Autsajder - Stephen King

Naziv originala:
Stephen King
OUTSIDER

Copyright © 2018 by Stephen King

Za Randa i Džudi Holston

Trezvena misao nudi samo iluziju o uređenosti sveta svakom ko
je dovoljno slab da bude obmanut tom opsenom.
Kolin Vilson
Zemlja slepih

HAPŠENJE

14, jul

1

Auto je bio bez oznaka. Samo su gume s belom trakom i trojica
muškaraca odavali pravu namenu neupadljivog američkog vozila,
starog nekoliko godina. Dvojica napred nosila su plave uniforme, a onaj
pozadi odelo. Bio je veliki kao kuća. Par crnih dečaka stajao je na
pločniku. Jedan se nogom oslanjao na narandžasti skejtbord, drugi je
držao skejtbord boje limuna ispod ruke. Osmatrali su parkiralište
Rekreacionog parka Estel Barga.

Jedan je rekao: „To su murkani.”
Drugi je rekao: „Nemoj da kenjaš.”
Ćutke su se odvezli na skejtbordovima. Poštovali su jednostavno
pravilo: vataj tutanj kad se murkani pojave. Gomila na stadionu za
bejzbol počela je da kliče i ritmički tapše, kad su Flint Siti Zlatni
zmajevi došli na red da udaraju na kraju devete izmene, s jednim trkom
zaostatka. Crni dečaci nisu se osvrtali sa za sobom.

2

Svedočenje gospodina Džonatana Rica (10. jul, 21.30; ispitivanje vodio
detektiv Ralf Anderson)

Detektiv Anderson: Znam da ste uznemireni, gospodine Ric, to je
razumljivo, ali moram da znam šta ste tačno videli početkom ove
noći.

Ric: Nikad to neću zaboraviti. Nikada. Mislim da bi mi neka
pilula dobro došla. Možda valijum. Nikad u životu nisam stavio
tako nešto usta, ali sam siguran da je vreme da je uzmem. Duboko
sam potresen. Forenzičari bi, ako su našli povraćku na sceni
zločina, a pretpostavljam da jesu, trebalo da znaju da pripada
meni. I ne stidim se toga. Svako ko bi video tako nešto ostao bi bez
večere.

Detektiv Anderson: Siguran sam da će vam doktor prepisati
nešto za smirenje, posle intervjua. Mislim da se mogu pobrinuti za
to. Sada ste mi potrebni kao svedok. Ništa ne srne ometati vaš
proces razmišljanja. To vam je jasno, zar ne?

Ric: Da. Naravno.
Detektiv Anderson: Samo mi recite sve što ste videli, pa ćemo
završiti za večeras. Možete li to učiniti, gospodine?
Ric: Važi. Izašao sam da prošetam Dejva večeras oko šest. Dejv
je naš bigl. Večerava u pet. Žena i ja jedemo u pola pet. Dejv je u
šest spreman da obavi nuždu - veliku i malu. Šetao sam ga, dok je
Sendi - moja supruga - prala sudove. To je poštena podela rada.
Ona je veoma važna za brak, pogotovo kad deca odu svojim putem.
To je naše mišljenje. Raspričao sam se, zar ne?
Detektiv Anderson: U redu je, gospodine Ric. Ispričajte priču
vašim rečima.
Ric: Zovite me Džon, molim vas. Gospodin Ric para mi uši.
Podseća me na keks. Tako su me zvali u školi, Ric Keks.
Detektiv Anderson: Hm-hmm. Znači, šetali ste psa...
Ric: Tako je. I morao sam da držim povodac obema rukama,
iako je Dejv sitan pas, zato što je nanjušio snažan miris, miris
smrti, pretpostavljam. Hteo je da što pre dođe do njegovog izvora.
Do...
Detektiv Anderson: Čekajte, vratimo se na početak. Izašli ste iz
kuće na Aveniji Malberi S49, u šest sati...
Ric: Možda i malo ranije. Dejv i ja išli smo nizbrdo ka
Džeraldsu, bakalnici na ćošku u kojoj se prodaju probrani

gurmanski proizvodi. Uspeli smo se uz Ulicu Barnum i stigli do
Parka Figis. Onog koji klinci zovu Park Frigaš.1 Misle da odrasli ne
znaju šta oni govore, da ih ne slušamo, ali ih slušamo. Makar neki
od nas.

Detektiv Anderson: Je li to vaša uobičajena večernja šetnja?
Ric: O, ponekad malo promenimo maršrutu, da nam ne bi bilo
dosadno, ali gotovo uvek završimo u parku, pre nego što krenemo
kući, zato što Dejv uvek nađe mnogo toga što želi da omiriše.
Tamo je parkiralište, ali je u to doba noći gotovo uvek prazno,
izuzev ako neki srednjoškolci ne igraju tenis. Nije ih bilo, zato što
su tereni zemljani, a te večeri je padala kiša. Na parkiralištu je bio
samo beli kombi.
Detektiv Anderson: Je li to bio tovarni kombi?
Ric: Bio je. Nije imao prozore, samo dvokrilna vrata pozadi.
Takvim kombijem manje firme prevoze robu. Možda je bio
ekonolajn, ali ne bih mogao da se zakunem u to.
Detektiv Anderson: Jeste li videli ime firme na njemu? Nešto
kao Semovi rashladni uređaji ih Bobovi prozori po meri?
Ric: Ne, hm-hm. Ništa nisam video. I bio je prljav. Toga se
sećam. Odavno nije pran. Na gumama je bilo blata, verovatno od
kiše. Dejv je omirisao gume i krenuo pošljunčanom stazom kroz
drveće. Posle četiri stotine metara zalajao je i potrčao u žbunje s
desne strane. Osetio je taj miris. Zamalo što mi nije istrgao
povodac iz ruke. Pokušao sam da ga povučem nazad, ali se nije
dao. Zario je šape u tle. Nije prestajao da laje. Skratio sam povodac
- imam onaj novi, koji se po želji skraćuje i produžava, što je
veoma dobro u ovakvim situacijama - i krenuo za njim. Veverice
ga više ne uzbuđuju, kao kad je bio štene. Pretpostavio sam da je
namirisao rakuna. Hteo sam da ga nateram da se vrati. Psi moraju
da znaju ko je gazda. Učinio bih to, da nisam video prve kapljice
krvi. Bile su na listovima breze, u visini mojih grudi, što će reći na
metar i po od tla. Video sam još jednu kapljicu na listu malo dalje
od mene i čitav mlaz na još daljem žbunu. Još je bila vlažna i
crvena. Dejv ju je omirisao, ali je hteo da nastavi put. I da ne
zaboravim, baš u tom trenutku čuo sam paljenje motora iza sebe.
Ne bih ga čuo da nije bilo prilično bučno, kao da je auspuh
zapušen. Zvučalo je kao tutnjava, ako znate o čemu govorim.
Detektiv Anderson: Hm-hm, znam.
Ric: Ne mogu da se zakunem da je to bio beli kombi, niti sam se

vratio do parkirališta, pa ne znam da li se odvezao, ali bih se kladio
da jeste. Znate li šta to znači?

Detektiv Anderson: Recite mi šta mislite da to znači, Džone.
Ric: Znači da me je verovatno posmatrao. Mislim na ubicu.
Posmatrao me je iz drveća. Ježim se od te pomisli. U tom trenutku
bio sam u potpunosti usmeren na krv. Takođe sam se trudio da
sprečim Dejva da mi iščupa ruku iz ramena. Priznajem da sam se
uplašio. Nisam krupan čovek. Trudim se da ostanem u formi, ali
imam šezdeset i kusur. Ni u dvadeset i nekoj nisam bio sklon
kavgama. Ali morao sam da ispratim trag do kraja. Za slučaj da je
neko povređen.
Detektiv Anderson: To je za svaku pohvalu. Koliko je bilo sati
kad ste prvi put videli krvavi trag?
Ric: Nisam gledao na sat, ali pretpostavljam da je bilo šest i
dvadeset. Možda šest i dvadeset pet. Pustio sam Dejva da me vodi.
Držao sam ga na kratkom povocu, da bih se lakše probijao kroz
granje, ispod kog se on lako provlačio, zahvaljujući kratkim
nogama. Znate šta pričaju o biglovima - visokotonci niskog
dometa. Lajao je kao blesav. Izbili smo na čistinu, neku... ne znam
kako da kažem, neku nišu u koju se uvlače ljubavnici da bi
razmenjivali nežnosti. Nasred čistine je bila granitna klupa. Bilo je
tako mnogo krvi na njoj. A još više ispod nje. Na travi pored nje bio
je leš sirotog dečaka. Glava mu je bila okrenuta prema meni, a oči
otvorene. Umesto grla zjapila je crvena rupa. Farmerke i gaćice
bile su mu svučene do članaka. I video sam nešto... neku granu,
pretpostavljam... Štrčala je iz njegove... njegove... pa, znate već.
Detektiv Anderson: Znam, ali morate to pomenuti u svom
svedočenju, gospodine Ric.
Ric: Ležao je na stomaku, a grana je štrcala iz njegove zadnjice.
I ona je bila krvava. Grana. Deo kore bio je oguljen. Video sam
otisak šake. Video sam ga jasno kao dan. Dejv više nije lajao.
Sirotan je urlikao. Ne shvatam ko bi mogao da uradi tako nešto.
Sigurno je bio manijak. Hoćete li ga uhvatiti, detektive Andersone?
Detektiv Anderson: O, da. Uhvatićemo ga.

3

Parkiralište Estele Barga se po veličini moglo meriti s onim pored
Krogera, u kom je Ralf Anderson pazario sa ženom subotom posle
podne. Bilo je dupke puno ove julske večeri. Nalepnice Zlatnih zmajeva
krasile su veliki broj branika. Na nekoliko zadnjih prozora bili su
natpisi: RASKOMADAĆEMO VAS, ZMAJEVI ĆE SPALITI MEDVEDE,
IDEMO ZA KEP SITI; OVE GODINE JE RED NA NAS. S terena okruženog
uključenim reflektorima (iako noć neće skoro pasti) dopiralo je
klicanje i ritmičko tapšanje.

Troj Remidž, veteran s dvadesetogodišnjim policijskim stažom,
sedeo je za volanom neobeleženog automobila. Progovorio je, dok je
kružio pored parkiranih automobila: „Zapitam se ko je dođavola bila ta
Estel Barga, kad god dođem ovamo.”

Ralf je ćutao. Mišići su mu se napeli, koža mu je bila vrela, a puls u
crvenom. Pohapsio je gomilu zločinaca, ali je ovo bilo drugačije. Ovo
hapšenje biće posebno gnusno i lično. Najteže mu je padalo što će biti
lično. Znao je da ne bi trebalo da bude ovde, ali su posle najnovijeg
kresanja budžeta u policiji Flint Sitija ostala samo trojica detektiva.
Džek Hoskins bio je na odmoru. Pecao je u nekoj zabiti kojoj je i bog
rekao laku noć. Betsi Rigins pomagala je državnoj policiji u večerašnjoj
akciji, umesto da bude na trudničkom odsustvu.

Iz sveg srca se nadao da ne trče ispred rude. Tog popodneva na
savetovanju pre hapšenja izrazio je svoje rezerve pred Bilom
Samjuelsom, javnim tužiocem Okruga Flint, malčice premladom za taj
položaj. Imao je samo trideset pet godina, ali je pripadao pravoj
političkoj partiji i bio prepun samopouzdanja. Nije bio razmetljiv, ali je
prštao od ambicije.

„Još ima nekih nabora koje bih želeo da ispeglam”, rekao je Ralf. „Ne
raspolažemo čitavom pozadinom. I, reći će da ima alibi. Ne možemo da
budemo sigurni dok to ne ispitamo.”

„Oborićemo njegov alibi”, odvratio je Samjuels, „ako ga ima. Znaš da
hoćemo.”

Ralf nije sumnjao u to. Nije sumnjao da imaju pravog čoveka, ali je
hteo da istraži još neke pojedinosti, pre nego što povuče obarač. Hteo
je da pronađe rupe u alibiju kučkinog sina i da ih proširi, dok ne bude
mogao da se proveze kamionom kroz njih. Tek tada bi ga priveo. To bi,
u najvećem broju slučajeva, bila ispravna procedura. Ne i u ovom.

„Moramo da vodimo računa o tri aspekta”, nastavio je Samjuels.
„Jesi li saglasan s tim?”

Ralf je klimnuo. Naposletku, morao je da sarađuje s ovim čovekom.

„Kao prvo, žitelji ovog grada, pogotovo roditelji male dece, užasnuti
su i gnevni. Pozdraviće brzo hapšenje, koje će im omogućiti da se
ponovo osete sigurnim. Drugo, dosad prikupljeni dokazi ne ostavljaju
nikakva mesta sumnji. Nikad nisam imao ovako čvrst slučaj. Slažeš li se
sa mnom?”

„Slažem se.”
„U redu, stigli smo do velikog broja tri.” Samjuels se nagnuo napred.
„Ne možemo da kažemo da je to i ranije radio - iako ćemo saznati, kad
počnemo da kopamo - ali budi prokleto siguran da će to opet učiniti.
Otkačio se s lanca. Poludeo je. A kad se to jednom desi...”
„Može da se ponovi”, Ralf je završio rečenicu.
„Tako je. Ne verujem da će to učiniti odmah nakon Patersona, ali je
moguće. Neprestano je s decom, za boga miloga. S dečacima. Ne
smemo da mislimo na naše poslove. Nikad nećemo oprostiti sebi ako
ubije još jednog dete.”
Ralf već nije mogao da oprosti sebi što nije uspeo da vidi šta se
valja iza brda, iako je znao da je to krajnje nerazumno. Nije mogao da
ga pogleda u oči na roštilju u njegovom zadnjem dvorištu, posle
završetka sezone Lige petlića i da uvidi da razmišlja o tako nečuvenom
zločinu - kako neguje, zaliva i uzgaja takvu ideju - ali to saznanje nije
imalo uticaja na njegova osećanja.
Nagnuo se napred, između dva policajca na prednjem sedištu i
rekao: „Eno tamo. To je mesto rezervisano za invalide.”
Policajac Tom Jejts oglasio se sa suvozačkog sedišta: „Za to nam
sleduje dve stotine dolara kazne, šefe.”
„Mislim da ćemo ovog puta proći nekažnjeno”, reče Ralf.
„Šalio sam se.”
Ralf nije bio raspoložen za šalu.
„Nišanim mesta rezervisana za bogalje. Razumem”, reče Remidž.
„Vidim dva prazna.”
Parkirao se na jednom od njih. Izašli su iz automobila. Ralf je video
kako Jejts otkopčava kaiščić na futroli službenog gloka. Odmahnuo je
glavom. „Jesi li poludeo? Na utakmici je najmanje hiljadu i po ljudi.”
„Šta ako počne da beži?”
„Stići ćeš ga.”
Ralf se naslonio na haubu neobeleženog automobila. Gledao je kako
dvojica policajaca koračaju ka reflektorima obasjanom terenu i
prepunim tribinama. Tapšanje i klicanje se pojačavalo. Brzo hapšenje
Patersonovog ubice bila je njegova i Samjuelsova odluka (iako

oklevajući donesena). Hapšenje na utakmici bila je isključivo Ralfova
zamisao.

