Autsajder - Stephen King

„S natprirodnim? Da li o tome govoriš? Zato što ne mogu da
poverujem u to. Nikada neću poverovati u to.”

„Veruj u šta hoćeš”, rekla je, kad se okrenula šporetu, „ali je taj
čovek bio ovde. Videla sam njegovo lice i reč na prstima. MORAM. Bio
je... užasavajući. To je jedina reč koja mi pada na pamet. Dođe mi da
zaplačem ili da ti prospem jaja iz tiganja po glavi, ili... da uradim ne
znam šta, zato što mi ne veruješ.”

Prišao joj je. Obuhvatio ju je oko struka. „Verujem, da ti veruješ. To
je istina. Nešto ću ti obećati: ako od večerašnjeg sastanka ne bude
ništa, biću mnogo otvoreniji za ideju dizanja ruke od ovoga. Razumem
da postoje granice. Hoće li ti to popraviti raspoloženje?”

„Pretpostavljam da hoće, makar zasad. Znam da si pogrešio na
igralištu i da pokušavaš da ispraviš tu grešku. Ali šta ako praviš još
veću, istrajavajući na slučaju?”

„Šta bi bilo da je Derek bio u Parku Figis?”, odvratio je. „Da li bi i
tada tražila da odustanem?”

Ustuknula je pred pitanjem. Smatrala ga je niskim udarcem, ali nije
imala odgovor na njega. Da je to bio Derek, želela bi da Ralf goni čoveka
- ili stvar - koja je to učinila, do kraja sveta. I bila bi pored njega.

„U redu. Pobedio si. Ali imam još jedan zahtev, oko koga nema
pogađanja.”

„Koji?”
„Idem s tobom kad večeras kreneš na sastanak. I nemoj da sereš
kako je to policijski posao, zato što oboje znamo da nije. Jedi ta jaja.”

6

Džini je poslala Ralfa u Kroger sa spiskom za kupovinu, zato što, ko god
da je sinoć bio u njihovoj kući - čovek, duh ili samo lik iz izuzetno
upečatljivog sna - gospodin i gospođa Anderson moraju da jedu.
Kockice su mu se složile, na pola puta do samoposluge. U tome nije bilo
ničeg dramatičnog, zato što su činjenice sve vreme bile tu, doslovce
pred njegovim nosem, u sobi za saslušanje policijske stanice. Da li je
ispitao pravog ubicu Frenka Patersona, kao svedoka, da li mu se
zahvalio na pomoći i pustio ga na slobodu? To je izgledalo nemoguće, s
obzirom na obilje dokaza koji su povezivali Terija s ubistvom, ali...

Stao je i pozvao Juna Sabloa.
„Biću tamo večeras, ne brini”, rekao je Jun. „Ne bih propustio da
čujem vesti iz Ohaja o ovoj katastrofi od slučaja. I već se bavim Hitom
Holmsom. Još nemam mnogo, ali ću imati dosta toga, kad se budemo
sastali.”
„Dobro je, ali ne zovem te zbog toga. Možeš li da dobiješ dosije
Kloda Boltona? Radi kao izbacivao u Džentlmenu. Pronaći ćeš
posedovanje, uglavnom, možda jedno ili dva privođenja zbog
posedovanja s namerom za prodaju.”
„To je onaj koji više voli da ga zovu radnik obezbeđenja, zar ne?”
„Da, gospodine, to je naš Klod.”
„Zašto ti je on zanimljiv?”
„Reći ću ti večeras, ako išta bude. Zasad mogu da ti kažem da po
svoj prilici postoji lanac događaja koji povezuje Holmsa, Mejtlanda i
Boltona. Možda se varam, ali ne bih rekao.”
„Ubijaš me, Ralfe. Reci mi!”
„Ne mogu još. Ne dok ne budem siguran. I potrebno mi je još nešto.
Bolton je pokretni bilbord kad su tetovaže u pitanju. Prilično sam
siguran da ima nešto na prstima. Trebalo je da to primetim, ali znaš
kako je kad ispituješ, pogotovo tipa s dosijeom.”
„Ne skidaš pogled s njegovog lica.”
„Tako je. Uvek posmatraš lice. Zato što, kad tipovi kao Bolton počnu
da lažu, to rade kao da drže parolu Neviđeno se proseravam.”
„Misliš da je Bolton lagao kad je rekao da je Mejtland ušao u bar da
bi telefonirao? Zato što priča Vrbe Kišnice potvrđuje njegovo
svedočenje.”
„U to vreme nisam tako mislio, ali sad znam malo više. Vidi da li
možeš da saznaš šta je imao na prstima. Ako je išta imao.”
„Šta misliš da bi moglo biti na njima, ese?”
„Ne bih želeo da pričam o tome, ali će to biti u njegovom dosijeu,
ako sam u pravu. I još nešto. Možeš li da mi pošalješ fotografiju?”
„Biće mi drago. Daj mi nekoliko minuta.”
„Hvala, June.”
„Planiraš li da stupiš u kontakt s gospodinom Boltonom?”
„Ne još. Ne želim da zna da se zanimam za njega.”
„I objasnićeš mi sve večeras?”
„Koliko budem mogao.”
„Hoće li nam to pomoći?”
„Hoćeš li iskren odgovor? Ne znam. Jesi li nešto saznao o onom što

je nađeno na odeći i slami u ambaru?”
„Ne još. Videću šta mogu da pronađem o Boltonu.”
„Hvala ti.
„Čime se sad baviš?”
„Idem u kupovinu.”
„Nadam se da si poneo ženine kupone.”
Ralf se osmehnuo i pogledao u gumicom uvezenu gomilu na sedištu

pored sebe. „Misliš li da bi mi dopustila da ih zaboravim?” rekao je.

7

Izašao je iz Krogera s tri kese bakaluka. Strpao ih je u prtljažnik i
pogledao telefon. Dobio je dve poruke od Juna Sabloa. Prvo je otvorio
onu s fotografijom u dodatku. Klod Bolton je na snimku načinjenom
prilikom hapšenja izgledao mnogo mlađe od čoveka kog je Ralf
saslušavao uoči Mejtlandovog pritvaranja, mlađe i naduvano do daske.
Imao je pogled od kilometra, izgrebani obraz i nešto na bradi, što je
moglo biti jaje ili povraćka. Ralf se setio da mu je Bolton rekao da ovih
dana ide na sastanke Anonimnih narkomana i da je pet ili šest godina
čist. Možda jeste, a možda i nije.

Dodatak na Junovom drugom imejlu bio je Boltonov dosije. Često je
hapšen, uglavnom kao maloletnik. Bilo je mnogo znakova za
identifikaciju: ožiljak na leđima, jedan na levoj strani ispod grudnog
koša,’ jedan na desnoj slepoočnici i dvadesetak tetovaža. Imao je orla,
nož s krvavim vrhom, sirenu, lobanju sa svećama u očnim dupljama i
dobar broj ostalih, koje nisu zanimale Ralfa. Zanimale su ga reči NE
MOGU na prstima desne i MORAM na prstima leve ruke.

I čovek s opekotinama ispred sudnice imao je tetovaže na prstima,
ali da li su one bile NE MOGU i MORAM? Ralf je zatvorio oči i pokušao
da prizove njegovu sliku, ali uzalud. Iz iskustva je znao da su tetovaže
na prstima prilično česte među muškim robijašima; verovatno su ih
videli u filmovima. LJUBAV i MRŽNJA bile su popularne, kao i DOBRO i
ZLO. Setio se priče Džeka Hoskinsa o pacolikom obijaču koji je
istetovirao JEBI i PUŠI na prstima. Džek je rekao da mu taj pristup neće
doneti mnogo devojaka.

Ralf je bio siguran u jednu stvar, na rukama čoveka s opekotinama

nije bilo tetovaža. Klod Bolton imao ih je mnogo, ali vatra koja je
unakazila lice čoveka s opekotinama mogla ih je izbrisati. Samo...

„Samo što čovek ispred sudnice ni u kom slučaju nije mogao biti
Bolton”, rekao je, kad je otvorio oči i kad se zagledao u ljude koji su
izlazili i ulazili u samoposlugu. „To je nemoguće. Bolton nije imao
opekotine.”

Koliko otkačeno ovo može biti? Sinoć je pitao Gibnijevu u
telefonskom razgovoru. Biće još otkačenije, odgovorila je. Koliko je
samo bila u pravu.

8

Džini mu je pomogla da rasporedi bakaluk. Zamolio je da pogleda nešto
na telefonu, kad su završili s tim poslom.

„Zašto?”
„Samo pogledaj, jel’ važi? I ne zaboravi da je osoba na fotografiji sad
prilično starija.”
Dao joj je telefon s fotografijom na ekranu. Desetak sekundi je
posmatrala snimak načinjen prilikom hapšenja. Vratila mu je telefon.
Naglo je prebledela.
„To je on. Kosa mu je kraća i ima kozju bradicu oko usta umesto
brčića, ali to je čovek koji je sinoć bio u našoj kući. Onaj koji je rekao da
će te ubiti, ako ne digneš ruke od istrage. Kako se zove?”
„Klod Bolton.”
„Hoćeš li ga uhapsiti?”
„Ne još. Nisam siguran da mogu, čak i kad bih hteo, pošto sam na
administrativnom odsustvu.”
„Šta ćeš učiniti?”
„Sad odmah? Postaraću se da saznam gde je.”
Prva misao bila mu je da pozove Juna, ali je on prikupljao podatke o
ubici u Dejtonu, Holmsu. Druga, brzo odbačena ideja bila je obraćanje
Džeku Hoskinsu. Tip je bio pijanac i brbljivac. Imao je i treću
mogućnost.
Pozvao je bolnicu i doznao da je Betsi Rigins otišla kući s
detencetom. Okrenuo je njen kućni broj. Pitao ju je kako je bebica (i
desetominutnu tiradu o svemu od dojenja do skupoće jednokratnih

pelena). Pitao je da li bi mogla da pomogne bratu s nekoliko telefonskih
poziva. Rekao je šta mu je potrebno.

„Ima li to veze s Mejtlandom?”, pitala je.
„Pa, Betsi, to je, što se mene tiče, ne pitaj i ne govori o njemu
pitanje.”
„U tom slučaju mogao bi da se nađeš u nevolji. Baš kao i ja, ako ti
pomognem.”
„Šef Geler neće ništa čuti iz mojih usta, ako te on brine.”
Usledila je duga pauza. Čekao je. Konačno se oglasila: „Žao mi je
Mejtlandove supruge. Zaista mi je žao. Njena sudbina podsetila me je
na ono što se dešava posle bombaša samoubica, na preživele koji
omamljeni i okrvavljeni bazaju okolo. Hoće li joj ovo pomoći?”
„Možda”, rekao je. „Ne mogu da ti kažem ništa više od toga.”
„Videću šta mogu da uradim. Džon Zelman nije kompletan
nikogović. Njegov striptiz bar na gradskoj periferiji svake godine
obnavlja licencu. To bi moglo da ga privoli na saradnju. Pozvaću te ako
omanem. On će tebe pozvati, ako ne bude išlo po planu.”
„Hvala, Betsi.”
„Ovo ostaje između nas, Ralfe. Računam da ću imati posao na koji
ću moći da se vratim posle porodiljskog odsustva. Reci da si me dobro
čuo.”
„Čuo sam te jasno i glasno.”

9

Džon Zelman, vlasnik i upravnik Džentlmena, petnaest minuta kasnije
pozvao je Ralfa. Zvučao je radoznalo, umesto nervozno. Bio je spreman
na saradnju. Da, bio je siguran da je Klod Bolton bio u klubu kad je onaj
siroti dečak otet i ubijen.

„Zašto ste toliko sigurni, gospodine Zelmane? Mislio sam da mu
smena počinje u četiri po podne.”

„Jašta, ali je tog dana došao ranije. Oko dva. Skupljao je sate za
odlazak u veliki grad sa striptizetom. Rekao je da devojka ima
problema.” Zelman je zafrktao. „On ima problem. Odmah ispod
rajsferšlusa.”

„Ta devojka se zove Karla Džepeson?”, pitao je Ralf. Čitao je

transkript Boltonovog ispitivanja na ajpedu. „Nastupa pod imenom
Piski Drimbout?”

„To je ona”, reče Zelman. Nasmejao se. „Dugo će nastupati, ako je
odsustvo sisa na ceni. Ali nekim muškarcima se to sviđa. Ne pitajte me
zašto. Ona i Klod su se spetljali, ali to neće potrajati. Njen suprug je u
Makalisteru - mislim da robija zbog čekova bez pokrića - ali izaći će do
Božića. Samo se provodi s Klodom. Rekao sam mu to, ali znate kako se
kaže - ona stvar želi samo jedno da se negde uvalja.”

„Jeste li sigurni da je baš tog dana, 10. jula, došao ranije?”
„Sasvim. Zabeležio sam to, zato što nisam hteo da mu platim dva
dana provoda u Kep Sitiju, kad će za dve nedelje otići na odmor -
plaćen, naravno.”
„Nečuveno ponašanje, zaista. Jeste li razmišljali da ga otpustite?”
„Nisam. Znate, poverio mi se. I slušajte, Klod je jedan od valjanih, a
njih je manje nego zuba kod kokošaka. Većina radnika obezbeđenja su
pičkice koji se prodaju za tvrde momke, ali beže od tuče koja izbije oko
bine, ili tipovi koji glume Neverovatnog Halka, kad god mušterija
povisi ton. Klod može da izbaci svakog, bez po muke, ako mora, ali
najčešće to ne čini. Dobar je u smirivanju mušterija. Ima dara za to.
Mislim da je takav zbog sastanaka na koje redovno ide.”
„Anonimni narkomani. Rekao mi je.”
„Jašta, ne krije to. U stvari, ponosi se time. Mislim da ima pravo na
to. Mnogo ljudi nikad ne skine tog majmuna s leđa, kad se jednom
popne na njih. To je žilava životinja, s dugim kandžama.”
„Čist je, zar ne?”
„Znao bih da nije. Poznajem narkiće. Verujte mi, detektive
Andersone. Džentlmen je čisto mesto.”
Ralf je sumnjao u to, ali je oćutao. „Nije se nijednom okliznuo?”
Zelman se nasmejao. „Svi se okliznu, naročito u početku, ali ne
otkad se zaposlio kod mene. Ne pije. Pitao sam ga zašto nikad ništa ne
pije, ako su droge bile njegov problem. Rekao je da su to iste stvari i da
će, ako nešto popije, čak i bezalkoholno pivo, odmah potražiti travu ili
nešto još jače.” Zelman je nastavio, posle kraće pauze: „Možda je bio
vucibatina, dok je uzimao, ali više nije. Pristojan je. To je retka osobina
u poslu na kom si plaćen da cevčiš koktele i buljiš u obrijane mindže.”
„Shvatam. Je li Bolton na odmoru?”
„Da. Na desetodnevnom odmoru je. Od nedelje.”
„Je li negde u okolini?”
„Mislite da li je u FS-u? Nije. Otišao je u Teksas, nedaleko od Ostina.

Odande je. Čekajte. Otvorio sam njegov dosije, pre nego što sam vas
pozvao.” Čuo je šuškanje papira. Zelman se ponovo oglasio. „Marisvil,
to je ime grada. Mala postaja pored puta, ako je verovati njegovim
pričama.

Imam adresu, pošto svake druge nedelje tamo šaljem deo njegove
plate. Pomaže majci. Stara je i prilično slabog zdravlja. Ima emfizem.
Klod je otišao dole da bi video može li da je smesti u neko mesto gde će
dobiti odgovarajuću negu. Nije gajio velike nade. Kaže da je tvrdoglava
kao mazga. Nije mi jasno kako bi mogao priuštiti tako nešto, od onog
što ovde zarađuje. Država bi, kad je briga o starima u pitanju, trebalo
da pomogne pristojnim ljudima kao što je Klod, zar ne? Malo sutra će.”

Kaže čovek koji je verovatno glasao za Donalda Trampa, pomislio je
Ralf. „Pa, hvala vam na pomoći.”

