Autsajder - Stephen King

Ali nije hteo da ponovo kaže nebitna stvar. Ta reč mu se sve manje
dopadala.

„Verovatno nije mnogo bitno, ali je to još jedan primer onog što
moja žena zove podudarnost. I Teri je dobio sličnu posekotinu kad je
posećivao oca, u bolnici za demenciju u Dejtonu.” Ralf mu je brzo
ispričao kako se bolničar okliznuo i uhvatio za Terija, posekavši ga.

Jun je razmislio o tome i slegnuo ramenima. „Mislim da je to čista
slučajnost, ese. I zaista moram da krenem, ako ne želim da izazovem
Gabrijelin gnev. Ali nešto si prevideo, a ne mislim na tragove guma.
Tvoj ortak Bolton je to čak pomenuo. Vrati se gore i pronađi to.”

Ali Ralf nije morao. Bilo je pred njim. „Pantalone, gaćice, čarape i
patike... ali nema košulje.”

„Tako je”, reče Jun. „Bila mu je omiljena, ili nije imao rezervnu u
ambaru.”

2

Na pola puta do Flint Sitija Ralf je konačno shvatio zašto mu se traka
grudnjaka stalno motala po glavi.

Zaustavio se na prostranom parkiralištu ispred Bajronsovog
skladišta pića. Pozvao je Juna. Poziv je prosleđen na govornu poštu.
Prekinuo je vezu, ne ostavivši poruku. Jun se već silno potrudio,
zaslužio je slobodan vikend. Ralf je imao vremena da razmisli. Odlučio
je da ovu podudarnost neće podeliti ni sa kim, izuzev možda sa
suprugom.

Traka grudnjaka nije bila jedina jarkožuta stvar koju je opazio u
trenucima hiperbudnosti, koji su prethodili Terijevoj pogibiji; bila je
samo simbol za nešto što je bilo deo veće galerije grotesknih prizora,
nešto što je Oli Paterson potisnuo u drugi plan, kad je nekoliko sekundi
kasnije potegao revolver iz džaka za novine. Nije ni čudo što je
zaboravio na to.

Čovek sa strašnim opekotinama na licu i istetoviranim šakama
nosio je žutu maramu na glavi. Verovatno da bi prikrio ožiljke. Ali da li
je to bila marama? Da li je to moglo biti nešto drugo? Možda ona
košulja, koju je Teri nosio na železničkoj stanici?

Preterujem, pomislio je, a možda i jeste... izuzev što mu je podsvest

(one misli u pozadini misli) to sve vreme dovikivala.
Sklopio je oči i pokušao da prizove ono što je video u poslednjih

nekoliko sekundi Terijevog života. Ružni osmeh plave voditeljke, dok je
gledala krv na prstima. Parolu s injekcijom i natpisom UZMI SVOJ LEK
MEJTLANDE. Dečaka sa zečjom usnom. Ženu koja se naginje da bi
pokazala srednji prst Marsi. I čoveka s opekotinama koji je izgledao kao
da je bog džinovskom gumicom izbrisao većinu njegovih crta,
ostavljajući samo nabore, sirovu ružičastu kožu i rupe na mestu na
kom je bio nos, pre nego što je vatra istetovirala njegovo lice, mnogo
grđim tetovažama od onih na šakama. Ono što je Ralf video u blesku
sećanja nije bila marama, već nešto mnogo veće, nešto što je visilo sve
do ramena kao pokrivka.

Da, to bi mogla biti košulja... ali da li je to bila ona koju je Teri nosio
na snimku nadzorne kamere? Može li potvrditi tu sumnju?

Mislio je da postoji način, ali će morati da regrutuje Džini, koja je
bila mnogo sposobnija s kompjuterima od njega. Takođe, možda je
kucnuo čas da prestane da misli o Hauardu Goldu i Aleku Peliju kao o
neprijateljima. Možda smo svi na istoj strani, rekao je Peli sinoć, dok su
stajali na stepenicama Mejtlandovih. To je možda tačno. Ili bi moglo
biti.

Nastavio je put kući. Nije se obazirao na ograničenje brzine.

3

Ralf je sedeo za kuhinjskim stolom, u društvu supruge. Njen laptop je
bio ispred njih. U Kep Sitiju su radile četiri glavne televizijske stanice,
za svaku nacionalnu mrežu po jedna i Kanal 81, javna televizija s
lokalnim vestima, prenosima sednica gradske vlade i raznovrsnim
komunalnim zbivanjima (kao što je govor Harlana Kobena, kad se Teri
pojavio kao gostujuća zvezda). Sve pomenute stanice imale su svoje
ekipe pred sudnicom. Poslale su ih da zabeleže Terijev izlazak pred
sudiju. I svih pet je snimilo pucnjavu. U tim materijalima bilo je prizora
iz gomile. Sve kamere su se posle pucnjave okrenule ka Teriju - krv mu
se slivala po licu, dok je pokušavao da odgurne suprugu s linije vatre.
Pao je na pločnik, pogođen smrtonosnim tanetom. Snimak CBS-a se
zabeleo pre nego što se to desilo, zbog kamere pogođene Ralfovim

metkom. Raspala se i oslepela kamermana na jedno oko.
Dženet se okrenula prema njemu, nakon što su dva puta pogledali

isti snimak. Usne su joj bile čvrsto stisnute. Ništa nije rekla. Nije
morala.

„Ponovo pusti snimak Kanala 81”, reče Ralf. „Njihova kamera
prestala je da snima kad je pucnjava počela, ali imaju najpreglednije
snimke gomile.”

„Ralfe.” Dodirnula ga je po ramenu. „Jesi li do...”
„Dobro sam. Zaista sam dobro.” Nije bio. Imao je osećaj da se svet
nagnuo i da će uskoro kliznuti preko ivice. „Pusti ga još jednom, molim
te. I isključi ton. Govor novinara odvlači mi pažnju.”
Poslušala ga je. Ljudi su mahali parolama. Bezglasno su vikali.
Otvarali su i zatvarali usta kao da su ribe izvađene iz vode. Kamera je u
jednom trenutku brzo prešla preko gomile, samo da bi se naglo
spustila. Zakasnila je da uslika čoveka koji je pljunuo Terija u lice, ali je
stigla da snimi kako Ralf sapliće smutljivca, na način koji je ličio na
neisprovocirani napad. Gledao je kako Teri pomaže pljuvaču da ustane
(Ovo liči na prizor iz jebene Biblije. Setio se onog što je tad pomislio).
Kamera se zatim upravila na gomilu. Video je dva sudska poslužitelja -
zdepastog i mršavog - koji su se upinjali da očiste stepenište od
svetine. Video je plavu voditeljku Kanala 7. Ustajala je s pločnika. S
nevericom je posmatrala krv na prstima. Video je Olija Patersona sa
džakom za novine i čupercima crvene kose ispod pletene kape,
nekoliko sekundi pre nego što će postati zvezda predstave. Video je
dečaka sa zečjom usnom i kamermana Kanala 81 koji se trudio da
snimi lice Frenka Patersona na dečakovoj majici, pre nego što nastavi
dalje...
„Stani”, rekao je. „Zamrzni sliku, zamrzni je na ovom mestu.”
Džini ga je poslušala. Pogledali su fotografiju - blago zamućenu
naglim pokretom kamere, izvedenim da bi se obuhvatio što širi plan.
Ralf je kucnuo po ekranu. „Vidiš li ovog tipa koji maše kaubojskim
šeširom?”
„Naravno.”
„Čovek s opekotinama stajao je pored njega.”
„U redu”, rekla je... ali neobičnim, nervoznim tonom, koji je Ralf prvi
put čuo iz njenih usta.
„Kunem ti se da je bio tu. Video sam ga. Video sam sve, kao da sam
se uradio LSD-jem, meskalom ili nečim sličnim. Pusti materijale drugih
stanica još jednom. Ovo je najbolji snimak gomile, ali ni onaj Foksovog

dopisništva nije bio loš i...”
„Ne.” Kucnula je dugme za isključivanje i zatvorila laptop. „Čovek

kog si video nije ni na jednom od ovih snimaka, Ralfe. To ti je jasno, baš
kao i meni.”

„Misliš li da sam lud? Je li to u pitanju? Misliš li da imam... znaš...”
„Nervni slom?” Ponovo je spustila ruku na njegovu. Nežno ga je
stisnula. „Naravno da ne. Ako kažeš da si ga video, video si ga. Ako
misliš da je nosio tu košulju da bi se zaštitio od sunca, ih krpu ili ko zna
šta već, onda verovatno jeste. Imao si težak mesec, verovatno najgori u
životu, ali verujem tvom daru zapažanja. Samo što... dosad si morao da
shvatiš...”
Ućutala se. Čekao je. U jednom trenutku je nastavila.
„Ima nečeg vrlo pogrešnog u vezi s ovim. I svako otkriće čini ga
pogrešnijim. Ovo počinje da me plaši. I priča koju ti je Jun ispričao me
plaši. To je u suštini vampirska pripovest, zar ne? Čitala sam Drakulu u
srednjoj. Dobro se sećam da vampiri ne ostavljaju odraz u ogledalu. A
stvar koja se ne odražava u ogledalu verovatno ne može biti viđena u
televizijskom izveštaju.”
„To je ludo. Duhovi, veštice ih vampiri ne pos...”
Tresnula je šakom o sto. Poskočio je zbog zvuka sličnog pucnju.
Gnev joj je sevao iz očiju. „Probudi se, Ralfe! Probudi se i pogledaj ono
što ti je pred nosem! Teri Mejtland je istovremeno bio na dva mesta! Kad
bi samo mogao da prestaneš da tragaš za objašnjenjem i prihvatiš...”
„Ne mogu da to prihvatim, dušo. To se protivi svemu u šta sam
čitavog života verovao. Poludeću ako to prihvatim.”
„Đavola ćeš poludeti. Nisi toliko slab. Ali pokušavam da ti kažem
kako ne moraš da razmišljaš o tome. Teri je mrtav. Možeš da digneš
ruke od svega.”
„A šta će biti ako ako Teri nije ubio Frenkija Patersona? Šta bi to
značilo za Marsi, i za njene devojčice?”
Ustala je, prišla prostoru iznad sudopere i pogledala na zadnje
dvorište. Stisnula je pesnice. „Derek je ponovo zvao. Još želi da se vrati
kući.”
„Šta si mu rekla?”
„Da se strpi do kraja sezone, sredinom sledećeg meseca. Nagovorila
sam ga na to, iako bih volela da ga vidim. I znaš li zašto sam to učinila?”
Okrenula se. „Zato što ne želim da bude u ovom gradu dok ti prčkaš po
tom slučaju. Zato što ću se plašiti kad padne mrak. Pretpostavimo da
imamo posla s nekim natprirodnim stvorenjem, Ralfe? Šta će biti ako

sazna da tragaš za njim?”
Ralf je sklopio ruke oko nje. Drhtala je u njegovom naručju. Pomislio

je: Jedan deo nje stvarno veruje u to.
„Jun mi je ispričao tu priču, ali on veruje da je ubica običan čovek.

Baš kao i ja.”
Progovorila je, s glavom na njegovim grudima. „A zašto čovek s

opekotinama na licu nije ni na jednom od ovih snimaka?”
„Ne znam.”
„Naravno da mi je stalo do Marsi.” Video je da plače kad je podigla

glavu. „A stalo mi je i do njenih devojčica. Stalo mi je do Terija, kad smo
već kod toga... i Patersonovih... ali mi je još više stalo do tebe i Dereka.
Vi ste jedino što imam. Možeš li da digneš ruke od ovoga? Izguraj
odsustvo, doktora za glavu i okreni novu stranu.”

„Ne znam”, rekao je, iako je znao. Samo nije to hteo da kaže Džini
dok je bila u ovakvom stanju. Nije mogao da okrene novu stranu.

Ne još.

4

Te noći sedeo je za izletničkim stolom u zadnjem dvorištu, pušio
tiparilo i zurio u nebo. Nije bilo zvezda, ali je još mogao da vidi mesec
iza oblaka u pokretu. Istina je često baš takva, pomislio je - mutni krug
svetlosti iza oblaka. Ponekad se probije; ponekad se oblaci zgusnu, a
svetlost sasvim nestane.

U nešto nije sumnjao: mršavi, tuberkulozni čovek iz bajke Juna
Sabloa mnogo je uverljiviji kad padne noć. Nije mogao da veruje u
postojanje takvog bića, kao ni u Deda Mraza, ali je mogao da ga zamisli:
tamnoputiju varijantu Slendermena, babaroge američkih tinejdžerki.
Bio bi visok i sumoran u crnom odelu, s licem poput lampe i s torbom
dovoljno velikom da primi malo dete, kolena priljubljenih uz grudi.

Meksički bauk je, po Junovoj priči, produžavao život pijući krv dece
i trljajući se njihovim salom... to možda nije bilo ono što se desilo
malom Patersonu, ali nije bilo daleko od toga. Možda je ubica -
Mejtland, ili nepoznati subjekt s nejasnim otiscima prstiju - verovao da
je vampir, ili neko natprirodno biće? Zar Džefri Damer nije verovao da
ubijanjem beskućnika stvara zombije?

Ništa od tog mudrovanja ne objašnjava zašto čovek s opekotinama
nije na snimcima televizijskih stanica.

Džini ga je pozvala. „Uđi unutra, Ralfe. Pašće kiša. Puši tu smrdljivu
stvar u kuhinji, ako moraš.”

To nije razlog zbog kog želiš da uđem unutra, pomislio je Ralf. Hoćeš
da uđem zato što jedan deo tebe ne može da ne misli kako se Junov čovek s
torbom ne šunja tamo negde, van dosega dvorišnog svetla.

To je naravno bila smešna pomisao, ali je mogao da shvati njenu
nervozu. I on ju je osećao. Šta je rekla? I svako otkriće čini ga
pogrešnijim.

Ušao je unutra, ugasio tiparilo ispod česme i podigao telefon s
punjača. Pozvao je Hauija. Rekao mu je: „Možeš li sutra da dođeš ovamo
s gospodinom Pelijem? Imam gomilu stvari da ti ispričam, a neke su
prilično neverovatne. Dođite na ručak. Kupiću sendviče u Rudiju.”

Haui se smesta složio. Ralf je prekinuo vezu i ugledao Džini na
vratima. Posmatrala ga je sa skrštenim rukama na prsima. „Ne možeš
da digneš ruke?”

„Ne, dušo. Ne mogu. Žao mi je.”
Uzdahnula je. „Hoćeš li se čuvati?”
„Postupaću s najvećom opreznošću.”
„Bolje bi ti bilo, ili ću ja postupati s tobom bez ikakve opreznosti. I
nema potrebe da kupuješ sendviče kod Rudija. Nešto ću spremiti.”

5

Nedelja je bila kišovita. Okupili su se za retko korišćenim trpezarijskim
stolom Andersonovih: Ralf, Džini, Haui i Alek. Jun Sablo je bio kod kuće
u Kep Sitiju. Pridružio im se preko Skajpa na laptopu Hauija Golda.

Ralf ih je prvo ukratko podsetio na ono što su svi znali. Zatim je
predao reč Junu, koji je Hauiju i Aleku predstavio nalaze u ambaru
Elfmanovih.

Haui se oglasio, posle Junovog izlaganja: „Ništa od toga nema
smisla. Ova priča je čitave četiri vremenske zone daleko od bilo kakvog
smisla.”

„Ta osoba je spavala tamo, na tavanu napuštenog ambara?”, Alek je
pitao Juna. „Krio se u njemu? To je tvoje mišljenje?”

