. Posegao je za prekidačem na lampi pored kreveta, ali je oklevao. Bojao se onoga što je mogao da vidi. Nikad ne bi povredio Lindzi, nikad, očajnički je pomislio. Ali i previše dobro se sećao da sinoć, u jednom momentu, nije bio baš svoj. Njegov bes na Kupera kao da je otvorio vrata unutar njega, puštajući unutra čudovište iz neke ogromne tame. Tresući se, napokon je pritisnuo prekidač. U svetlu lampe video je Lindzi, nedirnutu, lepu kao i uvek, kako spava sa spokojnim osmehom. Sa velikim olakšanjem je isključio lampu i pomislio na Reginu. Motor uznemirenosti se ponovo upalio. Apsurdno. Nikad ne bi povredio ni Reginu kao ni Lindzi. Bila je bespomoćno dete. Nije mogao da prestane da se trese, pitajući se. Iskrao se iz kreveta bez uznemiravanja svoje žene. Pokupio je svoj kućni ogrtač sa naslona fotelje, obukao ga i tiho napustio sobu. Bosonog je ušao u hodnik, gde je par krovnih prozora puštalo unutra velike delove jutra, i pratio svetlost do Reginine sobe. Prvo se brzo kretao, onda je usporio, otežao od straha teškog kao čelične čizme. Imao je mentalnu sliku kreveta od mahagonija išaranog cvećem i poprskanog krvlju, posteljine natopljene i crvene. Iz

nekog razloga, imao je ludačku misao da će dete pronaći sa delićima stakla na uništenom licu. Čudna određenost te slike uverila ga je da je, bez sumnje, učinio nešto nezamislivo nakon što mu se um pomračio. Kada je oprezno otvorio vrata i pogledao u devojčicinu sobu, ona je spavala spokojno kao Lindzi, u istoj pozi u kojoj ju je video i prošle noći, kada su on i Lindzi proveravali da li je u redu pre nego što su išli na spavanje. Bez krvi. Bez slomljenog stakla. Teško gutajući, zatvorio je vrata i vratio se duž hodnika do svetla od prvog svetlamika. Stajao je u slapu bledog jutarnjeg svetla, gledajući gore kroz osenčeno staklo u nebo neodređene nijanse, kao da će objašnjenje iznenada biti krupno ispisano preko oblaka. Nikakvo objašnjenje mu nije dato. Ostao je zbunjen i uznemiren. Bar su Lindzi i Regina bile dobro, netaknute tim prisustvom, kakvo god ono bilo, sa kojim je on sinoć komunicirao. Prisetio se starog vampirskog filma koji je jednom gledao, u kojem je daroviti sveštenik upozorio mladu ženu da bi vampir jedino mogao da uđe ukoliko ga ona pozove, ali da su oni prepredeni i ubedljivi, sposobni da iskoriste čak i opreznost da bi dobili taj smrtnički poziv. Neka je veza postojala između Hača i ludaka koji je ubio mladu plavokosu pankerku po imenu Liza. Ne uspevši da potisne svoj bes prema Vilijamu Kuperu, on je ojačao tu vezu. Njegov bes bio je ključ koji je otključao tu bravu. Kad je popustio svom besu, uputio je poziv poput onog na koji je sveštenik upozorio onu mladu ženu u filmu. Nije mogao da objasni kako je znao da je to tako, ali je znao vrlo dobro, osećao u kostima. Samo se molio Bogu još da to i razume. Osećao se izgubljeno.