„Mogu li da vas pitam zašto želite da razgovarate s njim?”
„Hoću da mu postavim nekoliko dopunskih pitanja”, reče Ralf.
„Sitnice su u pitanju.”
„Da stavite tačke na slovo i i crtice na slovo t, jelda?”
„Tako je. Imate li adresu?”
„Imam je, inače ne bih mogao da šaljem novac. Imate li olovku?”
Imao je pouzdani ajped, otvoren na Quick Notes aplikaciji. „Samo
napred.”
„Boks 397, Rural star ruta 2, Marisvil, Teksas.”
„A ime njegove mame?”
Zelman se nasmejao. „Lavi. Zar nije slatko? Lavi En Bolton.”
Ralf mu je zahvalio i prekinuo vezu.
„Pa?”, pitala je Džini.
„Čekaj malo”, rekao je Ralf. „Jel’ vidiš da imam zamišljen izraz?”
„Imaš ga. Da li bi ti ledeni čaj pomogao u razmišljanju?” Smešila se.
Osmeh joj je pristajao. Izgledao je kao korak u dobrom pravcu.
„Ne sumnjam.”
Vratio se ajpedu (pitao se kako je uspeo da ovlada prokletinjom) i
pronašao Marisvil, na sto deset kilometara od Ostina. Majušna tačka na
karti. Marisvilska rupa bila je jedina stvar po kojoj je bio poznat.
Ralf je razmišljao o sledećem koraku, dok je pio ledeni čaj. Pozvao je
Horasa Kinija iz teksaske drumske patrole. Kini je uglavnom jahao
radni sto, otkad je postao kapetan. Ralf je nekoliko puta sarađivao s
njim u međudržavnim slučajevima. Buni je tada bio saobraćajni
policajac, koji je prelazio sto četrdeset hiljada kilometara godišnje, u
severnom i zapadnom Teksasu.

„Horase”, rekao je, kad su se ispozdravljali, „potrebna mi je usluga.”
„Velika ili mala?”
„Srednja, i zahteva izvesnu delikatnost.”
Kini se nasmejao. „Delikatnost ćeš pronaći u Njujorku ili
Konektikatu, ortak. Ovo je Teksas. Šta ti je potrebno?”
Ralf mu je rekao. Kini mu je saopštio da ima čoveka koji će obaviti
taj posao i da je u tom kraju.

10

Dispečerka policije Flint Sitija Sendi Makgil oko tri po podne podigla je
pogled i ugledala Džeka Hoskinsa. Stajao je ispred njenog stola, okrenut
leđima.

„Džek? Je li ti nešto potrebno?”
„Pogledaj moj potiljak i reci šta vidiš.”
Ustala je i pogledala kolegin potiljak. Bila je zbunjena, ali spremna
da pomogne. „Okreni se malo više ka svetlu.” I kad je to učinio: „Auh, to
je ozbiljna opekotina od sunca. Trebalo bi da skokneš do Volgrinsa i
kupiš pomadu s alojom.”
„Hoće li mi pomoći?”
„Neće ti brzo proći, ali će ti s pomadom biti lakše.”
„Ali to je samo opekotina od sunca; jelda?”
Namrštila se. „Naravno, ali je dovoljno ozbiljna da se pojave plikovi.
Zar ne znaš da bi trebalo da se mažeš kremama za sunce kad ideš na
pecanje? Hoćeš li da dobiješ rak kože?”
Vrelina na potiljku se pojačala, posle njenih reći. „Verovatno sam
zaboravio.”
„Koliko su ozbiljne one na rukama?”
„Nije tako strašno.” Na njima nije bilo opekotina. U stvari, postojala
je samo ta jedna, na potiljku, gde ga je neko dodirnuo kod napuštenog
ambara. Pomilovao ga je vrhovima prstiju. „Hvala ti, Sendi.”
„Plavušani i oni s crvenom kosom najgore prolaze. Moraćeš kod
lekara, ako ne prođe.”
Otišao je bez reći. Razmišljao je o čoveku iz sna. O onom koji vreba
iza zavese tuša.
Dao sam ti ga, ali mogu da ga uklonim. Hoćeš li da ga uklonim?

Pomislio je. Povući će se sama, kao i druge opekotine od sunca.
Možda, a možda i ne. I sad ga je više bolela. Nije hteo da je pipa.
Proganjala ga je pomisao na otvorene rane koje proždiru majčino
meso. Rak je isprva puzao, ali je dodao gas, kad je pustio koren. Na
kraju joj je proždirao grlo i glasne žice. Preobrazio je njene vriske u
grcanje. Jedanaestogodišnji Džek Hoskins slušao ih je kroz zatvorena
vrata bolesničke sobe. Razabirao je šta je govorila ocu: da je ubije i
spase muka. Uradio bi to za psa, krkljala je. Zašto ne uradiš to za mene?
„To je samo opekotina od sunca”, rekao je i upalio motor
automobila. „To je sve. Jebena opekotina od sunca.”
Potrebno mu je piće.

11

Kola teksaske drumske patrole dovezla su se u pet po podne do Rural
star rute 2 i skrenula na prilazni put kod poštanskog sandučeta 397.
Lavi Bolton bila je na verandi s cigaretom u ruci i bocom za kiseonik u
kolicima s gumenim točkićima, pored stolice za ljuljanje.

„Klode!”, zakrkljala je. „Imamo posetioca! To je čovek iz drumske
patrole! Dolazi ovamo da vidiš šta želi!”

Klod je bio u zakorovljenom zadnjem dvorištu kućice. Skidao je
posteljinu s konopca za sušenje i brižno je slagao u pletenu korpu.
Mamina mašina za pranje dobro je radila, ali je sušač crkao nedugo po
njegovom dolasku. Dah joj je previše okraćao da bi sama prostirala veš.
Nameravao je da joj kupi novu mašinu za sušenje, pre odlaska. Odlagao
je kupovinu. A sad im je policija pokucala na vrata, izuzev ako se majka
nije prevarila, što verovatno nije bio slučaj. Dobro je videla, iako je
imala dosta zdravstvenih problema.

Obišao je kuću i ugledao visokog policajca koji je izlazio iz velikog
crnobelog džipa. Stomak mu se zgrčio kad je video zlatni znak Teksasa
na vozačkim vratima. Dugo, dugo nije uradio ništa zbog čega bi trebalo
da bude uhapšen. To je bio refleks. Posegnuo je u džep i stisnuo šest
godina stari medaljon AN-a. Često je posezao za njim u teškim
trenucima. To je bila instinktivna, nesvesna radnja.

Policajac je gurnuo naočari za sunce u džep na grudima, dok se
mama borila da ustane iz stolice za ljuljanje.

„Nemojte, gospođo, nemojte ustajati”, rekao je. „Nisam vredan
toga.”

Hrapavo se osmehnula i vratila u stolicu. „Zaista si visok. Kako se
zoveš, policajče?”

„Sajp, gospođo. Kaplar Oven Sajp. Drago mi je što smo se upoznali.”
Prodrmao joj je ruku koja nije držala cigaretu. Vodio je računa o
staričinim nadutim zglobovima.
„Baš kao i meni, gospodine. Ovo je moj sin, Klod. Došao je odozgo, iz
Flint Sitija, da mi malo pomogne.”
Sajp se okrenuo ka Klodu, koji je pustio amajliju i ispružio ruku.
„Drago mi je što sam vas upoznao, gospodine Boltone.”
Malo duže je zadržao Klodovu ruku u svojoj. „Vidim da imate malo
mastila na ruci.”
„Morate da vidite obe, da biste dobili čitavu poruku”, reče Klod.
Pružio je drugu ruku. „Sam sam to uradio, u zatvoru. Ali to vam je
verovatno poznato, ako ste došli da me vidite.”
„NE MOGU i MORAM”, reče policajac Sajp, zanemarivši pitanje.
„Viđao sam tetovaže na prstima, ali nikad ovakve.”
„Pa, govore priču”, reče Klod, „koju pripovedam kad god mi se
ukaže prilika. Pomaže mi da budem bolji. Čist sam, ali je to bila teška
borba. Bio sam na mnogo sastanaka AA i AN-a, dok sam bio iza brave.
Isprva sam išao samo zato što su služili krofne iz Krispi krima, ali su
priče pustile korenje u mom umu. Naučio sam da svaki zavisnik zna
dve stvari: ne može da koristi, i mora da koristi. To je taj čvor u glavi,
shvatate li? Ne možete ga prerezati, niti odrešiti, pa morate naučiti da
se izdignete iznad njega. To je izvodljivo, ali ne smete zaboraviti u
kakvoj ste situaciji. Morate, ali ne možete.”
„Auh”, reče Sajp. „To je neka parabola, zar ne?”
„Ne pije i ne drogira se”, reče Lavi iz stolice za ljuljanje. „Ne koristi
ni ovo sranje.” Bacila je pikavac u prašinu. „On je dobar momak.”
„Nisam ovde zato što iko misli da je vaš sin učinio išta loše”,
pomirljivo će Sajp. Klod se opustio. Malo. Niko se preterano ne opušta
kad mu policajac iznenada pokuca na vrata. „Pozvali su me iz Flint
Sitija. Pretpostavljam da zatvaraju slučaj. Potrebno im je da potvrdite
nešto o čoveku po imenu Teri Mejtland.”
Sajp je potegao telefon. Poigrao se njime i pokazao fotografiju
Klodu. „Je li ovo kopča na kaišu koji je taj tip, Mejtland, nosio one noći
kad ste ga videli? I ne pitajte me zašto je to bitno, zato što ne znam.
Poslali su me ovamo da vam postavim pitanje.”

Sajp nije došao zbog toga, ali je u poruci Ralfa Andersona koju je
kapetan Horas Kini prosledio Sajpu pisalo da se poštara da sve prođe u
prijateljskom tonu, bez poticanja sumnje.

Klod je posmatrao telefon. Zatim ga je vratio. „Ne mogu da budem
siguran - bilo je odavno - ali prokleto liči.”

„Pa, hvala vam. Hvala vam oboma.” Sajp je vratio telefon u džep.
Okrenuo se ka džipu.

„To je to?”, pitao je Klod. „Dovezli ste se čak ovamo da biste mi
postavili jedno pitanje?”

„To je to. Pretpostavljam da je neko zaista hteo da zna odgovor na
njega. Hvala vam na vašem vremenu. Javiću vaš odgovor, na povratku u
Ostin.”

„To je duga vožnja, policajce”, reče Lavi. „Zašto ne svratite i ne
popijete čašu slatkog čaja? Iz kesice je, ali nije loš.”

„Pa, ne mogu da se zadržavam. Hteo bih da se vratim kući pre
mraka, ako mogu. Popiću ga ovde, ako vam ne smeta.”

„Ne smeta nam nimalo. Klode, požuri i donesi čašu čaja ovom finom
čoveku.”

„Čašicu”, reče Sajp. Malčice je razmakao palac i kažiprst. „Dva
gutljaja i krećem na put.”

Klod je ušao u kuću. Sajp se ramenom naslonio na verandu.
Posmatrao je Lavi Bolton, čije je dobronamerno lice bilo reka bora.

„Pretpostavljam da vam vaš dečko ugađa?”
„Bila bih izgubljena bez njega”, obznanila je. „Šalje mi novac svake
druge nedelje i svraća kad god može. Hoće da me smesti u starački
dom u Ostinu. Možda ću otići jednog dana, ako bi mogao da ga plati, ali
sad ne može. On je najbolja vrsta sina, policajče Sajpse: pravio je velike
probleme u mladosti, ali je pouzdan oslonac u zrelom dobu.”
„Tako ljudi kažu”, reče Sajp. „Nego, da li vas je ikad odveo do Big 7,
malo dalje niz put? Prave đavolski dobar doručak.”
„Nemam poverenja u drumska svratišta”, rekla je. Izvadila je
cigarete iz džepa kućne haljine i zagrizla jednu veštačkom vilicom
„Daleke sedamdeset četvrte dobila sam sraćku u jednom iznad Abilina.
Zamalo što nisam ispustila dušu. Moj sin kuva kad je ovde. Nije Emeril,
ali nije loš. Dobar je s tiganjem. Slanina mu nikad ne zagori.” Namignula
mu je dok je palila cigaretu. Sajp se osmehnuo. Nadao se da je boca s
kiseonikom dobro zatvorena i da ih starica neće dići u vazduh.
„Kladim se da je jutros spremao doručak”, reče Sajp.
„Nego šta je. Kafu, tost sa suvim grožđem i kajganu s puno putera,

baš kao što volim.”
„Jeste li ranoranilac, gospođo? Pitam vas zbog kiseonika i sveg...”
„Oboje smo”, rekla je. „Budimo se čim sunce ugreje.”
Klod je izneo tri čaše ledenog čaja na poslužavniku, dve visoke i

jednu kratku. Oven Sajp je ispio svoju u dva gutljaja. Coknuo je usnama i
rekao da mora krenuti. Boltonovi su ga posmatrali. Lavi iz stolice za
ljuljanje, a Klod sedeći na stepenicama. Smrknuto je posmatrao oblak
prašine koji je policajac dizao, dok se vozio ka glavnom drumu.

„Vidiš li koliko su pajkani ljubazniji, kad ne radiš ništa loše?”, pitala
je Lavi.

„Jašta su”, reče Klod.
„Dovezao se čak ovamo, samo da bi pitao za kopču pojasa. Zamisli
samo!”
„Nije zato dolazio, mama.”
„Nije? A zašto je dolazio?”
„Nisam siguran, ali nije zbog toga.” Spustio je čašu na stepenicu i
pogledao prste, NE MOGU i MORAM čvor iznad kog se konačno izdigao.
Ustao je. „Moram da skinem sav veš s konopca. Otići ću do Horhea da
ga pitam mogu li da mu sutra pomognem. Opravlja krov.”
„Ti si dobar momak, Klode.” Opazio je suze u njenim očima. Dirnule
su ga. „Dođi da me čvrsto zagrliš.”
„Da, mama”, reče Klod, pre nego što je poslušao.

12

Ralf i Džini Anderson spremali su se da krenu na sastanak u kancelariji
Hauija Golda kad je Ralfov mobilni telefon zazvonio. To je bio Horas
Kini. Razgovarao je s njim dok je Džini stavljala minđuše i navlačila
cipele.

„Hvala ti, Horase. Tvoj sam dužnik.” Prekinuo je vezu.
Džini ga je posmatrala s očekivanjem. „Pa?”
„Horas je poslao policajca iz drumske patrole u dom Boltonovih u
Marisvilu. Imao je odgovarajuću priču, ali je išao tamo da bi...”
„Znam zašto je išao tamo.”
„Hm-hmm. Klod je, prema gospođi Bolton, pripremio doručak oko
šest ujutru. Ako si u četiri videla Boltona u prizemlju...”

„Pogledala sam na sat kad sam ustala da piškim”, rekla je Džini.
„Bilo je 4.06.”

„Map kvest kaže da je razdaljina između Flint Sitija i Marisvila
sedam stotina kilometara. Ne bi stigao da prevali taj put na vreme da
spremi doručak u šest, dušo.”

„Majka je možda lagala.” Zvučala je neubedljivo.
„Sajp - policajac kome je Horas poverio taj zadatak - kaže da nije
učio nijedan znak laganja na svom radaru, a misli da mu ne bi
promakao.”
„Znači, ista priča kao s Terijem”, rekla je. „Imamo posla s čovekom
koji je na dva mesta istovremeno. Zato što je bio ovde, Ralfe. Bio je.”
Zvono na vratima se oglasilo, pre nego što je stigao da odgovori.
Prebacio je sportski sako preko sebe da bi pokrio pištolj za pojasom i
krenuo u prizemlje. Na pragu je stajao okružni tužilac Bil Samjuels.
Izgledao je neobično u farmerkama i plavoj majici.
„Hauard me je pozvao. Obavestio me je o sastanku - ’neformalnom
skupu o poslu s Mejtlandom’, tako ga je nazvao - u njegovoj kancelariji.
Predložio mi je da dođem. Mislio sam da bismo mogli da pođemo
zajedno, ako se slažeš.”
„Mogli bismo”, reče Ralf, „ali moraš mi reći, Bili - kome si rekao za
sastanak? Šefu Geleru? Šerifu Dulinu?”
„Nikome. Nisam genije, ali nisam nošen pa ispušten.”
Džini se pridružila Ralfu na vratima. Zakopčavala je tašnu. „Zdravo,
Bile. Iznenađena sam što te vidim.”
Samjuels se kiselo osmehnuo. „Istini za volju, i ja sam. Ovaj slučaj je
kao zombi koji odbija da se upokoji.”
„Šta tvoja bivša misli o ovome?”, pitao je Ralf. Dodao je, kad se Džini
namrštila: „Samo reci ako sam nepristojan.”
„O, pričali smo o tome”, rekao je Samjuels. „Iako to nije sasvim
tačno. Ona je pričala, a ja sam slušao. Misli da sam odigrao ulogu u
Mejtlandovoj pogibiji, i ne greši u potpunosti.” Bezuspešno je pokušao
da se nasmeši. „Ali kako smo mogli da znamo, Ralfe? Reci mi. To je bio
zicer, zar ne? Kad sad pomisliš na to... znajući sve što smo znali... možeš
li da kažeš da bi uradio išta drugačije?”
„Da”, rekao je Ralf, „ne bih ga uhapsio pred očima čitavog jebenog
grada, i postarao bih se da uđe u sudnicu na zadnja vrata. Hajde, idemo.
Zakasnićemo.”