„Operišemo tom pretpostavkom”, rekao je Jun.
„To nije mogao biti Teri, ako je to tačno”, reče Haui. „Bio je u gradu
čitave subote. Ujutru je odveo devojčice na gradski bazen. Čitavo
popodne je proveo u Parku Estel Barga, pripremajući igralište za
utakmicu. To je bila njegova dužnost, kao trenera domaćeg tima. Na
oba mesta ima mnogo svedoka.”
„Od subote do ponedeljka”, umešao se Alek, „čamio je u Okružnom
zatvoru, što ti je dobro poznato, Ralfe.”
„Postoje mnogobrojni svedoci o Terijevom kretanju, na gotovo
svakom koraku koji je napravio”, složio se Ralf. „To je oduvek bila srž
problema s ovim slučajem. Ali zaboravimo na to makar na jedan minut.
Želim da vam pokažem nešto što je Jun već video; jutros je dobio
snimak. Pitao sam ga nešto pre nego što ga je pogledao. Želeo bih da
vam postavim isto pitanje. Je li iko od vas opazio jako unakaženog
čoveka kod sudnice? Nosio je nešto na glavi, ali vam neću reći šta je to
bilo. Je li ga iko video?”
Haui je rekao da nije. Svu pažnju je upravio na klijenta i njegovu
ženu. Alek Peli je ponudio znatno drugačiji odgovor.
„Da, video sam ga. Izgledalo je da je gadno opečen u požaru. A na
glavi je imao...” Ućutao se. Oči su mu se raširile.
„Samo napred”, rekao je Jun iz dnevne sobe u Kep Sitiju. „Izbaci to iz
sebe, amigo. Biće ti bolje.”
Alek je trljao slepoočnice, kao da ima glavobolju. „Tada sam mislio
da je to marama ili maramica. Da ju je stavio zato što mu je kosa
spaljena u požaru i možda nije mogla da izraste zbog ožiljaka, da se
tako štitio od sunca. Samo što je to mogla biti košulja. Ona koja nije u
ambaru, jeste li to mislili? Ona koju je Teri nosio na snimcima
nadzorne kamere sa železničke stanice?”
„Čestitam, osvojili ste privezak za ključeve”, reče Jun.
Haui se smrknuto obratio Ralfu. „Još pokušavaš da ovo pripišeš
Teriju?”
Džini je prvi put progovorila. „Samo pokušava da dopre do istine...
što ne smatram najboljom idejom na svetu.”
„Pogledaj ovo, Alek”, reče Ralf. „I pokaži čoveka s opekotinama.”
Ralf je pustio materijal s Kanala 81, a zatim s Foksa i, na Alekov
zahtev (nagnuo se tako blizu Džininog laptopa, da je nosem gotovo
dodirivao ekran), ponovo materijal Kanala 81. Istražitelj se konačno
odmakao od ekrana i rekao: „Nije na snimku. Što je nemoguće.”
Jun je rekao: „Stajao je pored tipa koji je mahao kaubojskim

šeširom, zar ne?”
„Mislim da je tako”, reče Alek. „Pored njega, iznad plave novinarke

koje je dobila parolom po njonji. Video sam novinarku i tipa s
parolom... ali ne i njega. Kako je to moguće?”

Svi su ćutali.
Haui je rekao: „Vratimo se otiscima prstiju. Koliko različitih
kompleta otisaka ima u kombiju, June?”
„Forenzičari misle da ih ima pola tuceta.”
Haui je zastenjao.
„Polako. Eliminisali smo najmanje četiri: seljaka u Njujorku,
vlasnika kombija, njegovog najstarijeg sina koji ga je ponekad vozio,
klinca koji ga je ukrao i Terija Mejtlanda. Ostaje nam jedan jasan
neidentifikovani komplet koji bi mogao pripadati seljakovim
prijateljima ili nekom od mlađe dece, koja su se u njemu igrala - i
nejasni komplet.”
„Identičan s nejasnim otiscima pronađenim na kopči kaiša.”
„Verovatno, ali ne možemo biti sigurni. Na njima je nekoliko
vidljivih linija i krivina, ali ne nude dovoljno jasnih identitetskih tačaka
da bi se kvalifikovali za dokaze na sudu.”
„Hm-hmm, u redu, shvatio sam. Dopustite mi da pitam svu trojicu.
Zar nije moguće da takvi otisci pripadaju čoveku koji je gadno opečen -
po rukama, i po licu? Da su zamućeni do neprepoznatljivosti?”
„Moguće je.” U isti mah rekoše Jun i Alek. Glasovi im se nisu sasvim
poklapali, zbog vremena potrebnog da kompjuter obradi podatke.
„Problem s tom pretpostavkom je što je opečeni čovek ispred
sudnice imao tetovaže na obe šake”, rekao je Ralf. „Zar i one ne bi
izgorele, zajedno s njima?”
Haui je zavrteo glavom. „Ne mora da znači. Možda bih koristio šake
da se ugasim, ako bih se zapalio, ali ne bih to radio spoljnjom stranom
dlana, zar ne?” Počeo je da se lupa po zamašnim grudima, da bi to
demonstrirao. „Već dlanovima.”
Zavladala je tišina. Alek Peli je tihim, gotovo nečujnim glasom
rekao: „Taj opečeni čovek bio je tamo. Spreman sam da se zakunem na
gomilu Biblija.”
Ralf je dodao: „Pretpostavljam da će forenzička jedinica državne
policije analizirati materiju iz ambara od koje je slama pocrnela, ali
možemo li išta u međuvremenu učiniti? Otvoren sam za predloge.”
„Vratimo se na Dejton”, reče Alek. „Znamo da su Mejtland i kombi
bili tamo. I neki odgovori mogli bi biti na tom mestu. Ne mogu da

odletim tamo, imam previše neodložnih poslova, ali poznajem nekog
pouzdanog. Dopustite mi da ga pozovem i vidim da li je raspoloživ.”

To je bio kraj razgovora.

6

Desetogodišnja Grejs Mejtland je loše spavala otkad joj je otac poginuo,
a i ono malo sna bilo je opterećeno noćnim morama. Te nedelje posle
podne sav umor popao je po njoj kao meki pokrov. Grejs se odšunjala
na sprat, dok su majka i sestra pravile tortu u kuhinji. Legla je u krevet.
Svetlosti je bilo u izobilju, uprkos kišnom danu, što je bilo dobro.
Odskora se plašila mraka. Čula je kako mama i Sara govore u prizemlju.
I to je bilo dobro. Zatvorila je oči. Mislila je da je prošao trenutak-dva
pre nego što ih je otvorila, iako su prošli sati, zato što je kiša padala
mnogo jače, a svetlost posivela. Njena soba ispunila se senkama.

Čovek je sedeo na krevetu i gledao u nju. Nosio je farmerke i zelenu
majicu. Imao je tetovaže na šakama. Puzale su i po njegovim rukama.
Raspoznala je zmije, krst, bodež i lobanju. Lice kao da mu je bilo od
plastelina, skulptorski rad netalentovanog deteta, ali ga je prepoznala.
To je bio čovek s one strane Sarinog prozora. Samo što sad nije imao
slamu umesto očiju. Posmatrao je očima njenog oca. Svuda bi ih
prepoznala. Pitala se da li je ovo stvarnost ili san. Ako jeste, bio je bolji
od noćnih mora. Malčice.

„Tata?”
„Ja sam”, reče čovek. Zelena majica promenila se u očev dres
Zelenih zmajeva. Zbog toga je znala da je ovo san. Taj dres se zatim
pretvorio u belu magličastu stvar, koja je poprimila oblik zelene majice.
„Volim te, Grejsi.”
„Zvučiš kao on”, reče Grejs. „Imitiraš ga.”
Čovek se nagnuo prema njoj. Uzmakla je, očiju uperenih u očeve.
Bile su bolje od volim te glasa, ali ovo ipak nije bio on.
„Želim da odeš”, rekla je.
„Siguran sam da je tako i da ljudi u paklu ištu hladnu vodu. Jesi li
tužna, Grejs? Da li ti tata nedostaje?”
„Da!” Zaplakala je. „Želim da ideš! To nisu prave oči mog tate, ti se
samo pretvaraš!”

„Ne očekuj nikakvu naklonost od mene”, reče čovek. „Mislim da je
dobro što si tužna. Nadam se da ćeš dugo tugovati i plakati. Kme-kme-
kme, kao beba.”

„Molim te, idi!”
„Beba hoće flašicu? Beba se upiškila u pelene, sva je mokra? Beba će
kmekati-kmekati-kmekati?”
„Prestani!”
Povukao se. „Hoću, ako uradiš jednu stvar za mene. Hoćeš li nešto
uraditi za mene, Grejs?”
„Šta tb?”
Rekao joj je. Sara ju je zatim drmala i govorila da siđe i pojede parče
torte. Znači da je ipak to bio san, loš san i da nije morala da radi bilo šta,
ali da se taj san možda nikad neće ponoviti ako to uradi.
Naterala se da pojede malo torte, iako joj nije bilo do jela. Rekla je
da ne voli ljubavne filmove i da će otići na sprat da bi igrala Besne
ptice, kad su mama i Sara sele na kauču da bi gledale neki srceparajući
film. Samo što nije. Otišla je u roditeljsku spavaću sobu (sad samo
maminu, koliko je to tužno) i uzela mamin mobilni s ormana. Policajac
nije bio u imeniku, ali je pronašla gospodina Golda. Pozvala ga je.
Držala je telefon obema rukama da ne bi drhtao. Molila se da joj
odgovori. Tako je bilo. „Marsi? Šta ima?”
„Ne, Grejs je. Koristim mamin telefon.”
„Pa, zdravo, Grejs. Lepo je čuti tvoj glas. Zašto me zoveš?”
„Zato što nisam znala kako da pozovem detektiva. Onog koji je
uhapsio mog oca.”
„Zašto...”
„Imam poruku za njega. Neki čovek mi ju je dao. Znam da sam ga
verovatno sanjala, ali igram na sigurno. Reći ću vam je, pa je vi
prenesite detektivu.”
„Koji čovek, Grejs? Ko ti je dao poruku?”
„Imao je slamu umesto očiju kad sam ga prvi put videla. Rekao je da
se više neće vraćati ako prenesem poruku detektivu Andersonu.
Pokušao je da me ubedi da ima tatine oči, ali ih nije imao, ne baš. Lice
mu je sad bolje, ali je još strašan. Ne želim da se vraća, iako je to samo
san. Hoćete li preneti poruku detektivu Andersonu?”
Mama je bila na vratima. Ćutke ju je posmatrala. Grejs je pomislila
da će verovatno nadrljati, ali nije marila.
„Šta da mu kažem, Grejs?”
„Da prestane. Recite mu da mora prestati, ako ne želi da se nešto

veoma loše desi.”

7

Grejs i Sara sedele su na kauču u dnevnoj sobi. Marsi je bila između
njih. Obgrlila je obe kćerke. Haui Gold je sedeo u fotelji koja je bila
Terijeva dok se svet nije okrenuo naopačke. Uz nju je išao tabure. Ralf
Anderson ga je stavio ispred kauča i seo na njega. Noge su mu bile tako
duge da su mu kolena zamalo uokvirivala lice. Pretpostavljao je da
izgleda smešno. To mu nije smetalo, zato što se nadao da bi to moglo
pomoći Grejs Mejtland da se smiri.

„To je sigurno bio strašan san, Grejs. Jesi li sigurna da je bio san?”
„Naravno da jeste”, reče Marsi. Izgledala je bledo i napeto. „Nijedan
čovek nije bio u ovoj kući. Nije mogao da se popne uz stepenice a da ga
mi ne vidimo.”
„Ili da ga čujemo”, rekla je Sara, snebivljivim uplašenim glasom.
„Stepenice škripe kao šašave.”
„Ovde ste iz jednog razloga, da pomognete mojoj kćerki da se
smiri”, reče Marsi. „Hoćete li da to učinite, molim vas?”
Ralf je rekao: „Šta god da je to bilo, ti znaš da sad nema nikakvog
čoveka u kući, Grejs?”
„Da.” Zvučala je ubeđeno. „Otišao je. Rekao je da će otići ako vam
prenesem poruku. Mislim da se više neće vraćati, bilo da je bio san ili
ne.”
Sara je dramatično uzdahnula i rekla: „Zar to nije ohrabrujuće.”
„Tišina, lutkice”, rekla je Marsi.
Ralf je potegao notes. „Reci mi kako je izgledao. Taj čovek u snu.
Zato što sam detektiv i sad sam siguran da je on to što je bio.”
Marsi Mejtland nije ga volela i verovatno nikad neće. Pogledom mu
je zahvaljivala na ovim recima.
„Bolje”, rekla je Grejs. „Izgledao je bolje. Plastelinsko lice je nestalo.”
„Tako je ranije izgledao”, rekla je Sara Ralfu. „Ona mi je rekla.”
Marsi se oglasila: „Saro, idi u kuhinju s gospodinom Goldom i iseci
svakom po parče torte. Hoćeš li, molim te?”
Sara je pogledala Ralfa. „Hoćeš da isečem parče torte čak i za njega?
Da li ga sad volimo?”

„Iseci tortu za sve”, reče Marsi. Vešto je izbegla odgovor na
kćerkino pitanje. „To se zove gostoprimstvo. Hajde.”

Sara je sišla s kauča i prišla Hauiju. „Isterana sam.”
„To nije moglo da se desi prijatnijoj osobi”, reče Haui. „Pridružiću ti
se iza purde.”5
„Gde?”
„Nije važno, dete.” Otišli su u kuhinju.
„Požuri, molim te”, reče Marsi Ralfu. „Ovde ste samo zato što je
Haui rekao da je važno. Da može da ima veze sa... znate već.”
Ralf je klimnuo, ne skidajući pogled s Grejs. „Čovek koji je imao
plastelinsko lice, kad se prvi put pojavio...”
„I slamu umesto očiju”, reče Grejs. „Štrčala je, kao u crtaću, i crni
krugovi koje ljudi imaju u očima bili su rupe.”
„Hm-hmm.” Ralf je pribeležio: Slama umesto očiju? „Kad si rekla da
mu je lice izgledalo kao da je od plastelina, da li je moglo tako biti zato
što je opečeno?”
Razmišljala je o tome. „Ne. Više kao da nije bilo gotovo. Da nije...
znate...”
„Da nije bilo do kraja oblikovano?”, pitala je Marsi.
Grejs je klimnula i stavila palac u usta. Ralf je pomislio:
Desetogodišnjakinja koja sisa palac, s izrazom povređenosti na licu... to je
moje delo. I to je bila istina, a ubedljivost dokaza na osnovu kojih je
krenuo u akciju nije mogla to da promeni.
„Kako je danas izgledao, Grejs? Čovek iz tvog sna.”
„Imao je kratku crnu kosu, koja je štrčala kao kod ježa i bradicu oko
usana. Imao je oči moga tate, ali one nisu bile stvarno njegove. Imao je
tetovaže na šakama i po rukama. Neke su bile zmije. Majica mu je bila
isprva zelena, zatim se pretvorila u bejzbol dres mog oca, sa zlatnim
zmajem, a zatim u nešto belo, kao ono što gospođa Gerson nosi kad
sređuje maminu kosu.”
Ralf je pogledao Marsi, koja je rekla: „Čini mi se da misli na bošču.”
„Da”, reče Grejs. „To. Ali se zatim ponovo pretvorila u zelenu majicu.
Tako sam znala da je san. Samo...” Usne su joj zadrhtale, a oči ispunile
suzama, koje su se prosule po pocrvenelim obrazima. „Samo što je
govorio zle stvari. Rekao je da mu je drago što sam tužna. Nazvao me je
bebom.”
Zarila je lice u majčine grudi i zaplakala. Marsi je pogledala Ralfa
preko kčerkine glave. Nije bila ljuta na njega, samo uplašena za nju. Zna
da je to bilo više od sna, pomislio je Ralf. Vidi da mi ovo nešto znači.

Kad je devojčica prestala da plače, rekao je: „Sve je u redu, Grejs.
Hvala ti što si mi govorila o svom snu. Ta priča je sad gotova, jel’ važi?”

„Važi”, rekla je glasom promuklim od plača. „Otišao je. Uradila sam
ono što mi je rekao, pa je otišao.”

„Poslužićemo se tortom”, reče Marsi. „Idi da pomogneš sestri s
tanjirima.”