Malo, uplašeno i nemoćno. I iako su Lindzi i Regina pregurale noć nepovređene, osetio je mnogo jače nego ikad da su u velikoj opasnosti. Svakim danom sve većoj. Svakim satom. 3 Pre svitanja, tridesetog aprila, Vasago se kupao napolju pomoću vode iz flaše i tečnog sapuna. Sa prvim dnevnim svetlom je bio sigurno zavaljen u najdubljem delu svog skrovišta. Ležeći na svom dušeku, gledajući gore u rupu od lifta, častio se „oreo” keksom i toplim gaziranim sokom. Ubistvo je uvek ogromno zadovoljstvo. Ogroman unutrašnji pritisak bio je otpušten sa prvim ubistvenim udarcem. Što je još važnije, svako ubistvo je bilo čin pobune protiv svega svetog, protiv zapovesti i zakona i pravila i iritantno sitničavog sistema ponašanja upražnjavanog od strane ljudskih bića kako bi održali fikciju da je život dragoceni dar sa značenjem. Život je bio jeftin i besmislen. Ništa nije bilo važno osim osećanja i brzog priznanja svih želja, koje su jedino jaki i slobodni stvarno razumeli. Nakon svakog ubijanja Vasago se osećao oslobođenim poput vetra i moćnijim od bilo kakve čelične mašine. Sve do jedne posebne, slavne noći u svojoj dvanaestoj godini života, on je bio deo porobljene mase, tupavo se teturajući kroz život prema pravilima takozvane civilizacije, iako ona za njega nisu imala nikakvog smisla. Pravio se da voli svoju majku, oca, sestru i mnoštvo rođaka, iako prema njima nije osećao ništa više nego prema strancima na koje je slučajno naletao na ulici. Još kao dete, kad je bio dovoljno odrastao da razmišlja o takvim stvarima, pitao se da li sa njim nešto nije u redu; glavni sastojak je nedostajao u njegovom biću. Dok je slušao samog sebe kako igra igru ljubavi, primenjuje strategije

lažnih osećanja i besramnog udvaranja, bio je zapanjen time kako ubedljivo drugima izgleda, jer je on mogao čuti neiskrenost u svom glasu, mogao osetiti obmanu u svakom gestu, i bio je stvarno svestan prevare iza svakog osmeha punog ljubavi. Onda je jednog dana iznenada čuo obmanu u njihovim glasovima i video to na njihovim licima, i shvatio da takođe niko od njih nije nikada iskusio ljubav, niti bilo kakva druga plemenite osećanja prema kojima bi civilizovana osoba trebalo da stremi: samosvest, hrabrost, pobožnost, skromnost, i sve ostale dosadne katehizme. Svi oni su takođe igrali tu igru. Kasnije je došao do zaključka da većina njih, čak i odrasli, nikada nisu doživeli ovaj nivo spoznaje, i da su ostali nesvesni da su i ostali ljudi potpuno isti kao oni. Svaka osoba je mislila da je jedinstvena, da je nešto u njoj nedostajalo, i da mora da igra igru dobro ili će biti razotkrivena i proterana kao nešto manje ljudsko. Bog je pokušao da stvori svet ljubavi, nije uspeo, i naredio je svojim bićima da foliraju perfekciju kojom on nije bio u stanju da ih prožme. Primetivši tako zapanjujuću istinu, Vasago je napravio svoj prvi korak ka slobodi. Onda je jedne letnje noći, kad je imao dvanaest godina, konačno shvatio da ako hoće da živi slobodno, potpuno slobodno, mora da deluje u skladu sa svojim shvatanjem, da počne da živi drugačije od krda čovečanstva, sa sopstvenim zadovoljstvom kao jedinom brigom. Mora da bude spreman da vežba svoju nadmoć nad drugima, koju je posedovao zahvaljujući vrlini svoje spoznaje o pravoj prirodi sveta. Te noći je shvatio da je sposobnost da ubije bez griže savesti najčistiji oblik moći, i da je ispoljavanje moći najveće zadovoljstvo U tim danima, pre nego što je umro, i vratio se iz smrti, i izabrao ime demonskog princa Vasaga, ime na koje se odazivao i pod kojim je živeo bilo je Džeremi. Njegov najbolji prijatelj je bio Tod Lederbek, sin doktora Sema Lederbeka, ginekologa kojeg je Džeremi zvao “elitni šarlatan” kad je hteo da zadirkuje