MEJSIS GOVORI GIMBELSU

25. jul

1

Ispostavilo se da Holi nije letela biznis-klasom, iako je mogla, da se
opredelila za Deltin let u 10.15, koji bi je doveo do Kep Sitija u 12.30.
Odlučila se za znatno napornije putovanje u tri etape, malim avionima
u koja će se verovatno drmusati na nemirnom julskom nebu, zato što je
htela da provede više vremena u Ohaju. Putovanje je bio zahtevno i ne
naročito prijatno, ali podnošljivo. Saznanje da neće stići u Flint Siti pre
šest po podne, i to samo u slučaju da se svi planovi ostvare, bilo je teže
podnošljivo. Sastanak u kancelariji advokata Golda zakazan je za
sedam, a Holi nikako nije volela da kasni. To je bio najgori način
predstavljanja.

Spakovala se, odjavila iz hotela i odvezla do pedeset kilometra
udaljenog Ridžisa. Prvo je svratila do kuće u kojoj je Hit Holms boravio
s majkom na odmoru. Bila je napuštena, a prozori zatarabljeni, zato što
su ih vandali koristili kao mete. Na travnjaku koji je vapio za šišanjem
stajao je natpis NA PRODAJU KONTAKTIRAJTE S PRVOM
NACIONALNOM BANKOM DEJTONA.

Osmotrila je kuću. Znala je da će deca u komšiluku uskoro početi da
šapuću kako je ukleta (ako već nisu). Razmišljala je o prirodi tragedije,
zarazne poput boginja, zauški ili šarlaha. Samo što protiv nje nije bilo
vakcine. Smrt Frenka Patersona u Flint Sitiju zarazila je njegovu

nesrećnu porodicu. Proširila se čitavim gradom. Sumnjala je da se ista
stvar desila u ovom predgrađu, u kom je malo ljudi pustilo dublje
korenje, ali je porodica Holms bila nesumnjivo zatrta - od nje je ostala
samo prazna kuća.

Dvoumila se da li da fotografiše zatarabljenu kuću, sa natpisom ZA
PRODAJU u prednjem planu - razglednicu tuge i gubitka - i odlučila da
to ne čini. Neki ljudi s kojima će se sresti možda bi je razumeli, možda
bi osetili isto što i ona, ali većina verovatno ne bi. Za njih bi to bila
samo obična fotografija.

Odvezla se od prebivališta Holmsovih do groblja Mirni počinak, na
obodima grada. Pronašla je čitavu porodicu: oca, majku i sina jedinca.
Nije bilo cveća. Kamen iznad večitog počivališta Hita Holmsa bio je
oboren. Pomislila je kako bi se ista stvar mogla dogoditi i nadgrobnom
kamenu Terija Mejtlanda. Tuga je zarazna, baš kao i gnev. Spomenik je
bio mali, s imenom, datumima i nešto sasušene sluzi, verovatno
ostacima bačenih jaja. Uspravila ga je, uz nešto napora. Znala je da neće
dugo ostati u tom položaju, ali čovek radi ono što može.

„Nikoga niste ubili, gospodine Holmse, zar ne? Zatekli ste se u
pogrešno vreme na pogrešnom mestu.” Pronašla je cveće na obližnjem
grobu. Stavila ga je na Hitov. Cveće je predstavljalo loš spomen - ono
umire - ali bolje ikakav nego nikakav. „Doveka će ovako biti. Niko neće
poverovati u istinu. Ne verujem da će i ljudi s kojima ću se večeras
sastati poverovati u nju.”

Svejedno će probati da ih ubedi. Čovek radi ono što može, bez
obzira na to da li je reč o podizanju oborenog nadgrobnog kamena ili o
pokušaju da ubedi ljude iz dvadeset prvog veka u postojanje čudovišta,
čija najveća prednost je nespremnost racionalnih umova da veruju.

Osvrnula se oko sebe i ugledala kapelu na obližnjem brdašcetu (sva
brda u ovom delu Ohaja su niska). Prišla joj je i pročitala ime uklesano
u granit iznad ulaza - GREJVS7, tako odgovarajuće. Uspela se uz tri
kamene stepenice. Gvirnula je unutra, na kamene klupe, na kojima ste
mogli da sedite i meditirate o ovde sahranjenim Grejvsima. Da li se
autsajder ovde krio, nakon što je obavio prljavi posao? Nije verovala u
to, zato što su svi - možda čak i vandali koji su prevrnuli nadgrobni
kamen Hita Holmsa - mogli da priđu i zavire unutra. I sunce je, sat-dva
po podne, osvetljavalo prostor za meditaciju, dajući mu varljivi osećaj
topline. Ako je autsajder ono što misli da jeste, onda više voli tamu. Ne
uvek, ali u izvesnim periodima. U izvesnim ključnim periodima. Još nije
završila istragu, ali je bila gotovo sigurna u to. I u još nešto: ubistva su

možda njegovo životno delo, ali je tuga njegova hrana. Tuga i gnev.
Ne, nije se odmarao u ovoj kapeli, ali nije sumnjala da je boravio na

ovom groblju, možda i pre smrti Mejvis Holms i njenog sina. Činilo joj
se (znala je da bi to mogla biti samo maštarija) da može namirisati
njegovo prisustvo. Brejdi Hartsfild širio je isti miris oko sebe - vonj
natprirodnog. Bili ga je poznavao, bolničarke koje su se brinule o
Hartsfildu su ga poznavale, iako je navodno bio u polukatatoničnom
stanju.

Sporim korakom stigla je do parkirališta pored grobljanskih vrata.
Torba je lupkala po boku. Prijus je čekao na nepodnošljivoj letnjoj jari.
Prošla je pored njega i sporim korakom opisala krug. Pomno je
proučavala okolinu. Bila je blizu seoskog predela - osećala je miris
đubriva - ali je ovo bio ružni i jalovi tranzicioni pojas opustelih
industrijskih postrojenja. U reklamnim brošurama privredne komore
neće biti fotografija ovog kraja (pod pretpostavkom da Ridžis ima
privrednu komoru). Nije bilo znamenitosti, niti ičeg što bi privuklo
pogled. Predeo je delovao odbojno, kao da samo tle poručuje idi, ovde
nema ničeg za tebe, zbogom i ne vraćaj se. Pa, tu je groblje, ali malo ljudi
zimi posećuje Mirni počinak. Severni vetar zamrznuće najupornije,
namerne da odaju poštu mrtvima.

Železnička pruga pružala se ka zapadu. Šine su bile zarđale. Korov
je rastao između pragova. Ugledala je dugu, napuštenu železničku
stanicu, zatarabljenih prozora, poput onih na kući Holmsovih. Iza nje
su bila dva teretna vagona, zaraslih točkova. Činilo se da tu stoje od
rata u Vijetnamu. Pored opustele stanice bila su davno napuštena
skladišta i verovatno šupe za opravku. Iza njih je bila stara fabrika,
zagušena suncokretom i žbunjem. Neko je iscrtao svastiku sprejom po
trošnim ružičastim ciglama, koje su davno, davno bile crvene. Na
jednoj strani puta ka gradu nahereni reklamni pano poručivao je
ABORTUS UBIJA SRCE KOJE KUCA! ODABERITE ŽIVOT! Na drugoj
strani bila je duga, niska građevina, s natpisom na krovu SPIDI306
ROBO PRAONICA AUTOMOBILA. Na praznom parkiralištu bila je još
jedna tabla s natpisom, koji je videla nešto ranije: NA PRODAJU
KONTAKTIRAJTE S PRVOM NACIONALNOM BANKOM DEJTONA.

Mislim da si bio ovde. Ne u kapeli, ali blizu. Na mestu na kom si mogao
da namirišeš suze kad vetar dune na pravu stranu. Na mestu na kom si
mogao da čuješ smeh ljudi ili dečaka koji su prevrnuli nadgrobni kamen
Hita Holmsa i verovatno mokrili po njegovom grobu.

Holi je bilo hladno, uprkos vrućini. Istražila bi napuštene zgrade, da

je imala više vremena. Nije bio opasnosti. Autsajder je odavno
napustio Ohajo. Najverovatnije je napustio i Flint Siti.

Snimila je nekoliko fotografija: železničku stanicu, vagone, fabriku,
napuštenu praonicu automobila. Pregledala ih je i procenila da su
dobre. Morale su da budu. Žurila je na avion.

Da, i mora da ubeđuje ljude.
Ako bude mogla. Osećala se krhko i usamljeno. Zamišljala je njihov
smeh i izrugivanje. Očekivala je takve reakcije. Ali pokušaće. Moraće.
Zbog ubijene dece - Frenka Patersona i devojčica Hauard i svih pre njih
- ali i zbog Terija Mejtlanda i Hita Holmsa. Čovek radi ono što može.
Morala je da svrati još na jedno mesto. Sreća da joj je bilo usput.

2

Starac je sedeo na klupi u Trotvudskom parku. Rado joj je objasnio
kako da stigne do mesta na kom su „sirote devojčice” pronađene. Nije
daleko, rekao je, poznaće ga kad stigne.

Poznala ga je.
Parkirala se, izašla iz automobila i bacila pogled u jarugu koju su
ožalošćeni - i tragaoci za uzbuđenjima maskirani u ožalošćene -
pokušali da preobraze u svetilište. Bilo je blistavih čestitki s recima
kao TUGA i RAJ. Bilo je balona, ispumpanih i novih, iako su Amber i
Džolin Hauard bile otkrivene tri meseca ranije. Videla je statuu Marije,
koju je neki dripac ukrasio brkovima, i plišanog medvedića. Stresla se
pri pogledu na njega. Buđ je prekrila zdepastu igračku.
Podigla je ajped i fotografisala.
Nije osetila vonj koji je namirisala (ili uobrazila da ga je namirisala)
na groblju, ali nije sumnjala da je autsajder u nekom trenutku, nakon
što su tela Amber i Džolin otkrivena, bio ovde. Uživao je u žalosti
hodočasnika u improvizovanom svetilištu, kao u starom burguncu.
Uživao je i u uzbuđenju onih - nije ih bilo mnogo, već malo, uvek ih ima
malo - koji su došli da bi zamišljali kako bi bilo raditi stvari koje su
urađene devojčicama Hauard i slušati njihove krike.
Da, došao si, ali ne prebrzo. Ne dok nisi bio siguran da nećeš privući
neželjenu pažnju, kao što si uradio kad je brat Frenka Patersona ustrelio
Terija Mejtlanda.

„Samo što tada nisi mogao da se obuzdaš, zar ne?”, promrmljala je.
„To bi bilo kao kad bi izgladneli čovek okrenuo leđa gozbi na Dan
zahvalnosti.”

Kombi se zaustavio ispred Holinog prijusa. Na jednoj strani branika
bila je nalepnica MAMIN TAKSI. Na drugoj je pisalo VERUJEM U DRUGI
AMANDMAN, I GLASAM. Iz njega je izašla dobro obučena, zaobljena,
lepa žena tridesetih godina. Nosila je buket cveća. Kleknula je i spustila
ih pored drvenog krsta s natpisom DEVOJČICE na jednom i SA ISUSOM
na drugom kraku. Zatim je ustala.

„Tako je tužno, zar ne?”, rekla je Holi.
„Jeste.”
„Hrišćanka sam, ali mi je drago što je čovek koji je ovo uradio
mrtav. Drago mi je. I drago mi je što je u paklu. Zar to nije grozno od
mene?”
„On nije u paklu”, reče Holi.
Žena je uzmakla, kao da je ošamarena.
„On donosi pakao.”
Holi se odvezla do Dejtonskog aerodroma. Kasnila je, ali se opirala
porivu da prekorači ograničenje brzine. Zakoni su izglasani s razlogom.

3

Letenje manjim avionima (Bil ih je zvao Konzerva ervejz) imalo je
svojih prednosti. Kao prvo, poslednja etapa dovela ju je do Aerodroma
Kajova u Okrugu Flint, prištedevši joj put od sto deset kilometara
udaljenog Kep Sitija. Skokovito putovanje dalo joj je priliku da nastavi
istraživanje. U kratkim pauzama između letova koristila se
aerodromskim vaj-fajem da bi najbržim mogućim putem preuzela što
više podataka. U avionu je čitala ono što je preuzela. Brzo je skrolovala,
s najvećom koncentracijom. Jedva da je opazila uplašeno stenjanje
putnika na drugom letu, kad je avion s trideset sedišta naleteo na
vazdušni džep i naglo propao kao lift.

Stigla je na odredište sa samo pet minuta zakašnjenja. Dala je sve
od sebe i stigla prva do Herca, praćena kivnim pogledom trgovačkog
tipa s mnogo prtljaga, kog je obišla u poslednjim metrima pred ciljem.
Na putu do grada shvatila je da će zakasniti. Popustila je pred

iskušenjem i prekršila ograničenje brzine, ali ne više od osam
kilometara na čas.

4

„Eno je. Sigurno je ona.”
Haui Gold i Alek Peli stajali su ispred zgade u kojoj je advokat imao

poslovne prostorije. Haui je pokazivao na mršavu ženu u sivom
poslovnom kompletu, s belom bluzom, koja je žurila trotoarom, s
velikom torbom koja ju je udarala po mršavom boku. Kosa joj je
prianjala uza sitno lice. Posedele šiške sezale su joj do iznad obrva. Nije
imala šminke, izuzev nešto izbledelog ruža na usnama. Sunce je tonulo,
ali je još bila vrućina. Potočić znoja tekao joj je niz obraz.

„Gospođo Gibni?”, pitao je Haui, kad je zakoračio ka njoj.
„Da”, prostenjala je. „Kasnim li?”
.„Stigli ste dva minuta ranije”, reče Alek. „Mogu li da uzmem vašu
torbu? Izgleda teško.”
„Dobro sam”, rekla je. Posmatrala je zdepastog, proćelavog
advokata i istražitelja koji ju je unajmio. Peli je bio najmanje petnaest
centimetara viši od šefa. Začešljao je prosedu kosu pozadi. Večeras je
na sebi imao tamne štofane pantalone i belu košulju, otkopčanu pri
vrhu. „Jesu li svi došli?”
„Većina je tu”, reče Alek. „Detektiv Anderson - ah, mi o vuku.”
Holi se okrenula i ugledala trojku koja im se približavala. U sredini
je bila žena srednjih godina, s primetnim tragovima mladalačke lepote.
Podočnjaci, delimično skriveni šminkom i s malo pudera,
nagoveštavali su probleme sa snom. Levo od nje bio je mršavi,
nervozni muškarac s neposlušnim čuperkom na potiljku, inače strogo
kontrolisane kose. A desno od nje...
Detektiv Anderson bio je visok muškarac obešenih ramena i sa
začetkom nečeg što će verovatno postati pivski stomak, ako ne počne
da vežba i ne povede računa o ishrani. Glava mu je bila blago povijena
napred, a svetloplave oči odmeravale su je od glave do pete, uzduž i
popreko. Bio je mnogo mlađi od Bilija, kad ga je upoznala. Imali su istu
vatrenu radoznalost u očima. Držao je ženu za ruku, što je značilo da je
ona gospođa Anderson. Zanimljivo je što ju je poveo sa sobom.

Usledilo je predstavljanje. Ispostavilo se da je vitki čovek s
čuperkom tužilac Okruga Flint, Vilijam („Molim vas, zovite me Bil”)
Samjuels.

„Hajdemo na sprat, da bismo se sklonili od vrućine”, rekao je Haui.
Gospođa Anderson - Dženet - pitala je Holi da li je imala prijatan let.
Holi joj je učtivo odgovorila. Obratila se Hauiju. Pitala ga je ima li
mogućnosti za audio-vizuelnu prezentaciju u prostoriji u kojoj će se
sastati. Rekao je da ima i da može da se posluži čime god hoće . Holi je
pitala za toalet kad su izašli iz lifta. „Potreban mi je minut-dva. Došla
sam pravo s aerodroma.”
„Svakako. Na kraju hodnika, levo. Trebalo bi da bude otključan.”
Holi je strahovala da će se gospođa Anderson ponuditi da joj pravi
društvo, ali se to nije desilo. To je bilo dobro. Morala je da piški („da
obavi malu nuždu”, kako je govorila njena majka), ali je morala da uradi
nešto važnije, nešto što se radi daleko od tuđih očiju.
Zažmurila je u kabini, podignute suknje i s torbom između nogu u
mokasinama. Molila se u sebi, svesna da su prostorije s pločicama
prirodni pojačivači zvuka.
Opet Holi Gibni. Potrebna mi je dodatna pomoć. Znaš da se slabo
snalazim sa strancima, čak i s jednim. Večeras ću se sresti sa šestoricom.
Sedmoricom, ako udovica gospodina Mejtlanda bude ovde. Nisam
užasnuta, ali bih lagala ako ne bih rekla da sam uplašena. Bilje mogao da
radi ovakve stvari, ali ja nisam on. Samo mi pomozi da to učinim na
njegov način. Pomozi mi da razumem njihovu nevericu i da se ne uplašim
od nje.
Završila je glasno, ali šapatom. „Molim ti se, Bože, pomozi mi da ne
zeznem stvar.” Ućutala se i dodala: „Ne pušim.”