Remidž mu se obratio preko ramena. „Hoćeš li s nama?”
„Neću. Vi ćete obaviti posao. Prokleto jasno i glasno izrecitovaćete
mu prava. Zatim ćete ga dovesti ovamo. Tome, vozićeš se pozadi s njim
kad krenemo u stanicu. Ja ću sedeti napred s Trojem. Bili Samjuels čeka
moj poziv. Biće u policijskoj stanici. Sav posao je na vama, momci, kao i
sve zasluge za hapšenje.”
„Ali to je tvoj slučaj”, reče Jejts. „Zašto nećeš da lično uhapsiš
nitkova?” Ralf je nastavio prekrštenih ruku: „Zato što je čovek koji je
silovao Frenkija Patersona granom i koji mu je iskidao grlo četiri
godine trenirao mog sina u Ligi petlića. Pokazivao mu je kako da drži
palicu. Nemam poverenja u sebe.”
„Kapiram, kapiram”, reče Troj Remidž. Nastavio je put ka igralištu,
s Jejtsom.
„Slušajte me, vas dvojica.”
Okrenuli su se.
„Namaknite mu lisice pred svima. I nek mu ruke budu napred.”
„To nije po protokolu, šefe”, reče Remidž.
„Znam, i baš me briga. Hoću da svi vide kako ga odvodite s terena s
lisicama. Jeste li me razumeli?”
Ralf je skinuo mobilni s pojasa kad su odmakli. Kucnuo je po
telefonu i pozvao Betsi Rigins. „jesi li na položaju?”
„Da, naravno. Parkirana sam ispred njega. Ja i četvoro državnih
policajaca.”
„Imate li nalog za pretres?”
„Držim ga u sitnoj, vreloj šaci.”
„Dobro je.” Setio se nečeg, baš kad je hteo da prekine vezu. „Bets,
kad bi trebalo da se porodiš?”
„Trebalo je da se porodim juče”, rekla je. „Stoga požuri s ovim,
jebiga.” Ona je prekinula vezu.

4

Svedočenje gospođe Arlin Stanhoup (12. jul, 13.00; ispitivanje vodio
detektiv Ralf Anderson)

Stanhoup: Hoće li ovo dugo trajati, detektive?
Detektiv Anderson: Neće. Biće gotovo čim mi ispričate šta ste

videli, u utorak po podne 10. jula.
Stanhoup: U redu. Izašla sam iz bakalnice Džeralds. Utorkom

uvek kupujem u njoj. Roba je tamo skuplja, ali ne idem u Kroger
otkad sam prekinula s vožnjom. Prestala sam da vozim godinu
dana posle muževljeve smrti, zato što više ne verujem vlastitim
refleksima. Imala sam nekoliko saobraćajnih nesreća. Samo
kuckanja branikom, ali su i ona bila dovoljna. Džeralds je na dva
ćoška od stana koji sam kupila kad sam prodala kuću. Doktor mi je
preporučio šetnju. Znate, to je dobro za moje srce. Izlazila sam s tri
kese u malim kolicima - toliko sad mogu da kupim. Cene su
nepodnošljive, što pogotovo važi za meso. Ne pamtim kad sam
poslednji put kupila slaninu. Izašla sam i videla malog Patersona.

Detektiv Anderson: Jeste li sigurni da ste videli Frenka
Patersona?

Stanhoup: O da, to je bio Frenk. Sirotan, tako mi je žao zbog
onog što mu se desilo, ali sad je u raju. Njegove patnje su
okončane. To je uteha. Patersonovi imaju dva dečaka, znate.
Obojica su crvenokosi. Imaju tu odvratnu kosu boje šargarepe, ali
je onaj stariji - Oliver, tako se zove - najmanje pet godina stariji.
Donosio nam je novine. Frenk ima bicikl, s visokim upravljačem i
uskim sedištem...

Detektiv Anderson: S banana-sedištem. Tako se zove.
Stanhoup: Ne znam kako se to sedište zove, ali znam da je bilo
jarkozeleno, što je grozna boja, i da je na njemu bila nalepnica s
natpisom Srednja škola Flint. Samo što nikad neće poći u srednju,
zar ne? Siroti, siroti dečak.
Detektiv Anderson: Gospođo Stanhoup, da li bi vam kratka
pauza odgovarala?
Stanhoup: Ne želim je. Hoću da završim s ovim. Moram da se
vratim kući i nahranim mačku. Uvek je hranim u tri. Biće gladna. I
pitaće se gde sam. Nego, mogu li da dobijem maramicu? Sigurna
sam da izgledam neuredno. Hvala vam.
Detektiv Anderson: Videli ste nalepnicu na sedištu bicikla
Frenka Eatersona zato...
Stanhoup: O, zato što nije bio na njemu. Hodao je preko
parkirališta ispred Džeraldsa. Pukao mu je lanac. Vukao se po

pločniku.
Detektiv Anderson: Jeste li videli šta je imao na sebi?
Stanhoup: Imao je neku majicu s imenom neke rokenrol grupe.

Ne poznajem grupe, pa ne mogu da kažem koja je to bila. Žao mi je,
ako je to važno, stvarno mi je žao. Nosio je i kapu Rendžersa.
Zabačenu pozadi. Crvena kosa lepo se videla. Ti momci s kosom
boje šargarepe obično rano oćelave. Neće morati da se brine zbog
toga, zar ne? Ovo je tako tužno. Bilo kako bilo, videla sam i prljavi
beli kombi na drugom kraju parkirališta. Muškarac je izašao iz
njega i prišao Frenku. To je bio...

Detektiv Anderson: Doći ćemo do toga, prvo mi recite sve što
znate o kombiju. To je onaj bez prozora?

Stanhoup: Da.
Detektiv Anderson: Bez natpisa? Bez imena kompanije ili bilo
čega sličnog?
Stanhoup: Nije ih bilo, koliko sam ja videla.
Detektiv Anderson: U redu, porazgovarajmo o muškarcu kog
ste videli, gospođo Stanhoup.
Stanhoup: O da, naravno. To je bio Teri Mejtland. Svi u Vest
sajdu poznaju Trenera T. Tako ga zovu i u srednjoj. Znate, tamo
predaje engleski. Moj muž je predavao s njim, pre penzionisanja.
Zovu ga Trener T., zato što trenira Ligu petlića i bejzbol tim u
Gradskoj ligi, po završetku sezone bejzbola. U jesen trenira dečake
koji vole da igraju fudbal. I ta liga ima ime, ali ga se ne sećam.
Detektiv Anderson: Možemo li da se vratimo na ono što ste
videli u utorak po podne...
Stanhoup: Sve se brzo završilo. Frenk je porazgovarao s
Trenerom T. i pokazao na puknuti lanac. Trener je klimnuo i
otvorio zadnja vrata belog kombija, koji nije mogao biti njegov...
Detektiv Anderson: Zašto ste to rekli, gospođo Stanhoup?
Stanhoup: Zato što je imao narandžaste registarske tablice. Ne
znam iz koje su države, pošto vidim slabije na daljinu, ali znam da
su tablice Oklahome plave i bele. Bilo kako bilo, ništa nisam videla
u zadnjem delu kombija, izuzev velike zelene stvari koja je ličila na
kutiju za alat. Je li to bila kutija za alat, detektive?
Detektiv Anderson: Šta se zatim dogodilo?
Stanhoup: Pa, Trener T. je smestio Frenkov bicikl u zadnji deo
kombija i zatvorio vrata. Potapšao je dečaka po leđima. Zatim je
otišao do vozačkih, a Frenk do suvozačkih vrata. Ukrcali su se u

kombi, koji je krenuo na Aveniju Malberi. Mislila sam da će Trener
T. odvesti momčića kući. Naravno da sam to mislila. Šta je trebalo
da pomislim? Teri Mejtland duže od dvadeset godina živi na Vest
sajdu. Ima divnu porodicu, ženu i dve kćeri... mogu li dobiti još
jednu maramicu, molim vas? Hvala vam. Da li ćemo brzo biti
gotovi?

Detektiv Anderson: Da, i bili ste od velike pomoći. Verujem da
ste rekli da se sve to desilo oko tri sata po podne.

Stanhoup: Tačno u tri. Čula sam zvono na gradskoj kući.
Otkucalo je tri sata baš kad sam izašla iz bakalnice s kolicima.
Nameravala sam da odem kući i nahranim mačku.

Detektiv Anderson: Crvenokosi dečak kog ste videli bio je
Frenk Paterson?

Stanhoup: Da. Patersonovi žive odmah iza ugla. Oli mi je
donosio novine. Često viđam te dečake.

Detektiv Anderson: A muškarac, onaj koji je stavio bicikl u
zadnji deo kombija i koji se odvezao s Frenkom Patersonom, bio je
Terens Mejtland, poznat i kao Trener Teri ili Trener T.?

Stanhoup: O, da.
Detektiv Anderson: Hvala vam, gospođo Stanhoup.
Stanhoup: Ko bi rekao da Teri može da uradi tako nešto?
Mislite li da nije bio jedini?
Detektiv Anderson: Istraga će pokazati.

5

Prednost domaćeg terena određivala se bacanjem novčića, pošto su se
sve utakmice turnira Gradske lige igrale na Stadionu Estel Barga -
najboljem bejzbol terenu u okrugu, i jedinom sa reflektorima za noćne
utakmice. Teri Mejtland je kao i uvek rekao pismo, pre početka
utakmice - to je bila praznoverica koju je preuzeo od svog trenera u
Gradskoj ligi - i novčić je pao na tu stranu. „Ne marim gde igramo, dok
god pobeđujem”, uvek je govorio dečacima.

Večerašnja utakmica bila je neizvesna i napeta. Bio je kraj devete
izmene, Medvedi su u polufinalu lige vodili za jedan bod. Zlatni zmajevi
spali su na poslednji aut, ali su pokrivali baze. Šetnja, širok zamah,

greška ili udarac za jednu bazu doneli bi izjednačenje, a lopta koja bi
otišla uprazno donela bi pobedu. Gomila je tapšala, trupkala po
metalnim tribinama i klicala dok je mali Trevor Majkls zauzimao mesto
u prostoru za levorukog udarača. Nosio je najmanji šlem, ali mu je i on
zaklanjao oči. Stalno ga je podizao. Nervozno je mahao palicom
napred-nazad.

Teri je mozgao da li da zameni dečaka, ali je klinac, samo nekoliko
centimetara viši od metar i po, imao dosta uspeha s palicom. Nije bio
udarač koji će zabeležiti optrčavanje, ali je umeo da opali po loptici. Ne
često, ali ponekad. Ako ga zameni, drugari će mu se podsmevati čitave
školske godine. Do kraja života pričaće o svom podvigu uz pivo,
roštiljajući iza kuće, ako udari tako da osvoje jednu bazu. Teri je to
savršeno dobro znao. Nekada davno, pre nego što su u upotrebu ušle
aluminijumske palice, i on je bio u takvoj situaciji.

Bacač Medveda - najbolji igrač, sejač projektila - zamahnuo je i
bacio lopticu u srce kućne baze. Trevor je zbunjeno gledao kako
promiče pored njega. Sudija je dosudio prvi udarac. Gomila je zlovoljno
grmnula.

Gavin Frik, Terijev pomoćnik, špartao je napred-nazad ispred
dečaka na klupi, sa savijenom knjigom s akcijama u ruci (koliko puta ga
je Teri zamolio da to ne radi?) i s XXL majicom Zlatnih zmajeva
nategnutom preko najmanje XXXL trbuha. „Nadam se da nisi pogrešio s
Trevorom, Ter”, rekao je. Znoj mu je tekao niz obraze. „Izgledalo je da je
nasmrt uplašen i da ne bi mogao da pogodi brzu loptu tog klinca ni
teniskim reketom.”

„Videćemo šta će biti”, reče Teri. „Imam dobar predosećaj.” Nije ga
imao.

Bacač Medveda zamahnuo je i zavitlao novi projektil, koji je završio
na zemlji ispred kućne baze. Gledaoci su poskočili s klupa kad je Bajbir
Patel, trkač Zmajeva na trećoj bazi, načinio nekoliko koraka po liniji. S
uzdahom su seli kad je lopta doskočila u hvatačevu rukavicu. Hvatač
Medveda se okrenuo ka trećoj bazi. Teri je mogao da vidi njegov izraz
ispod maske: Samo probaj, dečače. Bajbir se nije usudio.

Sledeće bacanje otišlo je sa strane, ali je Trevor ipak zamahnuo.
„Izbaci ga, Fric!”, prodrao se neko s vrha tribina - gotovo sigurno
otac bacača projektila, ako je suditi po načinu na koji je dečak pogledao
u tom pravcu. „Izbaci ga napooooolje!”
Trevor nije pokušao da je udari u sledećem bacanju, iako je bila
blizu - uistinu preblizu. Sudija je dosudio promašaj. Došao je red na

navijače Medveda da negoduju. Jedan je rekao da bi sudija trebalo da
nabavi deblje naočari, a drugi je pomenuo nabavku psa za slepce.

Bilo je 2:2. Teri je znao da sezona Zmajeva zavisi od sledećeg
udarca. Igraće s Panterima za šampionat Sitija i otići na državno - te
utakmice prenose se preko televizije - ili će se vratiti kući i sastati
samo još jednom, na tradicionalnom roštilju u zadnjem dvorištu
Mejtlandovih, na kraju sezone.

Okrenuo se prema Marsi i devojčicama. Sedele su na uobičajenim
mestima, u stolicama na sklapanje, iza zaštitne ograde na kućnoj bazi.
Kćerke su opkoljavale ženu kao predivni držači za knjige. Sve tri su
mahale s prekrštenim prstima. Teri im je namignuo. Sa osmehom je
podigao palčeve, iako se nije najbolje osećao. Ne samo zbog utakmice.
Već neko vreme nije se dobro osećao. Ne baš.

Marsin osmeh preobrazio se u zbunjeno mrštenje. Pogledala je i
trznula palcem ulevo. Teri se okrenuo u tom pravcu i ugledao dvojicu
policajaca. Hodali su usklađenim korakom po liniji treće baze, pored
Barija Hulihana, koji je davao uputstva dečacima.