Grejs je otrčala u kuhinju. Kad su ostali sami, Marsi je rekla: „Teško
im je, naročito Grejs. Rekla bih da je to sve, samo što Haui tako ne misli,
baš kao ni ti. Je li tako?”

„Gospođo Mejtland... Marsi... ne znam šta da mislim. Jeste li
proverili Grejsinu sobu?”

„Naravno. Čim mi je rekla zašto je zvala Hauija.”
„Nije bilo tragova uljezovog prisustva?”
„Nije. Prozor je bio zatvoren, i komarnik je bio na svom mestu, a
Sara je govorila istinu o stepenicama. Ova stara kuća škripi na svakom
koraku.”
„Šta je s njenim krevetom? Grejs je rekla da je čovek sedeo na
njemu.”
Marsi se grčevito nasmejala. „Ko bi ga znao, toliko se obrće i okreće
od...” Prinela je ruku licu. „Ovo je tako grozno.”
Ustao je i prišao kauču da bi je utešio, ali se ona ukočila i uzmakla.
„Nemojte da sednete, molim vas. I ne dodirujte me. Trpim vas ovde,
detektive, zato što se nadam da će moje najmlađe dete noćas spavati i
da nas neće probuditi vriskom.”
Ralf je ćutao do povratka Hauija s devojčicama. Grejs je pažljivo
nosila tanjire u rukama. Marsi joj je obrisala oči. Taj pokret bio je
gotovo prebrz da bi se video. Počastila je Hauija i kćerke sjajnim
osmehom. „Ura za tortu!” rekla je.
Ralf se poslužio svojim parčetom. Zahvalio joj je. Ispričao je Džini
sve što je saznao o ovoj noćnoj mori od slučaja, ali joj neće ispričati o
devojčicinom snu. Ne, ne o njemu.

8

Alek Peli je mislio da ima traženi broj u adresaru, ali je posle poziva
dobio snimljenu poruku s obaveštenjem da je broj ukinut. Pronašao je

stari crni adresar (nekadašnjeg vernog pratioca kog je u međuvremenu
prekomandovao u fioku pisaćeg stola, i to onu najnižu) i pokušao s
drugim brojem.

„Ko nađe - njegovo”, rekao je glas na drugom kraju veze. Pomislio je
da je dobio telefonsku sekretaricu - što je bila razumna pretpostavka
zato što je zvao u nedelju uveče. Očekivao je obaveštenje o radnom
vremenu, meni po kom će se kretati ukucavanjem raznovrsnih
ekstenzija, i poziv da ostavi poruku posle zvučnog signala. Umesto toga
je začuo pomalo drhtavi glas: „Pa? Ima li koga?”

Shvatio je da mu je taj glas poznat, iako nije mogao da se seti imena.
Koliko je prošlo od poslednjeg razgovora s njegovim vlasnikom? Dve
godine? Tri?

„Prekinuću vezu...”
„Nemojte. Ovde sam. Zovem se Alek Peli. Pokušavam da pronađem
Bila Hodžiza. Pre nekoliko godina, odmah posle mog penzionisanja u
državnoj policiji, sarađivali smo najednom slučaju. Ticao se lošeg
glumca Olivera Madena, koji je ukrao avion od teksaskog naftaša po
imenu...”
„Dvajt Krem. Sećam ga se. I sećam se i vas, gospodine Peli, iako se
nikad nismo sreli. Takođe, gospodin Krem nije odmah platio za
obavljene usluge. Žao mi je što vam moram reći da sam mu najmanje
pet-šest puta slala fakturu i da sam mu zapretila tužbom. Nadam se da
ste vi bolje prošli.”
„Malo sam se pomučio”, sa osmehom će Alek. „Prvi ček nije imao
pokriće, ali je drugi prošao. Vi ste Holi, zar ne? Ne sećam se prezimena,
ali je Bili veoma lepo govorio o vama.”
„Holi Gibni”, rekla je.
„Pa, divno je ponovo govoriti s vama, gospođo Gibni. Pokušao sam
da pozovem Bilija, ali je on izgleda promenio broj.”
Tišina.
„Gospođo Gibni? Jeste li još na vezi?”
„Jesam”, rekla je „Ovde sam. Bil je umro pre dve godine.”
„O, gospode. Jako mi je žao što to čujem. Je li srce u pitanju?” Aleku
nije bilo svejedno iako se samo jednom sreo sa Hodžizom - najveći deo
posla su obavljali telefonom i imejlom.
„Rak pankreasa. Upravljam kompanijom s Piterom Hantlijem,
Bilijevim partnerom iz policijskih vremena.”
„Pa, to je dobro za vas.”
„Ne”, rekla je. „Nije dobro za mene. Posao ide prilično dobro, ali bih

odmah digla ruke od njega zarad živog i zdravog Bilija. Rak je tako
usran.”

Alek je bio u napasti da prekine razgovor, nakon još jednog izraza
saučešća. Kasnije se pitao šta bi se desilo da je tako učinio. Ali setio se
nečeg što je Bili rekao o ovoj ženi dok je pokušavao da vrati bič king er
Dvajta Krema. Ekscentrična je, pomalo opsesivno-kompulsivna i nije
vesta s ljudima, ali ništa joj ne promiče. Holi bi bila đavolski dobar
detektiv.

„Nameravao sam da unajmim Bila, da nešto istraži za moj račun”,
rekao je. „Možda biste vi mogli to da obavite. Imao je veoma lepo
mišljenje o vama.”

„Drago mi je što to čujem, gospodine Peli, ali ne verujem da sam
prava osoba za takav posao. U Ko nađe - njegovo uglavnom jurimo
begunce od kaucije i nestale osobe.” Dodala je posle kraće pauze:
„Takođe smo prilično daleko od vas, izuzev ako ne zovete s nekog
mesta na severoistoku.”

„Ne zovem vas sa severoistoka, ali me zanima Ohajo, a ne mogu da
doletim do tamo, zbog brojnih obaveza. Koliko ste daleko od Dejtona?”

„Samo trenutak”, rekla je. Nastavila je, gotovo odmah: „Tri stotine
sedamdeset jedan kilometar, na osnovu Map kvesta. To je veoma dobar
program. Šta biste hteli da istražite, gospodine Peli? I pre nego što
odgovorite, moram vam reći da ću biti prinuđena da dignem ruke od
slučaja, ako uključuje verovatnoću nasilja. Gnušam ga se.”

„Nema nasilja”, rekao je. „Bilo ga je - ubijeno je dete - ali se to ovde
desilo. Čovek koji je uhapšen zbog toga je mrtav. Pitanje je da li je on
počinio taj zločin. Neko mora istražiti njegovo aprilsko porodično
putovanje u Dejton, da bismo dobili odgovor na njega.”

„Shvatam. I ko će platiti za usluge naše kompanije. Vi?”
„Ne, već advokat Hauard Gold.”
„Da li po vašem saznanju advokat Gold plaća brže i urednije od
Dvajta Krema?”
Alekse nacerio. „Svakako.”
Novac će možda biti isplaćen s Hauijevog računa, ali će čitav trošak
usluga agencije Ko nađe - njegovo, pod uslovom da se gospođa Holi
Gibni složi da prihvati istragu u Dejtonu, u celini pasti na pleća Marsi
Mejtland, koja će moći da priušti taj izdatak. Osiguravajuća kompanija
ne bi isplatila novac osuđenom ubici, ali nije mogla da ne plati, pošto je
Teri umro neosuđen. Tu je bila i tužba protiv Flint Sitija, koju će Haui
pokrenuti u Marsinu korist zbog Terijeve pogibije. Predočio je Aleku da

će se grad verovatno nagoditi za sedmocifreni iznos. Zamašni
bankovni račun neće joj vratiti supruga, ali će platiti troškove istrage i
preseljenja, ako odluči da je to najbolje, kao i visokoškolsko
obrazovanje za devojčice, kad za to dođe vreme. Novac ne leći tugu,
razmišljao je Alek, ali vam omogućuje da tugujete u relativnom obilju.

„Pričajte mi o ovom slučaju, gospodine Peli, pa ću vam reći da li
mogu da ga prihvatim.”

„To je prilično duga priča. Zvaću vas sutradan, u radno vreme, ako
vam to više odgovara.”

„Odgovara mi da je večeras čujem. Samo trenutak, da isključim film
koji sam gledala.”

„Remetim vam čitavo veće.”
„Ne baš. Gledala sam Staze slave najmanje deset puta. To je jedan od
najboljih filmova gospodina Kjubrika. Mnogo je bolji od Isijavanja i
Barija Lindona, ako mene pitate, ali naravno, bio je mnogo mlađi kad ga
je snimio. Mišljenja sam da su mlađi umetnici mnogo skloniji riziku.”
„Nisam veliki poznavalac filma”, odvratio je Alek. Setio se
Hodžizovih reći: ekscentrična i malo opsesivno-kompulsivna.
„Oni osvetljavaju svet, to je moje mišljenje. Samo sekundu...” Slabi
zvuk filmske muzike utihnuo je u pozadini. Ponovo se javila. „Recite mi
šta bi trebalo da bude urađeno u Dejtonu, gospodine Peli.”
„To nije samo veoma duga, već i neobična priča. Unapred vas
upozoravam.”
Nasmejala se. Taj zvuk bio je mnogo bogatiji od dotadašnjeg
opreznog govora. I podmlađivao ju je. „Verujte mi da vaša priča neće
biti prva od neobičnih koje sam čula. Kad sam bila s Bilom... pa, to sad
nije važno. Ali, zovite me Holi, ako će razgovor potrajati. Prebaciću vas
na mikrofon, da bih oslobodila ruke. Čekajte... u redu je. Ispričajte mi
sve po redu.”
Ohrabreni Alek započeo je priču. Više nije čuo filmsku muziku u
pozadini, već postojano kuckanje po tastaturi. Bilo mu je drago što nije
odustao od saradnje s njom. Postavljala je dobra, pametna pitanja.
Neobičnosti slučaja nisu je ni najmanje zbunjivale. Prokleta je šteta što
je Bil Hodžiz mrtav, ali je Alek zaključio da je pronašao savršeno
odgovarajuću zamenu.
Pitao ju je, kad je konačno završio: „Jeste li zainteresovani za
saradnju?”
„Jesam. Gospodine Peli...”
„Alek. Vi ste Holi, ja sam Alek.”

„U redu, Alek. Ko nađe - njegovo preuzeće ovaj slučaj. Redovno ću
vas izveštavati telefonom, imejlom, ili Fejs tajmom, koji je mnogo bolji
od Skajpa. Poslaću vam kompletan izveštaj, kad prikupim sve što
budem mogla.”

„Hvala vam. To zvuči veoma...”
„Da. Daću vam broj računa, da biste mogli da prebacite ugovorenu
sumu na naš račun.”

HOLI

22-24. jul

1

Spustila je telefon iz kancelarije (koji je uvek nosila kući sa sobom, iako
ju je Pit zadirkivao zbog toga) na postolje pored fiksnog telefona.
Tridesetak sekundi ćutke je sedela ispred kompjutera. Pritisnula je
dugme na Fitbitu da bi proverila puls. Sedamdeset pet, osam do deset
udaraca brže od normalnog. Nije se iznenadila. Pelijeva priča o aferi
Mejtland uzbudila ju je i razgnevila kao nijedan slučaj od obračuna s
pokojnim (i tako gnusnim) Brejdijem Hartsfildom.

Samo što to nije bilo sasvim tačno. Istina je da se nije čestito
uzbudila od Bilijeve smrti. Pit Hantli je bio dobar, ali i - u tišini svog
lepog stana mogla je da prizna - pomalo neinventivan saradnik.
Zadovoljavao se gonjenjem dužnika, begunaca od kaucije, ukradenih
automobila, izgubljenih kućnih ljubimaca i tata delinkvenata koji su
izbegavali plaćanje alimentacije. Rekla je suštu istinu Aleku Peliju -
duboko se gnušala nasilja, izuzev u filmovima; stomak ju je boleo od
njega. Ipak se osećala živom kao nikad do tada, dok je gonila Hartsfilda.
Na isti način se osećala i za vreme potere za Morisom Belamijem,
ludim književnim zanesenjakom koji je ubio omiljenog pisca.

U Dejtonu je neće čekati Brejdi Hartsfild, niti Moris Belami. To je
bilo dobro, zato što je Pit bio na odmoru u Minesoti, a mladi prijatelj
Džerom na putu s porodicom u Irskoj.

„Poljubiću kamen iz Blarnija za tebe, draga”, rekao je na aerodromu.
Koristio se irskim naglaskom, jednako neprijatnim kao njegov Ejmos i
Endi govor, kojim se povremeno služio, najviše da bi je zadirkivao.

„Bolje nemoj”, rekla je. „Pomisli na sve bacile na toj stvari. Bljak.”
Alek Peli je mislio da ću odustati zbog neobičnosti, pomislila je s
blagim osmejkom. Mislio je da ću reći: „To je nemoguće, ljudi ne mogu
istovremeno da budu na dva mesta, i ljudi ne mogu da nestanu s
arhiviranih novinskih snimaka. U pitanju je neslana šala ili obmana.”
Alek Peli nije znao - a ja mu neću reći - da ljudi mogu biti istovremeno na
dva mesta. Brejdi Hartsfild je to učinio. Bio je u tuđem telu kad je konačno
umro.
„Sve je moguće”, rekla je u praznoj sobi. „Sve živo. Svet je prepun
čudnovatih niša i pukotina.”
Otvorila je Fajerfoks i pronašla adresu Tomi i Tapens paba. Hotel
Fervju na Bulevaru Nortvuds bio je najbliže konačište. Da li je i
porodica Mejtland boravila u njemu? Pitaće Aleka Pelija imejlom, ali je
to bilo verovatno, s obzirom na ono što je starija kćerka Mejtlandovih
rekla. Pretražila je Trivago i videla da može dobiti pristojnu sobu za
devedeset dva dolara dnevno. Razmišljala je o malom apartmanu, ali
samo nakratko. To bi bilo pumpanje troškova, nepoštena poslovna
praksa i koračanje po klizavom terenu.
Pozvala je Fervju (službenim telefonom, pošto je to bio opravdan
trošak), i rezervisala tri noćenja, počevši od sutra. Otvorila je Math
Cruncher na kompjuteru. Najbolji program za rešavanje svakodnevnih
problema, po njenom mišljenju. Trebalo je da stigne u Fervju u tri. Sto
kilometara na čas bila je najpogodnija brzina za njen prijus na auto-
putu. Planirala je najviše jedno zaustavljanje za točenje goriva i brzi
zalogaj... dodala je četrdeset pet minuta zbog neizbežnog usporavanja
zbog radova na putu...
„Poći ću u deset”, rekla je. „Ne, bolje je da krenem u devet i pedeset,
za svaki slučaj.” Koristila je aplikaciju Waze, da bi bila još sigurnija.
Ponudila joj je alternativni put, ako bude neophodan.
Istuširala se (da ne bi morala da to radi ujutru), obukla pidžamu,
oprala zube, upotrebila konac (najnovija ispitivanja kažu da konac ne
doprinosi zaštiti od propadanja zuba, ali je postao deo njene rutine;
koristiće ga dok ne umre), skinula i poredala šnale i otapkala bosonoga
do rezervne spavaće sobe.
Prostorija je služila kao filmska biblioteka. Police su bile pune DVD-
jeva. Neki su bili u šarenim omotima iz prodavnice, a većina u onima iz

kućne radinosti. Izrezani su na najskupljom rezaču. Bilo ih je na hiljade
(4.375), ali ih je lako pronalazila zato što su bili poredani po
abecednom redu. Skinula je traženi disk s police. Spustila ga je na noćni
stočić, da ga ne bi zaboravila kad se ujutru bude pakovala.

Spustila se na kolena, sklopila oči i ukrstila prste, kad se pobrinula
za to. Jutarnje i večernje molitve behu ideja njenog analitičara. Rekla
mu je da ne veruje u boga. Objasnio joj je da uprkos tome može imati
koristi od vokalizacije svojih briga i planova hipotetičnoj višoj sili.
Ispostavilo se da je bio u pravu.