5

Smestili su se u salu za sastanke Hauarda Golda. Bila je manja od one u
Dobroj ženi (Holi je odgledala svih sedam sezona, prebacila se na
nastavak) i veoma lepa. Krasile su je ukusne slike, blistavi sto od
mahagonija i kožne stolice. I gospođa Mejtland je došla. Sedela je desno
od gospodina Golda. Haui je sedeo u čelu stola. Pitao je ko čuva
devojčice.

Marsi se slabašno osmehnula. „Lukeš i Čandra Patel ponudili su se
da ih pričuvaju. Njihov sin bio je u Terijevom timu. Bajbir je bio na
trećoj bazi kad...”, pogledala je detektiva Andersona, „kad su ga tvoji
ljudi uhapsili. Momčić je bio skrhan. Nije mogao da shvati šta se
događa.”

Anderson je ćutke prekrstio ruke na grudima. Supruga mu je
spustila ruke na rame i promrmljala nešto što niko drugi nije mogao da
čuje. Klimnuo je.

„Oglašavam početak ovog susreta”, rekao je gospodin Gold.
„Nemam dnevni red, ali bi možda naša gošća želela da počne. Ovo je
Holi Gibni, privatni detektiv kog je Alek unajmio da istraži dešavanja u
Dejtonu, pod pretpostavkom da su dva slučaja povezana. To je jedna od
stvari koje bi trebalo da ovde utvrdimo, ako to bude moguće.”

„Nisam privatni detektiv”, umešala se Holi. „Moj partner Piter
Hantli je licencirani privatni istražitelj. Naša kompanija uglavnom
preuzima automobile i traga za beguncima od kaucije. Retko se bavimo
kriminalističkim istragama. Isključivo kad nema šanse za sukob s
policijom. Na primer, imali smo uspeha u potrazi za nestalim kućnim
ljubimcima.”

Ovo je jadno zvučalo. Pocrvenela je.
„Gospođa Gibni bila je malčice preskromna”, reče Alek. „Verujem da
je učestvovala u hvatanju naoružanog i opasnog begunca Morisa
Belamija.”
„To je bio slučaj mog partnera”, reče Holi. „Mog prvog partnera, Bila
Hodžiza. On je u međuvremenu umro, gospodine Peli - Alek - kao što
vam je poznato.”
„Da”, rekao je Alek. „Žao mi je zbog vašeg gubitka.”
Latino muškarac kog je detektiv Anderson predstavio kao Junela
Sabloa iz državne policije pročistio je grlo. „Verujem”, rekao je, „da ste
vi i gospodin Hodžiz bili umešani u slučaj pokušaja masovnog ubistva i
terorizma. U pitanju je mladić po imenu Hartsfild. I da ste vi, gospođo
Gibni, bili zaslužni za sprečavanje pomenutog zločinca, da izazove
eksploziju u prepunoj dvorani, koja je mogla da odnese hiljade žrtava.”
Prisutni su zažamorili. Holi je osećala da još više crveni. Htela je da
im kaže kako je omanula, da je samo usporila Brejdijeve ubilačke
planove, da se on vratio i ubio još ljudi, pre nego što je zauvek
zaustavljen, ali ovo nije bilo vreme ni mesto za tu priču.
Poručnik Sablo nije završio. „Mislim da ste dobili pohvalu od
gradskih vlasti?”

„Nas troje je pohvaljeno. Dobili smo zlatni ključ grada i pravo na
desetogodišnju besplatnu vožnju autobusom.” Osmotrila je prisutne,
nimalo zadovoljna što crveni kao šesnaestogodišnjakinja. „To je bilo
nekad davno. Što se ovog slučaja tiče, najradije bih predstavila izveštaj
i svoje zaključke na kraju sastanka.”

„To će ličiti na poslednje poglavlje u nekom od starih britanskih
kriminalističkih romana, u kojima se razrešenje misterije predstavlja u
salonu”, sa osmehom će gospodin Gold. „Svako će reći ono što zna, pa
ćete vi ustati i oboriti prisutne s nogu objašnjenjem i ukazati na
zločinca.”

„Želim vam sreću u tome”, reče Bil Samjuels. „Glava me zaboli od
same pomisli na slučaj Paterson.”

„Verujem da raspolažemo većinom delića slagalice”, rekla je Holi,
„ali da svi, čak ni sada, nisu na stolu. Stalno mi je na pameti - znam da
će vam ovo zvučati glupo - stara poslovica kako Mejsis nije rekao
Gimbelsu. Ali Mejsis i Gimbels su sad za istim stolom...”

„Da i ne pominjemo Saksa, Nordstroma i Nidlsa Markapa”, rekao je
Haui. Dodao je, suočen sa Holinim izrazom lica: „Ne šalim se, gospođo
Gibni. Slažem se s vama. Iznećemo sve činjenice. Ko će početi?”

„To bi trebao da bude Jun”, reče Anderson. „Pošto sam ja na
administrativnom odsustvu.”

Jun je podigao aktovku na sto i izvadio laptop. „Gospodine Golde,
možete li da mi pokažete kako se koristi ovaj projektor?”

Haui se dao na posao. Holi ga je pomno posmatrala, da bi znala šta
da radi kad na nju dođe red. Smanjio je osvetljenje, kad je povezao
uređaje.

„U redu”, reče Jun. „Izvinjavam se, gospođo Gibni, ako pre vas
predočim neka otkrića do kojih ste došli u Dejtonu.”

„Nema problema”, reče Holi.
„Razgovarao sam s kapetanom Bilom Darvinom iz dejtonske
policije i narednikom Džordžom Hajsmitom iz trotvudske policije. Bili
su raspoloženi za saradnju kad sam im rekao da imam sličan slučaj
verovatno povezan ukradenim kombijem koji je bio u blizini oba mesta
zločina. Raspolažemo celokupnim materijalom, zahvaljujući magiji
telekomunikacija. Ako ovo čudo bude radilo, naravno.”
Junov desktop pojavio se na ekranu. Kliknuo je na dosije HOLMS. Na
prvoj fotografiji bio je muškarac u narandžastom zatvorskom
kombinezonu. Imao je kratku, crvenu kosu i bradicu na obrazima.
Blago je žmirkao, zbog čega je izgledao zlokobno ili samo iznenađeno

neočekivanim pravcem u kom je njegov život krenuo. Holi je videla
njegovu fotografiju posle hapšenja na prvoj strani Dejton dejli njuza od
30. aprila.

„Ovo je Hit Džejms Holms”, rekao je Jun. „Tridesetčetvorogodišnjak.
Uhapšen je zbog ubistva Amber i Džolin Hauard. Imam fotografije
devojčica s mesta zločina, ali ih neću pokazati. Ne biste mogli da
spavate. Nikad nisam video strašnije mrcvarenje.”

Sedmoro ljudi ćutke je posmatralo ekran. Džini je držala supruga za
ruku. Marsi je zurila u Holmsovu fotografiju, kao opčinjena, s rukom
preko usta.

„Holmsov dosije potpuno je čist, izuzev hapšenja u ranoj mladosti
zbog vožnje ukradenim autom. Radio je u Bolnici Kindred i Hajsman
memori junitu. Njegov rad procenjivan je dva puta godišnje. Uvek je
dobijao najviše ocene. Kolege i pacijenti imali su najlepše mišljenje o
njemu. Opisivali su ga komentarima uvek prijateljski raspoložen,
iskreno brižan i uvek spreman da se potrudi.

„Ljudi su na isti način opisivali Terija”, promrmljala je Marsi.
„To ništa ne znači”, negodovao je Samjuels. „Ljudi su imali lepo
mišljenje i o Tedu Bandiju.”
Jun je nastavio. „Holms je rekao kolegama da planira da provede
jednonedeljni odmor kod majke u Ridžisu, gradiću udaljenom
pedesetak kilometara od Dejtona i Trotvuda. Poštar je, sredinom
njegovog odmora, pronašao tela devojčica Hauard. Video je veliko jato
vrana u jaruzi petnaestak kilometara od kuće Hauardovih. Zaustavio se
da pogleda. Verovatno žali zbog toga, kad se uzme u obzir šta je našao.”
Kliknuo je. Dve plave devojčice zamenile su neobrijanog i
žmirkavog Hita Holmsa. Fotografija je snimljena na karnevalu ili u
zabavnom parku; Holi je videla Leteći čilim u pozadini. Amber i Džolin
smešile su se držeći kornete šećerne vune, kao nagrade.
„Ne želim da krivim žrtve, ali su devojčice Hauard bile bez valjanog
nadzora. Majka alkoholičarka, oca nema, siromašna kuća u vašljivom
susedstvu. Škola ih je označila kao rizične učenice’. Nekoliko puta
pobegle su s časova. To su uradile i u ponedeljak 23. aprila, oko deset
ujutru. Amber je bila slobodna. Džolin je rekla da mora u toalet.
Verovatno su isplanirale bekstvo.”
„Bekstvo iz Alkatraza”, rekao je Bil Samjuels.
Niko se nije nasmejao.
Jun je nastavio. „Viđene su nedugo potom u bakalnici, pet uglova od
škole. Ovo je zamrznuti snimak nadzorne kamere u prodavnici.”

Crnobela fotografija bila je jasna i čista - kao prizor iz starog film
noara, pomislila je Holi. Videla je curice. Jedna je držala dva soka, a
druga nekoliko čokoladica. Nosile su farmerke i majice. Nisu delovale
zadovoljno; ona s čokoladicama se nadurila. Usta su joj bila širom
otvorena, a čelo nabrano.

„Prodavač je znao da bi trebalo da budu u školi. Nije hteo da im
proda slatkiše i čokoladice”, rekao je Jun.

„S tim tipom nema zezanja”, reče Haui. „Čini mi se da čujem kako se
starija buni.”

„Tako je”, reče Jun, „ali taj deo nije bitan. Pogledajte gornji desni
ugao zamrznutog snimka. Na pločniku je i gleda kroz izlog. Eno ga,
malo ću povećati sliku.”

Marsi je nešto promrmljala. To je moglo biti Bože.
„To je on, zar ne?”, reče Samjuels. „To je Holms. Posmatra ih.”
Jun je klimnuo. „Prodavač je poslednja osoba koja je videla Amber i
Džolin žive. Još jedna kamera ih je snimila.”
Kliknuo je. Na ekranu sobe za sastanke pojavio se novi zamrznuti
snimak nadzorne kamere. Ova je upravila elektronsko oko na ostrvo s
benzinskim pumpama. Brojač u uglu pokazivao je 12.39 23. aprila. Holi
je pomislila da je to fotografija koju je pomenula medicinska sestra
koja joj je pomagala u istrazi. Kendi Vilson je pretpostavljala da je
vozilo na njoj verovatno Holmsov kamionet, nabudženi ševi taho.
Prevarila se. Hit Holms je na fotografiji prilazio kamionetu s natpisom
DEJTONSKE BAŠTE I BAZENI na boku. Verovatno je platio benzin, zato
što se vraćao s dva soka u rukama. Starija devojčica, Amber, naginjala
se kroz vozački prozor da bi ih uzela.
„Kad je ovaj kamionet ukraden?”, pitao je Ralf.
„Četrnaestog aprila”, rekao je Jun.
„Sakrio ga je dok nije bio spreman. To znači da je ovo bio planirani
zločin.”
„Tako izgleda.”
Džini je rekla. „A ove devojčice... povezle su se s njim?”
Jun je slegnuo ramenima. „Ponavljam da ne želim da krivim žrtve -
ne možete kriviti tako malu decu zbog pogrešnih odluka - ali ova
fotografija navodi nas na zaključak da su dobrovoljno pošle s njim,
makar u početku. Gospodin Hauard je rekao naredniku Hajsmitu da je
starija devojčica imala običaj da se ’grebe za vožnje’ kad je htela da ide
negde, uprkos svim upozorenjima da je to opasno.”
Holi je mislila da dve fotografije nadzornih kamera pripovedaju

jednostavnu priču. Autsajder je video da su devojke odbijene na kasi
bakalnice. Ponudio se da im kupi sokove i slatkiše, dok je punio
rezervoar. Posle toga im je možda rekao da će ih odbaciti do kuće ili
gde god da su krenule. Predstavio se kao učtiv tip, spreman da
pomogne devojčicama da se provozaju - dođavola, i on je nekad bio
mlad.

„Holms je sledeći put viđen nešto posle šest uveče”, oglasio se Jun.
„To se desilo u Domu vafla, u predgrađu Dejtona. Imao je krv na licu,
rukama i košulji. Rekao je kelnerici i kuvaru da mu je pošla krv na nos.
Naručio je nešto hrane da ponese, kad se umio u toaletu. Kuvar i
kelnerica su, dok je odlazio, opazili krvave mrlje na zadnjem delu
košulje i pantalona. Njegova priča izgubila je na uverljivosti, pošto nos
kod većine ljudi stoji napred. Kelnerica je zapisala broj njegovih tablica
i pozvala policiju. Oboje su izabrali gospodina Holmsa iz paketa od šest
sličica. Teško je prevideti riđu kosu.”

„Vozio je kamionet kad se zaustavio u Domu vafla?”, pitao je Ralf.
„Hm-hmm. Vozilo je pronađeno napušteno na javnom parkiralištu u
Ridžisu, nedugo posle pronalaženja devojaka. U zadnjem delu bilo je
mnogo krvi i mnogo otisaka počinioca i žrtava. Neki su bili krvavi. Opet
nailazimo na napadnu sličnost s ubistvom Frenka Patersona.
Zapanjujuću, rekao bih.”
„Koliko daleko je kamionet bio od njegove kuće u Ridžisu?”,
zanimala se Holi.
„Manje od osamsto metara. Policija ima teoriju da ga je ostavio i
odšetao do kuće. Promenio je krvavu odeću i spremio ukusnu večeru
mami. Policija je gotovo odmah uporedila otiske prstiju, ali im je
trebalo nekoliko dana da savladaju administrativne prepreke i dobiju
ime.”
„Zato što je Holms uhapšen zbog vožnje ukradenim automobilom
kao maloletnik”, reče Ralf.
„Si, senjor. Holms je 26. aprila otišao u Hajsman memori junit.
Rekao je da mora uzeti nešto iz ormarića i da će obići nekoliko
pacijenata, kad ga je šefica smene - gospođa Džun Keli - pitala zašto
svraća kad je na odmoru. Njegov odgovor zazvučao joj je malo
neobično, pošto su bolničarke imale ormariće, dok su bolničari imali
samo plastične odeljke u sobi za odmor. Takođe, bolničarima je jasno
stavljeno do znanja da je ispravna reč za mušterije koje plaćaju
rezidenti. Holms ih je zvao moje devojke i dečaci. Negovao je vrlo prisan
odnos s njima. Tom prilikom obišao je i oca Terija Mejtlanda. Policija je

pronašla plave uvojke u muškom toaletu. Forenzičari su utvrdili da
pripadaju Džolin Hauard.”

„Prokleto podesno”, reče Ralf. „Je li neko rekao da su možda
podmetnuti?”

„Pretpostavili su da je postao nemaran ili da je želeo da bude
uhvaćen, zbog dokaza koji su se gomilali”, reče Jun. „Kamionet, otisci
prstiju, snimci nadzornih kamera... gaćice devojčica u podrumu... i
konačno, šlag na torti, poklapanje DNK uzoraka. Brisevi s obraza uzeti
u pritvoru poklapali su se sa semenom koje je počinilac ostavio na
mestu zločina.”