„Tajm-aut, tajm-aut!”, dreknuo je sudija na kućnoj bazi. Zaustavio je
bacača Medveda baš kad se spremao da zamahne. Trevor Majkls je
istupio iz prostora za udarača, s izrazom olakšanja na licu, pomislio je
Teri. Gomila se ućutala. Svi su gledali policajce. Jedan je posegnuo iza
leđa. Drugi je držao ruku na dršci revolvera u futroli.

„Sklanjajte se s igrališta!”, povikao je sudija. „Sklanjajte se s
igrališta!” Troj Remidž i Tom Jejts nisu obraćali pažnju na njega. Stigli
su do štaba Zmajeva - duge klupe, tri korpe s opremom i kofom prljavih
loptica za trening - i krenuli pravo na Terija. Remidž je skinuo par lisica
s pojasa. Gomila ih je videla. Iz mnogo grla začuo se žamor. Sastojao se
od dve trećine zbunjenosti i jedne trećine uzbuđenja: Oooo!

„Hej, momci!”, reče Gavin. Naglo je ustao (i zamalo pao preko
odbačene rukavice Ričija Galanta na bazi). „Moramo da završimo
utakmicu!” Jejts ga je odgurnuo nazad, odmahujući glavom. Zavladala
je mrtva tišina. Medvedi su napustili napeti odbrambeni stav. Samo su
gledali, dok su im rukavice mlitavo visile. Hvatač je dokasao do bacača.
Stajali su zajedno, na pola puta između brežuljka i kućne baze.

Teri je poznavao policajca koji je držao lisice; ponekad je ujesen
dolazio s bratom na Pop Vorner utakmice. „Troju? Šta je ovo? O čemu
se radi?” Remidž na trenerovom licu nije zapazio ništa izuzev iskrene
zbunjenost. Ali bio je policajac od devedesetih. Znao je da su zaista loši
momci uvežbali ko, jel’ ja? pogled do savršenstva. A ovaj tip je svakako

bio zao do srži. Zapamtio je Andersonova uputstva. Podigao je glas, da
bi ga svi čuli. U sutrašnjim novinama pisaće da je na igralištu bilo 1.588
duša. „Terense Mejtlande, hapsim vas zbog ubistva Frenka Patersona.”

S tribina se diglo novo, glasnije Ooooo, slično nadolazećem vetru.
Teri je smrknuto posmatrao Remidža. Razumeo je jednostavne
engleske reči, uobličene u jednostavne deklarativne rečenice. Znao je
ko je Frenki Paterson i šta mu se desilo, ali mu je značenje izgovorenih
reči izmicalo. Uspeo je da prozbori samo: „Šta? Da li se šališ?” Sportski
fotograf Flint Siti Kolabaš je u tom trenutku snimio fotografiju koja će
se sutradan pojaviti na naslovnoj strani novina. Teri je na njoj zevao
raširenih očiju. Kosa mu je virila ispod kape Zlatnih zmajeva. Izgledao
je nemoćno i kao krivac.

„Šta si rekao?”
„Pružite ruke, molim vas.”
Teri je posmatrao Marsi i kćerke. Još su sedele u stolicama iza
zaštitne žice. Zurile su u njega sa istovetnim, ukočenim
zaprepašćenjem. Užas će stići kasnije. Bajbir Patel je napustio treću
bazu i krenuo ka klupi. Skinuo je šlem, otkrivši znojavu crnu kosu. Teri
je video da dečak plače.
„Vraćaj se!”, Gavin je vikao za njim. „Utakmica nije gotova.”
Ali dečak je samo stajao između kućne i prve baze. Plakao je,
gledajući Terija, koji mu je uzvraćao pogled, siguran (gotovo siguran)
da sve ovo sanja. Tom Jejts ga je u tom času zgrabio. Cimnuo mu je ruke
ka sebi, dovoljno snažno da se zateturao napred. Remidž mu je
namakao lisice. Prave, a ne plastične. Velike, sjajne lisice blistale su na
suncu kasnog popodneva. Nastavio je istim bombastičnim glasom:
„Imate pravo da ćutite i odbijete da odgovorite na pitanja, ali, ako
odlučite da govorite, sve što budete rekli može biti upotrebljeno protiv
vas na sudu. Imate pravo na prisustvo advokata za vreme ispitivanja,
sad ili u kasnije. Jeste li me razumeli?”
„Troju?” Teri je jedva čuo samog sebe. Govorio je kao da mu je sav
vazduh izbijen iz pluća. „Šta je ovo, za boga miloga?”
Remidž nije obraćao pažnju na njegove reči: „Jeste li me razumeli?”
Marsi je prišla žici. Gurnula je prste kroz nju. Prodrmala ju je. Sara i
Grejs plakale su iza nje. Grejs je bila na kolenima, pored Sarine stolice.
Njena se prevrnula. Ležala je u prašini. „Šta to radite?”, povikala je
Marsi. „Šta, za ime božje, radite? I zašto to ovde radite?”
„Jeste li me razumeli?”
Teri je razumeo da su mu namaknute lisice i da su mu izrecitovana

prava pred gotovo hiljadu šeststo zapanjenih ljudi, suprugom i dve
kćerkice. To nije bio san, niti se radilo o običnom hapšenju. Javno je
osramoćen, iz njemu neshvatljivih razloga. Biće najbolje da se ova
predstava što brže završi. Znao je da mu se život dugo neće vratiti u
normalu, uprkos šoku i zbunjenosti.

„Razumem”, rekao je i odmah zatim: „Vrati se, Frik.”
Gavin, koji je prilazio policajcima, stisnutih šaka i zajapurenog lica,
spustio je ruke i uzmakao. Pogledao je kroz žicu u Marsi. Podigao je
divovska ramena i raširio zdepaste šake.
Troj Remidž nastavio je istim gromovitim glasom, kao gradski telal
koji izvikuje važne vesti na trgu gradića iz Nove Engleske. I Ralf
Anderson ga je čuo, iako je stajao naslonjen na neobeleženi automobil
na parkingu. Troj je dobro radio svoj posao, koji nije bio nimalo lep.
Ralf je znao da bi mogao biti ukoren zbog svoje odluke, ali ga roditelji
Frenkija Patersona neće ukoriti. Ne, oni neće.
„Ako ne možete da priuštite advokata, biće vam obezbeđen pre
ispitivanja, ako to želite. Jeste li me razumeli?”
„Da”, reče Teri. „Razumeo sam još nešto.” Okrenuo se prema gomili.
„Ne znam zašto sam uhapšen! Gavin Frik će biti trener tima do kraja
utakmice!” Dodao je, kao da se naknadno setio: „Bajbire, vrati se na
treću bazu i ne zaboravi da utrčiš u prostor između prve i kućne baze.”
Začuo se sporadični aplauz, ali samo sporadični. Bukadžija s tribina
ponovo je povikao: „Šta ste rekli da je učinio?” Neki ljudi odgovarali su
mu na pitanje. Gledaoci su mrmljali dve reči koje će uskoro odjekivati
po čitavom Vest sajdu i ostatku grada: ime Frenka Patersona.
Jejts je zgrabio Terija za ruku. Povukao ga je ka tezgi s hranom i
parkingu iza nje. „Dobićete priliku da propovedate pred mnoštvom,
Mejtlande. Sada ćete u zatvor. I znate šta? U ovoj državi imamo iglu. I
koristimo je. Ali vi ste profesor, zar ne? To vam je verovatno poznato?”
Marsi Mejtland ih je stigla na dvadeset koraka od klupe. Uhvatila je
Toma Jejtsa za ruku. „Za ime boga, šta to radite?”
Jejts ju je stresao sa sebe. Troj Remidž ju je nežno ali odlučno
odgurnuo kad je pokušala da uhvati supruga za ruku. Na trenutak je
stajala kao omamljena. Ugledala je Ralfa Andersona, koji je krenuo u
susret policajcima. Znala ga je iz Lige petlića, kad je Derek Anderson
igrao u Terijevom timu, Lavovima Džeraldsove bakalnice. Ralf,
naravno, nije mogao da prisustvuje svim utakmicama, ali se trudio da
bude na što više njih. U to doba je bio u uniformi. Teri mu je čestitao
unapređenje u detektiva imejlom. Potrčala je ka njemu po travi, u

starim patikama, koje je uvek nosila na Terijevim utakmicama, zato što
je mislila da donose sreću.

„Ralfe!”, povikala je. „Šta se dešava? Ovo je greška!”
„Bojim se da nije”, reče Ralf.
Ovaj deo nije mu se dopadao, zato što mu se Marsi dopadala. S
druge strane, i Teri mu se oduvek dopadao. Verovatno zato što je
malčice promenio Derekov život i doprineo izgradnji dečakovog
samopouzdanja. U jedanaestoj je i trunčica samopouzdanja velika
stvar. Tu je bilo još nešto. Marsi je možda znala istinu o svom suprugu,
iako nije dozvoljavala tom saznanju da se probije na svesni nivo.
Mejtlandovi su bili dugo u braku, a užasi poput ubistva dečaka
Patersonovih nisu stizali bez najave. Uvek je postojala nadgradnja, koja
je prethodila činu.
„Moraš da odeš kući, Marsi. I to odmah. Savetujem ti da ostaviš
devojčice kod prijatelja, zato što te kod kuće čeka policija.”
Zbunjeno ga je posmatrala.
Iza njih se čuo udarac po aluminijumu. Palica je ostvarila dobar
kontakt, iako je klicanje gotovo u potpunosti izostalo. Ljudi u publici
još su bili šokirani. Više ih je zanimalo ono što se odigravalo pred
njihovim očima, nego igra na terenu. Šteta. Trevor Majkls je upravo
udario lopticu jače nego ikad u životu, jače nego kad mu je Trener T.
bacao ćufte na treninzima. Loptica je nažalost poletela pravo ka igraču
Medveda, koji nije morao ni da skoči da bi je uhvatio.
Utakmica je bila završena.

6

Svedočenje Džun Moris (12. jul, 17.45; ispitivanje vodio detektiv Ralf
Anderson, u prisustvu Fransin Moris)

Detektiv Anderson: Zahvaljujem vam što ste doveli kćerku u
stanicu, gospođo Moris. Džun, kakav je taj gazirani sokić?

Džun Moris: Dobar je. Jesam li u nevolji?
Detektiv Anderson: Ni u kom slučaju. Samo želim dati
postavim nekoliko pitanja o onom što si preksinoć videla.
Džun Moris: Kad sam videla Trenera Terija?

Detektiv Anderson: Tako je, kad si videla Trenera Terija.
Fransin Moris: Otkad Je napunila devetu, dopuštamo joj da ide
sama kod prijateljice Helen, koja živi nešto dalje niz ulicu. Ide po
danu. Ne želimo da budemo preterano zaštitnićki orijentisani
roditelji. Ali posle ovog to nećemo raditi.
Detektiv Anderson: Videla si ga posle večere, Džun? Je li to
tačno?
Džun Moris: Jeste. Jeli smo ćufte. Sinoć smo jeli. ribu. Ne volim
ribu, ali mora se.
Fransin Moris: Ne mora da prelazi ulicu ili ništa slično. Mislili
smo da joj ne preti nikakva opasnost, pošto živimo u bezbednom
susedstvu. Dosad smo tako mislili.
Detektiv Anderson: Teško je odrediti pravo vreme za
započinjanje procesa delegiranja odgovornosti. Reci nam, Džun -
išla si niz ulicu koja prolazi pored parkirališta Parka Figis, da li je
to tačno?
Džun Moris: Da. Ja i Helen...
Fransin Moris: Helen i ja...
Džun Moris: Helen i ja htele smo da završimo mapu Južne
Amerike. To je bio domaći. Koristile smo različite boje za različite
zemlje. Posao je bio pri kraju kad smo videle da smo zaboravile
Paragvaj. Morale smo da počnemo iz početka. To je još jedna mora
se situacija. Posle toga bismo igrale Engri berds i Korgi hop na
Heleninom ajpedu, dok tata ne bi došao da me otprati kući. Dotad
bi se verovatno smrklo.
Detektiv Anderson: U koliko sati se to desilo, mama?
Fransin Moris: Na televizoru su bile lokalne vesti kad je Džuni
otišla. Norm ih je gledao dok sam prala sudove. To znači da je
krenula između šest i pola sedam. Verovatno šest i petnaest, zato
što je na televiziji išao prilog o vremenskim prilikama.
Detektiv Anderson: Reci mi šta si videla dok si prolazila pored
parkirališta, Džun.
Džun Moris: Rekla sam vam da sam videla Trenera Terija. On
živi u mojoj ulici. Doneo nam je psa kad se jednom izgubio. Igrala
sam se s Grejsi Mejtland, ali ne prečesto. Ona je godinu dana
starija i voli dečake. Bio je sav krvav. Zbog nosa.
Detektiv Anderson: Hm-hmm. Šta je radio, kad si ga videla?
Džun Moris: Iskrsao je između drveća. Video je kako ga gledam
i mahnuo. Otpozdravila sam i rekla: „Hej, Treneru Teri, šta vam se

desilo?” Rekao je da ga je grana udarila po licu. Rekao je: „Ne plaši
se, samo mi je pošla krv na nos. Stalno mi se to dešava.” Rekla
sam: „Ne plašim se, ali ćete morati da bacite tu majicu, zato što se
krv ne skida. Mama tako kaže.” Osmehnuo se i rekao: „Dobro je što
imam mnogo majica.” Ali imao je krv i na pantalonama. Kao i na
rukama.

Fransin Moris: Bila mu je tako blizu. Neprestano razmišljam o
tome.

Džun Moris: Zašto, zato što mu je išla krv iz nosa? Rolfu
Džejkobsu je prošle godine pošla krv iz nosa na igralištu, kad je
pao. Nisam se uplašila. Htela sam da mu dam maramicu, ali ga je
gospođa Griš odvela u ambulantu pre nego što sam stigla da to
uradim.

Detektiv Anderson: Koliko blizu si mu bila?
Džun Moris: Pa, ne znam. Bio je na parkiralištu, a ja na
pločniku. Koliko je to daleko?
Detektiv Anderson: Ni ja ne znam, ali sam siguran da ću to
utvrditi. Da li je sokić dobar?
Džun Moris: Već ste me to pitali.
Detektiv Anderson: O da, tako je.
Džun Moris: Stariji ljudi su zaboravni, tako kaže moj deka.
Fransin Moris: Džun, to je nepristojno.
Detektiv Anderson: U redu je. Tvoj deda je mudar čovek, Džun.
Šta se zatim desilo?
Džun Moris. Ništa. Trener Teri je ušao u kombi. Odvezao se.
Detektiv Anderson: Koje je boje bio kombi?
Džun Moris: Pa, pretpostavljam da bi bio beo da je opran, ali je
bio prilično prljav. Takođe, pravio je mnogo buke i ispuštao plavi
dim. Pih.
Detektiv Anderson: Je li nešto pisalo sa strane? Možda ime
firme?
Džun Moris: Jok. To je bio samo beli kombi.
Detektiv Anderson: Jesi li videla registarske tablice?
Džun Moris: Jok.
Detektiv Anderson: Kojim putem je kombi otišao?
Džun Moris: Niz Ulicu Barnum.
Detektiv Anderson: Jesi li sigurna da je muškarac, onaj koji ti je
rekao da mu je pošla krv na nos, bio Teri Mejtland?
Džun Moris: Naravno, Trener Teri, Trener T. Stalno ga viđam.