„Holi Gibni, ponovo. Još pokušavam da dam sve od sebe. Blagoslovi
Pita dok peca, ako si tu, zato što samo idiot koristi čamac iako ne zna
da pliva. Molim te da blagosiljaš Robinsonove u Irskoj. Želela bih da
nagnaš Džeroma da se predomisli, ako još želi da poljubi kamen u
Blarniju. Pijem bust da bih napredovala u kilaži zato što doktor
Stounfild kaže da sam suviše mršava. Ne dopada mi se, ali svaka
konzerva ima dvesta četrdeset kalorija. Tako piše na nalepnici. Pijem
leksapro i ne pušim. Sutra putujem za Dejton. Pomozi mi da budem
bezbedna u kolima, da poštujem sve saobraćajne propise i da uradim
najbolju stvar s činjenicama kojima raspolažem. A zanimljive su.”
Razmišljala je. „Bil mi još nedostaje. Mislim da je to sve za večeras.”

Legla je u krevet. Zaspala je pet minuta kasnije.

2

Stigla je u Hotel Fervju u 15.17. Vreme nije bilo optimalno, ali nije bilo
loše. Stigla bi u 15.12, da nije morala da stoji ispred svakog prokletog
semafora posle izdvajanja s auto-puta. Soba je bila dobra. Peškiri za
kupatilo na vratima tuš-kabine stajali su malčice nakrivo. Brzo ih je
ispravila, poslužila se toaletom i oprala ruke i lice. Nije bilo DVD plejera
pored televizora. Nije ga ni očekivala za devedeset dva dolara za noć.
Ponela je laptop. Poslužiće se njime ako bude htela da pogleda film koji
je ponela. Snimljen je za male pare, za manje od deset dana. Takav film
nije zahtevao visoku rezoluciju ili dolbi-zvuk.

Tomi i Tapens bio je veoma blizu hotelu. Ugledala je reklamu čim je
iskoračila ispod hotelske tende. Prošetala je do njega i proučila
jelovnik, u izlogu. U gornjem levom uglu bila je pita koja se pušila. Ispod

nje je pisalo NAŠ SPECIJALITET: PITA S MESOM I BUBREŽNJACIMA.
Prošetala je do sledećeg ćoška i stigla do tri četvrtine popunjenog

parkirališta. GRADSKI PARKING pisalo je na tabli. OGRANIČENJE ŠEST
SATI. Zakoračila je na parkiralište. Tražila je kartice na brisačima ili
oznake kredom na gumama. Nije našla ni jedno ni drugo, što je značilo
da se niko ne stara o sprovođenju ograničenja od šest sati. Poštovanje
pravila zavisilo je od dobre volje građana. To ne bi funkcionisalo u
Njujorku. U Ohaju je verovatno imalo smisla. Bez nadzora nisu mogli
utvrditi koliko dugo je kombi bio ovde, nakon što ga je Merlin Kasidi
napustio. Pretpostavljala je da nije dugo ostao na parkiralištu, s
otključanim vratima i ključevima u bravi.

Vratila se do Tomija i Tapensa. Predstavila se recepcionerki i rekla
da je istražitelj u slučaju povezanom s čovekom koji je prošlog proleća
odseo u blizini. Ispostavilo se da je recepcionerka i suvlasnica
restorana. Čitav sat delio ju je od večernje navale posetilaca, pa je bila
raspoložena za razgovor. Holi je pitala da li se slučajno seća kad je
restoran delio letke s jelovnicima po okolini.

„Šta je taj tip učinio?” pitala je recepcionarka. Zvala se Meri, a ne
Tapens. Naglasak joj je upućivao na Nju Džerzi, umesto na Njukasl.

„Nisam ovlašćena da govorim o tome”, odvratila je Holi. „Zbog
pravnih prepreka. Razumete.”

„Pa, sećam se”, reče Meri. „Bilo bi čudno kad se ne bih sećala.”
„Zašto?”
„Lokal se zvao Fredovo mesto, kad smo ga pre dve godine otvorili.
Znate, po onom tipu iz Kuma?”
„Znam”, reče Holi, „iako je Fredo prisutniji u Kumu II, pogotovo u
čuvenoj sekvenci s bratom Majklom, koji ga ljubi i kaže: ’Znam da si to
bio ti, Fredo, slomio si mi srce.’”
„To mi nije poznato, ali znam da u Dejtonu ima oko dve stotine
italijanskih restorana. Posao je slabo išao. Odlučili smo se da
pokušamo s britanskom hranom, ne možete je zvati kuhinjom - ribom i
krompirićima, kobasicama s pireom, čak i pasuljem na tostu - i
promenili ime u Tomi i Tapens, po likovima iz knjiga Agate Kristi.
Smatrali smo da u tom trenutku nemamo šta da izgubimo. I znate šta?
Upalilo je. Bila sam šokirana, ali na prijatan način. Mesto je puno za
ručak i najčešće za večeru.” Nagnula se napred. Holi je namirisala džin
u njenom dahu. „Hoćete li da čujete jednu tajnu?”
„Volim tajne”, iskreno će Holi.
„Pita s mesom i bubrežnjacima stiže smrznuta od kompanije u

Paramusu. Samo je zagrejemo u peći. I znate šta? Svidela se
kulinarskom kritičaru iz Dejton dejli njuza. Dao nam je pet zvezdica! Ne
zafrkavam vas!” Nagnula se napred još malo i prošaptala. „Moraću da
vas ubijem, ako ikom to kažete.”

Holi je prešla palcem po tankim usnama i okrenula nevidljivi ključ.
Mnogo puta je gledala kako Bil Hodžiz izvodi taj gest. „Znači, kad ste
otvorili restoran s novim imenom i jelovnikom... ili možda nešto pre...”

„Džoni, on je moj muž, hteo je da podeli jelovnike po komšiluku
nedelju dana pre otvaranja. Rekla sam mu da to nije pametno, da ljudi
brzo zaboravljaju. Podelili smo ih dan uoči otvaranja. Iznajmili smo
klinca i odštampali dovoljno jelovnika da pokrije područje od devet
blokova.”

„Uključujući i parkiralište nešto dalje niz ulicu.”
„Da. Je li to bitno?”
„Hoćete li da pogledate kalendar i da mi kažete koji je dan to bio?”
„Nema potrebe. Nepovratno je utisnut u moje pamćenje.” Kucnula
se po čelu. „Devetnaesti april. Četvrtak. Otvorili smo lokal - ponovo
smo ga otvorili - u petak.”
Holi se oduprla porivu da ispravi sagovorničinu gramatiku.
Zahvalila joj je na pomoći i krenula.
„Možete li da mi kažete šta je taj tip uradio?”
„Jako mi je žao, ali izgubila bih posao.”
„Pa, makar svratite na večeru, ako ostajete u gradu.”
„Svratiću”, reče Holi, iako nije nameravala. Bog te pita šta sve stiže
smrznuto iz Paramusa.

3

Poseta Hajsman memori junitu bila je sledeći korak. Razgovaraće s
ocem Terija Mejtlanda, ako bude imao dobar dan (pod uslovom da ih
još ima). Možda će moći da porazgovara s nekim ljudima koji tamo
rade, ako bude bio visoko u oblacima. U međuvremenu je boravila u
lepoj hotelskoj sobi. Uključila je laptop i poslala imejl Aleku Peliju,
GIBNI IZVEŠTAJ # 1.

Jelovnici Tomlja i Tapensa deljeni su u oblasti od devet blokova, u

četvrtak devetnaestog aprila. Uverena sam da je datum tačan,
posle razgovora sa suvlasnicom MERI HOLISTER. Možemo biti
sigurni da je MERLIN KASIDI ostavio kombi na obližnjem
parkiralištu. Valja napomenuti da je PORODICA MEJTLAND stigla u
Dejton oko podneva u subotu SI. aprila. Gotovo sam sigurna da je
kombi dotad nestao. Sutra ću posetiti lokalnu policiju, da bih
ispitala još jednu mogućnost. Zatim ću obići Hajsman memori
junit. Pošaljite imejl ili me pozovite, ako imate pitanja.

Holi Gibni
Ko nađe - njegovo

Nakon toga je sišla u hotelski restoran. Naručila je laki obrok (nije
ni razmišljala o sobnoj usluzi, koja je uvek bila bezobrazno skupa).
Pronašla je film Mela Gibsona koji nije gledala, na meniju u sobi.
Naručila ga je - koštao je 9,99 dolara, oduzeće taj trošak pri podnošenju
izveštaja. Film nije bio neki, ali je Gibson uradio najviše što je mogao s
onim što mu je bilo na raspolaganju. Zapisala je naslov i trajanje filma u
beležnicu za filmove (popunila ih je preko dvadesetak). Dala mu je tri
zvezdice. Obavila je taj ritual, pogledala da li su obe brave zaključane,
pomolila se (na kraju je, kao i uvek, rekla bogu da joj Bil nedostaje) i
legla u krevet, u kom je spavala osam sati, bez snova ili bez onih koje bi
zapamtila.

4

Sledećeg jutra, posle kafe, energične petokilometarske šetnje, doručka
u obližnjem kafeu i vrelog tuša, pozvala je dejtonsku policiju i pitala za
saobraćajno odeljenje. Policajac Linden javio se posle osvežavajuće
kratkog čekanja. Pitao je kako joj može pomoći. Holi je takav nastup
veoma prijao. Obradovala bi se pri svakom kontaktu s ljubaznim
policajcem. Valja reći da je većina takvih bila na Srednjem zapadu.

Predstavila se i rekla da je zanima beli ekonolajn kombi, ostavljen
na javnom parkiralištu na Bulevaru Nortvuds, u aprilu. Pitala je da li
odeljenje redovno nadzire gradska parkirališta.

„Naravno”, rekao je policajac Linden, „ali ne zbog nametanja
šestočasovnog ograničenja. Oni su policajci, a ne kontrolori parkinga.”

„Razumem”, reče Holi, „ali sigurno vode računa o napuštenim
vozilima, zar ne?”

Linden se nasmejao. „Vaša kompanija sigurno često radi na
pronalaženju ukradenih i neplaćenih vozila.”

„Živimo od toga i begunaca od kaucije.”
„U tom slučaju znate kako sistem funkcioniše. Najviše nas zanimaju
skupa vozila, koja se duže vreme zadržavaju po parkiralištima u gradu i
na aerodromu. Mislim na denalise, eskalejde, jaguare i be-em-vejce.
Rekli ste da je kombi za koji se zanimate imao njujorške tablice?”
„Tako je.”
„Takav kombi prvog dana verovatno ne bi privukao značajnu
pažnju - Njujorčani dolaze u Dejton, ma kako to čudno zvučalo - ali, ako
bi i sutradan bio na istom mestu? Verovatno bi bio proveren.”
U tom slučaju ostao bi još jedan dan pre dolaska Mejtlandovih.
„Hvala vam, policajče.”
„Mogu da proverim parking deponovanih vozila, ako želite.”
„To neće biti neophodno. Kombi se pojavio hiljadu i po kilometara
odavde.”
„Zašto se zanimate za njega, ako bih mogao da znam?”
„Kako da ne”, reče Holi. Razgovarala je s policajcem. „Korišćen je u
otmici deteta koje je zatim ubijeno.”

5

Holi je sad bila devedeset devet procenata sigurna da je kombi nestao
mnogo pre dolaska Terija Mejtlanda u Dejton, sa ženom i kćerkama 21.
aprila. Odvezla se prijusom do Hajsman memori junita. To je bila duga,
niska zgrada od peščara, usred brižljivo održavanog parka od najmanje
dva hektara. Šumarak ga je odvajao od Bolnice Kindred, kojoj je
verovatno pripadao. Ona je upravljala njime i ubirala solidnu zaradu.
Mesto nije izgledalo jeftino. Piter Mejtland imao je pozamašnu
ušteđevinu, dobro osiguranje ili i jedno i drugo, s odobravanjem je
zaključila Holi. Ujutru je bilo dosta slobodnih mesta na parkingu za
posetioce, ali je Holi izabrala jedno na drugom kraju parkirališta. Njen
cilj bio je 12.000 koraka dnevno. Svaki korak je bio bitan.

Zastala je da bi osmotrila tri bolničara koji su se šetali s tri stanara

(izgledalo je da jedan od njih zna gde je). Ušla je u zgradu. Predvorje je
imalo visoku tavanicu i prijatan izgled. Holi je, pored mirisa voska za
podove i sredstava za održavanje nameštaja, osetila slabi vonj
mokraće. Stizao je iz dubine zgrade. Osetila je i nešto drugo, teže. Bilo
bi budalasto i melodramatično nazvati ga vonjem izgubljene nade, ali
je njoj tako mirisalo. Verovatno zato što sam provela detinjstvo i mladost
zureći u rupu, umesto u krofnu, pomislila je.

Na znaku na recepciji pisalo je: SVI POSETIOCI MORAJU DA SE
PRIJAVE. Žena za recepcijom (gospođa Keli, pisalo je na tabli na
šalteru) počastila je Holi osmehom dobrodošlice. „Zdravo. Kako mogu
da vam pomognem?”

Ispočetka je sve bilo uobičajeno i opušteno. Kola su pošla nizbrdo
kad je Holi pitala može li da poseti Pitera Mejtlanda. Osmeh
recepcionerke je opstao na usnama, ali je nestao iz njenih očiju. „Vi ste
član porodice?”

„Ne”, reče Holi. „Ja sam porodični prijatelj.”
Ovo, rekla je sebi, nije bila laž. Naposletku, radila je za advokata
gospođe Mejtland, što je moglo da se protumači kao prijateljstvo, zar
ne? Naposletku, unajmljena je da rehabilituje ime udovičinog pokojnog
supruga.
„Bojim se da to neće biti dovoljno”, rekla je gospođa Keli. Ostaci
njenog osmeha bili su krajnje površinski. „Bojim se da ću morati da vas
zamolim da odete, ako niste član njegove porodice. Gospodin Mejtland
vas ionako ne bi prepoznao. Njegovo stanje se ovog leta pogoršalo.”
„Ovog leta, ili otkad ga je Teri posetio u proleće?”
Osmeh je potpuno nestao. „Jeste li novinarka? Zakon vas obavezuje
da mi to kažete, ako jeste. U tom slučaju odmah ću vas zamoliti da
napustite objekat. Pozvaću obezbeđenje, ako odbijete. Oni će vas
otpratiti. Nagledali smo se takvih kao što ste vi.”
Ovo je bilo zanimljivo. Možda nema veze s onim zbog čega je došla,
ali možda i ima. Žena se nije ponašala sasvim usrano dok nije
pomenula Pitera Mejtlanda. „Nisam novinarka.”
„Verovaću vam na reč, ali niste ni rođaka. Ipak moram da vas
zamolim da odete.”
„U redu”, reče Holi. Odmakla se korak-dva od recepcije. Okrenula se,
kad se nečeg setila. „Kako bi bilo da zamolim sina gospodina Mejtlanda,
Terija, da vas pozove i da jemči za mene? Da li bi to pomoglo?”
„Pretpostavljam da bi”, reče gospođa Keli. Delovala je odbojno.
„Morao bi da odgovori na nekoliko pitanja, da bi me uverio da nije neko

od vaših kolega, koji se pretvara da je gospodin Mejtland. Ovo će vam
možda zvučati malo paranoično, gospođo Gibni, ali svašta smo
preturili preko glave, svašta. Veoma ozbiljno shvatam svoju dužnost.”