„Blagi bože”, reče Bil Samjuels. „Ovo je zaista deža vi.”
„S jednom velikom razlikom”, reče Jun. „Hit Holms nije imao
dovoljno sreće da bude snimljen na predavanju koje se odvijalo
paralelno s otmicom i ubistvom devojčica Hauard. Njegova majka
zaklela se da je sve vreme bio u Ridžisu. Rekla je da nije svraćao u
Hajsman i da sigurno nije otišao u Trotvud. ’Zašto bi?’, pitala je. ’To je
usrani grad pun usranih ljudi.’”
„Njeno svedočenje ne bi imalo nikakvog uticaja na porotu”, reče
Samjuels. „Hej, ko će lagati za vas, ako neće rođena majka?”
„I susedi su ga videli dok je bio na odmoru”, nastavio je Jun. „Ošišao
je majčin travnjak. Opravio joj je oluke, ofarbao verandu i pomogao
gospođi preko puta da posadi cveće. To je učinio istog dana kad su
devojčice Hauard otete. Njegov nabudženi kamionet bio je veoma
uočljiv. Ljudi su ga viđali dok se vozikao okolo.”
Haui je pitao: „Da li je gospođa od preko puta mogla da kaže kada je
bio kod nje i da lije to vreme bilo blizu onog u kom su devojčice
ubijene?”
„Rekla je da je u deset ujutru bio kod nje. To je bilo blizu alibija, ali
ne dovoljno. Ridžis je mnogo bliži Trotvudu nego što je Flint Kep Sitiju.
Pajkani su smislili teoriju da se, čim je pomogao susetki oko petunija ili
ko zna čega već, odvezao do javnog parkirališta, seo u kamionet i
krenuo u lov.”
„Teri je imao više sreće od gospodina Holmsa”, rekla je Marsi.
Pogledala je Ralfa, a zatim Bila Samjuelsa. Ralf je presreo njen pogled;
Samjuels nije mogao ili nije hteo. „Samo ne dovoljno.”
Jun je rekao: „Imam još nešto - još jedan delić slagalice, kako bi
rekla gospođa Gibni - ali ću ga predstaviti tek kad nas Ralf upozna s
istragom protiv Mejtlanda, s dokazima koji mu idu u prilog i onima
protiv njega.”

Ralf je brzo predstavio slučaj. Služio se kratkim rečenicama, kao da
svedoči na sudu. Naglasio je ono što mu je Klod Bolton rekao - da ga je
Teri posekao noktom, dok su se rukovali. Ispričao im je o otkriću odeće
u Kaningu - pantalone, gaćice, čarape, patike, ali ne i košulja. Pomenuo
je i čoveka na stepeništu sudnice. Rekao je da veruje kako je taj čovek
pokrio verovatno ožiljcima naruženu glavu bez kose košuljom koju je
nosio Teri na železničkoj stanici Dubrou, ali da ne može biti sasvim
siguran.

„Televizijske kamere nesumnjivo su snimile događaje ispred
sudnice”, reče Holi. „Jeste li pogledali te materijale?”

Ralf i poručnik Sablo izmenjali su poglede.
„Jesmo”, reče Ralf, „ali taj čovek nije bio na njima. Ni na jednom
snimku.”
Prisutni su se uskomešali. Džini je ponovo čvrsto stisnula muža za
ruku. Ralf ju je ohrabrujuće potapšao po ruci, dok je gledao ženu koja je
doletela iz Dejtona. Nije izgledala zbunjeno, već zadovoljno.

6

„Ubica devojčica Hauard koristio je kamionet”, rekao je Jun. „Ostavio ga
je na mestu na kom će biti lako otkriven, kad mu više nije bio potreban.
Čovek koji je ubio Frenka Patersona učinio je to isto s kombijem koji je
koristio u otmici dečaka: privukao je pažnju kad ga je ostavio kod
Šortijevog paba i razgovarao s dvojicom svedoka - baš kao što je Holms
razgovarao s kuvarom i kelnericom u Domu vafla. Policajci iz Ohaja
pronašli su mnogo otisaka prstiju ubice i žrtava u kamionetu; mi smo
pronašli mnogo otisaka u kombiju. Ali u kombiju je bio jedan komplet
neidentifikovanih otisaka. Tako je bilo do danas.”

Ralf se nagnuo napred.
„Dopustite mi da vam ovo pokažem.” Jun je dohvatio laptop. Dva
otiska prstiju pojavila su se na ekranu. „Pripadaju klincu koji je ukrao
kombi u Njujorku. Jedni su iz kombija, drugi su uzeti prilikom hapšenja
u El Pasu. Pogledajte ovo.”
Uradio je još nešto. Dva otiska savršeno su se preklopila.
„Toliko o Merlinu Kasidiju. Evo Frenka Patersona - jedan otisak je iz
patologije, a drugi iz kombija.”

I ovi otisci su se savršeno preklopili.
„Sledeći je Mejtland. Jedan otisak je iz kombija - jedan od mnogih,
mogao bih da dodam - a drugi je uzet posle hapšenja u policiji Flint
Sitija.”
Spojio ih je i ponovo dobio savršeno preklapanje. Marsi je otegnuto
uzdahnula.
„U redu, sad se pripremite da vidite nešto od čega će vas mozak
zaboleti. Levo su nepoznati otisci iz kombija; desno su otisci Hita
Holmsa posle njegovog hapšenja u Okrugu Montgomeri, Ohajo.”
Spojio ih je. Preklapanje ovog puta nije bilo savršeno, ali je bilo
veoma blisko. Holi je verovala da bi ga porota prihvatila. Ona bi.
„Jeste li primetili nekoliko sitnijih odstupanja?”, upitao je Jun. „Do
njih je došlo zato što su Holmsovi otisci z kombija malo izbledeli,
možda zbog vremena koje je prošlo. Ali ima dovoljno identifikacionih
tačaka da me zadovolje. Hit Holms je u nekom trenutku bio u tom
kombiju. To je nov podatak.”
U sobi je zavladala tišina.
Jun je pokazao još dva otiska. Onaj na levoj strani bio je oštar i
jasan. Holi je shvatila da ga je videla. I Ralf. „To su Terijevi otisci”, rekao
je. „Iz kombija.”
„Tako je. A desno je onaj s kopče na kaišu iz ambara.”
Krivine su bile iste, ali su ponegde bile izbledele. Otisak iz kombija
popunio je praznine na otisku s kopče, kad ih je Jun spojio.
„Nesumnjivo su isti”, reče Jun. „Oba pripadaju Teriju Mejtlandu.
Samo što onaj na kopči izgleda kao neki s mnogo starijeg prsta.”
„Kako je to moguće?”, pitala je Džini.
„Nije moguće”, rekao Samjuels. „Video sam komplet Mejtlandovih
otisaka na kartici posle hapšenja. Napravljeni su danima nakon što je
poslednji put dodirnuo kopču. Bili su čvrsti i postojani. Svaka linija i
zavijutak bili su netaknuti.”
„Takođe smo našli nepoznati otisak na kopči”, reče Jun. „Evo ga.”
Nijedna porota ne bi prihvatila taj otisak. Bilo je malo nejasnih i
jedva vidljivih linija i zavijutaka. Većina otiska bila je zamrljana.
Jun je rekao: „Nemoguće je biti siguran, zbog lošeg kvaliteta otiska,
ali ne verujem da su to otisci gospodina Mejtlanda, a ne mogu biti
Holmsovi, zato što je bio mrtav, mnogo pre nego što se ta kopča
pojavila na snimku nadzorne kamere na železničkoj stanici. A ipak... Hit
Holms je bio u kombiju, korišćenom za otmicu malog Patersona. Ne
mogu da objasnim kako ili zašto, ali ne preterujem kad kažem da bih

dao hiljadu dolara da saznam ko je ostavio nejasne otiske na kopči
kaiša i najmanje pet stotina da saznam zašto Mejtlandovi otisci na njoj
izgledaju tako staro.”

Isključio je laptop i seo.
„Mnogo delića je na stolu”, reče Haui, „ali nek sam proklet ako čine
preglednu sliku. Ima li još neko nešto da ponudi?”
Ralf se obratio supruzi. „Ispričaj im”, rekao je. „Ispričaj im koga si
sinoć sanjala u našoj kući.”
„To nije bio san”, rekla je. „Snovi blede. Zaista nije.”
Isprva polako, a zatim sve brže ispričala im je kako je videla svetlo u
prizemlju i naišla na muškarca koji je sedeo iza luka na početku dnevne
sobe, na jednoj od kuhinjskih stolica. Završila je s upozorenjem koje joj
je dao. Naglasio ga je bledunjavim istetoviranim slovima na prstima.
MORAŠ mu reći da prestane. „Onesvestila sam se. Prvi put u životu.”
„Probudila se u krevetu”, rekao je Ralf. „Nije bilo znakova provale.
Alarm je bio uključen.”
„To je bio san”, reče Samjuels.
Džini je odmahnula glavom tako snažno da joj se kosa razletela.
„Bio je tamo.”
„Nešto se desilo”, reče Ralf. „U to sam siguran. I čovek s
opekotinama na licu imao je tetovaže na prstima...”
„Onaj koji nije bio na filmskim zapisima”, reče Haui.
„Znam kako to zvuči - ludo. Ali jedna osoba povezana sa slučajem
ima tetovirane prste. Konačno sam se setio ko je to. Zamolio sam Juna
da mi pošalje njegovu fotografiju. Džini ju je identifikovala. Čovek kog
je Džini videla u snu - ili u našoj kući - jeste Klod Bolton, izbacivač u
Džentlmenu. Onaj koji se posekao pri rukovanju s Mejtlandom.”
„Kao što se Teri posekao kad je naleteo na bolničara”, reče Marsi.
„Taj bolničar bio je Hit Holms, zar ne?”
„Naravno”, reče Holi, gotovo rasejanim glasom. Posmatrala je jednu
sliku na zidu. „Ko bi drugi bio?”
Alek Peli je progovorio. „Je li iko od vas proverio Boltonovo
kretanje?”
„Ja sam”, reče Ralf. Objasnio je šta je saznao. „Nalazi se u Marisvilu,
gradiću u zapadnom Teksasu, sedam stotina kilometara odavde. Bio je
tamo kad ga je Džini videla u našoj kući, izuzev ako negde ne krije
privatni mlažnjak.”
„Ukoliko njegova mama nije lagala”, reče Samjuels. „Majke su, kao
što je rečeno, često spremne da to rade kad su njihovi sinovi

osumnjičeni.”
„I Džini je to palo na pamet, ali je to u ovom slučaju malo verovatno.

Policajac je svratio do njih posluživši se izgovorom. Rekao je da su
oboje bili opušteni i otvoreni. Da nije bilo preznojavanja.”

Samjuels je prekrstio ruke na grudima. „Nisam ubeđen.”
„Marsi?”, reče Hauard. „Mislim da je red da ponudiš svoj delić
slagalice.”
„Ja... radije ne bih. Nek detektiv to uradi. Grejs je razgovarala s
njim.”
Haui je uhvatio za ruku. „Učini to za Terija.”
Marsi je uzdahnula. „U redu. I Grejs je nekog videla. Dva puta. Drugi
put u kući. Mislila sam da je ružno sanjala, zato što je bila potresena
posle očeve smrti... kao što bi svako dete...” Ućutala je, grizući donju
usnu.
„Molim vas”, reče Holi. „Veoma je važno, gospođo Mejtland.”
„Da”, složio se Ralf. „Jeste.”
„Bila sam tako sigurna da to nije stvarno! Zaista!”
„Je li ga opisala?”, pitala je Džini.
„Otprilike. Prvi put se pojavio pre neđelju dana. Deca su spavala u
Sarinoj sobi. Grejs je rekla da ga je videla kako lebdi s one strane
prozora. Rekla je da je imao plastelinsko lice i slamu umesto očiju.
Svako bi pomislio da je to samo noćna mora, zar ne?”
Svi su ćutali.
„Drugi put pojavio se u nedelju. Rekla je da se probudila iz sna i da
je on sedeo na njenom krevetu. Rekla je da više nije imao slamu umesto
očiju, već oči njenog oca, ali ju je ipak prestrašio. Imao je tetovaže na
rukama. I na šakama.”
Ralf je progovorio. „Rekla mi je da je plastelinsko lice nestalo. Imao
je kratku, crnu, nakostrešenu kosu. I bradicu oko usana.”
„Kozju bradicu”, reče Džini. Izgledala je bolesno. „To je bio isti
čovek. Prvi put je možda sanjala, ali drugi... to je bio Bolton. Morao je
biti.”
Marsi je pritisnula slepoočnice dlanovima, kao da pati od
glavobolje. „Znam da tako zvuči, ali je to morao biti san. Rekla je da je
majica menjala boju, dok je razgovarao s njom. A takve stvari dešavaju
se u snovima. Detektive Andersone, želite li da ispričate ostalo?”
Odmahnuo je glavom. „Dobro vam ide.”
Marsi je obrisala oči i nastavila. „Rekla je da je zbijao šalu s njom.
Zvao ju je bebom. Rekao je da je dobro što je tužna, kad je počela da

plače. Zatim je rekla da ima poruku za detektiva Andersona. Da mora
prestati, ili će se nešto loše desiti.”

„Grejs je”, rekao je Ralf, „tvrdila da je čovek, kad se prvi put pojavio,
izgledao neoblikovano. Nedovršeno. Kad se drugi put pojavio, opisala
je čoveka koji liči na Kloda Boltona. Samo što je on u Teksasu. Mislite
šta hoćete o tome.”

„Ako je Bolton tamo, ne može biti ovde”, reče Bil Samjuels. Zvučao je
razdraženo. „To je prilično očigledno.”

„Izgledalo je očigledno i s Terijem Mejtlandom”, rekao je Haui. „I
kako smo otkrili, s Hitom Holmsom.” Upravio je pažnju na Holi.
„Večeras nemamo Mis Marpl, ali imamo gospođu Gibni. Možete li da
povežete ove deliće?”

Holi kao da ga nije čula. Još je zurila u sliku na zidu. „Slama umesto
očiju”, rekla je. „Da. Naravno. Slama...” Ućutala se.

„Gospođo Gibni?”, rekao je Haui. „Imate li nešto za nas, ili ne?”
Holi se vratila s mesta na koje je odlutala. „Imam. Mogu da objasnim
šta se dešava. Tražim samo jedno, da otvorite um. Mislim da će biti
brže ako vam pokažem deo filma koji sam donela. Imam ga u torbi, na
DVD-ju.”
Još jednom se kratko pomolila za snagu (i da iskoristi Bila Hodžiza,
kad počnu da izražavaju nevericu - i možda - zgražavanje). Ustala je i
stavila laptop na kraj stola, gde je bio Junov. Izvadila je eksterni DVD
drajv. Povezala ga je.

7

Džek Hoskins nosio se mišlju da potraži bolovanje zbog opekotine od
sunca, da naglasi slučajeve raka kože u porodici, ali je procenio da bi to
bila loša, verovatno grozna ideja. Šef Geler bi ga gotovo sigurno izbacio
iz kancelarije. Postao bi predmet sprdnje u odeljenju kad bi se vest
pročula (Rodni Geler nije bio ćutljivac). Od njega bi se, u malo
verovatnom slučaju da se šef složi, očekivalo da poseti doktora, a on
nije bio spreman za to.

Zvali su ga da se vrati s odmora tri dana ranije, što nije pošteno,
pošto je njegov prokleti odmor od maja čučao na tabli. Osećao je da
zbog toga ima pravo (savršeno pravo) da pretvori ta tri dana u ono što

je Ralf Anderson nazvao odmorom u okolini. Proveo je sredu po podne
po barovima. Posle trećeg je uspeo da uglavnom zaboravi na jezivu
epizodu u Kaningu, posle četvrtog je prestao da se brine zbog
opekotine od sunca i neobične činjenice da ju je dobio noću.

Šortijev pab bio je peto pojilište po redu. Zamolio je kelnericu -
veoma zgodnu damu, čije ime je zaboravio, ali ne i očaravajuće duge
noge u tesnim farmerkama - da mu pogleda potiljak i da mu opiše ono
što bude videla. Pristala je.

„To je opekotina od sunca”, rekla je.
„Samo opekotina, je l’ tako?”
„Da, samo opekotina.” Dodala je, posle pauze: „Ali prilično gadna.
Imate nekoliko malih plikova. Trebalo bi da namažete malo...”
„Aloje na to, da. Rekli su mi.”
I posle pet (ili možda šest) votka-tonika odvezao se kući. Sedeo je
ukočeno za volanom, poštujući ograničenje brzine. Loše bi se proveo
ako bi ga zaustavili. Dozvoljeni nivo alkohola u ovoj državi bio je 0,08.
Stigao je na staru hacijendu otprilike istovremeno kad je Holi Gibni
počela prezentaciju u sali za sastanke Hauarda Golda. Skinuo se u gaće,
setio se da zaključa vrata i otišao u kupatilo da se olakša. Iskoristio je
ručno ogledalo da bi proverio zadnji deo vrata. Očekivao je da će
opekotina od sunca izgledati bolje, da je verovatno počela da se ljušti.
Ali ne. Pocrnela je. Duboke pukotine prekrivale su potiljak. Biserni
potočići gnoja kapali su iz njih. Zajaukao je i zažmurio. Otvorio je oči i
spustio uzdah olakšanja. Nije bilo crne kože. Nije bilo pukotina. Nije
bilo gnoja. Ali potiljak je bio jarkocrven i da, bilo je plikova. Više nije
toliko boleo na dodir, ali zašto bi, kad ga je izmazao ruskim
anesteticima?
Moram prestati da ovoliko pijem, pomislio j e. To što vidim stvari
kojih nema prilično je jasan signal. Mogao bi se nazvati upozorenjem.
Nije imao pomadu s alojom, pa je namazao opekotinu gelom od
arnike. Pekla ga je, ali je bol ubrzo minuo (ili se sveo do nivoa tupog
pulsiranja). To je dobro, jelda? Stavio je peškir preko jastuka da ga ne bi
isprljao. Legao je i ugasio svetlost. Ali mrak mu nije prijao. Činilo mu se
da bol jača u tami. I zamišljao je da je nešto u sobi s njim. Nešto što je
bilo iza njega u napuštenom ambaru.
Tamo je bila samo moja mašta. Kao što je crna koža bila moja mašta.
I pukotine. I gnoj.
To je bila živa istina, ali je bila istina i da mu je bilo bolje otkad je
upalio lampu kraj uzglavlja. Poslednja misao bila mu je da će sve biti u

redu kad se dobro naspava.