Je li dobro? Je li uradio nešto loše? Mama kaže da ne mogu da
čitam novine ili gledam vesti na televizoru, ali sam prilično
sigurna da se nešto desilo u parku. Znala bih da se desilo da idem
u školu, zato što tamo svi brbljaju. Da li se Trener Teri tukao s
lošom osobom? Da li mu je zbog toga išla krv...

Fransin Moris: Hoćete li ubrzo biti gotovi, detektive? Znam da
su vam potrebne informacije, ali ne zaboravite da je ja noću
uspavljujem.

Džun Moris: Sama ležem u krevet!
Detektiv Anderson: Verujem ti, još malo pa će biti gotovo. Ali,
Džun, odigraću jednu igru s tobom, pre nego što kreneš. Voliš li da
se igraš?
Džun Moris: Pretpostavljam da volim, ako nisu dosadne igre.
Detektiv Anderson: Poređaću šest fotografija, šest različitih
ljudi po stolu... ovako... i svi će malo ličiti na Trenera Terija. Hoću
da mi kažeš...
Džun Moris: Ova. Broj četiri. To je Trener Teri.

7

Troj Remidž je otvorio zadnja vrata neobeleženog automobila. Teri je
pogledao preko ramena i video Marsi. Stajala je na ivici parkirališta.
Lice joj je bila studija paćeničkog zaprepašćenja. Iza nje je jurio fotograf
Kola. Snimao ju je, trčeći po travi. Te fotografije neće biti vredne ni
pišljiva boba, pomislio je Teri, s izvesnim zadovoljstvom. Doviknuo je
Marsi: „Pozovi Hauija Golda! Reci mu da sam uhapšen! Reci mu...”

Jejts je položio ruku na njegovo teme. Gurnuo ga je nadole i unutra.
„Pazi, pazi. I ne diži ruke s krila dok ti vezujem pojas.”

Teri ga je poslušao. Nije dizao ruke s krila. Kroz šoferku je gledao
veliku elektronsku tablu za praćenje rezultata na igralištu. Njegova
supruga je pre sedam godina vodila akciju sakupljanja sredstava za
njenu nabavku. Video je i nju. Nikad neće zaboraviti izraz njenog lica.
Tako izgleda žena iz Trećeg sveta dok gleda kako spaljuju njeno selo.

Remidž je seo za volan, a Ralf Anderson do njega. Neobeleženi
automobil je pojurio unazad, uz škripu guma, pre nego što je Ralf stigao
da zatvori vrata. Remidž je oštro okrenuo automobil i krenuo ka

Aveniji Tinsli. Vozili su se bez sirene, ali se plavo svetlo okretalo i
treperilo na upravljačkoj tabli. Teri je zapazio da se automobil oseća na
meksičku hranu. Neobično je kakve stvari opažate kad se vaš dan - vaš
život - najedanput strmoglavi niz liticu, za čije postojanje niste znali.
Nagnuo se napred.

„Poslušaj me, Ralfe.”
Ralf je gledao pravo ispred sebe, čvrsto upletenih šaka. „Pričaj
koliko god hoćeš, ali u stanici.”
„Dođavola, pusti ga da priča”, reče Remidž. „Brže će nam proći
vreme.”
„Umukni, Troju”, reče Ralf. Još je posmatrao drum. Teri je video
kako mu žile iskaču na zadnjem delu vrata, praveći broj 11.
„Ralfe, ne znam šta te je dovelo do mene, ili šta te je navelo da me
uhapsiš pred pola grada, ali si potpuno iskočio iz šina.”
„Tako svi pričaju”, prokomentarisao je Tom Jejts, pored njega,
pričamdamiprođevreme glasom. „Drži te ruke u krilu, Mejtlande. Ne češi
nos.”
Terijeve misli su se izbistrile - ne mnogo, ali malo. Neće izazivati
policajca Jejtsa (pločica s imenom mu je bila zakačena za košulju
uniforme), koji kao da je jedva čekao da se obruši na njega, iako je imao
lisice na rukama.
Bio je siguran da je neko jeo enčilade u ovom automobilu.
Verovatno one iz Senjor Džoa. I njegove kćerke su volele to mesto. Uvek
su se mnogo smejale dok su jele - dođavola, svi smo se smejali - i
optuživale jedna drugu da su prdnule na povratku kući. „Poslušaj me,
Ralfe, molim te.”
Uzdahnuo je. „Dobro, slušam te.”
„Svi te slušamo”, reče Remidž. „Načuljili smo uši, ortak, načuljili
smo uši.”
„Frenk Paterson je ubijen u utorak. U utorak po podne. Ta vest je
bila u novinama i na televiziji. U utorak sam bio u Kep Sitiju. Utorak i
najveći deo srede. Vratio sam se u sredu, u pola deset uveče. Gavin Frik,
Bari Hulihan i Lukeš Patel - Bajbirov otac - trenirali su klince ta dva
dana.”
Na trenutak je zavladala tišina. Ni radio je nije narušavao, zato stoje
bio isključen. Za Terija je to bio divan trenutak. Verovao je - da, sasvim
- da će Ralf reći krupnom policajcu za volanom da stane. Okrenuće se
prema Teriju, pogledaće ga krupnim, postiđenim očima i reći: O bože,
zbilja smo zabrljali, zar ne?

Ralf je umesto toga rekao, bez okretanja: „Aha. Dotakli smo se
čuvenog alibija.”

„Šta? Ne razumem šta hoćeš da...”
„Ti si pametan čovek, Teri. Znao sam to, čim smo se sreli, kad si
trenirao Dereka u Ligi petlića. Bio sam prilično siguran da ćeš ponuditi
neki alibi, ako odmah ne priznaš. Nadao sam se tome, iako to nisam
očekivao.” Konačno se okrenuo. Teri se suočio s licem potpunog
stranca. „I sasvim sam siguran da ćemo ga oboriti. Zato što te imamo.
Imamo te od glave do pete.”
„Šta si radio u Kep Sitiju, Treneru?”, pitao je Jejts. Čovek koji je
upozorio Terija da ne češe nos najedanput je zvučao prijateljski,
ljubopitljivo. Teri je isprva hteo da mu kaže šta je tamo radio, ali se
predomislio. Razmišljanje je počelo da potiskuje impulsivne reakcije.
Shvatio je da su ova kola, prožeta izbledelim mirisom enčilada,
neprijateljska teritorija. Vreme je da začepi gubicu. I neće je otvarati
dok se Haui Gold ne pojavi u stanici, Zajedno će uvesti red u ovu zbrku.
I to brzo.
Shvatio je još nešto. Bio je besan, verovatno kao nikad u životu.
Skrenuli su u Glavnu ulicu i krenuli ka policijskoj stanici Flint Sitija.
Zarekao se da će, do jeseni, možda i ranije, čovek na prednjem sedištu,
kog je smatrao prijateljem, tražiti novi posao. Verovatno kao čuvar u
banci, u Talsi ili Amarilu.

8

Svedočenje gospodina Karltona Skoukrofta (12. jul, 21.30; ispitivanje
vodio Ralf Anderson)

Skoukroft: Hoće li ovo dugo trajati, detektive? Zato što sam
navikao da ranije ležem. Radim na železnici, na održavanju.
Nadrljaću ako ne otkucam karticu u sedam.

Detektiv Anderson: Nastojaću da budem što kraći, gospodine
Skoukrofte, ali ovo je ozbiljna stvar.

Skoukroft: Znam. I pomoći ću vam koliko god mogu. Nemam
mnogo toga da kažem i želim da se što pre vratim kući. Ne znam
koliko dobro ću spavati. Nisam bio u ovoj stanici još otkad sam se

napio na zabavi u sedamnaestoj. Čarli Borton je tad bio šef
policije. Otac nas je izvukao, ali sam dobio zabranu izlaska do kraja
leta.

Detektiv Anderson: Pa, cenimo što ste došli. Recite mi gde ste
bili desetog jula u sedam uveče.

Skoukroft: Bio sam u Šortijevom pabu, kao što sam rekao curi
za šalterom kad sam došao ovamo. I video sam beli kombi i tipa
koji trenira bejzbol i Pop Vorner na Vest sajdu. Ne sećam se
njegovog imena, ali mu je fotografija neprestano u novinama, zato
što ove godine ima dobar tim u - Gradskoj ligi. U novinama piše da
će ove godine možda stići do kraja. Morland, jel’ se tako zove? Bio
je sav krvav.

Detektiv Anderson: Kako ste se našli u prilici da ga vidite?
Skoukroft: Pa, uvek radim istu stvar posle posla. Nemam
suprugu kod kuće i nisam neki kuvar, ako shvatate šta hoću da
kažem. Ponedeljkom i sredom idem u Flint Siti dajner. Petkom
idem u Bonanca stejkhaus. Utorkom i četvrtkom obično idem kod
Šortija, na porciju rebaraca i pivo. Tog utorka sam u Šortiju bio u
otprilike šest i petnaest. Dečak je u to doba odavno bio mrtav, zar
ne?
Detektiv Anderson: Ali oko sedam ste bili iza lokala, je li tako?
Iza Šortijevog paba?
Skoukroft: Da, Bajli Frenklini ja. Slučajno smo se sreli u pabu.
Jeli smo zajedno. Ljudi idu da puše tamo pozadi. Prođu niz hodnik,
između toaleta i izađu kroz zadnja vrata. Tamo je pepeljara i sve
drugo. Jeli smo - odlučio sam se za rebarca, a on za pljesku sa
sirom - i naručili desert. Izašli smo napolje da popušimo dok ne
stigne. Prljavi beli kombi dovezao se dok smo dimili iza paba.
Sećam se da je imao njujorške registarske tablice. Parkirao se
pored malog subaru karavana - mislim da je bio subaru - i taj tip je
izašao. Morland, ili kako god da se zove.
Detektiv Anderson: Šta je imao na sebi?
Skoukroft: Pa, nisam siguran za pantalone - Bajli ih se možda
seća, možda su bile platnene - ali je majica bila bela. Sećam se zato
što je na prednjem delu bilo prilično mnogo krvi. Na pantalonama
je bilo manje. Samo nekoliko mrlja. Imao je krvi na licu. Ispod nosa,
oko usta i na bradi, čoveče, izgledao je jezivo. Stoga je Rajli -
mislim da je popio nekoliko piva pre nego što sam stigao, a ja
samo jedno - Rajli je rekao: „Kako izgleda onaj drugi, Treneru T.?”

Detektiv Anderson: Nazvao ga je Trener T.?
Skoukroft: Naravno. A trener se nasmejao i rekao: „Nema
drugog. Nešto mi je puklo u nosu, to je sve. I šiknulo je kao Stari
Verni u Jeloustounu. Postoji li dežurni doca u blizini?”
Detektiv Anderson: Tražio je dežurnu ambulantu, kao Pomoć
ODMAH ili Brzu brigu?
Skoukroft: To je tražio, nego šta, zato što je hteo da vidi mora li
da kauterizuje nos. Auli? Rekao je da mu se to već jednom desilo.
Rekao sam mu da krene niz Barfild i da posle kilometar i po, na
drugom semaforu, skrene levo. Videće znak. Znate li onu oglasnu
tablu pored Koni Forda? Na njoj piše koliko ćete morati da čekate i
slično. Pitao me je može li da ostavi kombi na malom parkiralištu
iza paba, iako nije za mušterije - kao što je pisalo na tabli iza
zgrade - već za zaposlene. Rekao sam: „Plac nije moj, ali nikom
nećete smetati, ako se dugo ne zadržite.” Zatim je rekao - to nam
se učinilo čudnim, u ovakva vremena - da će ostaviti ključeve u
otvoru za čašu, za slučaj da neko mora da ga pomeri. Rajli je rekao:
„Tako će vam ga ukrasti, Treneru T.” Ponovio je da će se brzo
vratiti i kako će neko možda hteti da ga preparkira. Znate li šta
mislim? Mislim da je verovatno hteo da ga neko ukrade, možda
Rajli ili ja. Mislite li da je to moguće, detektive?
Detektiv Anderson: Šta se zatim dogodilo?
Skoukroft: Seo je u mali zeleni Subaru i otišao. I to mi se činilo
neobičnim.
Detektiv Anderson: Šta je bilo neobično u tome?
Skoukroft: Pitao je može li ostaviti kombi nakratko - kao da je
mislio da će ga odšlepati ili nešto slično - iako je njegov automobil
sve vreme zdrav i čitav. Neobično, zar ne?
Detektiv Anderson: Gospodine Skoukrofte, poređaću šest
fotografija različitih ljudi ispred vas. Želim da pokažete čoveka
kog ste videli iza Šortija. Ne žurite, pošto su slični. Možete li to da
uradite?
Skoukroft: Naravno, ali ne vidim zašto bih odugovlačio. To je
ovaj ovde. Morland ili kako se već zove. Mogu li da idem kući?

9

Svi su ćutali u neobeleženom automobilu, dok nisu skrenuli na
parkiralište policijske stanice i stali na mesto označeno natpisom
SAMO ZA SLUŽBENA VOZILA. Ralf se okrenuo da pogleda čoveka koji
mu je trenirao sina. Kapa Zmajeva Terija Mejtlanda bila je malo
naherena, što mu je davalo pomalo mangupski izgled. Dres Zmajeva
bio mu je raspasan, a lice znojavo. Izgledao je krivo kao sam đavo,
izuzev očiju, koje su uzvraćale na Ralfov pogled. Bile su raširene i
optužujuće.

Ralf je imao pitanje koje nije moglo da čeka. „Zašto on, Teri? Zašto
Frenki Paterson? Je li ove godine igrao u Lajons timu u Ligi petlića? Je li
ti zapao za oko? Ili si to uradio zato što ti se pružila prilika?”

Teri je otvorio usta da bi porekao tako nešto, ali zašto bi to učinio?
Ralf ga ne bi slušao, ne još. Niko od njih nije bio spreman da ga sasluša.
Bolje je da sačeka. To je bila teška odluka, ali bi mu mogla prištedeti
vreme.