„Razumem.”
„Možda, a možda i ne, ali ne biste imali nikakve vajde od razgovora
s Piterom. Policija je to shvatila. On je u krajnjoj fazi Alchajmera. Mlađi
gospodin Mejtland će vam to reći ako porazgovarate s njim.”
Mlađi gospodin Mejtland mi ništa neće reći, gospođo Keli, zato što je
već nedelju dana mrtav. Ali vi to ne znate, zar ne?
„Kada je policija poslednji put pokušala da razgovara s Piterom
Mejtlandom? Pitam vas kao prijatelj porodice.”
Gospođa Keli rekla je posle kraćeg razmišljanja: „Ne verujem vam, i
ne želim da odgovaram na vaša pitanja.”
Bili bi u ovakvoj situaciji nastupio prijateljski i samouvereno. Na
kraju bi izmenjao imejl-adrese s gospođom Keli i obećao da će ostati u
kontaktu preko Fejsbuka. Holi je posedovala blistavi deduktivni um, ali
je još imala mnogo prostora za unapređenje onog što je njen analitičar
zvao komunikacionim veštinama. Otišla je, malčice obeshrabrena, ali
ne i poražena.
Slučaj je bio sve zanimljiviji.

6

Holi je u jedanaest ujutru tog sunčanog utorka sedela na klupi u
hladovini Parka Endru Din. Pijuckala je kafu iz obližnjeg Starbaksa i
razmišljala o neobičnom razgovoru s gospođom Keli.

Žena nije znala da je Teri mrtav. Verovatno niko od osoblja
Hajsmana to nije znao. To je nije preterano iznenadilo. Ubistva Frenka
Patersona i Terija Mejtlanda desila su se u stotinama kilometara
dalekom gradiću; ako su i dospela do nacionalnih vesti u nedelji kad je
simpatizer Islamske države ubio osmoro ljudi u tržnom centru u
Tenesiju, a tornado sravnio sa zemljom gradić u Indijani, to je bila
samo kratka vest u Hafington postu. Pojavila se i nestala. I Marsi
Mejtland nije kontaktirala sa svekrom da bi mu saopštila tužne vesti -
zašto bi, kad se uzme u obzir njegovo stanje?

Jeste li novinarka? Pitala je gospođa Keli. Nagledali smo se takvih kao

što ste vi.
Dobro, novinari su dolazili, kao i policija. Gospođa Keli morala je da

se nosi s njima, kao najistureniji predstavnik Hajsman memori junita.
Ali oni se nisu zanimali za Terija Mejtlanda, zato što bi u tom slučaju
znala da je mrtav. Šta li je bio razlog njihovog prokletog prisustva?

Odložila je kafu i izvadila ajped iz torbe. Uključila ga je i viđela da
ima pet linija, što je značilo da ne mora da se vraća u Starbaks. Platila je
malu sumu za pristup lokalnim novinama (uredno je pribeležila tu
sumu kao trošak istrage) i počela potragu od 19. aprila, dana kad se
Merlin Kasidi otarasio kombija. Tog dana je gotovo sigurno bio ponovo
ukraden. Pažljivo je čitala lokalne vesti. Nije našla ništa što bi imalo
veze s Memori junitom. Isto je važilo i za sledećih pet dana. Nailazila je
na brojne vesti: automobilske nesreće, dve provale, požar u noćnom
klubu, eksploziju benzinske pumpe, skandal s proneverom u koji je bio
uključen zvaničnik iz odeljenja za obrazovanje, lov na dve nestale
sestre (belkinje) iz obližnjeg Trotvuda, policajca optuženog za pucanje
u nenaoružanog tinejdžera (crnca), sinagogu oskrnavljenu svastikom.

Naslovna strana od 25. aprila vrištala je kako su Amber i Džolin
Hauard, nestale devojčice iz Trotvuda, pronađene mrtve i izmrcvarene
u klisuri nedaleko od njihove kuće. Neimenovani policijski izvor je
rekao „da su devojčice podvrgnute neverovatno divljačkom
iživljavanju”. I da, obe su bile seksualno zlostavljane.

Teri Mejtland je 20. aprila bio u Dejtonu. Bio je sa svojom
porodicom, ali...

Dvadeset šestog aprila nije bilo novih dešavanja. Teri Mejtland je
tog dana poslednji put posetio oca. Ni 27. nije bilo ničega. Porodica
Mejtland je tog dana odletela kući za Flint Siti. Policija je u subotu 28.
saopštila da ispituje osumnjičenog, koji je dva dana kasnije uhapšen.
Zvao se Hit Holms. Imao je trideset četiri godine. Živeo je u Dejtonu i
radio kao bolničar u Hajsman memori junitu.

Holi je podigla kafu. Iskapila je polovinu velikim gutljajima.
Raširenih očiju zagledala se u senovite dubine parka. Proverila je
Fitbit. Puls joj je galopirao. Imala je sto deset otkucaja u minutu, ne
samo zbog kofeina.

Vratila se arhivi Dejli njuza. Prešla je maj i jun, prateći priču. Hit
Holms je, za razliku od Terija Mejtlanda, preživeo izlazak pred sudiju,
ali mu baš kao i Teriju (Džini Anderson bi to nazvala podudarnošću)
nikada nije suđeno za ubistva Amber i Džolin Hauard. Sedmog juna
ubio se u Okružnom zatvoru Montgomeri.

Ponovo je proverila Fitbit i videla da joj je puls sad sto dvadeset.
Ipak je ispila ostatak kafe. Rešila je da vodi opasan život.

Bile, volela bih da si ovde. Koliko bih to volela. Volela bih i da je Džerom
ovde. Nas troje zauzdali bismo i pojahali ovog ponija.

Ali Bil je bio mrtav. Džerom je bio u Irskoj, a ona se bez pomoći neće
približiti razumevanju ovog slučaja. Ali to nije značilo da je završila
posao u Dejtonu. Ne, ne još.

Vratila se u hotelsku sobu, naručila sendvič od sobne usluge (nek
štednja ide dođavola) i uključila laptop. Zurila je u ekran. Setila se stare
majčine uzrečice dok je skrolovala napred-nazad Mejsis nije rekao
Gimbelsu.6 Policija u Dejtonu nije znala za ubistvo Frenka Patersona, a
policija u Flint Sitiju nije znala za ubistvo sestara Hauard. I zašto bi?
Ubistva su se desila u geografski udaljenim mestima. Razdvajalo ih je
nekoliko meseci. Niko nije znao da je Teri Mejtland bio na oba mesta,
niti je iko znao za vezu preko Hajsman memori junita. Kroz svaki slučaj
prolazio je informacioni auto-put, a ovaj je bio prekinut bujicom na
najmanje dva mesta.

„Ali ja znam”, rekla je Holi. „Makar nešto od toga. Znam samo...”
Poskočila je posle kucanja na vratima. Pustila je konobara,
potpisala račun i dodala napojnicu od deset procenata (nakon što se
uverila da nije unapred obračunata). Ispratila ga je. Ushodala se po
sobi, sa sendvičem koji je jedva probala.
Šta nije znala, od onog što se moglo saznati? Proganjala ju je, gotovo
mučila pomisao da joj nedostaju delići ove zagonetke. Alek Peli joj nije
namerno uskratio podatke, ni na trenutak to nije pomislila. Verovatno
postoje podaci, ključni podaci - koje ne smatra bitnim.
Pretpostavljala je da može pozvati gospođu Mejtland, samo što bi
se žena rasplakala i što bi bila tužna, a Holi ne bi znala kako da je uteši.
Nikad nije znala. Jednom, ne tako davno, pomogla je sestri Džeroma
Robinsona u teškom trenutku, ali je obično bila grozna u sličnim
stvarima. I um sirote žene biće zamagljen žalošću. U takvom stanju
mogla bi zanemariti važne činjenice, sitne pojedinosti koje mogu
načiniti celovitu sliku iz delića, kao tri ili četiri komada slagalice, koji
uvek padnu sa stola na pod, pa ne možete složiti slagalicu dok ih ne
potražite i ne pronađete.
Detektivu koji je obavio najviše razgovora sa svedocima i uhapsio
Mejtlanda moraju biti poznati svi sitni i krupni podaci. Holi je posle
saradnje s Bilom Hodžizom verovala policijskim detektivima. Nisu svi
bili dobri, naravno; nije mnogo poštovala Izabel Džejns, partnerku Pita

Hantlija nakon Bilijevog penzionisanja. A ovaj, Ralf Anderson, grdno je
pogrešio kad je uhapsio Mejtlanda na javnom mestu. Pogrešna odluka
nije ga činila lošim detektivom, a Peh joj je objasnio najvažniju
olakšavajuću okolnost: Teri Mejtland bio je u blizak s Andersonovim
sinom. Njegova ispitivanja svedočila su o temeljno obavljenom poslu.
On je najverovatnije raspolagao nedostajućim delovima slagalice.

Razmišljala je o tome. U međuvremenu ju je čekala nova poseta
Hajsman memori junitu.

7

Stigla je u pola tri. Ovog puta provezla se oko zgrade, levo pored
znakova PARKING ZA ZAPOSLENE i PROSTOR ZA PRISTAJANJE KOLA
HITNE POMOĆI. Odabrala je mesto na drugom kraju parkirališta.
Parkirala se unatraške, da bi mogla da motri zgradu. Automobili su
počeli da stižu oko petnaest do tri. Dovezli su smenu koja radi od tri do
jedanaest. Oni iz dnevne smene - uglavnom bolničari, nešto bolničarki i
nekoliko momaka u odelima, verovatno doktori - oko tri su počeli da
odlaze. Jedno odelo odvezlo se kadilakom, a drugo poršeom. Znači da
su bili doktori. Pažljivo je procenjivala ostale. Usmerila se na metu,
sredovečnu sestru u tunici pokrivenoj razigranim plišanim
medvedićima. Vozila je staru hondu sivik, s rđom na bokovima,
slomljenim stop-svetlom, zakrpljenim lepljivom trakom, i izbledelom
JA SAM ZA HILARI nalepnicom na braniku. Zastala je da upali cigaretu
pre nego što je sela u kola. Auto je bio star, a cigarete skupe. Meta će
odgovarati.

Sledila ju je s parkirališta, pet kilometara na zapad. Grad je uzmakao
pred prijatnim predgrađem. Zašle su u ne tako prijatan kraj, u kome je
žena skrenula na prilazni put ispred tipske kuće na malom placu.
Identične kuće stajale su gotovo bok uz bok. Na mnogo malih travnjaka
bile su jeftine plastične igračke. Holi se parkirala i izrekla kratku
molitvu za snagu, strpljenje i mudrost, pre nego što je izašla.

„Gospođo? Bolničarko? Oprostite?”
Žena se okrenula. Bilo je teško proceniti njene godine, zbog
izboranog lica i prerano posedele kose strastvenog pušača. Mogla je
imati četrdeset pet, a možda i pedeset godina. Nije imala burmu.

„Mogu li da vam pomognem?”
„Možete. Štaviše, platiću vam za vašu pomoć”, reče Holi. „Dobićete
sto dolara, ako porazgovarate sa mnom o Hitu Holmsu i njegovoj vezi s
Piterom Mejtlandom.”
„Jeste li me pratili s posla?”
„Jesam.”
Ženine obrve su se skupile. „Jeste li novinarka? Gospođa Keli je
rekla da se neka novinarka muva okolo. Obećala je da će otpustiti
svakog ko bude razgovarao s njom.”
„Ja sam žena na koju je mislila, ali nisam novinarka. Ja sam
istražitelj, a gospođa Keli nikad neće saznati da ste razgovarali sa
mnom.”
„Pokažite mi legitimaciju.”
Holi joj je pokazala vozačku dozvolu i posetnicu agencije Ko nađe -
njegovo. Žena ih je pažljivo pogledala, pre nego što ih je vratila. „Ja sam
Kendi Vilson.”
„Drago mi je što smo se upoznale.”
„Hm-hmm, to je dobro, ali neću rizikovati da ostanem bez posla
zbog vas. Moja saradnja koštaće vas dve stotine.” Ućutala se i dodala:
„Pedeset.”
„U redu”, reče Holi. Pretpostavljala je da bi mogla oboriti cenu na
dve stotine, možda i stotinu pedeset dolara, ali nije znala da se pogađa
(njena majka uvek je to zvala cenkanjem). Takođe, ova dama je
izgledala kao neko kome je novac neophodan.
„Bolje je da uđete”, rekla je Kendi. „Imam vrlo radoznale susede.”

8

Kuća se osećala na cigarete. Oštri vonj naterao je Holi da ih poželi po
prvi put posle dugo vremena. Vilsonova se spustila u fotelju, koja je,
baš kao i stop-svetlo, bila zakrpljena lepljivom trakom. Pored nje je bila
stojeća pepeljara kakvu Kendi nije videla od dedine smrti (od
emfizema pluća). Vilsonova je izvadila paklicu cigareta iz džepa najlon
pantalona i kresnula upaljač. Nije ponudila Holi cigaretom, što je nije
iznenadilo, s obzirom na cenu duvana. Holi joj je bila zahvalna na tome.
Možda bi se poslužila.

„Prvo pare”, rekla je Kendi Vilson.
Holi, koja nije zaboravila da stane pored bankomata pre druge
posete Memori junitu, izvadila je novčanik iz tašne i izbrojala
dogovorenu sumu. Vilsonova je pažljivo prebrajala i stavila novac u
džep, s cigaretama.
„Nadam se da si govorila istinu kada si rekla da ćeš ćutati, Holi. Bog
sveti zna da mi je novac potreban. Moj pokvareni suprug očistio je
zajednički račun pre nego što je otišao. I gospođa Keli se ne šali. Ona
vam je kao neki od onih zmajeva u Igri prestola.”
Holi je ponovo zakopčala rajsferšlus preko usana i okrenula
nevidljivi ključ. Kendi Vilson se osmehnula i opustila. Osvrnula se po
maloj, tamnoj dnevnoj sobi, nameštenoj u stilu američkih garažnih
rasprodaja. „Jebeno ružno mesto, zar ne? Imali smo lepu kuću na Vest
sajdu. Nije bila rezidencija, ali je bila bolja od ove rupe. Moj kvarni
suprug prodao ju je pre nego što je otperjao put zalaska sunca. Znate
kako se kaže, da niko nije više šlep od onog ko ne želi da vidi. Žao mi je
što nemam decu, da ih okrenem protiv njega.”
Bil bi znao kako da odgovori na ovo, ali Holi nije. Potegnula je
beležnicu i progovorila o poslu. „Hit Holms je radio kao bolničar u
Hajsmanu.”
„Da. Zvali smo ga Lepi Hit. To je bila šala, ali ne sasvim. Nije bio Kris
Pajn ili Tom Hidlstoun, ali nije bio ni ružan. I bio je dobar tip. Svi su
tako mislili. To samo dokazuje da je nemoguće reći šta je u
muškarčevom srcu. Ja sam to doznala posle iskustva s pokvarenim
suprugom. Kakav god da je bio, nije silovao i izmasakrirao devojčice.
Jeste li videli njihove fotografije u novinama?”
Holi je klimnula. Dve slatke plavuše, s identičnim lepim osmesima.
Imale su dvanaest i deset godina, kao i kćerke Terija Mejtlanda. Još
jedna od onih podudarnosti koje su upućivale na vezu. Možda nije
postojala, ali je šapat da su dva slučaja uistinu jedan sve jače odjekivao
u Holinoj glavi. Još nekoliko činjenica ovakve vrste, pa će prerasti u
urlik.
„Ko radi takve stvari?”, pitala je Vilsonova, ali je pitanje bilo
retorsko. „Čudovište, eto ko.”
„Koliko dugo ste radili s njim, gospođo Vilson?”
„Zašto me ne biste zvali Kendi? Ljudi mogu da me zovu po imenu
kad mi plate komunalije za sledeći mesec. Sedam godina radili smo
zajedno, i ništa nisam primetila.”
„U novinama je pisalo da je bio na odmoru kad su devojčice

ubijene.”
„Da, otišao je kod majke u Ridžis, pedesetak kilometara severno

odavde. Ona je rekla da je sve vreme bio s njom.” Zakolutala je očima.
„U novinama je pisalo da je imao dosije.”
„Pa da, ali ništa ozbiljno, samo vožnja ukradenim autom u

sedamnaestoj.” Smrknuto je odmerila cigaretu. „Taj podatak nije smeo
biti dostupan novinarima. Znate, bio je maloletan, a ti dosijei trebalo bi
da budu zapečaćeni. Verovatno ne bi dobio posao u Hajsmanu, da su
bili dostupni, uprkos vojnoj obuci i pet godina rada u Volter Riđu.
Možda, ali verovatno ne bi.”