8

„Želite li da još malo smanjim svetlost?”, pitao je Haui.
„Ne”, rekla je Holi. „Ovo je prezentacija, a ne bioskop. Film je kratak

- traje samo osamdeset sedam minuta - ali nećemo morati da ga
gledamo do kraja, čak ni najveći deo.” Nije bila nervozna, kao što je
strahovala da će biti. Makar ne još. „Ali želim da nešto raščistimo pre
nego što vam ga pustim, nešto što sigurno svi znate, iako niste sasvim
spremni da to prihvatite kao istinu svesnim delom uma.”

Ćutke su je posmatrali. Toliko očiju. Nije mogla da veruje šta radi -
ona, Holi Gibni, mišić koji je uvek sedeo u zadnjoj klupi, koji nikada nije
podigao ruku, koji je nosio opremu za fizičko ispod haljina i bluza. Holi
Gibni koja se ni u dvadesetim nije usuđivala da odgovara majci. Holi
Gibni koja je u dva navrata izgubila razum.

Ali sve to je bilo pre Bila. Verovao je da ću biti bolja, i bila sam, za
njega. I biću, za ove ljude.

„Teri Mejtland nije ubio Frenka Patersona, a Hit Holms nije ubio
devojčice Hauard. Autsajder je počinio ta ubistva. Koristi savremenu
nauku - savremenu forenziku - protiv nas, ali njegovo pravo oružje je
naše odbijanje da verujemo. Učeni smo da sledimo činjenice. Ponekad
ga nanjušimo, kad su činjenice suprotstavljene, ali odbijamo da
sledimo taj miris. On to zna. On to koristi.”

„Gospođo Gibni”, rekla je Džini Anderson, „želite li da kažete kako je
ubistva počinilo natprirodno biće? Nešto poput vampira?”

Holi je razmišljala, grizući usne. Konačno je progovorila: „Ne želim
da odgovorim na to pitanje. Ne još. Hoću da vam prvo pokažem deo
filma koji sam donela. To je meksički film, sinhronizovan na engleski.
Davao se u bioskopima za automobile pre pedeset godina. Engleski
naslov je Meksičke kečerke sreću čudovište, ali na španskom...”

„Nemojte, molim vas”, reče Ralf. „Ovo je smešno.”
„Umukni”, reče Džini. Govorila je tiho, ali su svi razaznali gnev u
njenom glasu. „Daj joj priliku.”
„Ali...”
„Nisi bio tamo prošle noći. Ja sam bila. Moraš da joj daš priliku.”

Ralf je prekrstio ruke na grudima, baš kao i Samjuels. Holi je dobro
poznavala taj odbojni gest. Samo ti pričaj, neću te slušati gest. Nastavila
je.

„Meksički naslov je Rosita Luchadora e Amigas Conocen El Cuco. To
na španskom znači...”

„To je to!” povikao je Jun. Svi su poskočili. „To je ime kog nisam
mogao da se setim, kad smo u subotu jeli u onom restoranu! Sećaš li se
priče, Ralfe? One koju je mojoj ženi pričala njena abuela kad je još
bilapequena?”

„Kako bih mogao da je zaboravim?” reče Ralf. „Ticala se tipa s
crnom torbom koji ubija dečicu i trlja njihovo salo...” Ućutao se,
razmišljajući - nevoljno - o Frenku Patersonu i devojčicama Hauard.

„Šta je radio?”, pitala je Marsi Mejtland.
„Pio je njihovu krv i utrljavao salo na sebe”, reče Jun. „To ga je
navodno održavalo mladim. El Kuko.”
„Da”, rekla je Holi. „U Španiji je poznat kao El Hombre con Saco.
Čovek s Džakom. U Portugaliji je Tikvoglavi. Kad američka deca dube
tikve za Noć veštica, ona prave El Kuka, baš kao što se radilo stotinama
godina u Iberiji.”
„Postoji pesmica o El Kuku”, rekao je Jun. „Abuela ju je ponekad
pevala noću. Duermeto, nino, duermeto ya... samo toliko sam zapamtio.”
„Spavaj, dete, spavaj”, reče Holi. „El Kuko je na tavanici, dolazi da te
pojede.”
„Lepa pesmica za laku noć”, prokomentarisao je Alek. „Deca su
sigurno slatko spavala posle nje.”
„Bože”, prošaptala je Marsi. „Mislite li da je nešto slično bilo u našoj
kući? Da je sedelo na krevetu moje kćerke?”
„Da i ne”, reče Holi. „Pustiću film. Prvih desetak minuta biće
dovoljni.”

9

Džek je sanjao da se vozi pustim magistralnim putem s pustopoljinama
s obe strane i hiljadama kilometara plavog neba nad glavom. Sedeo je
za volanom velikog kamiona, možda cisterne, zato što je osećao miris
benzina. Pored njega je sedeo čovek s kratkom crnom kosom i kozjom

bradicom. Imao je tetovaže na rukama. Hoskins ga je poznavao, zato
što je često išao u Džentlmen (iako retko dok je bio na dužnosti). Imao
je mnogo prijatnih razgovora s Klodom Boltonom. Momak je imao
dosije, ali nije bio loš tip otkad se manuo kriminala. Samo što je ova
verzija Kloda bila veoma loša. Ovaj Klod povukao je zavesu tuša
dovoljno da Hoskins pročita reč na njegovim prstima: NE MOGU.

Kamion je prošao pored znaka MARISVIL, STAN. 1280.
„Rak se brzo širi”, rekao je Klod i da, to je bio glas koji se čuo iza
zavese. „Pogledaj šake, Džek.”Spustio je pogled. Šake su mu pocrnele.
Otpale su, dok je zurio u njih. Cisterna je skrenula s puta, nagnula se i
prevrnula. Znao je da će eksplodirati. Istrgao se iz sna pre nego što se
to desilo. Zurio je u tavanicu, boreći se za vazduh.
„Bože”, prošaptao je. Proveravao je da li su mu ruke na svom mestu.
Bile su, baš kao i sat. Spavao je manje od jednog sata. „Bože gos...” Neko
se pomerio levo od njega. Na trenutak se pitao da li je priveo lepu
kelnericu s dugim nogama, ali ne, bio je sam. Fina mlada žena poput nje
ionako ne bi htela da ima ništa s njim. Za nju je on bio samo gojazni,
četrdesetogodišnji pijanac koji gubi k...
Osvrnuo se oko sebe. Žena u krevetu s njim bila je njegova majka.
Prepoznao ju je po šnali od kornjačinog oklopa koja je držala nekoliko
preostalih vlasi kose. Imala ju je na sahrani. Pogrebnici su joj udesili
lice. Bilo je pomalo voštano i nalik lutki, ali nije bilo loše. Ovo lice
uglavnom je nestalo. Meso je trulilo na kostima. Spavaćica je prianjala
uz nju, zato što se cedila od gnoja. Zapahnuo ga je zadah trulog mesa.
Uzalud je pokušao da vrisne.
„Rak te čeka, Džek”, rekla je. Video je kako joj zubi zvekeću, zato što
nije imala usana. „Proždire te. Može da ga ukloni, ali će uskoro biti
prekasno, čak i za njega. Hoćeš li da uradiš ono što traži?”
„Hoću”, šapnuo je Eloskins. „Da, učiniću bilo šta.”
„Slušaj me.”
Džek Hoskins ju je slušao.

10

Pre Holinog filma nije bilo upozorenja FBI-ja. Ralf se nije iznenadio. Ko
bi se trudio da kopira tako stari artefakt, koji je bio obično đubre?

Muzika je bila otkačena mešavina cvilečih violina i neprikladno veselih
norteno rifova harmonike. Otisak je bio izgreban, kao da je film puštao
odavno mrtvi kino-operater, koji nije mario za svoj posao.

Ne mogu da verujem da sedim ovde, pomislio je Ralf. Ovo je
autostrada za ludnicu.

Marsi Mejtland i njegova supruga posmatrale su ekran s pažnjom
studentkinja koje se spremaju za završni ispit. Ostali možda nisu bili
toliko zainteresovani, ali su ga posmatrali sa zanimanjem. Jun Sablo
imao je slabašni osmejak na usnama. To nije bio osmeh osobe koja
misli da je ono što gleda smešno, pomislio je Ralf, već one koja
posmatra delić prošlosti, oživljenu legendu iz detinjstva.

Film je počinjao noću na ulici, u kojoj su svi lokali bili barovi,
bordeli ili i jedno i drugo. Kamera je pratila lepu ženu u kratkoj haljini.
Šetala se držeći kćerku za ruku. Devojčica nije imala više od četiri
godine. Večernja šetnja kroz deo grada na lošem glasu s detetom koje
bi trebalo da bude u krevetu možda je objašnjena kasnije u filmu, ali ne
u delu koji su videli.

Pijanac se doteturao do žene. Usta su mu govorila jedno, a glas
drugo: „Hej, dušo, hoćeš li da se upoznamo?” Govorio je meksičkim
naglaskom, zbog kog je zvučao kao Brzi Gonzales. Odgurnula ga je i
nastavila put. U senovitom predelu između uličnih svetiljki, iz sokaka je
iskrsao tip s dugim crnim ogrtačem, kao iz filma o Drakuli. Držao je
crnu torbu. Slobodnom rukom zgrabio je dete. Mama je vrisnula i
potrčala za njim. Stigla ga je pod sledećom uličnom svetiljkom i
zgrabila torbu. Okrenuo se. Svetlost svetiljke otkrila je lice sredovečnog
čoveka s ožiljkom na čelu.

Gospodin Ogrtač se nacerio, otkrivši lažne očnjake. Žena je uzmakla
i podigla ruku. Nije ličila na užasnutu majku, već na opersku pevačicu
koja se sprema da zapeva ariju iz Karmen. Kradljivac dece prebacio je
ogrtač preko devojčice i pobegao, ali ne pre nego što ga je čovek koji je
izašao iz jednog od barova pozdravio ponovnim gnusnim naglaskom u
stilu Brzog Gonzalesa: „Hej, profesore Espinoza, gde ste krenuli? Hoću
da vas častim pićencem!”

Majku su u sledećoj sceni doveli do gradske mrtvačnice (EL
DEQPOSITO DE CADAVERES pisalo je na mutnom staklu na vratima).
Histerično je zavrištala, kad je pokrov podignut i kad je ugledala
verovatno unakaženo dete. U sledećoj sceni čovek sa ožiljkom je
uhapšen. Ispostavilo se da je on uvaženi predavač na obližnjem
univerzitetu.

Usledilo je jedno od najkraćih filmskih suđenja. Majka je svedočila,
baš kao i par tipova sa naglaskom Brzog Gonzalesa, uključujući i onog
koji je hteo da profesora časti pićencem; porota se povukla na većanje.
Prisustvo pet žena u zadnjem redu, odevenih u nešto što je ličilo na
kostime superheroja, s raskošnim maskama, samo je doprinelo
nadrealnom utisku. Niko u sudnici, uključujući i sudiju, nije u tome
video ništa neobično.

Porota se vratila; profesor Espinoza osuđen je za najgnusnije
ubistvo; oborio je glavu kao krivac. Jedna od maskiranih žena skočila je
i viknula: „Ovo je ogrešenje o pravdu! Profesor Espinoza nikad ne bi
naudio detetu!”

„Ali ja sam ga videla!”, vrisnula je majka. „Ovog puta se varaš,
Rosita!” Maskirane žene u kostimu superheroja izmarširale su iz
sudnice u lepim čizmama. Na ekranu se ukazao krupni plan dželatove
omče. Kamera se povukla da pokaže vešala okružena gomilom
znatiželjnika. Profesor Espinoza peo se uz stepenice, u pratnji
uniformisanih lica. Upravio je pogled na čoveka u monaškoj rizi s
kapuljačom, na obodu gomile, kad su mu namakli omču na vrat. Crna
torba bila je između monahovih nogu u sandalama.

Film je bio glup i loše snimljen. Ralfa su ipak podišli žmarci po
rukama. Uhvatio je Džini za ruku kad je posegnula za njim. Znao je šta
će zatim videti. Monah je skinuo kapuljaču otkrivši lice profesora
Espinoze, Zajedno s ožiljkom na čelu. Nacerio se, otkrivši smešne,
plastične očnjake... pokazao je na crnu torbu... nasmejao se.

„Eno ga!”, vrisnuo je pravi profesor s vešala. „Eno ga, tamo!” Gomila
se okrenula, ali je čovek s crnom torbom iščezao. Espinoza je dobio
svoju crnu torbu: džakče koje mu je namaknuto preko glave. Vrištao je
ispod nje: „Čudovište, čudovište, čudo...” Zanemeo je kad je propao kroz
vratanca, koja su se naglo otvorila pod njim.

Maskirane žene superheroji u sledećoj sceni jurile su lažnog
monaha preko gradskih krovova. Holi je pauzirala film. „Pre dvadeset
pet godina gledala sam verziju s titlovima, umesto sinhronizacije”,
rekla je. „Profesor na kraju vrišti: ’El Kuko, El Kuko.’”

„Šta ćemo još videti?”, promrmljao je Jun. „Gospode, od detinjstva
nisam gledao nijedan film s lučadorama. Snimljeno ih je najmanje
desetak.” Osvrnuo se oko sebe, kao da se budi iz sna. „Las luchadoras -
dame kečerke. I zvezda ovog filma, Rosita, bila je čuvena. Trebalo bi da
je vidite bez maske, ay caramba.” Trznuo je rukom, kao da je pipnuo
nešto vrelo.

„Nije ih snimljeno desetak, već najmanje pedeset”, tiho će Holi. „Svi
u Meksiku voleli su las luchadoras. Ti filmovi bili su isto što i današnji
filmovi o superherojima. S mnogo manjim budžetom, naravno.”

Htela je da im pripoveda o ovim očaravajućim (tako ih je
doživljavala) delovima filmske istorije, ali ovo nije bilo pravo vreme za
to, ne dok je detektiv Anderson izgledao kao čovek koji je upravo
progutao veliki zalogaj nečeg veoma gadnog. Neće im reći da je i ona
volela filmove o las luchadoras. Lokalna televizija u Klivlandu puštala
ih je svake subote u emisiji Šund film. Holi je pretpostavljala da su se
momci s koledža opijali i gledali ove filmove da bi se zgražavali nad
lošom sinhronizacijom i kostimima koje su nesumnjivo smatrali
žalosnim, ali uplašenoj i nesrećnoj srednjoškolki poput nje ništa nije
bilo smešno u vezi s las luchadoras. Karlota, Marija i Rosita Munjoz bile
su jake i hrabre, uvek su pomagale sirotinji i potlačenima. Rosita
Munjoz, najčuvenija od njih, čak se ponosno predstavljala kao čolita.
Nesrećna srednjoškolka najčešće se tako osećala, kao polutanka.
Nakaza.

„Meksički filmovi o kečerkama najčešće su prepričavali drevne
legende. I ovaj sledi taj obrazac. Jeste li zapazili u kojoj meri radnja
odgovara našim ubistvima?”

„Moram priznati da savršeno odgovara”, rekao je Bil Samjuels.
„Jedini problem je što je to luđačka ideja. Nema veze sa životom. Vi ste
El Kuko, gospođo Gibni, ako uistinu verujete u El Kuka.”

Kaže čovek koji mi je pričao o otiscima stopala u pesku koji naglo
iščezavaju, pomislio je Ralf. Ni on nije verovao u El Kuka, ali mu je bilo
jasno da im je žena pokazala da ima petlju kad im je pustila film, iako je
znala kako će reagovati. Zanimalo ga je da vidi kako će gospođa Gibni iz
Ko nađe - njegovo odgovoriti na to.