„Hajde”, reče Ralf. Govorio je tiho, razgovornim tonom. „Hteo si da
govoriš. Evo ti prilike. Reci mi. Pomozi mi da shvatim. Reci mi odmah,
pre nego što izađemo iz automobila.”

„Mislim da ću sačekati advokata”, reče Teri.
„Nije ti potreban”, reče Jejts, „ako si nevin. Objasni ovo, ako možeš.
Odbacićemo te do kuće.”
Teri je progovorio tako tiho da su ga jedva čuli. Gledao je Ralfa u oči.
„Ovo je nepristojno ponašanje. Nisi ni proverio gde sam bio u utorak,
zar ne? Nikad ne bih pomislio da si u stanju da uradiš tako nešto.”
Ućutao je, kao da razmišlja, i prozborio: „Kopile.”
Ralf nije nameravao da kaže Teriju da je razgovarao o tome sa
Samjuelsom. Ovo je bio mali grad. Nisu hteli da postavljaju pitanja koja
bi brzo stigla do Mejtlanda. „Ovo je redak slučaj u kom nam provera nije
bila potrebna.” Otvorio je vrata. „Polazi. Otvorićemo ti dosije, uzećemo
ti otiske i fotografisati te, pre nego što tvoj advokat st...”
„Teri! Teri!”
Marsi Mejtland nije poslušala Ralfov savet. Sledila je policijski
automobil, u tojoti. Susetka Džejmi Metingli ponudila se da odvede
Saru i Grejs kod sebe. Devojčice su plakale, baš kao i Džejmi.
„Teri, šta to rade? Staja da radim?”
Na trenutak se oslobodio Jejtsa, koji ga je držao za ruku. „Pozovi
Hauija!” Za drugo nije imao vremena. Remidž je otvorio vrata s
natpisom SAMO ZA ZAPOSLENE. Jejts je ugurao Terija u zgradu, ne
previše nežno. Ruka mu je počivala na sredini njegovih leđa.

Ralf je zastao na vratima. „Idi kući, Marsi”, rekao je. „Idi, pre nego
što novinari stignu.” Zamalo što nije dodao Žao mi je zbog ovoga, ali
nije. Zato što mu nije bilo žao. Betsi Rigins i državna policija dočekaće
je ispred kuće, ali je to ipak bila najbolja stvar koju je mogla učiniti.
Zapravo, jedina stvar. Možda joj je nešto dugovao. Zbog njenih
devojčica, sigurno - one su bile istinski nevine u svemu ovome - ali i
zbog...

Ovo je nepristojno ponašanje. Nikad ne bih pomislio da si u stanju da
uradiš tako nešto.

Ralf nije imao razloga da se oseća krivim zbog prekora iz usta
čoveka koji je silovao i ubio dete. Ali tako se osećao. Pomislio je na
fotografije s mesta zločina. Bile su tako gadne da poželite da ste slepi.
Pomislio je na granu zabijenu u dečakov mali rektum. Pomislio je na
krvavu mrlju na glatkom drvetu. Bilo je glatko zato što ga je šaka koja je
ostavila otisak na njemu, zabila tako jako da je zgulila koru.

Bil Samjuels je istakao dve proste stvari. Ralf se složio s njima, baš
kao i sudija Karter, kome se Samjuels obraćao za raznovrsne naloge.
Prvo, ovo je zicer. Nema smisla čekati kad već imamo sve što nam je
potrebno. Drugo, Teri bi mogao da otperja, ako mu daju vremena. Tada
će morati da ga pronađu pre nego što siluje i ubije nekog drugog
Frenka Patersona.

10

Svedočenje gospodina Rajlija Frenklina (13. jul, 7.45; ispitivanje vodio
detektiv Ralf Anderson)

Detektiv Anderson: Pokazaću vam šest fotografija, šest različitih
ljudi, gospodine Frenkline. Izaberite onog kog ste viđeli iza
Šortijevog paba, desetog jula uveče. Samo polako.

Frenklin: Nema potrebe za otezanjem. To je ovaj ovde. Broj
dva. To je Trener T. Ne mogu da verujem. Trenirao je mog sina u
Ligi petlića.

Detektiv Anderson: Trenirao je i mog. Hvala vam, gospodine
Frenkline.

Frenklin: Igla je predobra za njega. Trebalo bi da ga obese, tako

da polako ispusti dušu.

11

Marsi se parkirala ispred Burger kinga na Aveniji Tinsli. Izvadila je
mobilni iz torbice. Ruke su joj drhtale. Ispustila ga je na tle. Sagnula se
da ga dohvati, udarila glavom o volan i ponovo zaplakala. Prebirala je
po imeniku i pronašla broj Hauija Golda. Nije bio tu zato što su
Mejtlandovi imah razlog da drže advokata na brzom pozivanju, već
zato što je Haui prošle i pretprošle sezone trenirao Pop Vorner s
Terijem. Odgovorio je posle drugog zvona.

„Haui? Ovo je Marsi Mejtland. Terijeva supruga?” Kao da od 2016.
godine nisu večerali jednom mesečno.

„Marsi? Da li plačeš? Šta nije u redu?”
Problem je bio tako veliki da isprva nije mogla da progovori.
„Marsi? Jesi li još tu? Jesi li doživela saobraćajnu nesreću ili nešto
drugo?”
„Tu sam. I ne zovem te zbog sebe, već zbog Terija. Ralf Anderson ga
je uhapsio. Zbog ubistva onog dečaka. Tako su rekli. Zbog ubistva
malog Patersona.”
„Šta? Da li me zajebavaš?”
„Nije ni bio u gradu!”, zavapila je. Samoj sebi je zvučala kao
tinejdžerka pritisnuta emocijama, ali nije mogla da se zaustavi.
„Uhapsili su ga. Rekli su da me policija čeka kod kuće!”
„Gde su Sara i Grejs?”
„Poslala sam ih kod Džejmi Metingli. Ona živi nedaleko odavde. Biće
im dobro kod nje.” Samo da li će im biti, nakon što su videle kako im
hapse oca i kako ga odvode u lisicama?
Protrljala je čelo. Pitala se da li je udarac o volan ostavio traga na
njemu. Ali zašto bi je bilo briga? Zbog novinara koji su se možda već
utaborili ispred njene kuće? Zbog toga što bi mogli videti trag udarca i
pomisliti da ju je Teri tukao?
„Haui, hoćeš li mi pomoći? Hoćeš li nam pomoći?”
„Naravno da hoću. Odveli su Terija u stanicu?”
„Da! S lisicama na rukama!”
„U redu. Krećem iz ovih stopa. Idi kući, Marsi. Vidi šta policija želi.

Ako imaju nalog za pretres - sigurno te zbog toga čekaju, ništa drugo
mi ne pada na pamet - pročitaj ga i vidi šta traže. Pusti ih u kuću, ali
ništa ne govori. Jesi li razumela? Ništa ne govori.”

„Ja... da.”
„Mislim da je mali Paterson ubijen prošlog utorka. Čekaj...” Čula je
mrmljanje u pozadini. Prvo je čula Hauija, a zatim i ženu, verovatno
njegovu suprugu Elejn. Holi se ponovo javio. „Da, to je bio utorak. Gde
je Teri bio u utorak?”
„U Kep Sitiju! Otišao je...”
„To sad nije važno. Policija će te možda pitati o tome. Možda će ti
postaviti svakakva pitanja. Reci im da po savetu advokata nećeš
odgovarati na njih.”
„D-da.”
„Ne dopusti im da te privole, prinude ili namame. Dobri su u tim
stvarima.”
„U redu. U redu, neću.”
„Gde si?”
Znala je gde je. Videla je znak, ali je morala da ga pogleda još
jednom, da bi bila sigurna. „Kod Burger kinga. Onog na Aveniji Tinsli.
Stala sam da bih te pozvala.”
„Možeš li da voziš?”
Zamalo što mu nije rekla da je udarila glavom o volan, ali nije.
„Mogu.”
„Duboko udahni. Tri puta. Zatim se odvezi kući. Poštuj sva
ograničenja brzine i signaliziraj pri svakom skretanju. Ima li Teri
kompjuter?”
„Naravno. U kancelariji. Ima i ajped, iako ga retko koristi. Imamo
laptopove. Devojčice imaju svoje mini-ajpede. I telefone, naravno. Svi
imamo telefone. Grejs ga je dobila pre tri meseca, za rođendan.”
„Daće ti spisak stvari koje žele da odnesu.”
„Mogu li to da urade?” Nije se ponovo rasplakala, ali je bila na ivici
suza. „Da nam tek tako odnesu stvari? To mi liči na nešto što se dešava
u Rusiji ili Severnoj Koreji!”
„Mogu da odnesu ono što je navedeno u nalogu, ali želim da
sastaviš svoj spisak. Da li su mobilni telefoni devojčica kod njih?”
„Šališ li se? Te stvarčice su doslovce prilepljene za njihove šake.”
„U redu. Pajkani će možda hteti da odnesu tvoj. Nećeš im ga dati.”
„Šta ako ga ipak odnesu?” I je li to bitno? Je li stvarno?
„Neće. Ne mogu, ako nisi optužena za nešto. Kreni. Ubrzo ću se naći

s tobom. Dajem ti reč da ćemo srediti ovo.”
„Hvala ti, Haui.” Ponovo se rasplakala. „Veliko, veliko ti hvala.”
„Tako će biti. I ne zaboravi: pazi na ograničenja brzine, saobraćajne

znake i signaliziraj pri svakom skretanju. Jesmo li se razumeli?”
„Jesmo.”
„Idem u stanicu.” Prekinuo je vezu.
Marsi je gurnula menjač u položaj za vožnju. Vratila ga je u režim

parkiranja. Duboko je udahnula. Učinila je to drugi i treći put. Ovo je
noćna mora, ali makar neće biti duga. Bio je u Kep Sitiju. Saznaće to, pa
će ga pustiti.

„A zatim”, rekla je kolima (bila su tako prazna bez devojčica koje se
kikoću i koškaju na zadnjem sedištu), „tužićemo ih sve zajedno.”

Uspravila se i usmerila pogled na drum. Odvezla se do kuća na
Barnum Kortu. Pridržavala se svih ograničenja brzine i zaustavljala
ispred svakog znaka stop.

12

Svedočenje gospodine Džordža Černija (13. jul, 8.15; ispitivanje vodio
policajac Ronald Vilberfors)

Policajac Vilberfors: Hvala vam što ste došli, gospodine Zerni...
Černi: Izgovara se ’Černi’.
Policajac Vilberfors: Hm-hmm, hvala vam. Pribeležiću taj

podatak. Detektiv Ralf Anderson želeo je da razgovara s vama, ali
je zauzet drugim ispitivanjem. Zamolio me je da prikupim
najvažnije podatke od vas, dok su utisci još sveži.

Černi: Jeste li odšlepali automobil? Onaj subaru? Trebalo bi da
ga zapečatite, da neko ne bi izbrisao dokaze. Mogu vam reći da ih
ima mnogo.

Policajac Vilberfors: Kola upravo odvoze, gospodine. Verujem
da ste jutros bili na pecanju?

Černi: Pa, to je bio moj plan. Ispostavilo se da nisam okvasio
najlon. Izašao sam posle svanuća na ono što zovu Gvozdeni most.
Znate ga, tamo na Old Pordž roudu?

Policajac Vilberfors: Da, gospodine.

Černi: To je sjajno mesto za lov na somove. Veliki broj ljudi ne
voli da ih peca, zato što su ružni - da i ne govorimo da ujedaju kad
pokušate da ih. skinete s udice - ali ih moja žena prži sa soli i
sokom od limuna. Prokleto su ukusni. Znate, tajna je u limunu. I
morate da koristite gvozdeni tiganj. Ono što je moja majka zvala
paukom.

Policajac Vilberfors: Dakle, parkirali ste se na kraju, mosta...
Černi: Da, ali nedaleko od auto-puta. Tamo je stari pristan za
čamce. Nekoje pre nekoliko godina kupio to zemljište. Opasao ga
je žičanom ogradom sa natpisima PRISTUP ZABRANJEN. Još ništa
nisu izgradili. Na tom placu samo raste korov. Polovina pristana je
u vodi. Uvek parkiram kamionet na kratkom sporednom putu koji
vodi do žičane ograde. To sam i jutros uradio. I šta sam video?
Ograda je bila oborena. Mali zeleni automobil bio je parkiran
pored potonulog pristana za čamce. Bio je tako blizu obale da je do
polovine prednjih guma propao u blato. Sišao sam do njega, zato
što sam pretpostavio da je neki tip prošle noći pijan napustio bar s
golim ženskama i da je skrenuo sa glavnog druma. Pomislio sam
da je još u kolima, obeznanjen.
Policajac Vilberfors: Mislite na Džentlmen, kad kažete bar s
golim ženama. On je blizu, na granici gradskog područja?
Černi: Jašta. Da. Posećuju ga muškarci. Napiju se i guraju
novčanice od jednog i pet dolara u gaćice rasplesanim curama,
dok se ne istroše. Zatim se pijani voze kući. Nije mi jasno zašto
tamo idu.
Policajac Vilberfors: Hm-hmm. Dakle, sišli ste do automobila.
Razgledali ste ga.
Černi: To je bio mali zeleni subaru. U njemu nije bilo nikoga.
Uočio sam krvavu odeću na suvozačkom sedištu. Odmah sam se
setio ubijenog dečačića. Na vestima je rečeno da policija traga za
zelenim subaruom, povezanim sa zločinom.
Policajac Vilberfors: Jeste li videli još nešto?
Černi: Patike. Bile su na podu, ispred suvozačkog sedišta. I na
njima je bilo krvi.
Policajac Vilberfors: Jeste li išta dodirivali? Jeste li pokušali da
otvorite vrata?
Černi: Ne, dođavola. Supruga i ja nismo propuštali nijednu
epizodu CSI-ja dok je emitovan.
Policajac Vilberfors: Šta ste uradili?

Černi: Pozvao sam 911.

13

Teri Mejtland je sedeo i čekao u sobi za saslušanje. Skinuli su mu lisice,
da advokat ne bi negodovao kad naiđe - što će se uskoro desiti.

Ralf Anderson je stajao u stavu voljno, s rukama na leđima.
Posmatrao je nekadašnjeg trenera njegovog sina kroz jednosmerno
staklo. Otposlao je Jejtsa i Remidža. Razgovarao je s Betsi Rigins, koja
mu je rekla da se gospođa Mejtland još nije vratila kući. Krv mu se malo
ohladila posle hapšenja. Ponovo ga je spopala nelagodnost zbog brzine
kojom se sve dešavalo. Terijevo pozivanje na alibi nije ga iznenadilo.
Nije sumnjao da će se pokazati tanušnim, ali...