Toda. Ujutru tog ranog junskog dana, gospođa Lederbek je odvela Džeremija i Toda u Fentezi Vorld, raskošan zabavni park koji je, uprkos svim očekivanjima, počeo da se isplaćuje Diznilendu. On se nalazio u brdima, par milja istočno od San Huan Kapistrana, malo van puta, kao što je Čarobna planina bila malo izolovana pre predgrađa severno od Los Anđelesa, i kao što je Diznilend izgledao da se nalazi usred ničega kada je napravljen na farmi blizu opskurnog gradića Anahajma. Napravljen je sa japanskim parama, što je zabrinulo neke ljude koji su verovali da će Japanci jednog dana posedovati celu zemlju, i išle su glasine da je mafijaški novac uključen, što je celu stvar načinilo još misterioznijom i privlačnijom. Ali ono što je ipak na kraju bilo važno je to da je atmosfera celog mesta bila opuštena, vožnje ludačke i brza hrana gotovo delirično loša. Fentezi Vorld je bilo mesto na kojem je Tod želeo da provede svoj dvanaesti rođendan, u društvu svog najboljeg prijatelja, oslobođen roditeljske kontrole od ujutru do deset uveče, a Tod je obično dobijao ono što je želeo zato što je bio dobro dete; svi su ga voleli; znao je tačno kako da igra igru. Gospođa Lederbek ih je ostavila na glavnoj kapiji i viknula za njima dok su jurili od kola: „Pokupiću vas tačno ovde u deset! Baš ovde tačno u deset!” Posle kupovine karata i ulaska u park, Tod je rekao: „Šta hoćeš da radimo prvo?” ,,Ne znam. Šta bi ti?” ,,Da se vozimo na Škorpionu!“ „Važi!” „Važi!” Beng, jurcali su, žureći prema severnom kraju parka gde se staza za Škorpion – “Žestoki rolerkoster”, kako su tvrdile TV reklame – uzdizala u slatkom prekomernom užasu prema čistom plavom nebu. Park još uvek nije bio pun, i nisu morali da

vrludaju između sporog krda ljudi. Njihove patike su bučno udarale o asfalt, i svaki udarac gume o trotoar bio je povik slobode. Vozili su se na Škorpionu, vičući i vrišteći dok se on stropoštavao, trzao, okretao i opet se stropoštavao; i kad se vožnja završila, otrčali su direktno na rampu za ukrcavanje i ponovili sve još jednom. Onda, kao i sada, Džeremi je voleo brzinu. Oštra skretanja i poniranja na vožnjama u zabavnom parku od kojih se stomak prevrtao bila su dečja zamena za nasilje kojem je i ne znajući stremio. Posle dve vožnje na Škorpionu i uz toliko jurcanja-naletanja-izvrtanja-okretanja pred sobom, Džeremi je bio u sjajnom raspoloženju. Ali Tod je umrljao dan dok su silazili sa izlazne rampe posle druge vožnje na rolerkosteru. Prebacio je jednu ruku preko Džeremijevog ramena i rekao: „Čoveče, ovo će zasigurno biti najbolji rođendan svih vremena, samo ti i ja” Drugarstvo, kao i sva drugarstva, bilo je lažnjak. Obmana. Prevara. Džeremi je mrzeo sva ta folirantska sranja, ali Tod je bio sav u tom fazonu. Najbolji prijatelji. Krvna braća. Ti i ja protiv celog sveta. Džeremi nije bio siguran šta ga je najviše iznerviralo; to što je Tod stalno brbljao o njima kao najboljim drugarima i što je izgledalo da misli da je i Džeremi uvučen u tu prevaru, ili to što je Tod ponekad izgledao dovoljno glup da bi mogao biti nasamaren sopstvenom prevarom. U poslednje vreme, Džeremi je počeo da sumnja da neki ljudi igraju igru života tako dobro da i ne shvataju da je to igra. Oni su obmanuli čak i sebe same sa svom tom njihovom pričom o prijateljstvu, ljubavi i sažaljenju. Tod je sve više i više ličio na jednog od tih beznadežnih drkadžija. Biti najbolji prijatelj je bio samo način da pridobiješ momka da čini za tebe stvari koje ne bi radio ni za koga drugog

u hiljadu godina. Prijateljstvo je takođe bilo uzajamni odbrambeni savez, način da se udruže snage protiv rulje svojih dragih sugrađana koji bi ti rado razbili facu i uzeli od tebe šta god im treba. Svi su znali da je to sve što prijateljstvo jeste, ali niko nikad nije iskreno o tome pričao, a najmanje Tod. Kasnije, na putu od Uklete kuće do atrakcije zvane Biće iz močvare, stali su na štandu koji je prodavao sladoled umočen u čokoladu i urolan u mrvljene lešnike. Seli su na plastične stolice za plastični sto, ispod crvenog kišobrana, nasuprot pozadini od akacija veštačkih vodopada, glasno žvaćući, i sve je ispočetka bilo u redu, ali onda je Tod morao to da pokvari. „Sjajno je doći u park bez odraslih, zar ne?”, rekao je Tod punih usta. „Možeš da jedeš sladoled pre ručka, kao sad. Ma dođavola, možeš da ga jedeš i za ručak, takođe, ako želiš, i posle ručka, i nema nikog da ti gunđa kako ćeš pokvariti apetit ili će ti biti loše.” ,,To je sjajno”, složio se Džeremi. „Hajde da sedimo ovde i jedemo sladoled dok se ne ispovraćamo.” „Meni to dobro zvuči. Ali hajde da ne bacimo povraćku.” ,,A?” Džeremi je rekao: „Hajde da, kad budemo povraćali, ne uradimo to na zemlju. Hajde da povraćamo na nekog.” „O, da”, rekao je Tod, ubacujući se odmah u fazon „na nekog ko to zaslužuje, ko je zaista vredan povraćke.” „Kao one devojčice”, reče Džeremi, pokazujući na par slatkih tinejdžerki koje su prolazile. Nosile su bele šorceve i svetle letnje bluze, i bile su tako ubeđene da su slatke, da bi poželeli da povraćate na njih i ako niste ništa jeli i ako je sve što možete da izbacite suv podrig. „Ili one matore drtine”, rekao je Tod, pokazujući na stariji