„Govorite kao da ste ga dobro poznavali.”
„Ne branim ga, ni u kom slučaju. Nekoliko puta smo pili zajedno, ali
nismo izlazili, ništa slično. Ponekad smo se družili posle posla u
Šamroku - to je bilo u vreme kad sam imala para i mogla da častim
društvo kad na mene dođe red. Ti dani su prohujali, dušo. Bilo kako
bilo, nazivali smo se Zaboravna petorka, po...”
„Mislim da znam”, reče Holi.
„Da, kladim se da znaš. Znali smo sve šale o Alchajmeru. Većina je
pomalo zlobna, a veliki broj pacijenata je prilično dobar, ali smo ih
pričali onako... ne znam kako da objasnim...”
„Kao što ljudi zvižde dok prolaze pored groblja?” pomogla joj je
Holi.
„Da, tako je. Hoćete li pivo, Holi?”
„Može. Hvala.” Nije volela pivo, i nije bilo pametno piti ga zbog leka
koji je redovno uzimala, ali je htela da raskravi atmosferu.
Vilsonova je donela dva piva. Nije ponudila čašu gošći, kao što je
nije ponudila cigaretom.
„Da, znala sam za hapšenje u mladosti”, rekla je, kad se ponovo
spustila u zakrpljenu fotelju, koja je umorno jeknula. „Svi smo znali.
Znate kako se ljudi raspričaju, posle nekoliko pića. Ali to nije bilo ništa
u poređenju s onim što je uradio u aprilu. Još mi je teško da poverujem
u to. Prošle godine poljubila sam se s njim ispod imele, na božićnoj
zabavi.” Stresla se, ih se pretvarala da to radi.
„Znači da je 23. aprila bio na odmoru...”
„Ako vi tako kažete. Ja znam da je bilo proleće, zbog alergija.”
Zapalila je novu cigaretu. „Rekao je da ide u Ridžis i da će održati
službu za tatu, koji je umro prošle godine. Zvao ju je ’memorijalnom
službom’. Možda je i otišao, ali se vratio da bi ubio one devojčice iz
Trotvuda. To je nesumnjivo, zato što su ga ljudi videli. Postoje i snimci

nadzornih kamera s benzinske pumpe, na kojima se vidi kako toči
gorivo.”

„Gde ih je ukrcao?”, pitala je Holi. „U kombi?” Ovo je bilo navođenje
svedoka. Bil se ne bi složio s tim, ali nije mogla da se suzdrži.

„Ne znam. Ne znam šta je pisalo u novinama. Verovatno je bio
kamionet. Vozio je nabudženi taho. Opake gume, mnogo hroma. Mogao
je da ih ukrca u njega. Da ih omami, dok ne bude spreman da... znate...
ih iskoristi.”

„Uhhh”, reče Holi. Nije mogla da se kontroliše.
Kendi Vilson je klimnula. „Da. Čovek ne želi da razmišlja o takvim
stvarima, ali ne može da se suzdrži. Ja ne mogu. Pronašli su i njegov
DNK. Sigurna sam da to znate, zato što je i to bilo u novinama.”
„Da.”
„I videla sam ga te nedelje, zato što je jednog dana svratio na posao.
’Ne možeš bez ovog mesta, zar ne?’, pitala sam ga. Nije ništa rekao,
samo se jezivo osmehnuo i nastavio put Krilom B. Nikad se nije tako
osmehnuo, nikada. Kladim se da je još imao njihovu krv pod noktima.
Možda i na kurcu i jajima. Bože, stresem se kad pomislim na to.”
I Holi se stresla, ali nije to rekla. Otpila je gutljaj piva i pitala koji je
to bio dan.
„Ne znam tačno koji, ali znam da se to desilo nakon što su devojčice
nestale. Znate šta? Mogu da vam kažem kad je to bilo, zato što sam tog
dana imala zakazano kod frizera, da bih se ofarbala. Odonda nisam išla,
što se lepo vidi. Samo trenutak.”
Prišla je stočiću u uglu. Vratila se s knjižicom i počela da je lista.
„Evo ga, Debin kosodrom. Dvadeset šesti april.”
Holi je zapisala datum, dodala je znak uzvika. To je bio datum
Terijeve poslednje posete ocu. Sutradan je odleteo kući s porodicom.
„Je li Piter Mejtland poznavao gospodina Holmsa?”
Vilsonova se nasmejala. „Piter Mejtland više ne poznaje nikoga,
dušo. Prošle godine imao je nešto lepih dana. Početkom godine mogao
je da ode do kafea i zatraži čokoladu - najveći broj se najduže seća onog
što su zaista voleli. Sad samo sedi i zuri ispred sebe. Progutaću gomilu
pilula i umreti dok još imam dovoljno moždanih ćelija da se setim
čemu služe, ako dobijem to sranje. Ali, ako pitate da li je Hit poznavao
Mejtlanda, odgovor je naravno da jeste. Neki bolničari se menjaju, ali
Hit uglavnom radi u neparnim apartmanima u Krilu B. Govorio je da ga
poznaju, iako su ostali bez najvećeg dela mozga. Mejtland je u
apartmanu B-5.”

„Je li odlazio u Mejtlandovu sobu onog dana kad ste se sreli?”
„Sigurna sam da jeste. Znam nešto što nije bilo u novinama, ali se
kladim da bi bilo veoma važno na suđenju, da je do njega došlo.”
„Šta, Kendi? Šta je to bilo? Šta?”
„Kad su pajkani saznali da je bio u Memori junitu posle ubistava,
pretražili su sve apartmane u Krilu B. Naročitu pažnju poklonili su
Mejtlandovom, zato što je Kem Melinski rekao da je video Hita kako
izlazi iz njega. Kem je domar. Primetio je Hita, zato što je on - mislim na
Kema - prao pod u hodniku. Hit se okliznuo i pao na dupe.”
„Sigurni ste u to, Kendi?”
„Jesam, a ovo je najvažnije. Moja najbolja prijateljica među
bolničarkama je Peni Prudom. Čula je kako jedan pajkan priča
telefonom nakon pretrage apartmana B-5. Rekao je da je pronašao
kosu u sobi i da je bila plava. Šta mislite o tome?”
„Mislim da su je sigurno ispitali zbog DNK, da bi saznali pripada li
nekoj od ubijenih devojčica.”
„Nego šta su. To su forenzičke stvari.”
„Ti rezultati nikad nisu objavljeni”, reče Holi. „Jesu li?”
„Nisu. Ali znate li šta su policajci našli u podrumu gospodina
Holmsa?”
Holi je klimnula. Taj podatak bio je objavljen. Upoznavanje s njim
moralo je bilo ravno pogotku strele u roditeljsko srce. Neko je
progovorio. Novine su to objavile. Verovatno je bilo i na televiziji.
„Veliki broj seksom motivisanih ubica čuva trofeje”, autoritativno
reče Kendi. „Videla sam to u dokumentarnim emisijama o
forenzičarima. To je uobičajeno ponašanje za te lujke.”
„Iako Hit Holms nikad nije izgledao kao lujka u tvojim očima.”
„Znaju da se kriju”, zlokobno će Kendi Vilson.
„Ali nije se mnogo trudio da prikrije zločin, zar ne? Mnogo ljudi ga je
videlo. Tu je i snimak nadzorne kamere.”
„Pa šta? Poludeo je, a luđaci ne paze šta rade.”
Sigurna sam da su detektiv Anderson i tužilac Okruga Flint rekli to
isto o Teriju Mejtlandu, pomislila je Holi. lako neke serijske ubice - ubice
motivisane seksom, da upotrebim izraz Kendi Vilson - godinama ostaju
van domašaja pravde. Ted Bandi na primer, i Džon Vejn Gejši.
Holi je ustala. „Veliko hvala na tvom vremenu.”
„Zahvali mi tako što ćeš se pobrinuti da gospođa Keli ne dozna da
sam razgovarala s tobom.”
„Ne brini”, reče Holi.

Dok je Holi prelazila preko praga, Kendi je rekla: „Znate za njegovu
mamu, zar ne? Za ono što je uradila kad se Hit koknuo u zatvoru?”

Holi je zastala, s ključevima u ruci. „Ne znam.”
„To se desilo mesec dana kasnije. Pretpostavljam da niste
istraživali taj period. Obesila se. Baš kao i on, samo u podrumu, umesto
u zatvorskoj ćeliji.”
„Svetog mu sveca! Je li ostavila poruku?”
„Ne znam”, reče Kendi, „ali policajci su u podrumu pronašli krvave
gaće. One s Vinijem, Tigrom i Ruom na njima. Čemu poruka, ako vaš sin
jedinac radi takve stvari?”

9

Kad nije znala šta da radi, Holi je najčešće odlazila u Međunarodni dom
palačinki ili Kod Denija. Oba mesta su čitavog dala služila doručak,
dobru hranu koji ste mogli natenane jesti, a da se ne gnjavite vinskom
kartom ili napadnim konobarima. Pronašla je MDP, blizu hotela.

Sela je za sto u uglu i naručila palačinke (manju porciju), kajganu od
jednog jajeta i lepinjice od krompira (u MDP-u su uvek bile odlične).
Uključila je laptop dok je čekala hranu. Potražila je telefonski broj Ralfa
Andersona. Nije ga našla, što je nije mnogo iznenadilo; policajci gotovo
uvek kriju telefonske brojeve. Bila je gotovo sigurna da ga može
doznati - naučila je sve trikove od Bilija. Žarko je želela da razgovara s
njim, zato što je bila sigurna da mogu razmeniti delove slagalice koji su
im nedostajali.

„On je Mejsis, a ja Gimbels”, rekla je.
„Šta ste rekli, dušo?” To je bila kelnerica, s obrokom.
„Upravo sam rekla koliko sam gladna”, odvratila je Holi.
„Bolje bi vam bilo da jeste, pošto je ovo mnogo klope.” Spustila je
tanjire. „Nadam se da se nećete naljutiti ako vam kažem da vam
prejedanje ne bi škodilo. Preterano ste mršavi.”
„Imala sam drugara koji mi je to stalno govorio”, reče Holi. Našla se
na ivici suza. Zbog tog izraza - imala sam drugara. Prošlo je dosta
vremena, koje navodno leći sve rane. Ali, bože, neke su tako sporo
zaceljivale. Bila je na ivici suza zbog razlike između imam i imala sam.
Jela je polako. Zalivala je palačinke s mnogo sirupa. Nije bio pravi,

javorov, ali je bio ukusan. Volela je da jede natenane.
Završila je s obedom, donevši sledeći zaključak: zvanje detektiva

Andersona bez prethodnog obaveštavanja Pelija moglo bi da dovede
do otkaza, a ona je htela - to je bio Bilijev izraz - da dublje začeprka po
slučaju. Još važnije, tako nešto bilo bi nepošteno.

Kelnerica se vratila i ponudila joj još kafe. Holi je prihvatila. U
Starbaksu ne bi dobila besplatnu dopunu kafe. MDP kafa nije bila
gurmanska, ali je bila dovoljno dobra. Možda nisam Šerlok Holms - ili
Tomi i Tapens, kad smo već kod toga - ali sam dovoljno dobra i znam šta
mi je činiti. Gospodin Peli možda će se prepirati sa mnom, a ja mrzim
rasprave, ali ću znati kako da mu se suprotstavim. Osloniću se na
unutrašnjeg Bila Hodžiza.

Držala se te misli kad ga je pozvala. Čim se javio, rekla mu je: „Teri
Mejtland nije ubio malog Patersona.”

„Šta? Jeste li mi upravo rekli ono što mislim da...”
„Da. Otkrila sam veoma zanimljive stvari u Dejtonu, gospodine Peli.
Moram da razgovaram s detektivom Andersonom, pre nego što
sastavim izveštaj. Imate li nekih primedaba?”
Peh se nije upustio u priču od koje je zazirala. „Moram da
razgovaram s Hauijem Goldom o tome. On će raščistiti stvar s Marsi.
Mislim da će se oboje složiti.”
Holi je laknulo. Otpila je kafu. „To je dobro. Raščistite to s njima, što
je pre moguće, molim vas. I dajte mi njegov broj. Želela bih da večeras
razgovaram s njim.”
„Ali zašto? Šta ste otkrili?”
„Dozvolite mi da vas nešto pitam. Znate li da li se išta neobično
dogodilo u Hajsman memori junitu, na dan poslednje Terijeve posete
ocu?”
„Na koji način neobično?”
Holi ovog puta nije navodila svedoka. „Na bilo koji način. Možda ne
znate, ali možda i znate. Je li Teri nešto rekao ženi kad se vratio u hotel,
na primer. Bilo šta?”
„Ne... izuzev ako ne mislite na Terijev sudar s bolničarem na
odlasku. Bolničar je pao, zato što je pod bio vlažan, ali je to bila
slučajnost. Niko nije bio povređen, ili nešto slično.”
Stisnula je telefon tako jako da su joj članci zapucketali. „Niste to
dosad pominjali.”
„Mislio sam da to nije važno.”
„Zbog toga bih morala da razgovaram s detektivom Andersonom.

Ima delića koji nedostaju. Upravo ste mi dali jedan. On ih možda ima
više. On takođe može doznati ono što ja ne mogu.”

„Hoćete li da mi kažete kako je slučajni sudar s Mejtlandom u
staračkom domu u Dejtonu važan? Zbog čega je važan, ako jeste?”

„Dozvolite mi da prvo razgovaram s detektivom Andersonom.
Molim vas.”

Peli se oglasio, posle duge pauze: „Videću šta mogu da uradim.”
Kelnerica je spustila račun na sto, dok je Holi vraćala telefon u džep.
„To je bio moćan razgovor.”

Holi se nasmešila. „Hvala vam na kvalitetnoj usluzi.”-Kelnerica je
otišla. Račun je iznosio osamnaest dolara i dvadeset centi. Holi je
ostavila pet dolara napojnice ispod tanjira. To je bilo više od
uobičajenog iznosa, ali bila je veoma uzbuđena.

10

Telefon je zazvonio čim se vratila u sobu. Na ekranu je pisalo
NEPOZNATI BROJ. „Halo? Dobili ste Holi Gibni. S kim razgovaram?”

„Ovde Ralf Anderson. Alek Peli mi je dao vaš broj telefona, gospođo
Gibni. Rekao mi je šta radite. Moje prvo pitanje je: znate li šta radite?”

„Znam.” Holi je imala mnogo briga. I bila je veoma nesigurna osoba,
čak i posle dugogodišnje terapije, ali je u ovo bila sigurna.

„Hm-hmm, hm-hmm, pa, možda i znate, a možda ne znate. Ne mogu
to da kažem, zar ne?”

„Ne možete”, složila se. „Makar ne u ovom času.”
„Alek mi je preneo da ste mu rekli kako Teri Mejtland nije ubio
Frenka Patersona i da ste bili veoma sigurni u to. Voleo bih da znam
kako možete da tvrdite tako nešto, kad ste u Dejtonu, a ubistvo
Patersona se desilo ovde u Flint Sitiju.”
„Zato što se ovde dogodio sličan zločin, baš kad je Mejtland bio
ovde. Nije ubijen dečak, već dve devojčice. Isti modus operandi:
silovanje i masakriranje. Čovek kog je policija uhapsila je tvrdio da je u
to vreme bio kod majke, u pedeset kilometara udaljenom gradu. Ona je
to potvrdila, ali je viđen u Trotvudu, predgrađu u kom su devojčice
otete. Postoji i snimak nadzorne kamere na kom se on vidi. Zvuči li
vam ovo poznato?”