„Hej, Ralfe.” Bil Samjuels mu je žurno prišao. Usput je zatezao čvor
na kravati. Kosa mu je bila crna kao pasta za cipele. Bila je kratka, ali
mu je čuperak štrčao pozadi. Zbog njega je izgledao mlađe nego ikad.
Ralf je znao da je Samjuels bio tužilac na pet-šest krupnih slučajeva
ubistva i da je uvek bio uspešan. Znao je i da dvojica osuđenih ubica
(zvao ih je svojim „dečacima”) čekaju pogubljenje u Makalisteru. To je
bilo lepo i krasno. Nije loše imati čudo od deteta u timu, ali je tužilac
Okruga Flint večeras strašno ličio na Alfalfu iz stare serije Mali
nevaljalci.

„Zdravo, Bile.”
„Znači, tu je”, reče Samjuels. Pogledao je Terija. „Nije dobro što je u
odeći s utakmice i s kapom Zmajeva. Biću srećniji kad obuče
zatvoreničku odeću. I još srećniji kad ga smeste u ćeliju na sedam
metara od stola za večni počinak.”
Ralf je ćutke razmišljao o Marsi koja je stajala na ivici policijskog
parkirališta kao izgubljeno dete. Kršila je ruke i zurila u Ralfa kao da je
stranac. Ili bauk. Samo što je njen suprug bio bauk.
Samjuels ga je pitao, kao da mu čita misli: „Ne izgleda kao
čudovište, zar ne?”
„Retko kad tako izgledaju.”
Tužilac je gurnuo ruku u džep sportskog sakoa i izvadio nekoliko
svijenih listova papira. Jedan je bio kopija otisaka prstiju Terija
Mejtlanda, preuzet iz njegovog dosijea iz Srednje škole Flint Siti. Svi

novi profesori morali su da daju otiske prstiju pre nego što izađu pred
odeljenje. Na zaglavlju druga dva papira pisalo je DRŽAVNA
KRIMINALISTIKA. Samjuels ih je podigao i prodrmao. „Najsvežiji i
najbolji.”

„Iz subarua?”
„Da. Forenzičari iz državne policije pronašli su preko sedamdeset
otisaka. Pedeset sedam su Mejtlandovi. Tehničar koji je izvodio
poređenja rekao je da su drugi mnogo manji i da verovatno pripadaju
ženi u Kep Sitiju koja je prijavila da je auto ukraden pre dve nedelje.
Zove se Barbara Niring. Njeni otisci su mnogo stariji, što je značilo da
nije povezana sa ubistvom Patersona.”
„U redu, ali još nemamo DNK: Odbio je da da uzorke.” DNK brisevi
su se, za razliku od otisaka prstiju, smatrali narušavanjem privatnosti.
„Prokleto dobro znaš da nam nisu potrebni. Rigins i državni
policajci uzeće njegov brijač, četkicu za zube i dlake s jastuka prilikom
pretresa.”
„To neće biti dovoljno dobro dok ne uporedimo ono što imamo sa
uzorcima koje ovde dobijemo.”
Samjuels ga je posmatrao, blago nakrivljene glave. Više nije ličio na
Alfalfu iz Malih nevaljalaca, već na izuzetno inteligentnog glodara ili
vranu koja je bacila oko na nešto šljašteće. „Da li se predomišljaš?
Molim te, reci mi da to nije slučaj. Pogotovo zato što jutros nisi bio
ništa manje naoštren od mene.”
Tada sam mislio na Dereka. To je bilo pre nego što me je Teri pogledao
u oči, kao da ima prava na to. I pre nego što me je nazvao kopiletom, što
je trebalo da odmah sklizne s mene, ali nije.,
„Ne predomišljam se. Samo sam nervozan, zato što se događaji
prebrzo odvijaju. Navikao sam da strpljivo gradim slučaj. Uhapsio sam
ga bez naloga.”
„Da li bi ti bio potreban nalog, ako bi video klinca koji diluje krek iz
ranca na Gradskom trgu?”
„Naravno da ne bi, ali ovo je drugačije.”
„Nije mnogo, ne baš. Ali imam nalog, s potpisom sudije Kartera.
Nabavio sam ga pre nego što si ga uhapsio. Verovatno je na tvojoj faks-
mašini. Pa... hoćemo li da uđemo i porazgovaramo s njim?”
Samjuelsove oči bile su blistavije no ikad.
„Mislim da neće hteti da razgovara s nama.”
„Ne, verovatno neće.”
Samjuels se osmehnuo. Ralf je u tom osmehu prepoznao čoveka

koji je isposlovao smrtne kazne za dvojicu ubica. Nije sumnjao da će
ubrzo isposlovati to isto za nekadašnjeg trenera Dereka Andersona u
Ligi petlića. Postaće još jedan od Bilijevih „momaka”.

„Ali mi možemo da razgovaramo s njim, zar ne? Možemo mu dati do
znanja da se zidovi približavaju i da će ubrzo od njega napraviti gomilu
želea od jagode.”

14

Svedočenje gospođe Vrbe Kišnice (13. jul, 11.40; ispitivanje vodio
detektiv Ralf Anderson)

Kišnica: Priznajte, detektive - ja sam najmanje vitka Vrba koju ste
ikad videli.

Detektiv Anderson: Vaša veličina nije bitna, gospođo Kišnice.
Ovde smo da bismo govorili...

Kišnica: O da, tako je, samo niste znali. Bila sam tamo zbog
moje veličine. Deset, možda dvanaest taksija čekalo je obično oko
jedanaest svake noći oko tog kukavnog mesta. Ja sam jedina žena.
Zašto? Zato što nijedna mušterija ne pokušava da mi se upucava,
bez obzira na to koliko je pijana. Mogla sam da igram obarača u
srednjoj školi, da su puštali žene u fudbalski tim. I znate šta,
polovina tih tipova nije ni znala da sam žensko kad bi ušli u taksi.
Veliki broj to nije znao ni kad je izlazio. To mi ne smeta. Samo sam
mislila da ste hteli da znate otkud ja tamo.

Detektiv Anderson: U redu, hvala vam.
Kišnica: Ali to nije bilo u jedanaest, već u pola devet.
Detektiv Anderson: Uveče u utorak, desetog jula.
Kišnica: Tako je. Mesto je slabije posećeno radnim danom
uveče, otkad je počelo da ponestaje nafte. Mnogo taksista se muva
oko garaže, puše, igraju poker i pričaju masne viceve. Te stvari me
ne zanimaju. Odvezem se do Hotela Flint, Holidej ina, Dabltrija ili
do Džentlmena. Tamo imaju taksi stanicu, za one koji su toliko
naljoskani da ne mogu ni da pokušaju da se odvezu kući. Dođem
tamo ranije, pa sam obično prva u redu. U najgorem slučaju druga
ili treća. Sedim tamo i čitam kindl, dok čekam vožnju. Teško je

čitati pravu knjigu kad se smrkne. S kindlom nema problema. To je
jebeno veliki izum, ako se ne ljutite što sam se na trenutak vratila
mom urođeničkom jeziku.

Detektiv Anderson: Ako biste mogli da mi kažete...
Kišnica: Govorim vam, ali na vlastiti način. Bila sam ovakva još
u kratkim pantalonicama, zato tišina. Znam šta želite. To ću vam i
dati. Ovde i na sudu. Nabaciću odeću od jelenske kože, nataknuti
perjanicu i plesati dok ne padnem, kad pošalju tog kučkinog sina,
ubicu dece, u pakao. Jesmo li se razumeli?
Detektiv Anderson: Jesmo.
Kišnica: Te noći stigla sam ranije. Nije bilo drugih taksija.
Nisam videla kako ulazi. Imam teoriju o tome. Kladim se u pet
dolara da imam pravo. Ne verujem da je ušao unutra da gleda
radodajke. Mislim da je došao pre nego što sam stigla - možda
neposredno pre mene - i da je odmah pozvao taksi.
Detektiv Anderson: Dobili biste tu opkladu, gospođo Kišnice.
Vaš dispečer...
Kišnica: Klint Elenkvist bio je dispečer u utorak uveče.
Detektiv Anderson: Tako je. Gospodin Elenkvist je rekao
mušteriji da obiđe taksi stanicu i da će taksi uskoro stići, ako već
nije tamo. Poziv je obavljen u osam i četrdeset.
Kišnica. Rekla bih da je tako bilo. Izašao je i prišao mom
taksiju...
Detektiv Anderson: Možete li mi reći šta je imao na sebi?
Kišnica: Farmerke i lepu, do grla zakopčanu košulju. Farmerke
su bile izbledele, ali čiste. Mislim da je košulja bila žuta, iako je to
teško reći zbog snažnog osvetljenja na parkiralištu. O da, na kaišu
je imao upadljivu kopču - u obliku konjske glave. Rodeo sranje.
Mislila sam da je samo još jedan šljaker na naftnim poljima, koji je
nekako sačuvao posao kad je cena sirove nafte otišla dođavola, ili
građevinac, dok se nije sagnuo. Prepoznala sam Terija Mejtlanda.
Detektiv Anderson: Jeste li sigurni u to?
Kišnica: Mogu da se zakunem. Vidljivost na tom parkiralištu je,
zahvaljujući reflektorima, bila kao usred bela dana. Uprava misli
da na taj način obeshrabruje pljačku i tuče, do kojih dolazi zato što
se klijentela uglavnom sastoji od džentlmena. I radila sam kao
trener u prerijskoj košarkaškoj ligi, pod upravom Udruženja
mladih hrišćana. Ti timovi su mešoviti, ali se uglavnom sastoje od
dečaka. Mejtland je dolazio - ne svake subote, ali često. Sedeo bi na

tribinama s roditeljima i gledao decu kako igraju. Rekao mi je da
lovi talente za bejzbol tim Gradske lige i da može da prepozna
klinca s prirodnim darom za odbranu, gledajući kako igra basket.
Preveslao me je kao budalu. Verovatno ih je gledao da bi rešio
koga od njih će naprndačiti otpozadi. Procenjivao ih je kao
muškarci žene u baru. Jebeni perverzni devijantni nitkov. Lovio je
talente po mom velikom indijanskom dupetu!

Detektiv Anderson: Jeste li rekli da ste ga prepoznali kad je
prišao vašem taksiju?

Kišnica: O, da. Diskrecija je možda nečije srednje ime, ali ne i
moje. Rekla sam: „Zdravo, Teri, zna li tvoja žena gde si večeras
bio?” Rekao je: „Imao sam neka posla.” A ja sam rekla: „Da li ta
posla uključuju i plesanje u krilu?” A on je rekao: „Trebalo bi da
javiš dispečeru da sam zbrinut.” Rekla sam: „Učiniću to. Da li
idemo kući, Treneru T.?” A on je rekao: „Nikako, gospoja. Odvezi
me to Dubroua. Do železničke stanice.” Rekla sam: „To će biti
vožnja od četrdeset dolara.” On je rekao: „Dobićeš dvadeset dolara
napojnice ako stignem da se ukrcam na voz za Dalas.” Ja sam rekla:
„Uskači i drži se, Treneru. Polazimo.”

Detektiv Anderson: Znači da ste ga odvezli do stanice Amtraka
u Dubrouu?

Kišnica: Nego šta sam. Imao je dovoljno vremena da se ukrca u
noćni voz za Dalas - Fort Vort.

Detektiv Anderson: Da li ste razgovarali usput? Pitam zato što
mi izgledate kao neko ko je sklon razgovoru.

Kišnica: O, jesam! Jezik mi radi kao pokretna traka u
supermarket na dan isplate penzija. Pitajte koga hoćete. Prvo sam
ga pitala za turnir Gradske lige, da li će pobediti Medvede. Rekao
je: „Očekujem dobre stvari.” To je ličilo na odgovor magične
loptice broj 8, zar ne? Pretpostavljam da je mislio na ono što je
učinio i da je hteo da što pre pobegne. Takve misli upropašćavaju
ćaskanje. Imam pitanje za vas, detektive: zašto se kog đavola
vraćao za FS? Zašto nije zbrisao preko Teksasa u dobri stari
Mehiko?

Detektiv Anderson: Šta je još rekao?
Kišnica: Nije mnogo govorio. Rekao je da će pokušati da
odrema. Sklopio je oči, ali mislim da se samo pretvarao da drema,
da je čkiljio u mene, da je razmišljao da nešto pokuša. Volela bih da
jeste. Eh, da sam znala što je uradio. Izvukla bih ga iz taksija i

rastrgla na licu mesta. Ne lažem.
Detektiv Anderson: I šta je bilo kad ste stigli do stanice

Amtraka?
Kišnica: Zaustavila sam se u prostoru predviđenom za taksije.

Istresao je tri novčanice od dvadeset dolara na prednje sedište.
Htela sam da mu kažem da pozdravi ženu, ali je on već otišao. Da li
je ušao u Džentlmen da bi se presvukao u muškom toaletu? Zato
što je imao krvavu odeću na sebi?

Detektiv Anderson: Poređaću fotografije šestorice ljudi ispred
vas, gospođo Kišnice. Sve izgledaju slično, stoga samo po...

Kišnica: Ne trudite se. Evo ga ovde. To je Mejtland. Ščepajte ga.
Nadam se da će pružiti otpor pri hapšenju. Tako će uštedeti koji
dolar poreskim obveznicima.

15

Marsi Mejtland je u višim razredima osnovne ponekad imala noćne
more u kojima bi ušla u učionicu naga. Svi bi se smejali. Glupa Marsi
Gibson jutros je zaboravila da se obuče! Pogledajte, sve joj se vidi!
Onespokojavajući san je u srednjoj ustupio mesto nešto
sofisticiranijem, u kom je dolazila na čas obučena, samo da bi saznala
da mora da uradi najzahtevniji test u životu, za koji se nije pripremila.

Skrenula je u Ulicu Barnum i na Barnum Kort. Ponovo je osetila
užas i bespomoćnost, verne pratioce tih snova. Ovog puta neće je
preplaviti slatko olakšanje, niti će promrmljati hvala bogu kad se
probudi. Na prilaznom putu ispred njene kuće bio je policijski
automobil, blizanac onog koji je odvezao Terija do policijske stanice.
Iza njega je bio kamionet bez prozora, na kom je velikim plavim
slovima pisalo DRŽAVNA POLICIJA MOBILNA KRIMINALISTIČKA
JEDINICA. Iza njega su bila dvoja patrolna kola drumske policije Ohaja,
sa uključenim svetlima. Četvorica krupnih policajaca, s kaubojskim
šeširima, izgledala su viša od dva metra. Stajali su na pločniku,
raširenih nogu (kao da ih ne sastavljaju zbog prevelikih jajca, pomislila
je). Te stvari su bile loše, ali ni izbliza koliko znatiželjni susedi na
travnjacima. Da li su znali zašto je policija opsela lepo održavani dom
Mejtlandovih u rančerskom stilu? Pretpostavljala je da većina zna -

prokletstvo mobilnih telefona - i da će reći ostalima.
Jedan policajac je izašao na ulicu i podigao ruku. Zaustavila se i

spustila prozor.
„Jeste li vi Marsija Mejtland, gospođo?”
„Jesam. Ne mogu da uđem u garažu zbog vaših vozila na prilaznom

putu.”
„Parkirajte se na ulici”, rekao je i pokazao na mesto iza patrolnih

kola.
Marsi je poželela da se ispruži kroz otvoreni prozor, da mu se unese

u lice i vrisne: To je MOJ prilazni put! MOJA garaža! Sklanjajte mi se
sputa!