„Priča se da El Kuko živi od krvi i sala dece”, reče Holi, „ali u svetu -
našem stvarnom svetu - on ne preživljava samo na osnovu toga, već i
zahvaljujući ljudima koji razmišljaju kao vi, gospodine Samjuelse.
Pretpostavljam da i ostali dele njegovo mišljenje. Dopustite mi da vam
predstavim još nešto. Dajem reč da neće dugo trajati.”

Otišla je na deveto poglavlje DVD-ja. Jedna od luchadoras - Karlota -
priterala je monaha s kapuljačom u ćošak praznog skladišta. Pokušao je
da pobegne merdevinama. Karlota ga je zgrabila za zadnji deo široke
halje. Prebacila ga je preko ramena. Okrenuo se u vazduhu i pao na
leđa. Kapuljača mu je spala, otkrivajući lice koje nije bilo lice, već
neuobličena mlitava masa. Karlota je vrisnula kad su se dva užarena

šiljka pojavila umesto očiju. Sigurno su isijavali mističnu energiju,
pošto se zateturala prema zidu i ispružila ruku ispred maske,
pokušavajući da se zaštiti od nje.

„Isključite to”, rekla je Marsi. „O bože, molim vas.”
Holi je kucnula po laptopu. Slika na ekranu je nestala, ali ga je Ralf
još video: prastari vizuelni efekt u odnosu na CGI stvari koje se ovih
dana puštaju u sinepleksima, ali ipak dovoljno delotvoran, ako vam je
izvesna devojčica ispripovedala priču o uljezu u njenoj spavaćoj sobi.
„Mislite li da je vaša kćerka to videla, gospođo Mejtland?” pitala je
Holi. „Ne baš to, nisam tako mislila, ali...”
„Da. Naravno. Slama umesto očiju. Tako je rekla. Slama umesto
očiju.”

11

Ralf je ustao. Rekao je smirenim, ujednačenim glasom. „Uza sve
poštovanje, gospođo Gibni, za vas i vaše prošle... hm, poduhvate...
natprirodno čudovište El Kuko koje živi od krvi dece ne postoji. Prvi ću
priznati da ovaj slučaj - dva slučaja, ako su povezana, a sve je izvesnije
da jesu - sadrže veoma neobične elemente, ali nas vi vodite lažnim
tragom.”

„Pusti je da završi”, reče Džini. „Pusti je da kaže šta ima, pre nego
što sasvim zatvoriš um, za boga miloga.”

Bilo mu je jasno da bi Džini svakog časa mogla eksplodirati od
gneva. Razumeo je razloge njenog nezadovoljstva i saosećao s njom.
Poistovećivala je njegovu nespremnost da prihvati Gibninu smešnu
priču o El Kukus nespremnošću da poveruje u ono što je rano jutros
videla u kuhinji. A želeo je da joj veruje, ne samo zato što ju je voleo i
poštovao već zato što je čovek kog je opisala bio pljunuti Klod Bolton, a
to nije mogao da objasni. Ipak će im sve reći, a pogotovo Džini. Morao
je, zato što je na toj istini počivao čitav njegov život. Da, u dinji je bilo
crva, ali su se uvukli u nju prirodnim putem. To što ne zna kako su to
učinili ne menja niti opovrgava tu istinu.

Rekao je: „Kako možemo i u šta verovati, ako poverujemo u
čudovišta, u natprirodno?”

Seo je i pokušao da uhvati Džini za ruku. Nije mu dozvolila.

„Razumem kako se osećate”, reče Holi. „Verujte mi da vas u
potpunosti razumem. Ali videla sam neke stvari, detektive Andersone,
koje mi dozvoljavaju da poverujem u ovo. Ne govorim o filmu, niti o
legendi na kojoj je zasnovan. U pozadini svake legende leži zrnce istine.
Pustite to zasad. Želim da vam predstavim dijagram vremenskog toka,
koji sam nacrtala pre nego što sam krenula iz Dejtona. Mogu li? Neće
dugo trajati.”

„Imate reč”, reče Haui. Izgledao je zbunjeno.
Holi je otvorila dokument. Projektovala ga je na zid. Crtež je bio
mali, ali jasan. Ralf je nevoljno zaključio da bi bio prihvaćen kao dokaz u
bilo kojoj sudnici.
„Četvrtak, 19. april. Merlin Kasidi ostavlja kombi na parkiralištu u
Dejtonu. Verujem da je ukraden istog dana. Nećemo zvati lopova El
Kuko, već autsajder. Detektiv Anderson će se tako bolje osećati.”
Ralf je ćutao. Džini ga je pustila da je uhvati za ruku kad je ponovo
pokušao, iako nije sklopila prste oko njegovih.
„Gde ga je sakrio?”, pitao je Alek. „Ima li ideja?”
„Doći ćemo do toga, ali ćemo se zasad držati dejtonske
hronologije.”
Alek joj je dao znak da nastavi.
„Subota, 21. april. Mejtlandovi lete za Dejton. Smeštaju se u hotelu.
Hit Holms - onaj pravi - nalazi se u Ridžisu, kod majke.”
„Ponedeljak, 23. april. Amber i Džolin Hauard su ubijene. Autsajder
jede njihovo meso i pije njihovu krv.” Pogledala je Ralfa. „Ne, ne znam
da lije tako bilo. Nisam sigurna. Ali sam, posle pažljivog iščitavanja
novinskih izveštaja, sigurna da delovi tela nedostaju i da su leševi
devojčica bili beli, obeskrvljeni. Da li je to slično onom što se desilo
malom Patersonu?”
Bil Samjuels je progovorio. „Mogu vam reći da jeste, pošto je
Mejtlandov slučaj zatvoren, a mi nezvanično razgovaramo. Komadi
mesa nedostaju sa vrata Frenka Patersona, kao i sa desnog ramena,
desnog guza i leve butine.”
Marsi je ispustila prigušeni uzdah. Džini je ustala i krenula ka njoj,
ali joj je Marsi mahnula da se udalji. „Dobro sam. Hoću reći... ne, nisam,
ali neću povratiti, niti ću se onesvestiti.”
Ralf nije bio tako siguran. Pogled mu je počivao na njenom
posivelom licu.
Holi je nastavila: „Autsajder je ostavio kamionet kojim je oteo
devojčice pored Holmsove kuće...”, osmehnula se, „zato što je bio

siguran da će biti pronađen i postati još jedan dokaz protiv izabranog
žrtvenog jarca. Ostavio je donji veš devojčica u Holmsovom podrumu -
što je bila još jedna cigla u zidu.”

„Sreda, 25. april. Tela devojčica Hauard bivaju pronađena u
Trotvudu, između Dejtona i Ridžisa.”

„Četvrtak, 26. april. Autsajder se pojavljuje u Hajsman memori
junitu, dok Hit Holms u Ridžisu opravlja kuću i pomaže majci. Je li
tražio gospodina Mejtlanda ili je to mogao biti bilo ko? Nisam sigurna,
ali mislim da je Teri Mejtland bio njegova meta, zato što je znao da je
posetilac iz druge, daleke države. Autsajder, zvali ga vi prirodnim,
neprirodnim ili natprirodnim, po nečemu je sličan brojnim serijskim
ubicama. Voli da skita. Gospođo Mejtland, je li Hit Holms mogao znati
da vaš suprug planira da poseti oca?”

„Pretpostavljam da jeste”, reče Marsi. „U Hajsmanu nastoje da budu
obavešteni o posetama rođaka iz drugih delova zemlje. U takvim
slučajevima ulažu poseban napor. Ošišaju ili isfriziraju rezidente.
Organizuju posetu van centra, kad god je to moguće. U ovom slučaju to
nije bilo. Mentalni problemi Terijevog tate previše su se pogoršali.”
Nagnula se napred, gledajući Holi. „Ali, ako autsajder nije bio Holms,
čak i ako je ličio na Holmsa, kako je mogao znati?”

„Ah, to nije teško pogoditi, ako ste u stanju da prihvatite osnovnu
premisu”, reče Ralf. „Ako je tip Holmsov duplikat, verovatno ima
pristup svim njegovim sećanjima. Jesam li pogodio, gospođo Gini? Da li
to tako ide?”

„Recimo da jeste, makar do izvesne mere, ali ne zadržavajmo se na
tome. Sigurna sam da smo svi umorni i da gospođa Mejtland verovatno
želi da se vrati kući, svojoj deci.”

Nadam se da se pre toga neće onesvestiti, pomislio je Ralf.
Holi je nastavila. „Autsajder je znao da će biti viđen u Hajsmanu. To
je i hteo. I postarao se da ostavi još jedan dokaz, koji će inkriminisati
pravog gospodina Holmsa: kosu jedne od ubijenih devojčica. Ali ja
verujem da mu je najvažniji razlog za dolazak tamo 26. aprila bio da
prolije krv Terija Mejtlanda, baš kao što će kasnije proliti krv
gospodina Kloda Boltona. Obrazac je uvek isti. Prvo ubija. Zatim
obeležava sledeću žrtvu. Sledećeg sebe, moglo bi se reći. Posle toga se
skriva. Samo što se radi o nekoj vrsti hibernacije. S vremena na vreme
se kreće, ali uglavnom boravi u prethodno izabranoj jazbini, kao
medved. Odmara se dok traje preobražaj.”
„Preobražaj u legendama traje godinama”, reče Jun. „Možda i

generacijama. Ali to je legenda. Mislite li da u stvarnom životu ne traje
tako dugo, gospođo Gibni?”

„Mislim da traje nedeljama, najviše mesecima. Njegovo lice za
vreme preobražaja može da izgleda kao da je od plastelina.” Okrenula
se prema Ralfu da bi ga pogledala u oči. To joj je teško padalo, ali je
ponekad bilo neophodno. „Ili kao da je jako opečen.”

„Ne kupujem tu priču”, reče Ralf. „Nema šanse.”
„Pa, zašto čovek sa opekotinama nije ni na jednom snimku?” pitala
je Džini.
Ralf je uzdahnuo. „Ne znam.”
Holi je nastavila: „Većina legendi sadrži zrno istine. Ali one nisu
istina, ako znate šta hoću da kažem. El Kuko u pričama živi od krvi i
mesa, kao vampir, ali ja mislim da se ovo stvorenje hrani i negativnim
osećanjima. Psihičkom krvlju, moglo bi se reći.” Obratila se Marsi.
„Vašoj kćerki rekao je da mu je drago što je nesrećna i tužna. Verujem
da je to istina. Verujem da se hranio njenom tugom.”
„I ja”, reče Marsi. „I Sarinom.”
Haui je dodao: „Ne kažem da je išta ili sve od ovog istina, ali i
sudbina porodice Paterson odgovara tom scenariju, zar ne? Zatrti su.
Samo je otac preživeo, a on je u trajno vegetativnom stanju. Stvorenje
koje živi od nesreće - žderač žalosti, umesto žderač greha - naslađivalo
bi se patnjama Patersonovih.”
„A šta je s katastrofom ispred sudnice?” umešao se Jun. „Ako
čudovište koje se hrani negativnim osećanjima zaista postoji, to bi za
njega bila prava gozba za Dan zahvalnosti.”
„Čujete li sebe?”, glasno se zapitao Ralf. „Je li?”
„Probudi se”, oštro će Jun. Ralf je zatreptao, kao da je ošamaren.
„Znam kakav napor je za to potreban, svi znamo, ali ne moraš da nam
to neprekidno spočitavaš, kao da si jedini razumni čovek u ludnici.
Imamo posla s nečim što daleko prevazilazi naše iskustvo. Čovek
ispred sudnice, onaj koji nije ni na jednom televizijskom izveštaju,
samo je deo toga.” Ralf je osećao da crveni, ali je ćutke podneo prekid.
„Moraš da prestaneš da se boriš na svakom koraku, ese. Znam da ti
je ova slagalica mrska. Ni ja je ne volim, ali makar priznaj da se delići
uklapaju. Ovde imamo posla s lancem događaja koji vodi od Hita
Holmsa do Terija Mejtlanđa i Kloda Boltona.”
„Znamo gde je Klod Bolton”, reče Alek. „Mislim da se put u Teksas,
gde bismo ga ispitali, nameće kao logični sledeći korak.”
„Zašto, za boga miloga?”, pitala je Džini. „Kad sam, koliko jutros,

videla čoveka koji liči na njega u ovom gradu!”
„Razgovaraćemo o tome”, reče Holi, „ali želim da pitam gospođu

Mejtland. Gde je vaš suprug sahranjen?”
Marsi je izgledala iznenađeno. „Gde... Zašto pitate? Ovde. U gradu.

Na groblju Memorijal park. Nismo... znate... planirali tako nešto. Zašto
bismo? Teri bi u decembru napunio četrdesetu... mislili smo da su
godine pred nama... da ih zaslužujemo, kao svi koji vode valjane
živote...” Džini je izvadila maramicu iz torbice. Dodala ju je Marsi, koja
je počela da briše oči sporo, kao da je u transu.

„Nisam znala šta bi trebalo... bila sam... znate, zapanjena...
pokušavala sam da shvatim da ga više nema. Direktor pogrebnog
zavoda, gospodin Doneli, predložio je Memorijal, zato što je Hilvju
gotovo pun... i na drugoj strani grada, pored...”

Zaustavi je, Ralf je hteo da kaže Hauiju. Bolno je i besmisleno. Nikom
nije važno gde je sahranjen, izuzev Marsi i njenim kćerkama.

Ponovo je sve ćutke podneo, zato što je to bila još jedna vrsta
pridike, zar ne? Iako je Marsi Mejtland nije tako doživljavala. Govorio je
sebi da će se i ovo završiti, i da će biti sposoban da nastavi život posle
Terija jebenog Mejtlanda. Morao je verovati da tako nešto postoji.

„Znala sam za drugo mesto”, nastavila je Marsi, „naravno da sam
znala, ali mi nije palo na pamet da ga pomenem gospodinu Doneliju.
Teri me je jednom odveo tamo, ali tako je daleko od grada... i tako
usamljeno...”

„O kojem drugom mestu govorite?” pitala je Holi.
U Ralfovom umu zaigrala je slika - šest kauboja nose mrtvački
kovčeg od dasaka. Naslutio je nailazak nove podudarnosti.
„Staro groblje u Kaningu”, reče Marsi. „Teri me je jednom odveo
tamo. Izgledalo je da na njemu dugo niko nije sahranjen ili da ga niko
ne posećuje. Nije bilo cveća ili zastavica. Samo nekoliko nakrivljenih
spomenika. Imena na većini bila su nečitljiva.”
Iznenađeni Ralf pogledao je Juna, koji je blago klimnuo.
„Zato se zanimao za tu knjigu na kiosku”, rekao je Bili Samjuels
tihim glasom. „Slikovna istorija Okruga Flint, Okruga Duri i Grada
Kaninga.”
Marsi je nastavila da briše oči Džininom maramicom. „Takva knjiga
sigurno bi ga zanimala. Mejtlandovi su živeli u ovom delu države još od
Potere za zemljom 1889. godine. Terijevi čukunbaba i čukundeda - ili
možda još jedna generacija pre toga, nisam sigurna - nastanila se u
Kaningu.”

„A ne u Flint Sitiju?” pitao je Alek.
„U to doba nije bilo Flint Sitija. Samo malo selo Flint. Nekoliko kuća
pored druma. Kaning je bio najveći grad u oblasti do osnivanja države
početkom dvadesetog veka. Imenovanje po najvećem
zemljoposedniku, naravno. Mejtlandovi su, što se zemlje tiče, bili drugi
ili treći. Kaning je bio važno mesto, do velikih prašnjavih oluja u
dvadesetim i tridesetim, kad je najveći deo najbolje obradive zemlje
bio oduvan vetrom. Sad tamo nema ničega, izuzev prodavnice i crkve u
koju gotovo niko ne zalazi.”
„I groblja”, reče Alek. „Gde su ljudi sahranjivali bližnje dok grad nije
zamro. Na njemu počiva gomila Terijevih predaka.”
Marsi se odsutno smešila. „To groblje... mislila sam da je grozno.
Ličilo je na praznu, zapuštenu kuću.”
Jun je rekao: „Autsajder bi znao za groblje, ako je upio Terijeve misli
i sećanja prilikom preobražaja.” Posmatrao je fotografiju na zidu, ali je
Ralf mogao da pogodi o čemu razmišlja. Razmišljao je o ambaru, baš
kao i on. I o odbačenoj odeći.
„Prema legendama - ima ih na desetine o El Kuku na internetu - ovo
stvorenje voli mesta smrti”, reče Holi. „Na njima se oseća kao kod
kuće.”
„Ako se ta stvorenja hrane tugom”, glasno je razmišljala Džini,
„groblja bi za njih bila poput kafeterija, zar ne?”
Ralf je poželeo da nije poveo suprugu. Otišao bi pre deset minuta da
nije bila tu. Da, ambar u kom je pronađena odeća bio je blizu
prašnjavog groblja. Da, izlučevina koja boji slamu u crno jeste
zbunjujuća i da, možda postoji autsajder. Bio je spreman da prihvati tu
teoriju, makar Za sada. Mnogo je objašnjavala. Autsajder koji namerno
oživljava meksičku legendu još više bi objasnio... ali ne bi objasnio
prisustvo čoveka koji nestaje ispred sudnice ili kako je Teri Mejtland
mogao biti na dva mesta istovremeno. Iznova se susretao sa tim
činjenicama; grebale su ga u grlu.
Holi je rekla: „Dozvolite mi da vam pokažem neke fotografije,
snimljene na groblju. Mogle bi nas uputiti u pravcu nešto normalnije
istrage. Pod uslovom da detektiv Anderson ili poručnik Sablo budu
voljni da razgovaraju s policijom u Okrugu Montgomeri, Ohajo.”
Jun je rekao: „Razgovarao bih s papom, ako bi to pomoglo u
rešavanju ovog slučaja.”
Holi je projektovala jednu po jednu fotografiju na ekran: železničku
stanicu, fabriku sa sprejom iscrtanom svastikom na zidu, napuštenu

perionicu automobila.
„Ove fotografije snimljene su s parkirališta pored groblja Mirni

počinak u Ridžisu. Hit Holms je tamo sahranjen s roditeljima.”
Ponovo je pokazala fotografije. Železnička stanica, fabrika,

perionica automobila.
„Mislim da je autsajder odvezao kombi ukraden u Dejtonu na jedno

od ovih mesta i da bi neki tragovi njegovog prisustva još mogli biti
tamo. Pokušajte da ubedite policiju iz Montgomerija da ih istraži.
Očekujem da će biti pronađeni tamo, ili možda ovde.”