par koji je kupovao sladoled pored njih. ,,Ne, ne oni”, rekao je Džeremi. „Oni već izgledaju kao da se neko na njih ispovraćao.” Todu je to bilo toliko smešno da se davio u svom sladoledu. Na neki način Tod je bio u redu. „Čudno je to u vezi sladoleda”, rekao je kad je prestao da se davi. Džeremi je zagrizao: „Šta je čudno u vezi sa njim?” „Znam da je sladoled napravljen od mleka, koje dolazi od krava. A čokolada se pravi od zrna kakaoa. Ali čija muda (Nuts (engl.) – lešnik, u žargonu znači i testisi. – Prim. prev.) su morali da smrve da bi ih prosuli po njemu?” O, da, zasigurno, stari dobri Tod je na neki način bio u redu. Ali baš kad su se najglasnije smejali i dobro se osećali, nagnuo se preko stola, pljesnuo Džeremija blago preko glave i rekao: „Ti i ja, Džer, mi smo zajedno zauvek, prijatelji dok nas ne bace crvima. Je l’ tako?” On je u to stvarno verovao. Samog sebe je prevario. Bio je tako glupavo iskren da je naterao Džeremija da poželi da povraća na njega. Umesto toga, Džeremi je rekao: „Šta je sledeće, pokušaćeš da me poljubiš u usta?” Cereći se, ne primećujući nervozu i odbojnost uperenu prema njemu, Tod je rekao: „Poljubi ti svoju babu u dupe.” „Poljubi ti svoju." „Moja baba nema dupe.” ,,Da? A na čemu onda sedi?” ,,Na tvojoj faci.” Nastavili su da zadirkuju jedan drugog sve do Bića iz

močvare. Atrakcija je bila hokej, ne baš dobro urađen, ali dobar za sprdnju povodom toga. Neko vreme, Tod je bio samo divalj i zabavan za društvo. Kasnije, međutim, pošto su izašli iz Svemirske bitke, Tod je počeo da ih naziva ,,dva najbolja jahača rakete u univerzumu”, što je napola sramotilo Džeremija zato što je bilo toliko glupo i klinački. Iritiralo ga je i zbog toga što je to bio drugi način da se kaže ,,mi smo drugari, krvna braća, ortaci.” Ukrcali bi se na Škorpion, i samo što bi krenuo sa stanice, Tod bi rekao: „Ovo nije ništa, ovo je samo nedeljna vožnja za dva najbolja jahača raketa u univerzumu.” Ili bi bili na putu za Svet giganata, i Tod bi prebacio ruku preko Džeremijevog ramena i rekao: „Dva najbolja jahača raketa u univerzumu mogu da se nose sa jebenim svetom giganata, zar ne, bato?” Džeremi je hteo da kaže: vidi, drkadžijo, jedini razlog zašto smo mi prijatelji je zato što su tvoj i moj matori kao u nekoj vrsti istog posla, pa smo mi upućeni jedan na drugog. Ja mrzim ovo ruka-preko-ramena sranje, zato odbij, hajde da se malo zezamo i budi zadovoljan sa tim. U redu? Ali nije rekao ništa slično zato što, naravno, dobri igrači nikad u životu ne priznaju da znaju da je to sve samo igra. Ako dopustiš da drugi igrači primete da ti ne mariš za pravila i propise, neće te pustiti da se igraš. Idi u zatvor. Idi direktno u zatvor. Ne preskači ga. Nemoj uopšte da se zabavljaš. (Izraz iz igre monopol, ako igrač dobije određen broj na kockicama, može da ode u zatvor. – Prim. prev.) Do sedam uveče tog dana, pošto su pojeli dovoljno brze hrane da bi mogli da proizvedu strašno zanimljivu povraćku ako bi stvarno odlučili da povraćaju na nekoga, Džeremi je bio tako umoran od jahači-rakete sranja i tako iziritiran Todovim brbljanjem o prijateljstvu, da nije mogao da dočeka deset sati da pobegne i da gospođa Lederbek dođe na kapiju sa njenim karavanom.