Umesto toga parkirala se i izašla. Morala je da piški, i to brzo.
Verovatno joj se pripiškilo još kad je videla kako pandur stavlja lisice
Teriju. Tek sad je postala svesna telesne potrebe.

Drugi pandur je nešto govorio u mikrofon na ramenu. Ova noć
poprimila je zlokobni, nadrealni karakter. Taj osećaj dostigao je
vrhunac kad se iza kuće pojavila veoma trudna žena u haljini bez
rukava s cvetnim motivima i voki-tokijem u ruci. Preprečila je preko
njihovog travnjaka. Kretala se pačjim hodom - tako sličnom geganju -
karakterističnim za sve žene duboko zašle u poslednje tromesečje.
Prilazila je Marsi, bez osmeha na licu. Oko vrata joj je visila
plastificirana legitimacija. Značka policije Flint Sitija krasila joj je
haljinu, pored goleme dojke.

„Gospođice Mejtland? Ja sam detektivka Betsi Rigins.”
Pružila je ruku, koju Marsi nije stisnula. Policajac državne policije
stajao je pored njih. Širiti na rukavima košulje upućivali su na zaključak
da je vođa kvarteta. Držao je komad papira. „Gospođo Mejtland. Ja sam
poručnik Junel Sablo. Imamo nalog za pretres vaše kuće. Ovlašćeni smo
da odnesemo bilo koji predmet koji je pripadao vašem suprugu,
Terensu Džonu Mejtlandu.”
Istrgla mu je papir. Na vrhu je goticom pisalo NALOG ZA PRETRES.
Sledio je niz pravničkih brbljarija. Na dnu je bio potpis koji je pogrešno
pročitala kao sudija Krejter. Zar taj nije davno nestao? Pomislila je.
Treptanjem je odagnala vlagu iz očiju - znoj ili suze - i videla da se
sudija zove Karter, a ne Krejter. Na nalogu je bio današnji datum.
Potpisan je pre manje od šest sati.
Okrenula ga je, namrštila se i progovorila: „Ovde nema nikakvog
spiska. Znači li to da možete da uzmete i njegov donji veš, ako vam se
prohte?”

Betsi Rigins je znala da će odneti sav donji veš koji nađu u korpi za
pranje. Rekla je: „To je naše diskreciono pravo, gospođo Mejtland.”

„Vaše diskreciono pravo? Vaše pravo? Šta je ovo, nacistička
Nemačka?”

Riginsova je nastavila: „Istražujemo najgnusnije ubistvo koje se
desi lo u ovoj državi u mojih dvadeset godina policijskog staža.
Odnećemo sve što nam bude potrebno. Izašli smo vam u susret time
što smo sačekali da se vratite...”

„Dođavola s vašim izlaženjem u susret. Šta biste uradili da sam se
kasnije vratila? Da li biste provalili u kuću?”

Riginsovoj je bilo neprijatno - ne toliko zbog pitanja, pomislila je
Marsi, koliko zbog putnika kog je nosila okolo, ove vrele julske večeri,
umesto da sedi kod kuće, u klimatizovanom okruženju, s nogama na
tabureu ili kauču. Marsi nije marila za nju. Glava ju je bolela, a bešika
pulsirala. Oči su joj bile pune suza.

„Pribegli bismo tome samo u krajnjem slučaju”, reče policajac sa
širitima. „Imali bismo pravo na to, na osnovu naloga koji sam vam
upravo pokazao.”

„Pustite nas unutra, gospođo Mejtland”, reče Rigins. „Što pre
počnemo, pre ćemo završiti.”

„Hej, momci”, reče neko od policajaca. „Evo lešinara.”
Marsi se okrenula. Televizijski kombi pojavio se iza ugla. Satelitska
antena mirovala je na krovu. Iza njega je bio džip s KYO nalepnicom na
haubi. Još jedan televizijski kombi pojavio se iza džipa.
„Predlažem da svi uđemo u kuću”, reče Rigins. Zvučala je gotovo
saosećajno. „Ne biste želeli da se zateknete na pločniku kad stignu.”
Marsi je kapitulirala, s mišlju da je ovo samo prva u nizu predaja.
Odreći će se privatnosti, dostojanstva, sigurnosti njene dece i supruga?
Hoće li morati da se odrekne Terija? Ni u kom slučaju. Optužba protiv
njega je bezumna. S jednakim pravom mogli su da ga optuže za
kidnapovanje bebe Lindbergovih.
„U redu. Ali neću razgovarati s vama, stoga ne pokušavajte da me
ispitujete. I neću vam predati moj telefon. Moj advokat mi je tako
rekao.”
„To je u redu.” Rigins je uhvatila za ruku, iako je - s obzirom na
veličinu - Marsi trebalo da uhvati nju, kako bi bila sigurna da se neće
spotaći i pasti na ogromni stomak.
Džip sa oznakom KYO - „Ki-Jo”, kako su se predstavljali - zaustavio
se nasred ulice. Reporterka, lepa plavuša, tako brzo se iskrcala iz vozila

da joj se haljina povukla sve do pojasa. Policajcima to nije promaklo.
„Gospođo Mejtland! Gospođo Mejtland, samo nekoliko pitanja!”
Marsi nije mogla da se seti je li ponela torbicu kad je izašla iz kola.

Bila joj je na ramenu. Hitro je izvukla ključ od kuće iz džepa sa strane.
Problemi su se javili kad je pokušala da ga gurne u bravu. Ruka joj je
previše drhtala. Riginsova nije dirala ključ, već ju je uhvatila za ruku da
bi je umirila. Nekako je kliznuo u ključaonicu.

Lepa plavuša oglasila se iza njenih leđa: „Je li istina da je vaš suprug
uhapšen zbog ubistva Frenka Patersona, gospođo Mejtland?”

„Odstupite”, reče policajac. „Ne silazite s pločnika.”
„Gospođo Mejtland!”
Ušle su u kuću. To je bilo dobro, iako je bila u društvu trudne
detektivke, ali je kuća izgledala drugačije. Znala je da više nikad neće
izgledati isto. Pomislila je na ženu koja je otišla odavde s nasmejanim i
uzbuđenim kćerkama. Učinilo joj se da razmišlja o mrtvoj ženi koju je
volela.
Noge su je izdale. Sručila se na klupu u hodniku, na kojoj su
devojčice zimi sedele dok su obuvale čizme. Teri bi ponekad seo na nju
(baš kao večeras) da bi još jednom pogledao sastav pre nego što krene
na igralište. Betsi Rigins sela je pored nje, s uzdahom olakšanja. Trljala
se mesnatim desnim bokom po Marsinom posnijem levom. Državni
policajac sa širitima, Sablo, i još dvojica prošli su pored njih, ne
pogledavši ih. Navlačili su debele plave plastične rukavice. Već su imali
slične navlake na čizmama. Marsi je pretpostavljala da je četvrti ostao
napolju da bi obuzdavao gomilu, koja se skupila ispred njihove kuće na
inače snenom Barnum Kortu.
„Moram da piškim”, rekla je Riginsovoj.
„Baš kao i ja”, reče Rigins. „Poručniče Sablo! Mogu li da
porazgovaram s vama?”
Širitlija je došao do njih. Ostala dvojica ušla su u kuhinju. Polovina
đavoljeg kolača u frižideru bila je najsumnjivija stvar koju su našli u
njoj.
Rigins je pitala Marsi: „Imate li kupatilo u prizemlju?”
„Da. Do njega se stiže iz ostave. Teri ga je dogradio prošle godine.”
„Hm-hmm. Poručniče, dame moraju da piške. To znači da ćete tamo
početi. Požurite, molim vas.” Obratila se Marsi. „Mogu li da vas nešto
pitam dok čekamo?”
„Ne možete.”
Riginsova je nastavila. „Jeste li u poslednjih nekoliko nedelja

primetili nešto čudno u muževljevom ponašanju?”
Marsi se turobno nasmejala. „Mislite da li se spremao da počini

ubistvo? Da li se šetkao okolo, trljajući ruke, žvalaveći i mrmljajući u
bradu? Da li vam je trudnoća udarila u mozak, detektivko?”

„Protumačiću to kao negativan odgovor.”
„Svaka čast. Hoćete li prestati da me gnjavite!”
Riginsova se zavalila i ukrstila prste na stomaku. Marsi je jedva
čekala da se olakša. Setila se onog što je Gavin Frik rekao prošle
nedelje, posle treninga: Gde je Teri u poslednje vreme? Neprekidno je
odsutan. Kao da se bori s gripom, ili tako nešto.
„Gospođo Mejtland?”
„Šta je bilo?”
„Izgledate zamišljeno.”
„Imate pravo. Mislila sam kako mi je veoma neprijatno dok sedim
pored vas na ovoj klupi. Imam osećaj da sedim pored rerne koja ume
da diše.”
Obrazi Betsi Rigins još više su se zarumeneli. Marsi se užasnula
vlastitih red - od njihove okrutnosti. Ali joj je bilo drago što je zadala
udarac koji je pogodio metu.
Riginsova je prestala sa zapitkivanjem.
Sablo se vratio nakon čitave večnosti. Nosio je providnu plastičnu
kesu s pilulama iz ormarića iz kupatila u prizemlju (uglavnom lekoviti
preparati koji se kupuju bez recepta; pravi lekovi bih su u dva kupatila
na spratu) i tubu Terijeve masti za hemoroide. „Sve je čisto”, rekao je.
„Idite prvi”, reče Rigins.
Marsi bi se u drugačijim okolnostima još malo pritrpela i dala
prvenstvo trudnici. Ušla je u kupatilo, zatvorila vrata i videla da je
poklopac vodokotlića iskrivljen. Tražili su bog te pita šta u njemu -
najverovatnije drogu. Mokrila je oborene glave, s licem zarivenim u
šake, da ne bi gledala nered u prostoriji. Da li da dovede decu ovamo
večeras? Da li da ih provede kroz špalir televizijskih reflektora, koji će
do tada biti montirani i uključeni? Ali gde će spavati, ako ne ovde? U
hotelu? Da li će ih oni (lešinari, kako ih je policajac nazvao) i tamo
pronaći? Naravno da hoće.
Na Betsi Rigins je došao red kad se Marsi konačno olakšala i
šmugnula u trpezariju. Nije htela da deli klupu u hodniku s trudnom
policajkom. Policajci su trkeljisali Terijev sto - zapravo su ga silovali.
Povadili su sve fioke. Najveći deo njihovog sadržaja bio je na podu. Već
su mu razmontirali kompjuter i obeležili komponente žutim

nalepnicama, kao da će ih prodati.
Pomislila je: Pobeda Zlatnih zmajeva i put u finale do pre sat

vremena bili su mi najvažnije stvari u životu.
Betsi Rigins se vratila. „Sad je mnogo bolje”, rekla je i sela za

trpezarijski sto. „Boljitak će potrajati čitavih petnaest minuta.”
Marsi je otvorila usta da kaže Nadam se da će ti beba umreti.
Umesto toga je rekla: „Lepo je čuti da je nekom bolje. Makar i na

petnaest minuta.”

16

Svedočenje gospodina Kloda Boltona (13. jul 16.30; ispitivanje vodio
detektiv Ralf Anderson)

Detektiv Anderson: Pa, Klode, sigurno je prijatno što si ovde, ali ne
zato što si u nevolji. Prijatno i osvežavajuće.

Bolton: Da znate da jeste. I vozio sam se na prednjem sedištu
policijskog automobila, umesto na zadnjem. Sto četrdeset na sat
najvećim delom puta od Kep Sitija. Dobio sam rotaciju, sirene,
čitav paket. Imate pravo. Bilo je prijatno.

Detektiv Anderson: Šta ste radili u Kepu?
Bolton: Razgledao sam znamenitosti. Zašto da ne. Imao sam
nekoliko slobodnih večeri. Zakon to ne zabranjuje, je l’ tako?
Detektiv Anderson: Razgledali ste ih u društvu Karle Džepeson,
koja nastupa pod imenom Piksi Drimbout.
Bolton: Trebalo bi da znate, pošto se dovezla sa mnom. I njoj je
vožnja policijskim automobilom prijala. Kaže da je mnogo bolja od
putovanja autobusom.
Detektiv Anderson: Što se znamenitosti tiče, većina je bila u
sobi 509 Motela Vestern Vista, na Putu 40?
Bolton: O, nismo sve vreme bili u njoj. Dva puta smo otišli do
Bonance na večeru. Tamo nude dobar obrok za male pare. Karla je
htela da ode do tržnog centra. Proveli smo neko vreme u njemu:
Imaju zid za penjanje. Razvalio sam ga.
Detektiv Anderson: Kladio bih se da jeste. Jeste li znali za
ubistvo dečaka u Flint Sitiju?

Bolton: Možda sam video nešto na vestima. Slušajte, ne mislite
valjda da imam neke veze s tim, zar ne?

Detektiv Anderson: Ne, ali možda imate podatke o osobi koja
je to učinila.