Ovog puta projektovala je fotografiju usamljenih i napuštenih
vagona na sporednom koloseku. „Nije mogao da sakrije kombi u njima,
ali je mogao da ih koristi kao boravište. Oni su još bliže groblju.”

Konačno nešto s čim je Ralf mogao da radi. Nešto stvarno.
„Skrajnuta mesta. Moglo bi biti tragova. Čak i posle tri meseca.”

„Tragova guma”, reče Jun, „i odbačene odeće.”
„Ili drugih stvari”, reče Holi. „Hoćete li se pobrinuti za to? Trebalo bi
da budu spremni da obave pH test.”
Mrlje od sperme, pomislio je Ralf. Setio se izlučevine u ambaru. Šta
je Jun rekao o njima? Nokturnalna emisija vredna Ginisove knjige
rekorda, je li tako bilo?
Jun je zvučao zadivljeno. „Znate svoj posao, gospođo.”
Obrazi su joj se zarumeneli. Oborila je pogled. „Bil Hodžiz je bio
veoma dobar u svom poslu. Naučio me je mnogim stvarima.”
„Pozvaću tužioca Okruga Mongtomeri, ako želite”, rekao je
Samjuels. „On će podstaknuti nekog iz policijske stanice koja ima
jurisdikciju nad tim gradom - Ridžisom? - na saradnju s Državnom
policijom. Vredelo bi pogledati ta mesta, s obzirom na ono što je onaj
klinac Elfman pronašao u ambaru u Kaningu.”
„Šta?”, pitala je Holi, zainteresovanim glasom. „Šta je pronašao,
pored kopče za kaiš s otiscima prstiju?”
„Gomilu odeće”, rekao je Samjuels. „Pantalone, gaćice, patike. Na
njima je bila neka izlučevina, kao i na slami. Slama je pocrnela od nje.”
Nastavio je posle kraće pauze „Nije bilo košulje. Košulja je nedostajala.”
Jun je rekao: „Opečeni čovek možda je nosio tu košulju kao povez na
glavi, kad smo ga videli ispred sudnice.”
„Koliko je taj ambar daleko od groblja?” zanimala se Holi.
„Manje od osam stotina metara”, reče Jun. „Tragovi na odeći ličili su
na spermu. Da li o tome razmišljate, gospođo Gibni? Da li zato želite da
pajkani iz Ohaja obave pH test?”

„To nije mogla biti sperma”, reče Ralf. „Bilo ju je previše.”
Jun ga nije slušao. Zurio je u Holi, kao da je očaran njome. „Mislite li
da je izlučevina u ambaru neka vrsta taloga zaostalog od preobražaja?
Ispitujemo uzorke, ali još nismo dobili rezultate.”
„Ne znam šta da mislim”, reče Holi. „Moja istraživanja o El Kuku
svode se na nekoliko legendi pročitanih u avionu, na putu ovamo, a one
nisu pouzdane. Prenosile su se usmenim putem, s kolena na koleno,
mnogo pre nastanka forenzike. Samo želim da kažem kako bi policija u
Ohaju trebalo da proveri mesta s mojih fotografija. Možda neće ništa
naći... ali mislim da hoće. Nadam se da hoće i da će naići na tragove,
kao što je rekao detektiv Anderson.”
„Jeste li završili, gospođo Gibni?”, pitao je Haui.
„Da, mislim da jesam.” Sela je. Ralf je pomislio da izgleda iscrpljeno,
kako i ne bi? Imala je nekoliko napornih dana, da i ne govorimo da
ludilo crpi snagu.
Haui je rekao: „Dame i gospodo. Ima li neko neki predlog? Slobodni
ste da ih izložite.”
„Sledeći korak je očigledan”, rekao je Ralf. „Autsajder bi mogao biti
ovde u Flint Sitiju - svedočenja moje žene i Grejs Mejtland to
nagoveštavaju - ali neko mora da ode dole u Teksas i ispita Kloda
Boltona, da vidi šta on zna. Ako zna išta. Javljam se za taj zadatak.”
Alek je rekao: „Želim da krenem s vama.”
„Mislim da bih i ja voleo da krenem na to putovanje”, reče Haui.
„Poručniče Sablo?”
„I ja bih hteo, ali imam dva slučaja na sudu. Dvojica veoma loših
momaka naći će se na slobodi ako ne budem svedočio. Pozvaću
pomoćnika državnog tužioca u Kep Sitiju, da bih video ima li nekih
promena u sudskom rasporedu, ali ne gajim velike nade u tom pogledu.
Ne mogu im reći da sam na tragu meksičkog čudovišta, menjača lika.”
Haui se osmehnuo. „Mislim da ne možete. Šta je s vama, gospođo
Gibni? Želite li da krenete dublje na jug? Podrazumeva se da ćete biti
nagrađeni za svoj trud.”
„Da, želim da idem. Gospodin Bolton možda zna nešto što nam je
potrebno. Postavićemo mu prava pitanja.”
Haui je rekao, „Šta je s vama, Bile? Želite li da ispratite slučaj do
kraja?”
Samjuels se slabašno osmehnuo i odmahnuo glavom. Ustao je. „Sve
ovo je na iščašen način bilo vrlo zanimljivo, ali ovaj slučaj je zatvoren,
što se mene tiče. Pozvaću policiju u Ohaju, ali to će biti kraj mog

angažmana. Žao mi je zbog vašeg gubitka, gospođo Mejtland.”
„Trebalo bi da bude”, reče Marsi.
Trgao se, ali je nastavio. „Gospođo Gibni, izveli ste očaravajuću

prezentaciju. Čestitam vam na uloženom trudu i posvećenosti poslu.
Bili ste vrlo ubedljivi u obrazlaganju fantastičnog. To kažem bez trunke
ironije. Ja ću ipak otići kući, uzeti pivo iz frižidera i početi da
zaboravljam čitavu stvar.”

Gledali su kako podiže aktovku i odlazi. Čuperak na njegovom
potiljku njihao se kao prekorni prst dok je izlazio na vrata.

Haui je rekao da će se pobrinuti za organizaciju putovanja, kad je
tužilac otišao. „Unajmiću king er koji ponekad koristim. Piloti će znati
najbližu pistu. Pobrinuću se i za automobil. Sedan ili manji džip biće
dovoljan, pošto će nas biti samo četvoro.”

„Ostavite sedište i za mene”, reče Jun. „Za slučaj da se oslobodim
sudskih obaveza.”

„Rado ću to učiniti.”
Alek Peli je rekao: „Neko mora da se večeras javi gospodinu Boltonu
i da mu kaže da očekuje posetioce.”
Jun je podigao ruku. „Ja ću to učiniti.”
„Daj mu do znanja da ga niko ne tereti za nezakonite postupke”,
reče Haui. „Ne bi valjalo da negde zbriše.”
„Pozovi me posle razgovora s njim”, rekao je Ralf Junu. „Čak i ako
bude kasno. Želim da znam kako je reagovao.”
„I ja”, reče Džini.
„Reci mu još nešto”, oglasila se Holi. „Reci mu da se čuva. Zato što je
sledeći na spisku, ako su moje pretpostavke tačne.”

12

Mrak je pao kad su Ralf i ostali izašli iz zgrade Hauija Golda. Advokat je
ostao u svojim prostorijama, da bi organizovao putovanje. Istražitelj
mu je pravio društvo. Ralf se pitao o čemu će razgovarati kad ostali
odu.

„Gospođo Gibni, gde ste odseli?”, pitala je Džini.
„U Flintskom luksuznom motelu. Rezervisala sam sobu.”
„O ne, to ne dolazi u obzir”, reče Džini. „Jedini luksuz koji ćete tamo

naći jeste u imenu. To je rupa.”
Holi je delovala nervozno. „Pa, sigurno postoji Holidej in...”
„Dođite kod nas”, reče Ralf. Preduhitrio je Džini, nadajući se da će

zaraditi koji poen. Bog sveti zna da su mu bili potrebni.
Holi je oklevala. Neprijatno se osećala u kućama drugih ljudi, baš

kao i u onoj u kojoj je odrasla, kad bi posetila majku, četiri puta
godišnje. Znala je da bi u domu ovih stranaca dugo ležala budna, da bi
se rano probudila, da bi čula svaki nepoznati zvuk iz zidova i podova,
da bi osluškivala prigušene glasove Andersonovih, pitajući se da li
govore o njoj... što će gotovo sigurno biti slučaj. Nadaće se da je neće
čuti ako bude morala da ustane noću da bi se olakšala. Sastanak je bio
dovoljno stresan, a neprekidna borba s nevericom detektiva
Andersona očekivana, ali iscrpljujuća.

Ali, kao što bi rekao Bil Hodžiz. Ali.
Andersonova neverica je bila to ali. Bila je razlog zbog kog je morala
da prihvati poziv, što je i učinila.
„Hvala vam, to je veoma ljubazno od vas, ali prvo moram da obavim
neka posla. Brzo ću doći. Dajte mi adresu. Moj ajped odvešće me do
vas.”
„Mogu li vam pomoći?”, pitao je Ralf. „Rado ću to učiniti...”
„Ne. Nema potrebe.” Rukovala se s Junom. „Pođite s nama, ako
možete, poručniče Sablo. Sigurna sam da biste to želeli.”
Osmehnuo se. „Verujte da želim, ali to vam je kao u pesmi - moram
da održim obećanja.”
Marsi Mejtland je stajala sama, s torbicom na stomaku. Izgledala je
kontuzovano. Džini joj je žurno prišla. Ralf je sa zanimanjem posmatrao
kako se nesrećna žena isprva povlači, kao da je uplašena, da bi zatim
dozvolila njegovoj supruzi da je zagrli. Čak je spustila glavu na njeno
rame i uzvratila zagrljaj. Ličila je na umorno dete. Plakale su kad su se
razdvojile.
„Žao mi je zbog vašeg gubitka”, reče Džini.
„Hvala vam.”
„Mogu li da išta uradim za vaše devojčice, bilo šta..,”
„Ne možete, ali on može.” Upravila je pažnju na Ralfa. Njene oči, još
vlažne od suza, behu hladne. Optužujuće. „Želim da pronađeš tog
autsajdera. Ne dopusti da ti pobegne samo zato što ne veruješ da
postoji. Možeš li to?”
„Ne znam”, reče Ralf, „ali ću pokušati.”
Marsi je ćutke prihvatila ruku Juna Sabloa. Dozvolila mu je da je

odvede do kola.

13

Džek je sedeo u svom kamionetu, pola bloka odatle, ispred odavno
napuštenog Vulvortsa. Potezao je iz flaše i posmatrao grupu na
pločniku. Poznavao je sve izuzev vitke žene u odelu, u kakvom poslovne
žene putuju. Imala je kratku kosu. Sede šiške bile su neujednačene
dužine, kao da ih je sama skraćivala. Na ramenu je imala torbu,
dovoljno veliku za kratkotalasni radio. Nepoznata žena posmatrala je
kako državni policajac Sablo odvodi gospođu Mejtland. Nakon toga je
prišla automobilu, tako neupadljivom da je sigurno rentiran na
aerodromu. Hoskins se dvoumio da li da krene za njom, ali se odlučio
da se drži Andersonovih. Naposletku, Ralf ga je ovamo doveo. Ne kaže
narod uzalud da bi trebalo da se vrati s igranke s devojkom koju je
tamo odveo.

Andersona ne sme ispustiti iz vida. Hoskinsu se nikad nije dopadao.
Načisto mu se zgadio posle pokvarene procene od prošle godine
(Nemam mišljenje, napisao je... kao da se njegova govna ne lepe).
Oduševio se kad se Anderson sapleo o sopstvenu kitu, s hapšenjem
Mejtlanda. Nije se iznenadio kad je otkrio da se pogani kučkin sin sad
petlja u nešto što ne bi trebalo da ga se tiče. Zatvoreni slučaj, na
primer.

Dodirnuo je zadnji deo vrata. Trgao se i upalio motor. Trebalo bi da
ode kući, kad isprati Andersonove do njihovog doma. Ipak je odlučio da
se parkira nešto dalje niz ulicu, da bi ih držao na oku. Videće šta će se
desiti. Pisaće u bocu getorejda. Možda će malo i odspavati, ako mu
postojano, bolno pulsiranje na potiljku to dozvoli. To mu neće biti prvo
spavanje u kamionetu; radio je to nekoliko puta, otkad ga je kamen oko
vrata napustio.

Nije znao šta će se zbiti, ali se usmerio na osnovni zadatak, da
zaustavi petljanje. Nije znao u šta se mešaju, izuzev da to ima neke veze
s malim Patersonom i s ambarom u Kaningu. To mu je zasad bilo
dovoljno. I probudilo je njegovu radoznalost, bez obzira na opekotinu
od sunca i mogući rak kože.

Nešto mu je govorilo da će dobiti uputstva, kad dođe vreme da

načini sledeći korak.

14

Holi se brzo odvezla do Volmarta u Flint Sitiju, pomoću navigacione
aplikacije. Volela je Volmarte, njihovu veličinu i anonimnost. Kupci u
njima nisu gledali jedni druge, kao u drugim radnjama. Imala je utisak
da kupuju odeću, video-igrice ili velika pakovanja toalet-papira, ne
izlazeći iz vlastitih kapsula. Nisu ni morah da razgovaraju s
blagajnicama, ako bi se odlučili za automatsko plaćanje. Holi je to uvek
radila. Kupovala je brzo, zato što je znala šta hoće. Prvo je otišla do
KANCELARIJSKE OPREME, a zatim do MUŠKE ODEĆE, I konačno do
AUTO-MOTO odeljenja. Odnela je korpu do uređaja za automatsko
plaćanje i gurnula račun u novčanik. Ovo su poslovni troškovi, koji će
joj biti nadoknađeni. Ako preživi, naravno. Nešto joj je govorilo (jedna
od čuvenih Holinih intuicija, čula je reči Bila Hodžiza) da će imati veće
šanse za opstanak ako Ralf Anderson - toliko nalik i toliko različit od
Bila, na tako mnogo načina - prevaziđe jaz u svom umu.

Dovezla se do doma Andersonovih. Izrekla je kratku molitvu, pre
izlaska s parkirališta. Za sve njih.

15

Ralfov mobilni je zazvonio baš kad je ulazio u kuhinju s Džini. To je bio
Jun. Dobio je broj Lavi Bolton u Marisvilu, od Džona Zelmana, vlasnika
Džentlmena. Porazgovarao je s Klodom.

„Šta si mu rekao?”, pitao je Ralf.
„Ono što smo odlučili u Hauijevoj kancelariji. Da želimo da ga
ispitamo zbog sumnji u krivicu Terija Mejtlanda. Naglasio sam da ga ne
smatramo krivim ili bilo šta slično i da dolazimo kod njega kao obični
građani. Pitao je da li ćeš i ti doći. Rekao sam da hoćeš. Nadam se da ti
to ne smeta. Dobro je primio tu vest.”
„U redu je.” Džini je otišla pravo na sprat. Čuo je zvuk paljenja
zajedničkog kompjutera. „Je li to sve?”