„Zvuči poznato, ali ne i iznenađujuće. Većina ubica skrpi kakav-
takav alibi, kad budu uhvaćeni. Možda vam to nije poznato, pošto se
uglavnom bavite hvatanjem begunaca od kaucije, gospođo Gibni - Alek
mi je rekao da vaša firma uglavnom to radi - ali bi trebalo da znate s
televizije.”

„Ovaj čovek bio je bolničar u Hajsman memori junitu. Bio je tamo
najmanje jednom u nedelji u kojoj je gospodin Mejtland posećivao oca,
iako je trebalo da bude na odmoru. Prilikom Mejtlandove poslednje
posete - 26. aprila - dvojica navodnih ubica su se sudarila. Mislim
doslovce.”

„Da li me zajebavate?”, gotovo da je povikao Anderson.
„Nikako. Moj stari partner u Ko nađe - njegovo ovo bi nazvao
autentičnom nemazajebancije situacijom. Da li ste se zainteresovali?”
„Je li vam Peli rekao da je bolničar ogrebao Mejtlanda u padu, da je
pružio ruku ka njemu i da ga je ogrebao po ruci?”
Holi je ćutala. Razmišljala je o filmu koji je ponela na put. Nije imala
običaj da čestita samoj sebi - upravo suprotno - ali joj je ta odluka sad
delovala kao genijalni, intuitivni potez. Samo, da lije i na trenutak
sumnjala da postoji nešto krajnje neobično u Mejtlandovom slučaju?
Nije. Najviše zbog sećanja na čudovišnog Brejdija Vilsona Hartsfilda.
Takvo iskustvo trajno širi vidike.
„I to nije jedina posekotina.” Zvučao je kao da govori sam sa sobom.
„Postoji još jedna. Ali ovde kod nas. Posle ubistva Frenka Patersona.”
Evo još jednog nestalog delića.
„Ispričajte mi, detektive. Ispričajte mi, ispričajte mi, ispričajte mi!”
„Mislim... ne preko telefona. Možete li da doletite ovamo? Trebalo bi
sednemo i porazgovaramo. Vi, ja, Alek Peli, Haui Gold i detektiv iz
državne policije koji je radio na ovom slučaju. I možda Marsi. I ona.”
„Mislim da bi to mogla biti dobra ideja, ali bih morala da
porazgovaram o tome s mojim klijentom, gospodinom Pelijem.”
„Razgovarajte s Hauijem Goldom, umesto njega. Daću vam njegov
broj.”
„Protokol...”
„Alek radi za Hauija, pa protokol ne može da bude prepreka takvom
razgovoru.”
Holi je nastavila posle kraćeg razmišljanja. „Možete li stupiti u
kontakt s policijom u Dejtonu i s okružnim tužiocem Okruga
Montgomeri? Ne mogu da saznam sve što bih želela o ubistvima
devojčica Hauard i o Hitu Holmsu - tako se bolničar zvao - ali mislim da

vi možete.”
„Da li taj tip još čeka suđenje? Verovatno neće biti raspoloženi za

odavanje informacija, ako je to sl...”
„Gospodin Holms je mrtav.” Nastavila je posle kraće pauze. „Baš kao

i Teri Mejtland.”
„Bože”, promrmljao je. „Koliko otkačeno to može biti?”
„Biće još otkačenije”, rekla je. Ni u to nije sumnjala.
„Još otkačenije”, ponovio je. „Crvi u dinji.”
„Oprostite?”
„Ništa. Pozovite gospodina Golda, jel’ važi?”
„Još mislim da će biti bolje ako prvo pozovem gospodina Pelija. Za

svaki slučaj.”
„Ako zaista tako mislite. I, gospođo Gibni... izgleda da ste vični svom

poslu.”
Izmamio joj je osmeh.

11

Holi je dobila zeleno svetlo od gospodina Pelija. Pozvala je Hauija Golda
u kancelariju. Već je utabala stazicu na jeftinom hotelskom tepihu.
Opsesivno je kuckala po Fitbitu da bi očitala puls. Da, gospodin Gold je
mislio kako bi bila dobra ideja da doleti dole i ne, ne mora da ide
ekonomskom klasom. „Uzmite kartu u biznis-klasi”, rekao je. „Imaćete
više mesta za noge.”

„U redu.” Treperila je od veselja. „Hoću.”
„Zaista ne verujete da je Teri ubio malog Patersona?”
„Baš kao što ne mislim da je Hit Holms ubio one dve devojčice”,
rekla je. „Mislim da je to bio neko drugi. Mislim da je to bio autsajder.”

POSETE

25. jul

1

Detektiv Džek Hoskins iz policije Flint Sitija u sredu u dva ujutru
probudio se trostruko jadan. Mučio ga je mamurluk. Imao je opekotinu
od sunca i morao je da sere. Eto šta mi se dešava kad jedem u Los tres
molinos, pomislio je... ali da li je tamo jeo? Bio je prilično siguran da
jeste - enčilade punjene svinjetinom i onaj ljuti sir - ali ne i sasvim.
Možda sam bio u Hacijendi. Slabo se sećao prošle noći.

Moram da smanjim votku. Odmor je gotov.
Da i to što pre, pošto u njegovom usranom odeljencetu radi samo
jedan detektiv. Život ponekad ume da bude kučka. Ma, najčešće je
takav.
Ustao je iz kreveta. Trgao se kad je čuo tresak u glavi, posle dodira
stopala s podom. Protrljao je opekotinu na potiljku. Skinuo je šorts,
dograbio novine s noćnog stočića i krenuo ka kupatilu da obavi posao.
Objahao je solju. Čekao je vlažni talas koji uvek nailazi šest sati posle
meksičke hrane (da li će ikad naučiti?). Otvorio je Kol i stigao do
stripova, jedine stvari koja je vredela u lokalnim novinama.
Žmirkao je da bi pročitao sićušna slovca u oblačićima, kad je čuo
pomeranje zavese na tušu. Podigao je pogled i video senku iza
odštampanih cvetića. Srce mu se zaglavilo u grlu. Neko je stajao u kadi.
Uljez, i ne neki ufiksani lopov, koji se uvukao kroz prozor kupatila i

pobegao u jedino sklonište kad je video da se pali svetlost u spavaćoj
sobi. Ne. To je bila ista osoba koja je stajala iza njega u jebenom
napuštenom ambaru u Kaningu. Znao je to, baš kao što je znao svoje
ime. Neprestano je razmišljao o tom susretu (ako je to bio). Kao da je
očekivao njegov... povratak.

Znaš da je to sranje. Mislio si da si video čoveka u ambaru. Preobrazio
se u staru konjsku opremu kad si ga osvetlio. Sad misliš da je čovek u
tvojoj kadi, ali ono što izgleda kao njegova glava jeste glava tuša, a ono
što liči na ruku jeste samo duga drška češalice za leđa. Zavesa se
pomerila od promaje, ili ti se učinilo da si nešto čuo.

Zatvorio je oči. Otvorio ih je i pogledao zavesu s glupim plastičnim
cvećem, kakvu je samo njegova bivša žena mogla da voli. Stvarnost je
nahrupila, kad se u potpunosti probudio. To je samo glava tuša, samo
češalica za leđa s dugom drškom. Bio je idiot. Najgora vrsta idiota s
mamurlukom. On...

Ponovo je čuo pomeranje zavese. To se desilo zato što je ono što je
želeo da smatra češalicom za leđa, dobilo prste i posegnulo ka
plastičnom zastoru. Glava tuša se okrenula. Imao je utisak da zuri u
njega kroz providnu zavesu. Novine su mu ispale iz mlitavih prstiju i
pale na pločice s mekim zvukom. Bubnjalo mu je u glavi. Potiljak ga je
sve jače pekao. Stomak mu se opustio. Malo kupatilo ispunilo se
prepoznatljivim vonjem poslednjeg obroka. Šaka je stigla do ivice
zastora. Za sekundu - najviše dve - povući će ga nazad. Videće nekog
tako strašnog da će i najgore noćne more u poređenju s njima biti
slatki snovi.

„Ne”, prošaptao je. „Ne.” Pokušao je da se digne sa šolje, ali noge
nisu htele da ga nose. Pozamašna zadnjica tresnula je na nju. „Nemoj,
molim te. Nemoj.”

Šaka se pružila preko ivice zavese. Nije je sklonila, već se samo
savila oko nje. Na prstima je pisalo: NE MOGU.

„Džek.”
Nije mogao da odgovori. Sedeo je nag na toaletnoj šolji. Poslednja
govna isticala su iz njega. Srce mu je tutnjalo u grudima. Mislio je da će
uskoro iskočiti iz njih. Poslednje što će videti dok bude ležao na
pločicama biće krv na člancima i stripovi iz Flint Siti Kola.
„To nije opekotina od sunca, Džek.”
Hteo je da se onesvesti. Da se sruši sa šolje. Pa šta ako udari glavom
o podne pločice i ako je razbije? Makar će se izvući iz ovoga. Ali svest je
tvrdoglavo istrajavala. Senovita prilika je ostala u kadi, baš kao i prsti

na zavesi: NE MOGU, ispisano izbledelim plavim slovima.
„Dodirni zadnji deo vrata, Džek. Učini to odmah, ako ne želiš da

povučem zavesu i da se pokažem.”
Hoskins je podigao ruku. Prislonio ju je na potiljak. Telo mu je

odmah reagovalo. Munje strašnog bola jurnule su ka slepoočnicama i
ramenima. Pogledao je ruku i video da je zamrljana krvlju.

„Imaš rak”, obavestila ga je prilika iza zavese. „U limfomima je, u
grlu i sinusima. U očima ti je, Džek. Stigao je do tvojih očiju. Uskoro ćeš
moći da ga vidiš. Mali sivi čvorići zloćudnih ćelija zaplivaće po tvom
vidokrugu. Znaš li kada si ga dobio?”

Naravno da je znao. Kad ga je ovo stvorenje dodirnulo u Kaningu.
Kad ga j e pomilovalo.

„Ja sam ti ga dao, ali mogu da ga uklonim. Hoćeš li da ga uklonim?”
„Da”, prošaptao je Džek. Rasplakao se. „Ukloni ga. Ukloni ga, molim
te.”
„Hoćeš li učiniti nešto što ti kažem?”
„Hoću.”
„Nećeš oklevati?”
„Neću!”
„Verujem ti. I nećeš mi pružiti nijedan razlog da ti ne verujem, zar
ne?”
„Ne!”
„Dobro je. Operi se. Smrdiš.”
Ruka s natpisom NE MOGU se povukla, ali je obličje iza zavese još
zurilo u njega. To nije bio čovek, već nešto mnogo gore od najgoreg
čoveka koji je ikada živeo. Hoskins je posegnuo ka toalet-papiru,
svestan da se naginje u stranu sa daske i da se svet istovremeno gasi i
smanjuje. I to je bilo dobro. Pao je, ali nije osetio bol. Izgubio je svest,
pre nego što je udario o pod.

2

Džini Anderson probudila se u četiri ujutro, u uobičajeno vreme za
pražnjenje bešike. Obično bi se olakšala u kupatilu, ali je Ralf loše
spavao od pogibije Terija Mejtlanda. Večeras je bio naročito
nespokojan. Ustala je iz kreveta i krenula u kupatilo na kraju hodnika,

ono pored vrata Derekove sobe. Pitala se da li da povuče vodu kad se
olakša. Odlučila je da to ne čini, da ga ne bi probudila. Čekaće do ujutru.

Još dva sata, gospode, pomislila je kad je izašla iz kupatila. Još dva
sata dobrog sna, samo to ž...

Zastala je na pola puta niz hodnik. U prizemlju je bio mrak kad je
pošla na spavanje, zar ne? Bila je sanjiva, ali bi sigurno primetila
svetlost.

Jesi li sigurna u to?
Ne, ne sasvim, ali je dole bilo svetla. Belog svetla. Mutnog. Onog
iznad šporeta.
Prišla je stepenicama i spustila pogled na to svetlo. Čelo joj se
namreškalo. Duboko je razmišljala. Je li uključila alarm pre odlaska u
krevet? Jeste. To je bio nezaobilazni deo rituala. Uključila ga je. Ralf ga
je proverio pre nego što su krenuli gore na spavanje. Neko od njih bi
uvek uključio alarm, ali je provera, poput Ralfove nesanice, počela od
smrti Terija Mejtlanda.
Razmišljala je da li da probudi Ralfa i odlučila da ga ne dira. San mu
je bio preko potreban. Razmišljala je da li da ode po njegov službeni
pištolj u kutiji na najvišoj polici ormana, ali su vrata ormana škripala.
To bi ga sigurno probudilo. I zar nije malo paranoična? Svetlost je
verovatno bila uključena kad je otišla u kupatilo, samo je nije primetila.
Ili se samo uključilo, zbog kvara. Tiho je sišla niz stepenice. Automatski
je pošla levo na trećoj i desno na devetoj stepenici, da bi izbegla škripu.
Došla je do kuhinjskih vrata i provirila unutra. Osećala se glupo i
nimalo glupo. S uzdahom je podigla šiške. Kuhinja je bila prazna.
Krenula je ka šporetu da ugasi svetlo, pa se zaustavila. Trebalo je da
vidi četiri stolice oko kuhinjskog stola, tri za njih i jedna gostinska.
Videla je samo tri.
„Ne mrdaj”, reče neko. „Ubiću te, ako se pomeriš. Ubiću te, ako
vrisneš.”
Ukočila se. Puls joj je podivljao, a kosa na potiljku podigla. Mokraća
bi joj se slivala niz nogu na pod, da se nije malopre olakšala. Muškarac,
uljez, sedeo je na gostinskoj stolici u dnevnoj sobi, toliko daleko od luka
da je mogla da ga vidi samo od kolena nadole. Nosio je izbledele
farmerke i mokasine bez čarapa. Na člancima je imao crvene mrlje,
koje su ličile na psorijazu. Gornji deo tela bio je samo nejasna silueta.
Nazirala je široka i blago povijena ramena - nisu delovala umorno, već
toliko nabildovano da nije mogao da ih ispravi. Čudila se što ništa
drugo nije mogla da vidi. Užas joj je onesposobio mogućnost odabira.

Sve misli su uticale u mozak bez procene. Ovo je čovek koji je ubio
Frenka Patersona. Čovek koji ga je izujedao kao divlja zver i koji ga je
silovao granom. Taj čovek je bio u njenoj kući. Stajala je u kratkoj
pidžami. Bradavice su joj nesumnjivo štrcale kao farovi.

„Poslušaj me”, rekao je. „Da li me slušaš?”
„Da”, prošaptala je. Povodila se, na rubu nesvestice. Plašila se da će
izgubiti svest pre nego što joj kaže ono zbog čega je došao. Ubiće je,
ako se to desi. Posle toga će možda otići, ili će se popeti uz stepenice da
bi ubio Ralfa. Učiniće to pre nego što se Ralfov um razbistri, pre nego
što shvati šta se dešava.
Derek će se vratiti iz kampa kao siroče.
Ne. Ne. Ne.
„Š-Šta hoćeš?”
„Reci suprugu da je u Flint Sitiju gotovo. Reci mu da prestane. Reci
mu da će se situacija vratiti u normalu ako to učini. Reci mu da ću ga
ubiti ako me ne posluša. Sve ću ih pobiti.”
Ruka mu je izronila iz tame dnevne sobe na prigušenoj svetlosti
fluorescentne svetiljke. Stisnuo je krupnu šaku u pesnicu.
„Šta piše na mojim prstima? Pročitaj mi.”
Zurila je u bledunjava plava slova. Pokušala je da govori, ali nije
mogla. Jezik joj je bio samo komad mesa prilepljen uza svod usne
duplje.
Nagnuo se napred. Videla je oči ispod širokog čela i crnu kosu,
dovoljno kratku da izgleda nakostrešeno. Pogled crnih očiju nije bio
samo na njoj, već u njoj. Pretraživale su joj srce i um.
„Tu piše MORAM”, rekao je. „Vidiš li to?”
„D-D-D...”
„Moraš mu reći da prestane.” Crvene usne micale su se nasred crne
kozje bradice. „Reci mu da ću ih ubiti ako on ili bilo ko od njih pokuša
da me pronađe. Ubiću ih i prosuću im creva po pustinji za lešinare. Jesi
li me razumela?”
Da, pokušala je da mu kaže, ali je jezik odbijao da se pokrene, a
kolena su popuštala. Ispružila je ruke da bi ublažila pad. Nije znala da li
je uspela u tome, zato što je utonula u tamu pre nego što je udarila o
pod.