Bili su na Stonogi, probijajući se kroz kao noć crn deo staze, kada je Tod rekao jednu rečenicu previše u vezi sa dva najbolja jahača rakete u univerzumu, i Džeremi je odlučio da ga ubije. Istog momenta kad mu je misao proletela kroz glavu, znao je da će morati da ubije svog „najboljeg prijatelja”. To mu se činilo tako ispravnim. Ako je život bio igra sa zilijardu pravilnika, baš i ne bi bio jako zabavan – ukoliko ne bi pronašao načine da kršiš pravila a da ti i dalje bude dozvoljeno da igraš. Nijedna igra nije zabavna ako igraš po pravilima – monopol, riziko, bejzbol. Ali ako kradeš baze ili nameštaš karte a da te ne uhvate, ili menjaš brojeve na kockicama kad drugi ne paze, i glupa igra može biti zabavna. A, u igri života, izvući se sa ubistvom bila je najveća zabava. Kada je Stonoga zaškripala stajući na platformi za iskrcavanje, Džeremi je rekao: „Hajdemo ponovo.” „Naravno”, rekao je Tod. Požurili su duž hodnika za izlazak, u žurbi da izađu napolje i opet stanu u red za ukrcavanje. Park se tokom dana napunio, i sada se na ukrcavanje za bilo koju vožnju čekalo najmanje dvadeset minuta. Kada su izašli iz paviljona Stonoge, nebo je na istoku bilo crno, duboko plavo iznad njih i crvenkasto na zapadu. Sumrak je dolazio ranije i trajao duže u Fentezi Vorldu nego na zapadnoj strani okruga, zato što su se između zabavnog parka i udaljenog mora uzdizali redovi visokih brda koja su zaklanjala sunce. Ti vrhovi su sada bile crne siluete nasuprot crvenkastom nebu, kao dekoracije za Noć veštica van sezone. Fentezi Vorld je dobio novi, manijački kvalitet sa dolaskom noći. Svetla u božićnom stilu okruživala su staze i zgrade. Bela treperava svetla bacala su vesele varnice na svo drveće, dok se par nesinhronizovanih svetala od reflektora survavao napred i nazad preko snegom pokrivenog vrha

veštačke Big fut planine. Na sve strane neonska svetla su sijala u svim nijansama koje su neonska svetla uopšte pružala, a na Ostrvu Mars, eksplozija svetlo obojenih laserskih zraka bacala je nasumično svetlo na zamračeno nebo kao da se brani od napada svemirskog broda. Ispunjen mirisima kokica i pečenog kikirikija, topli povetarac je talasao vence zastavica iznad njih. Muzika iz svih razdoblja i svih vrsta izvirala je iz svakog paviljona – rokenrol je treštao sa otvorenog podijuma za igru na južnom kraju parka, dok je sa nekog drugog mesta dopirala skakutava melodija svinga Big benda. Ljudi su se smejali i uzbuđeno ćaskali, a na uzbudljivim vožnjama su vrištali, vrištali. „Ovoga puta – smelost”, rekao je Džeremi dok su on i Tod jurili na kraj reda za Stonogu. „O da”, reče Tod, „smelost!” Stonoga je zapravo bila zatvoreni rolerkoster, kao Svemirska planina u Diznilendu, osim što je, umesto jurcanja gore i dole po ogromnoj prostoriji, fijukao kroz dugačak niz tunela, od kojih su neki bili osvetljeni, a neki ne. Preklopna šipka, zamišljena da zadrži vozače, bila je dovoljno čvrsta da bi bila sigurna, ali ako bi dete bilo mršavo i okretno, moglo bi da se iskrivi tako da se provuče ispod, iskoprca ispod nje, i stane ispred. Onda bi moglo da se nasloni na preklopnu šipku i obuhvati je iza leđa, ili se zakači rukama za nju, vozeći se smelo. To je bila glupa i opasna stvar, što su Džeremi i Tod shvatali. Ali, ionako su to par puta uradili, ne samo na Stonogi već i na drugim vožnjama u parku. Ta smela vožnja podizala je nivo uzbuđenja za najmanje hiljadu procenata, posebno u tunelima crnim kao smola, gde je bilo nemoguće videti šta sledeće dolazi. „Jahači raketa”, reče Tod kada su bili na pola reda. Insistirao je da on i Džeremi razmenjuju daj-mi-petaka