Bolton: Kako bih ja...
Detektiv Anderson: Radite kao izbacivač u Džentlmenu. Je li to
tačno?
Bolton: Pripadam osoblju zaduženom za bezbednost. Ne
koristimo izraz izbacivač. Džentlmen je lokal visoke klase.
Detektiv Anderson: Nećemo raspravljati o tome. Rečeno mi je
da ste radili u utorak uveče. I da niste napuštali FS do srede po
podne.
Bolton: Da li vam je Toni Ros rekao da smo Karla i ja otišli u
Kep Siti?
Detektiv Anderson: Da.
Bolton: Dobili smo popust u tom motelu zato što pripada
Tonijevom ujaku. I Toni je radio u utorak uveče. Tada sam ga
zamolio da pozove ujku. Toni i ja smo dobri. Bili smo na vratima
od četiri do osam. A zatim u parteru od osam do ponoći. Mislim na
prostor ispred bine, u kom sede džentlmeni.
Detektiv Anderson: Gospodin Ros nam je takođe rekao da ste
oko pola osam videli nekog poznatog.
Bolton: O, mislite na Trenera T. Hej, ne mislite valjda da je on
ubio to dete, zar ne? Zato što je Trener T. prav kao strela. Trenirao
je Tonijeve nećake u Pop Vorneru i Ligi petlića. Bio sam
iznenađen, ali ne i šokiran, kad sam ga video u našem lokalu.
Nikad ne biste pogodili koga sve viđamo u parteru - bankare,
advokate, čak i nekoliko sveštenika. Za nas važi isto što i za Vegas:
Ono što se desi u Džentlmenu, ostaje u...
Detektiv Anderson: Hm-hmm, siguran sam da ste diskretni kao
sveštenici u ispovedaonici.
Bolton: Šalite se na račun toga koliko god hoćete. Moramo da
budemo ako želimo da nam se mušterije vrate.
Detektiv Anderson: Važno je da ovo preciziramo, Klode, kad
kažete Trener T., vi govorite o Teriju Mejtlandu.
Bolton: Naravno.
Detektiv Anderson: Opišite mi susret s njim.
Bolton: Ne provodimo sve vreme u parteru. Posao je složeniji
od toga. Najveći deo vremena smo tamo. Šetamo, staramo se da

nijedna mušterija ne spusti ruke na devojke i sprečavamo tuče u
začetku - momci znaju da budu agresivni kad se raskomote.
Moramo da vodimo računa o tome. Ali nevolje ne nastaju samo u
parteru. On je samo najverovatnije mesto za to. Jedan od nas tamo
stalno dežura. Drugi ide okolo - proverava bar, nišu s nekoliko
video-igrica i bilijarskim stolom na žetone, separe za privatni ples
i, naravno, muški toalet, u kom se najčešće prodaje droga.
Pokušavamo da pronađemo i izbacimo dilere.

Detektiv Anderson: Tako govori čovek koji je hapšen zbog
posedovanja i posedovanja s namerom da proda.

Bolton: Uz dužno poštovanje, gospodine, ali to je zaista zlobna
primedba. Čist sam već šest godina. Idem na AKT i sve ostalo.
Hoćete li uzorak mokraće? Rado ću vam izaći u susret.

Detektiv Anderson: To neće biti neophodno. I čestitam vam na
trezvenosti. Znači, šetali ste se okolo, oko pola devet...

Bolton: Tako je. Proverio sam bar i krenuo niz hodnik da bacim
pogled u muški toalet. Tamo sam video Trenera T. Upravo je
spustio slušalicu. Tamo su dva telefona, ali samo jedan radi. Bio
je...

Detektiv Anderson: Klode? Ućutali ste se.
Bolton: Samo razmišljam. Prisećam se. Izgledao je malčice
čudno. Kao da je ošamućen. Zaista mislite da je ubio to dete?
Mislio sam da je takav zbog prve posete lokalu u kom devojke
skidaju odeću. Na neke tipove to tako utiče, otupljuje ih. Ili je bio
naduvan. Rekao sam: „Zdravo, Treneru. Kakav tim imate ove
sezone?” Pogledao me je kao da me vidi prvi put u životu, iako sam
bio na gotovo svim Pop Vornerovim utakmicama u kojima su
igrali Stivi i Stenli. Govorio sam im kako da istrče dvostruki obrt,
što on nikad nije radio, zato što misli da je to previše složeno za
decu. Ako mogu da nauče deljenje, mogu da nauče i taj trik, zar ne?
Detektiv Anderson: Jeste li sigurni da je to bio Terens
Mejtland?
Bolton: O bože, jesam. Rekao je da je tim dobar i da je svratio
samo da bi pozvao taksi, kao da govori supruzi da kupuje Plejboj,
pronađen u kupatilu, samo zbog kvalitetnih članaka. Prihvatio sam
to. U Džentlmenu je mušterija uvek u pravu, dok god ne pokuša da
napuni šaku sisom. Rekao sam mu da taksi možda već čeka ispred
bara. Rekao mi je da mu je dispečer to sugerisao. Zahvalio se i
otišao.

Detektiv Anderson: Šta je imao na sebi?
Bolton: Žutu košulju, farmerke i kopču na kaišu u obliku
konjske glave. Elegantne patike. Sećam ih se, zato što su izgledale
prilično skupo.
Detektiv Anderson: Jeste li ga samo vi videli u klubu?
Bolton: Ne. Video sam kako ga je nekoliko tipova pozdravilo
kad je pošao ka izlazu. Ne znam ko su. Teško ćete ih pronaći, zato
što ljudi obično ne žele da priznaju da vole da posećuju mesta
poput Dženta. To je činjenica. Nisam se iznenadio što su ga
prepoznali, zato što je Teri slavna ličnost u ovim krajevima. Pre
nekoliko godina dobio je neku nagradu. Čitao sam to u novinama.
Možete ovo mesto zvati Flint Siti koliko god hoćete, ali je ono
samo varošica u kojoj se svi znaju, makar iz viđenja. I svi koji
imaju sinove nastanjene sportu poznaju Trenera T. s bejzbola ili
fudbala.
Detektiv Anderson: Hvala vam, Klode. Ovo je bilo korisno.
Bolton: Sećam se još jedne stvari. Nije značajna, ali je malčice
jeziva, ako je zaista on ubio dečaka.
Detektiv Anderson: Samo nastavite.
Bolton: To je jedna od onih stvari koje se jednostavno dese, bez
ičije krivice. Izlazio je iz bara da bi potražio taksi, je l’ tako? Pružio
sam ruku i rekao: „Želim da vam zahvalim za sve što ste učinili za
Tonijeve nećake, Treneru. Oni su dobri, ali malo nemirni dečaci.
Možda su takvi zato što im se roditelji razvode. Omogućili ste im
da nešto rade, umesto da prave rusvaj po gradu.” Mislim da sam
ga iznenadio, zato što se blago trznuo unazad pre nego što se
rukovao sa mnom. Imao je dobar, snažan stisak i... vidite li ovu
malu posekotinu na gornjem delu šake? Posekao me je noktom
malog prsta, dok smo se rukovali. Uglavnom je zacelila, i nije bila
ozbiljna, ali me je na sekundu ili dve vratila u narkomanske dane.
Detektiv Anderson: Kako to?
Bolton: Neki tipovi - uglavnom Anđeli pakla i Đavolovi učenici -
puštali su nokat na malom prstu. Kod nekih su bili dugački kao
kod kineskih careva. Neki motoristi ukrašavali su ih nalepnicama,
devojkama i sličnim stvarima. Zvali su ga kokainskim noktom.

17

Posle hapšenja na bejzbol stadionu Ralf nije mogao da zaigra na kartu
dobrog i lošeg policajca. Stajao je naslonjen na zid sobe za saslušanja,
gledajući ispred sebe. Očekivao je još jedan optužujući pogled, ali ga je
Teri samo načas bezizražajno odmerio, pre nego što je usmerio pažnju
na Bila Samjuelsa, koji je seo u jednu od tri stolice na drugoj strani
stola.

Ralf je proučavao Samjuelsa. Bilo mu je sve jasnije kako se tako brzo
uspeo hijerarhijskom lestvicom. Okružni tužilac izgledao je suviše
mlado za svoj posao, dok su stajali s druge strane jednosmernog
ogledala. Pri suočenju sa silovateljem i ubicom Frenkija Patersona
izgledao je još mlađe, kao stažista koji je (verovatno nekom zabunom)
završio u sobi za saslušanje sa krupnim zločincem. Čak je i mali Alfalfin
čuperak na potiljku odgovarao ulozi koju je vešto igrao: neiskusnog
mladića, kome je jako drago što je na ovakvom mestu. Možete mi reći
sve, poručivale su njegove široke, ljubopitljive oči, zato što ću vam
verovati. Ovo mi je prvi put da igram u s krupnim igračima, i ne mogu
bolje od ovog.

„Zdravo, gospodine Mejtlande”, reče Samjuels. „Radim u kancelariji
okružnog tužioca.”

Dobar početak, pomislio je Ralf. Ti si okružni tužilac.
„Gubite vreme”, reče Teri. „Neću govoriti s vama pre dolaska mog
advokata. Mogu vam reći da vidim veliko suđenje zbog neosnovanog
hapšenja u vašoj budućnosti.”
„Shvatam da ste uznemireni. Na vašem mestu bi svako bio. Možda
možemo da završimo čitavu priču ovde i sada. Recite mi gde ste bili
kad je mali Paterson ubijen. To se desilo prošlog utorka, posle podne.
Ako ste bili na nekom drugom mestu...”
„Bio sam”, reče Teri, „ali ću o tome prvo razgovarati s mojim
advokatom. Zove se Hauard Gold. Želim da nasamo razgovaram s njim
kad dođe. Pretpostavljam da imam pravo na to? Pošto se smatram
nevinim dok se ne dokaže da sam kriv?”
Brzo se oporavio, pomislio je Ralf. Ni iskusni kriminalac ne bi mogao
bolje.
„Svakako da imate pravo na to”, reče Samjuels. „Ali, ako ništa niste
učinili...”
„Ne pokušavajte, gospodine Samjuelse. Niste me doveli ovamo zato
što ste fin momak.”
„U stvari, jesam”, iskreno će Samjuels. „Jednako sam zainteresovan

za otklanjanje greške kao i vi, ako je do nje došlo.”
„Kosa vam štrči pozadi”, reče Teri. „Mogli bismo nešto da uradimo

povodom toga. Ličite na Alfalfu, iz serije koju sam gledao u detinjstvu.”
Ralf je odoleo porivu da se nasmeje, ali mu se ugao usana izdajnički

trznuo.
Samjuels je počeo da gubi tlo pod nogama. Podigao je ruku da bi

ukrotio neposlušni čuperak. Poravnao se i odmah podigao.
„Jeste li sigurni da ne želite da ovo razjasnite?” Samjuels se nagnuo

napred. Iskreni izraz tužiočevog lica govorio je da Teri pravi veliku
grešku.

„Siguran sam”, reče Teri. „Kao što sam siguran za parnicu. Mislim
da nema para dovoljnih da nadoknade štetu koju ste mi vi, siroti
kučkini sinovi večeras pričinili - ne samo meni već i mojoj supruzi i
devojčicama - ali sam nameran da isteram tu stvar do kraja.”

Samjuels je još neko vreme ostao u istom položaju - nagnuo se
napred, s nevinim pogledom punim nade - i ustao. Nevini pogled je
nestao. „U redu. Dobro. Porazgovaraćete s vašim advokatom,
gospodine Mejtlande, to je vaše pravo. Neće biti ni audio ni video
snimaka. Navući ćemo zavese. Možda bismo mogli da večeras
raščistimo stvar, ako budete brzi. Imam rezervisan termin za golf, rano
ujutru.”

Činilo se da ga Teri nije dobro čuo. „Za golf?”
„Golf. To je igra u kojoj pokušavate da ubacite lopticu u rupu. Ne
igram je jako dobro, ali sam veoma dobar u ovoj igri, gospodine
Mejtlande. I kao što će vam cenjeni gospodin Gold reći, možemo da vas
zadržimo četrdeset osam časova, a da ne podignemo optužnicu protiv
vas. Nećemo vas držati toliko dugo. Izvešćemo vas pred sudiju, čilog i
bodrog, u ponedeljak rano ujutro, ako ovo razjasnimo. Vaše hapšenje
odjeknuće širom države. Izazvače dosta medijske pažnje. Siguran sam
da će vas fotografi snimiti s dobre strane.”
Samjuels je gotovo potrčao ka vratima kad je izrecitovao ono što je
smatrao završnom rečju (Ralf je mislio da ga Terijev komentar o
čuperku još peče). Teri je rekao: „Zdravo, Ralfe”, pre nego što je
Samjuels stigao da otvori vrata.
Ralf se okrenuo. Teri je izgledao pribrano, što je bilo izuzetno
postignuće u ovim okolnostima. A možda i nije. Zaista, hladne
sociopate ponekad pronađu takvu mirnoću posle prvobitnog šoka i
teraju još dugo. Ralf se susretao s njima.
„Neću govoriti o tome dok Haui ne dođe, ali želim da ti nešto

kažem.”
„Samo napred.” To je bio Samjuels. Pokušavao je da ne zvuči

previše nestrpljivo, ali mu se lice smrklo nakon onog što je Teri
izgovorio.

„Derek je bio najbolji banter2 kog sam ikad imao.”
„O, ne”, reče Ralf. Čuo je kako mu glas treperi od besa. Zaličio je na
vibrato. „Ne kreći tim putem. Ne želim da čujem ime svog sina iz tvojih
usta. Večeras ili ikada.”
Teri je klimnuo. „Razumem te zato što nisam hteo da budem
uhapšen ispred moje supruge i kćeri i hiljadu drugih ljudi, među kojima
je bilo mnogo komšija. Pusti priču o onom što ne želiš da čuješ. Slušaj
me makar jedan minut. Mislim da mi to duguješ, zato što si mi uradio
tako gadnu stvar.”
Ralf je otvorio vrata, ali ga je Samjuels uhvatio za ruku, odmahnuo
glavom i podigao pogled ka kameri u uglu, s malim crvenim svetlom.
Ralf je zatvorio vrata. Okrenuo se ka Teriju i prekrstio ruke na grudima.
Nešto mu je govorilo da će Terijevo vraćanje milog za drago zbog
javnog hapšenja boleti, ali je znao da Samjuels ima pravo. Uvek je bolje
da osumnjičeni govori, nego da ćuti do dolaska advokata. Zato što
jedna stvar obično vodi ka drugoj.
Teri je rekao: „Derek nije imao više od metar četrdeset pet do
metar i po u Ligi petlića. Odonda smo se videli. U stvari, pokušao sam
da ga nagovorim da prošle godine zaigra za Siti. U međuvremenu je
porastao još trinaest centimetara. Kladio bih se da će biti viši od tebe
kad završi srednju.”
Ralf je čekao.
„Bio je zelembać, ali se nikad nije bojao u prostoru za udarača.
Mnogo njih se boji, ali Derek bi stao pred dečacima koji su zamahivali i
bacali lopticu ne znajući gde ide. Udarila ga je nekoliko puta, ali se
nikad nije predavao.”
To je bila istina. Ralf je viđao modrice kad bi D. skinuo dres posle
nekih utakmica: na guzi, na butini, na ruci, na ramenu. Jednom je imao
savršeno crni i plavi krug na korenu vrata. Dženet je ludela zbog tih
povreda. Šlem koji je Derek nosio nije mogao da je uteši; zgrabila bi
Ralfa za ruku toliko jako da je pretila opasnost da će ga raskrvariti, kad
god bi D. stupio u prostor za udarača. Plašila se da će dečak pasti u
komu kad ga lopta udari između očiju. Ralf ju je uveravao da se to neće
desiti, ali mu je bilo drago, gotovo koliko i njoj kad je Derek shvatio da
više voli tenis. Teniske lopte su mekše.