3

Džek se probudio u sedam ujutru. Sjajno letnje sunce sijalo je kroz
prozor i preko kreveta. Ptičice su cvrkutale. Naglo se uspravio u sedeći
položaj, samo delimično svestan glavobolje od sinoćne votke.

Brzo je ustao, otvorio boku noćnog stočića i potegao pištolj koji je
držao u njoj, zaštite radi. Prešao je preko sobe s pištoljem uperenim u
tavanicu. Šutnuo je bokserice u stranu. Stigao je do otvorenih vrata.
Stao je pored njih, leđima okrenut zidu. Osećao je slabi, ali poznati
miris; eho sinoćne avanture s enčiladom. Ustao je da bi se istovario; taj
deo nije bio san.

„Ima li nekog tamo? Odgovori ako si tu. Naoružan sam. Pucaću.”
Ništa. Duboko je udahnuo i zakoračio kroz vrata. Pretraživao je
prostoriju s jedne na drugu stranu u pognutom stavu, nišaneći
pištoljem. Video je šolju s podignutim poklopcem i spuštenom daskom.
Video je novine na podu, otvorene na stripovima. Video je kadu s
providnom zavesom s cvetićima. Video je oblike iza nje, ali su to bili
glava tuša i češalica s dugom drškom.
Jesi li siguran?
Zakoračio je napred, pre nego što je izgubio hrabrost. Okliznuo se
na prostirku i zgrabio zavesu, da ne bi pao na leđa. Otkačila se i pala po
njegovom licu. Vrisnuo je, bacio ju je u stranu i uperio pištolj u praznu
kadu. Nikog nije bilo. Nije bilo bauka. Osmotrio je dno kade. Nije bila
preterano čista. Da je neko stajao u njoj, ostavio bi otiske. Na osušenoj
sluzi od sapuna i šampona nije bilo ničega. Sve je bio san. Jako
upečatljiva noćna mora.
Ipak je proverio prozor kupatila i vrata. Sve je bilo zaključano.
Dobro. Vreme je da se opusti. Ili gotovo da je vreme. Vratio se u
kupatilo da ga još jednom pogleda. Ovog puta je proverio ormarić s
peškirima (ništa). Gadljivo je nogom odgurnuo zavesu za tuširanje.
Vreme je da je zameni. Sutra će svratiti do prodavnice kućnih
potrepština.
Odsutno je protrljao potiljak i zasiktao od bola, čim je spustio prste.
Prišao je umivaoniku. Okrenuo se i pokušao da pogleda zadnji deo
vrata. To je bilo traćenje vremena. Otvorio je gornju fioku ispod
lavaboa i pronašao pribor za brijanje, češljeve, zavoj i staro pakovanje
pomade, još jednu sitnu uspomenu iz Gretinog doba. Poput glupe
zavese na tušu.
U donjoj fioci pronašao je ono stoje tražio. Ogledalo slomljene
drške. Protrljao je prašinu sa stakla i krenuo unazad, dok nije

zadnjicom dotakao lavabo. Podigao je ogledalo. Zadnji deo vrata bio
mu je vatrenocrven. Video je majušne plikove. Kako je to moguće, kad
se mazao kremama za sunčanje i nije imao opekotine od sunca nigde
drugde?

To nije opekotina od sunca, Džek.
Slabašno je zacvileo. Bio je siguran da jutros nikog nije bilo u kadi,
da nikakav jezivi otkačenjak s rečima NE MOGU istetoviranim na
prstima sigurno nije bio u njoj - ali je još jedna stvar bila sigurna: rak
kože je bio čest u njegovoj porodici. Majka i ujak umrli su od njega.
Napada crvenokose, rekao je otac, kad su mu skinuli mladeže s vozačke
ruke, pretkancerozne izraštaje s listova i bazalni ćelijski karcinom sa
zadnjeg dela vrata.
Džek se sećao golemog crnog mladeža (koji je rastao, večito rastao)
na ujka Džimovom obrazu; sećao se sirovih rana na majčinoj ključnjači,
koje su joj proždirale levu ruku. Koža je najveći organ tela. Ne valja kad
podivlja.
Hoćeš li da ga uklonim? Pitao ga je čovek iza zavese.
„To je bio san”, rekao je Hoskins. „Uplašio sam se u Kaningu. Sinoć
sam se nabokao meksičke hrane, pa sam imao noćnu moru, To je sve,
kraj priče.”
To ga nije sprečilo da pipanjem potraži guke ispod pazuha, pod
vilicom i u nosu. Ništa nije našao. Samo je predugo izlagao potiljak
suncu. Ali nigde drugde nije imao opekotine od sunca, izuzev bolne
pruge. Nije krvarila - što je na neki način dokazivalo da je jutrošnji
susret bio san - ali je video plikove. Verovatno bi trebalo da ode kod
doktora i otići će... ali ne pre nego što pričeka nekoliko dana da se
opekotina sama zaleči, naravno.
Hoćeš li uraditi ono što ti kažem? Nećeš oklevati?
Niko ne bi, pomislio je Džek, gledajući zadnji deo vrata u ogledalu.
Niko ne bi, ako je alternativa biti pojeden od spolja ka unutra - biti živ
pojeden.

4

Džini se probudila zureći u tavanicu spavaće sobe. Isprva nije mogla da
shvati zašto su joj usta puna bakrenastog ukusa panike, kao da je za

dlaku izbegla gadan pad, ili zašto su joj ruke podignute, a dlanovi
upereni ka spolja u odbrambenom položaju. Videla je prazan krevet
levo od sebe, čula pljuskanje pod tušem i pomislila: To je bio san.
Najupečatljivija noćna mora ikada, ali ništa više od toga.

Samo što je olakšanje izostalo, zato što nije verovala u to. Nije
bledeo, kao što se obično dešava sa snovima posle buđenja, čak i s
najgorim. Sećala se svega, od svetlosti u prizemlju do čoveka u
gostinskoj stolici, odmah ispod luka na početku dnevne sobe. Sećala se
šake koja se pojavila na oskudnoj svetlosti i sklopila u pesnicu, da bi
mogla da pročita bledunjava slova, istetovirana između članaka:
MORAM.

Moraš mu reći da prestane.
Zbacila je posteljinu sa sebe i izašla iz sobe. Gotovo da je otrčala do
kuhinje. Svetlost iznad šporeta bila je isključena. Sve četiri stolice bile
su na svojim mestima, oko stola na kom su najčešće jeli. Očekivala je da
će je to razuveriti.
Nije.

5

Ralf je sišao u prizemlje, gurajući košulju u farmerke jednom i držeći
patike drugom rukom. Zatekao je suprugu za kuhinjskim stolom.
Ispred nje nije bilo jutarnje šolje kafe, soka ili cerealija. Pitao je da li je
dobro. „Nisam. Neki čovek je sinoć bio ovde.”

Zastao je u mestu, s jednim delom košulje u pantalonama, a drugim
prebačenim preko pojasa. Ispustio je patike. „Šta si rekla?”

„Čovek. Onaj koji je ubio Frenka Patersona.”
Osvrnuo se oko sebe. Sasvim se probudio. „Kada? O čemu to
govoriš?”
„Sinoć. Otišao je, ali je imao poruku za tebe. Sedi, Ralfe.”
Poslušao ju je. Ispričala mu je šta se sinoć desilo. Slušao ju je ćutke.
Gledao ju je u oči. U njima nije bilo ničeg izuzev potpune ubeđenosti.
Ustao je i proverio alarmni uređaj pored zadnjih vrata, kad je završila.
„Uključen je, Džini. A vrata su zaključana. Makar ova.”
„Znam da je uključen. I sva vrata su zaključana. Proverila sam. I
prozori su.”

„Pa kako...”
„Ne znam, ali bio je ovde.”
„I sedeo je baš tamo.” Pokazao je na luk.
„Da. Kao da nije hteo da se pokaže na svetlosti.”
„I bio je krupan, kažeš?”
„Da. Možda manji od tebe - nisam mogla da procenim njegovu
visinu zato što je sedeo - ali je imao široka ramena i snažne mišiće. Kao
tip koji provodi tri sata dnevno u teretani. Ili diže tegove u zatvorskom
dvorištu.”
Zaobišao je sto. Spustio se na kolena na mestu na kom se drveni
pod kuhinje sretao s tepihom dnevne sobe. Znala je šta traži i da to
neće naći. Proverila je i to, ali nije promenila mišljenje. Razlikujete
snove od stvarnosti, ako niste ludi, čak i kad je stvarnost daleko van
granica normalnog. Nekada bi možda sumnjala u to (kao što je Ralf sad
sumnjao), ali ne više. Sad je znala bolje.
Ustao je. „Ovo je nov tepih, dušo. Da je čovek tu sedeo, čak i kratko
vreme, noge stolice ostavile bi tragove na njemu. Nema ih.”
Klimnula je. „Znam. Ali bio je tamo.”
„Šta pričaš? Da si videla duha?”
„Ne znam šta je bio, ali znam da je imao pravo. Moraš da prestaneš.
Nešto loše će se desiti ako ne budeš to učinio.” Prišla mu je i zabacila
glavu, da bi ga pogledala u lice. „Nešto strašno.”
Uhvatio ju je za ruke. „Ovo je bilo stresno vreme, Džini. Za tebe,
koliko i za m...”
Odgurnula ga je od sebe. „Ne idi na tu stranu, Ralfe. Nemoj. Bio je
ovde.”
„Recimo da jeste, razgovora radi. I ranije su mi pretili. Nema
pajkana koji nešto vredi a kome nisu pretili.”
„Nije pretio samo tebi!” Morala je da se bori s nagonom da viče, kao
da je uhvaćena u nekom od smešnih horor filmova, u kojima niko ne
veruje heroini koja tvrdi da se Džejson, Fredi ili Majki Majers vratio.
„Bio je u našoj kući!”
Pomislio je da krene iz početka: zaključana vrata, prozori, uključeni
alarm. Pomislio je da je podseti kako se jutros probudila u svom
krevetu, živa i zdrava. Video je na njenom licu da od toga neće biti
vajde. Poslednje što je želeo je svađa sa suprugom u ovakvom stanju.
„Je li imao opekotina, Džini? Kao čovek kog sam video ispred
sudnice?”
Odmahnula je glavom.

„Jesi li sigurna? Zato što si rekla da je bio u send.”
„U jednom trenutku se nagnuo napred. Videla sam malo, ali
dovoljno.” Stresla se. „Široko čelo, izbočine iznad očiju. Oči su bile
tamne, možda crne, smeđe ili tamnoplave. Ne znam. Kosa mu je bila
kratka, nakostrešena i uglavnom crna, s nešto sedina. Imao je kozju
bradicu i crvene usne.”
Opis mu je zvučao poznato. Nije verovao predosećaju, koji se
verovatno javio zbog žestine njenih osećanja. A bog sveti zna da je
želeo da joj veruje. Kad bi postojao makar i najmanji dokaz...
„Čekaj malo, njegova stopala! Nosio je mokasine bez čarapa. Imao je
crvene pečate na njima. Mislila sam da je psorijaza, ali su mogle biti i
opekotine.”
Uključio je aparat za katu. „Ne znam šta da ti kažem, Džini.
Probudila si se u krevetu, a nigde nema ni najmanjeg znaka nečijeg
pri...”
„Jednom si otvorio dinju koja je bila puna crva”, rekla je. „To se
desilo, znaš da jeste. Zašto ne veruješ da se ovo desilo?”
„Ne bih mogao da dignem ruke, čak i kad bih ti verovao. Zar ti to
nije jasno?”
„Jasno mi je da je čovek koji je sedeo u našoj dnevnoj sobi bio u
pravu povodom jedne stvari: gotovo je. Frenk Paterson je mrtav. Teri je
mrtav. Vratićeš se na posao, a mi... možemo... trebalo bi...”
Ućutala se, zato što je na njegovom licu videla da bi dalja priča na tu
temu bila bespredmetna. Njegov izraz nije govorio o neverici, već o
razočaranju. Hapšenje Terija Mejtlanda na igralištu Estel Barga bila je
samo prva domina, koja je pokrenula lančanu reakciju nasilja i jada.
Sada se prepirao sa ženom zbog čoveka koji nije bio tu. I verovao je da
je za sve kriv.
„Moraćeš početi da nosiš pištolj sa sobom”, rekla je, „ako ne želiš da
digneš ruke. Znam da ću početi da nosim mali pištolj koji si mi
poklonio pre tri godine. U to vreme sam mislila da je to vrlo glup
poklon, ali si po svoj prilici imao pravo. Hej, možda si vidovnjak.”
„Džini...”
„Hoćeš li jaja?”
„Pretpostavljam da hoću.” Nije bio gladan, ali će jesti ono što je
spremila, ako je to sve što će ovog jutra moći da čini za nju.
Izvadila je jaja iz frižidera i rekla okrenuta leđima: „Želim policijsku
zaštitu noću. Ne mora biti od sumraka do svitanja, ali želim da nas
neko redovno obilazi. Možeš li da to obezbediš?”

Policijska zaštita protiv duha nije naročito delotvorna, pomislio je...
ali bio je previše dugo u braku da bi to rekao. „Verujem da mogu.”

„Trebalo bi da obavestiš Hauija Golda i ostale. Ma kako ludo
zvučalo.”

„Dušo...”
Prekinula ga je. „Zapretio je tebi i ostalima. Rekao je da će im
razbacati creva po pustinji, na radost lešinarima.”
Ralf je pomislio da je podseti da možda viđaju ponekog lešinara na
nebu (pogotovo u dane odnošenja đubreta), ali da oko Flint Sitija nema
mnogo pustinje. To je bilo dovoljno da zaključi kako je čitav susret bio
san, ali je i to prećutao. Nije hteo da muti vodu koja je počela da se
bistri.
„Hoću”, rekao je. Nameravao je da održi to obećanje. Moraće da
stave sve na sto. I najluđe stvari. „Poznato ti je da ćemo se sastati u
kancelariji Hauija Golda, zar ne? Sa ženom koju je Alek Peli unajmio da
se pozabavi Terijevim putovanjem u Dejton.”
„S onom koja kategorički tvrdi da je Teri nevin.”
Ralf je ovog puta pomislio i prećutao (izgleda da dugovečni brakovi
generišu okean neizrečenog): Juri Geler je kategorički tvrdio da može da
savija kašike snagom misli.
„Da. Doleteće ovamo. Možda će se ispostaviti da se proserava, ali je
sarađivala s odlikovanim bivšim policajcem, a njen način rada uliva
poverenje. Možda je zaista pronašla nešto u Dejtonu. Bog sveti zna da
je zvučala jako samouvereno.”
Džini je počela da lomi jaja. „Nastavio bi čak i da si sišao niz
stepenice i pronašao onesposobljeni alarm, otvorena zadnja vrata i
njegove tragove na pločicama. Nastavio bi čak i tada.”
„Da.” Zasluživala je istinu.
Okrenula se prema njemu s visoko podignutom lopaticom kao
oružjem. „Mogu li da kažem da mislim da si budala?”
„Možeš da kažeš šta god ti je drago, ali ne zaboravi dve stvari, dušo.
Igrao sam važnu ulogu u Terijevoj pogibiji, bio on nevin ili kriv.”
„Ti...”
„Tišina”, rekao je, pokazujući na nju. „Ja govorim. Moraš da
razumeš.”
Ućutala se.
„I ako je on bio nevin, ubica dece je na slobodi.”
„Razumem, ali bi se mogao suočiti sa stvarima koje daleko
prevazilaze tvoju moć poimanja. Ili moju.”