pozdrave, iako su izgledali kao dva mala šupka. „Nijedan jahač rakete se ne boji smele vožnje na Stonogi, je l’ tako?” „Tako je”, rekao je Džeremi dok su se provlačili kroz glavna vrata i ulazili u paviljon. Oštri krici su odjekivali do njih od vozača na vagonima koji su se ispucavali u tunel ispred. Po legendi (koja je, kao dečja izmišljena legenda, obišla svaki zabavni park sa sličnom vožnjom), dečak je nastradao smelo se vozeći na Stonogi zato što je bio previše visok. Plafon tunela je bio visok u svim osvetljenim delovima, ali kažu da se spušta nisko na jednom zamračenom delu, možda zato što cevi od klimatizacije tuda prolaze na tom mestu, možda zato što su inženjeri naterali izvođača radova da stavi još jednu potporu koja nije bila planirana, možda zato što je arhitekta bio praznoglavac. U svakom slučaju, taj visoki klinac, stojeći, razlupao je glavu o nizak deo plafona, ne videći šta dolazi. Udarac je momentalno zdrobio njegovo lice i odsekao mu glavu. Svi ostali likovi koji su se vozili iza i nisu ništa ni slutili bili su poprskani krvlju i mozgom i slomljenim zubima. Džeremi u to nije poverovao ni za tren. Fentezi Vorld nije napravljen od strane likova sa konjskim govnetom umesto mozga. Morali su shvatiti da će klinci naći načina da se izvuku iz preklopne šipke, zato što ništa nije bilo u potpunosti otporno na klince, i ostavili su plafon visok celim putem. Legenda takođe kaže da je onaj niži ispust još uvek negde u mračnim delovima tunela, sa krvavim flekama i delićima osušenog mozga na njemu, što je bilo totalno neubedljivo. Za bilo koga ko se smelo vozi, stojećki, prava opasnost je bila da bi mogao da ispadne iz vagona kad ovaj oštro zaokrene ili neočekivano ubrza. Džeremi je računao da je bilo šest ili osam posebno radikalnih krivina na stazi Stonoga, gde bi Tod Lederbek lako mogao da se prevrne uz minimalnu pomoć. Red se sporo pomerao. Džeremi nije bio nestrpljiv ili uplašen. Kako su se

približavali kapiji za ukrcavanje, postajao je sve više uzbuđen ali i sve više odlučan. Ruke mu se nisu tresle. Nije osećao nikakvu tremu u stomaku. Hteo je samo da to uradi. Komora za ukrcavanje na vožnju bila je napravljena da podseća na pećinu sa ogromnim stalaktitima i stalagmitima. Čudna svetlooka bića su plivala u mračnim dubinama sablasnih bazena, a albino mutant rakovi su puzali obalama, pružajući svoje ogomne zločeste kandže prema ljudima na platformi za ukrcavanje, škljocali su na njih, nedovoljno dugačkih udova da ugrabe bilo kakvu večeru. Svaki voz je imao šest vagona, a svaki vagon je nosio dvoje ljudi. Vagoni su bili oslikani kao delovi stonoge; prvi je imao veliku glavu insekta sa pokretnim čeljustima i crnim saćastim očima, ne kao u stripu, nego pravu zastrašujuću facu čudovišta; a onaj na kraju se razmetao uvijenom žaokom koja je izgledala više kao deo škorpiona nego zadnjeg kraja stonoge. Dva voza su se ukrcavala u isto vreme, kretali u razmaku od sekunde, a ispucavali su se u tunele sa svega par sekundi razmaka zato što je cela operacija bila kompjuterski kontrolisana, eliminišući i najmanju opasnost da se jedan voz zabije u zadnji kraj drugog. Džeremi i Tod su bili među dvanaest mušterija koje je čuvar poslao u prvi voz. Tod je hteo prvi vagon, ali nisu ga dobili. To je bila najbolja pozicija za smelu vožnju zato što bi se sve prvo desilo njima: svako srljanje u tamu, svaki mlaz hladne pare iz zidne ventilacije, svaki nagli prolazak kroz pokretna vrata u vrtlog svetla. Pored toga, deo zabave u smeloj vožnji se sastojao u razmetanju, a prvi vagon je obezbeđivao perfektnu platformu za egzibicionizam, sa putnicima ostalih pet vagona kao prinudnom publikom na osvetljenim delovima. Pošto je prvi vagon bio zauzet, odjurili su do poslednjeg. Biti poslednji koji oseti svako srljanje i okretanje staze je bila

sledeća najbolja stvar, zato što je vriska vozača ispred njih podizala nivo adrenalina i očekivanja. Nešto u vezi toga da budete u sigurnoj sredini voza prosto se nije slagalo sa smelom vožnjom. Preklopne šipke su se spustile automatski kada su svih dvanaest ljudi bili ukrcani. Čuvar je prošao platformom, vizuelno proveravajući da li su svi zaključani. Džeremiju je laknulo što nisu dobili prvi vagon, gde bi imali deset svedoka iza sebe. U zagrobno mračnim zidovima neosvetljenih delova tunela nije mogao da vidi ni sopstvenu šaku samo par santimetara od lica, i zato nije bilo verovatno da bi neko mogao da ga vidi kako Toda gura iz vagona. Ali ovo je bilo zaista veliko kršenje pravila i on nije hteo ništa da rizikuje. Sada su potencijalni svedoci bili sigurno smešteni ispred njih, gledajući pravo napred; oni se u stvari ne bi mogli lako ni okrenuti pošto su sedišta imala visoke naslone za glavu da bi sprečila povrede kičme od naglog pokreta glave. Kada je čuvar završio sa proverom preklopnih šipki, okrenuo se i signalizirao operateru, koji je sedeo za tablom sa instrumentima na steni desno od ulaza u tunel. „Idemo”, reče Tod. „Idemo”, složio se Džeremi. „Jahači rakete”, viknuo je Tod. Džeremi je stisnuo zube. „Jahači rakete”, ponovio je Tod. Ma, dođavola. Još jednom neće škoditi. Džeremi je viknuo: “Jahači rakete!” Voz nije krenuo sa stanice za ukrcavanje sa glupavom nesigurnošću većine rolerkostera. Fantastična eksplozija kompresovanog vazduha ispalila ih je napred velikom brzinom, kao metak iz cevi, sa fijukom koji je skoro parao uši. Bili su prikovani za sedišta dok su sevnuli pored operatera i u crna usta

tunela. Potpuni mrak. Imao je samo dvanaest godina. Još nije bio umro. Nije bio u paklu. Nije se vratio. Bio je slep u mraku kao i svi ostali, kao i Tod. Onda su projurili kroz pokretna vrata i uz dugačak nagib dobro osvetljene staze, isprva se krećući brzo, a onda sve sporije, do puzanja. Sa obe strane su bili ugroženi od velikih belih puževa čovekove veličine, koji su se propinjali i vrištali na njih kroz okrugla usta puna zuba koji su se okretali poput noževa u električnoj mašini za mlevenje otpadaka. Uspon je bio visok šest ili sedam spratova, pod strmim uglom, i ostala mehanička čudovišta su brbljala, zviždala, frktala i cvilila na voz; sva su bila bleda i mršava, sa očima koje su se sijale, ili sa slepim crnim očima, ona vrsta bića za koja bi mogli da pomislite da žive kilometrima ispod zemljine površine, ako uopšte ne poznajete nauku. Taj početni nagib je bilo mesto gde je smela vožnja počinjala. Iako se par drugih nagiba nalazilo na putu Stonoge, nijedan drugi deo staze nije obezbeđivao dovoljno dugačak period mirovanja u kojem može da se izvrši siguran iskorak iz preklopne šipke. Džeremi se iskrivio, odgurujući se o naslon sedišta, polako prelazeći šipku, ali Tod se isprva nije pomerao. ,,Ma, hajde, budalo, moraš da budeš na poziciji pre nego što stignemo do vrha.” Tod je izgledao zabrinuto. „Ako nas uhvate, izbaciće nas iz parka.” „Neće nas uhvatiti.” Na poslednjoj etapi vožnje, voz bi se kretao po inerciji duž zadnjeg odseka tamnog tunela, dajući vozačima priliku da se smire. U tih poslednjih par sekundi, pre nego što se vrate do lažne pećine odakle su i krenuli, bilo je izvodljivo da se dete

ukoprca nazad preko preklopne šipke i da se prikuje nazad u sedište. Džeremi je znao da to može da uradi; nije se brinuo da će biti uhvaćen. Ni Tod nije morao da brine oko vraćanja u sedište, takođe, do tada on će već biti mrtav; neće morati da brine više ni o čemu, nikad. „Ja neću da budem izbačen napolje zbog smele vožnje”, rekao je Tod dok se voz približavao polovini dugačkog, dugačkog prvog nagiba. „Ovo je bio fin dan, a mi imamo još par sati dok mama ne dođe po nas.” Mutant albino pacovi su zacvokotali na njih iz lažnih kamenih ispupčenja sa obe strane kad je Džeremi rekao: ,,U redu, onda budi šupčina.” On je nastavio da se iskobeljava iz preklopne šipke. ,,Ja nisam šupčina”, odbrambeno je rekao Tod. ,,Ma da, naravno.” „Nisam.” „Možda možeš da se, kad škola u septembru počne, upišeš na domaćinstvo, naučiš kako da kuvaš, da praviš slatke male lutke, aranžiraš cveće.” ,,Ti si drkadžija, znaš li?” „Oooooooo, sad si mi slomio srce”, rekao je Džeremi dok je iskobeljavao obe noge iz rupe ispod preklopne šipke i krenuo da čučne na sedište. „Vi devojčice stvarno znate kako da povredite momku osećanja.” „Spodobo.” Voz se naprezao penjući se uz nagib, uz kliktanje i kloparanje tako specifično za rolerkoster da je sam zvuk mogao da natera srce da brže kuca i stomak da se grči. Džeremi se iskoprcao preko šipke i stao u rupu ispred nje, okrenut napred. Pogledao je preko ramena u Toda, koji je smrknuto sedeo iza graničnika. Nije toliko mario hoće li mu se Tod pridružiti ili neće. Već je odlučio da ubije dečka, i ako ne bude imao šanse da to uradi u Fentezi Vorldu na Todov

dvanaesti rođendan, uradiće to negde drugde, pre ili kasnije. Samo razmišljanje o tom činu bilo je silno zabavno. Kao što kaže ona pesma u televizijskoj reklami gde je “hajnc“ kečap toliko gust da je izgledalo da trebaju sati da bi izašao iz flaše: išče-kiiii-vaaa-njee. Ako bi morao da čeka par dana ili čak nedelja da ponovo dođe u priliku da ubije Toda, to bi celoj stvari dalo još veću draž. Zato nije više zadirkivao Toda, samo ga je prezrivo pogledao. Iš-če-kiii-vaaa-njeee. ,,Ne bojim se”, insistirao je Tod. ,,Ma da.” „Samo neću da pokvarim dan.” ,,Ma naravno.” „Spodobo”, rekao je Tod ponovo. Džeremi je rekao: „Jahač rakete, dupe moje.” Ta uvreda je izazvala moćan efekat. Tod se toliko primio na sopstvenu prevaru prijateljstva da je mogao da bude izazvan implikacijom da ne zna kako pravi prijatelj treba da se ponaša. Izraz na njegovom širokom i otvorenom licu pokazivao je ne samo povređenost nego i začuđujući očaj koji je dao Džeremiju podstrek. Možda je Tod ipak razumeo šta je život, to da on nije ništa drugo do brutalne igre u kojoj je svaki igrač koncentrisan isključivo na svoj sebični cilj da izađe kao pobednik, i možda je stari Tod bio zbunjen time, uplašen, i držao se te poslednje nade, ideje o prijateljstvu. Ako bi igra mogla da se igra sa jednim ili dva saborca, ukoliko je zaista ceo svet bio protiv tvog malog tima, to se moglo trpeti, bolje nego da je ceo svet protiv tebe samog. Tod Lederbek i njegov dobri drugar Džeremi protiv ostatka čovečanstva je bilo čak i na neki način romantično i avanturistički, ali Tod Lederbek sam, to je očigledno izazivalo podrhtavanje njegove utrobe. Sedeći iza preklopne šipke, Tod je prvo izgledao pogođeno, a onda odlučno. Neodlučnost je ustupila mesto akciji,